Svi ljudi su stvorenja kojima nedostaje samospoznaja i nisu u stanju da poznaju sebe. Ipak, sve ostale poznaju kao sopstveni džep, baš kao da su sve ono što drugi pred njima rade i kažu oni prvo „proverili“ i dali odobrenje da se tako uradi. Shodno tome, to je kao da su sve druge u celini prozreli, sve do njihovih psihičkih stanja. Sva ljudska bića su takva. Iako su danas ušli u Doba carstva, njihova priroda ostaje nepromenjena. Preda Mnom i dalje rade ono što Ja činim, dok iza Mojih leđa počinju da se bave svojom jedinstvenom „rabotom“. Međutim, kasnije, kada dođu pred Mene, oni kao da su potpuno drugi ljudi, naizgled smireni i neustrašivi, pribranog izraza lica i stabilnog pulsa. Nije li to upravo ono što ljude čini vrednim prezira? Toliko ljudi poseduje dva sasvim različita lica – jedno dok su tu preda Mnom, a drugo iza Mojih leđa. Kada su preda Mnom, mnogi od njih se ponašaju kao jagnjad koja se tek ojagnjila, dok se iza Mojih leđa pretvaraju u žestoke tigrove, da bi kasnije glumili ptičice koje razdragano lete iznad bregova. Toliko njih pred Mojim licem pokazuje svrhu i odlučnost. Toliko njih, žedno i sa čežnjom, dolazi pred Mene tražeći Moje reči, međutim, iza Mojih leđa, osećaju odbojnost prema njima i odbacuju ih, kao da su Moje reči neko breme. Toliko puta, kada bih video ljudski rod koga je iskvario Moj neprijatelj, odustajao bih od svake nade u ljude. Toliko puta, kada sam ih video kako dolaze pred Mene, sa suzama tražeći pomilovanje, ipak sam, zbog njihovog manjka samopoštovanja i tvrdoglave nepopravljivosti, zatvarao oči pred onim što su u besu činili, čak i kada su njihova srca iskrena i njihove namere poštene. Toliko puta sam video da ljudi imaju dovoljno poverenja da sa Mnom sarađuju i da, kada su preda Mnom, kao da su u Mom zagrljaju, da vide kako je osetiti njegovu toplinu. Toliko puta, pošto bih se osvedočio o nevinosti, živahnosti i ljupkosti Svog izabranog naroda, kako bih mogao da ne uživam u njima? Ljudska bića ne znaju kako da uživaju u svojim predodređenim blagoslovima u Mojim rukama, jer ne razumeju šta tačno znače i „blagoslovi“ i „patnja“. Iz tog razloga, ljudi u svom traženju Mene nisu ni blizu iskreni. Da sutrašnji dan ne postoji, ko bi od vas koji stojite preda Mnom bio čist poput tek napadalog snega i neokaljanog žada? Da li je moguće da je vaša ljubav prema Meni takva da se može prodati za ukusan obrok, elegantno odelo ili visoku funkciju sa privlačnim primanjima? Može li se razmeniti za ljubav koju drugi imaju prema tebi? Da li je zaista moguće da će podvrgavanje kušnjama podstaći ljude da odustanu od svoje ljubavi prema Meni? Hoće li ih patnja i nedaće navesti da se požale na Moja uređenja? Niko nikada nije istinski shvatio oštar mač koji se nalazi u Mojim ustima: oni znaju samo njegovo površno značenje, ne shvatajući zaista šta on podrazumeva. Da su ljudska bića zaista u stanju da vide oštrinu Moga mača, razbežali bi se kao pacovi u rupe. Zbog svoje tuposti, ljudi nimalo ne razumeju pravo značenje Mojih reči, pa nemaju predstavu koliko su strahovite Moje izjave, koliko one zapravo razotkrivaju ljudsku prirodu i koliko su njihovoj vlastitoj iskvarenosti te reči presudile. Iz tog razloga, shodno svojim budalastim zamislima o onome što Ja kažem, većina ljudi je zauzela ravnodušan stav.

