Čovek živi usred svetlosti, ali nije svestan dragocenosti te svetlosti. Ne zna šta je suština svetlosti ni izvor svetlosti, a štaviše ne zna ni kome ta svetlost pripada. Kada ljudima darujem svetlost, odmah ispitujem stanja među ljudima: zahvaljujući svetlosti, svi ljudi se menjaju i rastu, i napustili su tamu. Gledam u svaki kutak vaseljene, i vidim da su planine zahvaćene maglom, da su se vode zaledile od hladnoće i da, zbog dolaska svetlosti, ljudi gledaju prema Istoku, kako bi mogli da otkriju nešto dragocenije – ipak, čovek je i dalje nesposoban da usred magle razazna jasan pravac. Pošto je ceo svet prekriven maglom, kada pogledam sa oblaka, nikada nema čoveka koji otkriva Moje postojanje. Čovek nešto traži na zemlji; čini se da je u potrazi za hranom; izgleda da namerava da sačeka Moj dolazak – a, ipak, ne zna Moj dan i može samo počesto da gleda u odblesak svetlosti na Istoku. Među svim ljudima, tragam za onima koji su zaista po Mom srcu. Koračam među svim ljudima i živim među svim ljudima, međutim, čovek na zemlji je živ i zdrav, pa stoga nema nikoga ko je zaista po Mom srcu. Ljudi ne znaju kako da mare za Moju volju, ne mogu da vide Moje postupke, ne mogu da se kreću unutar svetlosti i da budu njome obasjani. Iako čovek uvek čuva Moje reči, nesposoban je da prozre Sotonine obmanjujuće smicalice; budući da je čovek previše mali rastom, nije u stanju da čini ono što mu srce želi. Čovek Me nikada nije iskreno voleo. Kada ga uzdižem, oseća se nedostojnim, ali to ga ne podstiče da pokuša da Mi udovolji. Naprosto drži „poziciju“ koju sam poverio u njegove ruke i pomno je preispituje; neosetljiv na Moju ljupkost, on pak istrajava u tome da halapljivo guta blagodati svoje pozicije. Nije li ovo čovekov nedostatak? Kada se planine pomere, da li bi mogle da idu zaobilazno samo radi tvoje pozicije? Kada vode teku, da li bi mogle da se zaustave pred pozicijom čoveka? Da li bi nebo i zemlja mogli da se preokrenu ljudskom pozicijom? Nekada sam, iznova i iznova, prema čoveku bio milostiv – ipak, to niko ne uvažava niti ceni. Naprosto su to slušali kao da je neka priča ili su to čitali kao roman. Zar Moje reči zaista ne dotiču čovekovo srce? Zar Moje izjave zaista ostaju bez dejstva? Da li je moguće da niko ne veruje u Moje postojanje? Čovek sebe ne voli; umesto toga, udružuje se sa Sotonom da bi Me napao i Sotonu koristi kao „sredstvo“ kojim će Mi služiti. Prozreću sve Sotonine prepredene smicalice i sprečiću ljude sa ih Sotona obmane, da Mi se ne bi opirali zbog njegovog postojanja.

U carstvu, Ja sam Car – ali umesto da se prema Meni odnosi kao prema Caru u carstvu, čovek Me posmatra kao „Spasitelja koji je sišao sa neba“. Shodno tome, on čezne da mu dam milostinju i ne traga za znanjem o Meni. Toliko njih se preda Mnom molilo kao da su prosjaci; toliko njih Mi je otvorilo svoje „vreće“ i preklinjalo Me je da im udelim hranu da prežive; toliko njih je svoje pohlepne oči uprlo u Mene poput gladnih vukova, u želji da Me halapljivo progutaju i napune svoje stomake; toliko njih je pokunjeno pognulo glave zbog svojih prestupa i osetilo stid, moleći Me za blagost ili spremno prihvatajući Moju grdnju. Kada obznanim Svoje izjave, različite čovekove gluposti deluju besmisleno, i njegovo se pravo obličje otkriva u svetlosti; a u blistavoj svetlosti, čovek ne može da oprosti sebi. Stoga, žuri da se preda Me pokloni i ispovedi svoje grehe. Zbog čovekovog „poštenja“, Ja ga još jednom podižem na kočiju spasenja i zato Mi je zahvalan i upućuje Mi pogled pun ljubavi. Ipak, on i dalje nije voljan da u Meni zaista potraži utočište, i nije Mi u potpunosti predao svoje srce. Samo se Mnome hvališe, a ipak Me istinski ne voli, jer svoju pažnju nije usmerio na Mene; njegovo je telo preda Mnom, ali je njegovo srce iza Mene. Pošto je čovekovo shvatanje pravila previše oskudno i ne interesuje ga da dođe pred Mene, Ja mu pružam odgovarajuću podršku, kako bi iz svoje uporne neukosti mogao da se okrene prema Meni. Upravo je ovo milost koju dajem čoveku i metod kojim nastojim da ga spasim.

