Božje delo među ljudima neodvojivo je od čoveka, jer je čovek predmet tog dela i jedino Božje stvorenje koje može da svedoči o Bogu. Čovekov život i sve njegove aktivnosti neodvojivi su od Boga i njima upravlja Božja ruka, te se čak može reći da nijedna osoba ne može postojati nezavisno od Boga. Ovo ne može niko da porekne, jer je to činjenica. Sve što Bog čini ima za cilj dobrobit čovečanstva i usmereno je protiv Sotoninih intriga. Sve što je čoveku potrebno dolazi od Boga i Bog je izvor čovekovog života. Stoga čovek naprosto nije u stanju da se rastane od Boga. Uz to, ni Bog nikada nije nameravao da se rastane od čoveka. Delo koje Bog čini namenjeno je dobrobiti čitavog ljudskog roda, a Njegove su misli uvek ljubazne. Za čoveka, dakle, Božje delo i Božje misli (to jest, Božja volja) predstavljaju „vizije“ koje bi čoveku trebalo da budu poznate. U takve vizije takođe spadaju Božje upravljanje i delo koje čovek nije u stanju da obavi. Pri tom se zahtevi koje Bog postavlja pred čoveka tokom obavljanja Svog dela, nazivaju čovekovom „praksom“. Vizije su delo Sȃmog Boga, odnosno, one predstavljaju Njegovu volju za čovečanstvo ili ciljeve i značaj Njegovog dela. Za vizije se takođe može reći da su deo upravljanja, jer je to upravljanje Božje delo i usmereno je ka čoveku, što znači da je to delo koje Bog obavlja među ljudima. Ovo delo predstavlja dokaz i put kojim čovek dolazi do spoznaje Boga i ono je za čoveka od najveće važnosti. Ako ljudi obraćaju pažnju samo na doktrine verovanja u Boga ili na nevažne pojedinosti, umesto da svoju pažnju posvete spoznaji Božjeg dela, onda oni naprosto neće spoznati Boga i, povrh toga, neće biti po srcu Božjem. Božje delo koje čoveku uveliko pomaže u spoznavanju Boga naziva se vizijama. Ove vizije predstavljaju Božje delo, volju Božju, kao i ciljeve i značaj Božjeg dela; sve su one od koristi čoveku. Praksa se odnosi na ono što čovek treba da čini, ono što treba da rade stvorenja koja slede Boga, a to je ujedno i čovekova dužnost. Ono što čovek treba da uradi nije nešto što je čovek razumeo od samog početka, već su to zahtevi koje Bog postavlja pred čoveka tokom obavljanja Svog dela. Dok Bog deluje, ovi zahtevi postepeno bivaju sve temeljniji i sve uzvišeniji. Primera radi, čovek je tokom Doba zakona morao da poštuje zakon, dok je tokom Doba blagodati morao da nosi krst. Doba carstva je drugačije: zahtevi koji se pred čoveka postavljaju viši su od zahteva iz Doba zakona i Doba blagodati. Kako vizije postaju sve uzvišenije, to i zahtevi prema čoveku postaju sve viši, sve jasniji i stvarniji. Slično tome, vizije takođe postaju sve stvarnije. Ove mnogobrojne stvarne vizije ne samo da doprinose čovekovoj poslušnosti Bogu, već, povrh toga, doprinose i njegovom bogopoznanju.

U poređenju s prethodnim dobima, Božje delo tokom Doba carstva je praktičnije, više usmereno ka čovekovoj suštini i promenama u njegovoj naravi i sposobnije da svedoči o Sȃmom Bogu za sve one koji ga slede. Drugim rečima, Bog se, tokom delovanja u Dobu carstva, čoveku pokazuje više nego ikad ranije, što znači da su vizije koje čovek treba da poznaje uzvišenije nego u bilo kojem od prethodnih doba. Pošto je Božje delo među ljudima zašlo na nepoznati teren, vizije koje čovek poznaje tokom Doba carstva sada su najviše u celom delu upravljanja. Božje delo je zašlo na nepoznati teren, te su stoga vizije koje čovek treba da spozna postale najviše od svih vizija, a i posledična čovekova praksa takođe je uzvišenija nego u bilo kojem od prethodnih doba, jer se ljudska praksa menja ukorak sa vizijama, a savršenstvo vizija ujedno označava i savršenstvo zahteva prema čoveku. Onog trenutka kad u Božjem upravljanju dođe do zastoja, obustavlja se i ljudska praksa, a čovek bez Božjeg dela neće imati drugog izbora nego da se pridržava doktrina iz prošlih vremena, jer inače naprosto neće imati kuda da krene. Bez novih vizija, neće biti nove čovekove prakse; bez celovitih vizija, neće biti ni savršene prakse od strane čoveka; bez uzvišenih vizija, neće biti ni čovekove uzvišenije prakse. Čovekova praksa menja se ukorak s Božjim stopama, a slično tome se i čovekovo znanje i iskustvo takođe menjaju zajedno s Božjim delom. Ma koliko da je sposoban, čovek je ipak neodvojiv od Boga i ako bi Bog makar samo na tren prestao da dela, čovek bi odmah umro od Njegovog gneva. Čovek nema čime da se pohvali, jer, ma koliko da je njegovo sadašnje znanje veliko i ma koliko da je duboko njegovo iskustvo, on je neodvojiv od Božjeg dela – jer su čovekova praksa i ono što treba da traži u svojoj veri u Boga neodvojivi od vizija. U svakom primeru Božjeg dela postoje vizije koje čovek treba da poznaje i, zajedno s njima, prikladni zahtevi koji se pred čoveka postavljaju. Bez ovih vizija kao temelja, čovek naprosto ne bi bio sposoban za praktično delovanje, niti bi mogao da nepokolebljivo sledi Boga. Ukoliko čovek ne poznaje Boga ili ne razume Božju volju, onda je sve što on čini uzaludno i ne može da bude od Boga priznato. Ma koliko da su brojni čovekovi talenti, on je ipak neodvojiv od Božjeg dela i od Božjeg usmeravanja. Ma koliko da su čovekovi postupci dobri i ma koliko postupaka da preduzima, oni ipak ne mogu da zamene Božje delo. Prema tome, čovekova se praksa ni pod kojim okolnostima ne može odvojiti od vizija. Oni koji ne prihvataju nove vizije, nemaju ni novu praksu. Njihova praksa nema nikakve veze sa istinom, jer se oni pridržavaju doktrine i poštuju zakone samo na papiru; oni uopšte nemaju nove vizije i, kao rezultat toga, oni ništa iz novog doba ne sprovode u delo. Izgubili su vizije, a time su ujedno izgubili i delo Svetog Duha i izgubili su istinu. Oni koji u sebi nemaju istine čeda su apsurda i oličenje Sotone. Ma o kakvoj osobi da se radi, ona ne može biti bez vizija Božjeg dela i ne može biti lišena prisustva Svetog Duha; čim čovek izgubi vizije, on istog trenutka silazi u Ad i živi u tami. Ljudi bez vizija su oni koji Boga slede bezumno, oni koji su lišeni dela Svetog Duha i koji žive u paklu. Takvi ljudi ne tragaju za istinom, već, umesto toga, Božje ime nose kao transparent. Oni koji ne poznaju delo Svetog Duha, koji ne poznaju ovaploćenog Boga i koji ne poznaju tri etape celovitog Božjeg upravljanja – to su ljudi koji ne poznaju vizije, te stoga ne poseduju ni istinu. A zar nisu zlotvori svi oni koji ne poseduju istinu? Oni koji su voljni da istinu sprovode u delo, koji su spremni da traže bogopoznanje i koji istinski sarađuju s Bogom, jesu ljudi kojima vizije predstavljaju temelj. Njih Bog priznaje, jer oni sarađuju s Njim, a upravo je ta saradnja ono što čovek treba da sprovede u delo.