Unutar carstva, ne samo da se izjave obznanjuju iz Mojih usta, već Moja stopala svečano gaze svuda, po svim zemljama. Na ovaj način sam odneo pobedu nad svim nečistim i poganim mestima, tako da se ne menja samo nebo, već je i zemlja u procesu preobražaja, a kasnije se obnavlja. Unutar svemira, sve blista kao novo u sjaju Moje slave, te predstavlja jedan dirljivi aspekt koji očarava čula i ljudima razgaljuje duh, kao da sada postoji na nebu izvan nebesa smišljenih u ljudskoj mašti, bez Sotoninog ometanja i slobodno od napada spoljnih neprijatelja. U najvišim krajevima vaseljene, mnoštvo zvezda na Moju komandu zauzima dodeljeno mesto, sijajući svojom svetlošću kroz zvezdane regione u satima tame. Nijedno biće se ne usuđuje da gaji misli o neposlušnosti, pa je zato, zbog suštine Mojih upravnih odluka, čitava vaseljena dobro uređena i u savršenom je redu: nikada se nisu pojavile nikakve smetnje, niti je svemir ikada bio podeljen. Odskočim visoko iznad zvezda i, kada sunce pusti svoje zrake, upijam njihovu toplinu, šaljući snažne nalete pahulja velikih kao guščije perje koje Mi ispada iz ruku. Međutim, kada se predomislim, sav taj sneg se otapa u reku, i u trenu je proleće izvirilo svuda ispod neba i smaragdno zelena boja je preobrazila ceo krajolik na zemlji. Lutam iznad nebeskog svoda i istoga časa zemlja je zbog Mog obličja obavijena mrklim mrakom: „noć“ je stigla bez upozorenja i širom sveta postaje toliko mračno da niko ne može da vidi prst pred nosom. Kad se svetla pogase, ljudi koriste ovaj trenutak da se divljački prepuste međusobnom uništenju, grabeći i otimajući jedni od drugih. Narodi na zemlji se tada strmoglavljuju u haotičnu razjedinjenost i ulaze u stanje mutne uskomešanosti, sve dok za njih ne preostane nijedna mogućnost iskupljenja. Ljudi se bore u mukama, jauču i stenju usred svoga bola i žalosno nariču u svojoj muci, žudeći da u ljudski svet svetlost iznenada ponovo dođe, da time okonča dane tame i vrati vitalnost koja je nekada postojala. Međutim, odavno sam napustio ljudski rod, zamahom Svojih rukava, da se više nikada nad njima ne sažalim zbog nepravdi sveta: odavno sam počeo da se gnušam i odbacio sam ljude cele zemlje, zatvorio Svoje oči pred tamošnjim uslovima, okrenuo Svoje lice od svakog pokreta i gesta ljudskog roda, i prestao da uživam u njegovoj nezrelosti i nevinosti. Pokrenuo sam još jedan plan da napravim svet iznova, kako bi ovaj novi svet mogao što pre da se nanovo rodi, da više nikada ne bude potopljen. Usred ljudskog roda, toliko čudnovatih stanja čeka na Mene da ih ispravim, toliko je grešaka koje čekaju da ih lično sprečim, toliko je prašine koju moram da pometem i toliko tajni koje treba da otkrijem. Ceo ljudski rod Me iščekuje i čezne za Mojim dolaskom.

Na zemlji, Ja sam Sȃm praktični Bog koji prebiva u ljudskim srcima; na nebu, Ja sam Suveren svega stvorenog. Popeo sam se na planine i pregazio sam reke, dolazio sam među ljude i od njih odlazio. Ko se usuđuje da se otvoreno suprotstavi Samom praktičnom Bogu? Ko se usuđuje da se otrgne od suverenosti Svemogućeg? Ko se usuđuje da tvrdi da sam Ja, van svake sumnje, na nebu? Povrh toga, ko se usuđuje da tvrdi da sam Ja nepobitno na zemlji? Među celim ljudskim rodom, ne postoji niko ko je u stanju da do detalja opiše mesta na kojima prebivam. Da li je moguće da kad god sam na nebu, Ja sam Sȃm natprirodni Bog, a kad god sam na zemlji, Ja sam Sȃm praktični Bog? Jesam li ja Sȃm praktični Bog ili to nisam ne može se zasigurno odrediti na osnovu činjenice da sam Suveren svega stvorenog ili da proživljavam patnje ljudskog sveta, zar ne? Da je to slučaj, zar ljudi ne bi bili beznadežno neupućeni? Ja sam na nebu, ali sam takođe i na zemlji; Ja sam među mnoštvom predmeta stvaranja, a takođe i među masama. Ljudi svakoga dana mogu da Me dotaknu; štaviše, svakoga dana mogu da Me vide. Što se tiče čoveka, čini se da sam ponekad skriven, a ponekad vidljiv; čini se da stvarno postojim, ali se čini i da ne postojim. U Meni leže tajne koje su nedokučive ljudskom rodu. Kao da svi ljudi kroz mikroskop gledaju u Mene ne bi li još više tajni otkrili u Meni, u nadi da će time odagnati to neprijatno osećanje u svojim srcima. Međutim, čak i da koriste rendgen, kako bi ljudski rod mogao da otkrije ijednu od tajni koje Ja imam?

