Bogatstva Mog doma se ne daju izbrojati i nedokučiva su, a ipak čovek nikada nije došao do Mene da u njima uživa. Čovek nije sposoban da sam za sebe uživa, niti da sebe sačuva sopstvenim trudom; umesto toga, oduvek je polagao svoje poverenje u druge. Od svih onih koje Ja posmatram, niko Me nikad nije tražio namerno i direktno. Svi oni dolaze pred Mene na nagovor drugih, sledeći većinu, i nisu voljni da plate cenu niti da ulože vreme kako bi svoj život obogatili. Dakle, nijedan čovek nikada nije živeo u stvarnosti i svi ljudi žive životom bez smisla. Zbog davno utvrđenih čovekovih puteva i običaja, tela svih ljudi su poprimila miris zemlje. Kao rezultat toga, čovek je otupeo, postao neosetljiv na pustoš ovog sveta i samo se zamajava uživanjem u ovom zaleđenom svetu. U čovekovom životu nema ni najmanje topline, i on je lišen bilo kakvog traga ljudskosti ili svetla – pa ipak, on oduvek ugađa samom sebi i svoj bezvredni životni vek provodi jureći unaokolo, a ne postiže ništa. Za tren oka dođe mu samrtni čas, i čovek umire gorkom smrću. Na ovom svetu, on nikada ništa nije ni postigao ni dobio – dolazi na svet u žurbi i u žurbi iz njega odlazi. Niko od njih, po Mom mišljenju, ništa nije ni doneo ni odneo, pa se stoga čoveku čini da je ovaj svet nepravedan. A ipak se nikom ne žuri odavde. Svi samo iščekuju dan kada će Moje obećanje sa neba iznenada doći među ljude, dopuštajući im da, dok se nalaze na stranputici, još jednom pogledaju na put večnog života. Prema tome, čovek se usredsređuje na svako Moje delo i postupak kako bi video da li sam zaista održao obećanje koje sam mu dao. Kada je usred nevolja ili u krajnjem bolu, ili je izložen kušnjama kojima samo što nije podlegao, čovek proklinje dan kada se rodio kako bi što pre mogao da pobegne od svojih neprilika i preseli se na neko drugo, idealno mesto. Ali kada kušnje prođu, čovek je ispunjen radošću. On slavi dan svog dolaska na svet i traži od Mene da blagosiljam dan kada je rođen; u tim trenucima, čovek više ne pominje kletve iz prošlosti, duboko strahujući da će smrt po drugi put doći po njega. Kada Moje ruke uzdignu taj svet, ljudi radosno plešu, nisu više žalosni i svi zavise od Mene. Kada Ja pokrijem Svoje lice rukama Svojim, i gurnem ljude pod zemlju, oni istog trenutka gube dah i jedva uspevaju da prežive. Svi upućuju vapaje ka Meni, prestravljeni da ću ih uništiti, jer svi oni žele da vide dan kada Ja zadobijam slavu. Čovek na Moj dan gleda kao na središte svog postojanja, a ljudski rod je preživeo do današnjeg dana samo zahvaljujući svojoj čežnji za danom dolaska Moje slave. Blagoslov koji sam sopstvenim ustima izrekao glasi da su oni koji su rođeni tokom poslednjih dana imali dovoljno sreće da vide svu Moju slavu.

Tokom minulih vremena, mnogi su sa ovog sveta otišli razočarani i nerado, dok su mnogi na njega došli sa nadom i verom. Za mnoge sam uredio da dođu i mnoge sam oterao. Nebrojeno mnogo ljudi prošlo je kroz Moje ruke. Mnogi su duhovi bačeni u Ad, mnogi su živeli u telu, a mnogi su umrli i ponovo se rodili na zemlji. Ipak, nijedan od njih nije nikada imao priliku da uživa u blagoslovima današnjeg carstva. Toliko sam toga dao čoveku, a on je ipak malo toga dobio, jer ga je juriš Sotoninih sila onesposobio da uživa u svim Mojim bogatstvima. On je samo imao sreće da ih posmatra, ali nije bio u stanju da u njima uživa. Čovek nikada nije otkrio riznicu u svom telu da bi primio bogatstvo sa nebesa, te je tako izgubio blagoslove kojima sam ga darivao. Nije li čovečji duh upravo ono što čoveka čini sposobnim da se poveže sa Mojim Duhom? Zašto Me čovek nikada nije povezao sa svojim duhom? Zašto Mi se približava u telu, a nesposoban je da to isto učini u duhu? Da li je Moje pravo lice, lice telesnosti? Zašto čovek ne poznaje Moju suštinu? Zar zaista u duhu čovečjem nikada nije bilo ni traga od Mene? Da li sam u potpunosti iščezao iz duha čovečjeg? Ako čovek ne zakorači u oblast duhovnog, kako može da dokuči Moje namere? Da li po mišljenju čoveka postoji nešto što može direktno da prodre u duhovno carstvo? Mnogo sam puta svojim Duhom pozivao čoveka, a ipak se čovek ponaša kao da ga provociram, posmatrajući Me sa udaljenosti, u velikom strahu da ću ga Ja povesti u neki drugi svet. Mnogo sam se puta raspitivao o duhu čovečjem, a on ipak ostaje u potpunosti nesvestan toga, duboko strahujući da ću zakoračiti u njegov dom i ugrabiti priliku da ga lišim svega što mu pripada. Stoga se on zatvara preda Mnom, puštajući Me da stojim pred hladnim, čvrsto zatvorenim vratima. Mnogo je puta čovek pokleknuo i Ja sam ga spasao, a ipak, pošto se probudi, on Me odmah napušta i, nedotaknut Mojom ljubavlju, strelja Me opreznim pogledom; nikada Ja nisam ogrejao srce čovekovo. Čovek je jedna bezosećajna, hladnokrvna životinja. Iako je u Mom zagrljaju toplo, on nikada time nije bio duboko dirnut. Čovek je poput divljaka sa planine. Nikada nije cenio svu Moju brigu za ljudski rod. Nije voljan da Mi priđe i radije boravi u planinama, gde mu prete divlje zveri – pa on ipak i dalje ne želi da u Meni potraži zaklon. Ja nikoga ne prisiljavam: Ja samo obavljam svoje delo. Doći će dan kada će čovek na Moju stranu doplivati iz središta moćnog okeana, kako bi mogao da uživa u svim bogatstvima na zemlji i da iza sebe ostavi opasnost da ga more proguta.

