U bljesku munje, sve vrste životinja otkrivaju se u svom istinskom obličju. Isto tako, prosvetljen Mojom svetlošću, čovek je povratio svetost koju je nekada posedovao. O, iskvareni stari svete! Najzad se strovalio u prljavu vodu i, potonuvši ispod površine, pretvorio se u blato! O, sav ljudski rode, Moja sopstvena tvorevino! Konačno su se ljudi ponovo vratili u život na svetlosti, dobili temelj za postojanje i prestali da se koprcaju u blatu! O, sva stvorenja koja držim u Svojim rukama! Kako se ne bi obnovila usred Mojih reči? Kako, na svetlosti, ne mogu da ostvare svoje funkcije? Zemlja više nije samrtno mirna i tiha, nebo više nije pusto i turobno. Nebo i zemlja, više nerazdvojeni prazninom, ujedinjeni su kao jedno, nikada više da se ne razdvoje. Ovom radosnom prilikom, u ovom trenutku ushićenja, Moja pravednost i Moja svetost proširile su se iznad vaseljene i širom nje i neprestano se veličaju među svim ljudima. Nebeski gradovi se smeju od radosti, a carstvo zemaljsko radosno poskakuje. U ovo vreme, ko se ne raduje? I ko ne plače? Zemlja u svom iskonskom stanju pripada nebu, a nebo je sjedinjeno sa zemljom. Čovek je spona koja sjedinjuje nebo i zemlju. Zbog čovekove svetosti, zbog čovekove obnove, nebo više nije skriveno od zemlje, a zemlja više nije nema prema nebu. Lica svih ljudi krase osmesi zadovoljstva, a u svim njihovim srcima je skrivena slast koja ne poznaje granice. Ljudi se ne svađaju niti se međusobno tuku. Ima li ikoga ko, u Mojoj svetlosti, ne živi u miru sa drugima? Ima li ikoga ko, na Moj dan, sramoti Moje ime? Svoj pogled pun straha svi usmeravaju prema Meni, a u svom srcu Mi potajno uzvikuju. Ispitao sam svaki njihov postupak: među ljudima koji su očišćeni, više nema onih koji se bune protiv Mene, nema onih koji Mi sude. Moja narav prožima sve ljude. Svi počinju da Me spoznaju, približavaju Mi se i ugledaju se na Mene. Čvrsto stojim u duhu čoveka, uzdignut sam do najvišeg vrha u ljudskim očima i tečem kroz krv u ljudskim venama. Radost u čovekovom srcu ispunjava svako mesto na licu zemlje, vazduh je oštar i svež, guste magle više ne prekrivaju zemlju, a sunce blistavo sija.

Sada, posmatrajte Moje carstvo, u kojem sam Ja car svega i u kojem Ja nad svime držim silu. Od početka stvaranja pa sve do danas, Moji sinovi su, pod Mojim usmeravanjem, iskusili životne nedaće, nepravde ovog sveta i neravan put ljudskog carstva, ali sada borave u Mojoj svetlosti. Ko ne plače zbog jučerašnjih nepravdi? Ko ne lije suze nad tim koliko je bilo teško stići do današnjeg dana? I još jednom, ima li onih koji ne koriste ovu priliku da se Meni posvete? Ima li onih koji ne koriste ovu priliku da pokažu strast koja buja u njihovom srcu? Ima li onih koji, u ovom trenutku, ne iskazuju ono što su iskusili? U ovom času, sva ljudska bića Meni posvećuju najbolji deo sebe. Koliko njih muči žaljenje zbog jučerašnjih ludosti, koliko njih silno mrzi sebe zbog jučerašnjih težnji! Sva ljudska bića su spoznala sebe, svi su videli Sotonina dela i Moju čudesnost, i u njihovom srcu sada ima mesta za Mene. Više se neću susretati sa gnušanjem ili odbijanjem među ljudima, jer je Moje veliko delo već ostvareno i više ga ništa ne ometa. Ima li danas među sinovima Moga carstva onih koji nisu razmišljali o svojim brigama? Ima li onih koji ne promišljaju više o načinima na koje se Moje delo obavlja? Ima li onih koji se iskreno daju za Mene? Jesu li se smanjile nečistoće u vašem srcu? Ili su se povećale? Ako se nečisti elementi u vama nisu ni smanjili, a ni povećali, onda ću takve ljude kao što ste vi zasigurno odbaciti. Ono što Ja želim jesu sveti ljudi koji su u skladu sa Mojim namerama, a ne nečisti duhovi koji se bune protiv Mene. Iako Moji zahtevi od ljudi nisu visoki, unutrašnji svet njihovih srca tako je komplikovan da oni ne mogu dobro da se usklade sa Mojim