Kroz minula vremena, nijedan čovek nije ušao u carstvo, pa tako niko nije uživao u blagodati Doba carstva niti video Cara carstva. Uprkos činjenici da su pod prosvetljenjem Moga Duha mnogi ljudi proricali lepotu carstva, oni poznaju samo njegovu spoljašnjost, ali ne i njegovo suštinsko značenje. Danas, kada carstvo formalno nastaje na zemlji, veći deo ljudskog roda još uvek ne zna šta tačno treba da se postigne, niti u koje će carstvo ljudi konačno biti dovedeni tokom Doba carstva. Bojim se da su zbog toga svi zbunjeni. Pošto dan potpunog ostvarenja carstva još uvek nije sasvim došao, svi ljudi su zbunjeni i ne mogu to jasno da shvate. Moje delo u božanstvu formalno započinje sa Dobom carstva, i upravo sa ovim formalnim početkom Doba carstva, Moja narav počinje sve više da se pokazuje ljudskom rodu. Dakle, upravo se ovoga časa sveta truba zvanično oglašava, obznanjujući stvari svima. Kada zvanično preuzmem Svoju silu i zavladam kao Car u carstvu, sav Svoj narod ću vremenom upotpuniti. Nakon što nastanu nemiri u svim narodima sveta, upravo tada će se uspostaviti i oblikovati Moje carstvo, i tada ću preobraziti i preokrenuti celu vaseljenu. U tom trenutku će svi ljudi videti Moje slavno lice i biti svedoci Mog pravog lika. Još od stvaranja sveta, od Sotoninog iskvarenja ljudi onoliko koliko su danas iskvareni, zbog njihove sam iskvarenosti, sa njihove tačke gledišta, postao sve skriveniji i sve nedokučiviji. Ljudski rod nikada nije video Moje pravo lice i nikada nije neposredno dolazio u kontakt sa Mnom. U ljudskoj mašti, „Ja“ postojim samo u glasinama i mitovima. Stoga se usklađujem sa ovom ljudskom maštom – to jest, sa ljudskim predstavama – da se pozabavim „Sobom“ u ljudskim umovima, da bih mogao da promenim stanje „Sebe“ koje su gajili toliko godina. Ovo je načelo Moga dela. Nijedna osoba nije uspela da ga u potpunosti spozna. Iako su ljudi klečali preda Mnom i došli preda Me da bi Me obožavali, Ja ne uživam u takvim ljudskim delima, jer u svom srcu ljudi ne čuvaju Moju sliku, već sliku na kojoj nisam Ja. Stoga, budući da ne shvataju Moju narav, ljudi uopšte ne prepoznaju Moje pravo lice. Shodno tome, kada poveruju da su Mi se odupreli ili prekršili Moje upravne odluke, Ja se i dalje pravim da to ne vidim – i stoga sam, u njihovim sećanjima Bog koji prema ljudima iskazuje milost umesto da ih grdi, ili sam Sȃm Bog koji ne misli ono što govori. Sve su to maštanja nastala u ljudskim mislima koja nisu u skladu sa činjenicama.

Iz dana u dan motrim nad vaseljenom i ponizno skrivam Sebe u Svom boravištu, proživljavam ljudski život i izbliza proučavam svako delo ljudskog roda. Niko Mi se nikada nije istinski ponudio; niko nikada nije tragao za istinom. Niko nikada nije bio savestan prema Meni niti je donosio odluke preda Mnom, a zatim se držao svoje dužnosti. Niko Mi nikada nije dozvolio da boravim u njemu, niti Me je cenio kao što ljudi cene svoje živote. Niko nikada nije video, u praktičnoj stvarnosti, sve što Moje božanstvo predstavlja; niko nikada nije bio voljan da bude u kontaktu sa praktičnim Samim Bogom. Kada vode sasvim progutaju ljude, Ja ih spasavam od tih ustajalih voda i pružam im priliku da iznova žive. Kada ljudi izgube veru u život, Ja ih vraćam sa ivice smrti, dajući im hrabrost da nastave dalje kako bi mogli da Me koriste kao temelj svog postojanja. Kada se ljudi pobune protiv Mene, Ja ih navodim da Me spoznaju iz sopstvenog buntovništva. U svetlu stare prirode ljudskog roda i u svetlu Moje milosti, umesto da ljudima oduzimam živote, dozvoljavam im da se pokaju i krenu iznova. Kada pate od gladi, iako im je u telu ostao tek jedan dah, Ja ih otrgnem od smrti, sprečavajući da postanu plen Sotoninog lukavstva. Toliko puta su ljudi videli Moju ruku, toliko puta su posvedočili Mom dragom liku i Mom nasmejanom licu i toliko puta su videli Moje veličanstvo i gnev. Iako Me ljudi nikada nisu spoznali, Ja ne koristim njihove slabosti kao priliku da ih namerno izazivam. Proživljavanje nevolja ljudskog roda omogućilo Mi je da saosećam sa ljudskom slabošću. Samo u odgovoru na ljudsko buntovništvoi nezahvalnost uzvraćam grdnjom različite jačine.

