Čovek pada usred Moje svetlosti i stoji čvrsto zahvaljujući Mom spasenju. Kada Ja donosim spasenje celoj vaseljeni, čovek pokušava da nađe načine da uđe u tok Moje obnove, ali ima mnogo onih koji su ovim naletom obnove zbrisani bez traga; mnogo je onih koje su bujične vode podavile i progutale; a mnogo je i onih koji stoje čvrsto usred bujice, koji nikada nisu izgubili osećaj za pravac i koji su bujicu tako pratili sve do danas. Ja u korak napredujem sa čovekom, a ipak, čovek Me nikada nije spoznao; poznaje samo odeću koju Ja nosim spolja, ali je neupućen u bogatstva skrivena u Meni. Iako čoveka opskrbljujem i obezbeđujem svakodnevno, on nije sposoban za istinsko prihvatanje, nije u stanju da primi sva bogatstva koja Ja dajem. Mojoj pažnji ne izmiče ništa od ljudske pokvarenosti; Meni je njegov unutrašnji svet jasan poput sjajnog meseca na vodi. Prema čoveku se ne ophodim nemarno, niti za njega stvari radim površno; reč je samo o tome da čovek nije u stanju da preuzme odgovornost za sebe, pa je stoga ceo ljudski rod oduvek bio izopačen, a čak ni danas nije u stanju da se izbavi iz takve izopačenosti. Jadni i žalosni ljudski rode! Kako to da Me čovek voli, a ne može da sledi namere Moga Duha? Zar Sebe zaista nisam otkrio ljudskom rodu? Zar ljudski rod zaista nikada nije video Moje lice? Da li je moguće da sam prema ljudskom rodu pokazao premalo milosti? O, buntovnici celog ljudskog roda! Moraju se smrviti pod Mojim nogama; moraju nestati usred Moje grdnje i, onoga dana kada Moj veliki poduhvat bude završen, moraju biti izgnani iz ljudskog roda, tako da ceo ljudski rod spozna njihovo ružno lice. Zbog prevelike zamućenosti celog sveta i usled njegove prevelike buke, čovek retko viđa Moje lice ili čuje Moj glas, pa je stoga previše lenj da Moje lice traži i da pokuša da shvati Moje srce. Nije li u tome uzrok ljudske iskvarenosti? Zar zbog toga čovek ne oskudeva? Ceo ljudski rod je oduvek bio unutar Moje opskrbe; da nije bilo tako, da nisam bio milostiv, ko bi preživeo sve do danas? Nema premca bogatstvima koja su u Meni, ali je i sva nesreća u Mojim rukama – i ko može da pobegne od nesreće kad god mu se prohte? Dozvoljavaju li to čoveku njegove molitve ili plač u njegovom srcu? Čovek Mi se nikada nije istinski molio, pa tako među celim ljudskim rodom nema nikoga ko je ikada proživeo ceo svoj život usred istinske svetlosti; ljudi samo žive u svetlosti čija pojava povremeno zatreperi. To je ono što je dovelo do današnje oskudice u ljudskom rodu.

Svi su na ivici strpljenja, spremni da za Mene daju sve od sebe ne bi li od Mene nešto i dobili, pa zato, polazeći od ljudske psihologije, Ja čoveku dajem obećanja kako bih u njemu nadahnuo pravu ljubav. Da li prava ljubav čoveku zaista daje snagu? Je li čovekova odanost Meni ta koja je dirnula Moj Duh na nebu? Nebo nikada nije bilo ni najmanje pogođeno čovekovim postupcima, te ako bi Moj odnos prema čoveku bio zasnovan na svakom njegovom postupku, ceo ljudski rod bi živeo usred Moje grdnje. Viđao sam mnoge ljude sa suzama koje im se slivaju niz obraze i viđao sam mnoge ljude koji su svoja srca prinosili u zamenu za Moja bogatstva. Uprkos takvoj „pobožnosti“, nikada čoveku, zbog njegovih iznenadnih poriva, nisam tek tako davao sve što je Moje, jer Mi se čovek drage volje nije nikada posvetio. Poskidao sam maske svih ljudi i pobacao te maske u ognjeno jezero i, posledično, čovekova navodna odanost i molbe nikada nisu čvrsto opstale preda Mnom. Čovek je poput oblaka na nebu: kada vetar zavija, on se plaši moći njegove sile i stoga žurno lebdi za njim, duboko uplašen da će zbog svog buntovništva biti oboren. Zar to nije ružno lice čoveka? Nije li to takozvana pokornost čovekova? Nije li to čovekovo „pravo osećanje“ i lažna dobra volja? Mnogi ljudi se opiru tome da ih ubede sve izjave koje izlaze iz Mojih usta, a mnogi ne prihvataju Moju procenu, pa otud njihove reči i postupci otkrivaju njihovu nameru da Me izdaju. Da li je to što govorim suprotno čovekovoj staroj prirodi? Zar čoveka nisam prikladno definisao prema „zakonima prirode“? Čovek Mi nije istinski pokoran; da Me on istinski traži, ne bih morao toliko da govorim. Čovek je bezvredno smeće i moram da upotrebim Svoju grdnju da bih ga naterao da krene napred; da to ne učinim, kako bi – iako su obećanja koja mu dajem dovoljna da u njima uživa – njegovo srce moglo da bude ganuto? Tokom brojnih godina, čovek je oduvek živeo okružen mukotrpnom borbom; može se reći da je oduvek živeo u očaju. Shodno tome, postao je utučen, fizički i psihički iscrpljen, pa stoga ne prihvata s radošću bogatstvo koje mu dajem. Čak ni danas, niko nije u stanju da od Mene prihvati svu slast duha. Ljudi jedino mogu ostati u siromaštvu i iščekivati poslednji dan.