namerama niti da odmah udovolje Mojim namerama. Velika većina ljudskih bića potajno se trudi u nadi da će ugrabiti poslednji pobednički venac. Velika većina ljudi se upinje svim silama, ne usuđujući se ni na trenutak da popusti, duboko uplašena da po drugi put ne padne u ropstvo Sotone. Oni se više ne usuđuju da gaje ozlojeđenost prema Meni, već Mi neprestano pokazuju svoju odanost. Čuo sam iskrene reči mnoštva ljudi, iskaze mnogih o njihovim bolnim iskustvima usred patnje; video sam toliko njih kako Mi, usred teškoća, nepogrešivo nude svoju odanost, i posmatrao ih kako koračaju trnovitim putem u potrazi za izlazom. U ovim okolnostima se nikada nisu žalili; iako nikada nisu pronašli svetlost i osećaju se pomalo potišteno u srcu, nijednom se nisu žalili. Ali sam takođe čuo toliko ljudi kako iz dubine svoga srca psuju, proklinju Nebo i žale se na zemlju. A video sam, takođe, toliko ljudi kako uništavaju sebe usred svojih nedaća, odbacujući sebe poput smeća u kantu za smeće, da bi bili prekriveni prljavštinom i gareži. Čuo sam toliko ljudi kako se međusobno prepiru zbog promene položaja, što dovodi do promene njihovog izraza lica i do promene njihovih odnosa sa drugim ljudima, pri čemu prijatelji prestaju da budu prijatelji i postaju neprijatelji, napadajući jedni druge svojim jezicima. Velika većina ljudi koristi Moje reči kao metke iz mitraljeza, otvarajući vatru na druge dok ništa ne slute, sve dok među njima posvuda ne nastane bučna galama, razarajući spokojan mir. Srećom, sada je došao ovaj dan; inače, ko zna koliko njih je moglo stradati pod nemilosrdnim zamahom ove mitraljeske paljbe.

Nakon obznanjivanja Mojih reči, i držeći korak sa stanjem celog ljudskog roda, Moje carstvo, korak po korak, silazi na zemlju. Čovek više ne gaji zabrinjavajuće misli, nije „zaokupljen” drugim ljudima niti „razmišlja” u njihovo ime. I tako, na zemlji više nema svadljivih rasprava i, nakon obznanjivanja Mojih reči, bivaju povučena razna „oružja” savremenog doba. Čovek sa čovekom ponovo pronalazi mir, ljudsko srce zrači duhom sloge i niko se više ne brani od prikrivenog napada. Ceo ljudski rod se vratio u normalno stanje i zaputio u novi život. Boraveći u novom okruženju, veliki broj ljudi se osvrće oko sebe, osećajući se kao da su ušli u sasvim novi svet, te zbog toga nisu u stanju da se odmah prilagode svom sadašnjem okruženju niti da odjednom zakorače na pravi put. Dakle, kad je reč o ljudskom rodu, u pitanju je ono „kad je duh voljan, ali je telo slabo”. Iako, za razliku od čoveka, Ja lično nisam iskusio gorčinu nevolje, ipak znam sve što treba da se zna o čovekovim nedostacima. Blisko sam upoznat sa čovekovim potrebama, a Moje razumevanje njegovih slabosti je potpuno. Iz tog razloga, Ja ne ismevam čoveka zbog njegovih mana; Ja samo, usled njegove nepravednosti, primenjujem prikladnu meru „vaspitanja” kako bih svima bolje omogućio da izađu na pravi put, kako bi ljudi prestali da budu lutajuća siročad i umesto toga postali bebe sa mestom koje se može nazvati domom. Ipak, Moji postupci su vođeni načelima. Ako ljudi nisu voljni da uživaju u blaženstvu koje je u Meni, Ja mogu samo da prihvatim to što oni žarko žele i pošaljem ih u bezdan. U ovom trenutku, niko više u svom srcu ne bi trebalo da ima pritužbe, već bi svi trebalo da budu u stanju da vide Moju pravednost u uređenju koje sam napravio. Ja ljudski rod ne primoravam da Me voli, niti udaram na ljubav bilo kog čoveka prema Meni. U Meni je potpuna sloboda, potpuno oslobađanje. Iako je čovekova sudbina u Mojim rukama, čoveku sam dao slobodnu volju, koja nije pod Mojom kontrolom. Na ovaj način, ljudska bića neće „stvarati sebi nevolje” zbog Mojih upravnih odluka, već će radije, zbog Moje velikodušnosti, dobiti „oslobođenje”. I tako, mnogi ljudi u svom oslobođenju traže sopstveni izlaz i Ja ih ne ograničavam.