Vizije u sebi sadrže mnoge puteve ka praksi. Praktični zahtevi koji se pred čoveka postavljaju takođe su sadržani u vizijama, kao i delo Božje koje čovek treba da spozna. U prošlosti se, na naročitim okupljanjima ili na velikim skupovima koji su se održavali na raznim mestima, govorilo samo o jednom aspektu puta prakse. Takva je praksa predstavljala ono što je trebalo da se primenjuje tokom Doba blagodati i jedva da je imala bilo kakve veze s bogopoznanjem, jer je vizija iz Doba blagodati bila samo vizija Isusovog raspeća i nije bilo uzvišenijih vizija. Čovek nije trebalo da zna ništa više od Njegovog dela iskupljenja čovečanstva putem raspeća, te stoga tokom Doba blagodati nije bilo drugih vizija koje je čovek trebalo da spozna. Na taj je način čovek samo oskudno poznavao Boga, a na raspolaganju je, osim znanja o Isusovoj ljubavi i samilosti, imao svega nekoliko prostih i bednih stvari koje je trebalo da primeni, stvari koje su neuporedive s današnjim. U kojoj god formi da su se okupljali, ljudi ranije nisu bili u stanju da govore o praktičnom poznavanju Božjeg dela, a još manje je iko mogao jasno da kaže na koji je put prakse čoveku bilo najprikladnije da zakorači. Temelju sačinjenom od samokontrole i strpljenja čovek je pridodao jedva nekoliko jednostavnih detalja; naprosto nije bilo nikakvih promena u suštini njegove prakse, jer Bog u jednom te istom dobu nije obavljao nikakva nova dela, a jedini zahtevi koje je postavio pred čoveka bili su samokontrola i strpljenje, ili pak nošenje krsta. Osim ovakvih praksi, od Isusovog raspeća nije bilo uzvišenijih vizija. U prošlosti se nisu pominjale druge vizije, zato što Bog nije obavio neko obimno delo i zato što je pred čoveka postavljao samo ograničene zahteve. Na taj način, ma šta da je radio, čovek nije bio u stanju da prekorači ove granice, koje nisu predstavljale ništa drugo do par jednostavnih i površnih stvari koje je čovek trebalo da sprovede u delo. Ja danas govorim o drugim vizijama, zato što je danas obavljeno još posla, posla koji je višestruko obimniji nego u Dobu zakona i Dobu blagodati. Zahtevi prema čoveku takođe su nekoliko puta veći nego u prošlim dobima. Kad čovek ne bi bio u stanju da u potpunosti spozna takvo delo, onda ono ne bi imalo veliki značaj; može se reći da će čovek imati poteškoća da u celosti spozna takvo delo ukoliko mu ne posveti sav svoj životni trud. Ako bi se u delu osvajanja govorilo samo o putu prakse, čoveka bi bilo nemoguće osvojiti. Osvajanje čoveka bi takođe bilo nemoguće ukoliko bi se samo pričalo o vizijama, bez postavljanja ikakvih zahteva pred čoveka. Ako bi se govorilo samo o putu prakse, bilo bi nemoguće pogoditi čoveka u Ahilovu petu ili raspršiti njegove predstave, a isto tako bi čoveka bilo nemoguće u potpunosti osvojiti. Vizije su glavni instrument čovekovog osvajanja, ali kad, osim vizija, ne bi postojao i put prakse, čovek ne bi imao put koji bi sledio, a kamoli ikakav način ulaska. Načelo Božjeg dela bilo je, od početka do kraja, ovo: u vizijama postoji ono što se može sprovesti u delo, a pored prakse takođe postoje i vizije. Stepen promena, kako u čovekovom životu tako i u njegovoj naravi, prati promene u vizijama. Kad bi se čovek oslanjao samo na svoj trud, bilo bi mu nemoguće da postigne iole značajan stepen promene. Vizije govore o delu Sȃmog Boga i o Božjem upravljanju. Praksa se odnosi na put čovekove prakse i na način njegovog postojanja; u čitavom Božjem upravljanju, odnos između vizija i prakse jeste odnos između Boga i čoveka. Kada ne bi bilo vizija ili kad bi se o njima govorilo bez pominjanja prakse, ili kada bi samo vizije postojale, a čovekova praksa bila iskorenjena, onda se takve stvari ne bi mogle smatrati Božjim upravljanjem, a još manje bi se moglo reći da se delo Božje obavlja zarad čovečanstva; na taj bi način ne samo ljudska dužnost bila izbrisana, već bi to predstavljalo poricanje svrhe Božjeg dela. Kada bi se od čoveka, od početka do kraja, zahtevalo samo praktično delovanje, bez učešća Božjeg dela i kad se, povrh toga, od čoveka ne bi zahtevalo da poznaje Božje delo, takvo delo bi se još manje moglo zvati Božjim upravljanjem. Kad čovek ne bi poznavao Boga, kad bi mu Božja volja bila nepoznata i kad bi on samo slepo sprovodio svoju praksu na nejasan i apstraktni način, on nikad ne bi postao potpuno kvalifikovano stvorenje. Prema tome, obe ove stvari su neophodne. Kad bi postojalo samo Božje delo, to jest, kad bi postojale samo vizije i kad ne bi bilo čovekove saradnje ni prakse, takve se stvari ne bi mogle nazvati Božjim upravljanjem. Kad bi postojala samo čovekova praksa i ulazak, onda bi i to bilo neprihvatljivo, ma koliko visok bio put kojim je čovek zakoračio. Ulazak čoveka mora se menjati postepeno, u skladu sa delom i vizijama; on se ne može po volji menjati. Načela čovekove prakse nisu slobodna ni neobuzdana, već se nalaze unutar određenih granica. Ta se načela menjaju u skladu s vizijama dela. Stoga se Božje upravljanje naposletku svodi na Božje delo i čovekovu praksu.