Mnogi ljudi žele da Me istinski vole, međutim, pošto njihova srca ne pripadaju njima samima, oni nemaju kontrolu nad sobom; mnogi ljudi Me zaista vole dok proživljavaju kušnje koje im dajem, ali nisu u stanju da dokuče da zaista postojim, pa Me jedino vole u praznini, a ne zbog Mog stvarnog postojanja; mnogi ljudi polože svoje srce pred Mene i više na svoje srce ne obraćaju pažnju, pa im tako Sotona otima srca kad god mu se za to ukaže prilika, nakon čega Me oni napuštaju; mnogi Me ljudi iskreno vole kada ih opskrbljujem Svojim rečima, ali oni Moje reči ne sačuvaju u svom duhu, već ih nemarno koriste kao da su javno dobro i, kad god im se prohte, bacaju ih tamo odakle su došle. Čovek Me traži usred bola i u Mene gleda usred kušnji. U vremenima spokoja uživa u Meni, a kada je u opasnosti, odriče Me se; kada je zauzet, on Me zaboravlja, a kada je besposlen, prema Meni se odnosi površno – ipak, nikada Me niko nije voleo celog svog života. Želim da čovek preda Mnom bude iskren: od njega ne tražim da Mi išta dȃ, već samo da Me svi ljudi shvate ozbiljno, da Mi, umesto što Mi se dodvoravaju, dozvole da vratim iskrenost čoveka. Svi ljudi su prožeti Mojim prosvećenjem, prosvetljenjem i cenom Mojih napora, ali su svi ljudi prožeti i stvarnom činjenicom svakog ljudskog postupka, kao i time što Me obmanjuju. Kao da su sastojci čovekove obmane u njemu prisutni još iz materice, kao da od rođenja poseduje ove posebne veštine za varanje. Štaviše, on nikada nije obznanio svoj plan; niko nikada nije prozreo izvor ovih lažljivih veština. Shodno tome, čovek živi usred obmane a da toga nije ni svestan, i kao da sȃm sebi oprašta, kao da je to Božje uređenje, a ne način na koji Me namerno obmanjuje. Nije li to sȃm izvor načina na koji Me čovek obmanjuje? Nije li to njegovo lukavo zamešateljstvo? Nikada Me nisu zbunjivala čovekova laskanja i smicalice, jer sam njegovu suštinu odavno prozreo. Ko zna koliko je nečistoće u njegovoj krvi i koliko je Sotoninog otrova u njegovoj srži? Svakim danom čovek se na to sve više navikava, u toj meri da ne oseća štetu koju mu je Sotona naneo, pa ga stoga ni ne zanima da otkrije „veštinu zdravog postojanja“.

Kada je čovek udaljen od Mene i kada Me iskušava, Ja se od njega krijem među oblacima. Shodno tome, on ne može da pronađe nikakav Moj trag, i živi samo od ruke onih zlih, čineći sve što oni traže. Kada Mi je čovek blizu, Ja mu se pojavljujem i od njega ne krijem Svoje lice, pa u tom trenutku čovek vidi Moj ljubazni lik. On iznenada dolazi sebi i, premda toga nije ni svestan, u njemu se rađa ljubav prema Meni. U svom srcu, on najednom oseća neuporedivu slast i pita se kako je mogao da ne zna za Moje postojanje u vaseljeni. Tako čovek ima veći osećaj za Moju divotu i, povrh toga, za Moju dragocenost. Posledično, on više ne želi da Me ikada napusti, vidi Me kao svetlost svog opstanka i, duboko uplašen da ću ga napustiti, čvrsto Me grli. Čovekov zanos Me ne dotiče, ali prema njemu jesam milostiv zbog njegove ljubavi. U ovo doba, čovek bez odlaganja živi usred Mojih kušnji. Moje lice nestaje iz njegovog srca i on trenutno oseća da mu je život prazan i počinje da razmišlja o bekstvu. U ovom je času čovekovo srce ogoljeno. On Me ne grli zbog Moje naravi, već traži da ga štitim zbog Svoje ljubavi. Međutim, kada čoveku uzvratim Svojom ljubavlju, on se odmah predomišlja; raskida svoj savez sa Mnom i otrže se od Mog suda, ne želeći da više ikada pogleda Moje milostivo lice, pa tako menja svoje mišljenje o Meni i govori da Ja nisam nikada spasio čoveka. Da li prava ljubav podrazumeva samo milost? Da li Me čovek voli jedino ako živi ispod Moje blistave svetlosti? Osvrće se na jučerašnji dan, ali živi u današnjem – nije li ovo ljudsko stanje? Hoćete li zaista biti ovakvi i sutra? Ono što želim jeste da čovek ima srce koje iz same dubine žudi za Mnom, a ne ono koje Mi svojom površnošću udovoljava.

21. mart 1992. godine