Oduvek sam dopuštao ljudima da budu slobodni, nikada ih ne opterećujući nerešivim problemima, ne dovodeći nikad nijednu osobu u teškoće. Zar nije tako? Iako Me veliki broj ljudi ne voli, daleko od toga da Me takav stav uzrujava; dao sam im slobodu, pružajući im slobodu delovanja u toj meri da mogu slobodno plivati u moru patnje. Jer čovek je nečasna lađa; iako vidi blagoslov koji držim u Svojoj ruci, ne zanima ga da u njemu uživa, već bi radije iščupao bič iz ruku Sotone, osuđujući tako sebe na to da ga Sotona proguta kao „hranu”. Naravno, ima onih koji su svojim očima videli Moju svetlost, pa tako, iako žive u izmaglici sadašnjeg vremena, zbog ove izmaglice nisu izgubili veru u svetlost, već nastavljaju da opipavaju i traže kroz tu izmaglicu – doduše putem zasutim preprekama. Kada se čovek pobuni protiv Mene, Ja ga obasipam Svojim gnevom, pa zbog svog buntovništva čovek tako može da strada. Kada Me posluša, Ja za njega ostajem skriven, podstičući time ljubav u dubini njegovog srca, ljubav koja ne nastoji da Mi se dodvorava, već da Mi priušti uživanje. Toliko puta sam, u čovekovoj potrazi za Mnom, zatvarao oči i ćutao, ne bih li izmamio njegovu pravu veru. Međutim, kada se ne oglašavam, čovekova vera se u trenu menja, i sve što vidim jeste njegova „lažna roba”, jer Me čovek nikada nije iskreno voleo. Tek kada se ispoljim, svi ljudi pokažu ogromnu „veru”; ali kada sam sakriven na Svom tajnom mestu, oni postaju slabi i ponestaje im hrabrosti, kao da se plaše da Me ne uvrede; ima čak i onih koji Me, pošto nisu u stanju da vide Moje lice, podvrgavaju „temeljnom obrađivanju”, negirajući tako istinu o Mom postojanju. Koliko njih ostane takvo; koliko njih poseduje ovakav mentalitet. To nije ništa drugo do sklonost svih ljudi da prikrivaju ono ružno u sebi. Zbog toga, oni nerado skreću pažnju na svoje sopstvene nedostatke i jedino stisnutih zuba i skrivenih lica priznaju istinitost Mojih reči. Kad Me sluša, Ja ostajem skriven od njega, pobuđujući na taj način ljubav u dubini njegovog srca, ljubav koja se ne sastoji u ulagivanju Meni, već u tome da Mi pruža užitak. Toliko puta sam Ja, dok čovek traga, zatvarao Svoje oči i ćutao, kako bih zadobio njegovu istinsku veru. Ali kada Ja ne govorim, čovekova vera se menja u trenu. Stoga je sve što vidim njegova „lažna roba”, jer Me čovek nikada nije iskreno voleo. Tek kada se otkrijem, svi ljudi prave silnu predstavu od „vere”; ali kad sam skriven u Svom tajnom skrovištu, oni ustuknu, kao da se plaše da će Me uvrediti; ima čak i onih koji Me, zato što ne vide Moje lice, podvrgavaju „dubokoj obradi”, negirajući tako istinitost Mog postojanja. Toliko ljudi ostaje u ovom stanju, toliko njih ima ovakav mentalitet – samo što svi ljudi prikrivaju ono što je ružno u njima samima. Zbog toga nerado pominju sopstvene nedostatke i samo stisnutih zuba i skrivenih lica priznaju istinu Mojih reči.

17. mart 1992. godine