Čovekova je obaveza da uzme Moje reči kao osnovu svog opstanka. Ljudi moraju da utvrde svoj udeo u svakom pojedinačnom delu Mojih reči; ne učiniti to isto je što i traženje sopstvene propasti i prizivanje sramote. Ljudi Me ne spoznaju i, zbog toga, umesto da Mi prinesu svoj život i zauzvrat Mi ga ponude, oni se preda Mnom samo razmahuju smećem u svojim rukama, pokušavajući da Mi time udovolje. Međutim, Ja nisam zadovoljan stvarima onakvima kakve one jesu; Ja naprosto nastavljam da tražim stvari od ljudskog roda. Volim kada ljudi doprinose, ali mrzim kada zahtevaju. Svim ljudima je srce gramzivo; kao da je đavo zarobio ljudsko srce i niko ne može da se oslobodi i da Mi svoje srce ponudi. Kada govorim, ljudi slušaju Moj glas sa ogromnom pažnjom; međutim, kada ućutim, oni se ponovo upuštaju u svoje „poduhvate” i sasvim prestaju da obraćaju pažnju na Moje reči, kao da su Moje reči neki običan dodatak njihovim „poduhvatima”. Nikada nisam bio popustljiv prema čoveku, a ipak sam prema njemu bio strpljiv i tolerantan. I tako, kao rezultat Moje tolerancije, ljudska bića nisu u stanju da procene sopstvene sposobnosti i nesposobna su za samospoznaju i preispitivanje; samo iskorišćavaju Moje strpljenje ne bi li Me obmanula. Nijedno od njih nikada nije iskreno vodilo računa o Meni i nijedno Me nije istinski cenilo kao nešto drago svom srcu; jedino su u trenucima dokolice činila ponešto kako bi se površno ophodila prema Meni. Trud koji sam uložio u čoveka već uveliko prevazilazi svaku meru; na ljudima sam obavio delo koje je bez presedana i, osim toga, dao sam im dodatno, spoljašnje breme, kako bi, na osnovu onoga što imam i što jesam, mogli da steknu neko znanje i da prođu kroz neku promenu. Ne tražim od ljudi da budu puki „potrošači”; takođe tražim od njih da budu „proizvođači” koji pobeđuju Sotonu. Iako možda ne zahtevam da ljudski rod išta uradi, Ja ipak za ljude imam zahtevana merila, jer postoji svrha u onome što radim, kao i osnova za Moje postupke: Ja se ne igram nasumično, kao što ljudi zamišljaju, niti sam nebo i zemlju i sva stvorenja stvorio kako mi se prohtelo. U Mojim postupcima, ljudi bi trebalo nešto da vide i nešto da zadobiju. Ne bi trebalo da protraće proleće svoje mladosti, niti da se prema svom životu ophode kao prema odeći nemarno ostavljenoj da se na njoj skuplja prašina, već bi trebalo da budu strogi čuvari samih sebe, uzimajući od Mog izobilja da bi obezbedili svoje uživanje, sve dok zbog Mene više ne mogu ponovo da se okrenu Sotoni i dok zbog Mene ne napadnu Sotonu. Zar nisu Moji zahtevi prema čoveku vrlo jednostavni?

