U Svom prvom ovaploćenju, Bog je na zemlji živeo trideset tri i po godine, ali je od toga samo tri i po godine obavljao Svoju službu. Dok je obavljao Svoje delo, kao i pre nego što ga je započeo, Bog se odlikovao normalnom ljudskošću; trideset tri i po godine proveo je u Svojoj normalnoj ljudskosti. Tokom poslednje tri i po godine, razotkrio je Sebe kao ovaploćenog Boga. Pre no što je započeo sa Svojom službom, pojavljivao se u svojoj običnoj, normalnoj ljudskosti, ne pokazujući znake Svoje božanske prirode, koja se ispoljila tek nakon što je Svoju službu počeo formalno da obavlja. Njegov život i delovanje tokom tih prvih dvadeset devet godina ukazivali su da je On istinsko ljudsko biće, sin čovečiji u telu od krvi i mesa, a Svoju je službu počeo usrdno da obavlja tek kad je napunio dvadeset devet godina. „Ovaploćenjem“ se Bog pojavljuje u telu; Bog u Svom telesnom obličju deluje među stvorenim ljudima. Da bi se, dakle, Bog ovaplotio, on najpre mora postati telo – telo sa odlikama normalne ljudskosti; to je najosnovniji preduslov. Božje ovaploćenje, zapravo, implicira da Bog živi i deluje u telu, da On samom Svojom suštinom postaje telo, postaje čovek. Život i delo ovaploćenog Boga mogu se podeliti na dve etape. Prvu etapu čini Njegov život pre obavljanja Njegove službe. On živi u običnoj ljudskoj porodici, odlikuje se krajnje normalnom ljudskošću, pokorava se uobičajenim moralnim normama i zakonima ljudskog života, ima normalne ljudske potrebe (za hranom, odećom, snom i skloništem), normalne ljudske slabosti i normalne ljudske emocije. Drugim rečima, On tokom ove prve etape živi nebožanskim, sasvim normalnim ljudskim životom, baveći se svim uobičajenim čovekovim aktivnostima. Drugu etapu čini život kojim On živi nakon otpočinjanja Svoje službe. Pritom On nastavlja da živi normalnim ljudskim životom u ljusci normalnog čoveka, ne pokazujući natprirodnost nikakvim spoljašnjim znakom. Pa ipak, On živi isključivo zarad Svoje službe, dok za to vreme Njegova normalna ljudskost postoji samo da bi održala normalno delovanje Njegove božanske prirode, jer Njegova je normalna ljudskost dotad već bila u toj meri sazrela da je mogla da obavlja Njegovu službu. Prema tome, druga etapa Njegovog života sastoji se u obavljanju službe Božje u Njegovoj normalnoj ljudskosti, tokom koje On istovremeno živi kao normalno ljudsko, i potpuno božansko biće. Razlog zbog kojeg se On, tokom prve etape Svog života, odlikuje potpuno običnom ljudskošću, leži u činjenici da Njegova ljudskost još uvek nije u stanju da održava celokupnost božanskog dela, da još nije sazrela; tek kad Njegova ljudskost sazre i postane sposobna da na svojim plećima nosi službu Njegovu, On može da započne sa obavljanjem službe koju treba da obavi. Budući da On, kao telo, mora da raste i da sazreva, prva etapa Njegovog života jeste život normalnog ljudskog bića – dok je u drugoj etapi, pošto je Njegova ljudskost sada u stanju da preduzme Njegovo delo i da vrši Njegovu službu, život kojim ovaploćeni Bog živi za vreme vršenja Svoje službe istovremeno i ljudski i potpuno božanski. Kada bi ovaploćeni Bog Svoju službu počeo formalno da vrši od trenutka kad je rođen, čineći natprirodna znamenja i čuda, On tada ne bi posedovao telesnu suštinu. Prema tome, Njegova ljudskost postoji zarad Njegove telesne suštine; bez ljudskosti ne može biti ni tela, a osoba bez ljudskosti nije ljudsko biće. Na taj način, ljudskost tela Božjeg predstavlja urođeno svojstvo Božjeg ovaploćenog tela. Bilo bi bogohulno reći da „kad se Bog ovaploti, On uopšte nema ljudskosti, već da