Dok se Moj glas izgovara, dok iz Mojih očiju izbija oganj, Ja bdim nad celom zemljom, Ja posmatram celu vaseljenu. Ceo ljudski rod Mi se moli, podižući svoj pogled prema Meni, preklinjući Me da obuzdam Svoj bes i zaklinjući se da se više neće buniti protiv Mene. Međutim, ovo više nije prošlost; ovo je sadašnjost. Ko može da vrati Moju rešenost? Zasigurno to ne mogu molitve u ljudskim srcima, niti reči u njihovim ustima? Ko je mogao da preživi sve do danas, a da to nije bilo zahvaljujući Meni? Ko preživljava ikako drugačije osim kroz reči u Mojim ustima? Koga ne nadzire Moje oko? Svoje novo delo obavljam na celoj zemlji i ko je od njega ikada uspeo da pobegne? Mogu li ga planine izbeći uz sav napor svoje visine? Mogu li ga izbeći vode svojim beskrajnim prostranstvom? U Svom planu, nikada nisam ništa olako ispustio, pa tako nije bilo nijednog čoveka niti stvari koji su umakli stisku Mojih ruku. Danas se u celom ljudskom rodu Moje sveto ime veliča, dok se, sa druge strane, širom ljudskog roda protiv Mene podižu reči negodovanja, a legende o Mom biću rasprostranjene su širom ljudskog roda. Ne tolerišem da Me ljudi osuđuju, niti tolerišem da rasparčavaju Moje telo, a još manje tolerišem njihove klevete protiv Mene. Pošto Me istinski nije nikada spoznao, čovek Mi se oduvek opirao i obmanjivao Me je, ne uspevajući da neguje Moj Duh, niti da ceni Moje reči. Za svaki njegov postupak i delo, kao i za stav koji ima prema Meni, čoveku dajem „nagradu“ kakvu zaslužuje. Pa tako, svi ljudi postupaju imajući na umu svoju nagradu i nijedan od njih nije nikada učinio ništa što je u sebi podrazumevalo samopožrtvovanje. Ljudska bića nisu spremna da se nesebično posvete, već uživaju u nagradama koje se dobijaju zabadava. Iako Mi se Petar posvetio, to nije bilo radi sutrašnje nagrade, već radi današnjeg znanja. Ljudi sa Mnom nisu nikada vodili prisan razgovor, ali se jesu svaki put iznova površno bavili Mnome, pomišljajući da tako, bez imalo napora, zadobiju Moje odobravanje. Proniknuo sam duboko u ljudsko srce, pa sam u njegovim najdubljim odajama iskopao „rudnik mnogih bogatstava“, nešto čega čak ni sȃm čovek nije svestan, a što sam Ja iznova otkrio. Pa tako, tek kada vide „materijalne dokaze“, ljudi prestaju sa svojim pobožnim samoponiženjem i ispruženih dlanova priznaju svoje nečisto stanje. Među ljudima postoji još mnogo toga novog što na Mene čeka da ga „izvučem“, pa da u njemu uživa ceo ljudski rod. Daleko od toga da Svoje delo zaustavljam zbog čovekove onesposobljenosti, već čoveka orezujem u skladu sa Svojim prvobitnim planom. Čovek je poput voćke: bez orezivanja, drvo neće dati plod i, naposletku, sve što se vidi jesu uvelo granje i palo lišće, bez ikakvog ploda da padne na zemlju.