Delo upravljanja nastalo je isključivo zbog ljudskog roda, što znači da je nastalo samo zbog postojanja ljudskog roda. Nikakvog upravljanja nije bilo pre postanka čoveka, kao ni u početku, kad su stvarani nebo i zemlja i sva stvorenja. Kad u čitavom Božjem delu ne bi bilo prakse korisne za čoveka, to jest, kad Bog ne bi iskvarenom čovečanstvu postavljao prikladne zahteve (kad u delu koje Bog obavlja ne bi bilo odgovarajućeg puta za čovekovu praksu), ovo se delo ne bi moglo nazvati Božjim upravljanjem. Kad bi celokupno Božje delo iskvarenom čovečanstvu samo nalagalo kako da praktično deluje, kad Bog ne bi preduzimao nikakav sopstveni poduhvat i kad ne bi pokazivao ni trunku Svoje svemoći ili mudrosti, onda čovek, ma koliko da su Božji zahtevi prema njemu visoki i ma koliko dugo Bog živeo među ljudima, ne bi ništa znao o Božjoj naravi; kad bi tako bilo, onda bi takvo delo bilo još manje dostojno da se nazove Božjim upravljanjem. Jednostavno rečeno, Božjem delu upravljanja pripada delo koje obavlja Sȃm Bog, kao i celokupan posao koji pod Božjim usmeravanjem obavljaju oni koje je Bog zadobio. Takvo se delo može sažeti pod pojam upravljanja. Drugim rečima, delo koje Bog obavlja među ljudima, kao i saradnja s Njim svih onih koji Ga slede, jednim se imenom nazivaju upravljanje. Ovde se Božje delo naziva vizijama, a čovekova saradnja praksom. Što je Božje delo uzvišenije (to jest, što su uzvišenije vizije), to se Božja narav jasnije pokazuje čoveku i u većoj je suprotnosti s čovekovim predstavama, a to uzvišenije postaju i čovekova praksa i saradnja. Što su zahtevi prema čoveku viši, to je Božje delo u većoj suprotnosti s čovekovim predstavama, usled čega i čovekove kušnje, kao i standardi koje mora da ispuni, takođe postaju sve viši. Po završetku ovog dela, sve će vizije biti upotpunjene, a ono što se od čoveka zahteva da sprovede u delo dostići će vrhunac savršenstva. U to će vreme, takođe, svako biti klasifikovan prema svojoj vrsti, jer će čoveku biti prikazano ono što on mora da zna. Kada, dakle, vizije dostignu svoj apogej, shodno tome će i delo biti privedeno kraju, a ujedno će i ljudska praksa dostići svoj zenit. Čovekova praksa zasniva se na Božjem delu, a Božje se upravljanje u celosti izražava samo zahvaljujući čovekovoj praksi i saradnji. Čovek je eksponat Božjeg dela i predmet delovanja celokupnog Božjeg upravljanja, a takođe i produkt čitavog Božjeg upravljanja. Kada bi Bog delovao samostalno, bez saradnje čoveka, ne bi bilo ničega što bi moglo da posluži kao kristalizacija celokupnog Njegovog dela, te stoga ni Božje upravljanje ne bi imalo nikakav značaj. Osim Svojim delom, cilj Svoga upravljanja i cilj upotrebe celokupnog ovog dela radi potpune pobede nad Sotonom Bog može da ostvari samo tako što će odabrati prikladne objekte kojima će izraziti Svoje delo i dokazati Svoju svemoć i mudrost. Čovek je, dakle, neizostavni element Božjeg dela upravljanja i jedino zahvaljujući njemu Božje upravljanje može uroditi plodom i postići svoj krajnji cilj; osim čoveka, tu ulogu ne može da odigra nijedan drugi oblik života. Ako već čovek treba da postane istinska kristalizacija Božjeg dela upravljanja, onda neposlušnost iskvarenog čovečanstva mora u potpunosti da bude raspršena. Ovo zahteva da se čoveku dodeli praksa prikladna za različita vremena i da Bog među ljudima obavi odgovarajuće delo. Jedino će na taj način na kraju biti zadobijena grupa ljudi koji predstavljaju kristalizaciju Božjeg dela upravljanja. Božje delo među ljudima ne može da o Sȃmom Bogu svedoči isključivo kroz Božje samostalno delovanje; da bi se takvo svedočanstvo ostvarilo, ono takođe zahteva učešće živih ljudi, prikladnih za Njegovo delo. Bog će najpre delovati na ove ljude, kroz koje će se zatim izraziti Njegovo delo, da bi se, na kraju, među stvorenjima pronelo takvo svedočanstvo o Njemu, čime će Bog ujedno postići cilj Svoga dela. Bog ne deluje samostalno da bi porazio Sotonu, zato što ne može neposredno da svedoči o Sebi među svim stvorenjima. Kad bi tako radio, čoveka bi bilo nemoguće potpuno ubediti, te stoga Bog mora da radi na čoveku da bi ga osvojio, i tek će tada On moći da stekne svedočanstvo među svim stvorenjima. Kad bi Bog delovao samostalno, bez saradnje čoveka, ili kad se od čoveka ne bi zahtevalo da sarađuje, onda čovek nikad ne bi mogao da spozna Božju narav i zauvek bi ostao nesvestan Božje volje; Božje delo se tada ne bi moglo nazvati delom Božjeg upravljanja. Kada bi, pak, samo čovek nastojao, tražio i naporno radio, ne razumevajući pritom Božje delo, čovek bi se na taj način samo šegačio. Bez delovanja Svetog Duha, čovek čini ono što potiče od Sotone, buntovnik je i zlotvor; Sotona se pokazuje u svemu što čini iskvareno čovečanstvo, tu nema ničega što je u skladu s Bogom i sve što čovek čini manifestacija je Sotone. Od svega što je rečeno, ništa ne isključuje vizije i praksu. Na temelju vizija čovek pronalazi praksu i put pokoravanja, kako bi mogao da po strani ostavi svoje predstave i stekne ono što ranije nije posedovao. Bog od čoveka zahteva da sarađuje s Njim i potpuno se potčini Njegovim zahtevima, dok čovek traži da vidi delo koje obavlja Sȃm Bog, da iskusi svemoguću silu Božju i da spozna Božju narav. Ovo je, ukratko, Božje upravljanje. Upravljanje je Božji savez sa čovekom, a to je ujedno i najuzvišenije upravljanje.

