Moja grdnja se spušta na sve ljude, ali je i udaljena od svih ljudi. Čitav život svakog čoveka ispunjen je ljubavlju i mržnjom prema Meni, i niko Me nikada nije spoznao – pa je tako čovekov odnos prema Meni čas zainteresovan čas nezainteresovan, i ne može da bude normalan. Ipak, oduvek sam brinuo o čoveku i štitio ga, i jedino zbog svoje tuposti on nije u stanju da vidi sva Moja dela i da razume Moje željne namere. Ja sam Onaj koji predvodi sve narode i Najviši sam među svim ljudima; čovek Me naprosto ne poznaje. Mnogo godina sam živeo među ljudima i iskusio sam život u čovekovom svetu, a on Me je oduvek ignorisao i prema Meni se odnosio kao da sam biće iz svemira. Shodno tome, zbog razlika u naravi i jeziku, ljudi se na ulici prema Meni odnose kao da sam stranac. Čini se da je i Moja odeća previše neobična, zbog čega čovek nema samopouzdanja da Mi priđe. Tek tada osećam pustoš života među ljudima i tek tada osećam nepravdu u čovekovom svetu. Hodam među prolaznicima, posmatrajući sva njihova lica. Kao da žive usred neke bolesti, bolesti koja njihova lica ispunjava melanholijom; i kao da žive i usred grdnje, koja ih sprečava da se oslobode. Čovek sebe sputavai pretvara se da je skroman. Većina ljudi se preda Mnom lažno predstavlja da bih im aplaudirao i većina ljudi se preda Mnom namerno predstavlja kao da su jadnici ne bi li od Mene dobili pomoć. Iza Mojih leđa, svi ljudi izvrdavaju i bune se protiv Mene . Zar nisam u pravu? Nije li ovo čovekova strategija opstanka? Ko Me je u svom životu ikada proživeo? Ko Me je među drugima ikada uzdizao? Ko se ikada obavezao pred Duhom? Ko je ikada bio postojan u svom svedočenju o Meni pred Sotonom? Ko je ikada istinitost pridodao „odanosti“ koju ima prema Meni? Koga je zbog Mene ikada izgnala velika crvena aždaja? Ljudi su se udružili sa Sotonom i sada se sa njim valjaju u blatu; oni su stručnjaci da se bune protiv Mene, oni su izumitelji protivljenja Meni i „napredni učenici“ u svojim površnim načinima da se Mnome bave. Zarad sopstvene sudbine, čovek traga tu i tamo na zemlji, a kada mu dam znak da priđe, i dalje ne može da oseti Moju dragocenost i istrajava u svojoj „veri“ da se uzda u samog sebe, ne želeći da drugima bude „teret“. Čovekove „težnje“ su dragocene, međutim, ničije težnje nisu nikada postigle najbolje rezultate: sve se preda Mnom ruše, strovaljujući se nečujno.

Svakoga dana govorim i svakoga dana činim nove stvari. Ako čovek ne upregne svu svoju snagu, biće mu teško da čuje Moj glas i neće mu biti lako da vidi Moje lice. Onaj voljeni je možda izuzetno dobar, Njegov govor krajnje nežan, međutim, čovek nije u stanju da sa lakoćom vidi Njegovo slavno lice, niti da čuje Njegov glas. U minulim vremenima, niko nikada nije sa lakoćom video Moje lice. Jednom sam razgovarao sa Petrom i „pojavio sam se“ Pavlu, ali niko drugi – sa izuzetkom Izraelaca – nije nikada zaista video Moje lice. Danas sam lično došao među ljude da živim zajedno sa njima. Da li je moguće da vam ovo ne izgleda kao retka prilika i dragocenost? Zar ne želite da na najbolji način iskoristite svoje vreme? Da li želite da ono na ovaj način samo prođe pored vas? Da li bi kazaljke na satu vremena najednom mogle da se zaustave u ljudskim umovima? Ili bi vreme moglo da teče unazad? Ili bi čovek mogao ponovo da bude mlad? Da li bi se blagosloveni život današnjeg dana ikada mogao ponovo pojaviti? Ja čoveku ne dajem odgovarajuću „nagradu“ za njegovo „rasipanje“. Ja samo istrajavam u obavljanju Svoga dela, odvojen od svega ostalog, i ne zaustavljam protok vremena zato što je čovek zauzet, niti zbog zvuka njegovih vapaja. Nekoliko hiljada godina niko nije mogao da podeli Moju snagu i niko nije mogao da poremeti Moj prvobitni plan. Uzdići ću se nad prostorom, proći ću kroz vekove i zaputiti se u srž čitavog Svog plana, kako iznad svih stvari, tako i među njima. Od Mene nijedna osoba nije mogla da dobije poseban tretman, niti da iz Mojih ruku dobije „nagrade“, premda otvaraju usta i mole se za ove stvari, i premda pružaju ruke i, zaboravljajući sve drugo, ove stvari zahtevaju od Mene. Niko Me od ovih ljudi nije nikada ganuo i svi su bili odgurnuti Mojim „bezdušnim“ glasom. Većina ljudi i dalje veruje da su „previše mladi“, pa čekaju da Ja pokažem veliku milost, da po drugi put prema njima budem saosećajan i traže da im dozvolim da uđu na zadnja vrata. Međutim, kako bih mogao da se slučajno upletem u Svoj plan? Da li bih zarad čovekove mladosti mogao da zaustavim kruženje Zemlje, kako bi na Zemlji on mogao da proživi još nekoliko godina? Čovekov mozak je vrlo složen, ali se čini da ima i stvari koje mu nedostaju. Shodno tome, u čovekovom umu se često pojavljuju „čudesni načini“ da namerno prekida Moje delo.

