Poglavlje 18

U bljesku munje, svaka životinja pokaže svoj pravi oblik. Isto tako, prosvetljen Mojom svetlošću, čovek je povratio svetost koju je nekada posedovao. O, iskvareni stari svete! Najzad se strovalio u prljavu vodu i, potonuvši ispod površine, pretvorio se u mulj! O, sav ljudski rode, Moja sopstvena tvorevino! Konačno su se ljudi ponovo vratili u život na svetlosti, pronašli temelj za postojanje i prestali da se koprcaju u blatu! O, mnoštvo stvorenih stvari koje držim u Svojim rukama! Kako se, kroz Moje reči, ne mogu obnoviti? Kako, na svetlosti, ne mogu da razviju svoje sposobnosti? Zemlja više nije samrtno mirna i tiha, nebo više nije pusto i tužno. Više nerazdvojeni prazninom, nebo i zemlja su ujedinjeni kao jedno, da se nikada ponovo ne razdvoje. Ovom radosnom prilikom, u ovom trenutku ushićenja, Moja pravednost i Moja svetost proširile su se celom vaseljenom i ceo ljudski rod ih bez prestanka veliča. Gradovi nebeski se smeju od radosti, a carstvo zemaljsko radosno poskakuje. Ko se u ovom trenutku ne raduje i ko takođe ne plače? Zemlja u svom iskonskom stanju pripada nebu, a nebo je sjedinjeno sa zemljom. Čovek je nit koja spaja nebo i zemlju, i zbog čovekove svetosti, zbog čovekove obnove, nebo više nije sakriveno od zemlje, a zemlja više nije nema prema nebu. Osmeh zadovoljstva krasi ljudska lica, a u svim njihovim srcima je skrivena slast koja ne poznaje granice. Čovek sa čovekom nije u zavadi, niti se ljudi međusobno svađaju. Ima li ikoga ko, u Mojoj svetlosti, ne živi u miru sa drugima? Ima li ikoga ko, na Moj dan, sramoti moje ime? Svoj pogled pun straha svi ljudi usmeravaju prema Meni, a u svom srcu Mi potajno uzvikuju. Ispitao sam svaki postupak ljudskog roda: među ljudima koji su očišćeni, više nema onih koji su Mi neposlušni, nema onih koji Me osuđuju. Ceo ljudski rod je prožet Mojom naravi. Svi ljudi počinju da Me spoznaju, približavaju Mi se i obožavaju Me. Čvrsto stojim u duhu čoveka, uzdignut sam do najvišeg vrha u ljudskim očima i tečem kroz krv u ljudskim venama. Radosno ushićenje u čovekovom srcu ispunjava svako mesto na licu zemlje, vazduh je oštar i svež, guste magle više ne prekrivaju zemlju, a sunce blistavo sija.