Ono što obuhvata vizije prvenstveno se odnosi na delo Sȃmog Boga, dok ono što sadrži praksu treba da obavi čovek i to s Bogom nema nikakve veze. Božje delo dovršava Sȃm Bog, dok čovekovu praksu ostvaruje sȃm čovek. Ono što treba da uradi Sȃm Bog ne treba da čini čovek, a ono što čovek treba da sprovede u delo nema nikakve veze sa Bogom. Božje delo je Njegova sopstvena služba i ono nema nikakve veze s čovekom. To delo ne treba da obavlja čovek, koji, povrh toga, ne bi ni bio u stanju da izvrši delo koje treba da učini Bog. Čovek mora da ostvari ono što se od njega traži da sprovede u praksi, bilo da se radi o žrtvovanju sopstvenog života ili njegovom predavanju u ruke Sotoni radi svedočenja – sve to mora da ostvari čovek. Sȃm Bog dovršava celokupno delo koje treba da obavi i ujedno pokazuje čoveku ono što čovek treba da uradi, dok je sav preostali posao prepušten čoveku. Bog ne obavlja dodatno delo. On samo obavlja delo koje je u okviru Njegove službe i čoveku samo pokazuje put, to jest, obavlja samo delo otvaranja puta, ali ne i njegovog popločavanja; ovo svi treba da shvate. Sprovođenje istine u delo znači sprovođenje u delo Božjih reči, a sve je to čovekova dužnost, koju čovek treba da izvrši, i nema nikakve veze s Bogom. Ako čovek zahteva da Bog, isto kao i čovek, trpi muke i oplemenjivanje u istini, onda je čovek neposlušan. Božje se delo sastoji u tome da On obavlja Svoju službu, dok je čovek dužan da se bez imalo otpora pokorava svim Božjim smernicama. Ono što čovek mora da postigne dužan je da ostvari, bez obzira na to kako Bog deluje ili kako živi. Jedino Sȃm Bog može čoveku da ispostavlja zahteve, što znači da je jedino Sȃm Bog prikladan da čoveku postavlja zahteve. Čovek ne treba da ima nikakav izbor i ne treba da radi ništa osim da se do kraja potčini i da deluje praktično; to je razum koji čovek treba da poseduje. Kad je delo koje treba da obavi Sȃm Bog dovršeno, od čoveka se zahteva da to delo, korak po korak, doživi. Ako na kraju, kad celokupno Božje upravljanje bude završeno, čovek još uvek ne bude učinio ono što Bog od njega zahteva, onda treba da bude kažnjen. Ukoliko čovek ne ispunjava Božje zahteve, uzrok tome je njegova neposlušnost; to ne znači da Bog nije bio dovoljno temeljan u Svom delu. Svi oni koji Božje reči ne mogu da sprovedu u delo, koji ne mogu da ispune Božje zahteve i koji ne mogu da budu odani i ispune svoju dužnost, biće kažnjeni. Ono što se od vas danas zahteva da postignete nisu dodatni zahtevi, već je to čovekova dužnost i to je ono što svi ljudi treba da učine. Ako niste u stanju čak ni svoju dužnost da izvršite, ili da je obavite dobro, zar time sami sebi ne tovarite brigu na vrat? Zar se time ne udvarate smrti? Kako i dalje možete da se nadate nekoj budućnosti i dobrim izgledima? Božje se delo obavlja za dobrobit čovečanstva, a čovek svoju saradnju nudi radi Božjeg upravljanja. Nakon što Bog učini sve što treba da učini, od čoveka se zahteva da u svojoj praksi bude bespoštedan i da sarađuje s Bogom. Tokom obavljanja Božjeg dela, čovek ne treba da štedi trud, treba da ponudi svoju vernost i ne treba da se prepušta brojnim predstavama, niti da pasivno sedi i čeka smrt. Ako Bog može da se žrtvuje za čoveka, zašto onda čovek ne bi mogao Bogu da ponudi svoju odanost? Ako je Bog prema čoveku jednodušan, zašto Mu onda čovek ne bi ponudio saradnju? Ako Bog deluje za dobrobit čovečanstva, zašto onda čovek ne bi ispunio neku od svojih dužnosti zarad Božjeg upravljanja? Božje je delo napredovalo dovde, a vi, iako to vidite, još uvek ne delujete, čujete ali se ne pomerate s mesta. Nisu li takvi ljudi predmet propasti? Bog je sve Svoje već posvetio čoveku, pa zašto čovek danas nije sposoban da prilježno vrši svoju dužnost? Za Boga je Njegovo delo najvažniji prioritet, a delo Njegovog upravljanja od najveće je važnosti. Za čoveka je, pak, najvažniji prioritet da Božje reči sprovede u delo i da ispuni Božje zahteve. Ovo bi svi trebalo da razumete. Reči koje su vam saopštene doprle su do same srži vaše suštine, a Božje je delo zakoračilo na nepoznat teren. Mnogi ljudi još uvek ne shvataju ni istinu ni laž ovakvog puta; oni i dalje čekaju i gledaju, a ne izvršavaju svoju dužnost. Umesto toga, oni analiziraju svaku Božju reč i postupak, usredsređuju se na to šta On jede i kako se oblači, a njihove predstave postaju sve ozbiljnije. Zar takvi ljudi ne dižu mnogo buke ni oko čega? Kako bi takvi ljudi mogli da budu oni koji traže Boga? I kako bi mogli da budu oni koji nameravaju da se potčine Bogu? Njima odanost i dužnost nisu ni nakraj pameti, već se umesto toga usredsređuju na to gde Bog boravi. To je čisti bezobrazluk! Ako je čovek razumeo sve što treba da razume i ako je sproveo u delo sve ono što treba da sprovede u delo, Bog će čoveku zasigurno udeliti Svoje blagoslove, jer to što On od čoveka zahteva jeste ljudska dužnost i ono što čovek treba da učini. Ako čovek nije u stanju da shvati ono što bi trebalo da razume i ako nije u stanju da sprovede u delo ono što bi trebalo da primeni u praksi, čovek će onda biti kažnjen. Oni koji s Bogom ne sarađuju Božji su neprijatelji, oni koji ne prihvataju novo delo tom su delu suprotstavljeni, čak i ako takvi ljudi ne čine ništa što je s tim delom u očiglednoj suprotnosti. Svi koji istinu ne sprovode u delo kako Bog zahteva jesu ljudi koji su neposlušni i namerno se protive Božjim rečima, čak i ako oni naročitu pažnju posvećuju delu Svetog Duha. Ljudi koji se ne pokoravaju Božjim rečima i nisu potčinjeni Bogu, buntovni su i suprotstavljaju se Bogu. Ljudi koji ne vrše svoju dužnost jesu oni koji ne sarađuju s Bogom, a ljudi koji ne sarađuju s Bogom jesu oni koji ne prihvataju delo Svetog Duha.

