Poglavlje 25

Vreme prolazi i za tren oka je stigao današnji dan. Pod vođstvom Moga Duha, svi ljudi žive usred Moje svetlosti i više niko na razmišlja o prošlosti, niti obraća pažnju na jučerašnji dan. Ko nikada nije živeo i postojao u današnjem danu? Ko nije proveo divne dane i mesece u carstvu? Ko nije živeo pod suncem? Iako se carstvo spustilo među ljude, niko nije zaista iskusio njegovu toplinu; čovek ga posmatra samo spolja, ne shvatajući njegovu suštinu. Tokom perioda nastanka Mog carstva, ko se tome nije radovao? Mogu li države na zemaljskoj kugli zaista pobeći? Da li je velika crvena aždaja zaista u stanju da se svojim lukavstvom izbavi? Moje upravne odluke se obznanjuju širom vaseljene, one uspostavljaju Moj autoritet među svim ljudima i stupaju na snagu širom svemira; ipak, čoveku to nikada nije stvarno bilo poznato. Kada se Moje upravne odluke otkriju vaseljeni, to je upravo trenutak kada se Moje delo na zemlji privodi kraju. Kada budem vladao i držao silu među svim ljudima i kada budem priznat kao jedini Sâm Bog, Moje carstvo će se sasvim spustiti na zemlju. Danas svi ljudi imaju nov početak na novom putu. Započeli su nov život, ali niko nikada nije zaista doživeo život na zemlji sličan onome na nebu. Da li zaista živite usred Moje svetlosti? Da li zaista živite među Mojim rečima? Ko ne razmišlja o sopstvenim izgledima? Ko nije uznemiren sopstvenom sudbinom? Ko se ne bori u moru nevolja? Ko ne želi da se oslobodi? Da li se blagoslovi carstva daju u zamenu za čovekov naporan rad na zemlji? Da li bi se sve čovekove želje mogle ispuniti baš onako kako on to želi? Jednom sam pred čovekom predstavio prelep prizor carstva, a on je pohlepnim očima samo zurio u njega i nije bilo nikoga ko je zaista težio tome da u njega uđe. Jednom sam čoveku „podneo izveštaj“ o pravoj situaciji na zemlji, ali ga je on samo saslušao i nije se svojim srcem suočio sa rečima koje su dolazile iz Mojih usta; jednom sam čoveku govorio o okolnostima na nebu, a on se prema Mojim rečima odnosio kao prema divnim pričama i nije zaista prihvatio opis koji je dolazio iz Mojih usta. Danas, prizori iz carstva trepere među ljudima, međutim, da li je iko ikada „prešao brda i doline“ u potrazi za njim? Bez Mog nagovaranja, čovek se i dalje ne bi probudio iz svojih snova. Da li je zaista toliko zanesen svojim životom na zemlji? Zar u njegovom srcu zaista nema visokih merila?

Oni koje sam predodredio za Svoj narod u stanju su da Mi se posvete i da žive u skladu sa Mnom. Oni su dragoceni u Mojim očima i sijaju ljubavlju prema Meni u Mom carstvu. Ko među današnjim ljudima ispunjava takve uslove? Ko može da postigne uspeh prema Mojim zahtevima? Da li Moji zahtevi čoveku zaista stvaraju probleme? Da li ga Ja namerno navodim da greši? Popustljiv sam prema svim ljudima i pružam im povlašćen tretman. Međutim, ovo važi samo za Moj narod u Kini. Ne radi se o tome da vas potcenjujem, niti da vas gledam popreko, već da sam prema vama praktičan i realan. Ljudi se u svojim životima neizbežno susreću sa preprekama, bilo u vezi sa svojim porodicama ili sa širim svetom. Pa ipak, čije su to nevolje uređene njegovom vlastitom rukom? Čovek nije sposoban da Me spozna. Ima određeno shvatanje o Mom spoljnom izgledu, a ipak ne zna za Moju suštinu; ne zna sastojke hrane koju jede. Ko je u stanju da pažljivo sagleda Moje srce? Ko u Mom prisustvu može zaista da shvati Moju volju? Kada siđem na zemlju, ona je obavijena tamom i čovek „spava čvrstim snom“. Hodam svuda i sve što vidim je pocepano, otrcano i nesnosno da se na tome zadrži pogled. Kao da je čovek voljan samo da uživa, a nema želju da obrati pažnju na „stvari iz spoljašnjeg sveta“. Iako ljudi toga nisu svesni, Ja pregledam celu zemlju, ali ne vidim nijedno mesto ispunjeno životom. Istoga časa, Ja izlivam svetlost i toplotu i na zemlju gledam sa trećeg neba. Iako svetlost pada na kopno i toplota se po njemu širi, čini se da se jedino svetlost i toplota raduju; one ne pobuđuju ništa u čoveku koji se naslađuje u udobnosti. Čim to ugledam, ljudima odmah darujem „prut“ koji sam pripremio. I dok prut pada, svetlost i toplota se postepeno raspršuju i zemlja odmah postaje pusta i mračna – a usled tame, čovek grabi priliku da nastavi da uživa. Čovek ima neku neodređenu svest o dolasku Mog pruta, ali ne reaguje i nastavlja da uživa u svojim „blagoslovima na zemlji“. Zatim, Moja usta objavljuju grdnju za sve ljude i ljudi su širom vaseljene naglavačke prikovani za krst. Kada Moja grdnja dođe, čoveka uzdrma buka planina koje se ruše i zemlje koja se drobi, od čega se trgne i probudi. Šokiran i prestravljen, on želi da pobegne, ali je prekasno. I dok Moja grdnja pada, Moje carstvo se spušta na zemlju i sve države bivaju razbijene na komade, nestajući bez traga i ne ostavljajući ništa za sobom.