Kako se Moje reči ispunjavaju, carstvo se na zemlji postepeno gradi i čovek se postepeno vraća u normalno stanje, te se tako na zemlji uspostavlja carstvo u Mom srcu. U tom carstvu, sav narod Božji počinje ponovo da živi životom normalnog čoveka. Nema više ciče zime, koju je zamenio svet sačinjen od gradova proleća, u kojima proleće traje čitave godine. Ljudi više nisu suočeni sa turobnim, jadnim čovečjim svetom, niti više moraju da podnose njegovu hladnoću. Ljudi se ne tuku međusobno, države više ne idu u rat jedne protiv drugih, niti više ima pokolja i krvi koja iz tih pokolja teče; sva je zemlja ispunjena srećom i toplina vrvi posvuda među ljudima. Krećem se po tom svetu, uživam sa vrha Svog prestola i živim među zvezdama. Anđeli Mi nude nove pesme i nove plesove. Oni više ne liju suze zbog sopstvene krhkosti. Preda Mnom se više ne čuje plač anđela i niko Mi se više ne žali na težak život. Danas svi vi živite preda Mnom; sutra ćete svi biti u Mom carstvu. Nije li to najveći blagoslov kojim sam darovao čoveka? Zbog cene koju danas plaćate, nasledićete blagoslove budućnosti i živećete u Mojoj slavi. Da li i dalje ne želite da se pozabavite suštinom Moga duha? Da li i dalje želite da kasapite sami sebe? Ljudi su voljni da slede ona obećanja koja mogu da vide, čak i ako su ona kratkog daha, ali niko nije voljan da prihvati obećanja sutrašnjice, iako će ona trajati večno. Ono što je čoveku vidljivo Ja ću uništiti, a ono što čovek ne može da opipa, Ja ću ostvariti. U tome je razlika između Boga i čoveka.

Čovek je računao kada će Moj dan doći, ali ipak niko nikada nije saznao tačan datum, te tako čovek može da živi samo u svojevrsnom stanju ošamućenosti. Pošto čovekove čežnje odjekuju bezgraničnim nebesima, a potom nestaju, čovek je uvek iznova gubio nadu, tako da je potonuo u svoje trenutne okolnosti. Cilj mojih izjava nije da čoveka nateram da se bavi datumima, niti da ga dovedem do toga da se uništi u nastupu očaja. Želim da nateram čoveka da prihvati Moje obećanje, i želim da svi ljudi širom sveta imaju udeo u Mom obećanju. Ono što želim jesu živa bića prepuna života, a ne leševi ogrezli u smrti. Zavaljen za carskom trpezom, Ja ću svim ljudima na zemlji narediti da se preda Mnom postroje za smotru. Ja ne dopuštam nečistima da stanu preda Me. Ja ne trpim da se čovek na bilo koji način meša u Moje delo; svi oni koji se mešaju bivaju bačeni u tamnicu, a čak i nakon što budu oslobođeni i dalje su izloženi strašnim nedaćama, pržeći se na užarenom zemaljskom ognju. Dok boravim u Svom ovaploćenom telu, prezreću svakoga ko s Mojim telom bude raspravljao o Mom delu. Sve sam ljude mnogo puta podsećao da Ja srodnika na zemlji nemam, i da će biti uništeni svi koji na Mene gledaju kao na sebi ravnog, i vuku Me k sebi kako bi se zajedno sa Mnom, prisećali prošlih vremena. Tako Ja zapovedam. U takvim stvarima nisam ni najmanje popustljiv prema čoveku. Svi oni koji se mešaju u Moje delo i nude Mi savete dobiće Moju grdnju i nikada im to neću oprostiti. Ako ne govorim prostim jezikom, čovek se nikada neće opametiti i nesvesno će se naći pod Mojom grdnjom – jer čovek Mene ne poznaje u Mom telesnom obliku.

20. mart 1992. godine