Kada Božje delo dođe do određene tačke i kad Njegovo upravljanje dostigne određenu tačku, svi oni koji su Mu po srcu sposobni su da ispune Njegove zahteve. Bog čoveku postavlja zahteve prema Svojim sopstvenim merilima i prema onome što je čovek sposoban da ostvari. Kad govori o Svom upravljanju, Bog čoveku ujedno pokazuje put i pruža mu stazu koja vodi ka opstanku. Božje upravljanje i čovekova praksa pripadaju istoj etapi dela i sprovode se istovremeno. Priča o Božjem upravljanju odnosi se na promene u čovekovoj naravi, dok se priča o onome što čovek treba da uradi i o promenama u njegovoj naravi odnosi na Božje delo; to se dvoje ni u kom trenutku ne može razdvojiti. Čovekova se praksa menja, korak po korak. To je zato što se Božji zahtevi prema čoveku takođe menjaju i zato što se Božje delo stalno menja i napreduje. Ako čovekova praksa ostane u zatočeništvu doktrine, to dokazuje da je čovek lišen Božjeg dela i usmeravanja; ako se čovekova praksa nikada ne menja niti produbljuje, onda to dokazuje da se ona vrši po volji čoveka i da to nije praktikovanje istine; ako čovek nema puta kojim bi hodio, onda je on već pao Sotoni u šake i njime upravlja Sotona, što znači da je pod kontrolom zlih duhova. Ako se čovekova praksa ne produbljuje, Božje se delo neće razvijati, a ako nema promene u Božjem delu, čovekov će ulazak biti obustavljen; to je neminovno. Ako bi se čovek tokom čitavog Božjeg dela pridržavao Jahveovog zakona, Božje delo ne bi moglo da napreduje, a još manje bi čitavo doba moglo da bude privedeno kraju. Kad bi se čovek stalno držao krsta i primenjivao strpljenje i poniznost, bilo bi nemoguće da Božje delo nastavi da napreduje. Šest hiljada godina upravljanja naprosto se ne može okončati među ljudima koji samo poštuju zakon ili se samo drže krsta i primenjuju strpljenje i poniznost. Umesto toga, celokupno delo Božjeg upravljanja dovršava se među ljudima poslednjih dana, među onima koji poznaju Boga, koji su izbavljeni iz Sotoninih kandži i koji su se potpuno oslobodili uticaja Sotone. Ovo je neumitni smer izvršavanja Božjeg dela. Zašto se kaže da je praksa pripadnika religijskih crkava zastarela? Zato što je to što oni u praksi sprovode razdvojeno od današnjeg dela. Ono što su praktično primenjivali u Dobu blagodati bilo je ispravno, ali kako je to doba prošlo i Božje se delo promenilo, njihova praksa je postepeno postala zastarela. Pretekli su je novo delo i nova svetlost. Delo Svetog Duha je, oslanjajući se na svoj prvobitni temelj, napredovalo nekoliko koraka dublje. Pa ipak, ovi su ljudi i dalje zaglavljeni u prvobitnoj etapi Božjeg dela i još uvek se drže starih običaja i stare svetlosti. Božje se delo može uveliko promeniti za tri ili pet godina, pa zar se ne bi još veće transformacije dogodile tokom 2000 godina? Ako čovek ne poseduje novu svetlost ili praksu, to znači da nije išao u korak sa delom Svetog Duha. To je čovekov neuspeh; postojanje novog Božjeg dela ne može se osporiti, zato što se oni koji su ranije posedovali delo Svetog Duha danas još uvek drže zastarele prakse. Delo Svetog Duha stalno napreduje, te stoga svi koji se nalaze u bujici Svetog Duha takođe treba da prodiru dublje i da se, korak po korak, menjaju. Ne treba da se zaustave na jednoj jedinoj etapi. Samo bi oni koji ne poznaju delo Svetog Duha ostali zaglavljeni u Njegovom prvobitnom delu i ne bi prihvatili novo delo Svetog Duha. Samo oni neposlušni ne bi mogli da zadobiju delo Svetog Duha. Ako čovekova praksa ne ide u korak s novim delom Svetog Duha, onda je ona zasigurno odsečena od današnjeg dela i u neskladu je s njim. Ovako zastareli ljudi naprosto nisu u stanju da ostvare Božju volju, a još bi manje mogli da postanu oni koji će na kraju svedočiti o Bogu. Osim toga, među takvom grupom ljudi ne bi moglo da bude dovršeno celokupno delo upravljanja. Što se tiče onih koji su nekad poštovali Jahveov zakon i onih koji su jednom stradali za krst, sve što su činili biće uzaludno i beskorisno ako ne mogu da prihvate etapu dela poslednjih dana. Najjasniji izraz dela Svetog Duha jeste prihvatanje onoga što postoji ovde i sada, a ne nostalgija za prošlim vremenima. Oni koji nisu išli u korak sa delom današnjice i koji su se odvojili od današnje prakse, jesu oni koji se delu Svetog Duha protive i ne prihvataju ga. Takvi ljudi prkose sadašnjem Božjem delu. Iako se čvrsto drže za svetlost prošlosti, ne može im se poreći poznavanje dela Svetog Duha. Zašto se toliko mnogo govori o promenama u čovekovoj praksi, o razlikama između nekadašnje i sadašnje prakse, o tome kako se praktično delovalo u prethodnom dobu, a kako se to radi danas? O takvim podelama u čovekovoj praksi stalno se govori zato što delo Svetog Duha neprestano napreduje, te se stoga i od čovekove prakse zahteva da se neprestano menja. Ako čovek ostane zaglavljen u jednoj etapi, to dokazuje da on nije u stanju da održi korak s novim Božjim delom i novom svetlošću; to nije dokaz da je Božji plan upravljanja ostao nepromenjen. Ljudi izvan bujice Svetog Duha stalno misle da su u pravu, ali je, zapravo, Božje delo u njima odavno usahnulo, dok dela Svetog Duha u njima uopšte i nema. Božje delo je već odavno preneto na drugu grupu ljudi, grupu na kojoj On namerava da dovrši Svoje novo delo. Pošto religiozni ljudi nisu u stanju da prihvate novo Božje delo i drže se samo starog dela iz prošlosti, Bog se tih ljudi odrekao i Svoje novo delo obavlja na ljudima koji to novo delo prihvataju. To su ljudi koji sarađuju u obavljanju Njegovog novog dela, a jedino se na taj način može ostvariti Njegovo upravljanje. Božje upravljanje stalno napreduje, a čovekova se praksa stalno uzdiže. Bog stalno deluje, a čoveku stalno nešto treba, tako da oboje dostižu svoj zenit i Bog se sa čovekom potpuno sjedinjuje. To je izraz ostvarenja Božjeg dela i konačni ishod celokupnog Božjeg upravljanja.

U svakoj etapi Božjeg dela postoje i odgovarajući zahtevi prema čoveku. Svi koji se nalaze u bujici Svetog Duha poseduju prisustvo i disciplinu Svetog Duha, dok su oni van bujice Svetog Duha pod komandom Sotone i u sebi nemaju ništa od dela Svetog Duha. Ljudi koji se nalaze u bujici Svetog Duha jesu oni koji prihvataju novo delo Božje i koji u njemu sarađuju. Ako oni koji pripadaju ovoj bujici nisu u stanju da sarađuju i ako ne mogu da sprovedu u delo istinu koju Bog tokom ovog vremena zahteva, onda će oni biti dovedeni u red, dok će ih se, u najgorem slučaju, Sveti Duh odreći. Oni koji prihvate novo delo Duha Svetoga živeće u bujici Svetog Duha i primiće negu i zaštitu od Svetog Duha. Oni koji su spremni da istinu sprovedu u delo bivaju prosvećeni Svetim Duhom, dok one koji nisu spremni da sprovedu istinu u delo Sveti Duh dovodi u red, a ponekad ih čak i kažnjava. Ma o kakvim osobama da se radi, pod uslovom da se one nalaze u bujici Svetog Duha, Bog će preuzeti odgovornost za sve one koji zarad Njegovog imena prihvate Njegovo novo delo. Oni koji slave Njegovo ime i koji su spremni da Njegove reči sprovedu u delo, primiće Njegove blagoslove; oni koji su prema Njemu neposlušni i koji Njegove reči ne sprovode u delo, od Njega će primiti kaznu. Ljudi koji pripadaju bujici Svetog Duha jesu oni koji prihvataju novo delo, a pošto su prihvatili novo delo, treba da na odgovarajući način sarađuju s Bogom, a ne da se ponašaju kao buntovnici koji ne izvršavaju svoju dužnost. Ovo je jedini Božji zahtev prema čoveku. To, međutim, ne važi za ljude koji novo delo ne prihvataju: oni su izvan bujice Svetog Duha, tako se disciplinovanje i prekor od strane Svetog Duha ne odnose na njih. Ti ljudi po ceo dan žive unutar tela, unutar svoga uma, a sve što rade u skladu je s doktrinom do koje dolaze putem