Svakoga dana gledam u lice vaseljene i svakoga dana obavljam Svoje novo delo među ljudima. Ipak, svi ljudi se gube u svom poslu i niko ne obraća pažnju na pogonske sile Mog dela, niti primećuje stanje stvari izvan sebe samog. Kao da ljudi žive na novom nebu i na novoj zemlji, koje su sami stvorili, i ne žele da to iko drugi ometa. Svi su zaokupljeni poslom uživanja i dive se sebi dok obavljaju svoje „fizičke vežbe“. Zar za Mene u čovekovom srcu zaista nema nikakvog mesta? Zar zaista nisam sposoban da budem Vladar čovekovog srca? Da li je čoveka zaista napustio duh? Ko je ikada pažljivo razmislio o rečima iz Mojih usta? Ko je ikada sagledao želju Moga srca? Da li je čovekovo srce zaista zauzela neka druga stvar? Mnogo puta sam čoveku uputio Svoj vapaj, međutim, da li je iko ikada osetio saosećanje? Da li je iko ikada živeo u ljudskosti? Čovek može da živi u telu, ali je bez ljudskosti. Da li je rođen u životinjskom carstvu? Ili je rođen na nebu i poseduje božanstvo? Čoveku postavljam Svoje zahteve, ali on kao da ne razume Moje reči, kao da sam Ja nepristupačno čudovište koje mu je strano. Toliko puta Me je čovek razočarao, toliko puta sam se razbesneo zbog njegovog lošeg rada i toliko puta sam bio ožalošćen njegovom slabošću. Zašto ne mogu da probudim duhovno osećanje u čovekovom srcu? Zašto ne mogu da nadahnem ljubav u čovekovom srcu? Zašto čovek nije spreman da se prema Meni odnosi kao prema zenici svoga oka? Zar čovekovo srce nije njegovo? Da li se u njegovom duhu nešto drugo nastanilo? Zašto čovek neprestano jadikuje? Zašto je nesrećan? Zašto, kada je tužan, zanemaruje Moje postojanje? Da li je moguće da sam ga naveo da oseća krivicu? Da li je moguće da sam ga namerno napustio?

U Mojim očima, čovek je vladar svih stvari. Dao sam mu nemali deo autoriteta, dozvoljavajući mu da upravlja svim stvarima na zemlji – travom na planinama, životinjama u šumama i ribama u vodi. Ipak, umesto da zbog toga bude srećan, čoveka opseda teskoba. Čitav njegov život se svodi na muku i jurnjavu, na zabavu koju pridodaje praznini; u celom njegovom životu nema novih izuma i tvorevina. Niko nije u stanju da se izvuče iz ovog šupljeg života, niko nikada nije otkrio život koji ima smisla i niko nikada nije iskusio stvarni život. Iako svi današnji ljudi žive pod Mojom blistavom svetlošću, oni ne znaju ništa o životu na nebu. Ako prema čoveku ne budem milostiv i ako ne spasim ljudski rod, svi ljudi su uzalud dolazili, njihovi životi na zemlji su bez smisla i otići će uzaludno, bez ičega na šta bi bili ponosni. Ljudi iz svake religije, iz svakog sektora društva, iz svakog naroda i svake veroispovesti, svi znaju za prazninu na zemlji i svi Me traže i iščekuju Moj povratak – ali ko je u stanju da Me spozna kada stignem? Stvorio sam sve stvari, stvorio sam ljudski rod i danas sam se spustio među ljude. Međutim, čovek Mi uzvraća udarac i sveti Mi se. Zar čoveku nije od koristi delo koje obavljam na njemu? Da li sam zaista nesposoban da udovoljim čoveku? Zašto Me čovek odbacuje? Zašto je čovek tako hladan i ravnodušan prema Meni? Zašto je zemlja prekrivena leševima? Da li je ovo zaista stanje sveta koji sam stvorio za čoveka? Kako to da sam čoveku dao bogatstva bez premca, a on Mi zauzvrat pruža dve prazne ruke? Zašto Me čovek ne voli istinski? Zašto pred Mene nikada ne dolazi? Jesu li sve Moje reči zaista bile uzaludne? Zar su Moje reči nestale poput toplote iz vode? Zašto čovek nije voljan da sa Mnom sarađuje? Je li dolazak Moga dana zaista trenutak čovekove smrti? Da li bih zaista mogao da uništim čoveka u trenutku kada nastaje Moje carstvo? Zašto, tokom čitavog Mog plana upravljanja, niko nikada nije dokučio Moje namere? Zašto, umesto da čuva izjave iz Mojih usta, čovek se njih gnuša i odbacuje ih? Nikoga ne osuđujem, već samo navodim sve ljude da se vrate smirenosti i obave delo promišljanja o sebi.

27. mart 1992. godine

Prethodno: Poglavlje 24

Sledeće: Radujte se, ljudi!

Bog može naše patnje da pretvori u blagoslove. Ako verujete u to, da li biste želeli da se pridružite našoj grupi da naučite Božje reči i tako primite Njegove blagoslove?

Podešavanja

  • Tekst
  • Teme

Jednobojno

Teme

Fontovi

Veličina fonta

Prored

Prored

Širina stranice

Sadržaj

Traži

  • Pretražite ovaj tekst
  • Pretražite ovu knjigu

Povežite se sa nama preko Mesindžera