Poglavlje 19

Čovekova je obaveza da uzme Moje reči kao osnovu svog opstanka. Ljudi moraju da utvrde svoj udeo u svakom pojedinačnom delu Mojih reči; ne učiniti to isto je što i traženje sopstvene propasti i prizivanje prezira. Čovek Me ne poznaje, i zbog toga, umesto da Mi prinese svoj život i ponudi Mi ga zauzvrat, on samo paradira preda Mnom sa smećem u rukama, pokušavajući time da Mi udovolji. Međutim, pošto ni izbliza nisam zadovoljan stvarima onakvim kakve jesu, Ja nastavljam da postavljam zahteve pred čoveka. Volim kada ljudi doprinose, ali mrzim kada zahtevaju. Svim ljudima su srca puna pohlepe; to je kao da đavo drži ljudsko srce u ropstvu, a niko ne može da se oslobodi i ponudi Mi svoje srce. Kada govorim, ljudi slušaju Moj glas sa ogromnom pažnjom; međutim, kada ućutim, oni se ponovo upuštaju u svoje „poduhvate“ i sasvim prestaju da obraćaju pažnju na Moje reči, kao da su Moje reči neki običan dodatak njihovim „poduhvatima“. Nikada nisam bio slab prema čoveku, a ipak sam bio strpljiv i tolerantan prema njemu. I tako, kao rezultat Moje popustljivosti, sva ljudska bića precenjuju sebe i nesposobna su za samospoznaju i samoanalizu; oni samo iskorištavaju Moje strpljenje da Me obmanu. Niko od njih se nikada nije iskreno brinuo za Mene i niko Me nije zaista cenio kao nešto što je milo njihovom srcu; samo kada su dokoni, oni Mi uzgred ukažu svoju pažnju. Trud koji sam utrošio na čoveka već je van svake mere; štaviše, radio sam na ljudima na načine koji nemaju presedana i, osim toga, dao sam im dodatno breme, kako bi, na osnovu onoga što imam i što jesam, mogli da steknu određeno znanje i da prođu kroz određenu promenu. Ne tražim od ljudi da budu puki „potrošači“; takođe tražim od njih da budu „proizvođači“ koji pobeđuju Sotonu. Iako ne mogu da zahtevam da čovek uradi bilo šta, Ja ipak imam merila za zahteve koje postavljam, jer postoji svrha u onome što radim, kao i osnova za Moje postupke: Ja se, za razliku od onoga što ljudi zamišljaju, ne poigravam nasumično, niti sam oblikovao nebo i zemlju i bezbrojne predmete stvaranja kako god da sam poželeo. U Mom delu ljudi treba da vide nešto i da dobiju nešto. Ne bi trebalo da protraće proleće svoje mladosti, niti da se prema svom životu ophode kao prema odeći nemarno ostavljenoj da se na njoj skuplja prašina, već bi trebalo da budu strogi čuvari samih sebe, uzimajući od Mog izobilja da bi obezbedili svoje uživanje, sve dok zbog Mene više ne mogu ponovo da se okrenu Sotoni i dok zbog Mene ne pokrenu napade na Sotonu. Zar nisu moji zahtevi prema čoveku vrlo jednostavni?