analize i istraživanja uz pomoć sopstvenog mozga. To nije ono što novo delo Svetog Duha zahteva, a još manje je saradnja s Bogom. Oni koji ne prihvataju novo Božje delo lišeni su Božjeg prisustva i, povrh toga, lišeni su Božjih blagoslova i zaštite. Svojim rečima i postupcima oni se uglavnom pridržavaju prošlih zahteva dela Svetog Duha; oni su doktrina, a ne istina. Takva doktrina i propis dovoljan su dokaz da okupljanja ovih ljudi nisu ništa drugo do religija; oni nisu oni izabrani, niti su predmet Božjeg dela. Skupovi svih ljudi među njima mogu se samo nazivati velikim verskim kongresima, ali se ne mogu zvati crkvom. To je činjenica koju je nemoguće izmeniti. Oni ne poseduju novo delo Svetog Duha; ono što oni rade podseća na religiju, ono što proživljavaju kao da obiluje religijom; oni ne poseduju ni prisustvo ni delo Svetog Duha, a još manje su podobni da od Svetog Duha budu dovedeni u red ili prosvećeni. Svi su ti ljudi beživotni leševi i crvi lišeni duhovnosti. Oni ne znaju ništa o čovekovoj buntovnosti i protivljenju, nemaju pojma o svim ljudskim zlodelima, a još manje poznaju celokupno Božje delo i sadašnju volju Božju. Sve su to neznalice, podlaci i ološ, te stoga ne zaslužuju da se zovu vernicima! Ništa od onoga što rade nema nikakvog uticaja na Božje upravljanje, a još manje može da poremeti Božje planove. Njihove su reči i postupci previše odvratni, previše jadni i oni naprosto nisu vredni pomena. Ništa što su učinili oni koji nisu u bujici Svetog Duha nema nikakve veze s novim delom Svetog Duha. Stoga oni, ma šta da rade, nemaju u sebi disciplinu Svetog Duha, niti, štaviše, poseduju prosvećenje Svetog Duha. Jer, sve su to ljudi koji nimalo ne ljube istinu i koji su od Svetog Duha omraženi i odbačeni. Nazivaju se zlotvorima, jer hodaju u telu i čine šta im je volja pod firmom Boga. Dok Bog deluje, oni su namerno prema Njemu neprijateljski nastrojeni i jure u suprotnom smeru od Njega. Kako je čovekov neuspeh u saradnji s Bogom, sam po sebi, krajnje buntovan, zar onda prema ljudima koji se namerno protive Bogu neće naročito biti primenjena pravedna odmazda? Na sȃm pomen njihovih zlodela, neki ljudi jedva čekaju da ih zaspu kletvama, dok ih Bog potpuno ignoriše. Čoveku se čini da se njihovi postupci tiču Božjeg imena, ali oni zapravo, sa Božjeg stanovišta, nemaju nikakve veze s Njegovim imenom, niti o Njemu svedoče. Ma šta da ti ljudi rade, to s Bogom nema nikakve veze: to se ne odnosi ni na Njegovo ime ni na Njegovo sadašnje delo. Ti ljudi sebe ponižavaju i ispoljavaju Sotonu; to su zlotvori koji se gomilaju za dan gneva. Bez obzira na njihove postupke, i pod uslovom da oni ne ometaju Božje upravljanje i nemaju nikakve veze s novim Božjim delom, takvi ljudi danas neće biti podvrgnuti odgovarajućoj odmazdi, jer dan gneva tek treba da nastupi. Ljudi veruju da ima mnogo toga s čime je Bog već trebalo da se obračuna i smatraju da bi prema tim zlotvorima što je moguće pre trebalo primeniti odmazdu. Međutim, pošto delo Božjeg upravljanja još uvek nije dovršeno, a dan gneva tek treba da nastupi, nepravednici i dalje nastavljaju da čine svoje nepravedne radnje. Neki kažu: „Pripadnici religije u sebi nemaju ni prisustvo, ni delo Svetog Duha i oni sramote Božje ime; pa zašto ih onda Bog ne uništi, umesto da i dalje toleriše njihovo neobuzdano ponašanje?“ Ovi ljudi, koji su manifestacija Sotone i koji izražavaju telo, jesu neznalice i polusvet; oni su, naprosto, apsurdni. Oni dolazak Božjeg gneva neće ugledati pre no što shvate kako Bog obavlja Svoje delo među ljudima, a kad budu potpuno osvojeni, svi će ti zlotvori dobiti zasluženu odmazdu i niko od njih neće moći da izbegne dan gneva. Sad nije vreme za kažnjavanje čoveka, već za izvršenje dela osvajanja, osim ako ima onih koji narušavaju Božje upravljanje, koji će, u tom slučaju, biti kažnjeni na osnovu težine svojih postupaka. Tokom Božjeg upravljanja čovečanstvom, svi koji se nalaze u bujici Svetog Duha povezani su s Bogom. Oni koji su od Svetog Duha omraženi i odbačeni žive pod uticajem Sotone, a ono što su sproveli u delo nema nikakve veze s Bogom. Samo oni koji prihvataju novo Božje delo i sarađuju s Bogom povezani su s Njim, jer je Božje delo usmereno samo na one koji ga prihvataju, a ne na sve ljude, bilo da ga prihvataju ili ne. Delo koje Bog obavlja uvek ima svoj cilj i ne radi se iz hira. Oni koji su povezani sa Sotonom nisu prikladni da svedoče o Bogu, a još manje su prikladni da s Njim sarađuju.

Svaka etapa dela Svetog Duha takođe zahteva čovekovo svedočenje. Svaku etapu dela čini bitka između Boga i Sotone, pri čemu je meta ove bitke Sotona, dok je čovek taj koji će ovim delom biti usavršen. Da li Božje delo može da urodi plodom ili ne, zavisi od načina na koji čovek svedoči o Bogu. Ovo svedočenje je ono što Bog zahteva od onih koji Ga slede; to se svedočenje daje pred Sotonom, a ono je ujedno i dokaz efekata Njegovog dela. Celokupno Božje upravljanje podeljeno je na tri etape, pri čemu se u svakoj etapi pred čoveka postavljaju odgovarajući zahtevi. Štaviše, kako se doba smenjuju i napreduju, Božji zahtevi prema čitavom čovečanstvu postaju sve veći. Tako ovo delo Božjeg upravljanja, korak po korak, dostiže svoj vrhunac, sve dok čovek ne sagleda činjenicu „pojavljivanja Reči u telu“, da bi na taj način zahtevi prema čoveku, kao i zahtevi da čovek svedoči, postali još veći. Što je čovek sposobniji za istinsku saradnju s Bogom, to Bog zadobija veću slavu. Čovekova saradnja predstavlja svedočenje koje se od njega traži, a svedočenje koje on pruža jeste čovekova praksa. Prema tome, to da li Božje delo može dati željene efekte i da li istinsko svedočenje može postojati ili ne, neraskidivo je povezano s čovekovom saradnjom i svedočenjem. Kad ovo delo bude dovršeno, to jest, kad celokupno Božje upravljanje bude privedeno kraju, od čoveka će se zahtevati snažnije svedočenje, a kada Božje delo bude završeno, čovekova praksa i ulazak dostići će svoj zenit. U prošlosti se od čoveka tražilo da poštuje zakon i zapovesti i zahtevalo se da bude strpljiv i ponizan. Danas se od čoveka traži da se povinuje svim Božjim uređenjima i da poseduje vrhunsku ljubav prema Bogu, a konačno se od njega traži i da Boga voli čak i kad se nađe usred nevolje. Ove tri etape predstavljaju zahteve koje Bog, korak po korak, čoveku postavlja tokom celog Svog upravljanja. Svaka etapa Božjeg dela zadire dublje od prethodne i u svakoj su etapi zahtevi prema čoveku ozbiljniji od prethodnih, te se na taj način celokupno Božje upravljanje postepeno uobličava. Upravo zato što su zahtevi prema čoveku sve veći, čovekova se narav sve više približava standardima koje zahteva Bog i tek tada čitavo čovečanstvo