Dok iz dana u dan ukrašavam „unutrašnju odaju“ Svoga carstva, niko nikada nije iznenada upao u Moju „radnu sobu“ da poremeti Moje delo. Svi ljudi daju sve od sebe da sa Mnom sarađuju, duboko uplašeni da ne „budu otpušteni“ i da ne „izgube svoju poziciju“, pa da tako u svojim životima dospeju u ćorsokak, gde bi mogli čak upasti u „pustinju“ koju je zauzeo Sotona. Zato što čovek ima strahove, Ja ga tešim svakodnevno, podstičem ga da voli svaki dan i dodatno mu dajem uputstva usred njegove svakodnevice. Kao da su sva ljudska bića poput tek rođenih beba; ne budu li snabdevene mlekom, ubrzo će napustiti ovu zemlju, da ih više niko nikada ne vidi. Upravo dok Me ljudski rod preklinje, Ja dolazim u svet ljudi, i ljudski rod, istoga časa, živi u svetu svetlosti, više nije zaključan u „sobi“ iz koje uzvikuje svoje molitve nebesima. I čim Me vide, ljudi uporno jadikuju o „nepravdama“ koje su im u srcu i otvaraju svoja usta preda Mnom preklinjući da im se u njih ubaci hrana. Međutim, nakon toga, kada su njihovi strahovi ublaženi, a pribranost obnovljena, više Mi ništa ne traže, već čvrsto tonu u san ili u suprotnom, poričući Moje postojanje, odlaze nekud svojim poslom. U „napuštanju“ ljudskoga roda jasno se vidi kako ljudska bića, lišena „osećanja“, sprovode svoju „nepristrasnu pravdu“ prema Meni. Stoga, videvši čoveka u njegovom neprivlačnom aspektu, odlazim u tišini i više neću iznova spremno silaziti na njegovo iskreno preklinjanje. I bez njegovog znanja, čovekove nevolje rastu iz dana u dan, pa tako, usred mukotrpnog rada, kada najednom otkrije Moje postojanje, on odbija da prihvati „ne“ kao odgovor, hvata Me za revere i uvodi Me kao gosta u kuću. Međutim, iako Mi može ugoditi raskošnim obrokom, nikada Me nije smatrao jednim od svojih, već se prema Meni odnosio kao prema gostu, kako bi od Mene dobio neku malu pomoć. Pa Mi tako, u ovom trenutku, čovek ležerno predočava svoje žalosno stanje, u nadi da će dobiti Moj „potpis“ i, poput nekoga kome je potrebna pozajmica za lični posao, svom snagom „se ustremljuje“ na Mene. U svakom čovekovom gestu i pokretu, Ja nazirem nagoveštaj njegove namere: kao da, prema njegovom mišljenju, Ja ne znam kako da protumačim značenje koje je skriveno u nečijem izrazu lica ili ušuškano iza njegovih reči ili kako da duboko proniknem u nečije srce. Pa Mi tako čovek poverava svako iskustvo u svakom susretu koji je ikada imao, bez greške ili propusta, a nakon toga preda Mnom izlaže svoje zahteve. Mrzim i prezirem svako čovekovo delo i postupak. Među ljudskim rodom nikada nije bilo nijednog čoveka koji je obavio delo koje volim, baš kao da Mi se ljudski rod svesno suprotstavlja i namerno navlači Moj gnev: svi oni preda Mnom paradiraju, sledeći pred Mojim očima sopstvenim odlukama. Među ljudskim rodom nema nijednog čoveka koji živi radi Mene, pa shodno tome, postojanje celog ljudskog roda nema ni vrednost ni smisao, dovodeći do toga da ljudski rod živi u praznom prostoru. Svejedno, ljudski rod i dalje odbija da se probudi, već nastavlja da se buni protiv Mene, uporan u svojoj prolaznosti.

U svim kušnjama kroz koje su prošli, ljudi nijednom nisu bili u skladu sa Mojim namerama. Zbog svoje okrutne poročnosti, ljudi nemaju za cilj da svedoče o Mom imenu; umesto toga, oni „trče u suprotnom smeru“, oslanjajući se pritom na to da ih Ja izdržavam. Čovekovo srce se ne okreće ka Meni u potpunosti, pa zato Sotona čoveka pustoši sve dok se on ne pretvori u gomilu rana, a njegovo telo ne bude prekriveno prljavštinom. Međutim, čovek i dalje ne shvata koliko je njegovo lice odvratno: za sve to vreme je Sotonu poštovao iza Mojih leđa. Zbog toga sam u gnevu čoveka bacio u bezdan, čineći to tako da se više nikada ne može osloboditi. Uprkos tome, usred svog bednog jadikovanja, čovek i dalje odbija da reformiše svoj um, u nameri da Mi se suprotstavlja sve do samog kraja i s nadom da će time svesno izazvati Moj gnev. Zbog onoga što je čovek učinio, prema njemu se odnosim kao prema grešniku i uskraćujem mu toplinu Svog zagrljaja. Od samog početka, anđeli su Mi služili i pokoravali Mi se bez ikakve promene ili zaustavljanja, dok je čovek oduvek činio upravo suprotno, kao da nije potekao od Mene, već od Sotone. Svi anđeli na svojim mestima ukazuju Mi svoju najveću odanost; nepokolebljivi su pred Sotoninim silama i samo izvršavaju svoju dužnost. Podojeni i uhranjeni od strane anđela, mnoštvo Mojih sinova i Moj narod rastu snažni i zdravi, a među njima nema nijednog slabog ili nemoćnog. Ovo je Moje delo, Moje čudo. I dok topovski plotuni označavaju početak osnivanja Moga carstva, anđeli, koračajući u ritmu muzičke pratnje, dolaze pred Moju govornicu da se povinuju Mom nadzoru, jer u njihovim srcima nema nečistoća niti idola, i ne zaziru od Moje kontrole.