Sada, posmatrajte Moje carstvo, u kojem sam Ja car svega i u kojem Ja nad svime držim silu. Od početka stvaranja pa sve do danas, Moji sinovi su, pod Mojim vođstvom, prošli kroz toliko životnih nevolja, kroz toliko nepravdi u ovom svetu, kroz toliko prevrata u ljudskom carstvu da danas borave u Mojoj svetlosti. Ko to ne plače zbog jučerašnjih nepravdi? Ko to ne lije suze zbog nedaća podnetih kako bi stigli tu gde jesu? I još jednom, ima li onih koji ne koriste ovu priliku da se Meni posvete? Ima li onih koji propuštaju ovu priliku da pokažu strast koja buja u njihovom srcu? Ima li onih koji, u ovom trenutku, ne iskazuju ono što su iskusili? U ovom času, sva ljudska bića Meni posvećuju najbolji deo sebe. Koliko njih muči žaljenje zbog jučerašnjih budalaština, koliko njih se sebe gnuša zbog jučerašnjih težnji! Sva ljudska bića su spoznala sebe, svi su uvideli Sotonina dela i Moju divotu, i u njihovom srcu sada ima mesta za Mene. Više se neću susretati sa odbojnošću ili odbijanjem među ljudima, jer je Moje veliko delo već ostvareno i više ga ništa ne ometa. Ima li danas među sinovima Moga carstva onih koji nisu razmišljali o svojim brigama? Ima li onih koji više ne dovode u sumnju načine na koje se Moje delo obavlja? Ima li onih koji se iskreno žrtvuju za Mene? Jesu li se smanjile nečistoće u vašem srcu? Ili su se povećale? Ako se nečisti elementi u vašem srcu nisu ni smanjili, a ni povećali, onda ću takve ljude kao što ste vi zasigurno odbaciti. Ono što Ja želim jesu sveti ljudi slični Meni, a ne nečisti demoni koji se bune protiv Mene. Iako nemam prevelike zahteve od ljudskog roda, unutrašnji svet ljudskoga srca toliko je komplikovan da ljudski rod ne može zdušno da se uskladi sa Mojom voljom niti da u trenu ispuni Moje namere. Velika većina ljudskih bića potajno se trudi u nadi da će ugrabiti poslednji pobednički venac. Velika većina se upinje svim silama, ne usuđujući se ni na trenutak da popusti, previše uplašena da po drugi put ne upadne u ropstvo Sotone. Oni se više ne usuđuju da na Mene imaju pritužbe, već Mi neprestano pokazuju svoju odanost. Čuo sam iskrene reči mnoštva ljudi, iskaze mnogih o njihovim bolnim iskustvima usred patnje; video sam toliko njih, u najtežim nevoljama, kako Mi nepogrešivo nude svoju odanost, i posmatrao ih kako koračaju trnovitim putem u potrazi za izlazom. U ovim okolnostima se nikada nisu požalili; čak ni onda kada su, nemoćni da pronađu svetlo, gubili pomalo nadu, nijednom se nisu požalili. Ali sam takođe čuo i mnoge ljude kako iz dubine svoga srca psuju, proklinju nebo i optužuju zemlju, a video sam isto tako mnoge ljude kako se usred nevolje prepuštaju očaju, kako poput đubreta bacaju sebe u kantu za smeće, da ih prekriju prljavština i buđ. Čuo sam toliko ljudi kako se, usled promene položaja, međusobno prepiru, što se odražava na njihov izraz lica, a što pak utiče na njihove odnose sa drugim ljudima, te tako prijatelji prestaju da budu prijatelji i postaju neprijatelji koji svojim jezicima nasrću jedni na druge. Velika većina koristi Moje reči kao metke iz mitraljeza, otvarajući neočekivano vatru na druge, sve dok ljudski svet posvud ne postane ispunjen strašnom galamom koja narušava spokojni mir. Srećom, sada je došao ovaj dan; inače, ko zna koliko njih je moglo stradati pod nemilosrdnim zamahom ove mitraljeske paljbe.

Nakon obznanjivanja Mojih reči, i držeći korak sa prilikama celog ljudskog roda, Moje carstvo, korak po korak, silazi na zemlju. Čovek više ne gaji potajno zabrinjavajuće misli, nije „zaokupljen“ drugim ljudima niti „razmišlja“ u njihovo ime. I tako, na zemlji više nema svadljivih rasprava i, nakon obznanjivanja Mojih reči, bivaju povučena razna „oružja“ savremenog doba. Čovek sa čovekom ponovo pronalazi mir, ljudsko srce nanovo zrači duhom sloge i niko se više ne brani od prikrivenog napada. Ceo ljudski rod se vratio u normalno stanje i zaputio u novi život. Boraveći u novom okruženju, veliki broj ljudi se osvrće oko sebe, osećajući se kao da su ušli u sasvim novi svet, te zbog toga nisu u stanju da se odmah prilagode svom sadašnjem okruženju niti da odjednom zakorače na pravi put. Dakle, kad je reč o ljudskom rodu, u pitanju je ono „kad je duh voljan, ali je telo slabo“. Iako, za razliku od čoveka, Ja lično nisam iskusio gorčinu nevolje, ipak znam sve što treba da se zna o čovekovim nedostacima. Blisko sam upoznat sa čovekovim potrebama, a Moje razumevanje njegovih slabosti je potpuno. Iz tog razloga, Ja ne ismevam čoveka zbog njegovih mana; u zavisnosti od njegove nepravednosti, Ja samo primenjujem odgovarajuću „obrazovnu“ meru kako bih svima bolje pomogao da izađu na pravi put, kako bi ljudi prestali da budu lutajuća siročad i umesto toga postali bebe sa mestom koje se može nazvati domom. Ipak, Moji postupci su vođeni načelima. Ako ljudi nisu voljni da uživaju u blaženstvu koje je u Meni, Ja mogu samo da prihvatim to što oni žarko žele i strovalim ih u bezdan. U ovom trenutku, niko više u svom srcu ne bi trebalo da potajno ima pritužbe, već bi svi trebalo da budu u stanju da vide Moju pravednost u uređenju koje sam napravio. Ja ljudski rod ne primoravam da Me voli, niti i na jednog čoveka udaram zbog toga što Me voli. U Meni je potpuna sloboda, potpuno oslobađanje. Iako je čovekova sudbina u Mojim rukama, čoveku sam dao slobodnu volju, koja nije pod Mojom kontrolom. Na ovaj način, ljudska bića neće izmišljati načine da zbog Mojih upravnih odluka dospevaju u „nevolju“, već će radije, oslanjajući se na Moju velikodušnost, dobiti „oslobađanje“. I tako, mnogi ljudi u svom oslobođenju traže sopstveni izlaz, umesto da zbog Mene bivaju sputani.