je u potpunosti božanstvo“, jer ovakva izjava, jednostavno, ne postoji i njome se krši načelo ovaploćenja. Čak i nakon što započne sa Svojom službom, dok obavlja Svoje delo, On i dalje živi u Svom božanskom biću sa ljudskom spoljašnjom ljuskom; samo što se tada jedina svrha Njegove ljudskosti sastoji u tome da Njegovom božanskom biću omogući da Svoje delo obavlja u normalnom telu. Izvršilac dela je, dakle, božanstvo nastanjeno unutar Njegove ljudskosti. Na delu je Njegovo božanstvo, a ne Njegova ljudskost, ali je to božanstvo skriveno unutar Njegove ljudskosti; u suštini, delo Njegovo obavlja Njegovo celovito božanstvo, a ne Njegova ljudskost. Ali je izvođač Njegovog dela telo Njegovo. Moglo bi se reći da je On čovek, ali ujedno i Bog, jer Bog postaje Bog koji živi u telu, sa čovekovom ljuskom i suštinom ljudskog bića, ali takođe i sa Božjom suštinom. Pošto je On čovek sa suštinom Boga, On je iznad svih stvorenih ljudi, iznad svakog čoveka koji može da izvršava Božje delo. I tako, među svima onima sa čovečijom ljuskom nalik Njegovoj, među svima koji poseduju ljudskost, jedino je On Sȃm ovaploćeni Bog – svi ostali su stvoreni ljudi. Mada svi oni poseduju ljudskost, stvoreni ljudi nemaju ništa drugo osim ljudskosti, dok je ovaploćeni Bog drugačiji: u Svom telu, On poseduje ne samo ljudskost, već, što je mnogo važnije, i božanstvo. Njegova se ljudskost može videti u spoljašnjem izgledu tela Njegovog i u Njegovom svakodnevnom životu, ali je Njegovo božansko biće teško uočiti. Pošto se Njegovo božansko biće ispoljava samo kada On poseduje ljudskost, i pošto ono nije tako natprirodno kakvim ga ljudi zamišljaju, ljudima je jako teško da ga uoče. Ljudima je, čak i danas, izuzetno teško da dokuče pravu suštinu ovaploćenog Boga. Čak i nakon što sam o tome nadugačko govorio, verujem da je to za mnoge od vas još uvek misterija. Stvar je, zapravo, veoma jednostavna: pošto se Bog ovaplotio, Njegova suština predstavlja kombinaciju ljudskosti i božanstva. Ova se kombinacija naziva Samim Bogom, Samim Bogom na zemlji.

Život kojim je Isus živeo na zemlji bio je normalan život tela. On je živeo u normalnoj ljudskosti tela Svojega. Njegov autoritet – u pogledu obavljanja Njegovog dela i izgovaranja Njegovih reči, lečenja bolesnih, izgona demona i sličnih izvanrednih dela – uglavnom se nije ispoljavao, sve dok On nije započeo sa Svojom službom. Njegov život pre dvadeset devete godine, pre no što je počeo da obavlja Svoju službu, bio je dovoljan dokaz da je On samo jedno normalno biće od krvi i mesa. Zbog svega toga, kao i zbog činjenice da On još uvek nije bio započeo sa Svojom službom, ljudi u Njemu nisu videli ništa božansko, ništa više od normalnog ljudskog bića, od običnog čoveka – baš kao što su u to vreme neki za Njega mislili da je sin Josifov. Ljudi su mislili da je On sin običnog čoveka i nikako nisu mogli za Njega da kažu da je ovaploćeno telo Božje; čak i dok je, tokom vršenja Svoje službe, činio mnoga čuda, većina je i dalje govorila da je On sin Josifov, jer je bio Hristos sa spoljašnjom ljuskom normalnog čoveka. Njegova normalna ljudskost i delo Njegovo postojali su da bi ostvarili značaj prvog ovaploćenja, da bi dokazali da se Bog u celosti ovaplotio, postavši sasvim običan čovek. To što je On, pre otpočinjanja Svog dela, posedovao normalnu ljudskost, dokazivalo je da je ujedno bio i obično telo; nadalje, činjenica da je On i nakon toga delao takođe je dokazivala da je bio obično telo, jer je, boraveći u telu sa normalnom ljudskošću, činio znamenja i čuda, isceljivao bolesne i izgonio demone. Razlog