Toliko toga želim da kažem čoveku, toliko je stvari koje mu moram reći. Ali čoveku u prevelikoj meri nedostaje sposobnost da prihvati; čovek nije u stanju da u potpunosti shvati Moje reči prema onome što Ja pružam i samo razume jedan aspekt, dok u pogledu drugog ostaje neuk. Ipak, Ja čoveka ne usmrćujem zbog njegove nemoći, niti sam ozlojeđen zbog njegove slabosti. Ja samo obavljam Svoje delo i govorim kao što sam oduvek činio, iako čovek ne razume Moje namere; kada dođe dan, ljudi će Me spoznati u dubini svog srca i setiće Me se u svojim mislima. Kada odem sa ove zemlje biće upravo onaj trenutak kada ću se popeti na presto u čovekovom srcu, što će reći, tada će Me svi ljudi spoznati. Tada će i Moji sinovi i narod zavladati zemljom. Oni koji Me spoznaju zasigurno će postati stubovi Moga carstva i niko osim njih neće biti podoban da u Mom carstvu vlada i drži moć. Svi oni koji Me spoznaju poseduju Moje biće i u stanju su da Me žive među svim ljudima. Ne marim za to u kojoj meri Me čovek spoznaje: niko ne može ni na koji način da osujeti Moje delo, a čovek ne može da Mi ponudi nikakvu pomoć, niti da išta učini za Mene. Čovek može samo da sledi Moje vođstvo u Mom svetlu i u ovom svetlu da traži Moju volju. Danas ljudi imaju kvalifikacije i veruju da mogu da se šepure preda Mnom, da se bez imalo uzdržavanja sa Mnom smeju i šale, da Mi se obraćaju kao sebi ravnom. Čovek Me i dalje ne spoznaje, i dalje veruje da smo po prirodi slični, da smo oboje od krvi i mesa i da oboje živimo u ljudskom svetu. Njegovo je srce premalo bogobojažljivo; plaši Me se kada je preda Mnom, ali nije u stanju da Mi služi pred Duhom. Za čoveka Duh kao da uopšte ne postoji. Shodno tome, nijedan čovek nikada nije spoznao Duha; u Mom ovaploćenju ljudi vide samo telo od krvi i mesa, a ne opažaju Duha Božjeg. Može li se na taj način Mojim namerama zaista udovoljiti? Ljudi su stručnjaci u tome da od Me prave budalu; čini se da ih je Sotona posebno obučio da Me namagarče. Mene Sotona ipak ne ometa. I dalje ću koristiti Svoju mudrost da osvojim ceo ljudski rod i da porazim onoga koji kvari ceo ljudski rod, kako bi se Moje carstvo moglo uspostaviti na zemlji.

Među ljudima ima onih koji su pokušali da utvrde veličinu zvezda ili razmere svemira. Ipak, njihovo istraživanje se nikad nije pokazalo uspešnim i sve što mogu jeste da u porazu pognu glave i pomire se sa neuspehom. Gledajući među svim ljudima i posmatrajući pokretačke sile čoveka u njegovim neuspesima, ne vidim nikoga ko je u Mene potpuno ubeđen, nikoga ko Mi je poslušan i ko Mi se pokorava. Kako su neobuzdane čovekove ambicije! Kada je celo lice bezdana bilo mračno, među ljudima sam počeo da osećam ukus gorčine sveta. Moj Duh putuje širom sveta i gleda u srca svih ljudi, pa ipak, Ja i u Svom ovaploćenom telu osvajam ljudski rod. Čovek Me ne vidi jer je slep; čovek Me ne spoznaje jer je otupeo; čovek Mi se protivi jer je buntovan; čovek počinje da Mi se klanja, jer sam ga osvojio; čovek počinje da Me voli, jer sam suštinski dostojan čovekove ljubavi; čovek Me proživljava i ispoljava Me, jer ga Moja sila i Moja mudrost usklađuju s Mojim namerama. Ja imam mesto u čovekovom srcu, ali nikada prema Sebi nisam osetio ljubav čoveka koja živi u njegovom duhu. U čovekovom duhu zaista postoje stvari koje on iznad svega voli, ali Ja nisam jedna od njih, pa je stoga čovekova ljubav poput mehura od sapunice: kad vetar dune, on pukne i nestane, da ga više nikad ne bude. U Svom stavu prema čoveku Ja sam oduvek bio postojan i nepromenljiv. Da li je iko među ljudskim rodom mogao da učini isto? U očima čoveka, Ja sam neopipljiv i nevidljiv poput vazduha, i zbog toga velika većina ljudi traga samo na bezgraničnom nebu ili na uzburkanom moru ili na mirnom jezeru ili među ispraznim rečima i doktrinama. Ne postoji nijedna osoba koja zna suštinu ljudskog roda, a još manje ima ikoga ko može da kaže išta o tajni u Meni, pa stoga od čoveka ne tražim da dostigne najviša merila za koja on zamišlja da ih Ja od njega zahtevam.