Prema ljudskom rodu sam uvek bio široke ruke, nikada ne opterećujući ljude nerešivim problemima, ne dovodeći nikad nijednu osobu u nevolju. Zar nije tako? I premda Me mnogi ljudi ne vole, ovaj stav ne da me ne potresa, već sam im dao slobodu, ostavljajući im prostor toliko da mogu slobodno da plivaju u moru gorčine i patnje. Jer čovek je nečasna lađa; iako vidi blagoslov koji držim u Svojoj ruci, ne zanima ga da u njemu uživa, već bi radije iščupao bič iz ruku Sotone, osuđujući tako sebe na to da ga Sotona proguta kao „hranu“. Naravno, ima onih koji su svojim očima videli Moju svetlost, pa tako, iako žive u mračnoj izmaglici sadašnjeg vremena, zbog ove izmaglice nisu izgubili veru u svetlost, već nastavljaju da opipavaju i traže kroz tu maglu – doduše putem zasutim preprekama. Kada se čovek pobuni protiv Mene, Ja ga obasipam svojim zahuktalim besom, pa zbog svoje neposlušnosti čovek tako može da strada. Kada Me posluša, Ja za njega ostajem skriven, podstičući time ljubav u dubini njegovog srca, ljubav koja ne nastoji da Mi se dodvorava, već da Mi priušti uživanje. Toliko puta sam, u čovekovoj potrazi za Mnom, zatvarao oči i ćutao, ne bih li izmamio njegovu pravu veru. Međutim, kada se ne oglašavam, čovekova vera se u trenu menja, i sve što vidim jeste njegova „lažna roba“, jer Me čovek nikada nije iskreno voleo. Tek kada se ispoljim, svi ljudi pokažu ogromnu „veru“; ali kada sam sakriven na Svom tajnom mestu, oni postaju slabi i ponestaje im hrabrosti, kao da se plaše da Me ne uvrede; ima čak i onih koji Me, pošto nisu u stanju da vide Moje lice, podvrgavaju „temeljnom obrađivanju“, negirajući tako istinu o Mom postojanju. Koliko njih ostane takvo; koliko njih poseduje ovakav mentalitet. To nije ništa drugo do sklonost svih ljudi da prikrivaju ono ružno u sebi. Zbog toga, oni nerado skreću pažnju na svoje sopstvene nedostatke i jedino stisnutih zuba i skrivenih lica priznaju istinitost Mojih reči.

17. mart 1992. godine

Prethodno: Poglavlje 17

Sledeće: Poglavlje 19

Bog može naše patnje da pretvori u blagoslove. Ako verujete u to, da li biste želeli da se pridružite našoj grupi da naučite Božje reči i tako primite Njegove blagoslove?

Podešavanja

  • Tekst
  • Teme

Jednobojno

Teme

Fontovi

Veličina fonta

Prored

Prored

Širina stranice

Sadržaj

Traži

  • Pretražite ovaj tekst
  • Pretražite ovu knjigu

Povežite se sa nama preko Mesindžera