Iako sam čoveku mnogo puta oprostio grehe i zbog njegove slabosti mu ukazao posebnu naklonost, bilo je i mnogo prilika u kojima sam, zbog njegovog neznanja, postupio na odgovarajući način. Čovek naprosto nikada nije znao da ceni Moju dobrotu, pa se tako obreo u svojoj sadašnjoj situaciji: prekriven prašinom, odeća mu je u dronjcima, glavu mu prekriva kosa nalik korovu, na licu mu se skorila prljavština, na stopalima su mu grube cipele koje je sam napravio, ruke su mu poput kandži mrtvog orla koje vise postrance. Kada otvorim Svoje oči i pogledam, kao da je čovek upravo izašao iz bezdana. Ne mogu a da ne budem ljut: oduvek sam bio tolerantan prema čoveku, međutim, kako bih dozvolio nekom đavolu da u Moje sveto carstvo dolazi i iz njega odlazi kako mu se prohte? Kako bih prosjaku mogao da dozvolim da besplatno jede u Mom domaćinstvu? Kako bih mogao da podnesem da nečisti demon bude gost u Mom domaćinstvu? Čovek je oduvek bio „strog prema sebi“ i „blag prema drugima“, ali prema Meni nikada nije bio ni najmanje ljubazan, jer Ja sam Bog na nebu, pa se prema Meni zato ponaša drugačije, i nikada prema Meni nije iskazivao ni najmanju naklonost. Kao da su čovekove oči posebno pronicljive: čim Me susretne, izgled lica mu se trenutno menja, pa njegovo hladno, ravnodušne lice postaje nešto izražajnije. Ja čoveku ne izričem odgovarajuće sankcije zbog njegovog odnosa prema Meni, već samo gledam u nebo sa mesta iznad vaseljenȃ i odatle obavljam Svoje delo na zemlji. U čovekovim sećanjima, Ja ni prema jednoj osobi nisam nikada pokazao ljubaznost, ali se ni prema kome nisam ni loše odnosio. I pošto čovek u svom srcu ne ostavlja „slobodno mesto“ za Mene, kada odbacim oprez i boravim u njemu, on Me neslavno i na silu izbacuje, a zatim koristi uglađeni govor i laskanje da se opravda, govoreći da mu previše toga manjka i da nije u stanju da sebe pruži radi Mog uživanja. Dok govori, lice mu često prekriju „tamni oblaci“, kao da bi među ljudima svakoga časa mogla da nastupi katastrofa. Ipak, on od Mene i dalje traži da odem, ni najmanje ne razmišljajući o mogućim opasnostima. Iako čoveka darujem Svojim rečima i toplinom Svoga zagrljaja, on kao da nema organ sluha, pa ni najmanje ne obraća pažnju na Moj glas, već se umesto toga hvata za glavu dok užurbano izlazi. Odlazim od čoveka osećajući se pomalo razočaranim, ali i malo gnevnim. U međuvremenu, čovek nestaje usred naleta velikih oluja i moćnih talasa. Nedugo zatim, on Mi upućuje svoje vapaje, ali kako bi on uopšte mogao da utiče na kretanje vetra i talasa? Postepeno, čoveku se gubi svaki trag, sve dok ga nigde ne bude.

Pre mnogo vremena, gledao sam na sve zemlje sa mesta iznad vaseljenȃ. Planirao sam veliki poduhvat na zemlji: stvaranje ljudskog roda po Mom srcu i izgradnju carstva na zemlji poput onog na nebu, dozvoljavajući Svojoj sili da ispuni nebo i Svojoj mudrosti da se proširi celom vaseljenom. I tako danas, hiljadama godina kasnije, Ja nastavljam sa Svojim planom. Ipak, niko ne zna za Moj plan, niti za upravljanje na zemlji, a još manje iko vidi Moje carstvo na zemlji. Otud, čovek traži ono čega nema i dolazi pred Mene u pokušaju da Me prevari, želeći da plati „tihu cenu“ za Moje blagoslove na nebu. Posledično, on izaziva Moj gnev i Ja mu sudim, ali se on ipak ne budi. Kao da radi pod zemljom, potpuno neupućen u ono što je iznad zemlje, dok traga jedino za svojim izgledima. Među svim ljudima, nikada nisam video nikoga ko živi pod Mojom blistavom svetlošću. Oni žive u svetu tame i čini se da su se navikli da žive usred mraka. Kada dođe svetlost, oni ostaju daleko od nje i kao da im je ta svetlost poremetila posao; čini seda pomalo osećaju odbojnost prema njoj, kao da je svetlost raspršila sav njihov mir onemogućavajući im da čvrsto spavaju. Posledično, čovek priziva svu svoju snagu da otera svetlost. Čini se da i svetlosti nedostaje svesnosti, pa budi čoveka iz sna, i nakon što se čovek probudi, zatvara oči, obuzet besom. On je donekle nezadovoljan Mnome, ali u Svom srcu Ja znam koji je ishod. Postepeno pojačavam svetlost, terajući sve ljude da žive usred Moje svetlosti, tako da se ubrzo izvešte u druženju sa svetlošću i da, povrh toga, svi cene svetlost. U tom času je Moje carstvo došlo među ljude, svi ljudi igraju od radosti i slave, zemlja je najednom ispunjena ushićenjem, a nekoliko hiljada godina tišine prekinuto je dolaskom svetlosti…

26. mart 1992. godine