Ljudi širom vaseljene slave dolazak Moga dana, a anđeli koračaju među celokupnim Mojim narodom. Kada Sotona izaziva ometanje, anđeli, zbog svoje službe na nebu, uvek pomažu Mom narodu. Oni nemaju ljudske slabosti usled kojih bi ih đavoli obmanuli, već se, pri naletu sila tame, upravo trude da kroz maglu iskuse život čoveka. Ceo Moj narod popuštapod Mojim imenom i niko nikada ne ustaje da Mi se otvoreno suprotstavi. Zahvaljujući trudu anđela, čovek prihvata Moje ime i svi su usred toka Moga dela. Svet se ruši! Vavilon je paralisan! O, religiozni svete! Kako ga ne bi mogla uništiti Moja vlast na zemlji? Ko se i dalje usuđuje da se buni protiv mene i protivi Mi se? Pisari? Svaki verski službenik? Vladari i vlasti na zemlji? Anđeli? Ko ne slavi savršenstvo i punoću Moga tela? Među svim narodima, ko ne peva hvalospeve o Meni bez prestanka, ko nije uvek srećan? Ja živim u postojbini velike crvene aždaje, ali Me to ne nagoni da zadrhtim od straha niti da pobegnem, jer su svi njeni ljudi već počeli da je se gnušaju. Nikada ništa nije izvršilo svoju „dužnost“ pred aždajom radi same aždaje; umesto toga, sve stvari postupaju kako im odgovara i svaka ide svojim putem. Kako ne bi mogle da propadnu zemlje na zemaljskoj kugli? Kako ne bi mogle da se sruše zemlje na zemaljskoj kugli? Kako Moj narod ne bi mogao da se veseli? Kako ne bi mogao da peva od radosti? Je li to čovekovo delo? Je li to ljudskih ruku delo? Čoveku sam dao koren postojanja i opskrbio ga materijalnim stvarima, ali je on nezadovoljan trenutnim prilikama i traži da uđe u Moje carstvo. Međutim, kako bi tako lako mogao ući u Moje carstvo, a da ne plati cenu, nespreman da ponudi svoju nesebičnu odanost? Umesto da od čoveka išta iznuđujem, Ja mu postavljam zahteve kako bi se Moje carstvo na zemlji ispunilo slavom. Čoveka sam usmeravao sve do današnjeg doba, on postoji u ovom stanju i živi usred vođstva Moje svetlosti. Da nije tako, ko bi od ljudi na zemlji znao sopstvene izglede? Ko bi razumeo Moju volju? Svojim zahtevima prema čoveku Ja pridodajem Svoju opskrbu; nije li to u skladu sa zakonima prirode?

Juče ste živeli usred vetra i kiše; danas ste ušli u Moje carstvo i postali ste njegov narod; a sutra ćete uživati u Mojim blagoslovima. Ko je ikada zamišljao takve stvari? Koliko ćete nevolja i nedaća iskusiti u svom životu – znate li? Napredujem usred vetra i kiše, provodio sam godinu za godinom među ljudima i dolazio sam na vreme sve do današnjeg dana. Nisu li to upravo koraci Mog plana upravljanja? Ko je ikada nešto pridodao Mom planu? Ko može da se otrgne od koraka Mog plana? Živim u srcima stotina miliona ljudi, Ja sam Car među stotinama miliona ljudi, a stotine miliona ljudi Me je odbacilo i oklevetalo. Moj lik nije zaista u čovekovom srcu. U Mojim rečima čovek samo nejasno zapaža Moje slavno lice, ali zbog ometanja njegovih misli, on ne veruje sopstvenim osećanjima; u njegovom srcu sam samo nejasan Ja, ali se na tom mestu dugo ne zadržavam. Pa je stoga i njegova ljubav prema Meni ovakva: njegova se ljubav prema Meni pojavljuje isprekidano, kao da Me svaki čovek voli shodno sopstvenom temperamentu, kao da se njegova ljubav pali i gasi u izmaglici pod mesečinom. Samo zahvaljujući Mojoj ljubavi, čovek danas ostaje i imao je sreću da preživi. Da nije tako, ko među ljudima, zbog svog krhkog tela, ne bi bio posečen laserom? Čovek sebe i dalje ne spoznaje. Šepuri se preda Mnom i hvali se iza Mojih leđa, ali se niko ne usuđuje da Mi se suprotstavi tu preda Mnom. Međutim, čovek ne zna značenje suprotstavljanja o kome govorim; umesto toga, on istrajava u pokušaju da Me prevari i nastavlja sebe da uzdiže – zar Mi se ovim otvoreno ne suprotstavlja? Tolerišem čovekovu slabost, ali nipošto nisam blag prema njegovom suprotstavljanju. Iako mu je poznato to značenje, nije spreman da postupa u skladu sa ovim značenjem, naprosto se ponaša prema svojim željama i obmanjuje Me. Svojim rečima u svakom trenutku jasno obznanjujem Svoju narav, ali se čovek ne miri sa porazom – on istovremeno otkriva svoju narav. Usred Mog suda, čovek će biti sasvim uveren, a usred Moje grdnje, konačno će proživeti Moj lik i postati Moje ispoljavanje na zemlji!

22. mart 1992. godine