Pred zavijanjem oluje, nebesa se u trenu spuštaju, gušeći ceo ljudski rod tako da on više ne može da Me priziva kako poželi. Ceo ljudski rod je propao, a da to ni ne zna. Drveće se na vetru njiše tamo-amo, povremeno se čuje pucanje grana i sve uvelo lišće biva oduvano. Zemlja najednom postaje turobna i pusta, a ljudi, u čvrstom međusobnom zagrljaju, spremni su da ih katastrofa koja sledi u jesen svakoga trenutka zadesi. Ptice po brdima lete tamo-amo, kao da krikom nekome ispovedaju svoju tugu; lavovi riču u planinskim pećinama i taj zvuk užasava ljude, ledi im krv u žilama i kostreši kosu na glavi, i kao da je prisutno neko zloslutno osećanje, neki predznak okončanja ljudskog roda. Nespremni da se pokore tome da se sa njima obračunam po Svojoj volji, svi ljudi se tiho mole Suverenu na nebesima. Međutim, kako se oluja može blokirati šumom vode koja teče u malenom potoku? Kako najednom može biti zaustavljena zvukom ljudskih molitvi? Kako se žestina u središtu praska groma može primiriti zbog čovekove plašljivosti? Čovek se na vetru njiše napred-nazad; trči tamo-amo ne bi li se sakrio od kiše; i usred Mog gneva, ljudska bića se tresu i drhte, duboko uplašena da ću Svoju ruku spustiti na njihova tela, kao da sam cev puške koja je sve vreme uperena u čovekove grudi, i opet, kao da je on Moj neprijatelj, a ipak je Moj prijatelj. Čovek nikada nije otkrio Moje prave namere prema njemu, nikada nije razumeo Moje prave ciljeve, pa tako, neočekivano, Mene vređa; neočekivano, protivi Mi se; a ipak, a da to nije trebalo, video je i Moju ljubav. Čoveku je teško da usred Mog gneva vidi Moje lice. Sakriven sam u crnim oblacima Svog besa i stojim, usred grmljavine, iznad cele vaseljene, spuštajući Svoju milost čoveku. Pošto Me čovek ne poznaje, Ja ga ne grdim zato što nije razumeo Moju nameru. U očima ljudi, Ja povremeno dajem oduška Svom gnevu, povremeno pokazujem Svoj osmeh, ali čak i kada Me vidi, čovek nikada u celini nije zaista video Moju narav i još uvek ne može da čuje umilni zvuk trube, jer je previše otupeo i postao je neosetljiv. Kao da Moj lik postoji u čovekovim sećanjima, a Moje obličje u njegovim mislima. Međutim, kroz napredak ljudskog roda sve do današnjeg dana, nikada nije bilo nijedne osobe koja Me je zaista videla, jer je ljudski mozak previše osiromašen. U okviru čovekove neadekvatno razvijene nauke, iako su Me „secirali“, naučna istraživanja još nisu dala nikakve rezultate. Pa je tako, tema „Moga lika“ oduvek bila potpuna praznina, zato što nema nikoga ko bi je popunio, nikoga da postavi novi svetski rekord, pa je već i sama činjenica da ljudski rod održava svoje uporište u sadašnjosti neprocenjiva uteha usred velike nesreće.

23. mart 1992. godine