Kada na Istoku počne da se nazire tračak svetlosti, svi ljudi u vaseljeni počinju da obraćaju malo više pažnje na nju. Pošto nisu više uronjeni u dubok san, ljudi kreću da posmatraju izvor ove istočne svetlosti. Zbog ograničenih mogućnosti, niko još nije uspeo da vidi mesto odakle ta svetlost potiče. Kada je sve u vaseljeni potpuno osvetljeno, ljudi se bude iz sna i tek tada shvataju da je Moj dan postepeno stigao do njih. Ceo ljudski rod slavi zbog dolaska svetlosti i stoga više ne leži mirno spavajući, niti je obamro. Pod sjajem Moje svetlosti, svim ljudima se bistre um i vid i iznenada se bude u radosti življenja. Pod okriljem magle, Ja promatram svet. Sve životinje miruju; zbog dolaska slabog tračka svetlosti, sve je postalo svesno da se približava jedan novi život. Iz tog razloga i životinje izlaze iz svojih jazbina, tražeći hranu. Ni biljke, naravno, nisu izuzetak, te pod zracima svetlosti njihovo zeleno lišće sjaji blistavim sjajem, dok čekaju da odigraju svoju ulogu za Mene dok sam na zemlji. Sva ljudska bića priželjkuju dolazak svetlosti, a ipak se plaše njenog dolaska, duboko zabrinuti da njihova ružnoća više neće moći da nađe zaklon. To je zato što su ljudi potpuno ogoljeni i nemaju čime da se pokriju. Stoga je zbog dolaska svetlosti mnogo ljudi zapalo u paniku i dospeli su u stanje šoka zbog njene pojave. Mnogi ljudi, kad vide svetlost, ispune se bezgraničnim žaljenjem, mrzeći sopstvenu nečistoću; ipak, činjenice ne mogu više da se promene i oni ne mogu ništa drugo osim da čekaju da Ja izreknem presudu. Mnogi ljudi, oplemenjeni patnjom u tami, iznenada su, kada ugledaju svetlost, pogođeni njenim dubokim značenjem i od tada privijaju svetlost na grudi, iskreno se plašeći da je ne izgube ponovo. Umesto da zbog iznenadnog pojavljivanja svetlosti budu izbačeni iz koloseka, mnogi ljudi naprosto obavljaju svoje svakodnevne poslove jer su dugi niz godina bili slepi i stoga ne samo da ne primećuju da je svetlost stigla, već u njoj ni ne pronalaze zadovoljstvo. U ljudskom srcu, Ja nisam ni uzvišen ni nizak. Što se njih tiče, Ja im nisam neophodan; kao da ljudski život ne bi postao usamljen bez Mene, niti bi sa Mnom bio išta radosniji. Budući da Me ljudska bića ne cene, veoma je malo stvari koje im dajem na uživanje. Međutim, kad Mi ljudi pruže makar i trunku više obožavanja, Ja prema njima takođe menjam Svoj stav. Stoga, tek kada ljudi dokuče ovu zakonitost, biće srećni da Mi se posvete i zatraže stvari koje držim u ruci. Nije valjda njihova ljubav prema Meni povezana isključivo sa onim za šta su zainteresovani? Nije valjda njihova vera u Mene povezana isključivo sa onim što Ja dajem? Da li je moguće da, osim kada vide Moju svetlost, ljudi nisu u stanju da Me iskreno vole zahvaljujući svojoj veri? Nisu valjda njihova snaga i životnost ograničeni na današnje stanje? Da li je čovečanstvu potrebna hrabrost da bi Me volelo?