zbog kojeg je On mogao da čini čuda bio je taj što je Njegovo telo posedovalo Božji autoritet, što je to bilo telo u koje se Duh Božji zaodenuo. On je Svoj autoritet posedovao zahvaljujući Božjem Duhu, što ne znači da On nije bio telo. Lečenje bolesnih i isterivanje demona bilo je delo koje je On morao da izvrši tokom Svoje službe, ono je bilo izraz Njegovog božanskog bića, skrivenog unutar Njegove ljudskosti i, bez obzira na znamenja koja je činio i na način na koji je pokazivao Svoj autoritet, On je i dalje živeo u normalnoj ljudskosti i još uvek je bio normalno telo. Sve do trenutka vaskrsenja, nakon smrti na krstu, On je boravio u normalnom telu. Darivanje blagodati, isceljivanje bolesnih i isterivanje demona – sve je to bilo deo Njegove službe, sve je bilo delo koje je On obavljao u svom normalnom telu. Šta god da je radio, pre nego što je razapet na krst, On nikada nije napuštao Svoje normalno ljudsko telo. On je bio Sȃm Bog i obavljao je sopstveno Božje delo, ali je takođe, budući da je bio ovaploćeno telo Božje, jeo hranu i nosio odeću, imao normalne ljudske potrebe, normalno ljudsko razmišljanje i normalan ljudski um. Sve je to dokaz da je On bio normalan čovek, čime se ujedno dokazuje da je ovaploćeno telo Božje bilo telo s normalnom ljudskošću, a ne neko natprirodno telo. Njegov se posao sastojao u tome da dovrši delo prvog Božjeg ovaploćenja, da obavi službu koju je prvo ovaploćenje trebalo da izvrši. Značaj ovaploćenja ogleda se u tome da jedan običan, normalan čovek izvrši delo Boga Samoga; to jest, da Bog Svoje božansko delo izvrši u ljudskom obličju, te da time porazi Sotonu. Ovaploćenje podrazumeva da Duh Božji postane telo, to jest, da Bog postane telo; delo koje to telo obavlja jeste delo Duha koje se ostvaruje u telu, koje se putem tela izražava. Niko sem tela Božjeg ne može da obavi službu ovaploćenog Boga; drugim rečima, samo ovaploćeno telo Božje, samo ovo normalno ljudsko telo – i niko drugi – može božansko delo da izrazi. Da Bog, tokom Svog prvog dolaska, nije posedovao normalnu ljudskost pre Svoje dvadeset devete godine – da je, čim se rodio, mogao da čini čuda, da je, čim je progovorio, mogao da govori jezikom neba, te da je, onog trena kad je kročio na zemlju, mogao da shvati sve ovozemaljske stvari, da razazna misli i namere svake osobe – takva osoba se ne bi mogla nazvati normalnim čovekom i takvo se telo ne bi moglo nazvati ljudskim telom. Kada bi to bio slučaj sa Hristom, smisao i suština Božjeg ovaploćenja bili bi izgubljeni. To što On poseduje normalnu ljudskost dokazuje da je On Bog ovaploćen u telu; nadalje, činjenica da On prolazi kroz normalan proces ljudskog razvoja pokazuje da je On normalno telo; povrh toga, delo Njegovo predstavlja dovoljan dokaz da je On Reč Božja, ovaploćeni Božji Duh. Bog se ovaploćuje zarad Svog dela; drugim rečima, ova etapa dela mora biti obavljena u telu, u normalnoj ljudskosti. Ovo je preduslov da se „Reč ovaploti“, da se „Reč pojavi u telu“ – to je istinita priča koja stoji u pozadini dvaju ovaploćenja Božjih. Ljudi možda veruju da je Isus celog svog života činio čuda, da nije pokazivao nikakve znake ljudskosti sve dok delo Njegovo na zemlji nije okončano, da nije imao normalne ljudske potrebe, slabosti, ni emocije, da nije morao da zadovoljava osnovne životne potrebe, te da nije bio u stanju da razmišlja kao normalno ljudsko biće. Oni Ga zamišljaju kao nekoga ko poseduje natprirodni um, transcendentnu ljudskost. Veruju kako On, pošto je Bog, ne treba da razmišlja i živi kao normalni ljudi, te da samo normalna osoba, samo