Skrivam se kada su ljudi zauzeti, a otkrivam im se u njihovo slobodno vreme. Ljudi zamišljaju da Ja znam sve; oni Me smatraju Samim Bogom koji pristaje na sve molbe. Većina, dakle, dolazi pred Mene samo da zatraži Božju pomoć, a ne radi želje da Me spozna. Kada su u kandžama bolesti, ljudi Mi se neodložno mole za pomoć. U trenucima nevolje, oni Mi svim svojim silama poveravaju svoje nedaće kako bi se bolje oslobodili svoje patnje. Međutim, nijedno ljudsko biće nije bilo u stanju da Me voli i kad se našlo u stanju udobnosti; nijedna osoba Mi se nije obratila u trenucima spokojstva i sreće kako bih mogao da učestvujem u njihovoj radosti. Kada su njihove male porodice srećne i zdrave, ljudi Me već odavno odbacuju i zatvaraju Mi vrata, sprečavajući Me da uđem ne bi li mogli da uživaju u blagoslovenoj sreći svojih porodica. Ljudski um je suviše skučen; suviše je skučen da bi uopšte prihvatio Boga toliko punog ljubavi, milostivog i pristupačnog kao što sam Ja. Toliko puta sam bio odbačen od ljudi u trenucima njihovog radosnog smeha; toliko puta su se, dok su posrtali, ljudi na Mene oslanjali kao na štaku; toliko puta su Me ljudi koji su bili bolesni primoravali da budem lekar. Kako su ljudi okrutni! Krajnje su nerazumni i nemoralni. U njima se ne mogu uočiti čak ni ona osećanja koja ljudi navodno poseduju; gotovo da su potpuno lišeni bilo kakvog traga ljudskosti. Razmislite o prošlosti i uporedite je sa sadašnjošću: dešavaju li se ikakve promene u vama? Da li ste raskrstili sa nekim stvarima iz svoje prošlosti? Ili ta prošlost tek treba da bude zamenjena?

Prešao sam planinske vence i rečne doline, doživljavajući uspone i padove ljudskog sveta. Živeo sam i lutao među njima mnogo godina, međutim, čini se da se narav ljudskog roda nije puno promenila. I kao da je stara ljudska priroda pustila korenje i iznikla u njima. Oni nikad nisu u stanju da promene tu staru prirodu; samo donekle poboljšavaju njenu prvobitnu osnovu. Kako ljudi kažu, suština se nije promenila, ali se forma znatno promenila. Čini se da svi ljudi pokušavaju da Me prevare i zaslepe, da bi mogli da Me obmanu i zadobiju Moje uvažavanje. Ne divim se ljudskim prevarama niti na njih obraćam pažnju. Umesto da pobesnim, zauzimam stav u kome gledam, ali ne vidim. Planiram da ljudskom rodu dam izvestan stepen slobode, a da se posle toga obračunam sa svim ljudima. Pošto su svi ljudi bezvredni jadnici koji sebe ne vole i koji sebe uopšte ne cene, zašto bih im onda Ja uopšte bio potreban da još jednom pokažem milost i ljubav? Bez izuzetka, ljudi ne poznaju sebe, niti znaju koliko vrede. Trebalo bi da stanu na vagu i da se izmere. Ljudi se ne obaziru na Mene, pa ih ni Ja ne shvatam ozbiljno. Oni ne obraćaju pažnju na Mene, tako da ni Ja ne moram više da se trudim oko njih. Nije li ovo najbolje od oba sveta? Zar vas ovo ne opisuje, ljudi Moji? Ko je od vas doneo odluke preda Mnom, a da ih posle nije odbacio? Ko je preda Mnom doneo dugoročne odluke umesto da se često predomišlja? Ljudi preda Mnom uvek donose odluke u trenucima spokoja, da bi ih onda sve otpisali u trenucima nevolje; a kasnije se ponovo prisete svoje odluke i iznesu je preda Mnom. Zar sam toliko nedostojan poštovanja pa da tako olako prihvatim ovo smeće koje je ljudski rod uzeo sa hrpe đubreta? Malo ljudi se čvrsto drži svojih odluka, malo je čednih i malo njih, kao žrtvu Meni, prinosi stvari koje su im najdragocenije. Niste li svi isti? Ako ne budete u stanju da obavljate svoje dužnosti kao pripadnici Mog naroda u carstvu, Ja ću vas se gnušati i odbaciti vas!

12. mart 1992. godine