Kao rezultat Mog postojanja, sva stvorenja ukazuju poslušnost i pokornost na mestima u kojima borave i, kad nema Moje discipline, postaju neobuzdana. Prema tome, planine postaju granice među nacijama na zemlji, vodene površine postaju prepreke koje drže ljude iz različitih zemalja razdvojene, a vazduh postaje ono što teče od osobe do osobe u prostoru iznad zemlje. Jedino čovek nije sposoban da bude istinski poslušan zahtevima Mojih namera; to je razlog zašto kažem da, od svih stvorenja, jedino ljudi pripadaju kategoriji buntovnih. Čovek Mi se nikada nije istinski pokorio i zato sam sve vreme držao ljude pod strogim upravljanjem. Ako se među ljudima dogodi da se Moja slava proširi po čitavoj vaseljeni, onda ću sigurno uzeti svu Svoju slavu i učiniti da se ona ispolji pred ljudskim rodom. Pošto zbog svoje prljavštine ljudi nisu dostojni da gledaju Moju slavu, hiljadama godina nijednom nisam izašao u javnost, uvek sam bio skriven; zato se Moja slava nikada nije ispoljila pred njima, te su stalno padali u ponor greha. Oprostio sam ljudima njihovu nepravednost, ali niko od njih ne zna kako da se čuvaju i umesto toga uvek ostaju otvoreni za greh, dozvoljavajući mu da im naudi. Zar to ne pokazuje čovekov nedostatak samopoštovanja i ljubavi prema sebi? Ima li ikoga među ljudima ko može istinski da voli? Koliko grama teži čovekova odanost? Zar nema falsifikovane robe pomešane u takozvanu autentičnost ljudi? Zar nije svačija odanost potpuna mešavina svačega? Ono što zahtevam jeste njihova nepodeljena ljubav. Ljudi Me ne spoznaju i, premda možda tragaju da Me spoznaju, ne daju Mi svoje istinito i iskreno srce. Ja ljudski rod ne prisiljavam. Ako Mi pruže svoju odanost, prihvatiću je bez ljubaznog odbijanja. Ako Mi, međutim, ne veruju i odbiju da Mi ponude makar jednu mrvicu sebe, onda ću, umesto da se još više naljutim zbog toga, jednostavno raspolagati njima na neki drugi način i organizovati im odgovarajuće odredište. Grmljavina koja se kotrlja nebom pokosiće ljude; visoke planine će ih, dok se ruše, pokopati; izgladnele divlje zveri će ih proždrati; a okeani, koji nadolaze, sklopiće se nad njihovim glavama. Dok se ljudski rod upušta u bratoubilačke sukobe, svi ljudi će tražiti sopstveno uništenje u nesrećama koje su sami izazvali.

Carstvo se širi među ljudima, stvara se među ljudima i uzdiže se među ljudima; ne postoji sila koja može uništiti Moje carstvo. Moj narode, koji si u carstvu današnjice, ko od vas nije pripadnik ljudskog roda? Ko se od vas nalazi izvan ljudskog stanja? Kada Moja nova polazna tačka bude javno objavljena, kako li će ljudi reagovati? Videli ste sopstvenim očima stanje ljudskog sveta; zar još niste odagnali misao da ćete zauvek živeti na ovom svetu? Ja sada hodam među Svojim narodom i živim među njim. Danas su blagosloveni oni ljudi koji Me iskreno vole. Blagosloveni su oni koji Mi se pokoravaju, oni će zasigurno ostati u Mom carstvu. Blagosloveni su oni koji su Me spoznali, oni će imati vlast u Mom carstvu. Blagosloveni su oni koji streme ka Meni, oni će zasigurno pobeći iz Sotoninih okova i uživati u Mojim blagoslovima. Blagosloveni su oni koji mogu da se pobune protiv samih sebe, oni će biti zadobijeni od Mene i naslediće izobilje Moga carstva. Setiću se onih koji za Mene trče naokolo, prihvatiću one koji se za Mene daju, a onima koji Mi prinose podariću stvari da u njima uživaju. Blagosloviću one koji uživaju u Mojim rečima; oni će zasigurno biti stubovi Mog carstva, u Mojoj kući će se obogatiti van svake mere i s njima niko neće moći da se poredi. Da li ste ikada prihvatili blagoslove koji su za vas pripremljeni? Da li ste ikada stremili ka obećanjima koja su vam data? Vi ćete se, pod vođstvom Moje svetlosti, probiti kroz stisak sila tame. Zasigurno nećete, usred tame, izgubiti vođstvo svetlosti. Vi ćete zasigurno biti gospodari svega stvorenog. Vi ćete zasigurno biti pobednici pred Sotonom. Kada dođe propast zemlje velike crvene aždaje, vi ćete zasigurno stajati među bezbrojem ljudi kao dokaz Moje pobede. Vi ćete zasigurno stajati postojano i nepokolebljivo u zemlji Sinim. Zbog patnji koje trpite, nasledićete Moje blagoslove i isijavaćete svetlo Moje slave po celoj vaseljeni.

19. mart 1992. godine