pravo ljudsko biće može da ima normalne ljudske misli i da živi normalnim ljudskim životom. Sve su to ljudske ideje i predstave, a te su predstave u suprotnosti sa prvobitnim namerama Božjeg dela. Normalno ljudsko razmišljanje održava normalan ljudski razum i normalnu ljudskost; normalna ljudskost održava normalne funkcije tela; a normalne funkcije tela omogućavaju normalan život tela u celini. Jedino delovanjem u takvom telu Bog može da ispuni svrhu svog ovaploćenja. Kad bi ovaploćeni Bog posedovao samo spoljašnju ljusku tela, ali ne i normalne ljudske misli, onda to telo ne bi posedovalo ljudski razum, a kamoli pravu ljudskost. Kako bi jedno ovakvo telo, lišeno ljudskosti, moglo da obavlja službu koju ovaploćeni Bog treba da obavi? Normalan razum održava sve aspekte ljudskog života; bez normalnog uma, čovek ne bi bio čovek. Drugim rečima, osoba koja ne razmišlja normalno, mentalno je obolela, a za Hrista koji ne bi posedovao ljudsku, već samo božansku prirodu, ne bi se moglo reći da je ovaploćeno telo Božje. Kako bi, onda, ovaploćeno telo Božje moglo da bude lišeno normalne ljudskosti? Nije li bogohulno reći da Hristos nije imao ljudskosti? Sve aktivnosti kojima se normalni ljudi bave oslanjaju se na funkcionisanje normalnog ljudskog uma. Da nije tako, ljudi bi se nenormalno ponašali, ne bi čak bili u stanju da razlikuju crno od belog, dobro od zla; uz to, oni ne bi posedovali ljudsku etiku, niti moralna načela. Slično tome, kad ovaploćeni Bog ne bi razmišljao kao normalan čovek, On ne bi bio pravo, normalno ljudsko telo. Jedno takvo, nemisleće telo, ne bi bilo u stanju da se lati božanskog posla. On tada ne bi mogao normalno da se bavi aktivnostima normalnog tela, a kamoli da na zemlji živi zajedno s ljudima. Na taj bi način, Božje ovaploćenje, odnosno, sama suština Božjeg ulaska u telo, izgubili na značaju. Ljudskost ovaploćenog Boga postoji zarad očuvanja normalnog božanskog dela u telu; Njegovo normalno ljudsko razmišljanje održava Njegovu normalnu ljudskost i sve Njegove normalne telesne aktivnosti. Moglo bi se reći da Njegovo normalno ljudsko razmišljanje postoji kako bi se očuvalo celokupno delo Božje u telu. Kad ovo telo ne bi posedovalo normalan ljudski um, Bog ne bi mogao da deluje u telu, a ono što On u telu treba da obavi ne bi nikad moglo da se ostvari. Iako, dakle, ovaploćeni Bog poseduje normalan ljudski um, Njegovo delo nije onečišćeno ljudskom mišlju; uz preduslov posedovanja ljudskosti sa razumom, On svoje delo preduzima u ljudskom obličju sa normalnim umom, ali pri tom ne koristi normalan ljudski način razmišljanja. Ma koliko misli Njegovog tela bile uzvišene, delo Njegovo nije ukaljano logikom, niti razmišljanjem. Drugim rečima, Njegovo delo nije osmišljeno umom tela Njegovog, već predstavlja neposredni izraz božanskog dela u Njegovoj ljudskosti. Celokupno se Njegovo delo sastoji od službe koju mora da obavi i ništa od toga nije osmišljeno razumom Njegovim. Primera radi, isceljenje bolesnih, isterivanje demona i raspeće nisu bili proizvodi Njegovog ljudskog uma, i ništa od toga nijedan čovek sa ljudskim umom ne bi mogao da postigne. Isto tako, današnje delo osvajanja takođe je služba koju ovaploćeni Bog mora da obavi, ali to nije delo ljudske volje, već delo koje treba da učini Njegovo božansko biće, delo za koje nije sposoban nijedan čovek od krvi i mesa. Prema tome, ovaploćeni Bog mora da ima normalan ljudski um, mora da ima normalnu ljudskost, jer On Svoje delo u ljudskom obličju mora da obavi normalnim razumom. To je suština dela ovaploćenog Boga i sȃma Njegova suština.