Kada na Istoku počne da se nazire tračak svetlosti, svi ljudi u vaseljeni počinju da obraćaju malo više pažnje na nju. Pošto nisu više uronjeni u dubok san, ljudi kreću da posmatraju izvor ove istočne svetlosti. Zbog ograničenih mogućnosti, niko još nije uspeo da vidi mesto odakle ta svetlost potiče. Kada je sve u vaseljeni potpuno osvetljeno, ljudi se bude iz sna i tek tada shvataju da je Moj dan postepeno stigao do njih. Ceo ljudski rod slavi zbog dolaska svetlosti i stoga više ne leži mirno spavajući, niti je obamro. Pod sjajem Moje svetlosti, svim ljudima se bistre um i vid i iznenada se bude u radosti življenja. Pod okriljem magle, Ja promatram svet. Sve životinje miruju; zbog dolaska slabog tračka svetlosti, sve je postalo svesno da se približava jedan novi život. Iz tog razloga i životinje izlaze iz svojih jazbina, tražeći hranu. Ni biljke, naravno, nisu izuzetak, te pod zracima svetlosti njihovo zeleno lišće sjaji blistavim sjajem, dok čekaju da odigraju svoju ulogu za Mene dok sam na zemlji. Sva ljudska bića priželjkuju dolazak svetlosti, a ipak se plaše njenog dolaska, duboko zabrinuti da njihova ružnoća više neće moći da nađe zaklon. To je zato što su ljudi potpuno ogoljeni i nemaju čime da se pokriju. Stoga je zbog dolaska svetlosti mnogo ljudi zapalo u paniku i dospeli su u stanje šoka zbog njene pojave. Mnogi ljudi, kada vide svetlost, ispune se bezgraničnim kajanjem, gnušajući se sopstvene nečistoće, ali ipak su nemoćni da promene činjenice, ne mogu da učine ništa osim da čekaju da Ja izreknem presudu. Mnogi ljudi, oplemenjeni patnjom u tami, iznenada su, kada ugledaju svetlost, pogođeni njenim dubokim značenjem i od tada privijaju svetlost na grudi, iskreno se plašeći da je ne izgube ponovo. Mnogi ljudi, umesto da budu izbačeni iz koloseka zbog iznenadnog pojavljivanja svetlosti, naprosto obavljaju svoje svakodnevne poslove jer su dugi niz godina bili slepi i stoga ne samo da ne primećuju da je svetlost stigla, već u njoj ni ne pronalaze zadovoljstvo. U ljudskim srcima, Ja nisam ni uzvišen ni ponizan. Što se njih tiče, nije bitno da li postojim ili ne; kao da ljudski životi ne bi postali usamljeniji da Ja ne postojim i kao da njihovi životi ne bi postali radosniji da postojim. Pošto Me ljudska bića ne cene, Ja im pružam malo užitaka. Međutim, čim Mi ljudi budu posvetili makar i mrvicu više obožavanja i Ja ću promeniti Svoj stav prema njima. Stoga, tek kada ljudi dokuče ovu zakonitost, biće srećni da Mi se posvete i zatraže stvari koje držim u ruci. Nije valjda njihova ljubav prema Meni vezana samo za njihove interese? Nije valjda njihova vera u Mene vezana samo za ono što Ja dajem? Da li je moguće da, osim kada vide Moju svetlost, ljudi nisu u stanju da Me iskreno vole zahvaljujući svojoj veri? Nisu valjda njihova snaga i životnost ograničeni na današnje stanje? Da li je čoveku potrebna hrabrost da bi Me volelo?

Kao rezultat Mojeg postojanja, sijaset predmeta stvaranja ukazuju poslušnost i pokornost na mestima u kojima borave i, u odsustvu Moje discipline, ne odaju se bezobzirnoj razuzdanosti. Prema tome, planine postaju granice među nacijama na zemlji, vodene površine postaju prepreke koje drže ljude iz različitih zemalja razdvojene, a vazduh postaje ono što teče od osobe do osobe u prostoru iznad zemlje. Jedino čovek nije sposoban da bude istinski poslušan zahtevima Moje volje; to je razlog zašto kažem da, od svega stvorenog, samo ljudi pripadaju kategoriji neposlušnih. Čovek Mi se nikada nije istinski pokorio i zato sam sve vreme držao ljude pod strogom disciplinom. Ako se među ljudima dogodi da se Moja slava proširi po čitavoj vaseljeni, onda ću sigurno uzeti svu Svoju slavu i učiniti da se ona ispolji pred ljudskim rodom. Pošto zbog svoje izopačenosti ljudi nisu dostojni da gledaju Moju slavu, hiljadama godina nijednom nisam izašao u javnost, uvek sam bio skriven; zato se Moja slava nikada nije ispoljila pred njima, te su stalno padali u ponor greha. Oprostio sam ljudima njihovu nepravednost, ali niko od njih ne zna kako da se čuvaju i umesto toga uvek ostaju otvoreni za greh, dozvoljavajući mu da im naudi. Zar to ne pokazuje čovekov nedostatak samopoštovanja i ljubavi prema sebi? Ima li ikoga među ljudima ko može istinski da voli? Koliko grama teži čovekova posvećenost? Zar nema falsifikovane robe pomešane u takozvanu autentičnost ljudi? Zar njihova posvećenost nije potpuna zbrka? Ono što zahtevam jeste njihova nepodeljena ljubav. Ljudi Me ne poznaju, i mada možda traže da Me spoznaju, neće Mi dati svoje istinito i iskreno srce. Od ljudi ne zahtevam ono što nisu voljni da daju. Ako Mi pruže svoju posvećenost, prihvatiću je bez ljubaznog odbijanja. Ako mi, međutim, ne veruju i odbiju da Mi ponude makar jednu mrvicu sebe, onda ću, umesto da se još više naljutim zbog toga, jednostavno raspolagati njima na neki drugi način i organizovati im odgovarajuće odredište. Grmljavina koja se kotrlja nebom pokosiće ljude; visoke planine će ih, dok se ruše, pokopati; izgladnele divlje zveri će ih proždrati; a okeani, koji nadolaze, sklopiće se nad njihovim glavama. Dok se ljudski rod upušta u bratoubilačke sukobe, svi ljudi će tražiti sopstveno uništenje u nesrećama koje su sami izazvali.

