Moje izjave odzvanjaju poput groma, bacajući svetlost na sve strane i na celu zemlju, a usred munja i gromova, oboren je ljudski rod. Nijedan čovek nije nikada ostao čvrst pod udarom munja i gromova; većina ljudi je izbezumljena dolaskom Moje svetlosti i ne zna šta da radi. Kada na Istoku počne da se pomalja slabašna svetlost, mnogi ljudi, prenuti ovim slabim sjajem, namah se bude iz svojih iluzija. Ipak, niko još nije shvatio da je došao dan kada se Moja svetlost spušta na zemlju. Većina ljudi je nema pred iznenadnom pojavom te svetlosti, a neki, sa pogledom radoznale očaranosti, posmatraju kretanje svetlosti i odakle ona dolazi, dok drugi, okrenuti ka svetlosti, stoje u pripravnosti da bi što jasnije mogli da shvate njen izvor. Bilo kako bilo, da li je iko ikada otkrio koliko je dragocena svetlost današnjice? Da li je iko ikada postao svestan koliko je jedinstvena današnja svetlost? Većina ljudi je samo zbunjena; svetlost im je ranila oči i bacila ih u blato. Pod ovim maglovitim svetlom, može se reći da je zemlja prekrivena neredom – jedan nepodnošljivo tužan prizor koji, gledano izbliza, čoveka preplavljuje melanholijom. Iz ovoga se može zaključiti da će, kada svetlost bude najjača, prilike na zemlji u manjoj meri dozvoljavati ljudskom rodu da stane pred Mene. Ljudski rod leži u sjaju svetlosti; a opet, ceo ljudski rod leži u spasenju svetlosti, ali i izložen njenom ranjavanju: ima li ikoga ko se ne nalazi usred ubitačnih udaraca svetlosti? Ima li ikoga ko može da pobegne od užarene snage svetlosti? Hodao sam po celoj vaseljeni, Svojim rukama rasipajući seme Svoga Duha, da time pokrenem ceo ljudski rod na zemlji. Sa najveće nebeske visine gledam dole na čitavu zemlju, posmatram groteskne i čudne pojave stvorenja na zemlji. Čini se kao da površinu okeana potresa udar zemljotresa: morske ptice lete tamo-amo, u potrazi za ribom koju će progutati. U međuvremenu, dno okeana o tome ništa ne zna, a uslovi na površini nimalo nisu u stanju da ga prizovu svesti, jer je dno okeana spokojno kao treće nebo: ovde, živa bića, velika i mala, zajednički žive u harmoniji, nikada se ne upuštajući u „sukobe usta i jezika“. U mnoštvu bizarnih i ćudljivih pojava, ljudskom rodu je najteže da Meni ugodi. Položaj koji sam dodelio čoveku je previsok, a njegova je ambicija otud prevelika, i u njegovim očima oduvek postoji određena mera neposlušnosti. U Mom dovođenju čoveka u red, u okviru Mog suda njemu, bilo je mnogo toga mukotrpnog, mnogo toga dobronamernog, ali nijednu od tih stvari čovek ni najmanje ne naslućuje. Ni sa jednim ljudskim bićem nisam nikada grubo postupao; samo sam sprovodio odgovarajuće popravne mere kada je ljudski rod bio buntovan i samo sam mu pružao odgovarajuću pomoć kada je bio slab. Međutim, kada se ljudski rod prema Meni odnosi uzdržano i, povrh toga, kada koristi Sotoninu strategiju obmane da Me izda, istoga časa ću istrebiti ljudski rod, ostavljajući ga bez druge prilike da preda Mnom u velikom stilu prikaže svoje veštine, tako da više neće moći da se pompezno šepuri i maltretira druge na licu zemlje.

Ja na zemlji sprovodim Svoj autoritet, otkrivajući Svoje delo u potpunosti. Sve što je u Mom delu ogleda se na licu zemlje; na zemlji, ljudski rod nikada nije bio u stanju da dokuči Moje kretanje na nebu, niti da podrobno razmisli o orbitama i putanjama Moga Duha. Većina ljudskih bića shvata samo sitnice koje leže izvan duha, nesposobna da razume stvarno stanje duha. Zahtevi koje postavljam ljudskom rodu ne dolaze iz Mog nejasnog sopstva koje je na nebu, niti iz nemerljivog sopstva koje predstavljam na zemlji; Ja postavljam prikladne zahteve u skladu sa čovekovim rastom na zemlji. Nikada nikome nisam pravio poteškoće, niti sam od ikoga ikada tražio da „prospe svoju krv“ da bi Meni udovoljio – da li bi se Moji zahtevi mogli svesti samo na takve uslove? Od mnoštva stvorenja na zemlji, koje se ne pokorava redosledu reči u Mojim ustima? Koje od ovih stvorenja, koja dolaze pred Mene, Moje reči i Moj plamteći oganj ne pretvaraju u pepeo? Koje se od ovih stvorenja usuđuje da se „šepuri“, ponosno likujući preda Mnom? Koje se od ovih stvorenja preda Mnom ne klanja? Jesam li Ja Bog koji svemu stvorenom samo nameće ćutanje? Od mnoštva stvari u svemu stvorenom, biram one koji su u skladu s Mojim namerama; od mnoštva ljudskih bića u ljudskom rodu, biram ona kojima je stalo do Mog srca. Biram najbolju od svih zvezda, i time dodajem tračak svetlosti Svome carstvu. Hodam po zemlji, širim svuda Svoj miris i, na svakom mestu, za Sobom ostavljam Svoje obličje. Svako mesto odjekuje zvukom Moga glasa. Ljudi se svuda zadržavaju pred prelepim prizorima jučerašnjeg dana, jer se ceo ljudski rod priseća prošlosti…