počinje postepeno da se udaljava od Sotoninog uticaja, sve do trenutka kada će, nakon što Božje delo bude privedeno kraju, čitavo čovečanstvo biti spaseno od uticaja Sotone. Kad nastupi taj trenutak, Božje delo biće dovršeno, čovek više neće sarađivati s Bogom radi promene svoje naravi, a celo će čovečanstvo živeti u svetlosti Božjoj i, od tada pa nadalje, neće više biti buntovništva, niti protivljenja Bogu. Bog, takođe, čoveku neće postavljati nikakve zahteve, a između čoveka i Boga postojaće skladnija saradnja, takva u kojoj će čovek živeti zajedno s Bogom, životom koji će nastupiti nakon što Božje upravljanje bude u celosti dovršeno i nakon što Bog bude čoveka u potpunosti izbavio iz kandži Sotone. Oni koji Božje stope ne mogu pomno da slede nisu u stanju da postignu takav život. Oni će potonuti u tamu, gde će plakati i škrgutati zubima; to su ljudi koji veruju u Boga, ali Ga ne slede, ljudi koji veruju u Boga, ali se ne pokoravaju Njegovom celokupnom delu. Pošto čovek veruje u Boga, on Božje stope mora da sledi pomno, korak po korak; on treba da „sledi Jagnje, kud god da krene“. Jedino takvi ljudi traže istiniti put i jedino oni poznaju delo Svetoga Duha. Ljudi koji ropski slede reči i doktrine jesu oni koji su delom Svetoga Duha izgnani. U svakom vremenskom periodu Bog će započeti novo delo i u svakom će periodu među ljudima postojati novi početak. Ako se čovek samo pridržava onih istina koje kažu da je „Jahve Bog“ i „Isus je Hrist“, to jest, istina koje se odnose samo na odgovarajuća doba, čovek nikad neće moći da održi korak sa delom Svetog Duha i zauvek će biti nesposoban da zadobije delo Svetog Duha. Bez obzira na to kako Bog deluje, čovek Ga sledi bez ikakve sumnje i sledi ga pomno. Kako bi Sveti Duh mogao da izgna čoveka koji postupa na ovaj način? Kako bi čovek mogao da bude kažnjen ako je on, ma šta Bog činio, siguran da je to delo Svetog Duha, ako bez ikakve bojazni sarađuje u delu Svetog Duha i ako nastoji da ispuni Božje zahteve? Božje delo nikad nije prestalo da se izvršava, Njegovi se koraci nikad nisu zaustavili, a pre no što Svoje delo upravljanja privede kraju, On je stalno zauzet i nikad ne prestaje s radom. Čovek je, međutim, drugačiji: stekavši tek trunčicu od dela Svetog Duha, on se prema tom delu ponaša kao da se ono nikad neće promeniti; zadobivši nešto malo znanja, on ni ne pokušava dalje da sledi tragove novijeg Božjeg dela; videvši jedva nešto malo od Božjeg dela, on Boga odmah propisuje kao neku naročitu drvenu figuricu i veruje da će Bog zauvek zadržati oblik koji on vidi pred sobom, veruje da je tako izgledao u prošlosti i da će ubuduće zauvek tako izgledati; zadobivši tek površno znanje, čovek je toliko gord da se zaboravlja i počinje bezobzirno da proglašava Božju narav i biće koji, jednostavno, ne postoje; a uverivši se u jednu etapu dela Svetog Duha, čovek ne prihvata novo Božje delo, bez obzira na to kakav je čovek koji to novo delo proglašava. To su ljudi koji novo delo Svetog Duha ne mogu da prihvate; oni su previše konzervativni i nesposobni da prihvate nove stvari. Takvi ljudi su oni koji veruju u Boga, ali Ga ujedno i odbacuju. Mada čovek veruje da su Izraelci grešili što su „verovali samo u Jahvea, a nisu verovali u Isusa“, većina ljudi i dalje igra ulogu u kojoj „veruju samo u Jahvea i odbacuju Isusa“ i „čeznu za povratkom Mesije, ali se protive Mesiji po imenu Isus“. Stoga nije ni čudo što ljudi i dalje, nakon prihvatanja jedne etape dela Svetoga Duha, žive pod Sotoninom vlašću i još uvek ne primaju Božje blagoslove. Zar to nije posledica čovekovog buntovništva? Širom sveta, hrišćani koji nisu išli u korak s novim delom današnjice čvrsto se nadaju da će im se posrećiti, pretpostavljajući da će Bog ispuniti svaku njihovu želju. Pa ipak, oni ne mogu sa sigurnošću da kažu zašto će ih Bog odvesti na treće nebo, niti su sigurni u to kako će Isus doći da ih primi jašući na belom oblaku, a kamoli da mogu sa apsolutnom sigurnošću da kažu da li će Isus zaista doći na belom oblaku onog dana kad su oni to zamislili. Svi su oni zabrinuti i zbunjeni; ni sami ne znaju da li će Bog sa Sobom povesti baš svakog od njih, šačice raznoraznih ljudi iz svih mogućih veroispovesti. Delo koje Bog sada obavlja, sadašnje doba, Božja volja – ni o jednoj od ovih stvari oni pojma nemaju, niti mogu išta drugo da rade nego da na prste odbrojavaju dane. Samo oni koji do samog kraja slede stope Jagnjeta mogu zadobiti poslednji blagoslov, dok oni „pametni ljudi“, koji nisu u stanju da Ga slede do samog kraja, ali ipak veruju da su sve zadobili, nisu u stanju da svedoče o Božjoj pojavi. Svako od njih veruje da je najpametnija osoba na svetu; oni bez ikakvog razloga prekidaju kontinuirani razvoj Božjeg dela i kao da sa apsolutnom sigurnošću veruju da će ih Bog povesti na nebo; oni, koji su navodno „najodaniji Bogu, koji slede Boga i povinuju se rečima Božjim“. Iako su navodno „najodaniji“ rečima koje je Bog izgovorio, njihove su reči i postupci još uvek toliko odvratni, jer se oni protive delu Svetog Duha i čine prevaru i zlo. Oni koji Boga ne slede do samog kraja, koji ne idu u korak sa delom Svetog Duha i koji se čvrsto drže starog dela, ne samo da nisu uspeli da postanu odani Bogu, već su, naprotiv, postali Božji protivnici, postali su oni koje je novo doba odbacilo i koji će biti kažnjeni. Postoji li iko jadniji od njih? Mnogi čak veruju da su nesavesni svi oni koji odbacuju stari zakon i prihvataju novo delo. Ovim ljudima, koji samo pričaju o „savesti“, a ne poznaju delo Svetog Duha, njihova će sopstvena savest naposletku osujetiti izglede. Božje se delo ne povinuje doktrini i, mada je to Njegovo sopstveno delo, Bog ga se ipak ne pridržava slepo. Ono što treba osporiti biva osporeno, a ono što treba izgnati biva izgnano. Uprkos tome, čovek se prema Bogu postavlja neprijateljski, čvrsto se držeći tek jednog delića Božjeg upravljanja. Nije li to apsurdno s čovekove strane? Nije li to glupost čovekova? Što su ljudi plašljiviji i preterano oprezni, iz straha da će ostati bez Božjih blagoslova, to su oni manje sposobni da zadobiju veće blagoslove i da prime poslednji blagoslov. Svi oni koji ropski poštuju zakon, prema zakonu pokazuju krajnju odanost, a što više pokazuju takvu odanost prema zakonu, to sve više postaju buntovnici koji se protive Bogu. Jer, ovo je Doba carstva, a ne Doba zakona, i ne može se istovremeno govoriti o delu današnjice i o prošlom delu, niti se delo prošlosti može porediti s današnjim delom. Božje delo se promenilo, a promenila se i čovekova praksa; ona više ne podrazumeva poštovanje zakona, niti nošenje krsta, te stoga ljudska odanost prema zakonu i krstu neće od Boga zadobiti priznanje.