Carstvo se širi među ljudima, stvara se među ljudima i stoji među ljudima; ne postoji sila koja može uništiti Moje carstvo. Ko od vas, iz Mog naroda, koji se danas nalazite u carstvu, nije ljudsko biće među ljudskim bićima? Ko se od vas nalazi izvan ljudskog stanja? Kada Moja nova polazna tačka bude objavljena masama, kako će ljudi reagovati? Videli ste sopstvenim očima stanje ljudskog roda; valjda više ne gajite nadu da ćete zauvek ostati na ovom svetu? Sada hodam među Svojim narodom i živim među njima. Danas su blagosloveni ljudi koji Me iskreno vole. Blagosloveni su oni koji Mi se pokoravaju, oni će sigurno ostati u Mom carstvu. Blagosloveni su oni koji su Me spoznali, oni će sigurno imati silu u Mom carstvu. Blagosloveni su oni koji Me traže, oni će sigurno pobeći iz Sotoninih okova i uživati u Mojim blagoslovima. Blagosloveni su oni koji mogu da se odreknu sebe, oni će sigurno ući u Moj posed i naslediti izobilje Mog carstva. Setiću se onih koji zbog Mene jurcaju naokolo, radosno ću prigrliti one koji se daju za Mene, a onima koji Mi prinose darove pružiću uživanje. Blagosloviću one koji uživaju u Mojim rečima; oni će zasigurno biti stubovi koji će podupirati sleme u Mom carstvu i u Mojoj kući će imati izobilje bez premca, tako da niko neće moći da se poredi s njima. Da li ste ikada prihvatili blagoslove koji su vam dati? Da li ste ikada tražili obećanja koja su vam data? Vi ćete sigurno, pod vođstvom Moje svetlosti, uspeti da se oslobodite stiska sila tame. Usred tame, sigurno nećete izgubiti iz vida svetlost koja vas vodi. Sigurno ćeš biti gospodar svega stvorenog. Sigurno ćeš biti pobednik pred Sotonom. Sigurno ćete, kada dođe propast carstva velike crvene aždaje, ustati među bezbroj ljudi da svedočite o Mojoj pobedi. Vi ćete svakako postojano i nepokolebljivo stajati u zemlji Sinim. Kroz patnje koje trpiš, nasledićeš Moje blagoslove i sigurno ćeš isijavati Moju slavu kroz celu vaseljenu.

19. mart 1992. godine

Prethodno: Poglavlje 18

Sledeće: Poglavlje 20

Bog može naše patnje da pretvori u blagoslove. Ako verujete u to, da li biste želeli da se pridružite našoj grupi da naučite Božje reči i tako primite Njegove blagoslove?

Podešavanja

  • Tekst
  • Teme

Jednobojno

Teme

Fontovi

Veličina fonta

Prored

Prored

Širina stranice

Sadržaj

Traži

  • Pretražite ovaj tekst
  • Pretražite ovu knjigu

Povežite se sa nama preko Mesindžera