Usred Mojih reči, planine se ruše, vode teku unazad, čovek postaje pokoran, a jezera počinju da teku bez prestanka. Iako se uzburkana mora ljutito uzdižu prema nebu, usred Mojih reči takva mora se smiruju poput površine jezera. Uz najmanji zamah Moje ruke, žestoke bure odmah se raspršuju i odlaze od Mene, a ljudski svet se trenutno vraća u spokoj. Međutim, kada otpustim Svoj gnev, planine se odmah raskomadaju, zemlja odmah počinje da se grči, voda odmah presušuje, a čoveka odmah zadesi nesreća. Zbog Svog gneva, ne obraćam pažnju na čovekove krike, ne pružam nikakvu pomoć kao odgovor na njegove vapaje, jer Moj gnev raste. Kada sam među nebesima, usled Mog prisustva zvezde nikada nisu dospele u stanje panike. Umesto toga, one ulažu svoja srca u svoj rad za Mene, pa im Ja dajem više svetla i činim ih još sjajnijim, tako da steknu veću slavu za Mene. Što su nebesa svetlija, tamniji je svet pod njima; toliko ljudi se žalilo da su Moji načini uređenja neprikladni, toliko njih Me je napustilo da bi napravili sopstveno carstvo, koje koriste da Me izdaju i preokrenu stanje mraka. Ipak, ko je to postigao svojom odlučnošću? I ko je bio uspešan u svojoj odluci? Ko može da preokrene ono što je uredila Moja ruka? Kada se proleće širi zemljom, Ja potajno i tiho svetu šaljem svetlost, tako da na zemlji čovek iznenada oseti svežinu u vazduhu. Ipak, baš u tom trenutku, Ja čoveku zamagljujem oči, tako da može videti samo maglu koja prekriva tlo, a svi ljudi i stvari postaju nejasni. Ljudi mogu samo da uzdahnu i pomisle: „Zašto je svetlost potrajala samo trenutak? Zašto Bog čoveku daje samo maglu i nejasnoću?“ Usred ljudskog očaja, magla u trenu nestaje, ali kada ugledaju tračak svetlosti, na njih puštam bujicu kiše i grom im u snu para bubne opne. Obuzeti panikom, nemaju vremena da se sklone, i pljusak ih guta. U trenu, sve stvari pod nebom bivaju oprane usred Mog zahuktalog besa. Ljudi se više ne žale na početak jake kiše, i u svima njima se rađa bogobojažljivo srce. Zbog ove iznenadne navale kiše, velika većina ljudi se davi u vodi koja pljušti sa neba, i postaju leševi u telu. Gledam na celu zemlju i vidim da se mnogi bude, da se mnogi kaju, da mnogi traže izvor vode u malim čamcima, da Mi se mnogi klanjaju kako bi zatražili Moj oproštaj, da su mnogi videli svetlost, da su mnogi videli Moje lice, da mnogi imaju hrabrosti da žive i da se ceo svet preobrazio. Nakon ove velike bujice kiše, sve stvari se vraćaju tamo gde su i bile u Mom umu i više nisu buntovne. Uskoro celu zemlju ispunjava zvuk smeha, svuda na zemlji vlada atmosfera veličanja i nema mesta bez Moje slave. Moja mudrost je svuda na zemlji i širom cele vaseljene. Među svim stvarima su plodovi Moje mudrosti, među svim ljudima bujaju remek-dela Moje mudrosti; sve je poput svih stvari u Mom carstvu, a svi ljudi pod Mojim nebom žive u miru kao ovce na Mojim pašnjacima. Krećem se iznad svih ljudi i svuda doseže Moj pogled. Ništa više ne izgleda staro i niko nije kao što je bio. Počivam na tronu, zavaljen nad čitavom vaseljenom i potpuno Sam zadovoljan, jer su sve stvari povratile svoju svetost i mogu ponovo mirno da boravim u Sionu, a ljudi na zemlji mogu da vode spokojan, zadovoljan život pod Mojim vođstvom. Svi narodi upravljaju svime u Mojoj ruci, svi narodi su povratili svoju pređašnju inteligenciju i prvobitni izgled; više nisu prekriveni prašinom, već su u Mom carstvu sveti poput žada, svaki sa licem poput sveca u čovekovom srcu, jer je Moje carstvo uspostavljeno među ljudima.

14. mart 1992. godine