Čovek će u celosti biti upotpunjen u Dobu carstva. Nakon dela osvajanja, čovek će biti podvrgnut oplemenjivanju i stradanju. Oni koji budu mogli da to prevaziđu i da tokom tog stradanja svedoče, jesu oni koji će na kraju biti upotpunjeni; oni su pobednici. Tokom ovog stradanja, od čoveka se zahteva da prihvati oplemenjivanje, a ovo oplemenjivanje predstavlja poslednji primer Božjeg dela. To će biti poslednje oplemenjivanje čoveka pre kraja celokupnog dela Božjeg upravljanja, a svi oni koji slede Boga moraju da prihvate tu poslednju proveru i ovo poslednje oplemenjivanje. Oni koje zadesi stradanje ostaće bez dela Svetog Duha i bez Božjih smernica, ali oni koji su zaista osvojeni i koji istinski traže Boga, na kraju će čvrsto stajati; to su oni koji poseduju ljudskost i koji iskreno ljube Boga. Ma šta Bog učinio, ovi pobednici neće biti lišeni vizija i nastaviće da u svom svedočenju nepogrešivo sprovode istinu u delo. Oni su ti koji će na kraju isplivati iz velikog stradanja. Mada oni koji love u mutnom danas još uvek mogu da žive na tuđoj grbači, niko ne može izbeći poslednje stradanje i niko ne može da preskoči završnu proveru. Za pobednike, takvo stradanje predstavlja snažno oplemenjivanje; ali za one koji love u mutnom, to je delo potpunog izgona. Vernost onih koji Boga nose u srcu ostaje nepromenjena ma kakvim kušnjama da su izloženi; oni, međutim, koji u srcu nemaju Boga, svoj stav o Bogu menjaju i čak se od Njega sasvim rastaju, čim Božje delo prestane da koristi njihovom telu. Takvi su oni koji na kraju neće čvrsto stajati, koji samo traže Božje blagoslove i nisu voljni da se potroše za Boga, niti da Mu se posvete. Sav će taj ljudski ološ, koji nije dostojan ni trunke saosećanja, biti proteran kad Božje delo bude privedeno kraju. Oni koji u sebi nemaju ljudskosti nisu u stanju ni Boga istinski da vole. Dok su u sigurnom i bezbednom okruženju ili ako osete da mogu da ostvare neki profit, oni su prema Bogu apsolutno poslušni, ali čim shvate da su im želje osujećene ili konačno opovrgnute, oni se odmah bune. Oni se doslovno preko noći mogu iz nasmejane, „dobrodušne“ osobe, pretvoriti u grdobne i svirepe ubice, koji svog dojučerašnjeg dobrotvora, iz neobjašnjivih razloga, iznenada počinju da tretiraju kao smrtnog neprijatelja. Zar se ovi demoni, koji su u stanju da ubiju ne trepnuvši okom, neće pretvoriti u potajnu opasnost ukoliko ne budu izgnani? Delo spasavanja čoveka ne ostvaruje se odmah po završetku dela osvajanja. Mada je delo osvajanja privedeno kraju, to nije slučaj sa delom čovekovog pročišćenja; ovo će delo biti dovršeno tek kad čovek bude potpuno pročišćen, kad oni koji se istinski potčine Bogu budu upotpunjeni i kad budu odbačeni svi oni maskirani prevaranti koji Boga ne nose u svom srcu. Oni koji ne udovolje Bogu u završnoj etapi Njegovog dela biće potpuno izgnani, a oni koji su izgnani pripadaju đavolu. Pošto nisu u stanju da Bogu udovolje, oni se bune protiv Njega, pa iako ti ljudi danas slede Boga, to nije dokaz da oni spadaju među one koji će naposletku preostati. Kad se kaže da će „oni koji budu do kraja sledili Boga primiti spasenje“, reč „sledili“ znači da će ostati čvrsti usred stradanja. Danas mnogi misle da je lako slediti Boga, ali kad Božje delo bude privedeno skoro do samog kraja, saznaćeš šta zaista znači „slediti“. To što si ti i danas, nakon što si osvojen, još uvek u stanju da slediš Boga, nije dokaz da pripadaš onima koji će biti usavršeni. Oni koji nisu u stanju da izdrže kušnje i koji nisu sposobni da usred stradanja odnesu pobedu, naposletku će biti nesposobni da čvrsto stoje, te stoga neće moći da Boga slede do samog kraja. Oni koji uistinu slede Boga sposobni su da izdrže proveru svog dela, dok oni koji Boga ne slede istinski nisu u stanju da izdrže nijednu od Božjih kušnji. Pre ili kasnije, oni će biti proterani, dok će pobednici ostati u carstvu. Da li čovek istinski traži ili ne traži Boga određuje se proverom njegovog dela, odnosno, Božjim kušnjama, i to nema nikakve veze s odlukom samog čoveka. Bog nijednu osobu ne odbacuje iz hira; sve što On čini može potpuno da ubedi čoveka. On ne čini ništa što je čoveku nevidljivo, niti obavlja ikakvo delo koje čoveka ne može da ubedi. Da li je čovekova vera iskrena ili nije, dokazuje se činjenicama i o tome ne može čovek da odlučuje. Nema nikakve sumnje u to da se „pšenica ne može pretvoriti u kukolj, a od kukolja ne može nastati pšenica“. Svi koji Boga iskreno vole na kraju će ostati u carstvu, a Bog neće zlostavljati nikoga ko Ga iskreno voli. Pobednici će unutar carstva, na osnovu svojih različitih funkcija i svedočenja, služiti bilo kao sveštenici ili sledbenici, a svi oni koji usred stradanja budu odneli pobedu ući će u svešteničko telo carstva. Ovo svešteničko telo biće formirano nakon što delo jevanđelja u celoj vaseljeni bude privedeno kraju. Kada dođe to vreme, od čoveka će se zahtevati da izvršava svoju dužnost u carstvu Božjem i da unutar carstva živi zajedno sa Bogom. Svešteničko telo biće sačinjeno od prvosveštenika i sveštenika, dok će ostali biti sinovi i narod Božji. Sve je to određeno njihovim svedočenjima Bogu tokom stradanja; to nisu titule koje se dodeljuju iz kaprica. Nakon što se ustanovi čovekov status, delo Božje prestaće da postoji, jer će svako biti klasifikovan prema svojoj vrsti i vraćen na svoju prvobitnu poziciju, što je ujedno i znak ostvarenja Božjeg dela, konačni ishod Božjeg dela i čovekove prakse, te kristalizacija vizija Božjeg dela i čovekove saradnje. Na kraju će čovek otpočinuti u carstvu Božjem, a i Bog će se vratiti u svoje prebivalište da se odmori. To će biti konačni ishod 6000 godina duge saradnje između Boga i čoveka.