Ceo ljudski rod žudi da vidi Moje lice, ali kada lično siđem na zemlju, svi se protive Mom dolasku i proteruju dolazak svetlosti, kao da sam Ja čovekov neprijatelj na nebu. Čovek Me pozdravlja sa odbrambenim svetlom u očima i ostaje stalno na oprezu, duboko uplašen da za njega možda imam druge planove. Pošto Me ljudska bića smatraju prijateljem koji im nije blizak, osećaju se kao da nameravam da ih nasumično ubijam. U čovekovim očima, Ja sam smrtonosni protivnik. Nakon što je usred nedaća okusio Moju toplinu, čovek, ipak, ostaje nesvestan Moje ljubavi i još uvek je odlučan u tome da Me odbaci i da Mi prkosi. Daleko od toga da iskorišćavam njegovo stanje kako bih se ustremio protiv njega, Ja čoveka uzimam u toplinu zagrljaja, usta mu punim slašću i u stomak mu stavljam potrebnu hranu. Međutim, kada Moj uzavreli bes uzdrma planine i reke, Ja čoveku, zbog njegovog kukavičluka, više neću darovati ove različite oblike pomoći. U ovom trenutku, Ja ću se razbesneti, uskraćujući svim živim bićima priliku da se pokaju i, odustajući od svih Svojih nada koje polažem u čoveka, odmeriću mu kaznu koju i te kako zaslužuje. U tom trenutku, grmljavine tutnje i munje sevaju, poput talasa okeana koji divljaju, kao da se na desetine hiljada planina obrušilo. Munje i gromovi obaraju čoveka zbog njegovog buntovništva, a ostala stvorenja su pod udarima gromova i munja potpuno zbrisana; cela vaseljena odjednom pada u rasulo i ništa od stvorenog nije u stanju da povrati prvobitni dah života. Bezbrojne armije ljudi ne mogu da pobegnu od tutnjave groma; dok munje sevaju, jedna za drugom, horde ljudskih bića strmoglavljuju se u bujicu, koja se u potocima sliva niz planine. Najednom se svet „ljudi“ sastaje sa mestom čovekovog „odredišta“. Leševi plutaju po površini okeana. Zbog Mog gneva, ceo ljudski rod odlazi daleko od Mene, jer je čovek zgrešio protiv suštine Moga Duha, a njegovo Me je buntovništvo uvredilo. Ali, na mestima gde nema vode, drugi ljudi i dalje uživaju, uz smeh i pesmu, u obećanjima koja sam im darovao.

Kada svi ljudi utihnu, pred očima im prikažem zrak svetlosti. Tada se ljudima um razbistri i pogled izoštri, i više nisu spremni da ćute; time je duhovno osećanje trenutno prizvano u njihovim srcima. I dok se to dešava, ceo ljudski rod vaskrsava. Odbacivši svoje neizrečene pritužbe, svi ljudi dolaze pred Mene, pošto su dobili još jednu priliku za opstanak kroz reči koje obznanjujem. Ovo je stoga što sva ljudska bića žele da žive na licu zemlje. Ipak, ko je od njih ikada imao nameru da živi radi Mene? Ko je od njih ikada u sebi otkrio predivne stvari koje prinosi radi Mog uživanja? Ko je od njih ikada otkrio Moj primamljiv miris? Sva ljudska bića su grube i neoplemenjene stvari: spolja izgleda da zasenjuju oči, ali njihova suština nije u tome da Me iskreno vole, jer u dubokim odajama ljudskog srca, nikada nije bilo nijednog elementa Mene. Čovek je previše manjkav: čini se da njegovo poređenje sa Mnom otkriva onoliku provaliju kolika je ona između neba i zemlje. Iako je tako, Ja ne udaram na čovekova slaba i ranjiva mesta, niti ga ismevam zbog njegovih nedostataka. Moje ruke su hiljadama godina bile uposlene na zemlji i za sve to vreme Moje su oči neprekidno motrile nad celim ljudskim rodom. Ipak, nikada nisam nehajno uzeo nijedan ljudski život da se njime poigram kao da je igračka. Posmatram muke koje je čovek podneo i shvatam cenu koju je platio. Dok čovek stoji preda Mnom, Ja ne želim da ga uhvatim nespremnog kako bih ga izgrdio, niti želim da mu darujem nepoželjne stvari. Umesto toga, sve ovo vreme, samo sam opskrbljivao čoveka i donosio mu darove. Prema tome, sve u čemu čovek uživa jeste Moja blagodat, to je sve izobilje koje potiče iz Moje ruke. Pošto sam na zemlji, čovek nikada nije morao da trpi muke gladi. Umesto toga, dozvoljavam čoveku da u Mojim rukama primi stvari u kojima može da uživa i dozvoljavam ljudskom rodu da živi u Mojim blagoslovima. Zar ceo ljudski rod ne živi izložen Mojoj grdnji? I pošto u dubinama planina ima svega u izobilju, a u vodama obilje stvari za uživanje, zar ljudi koji danas žive u Mojim rečima, tim više, nemaju hranu da je cene i okuse? Ja sam na zemlji i ljudski rod uživa u Mojim blagoslovima na zemlji. Kada zemlju ostavim za Sobom, i kada ujedno i Moje delo dostigne svoj završetak, ljudski rod više neće moći da na osnovu slabosti dobija Moje povlađivanje.

16. mart 1992. godine