Onoga časa kada Moj narod, kao ishod Moga dela, zajedno sa Mnom stekne slavu, jazbina velike crvene aždaje će biti otkopana, sve blato i prljavština biće počišćeni i sva zagađena voda, nakupljena tokom nebrojeno godina, osušiće se u Mom plamtećem ognju, da više ne postoji. Tada će velika crvena aždaja nestati u ognjenom i sumpornom jezeru. Da li ste zaista spremni da ostanete pod Mojom brigom punom ljubavi kako vas aždaja ne bi otela? Da li zaista mrzite njena obmanjujuća ratna lukavstva? Ko je u stanju da o Meni dȃ snažno svedočanstvo? Zarad Moga imena, zarad Moga Duha i zarad celog Mog plana upravljanja, ko može da prinese svu svoju snagu? Danas, kada je carstvo u ljudskom svetu, trenutak je kada sam lično došao među ljudski rod. Da nije tako, postoji li iko ko bi u Moje ime, bez ikakve strepnje, mogao da izađe na bojno polje? Kako bi carstvo poprimilo oblik, kako bi Moje srce bilo zadovoljno i, povrh toga, kako bi Moj dan došao, kako bi došlo vreme kada se mnoštvo predmeta stvaranja iznova rađa i ima ih u izobilju, kako bi ljudi bili spaseni iz svog mora patnje, kako bi došao sutrašnji dan i kako bi on bio čudesan, kako bi cvetao i bujao i, povrh toga, kako bi se ostvarilo uživanje u budućnosti, svi ljudi se upinju svim silama, ne štedeći ništa u svom žrtvovanju za Mene. Zar ovo nije znak da je pobeda već Moja? Nije li to znak završetka Mog plana?

Što prisutniji budu bili u poslednjim danima, ljudi će sve više osećati prazninu sveta i imaće manje hrabrosti da žive život. Iz tog razloga, nebrojeno ljudi je umrlo u razočaranju, nebrojeno drugih je bilo razočarano u svojim potragama, a nebrojeno ostalih trpi manipulacije izazvane Sotoninom rukom. Spasio sam toliko ljudi i toliko njih sam podržao i, počesto, kada su ljudska bića gubila svetlost, vraćao sam ih na mesto svetlosti kako bi na svetlosti mogla da Me spoznaju i da u Meni uživaju okružena srećom. Zbog dolaska Moje svetlosti, raste obožavanje u srcima ljudi koji borave u Mom carstvu, jer Ja sam Bog koga ljudi treba da vole – Bog za koga se ljudski rod privrženo drži – i oni su ispunjeni trajnim otiskom Mog obličja. Ipak, kad se sve uzme u obzir, nema nikoga ko razume da li je to delovanje Duha ili funkcija tela. Ljudima bi bio potreban čitav život samo da ovu jednu stvar detaljno prožive. Ljudi Me nikada nisu prezirali u najvećim dubinama svoga srca; već se drže Mene u dubini svog duha. Moja mudrost izaziva njihovo divljenje, čuda koja činim su praznik za njihove oči, a Moje reči zapanjuju njihove umove, pa ipak, nežno ih čuvaju. Zbog Moje praktičnosti ljudi su zbunjeni, zapanjeni i zbrkani, a ipak su spremni da to prihvate. Nije li upravo to mera za to kakvi su ljudi?

13. mart 1992. godine