Pre no što je obavio Svoje delo, Isus je samo živeo u Svojoj normalnoj ljudskosti. Niko nije mogao reći da je On Bog i niko nije otkrio da je On ovaploćeni Bog; ljudi su Ga, jednostavno, poznavali kao sasvim običnog čoveka. Njegova sasvim obična, normalna ljudskost bila je dokaz da je On ovaploćeni Bog i da je Doba blagodati razdoblje u kojem delo obavlja ovaploćeni Bog, a ne Duh. To je bio dokaz da se Duh Božji potpuno ostvario u telu, da će u doba Božjeg ovaploćenja Njegovo telo obaviti celokupno delo Duha. Hristos sa normalnom ljudskošću je telo u kome se ostvaruje Duh, telo koje ima normalnu ljudskost, normalan razum, koje razmišlja kao čovek. Izraz „ostvaruje se“ znači da Bog postaje čovek, da Duh postaje telo; da budem jasniji, to je ono kad se Sȃm Bog nastani u telu normalnog čoveka, da bi kroz njega izrazio Svoje božansko delo – to je ono što znači biti ostvaren, ili ovaploćen. Tokom Njegovog prvog ovaploćenja, bilo je neophodno da Bog isceli bolesne i da izgna demone, jer je svrha Njegovog dela bilo iskupljenje. Da bi iskupio čitav ljudski rod, On je morao da bude saosećajan i da prašta. Delo koje je učinio pre nego što je razapet na krst bilo je isceljivanje bolesnih i izgon demona, čime je nagovestio spasenje čoveka od greha i prljavštine. Pošto je to bilo Doba blagodati, bilo je neophodno da On isceljuje bolesne, pokazujući na taj način znamenja i čuda, što je u to doba predstavljalo blagodat – jer, Doba blagodati usredsređeno je na davanje blagodati, koju simbolizuju mir, radost i materijalno blagostanje, što su sve znamenja ljudske vere u Isusa. Drugim rečima, isceljivanje bolesnih, izgon demona i davanje blagodati bile su sposobnosti koje je Isusovo telo u Dobu blagodati nagonski posedovalo, one su bile delo koje je Duh ostvario u telu. On je, međutim, dok je obavljao sav taj posao, sve vreme živeo u telu i nije prevazilazio Svoje telesne okvire. Bez obzira na dela isceljenja koja je učinio, On je i dalje posedovao normalnu ljudskost, i dalje je živeo normalnim ljudskim životom. Kada kažem da je, tokom doba Božjeg ovaploćenja, telo obavilo celokupno delo Duha, to je zato što je On baš sva Svoja dela obavio u telu. Međutim, zbog dela koje je obavljao, ljudi su smatrali da suština tela Njegovog nije u potpunosti telesna, jer je to telo bilo u stanju da čini čuda, dok je u nekim posebnim trenucima moglo čak da čini stvari koje prevazilaze telesnost. Naravno, sve se to dešavalo nakon što je On započeo sa Svojom službom, poput Njegovog četrdesetodnevnog iskušavanja ili preobraženja na gori. Značenje Božjeg ovaploćenja, dakle, nije sa Isusom bilo dovršeno, već je bilo samo delimično ispunjeno. Život kojim je živeo u telu pre otpočinjanja Svog dela bio je u svakom pogledu potpuno normalan. Nakon što je započeo Svoje delo, zadržao je samo spoljašnju ljusku Svoga tela. Pošto je delo Njegovo bilo izraz božanskog, ono je prevazilazilo normalne funkcije tela. Ovaploćeno telo Božje se, na kraju krajeva, razlikovalo od ljudskog tela, sazdanog od krvi i mesa. Njemu su, naravno, u svakodnevnom životu bili potrebni hrana, odeća, san i sklonište, bile su Mu neophodne sve uobičajene ljudske potrepštine, imao je razum normalnog ljudskog bića i razmišljao je kao normalno ljudsko biće. Ljudi su Ga i dalje smatrali normalnim čovekom, osim što je delo koje je obavljao bilo natprirodno. Šta god da je radio, On je, zapravo, živeo u običnoj i normalnoj ljudskosti i, dokle god je obavljao Svoje delo, Njegov je razum bio naročito normalan, a Njegove misli naročito lucidne, više nego kod ikojeg drugog normalnog čoveka. Bilo je neophodno da ovaploćeni Bog ima takav razum i da upravo tako razmišlja, jer je božansko delo trebalo da bude izraženo telom čiji je razum sasvim normalan i čije su misli bile veoma lucidne – jedino je na taj način telo Njegovo moglo da izrazi božansko delo. Tokom trideset tri i po godine, koliko je živeo na zemlji, Isus je sve vreme zadržao svoju normalnu ljudskost, ali su Ga, zbog dela koje je obavljao tokom Svoje troipogodišnje službe, ljudi smatrali veoma transcendentnim i u mnogo većoj meri natprirodnim nego pre. U stvarnosti se, međutim, Isusova normalna ljudskost pre i posle otpočinjanja Njegove službe nije menjala; Njegova ljudskost je sve vreme ostala ista, ali su se, zbog razlika u Njegovom telu pre i nakon što je započeo Svoju službu, javila dva različita gledišta u odnosu na to telo. Šta god ljudi mislili, ovaploćeni Bog je za sve to vreme zadržao svoju prvobitnu, normalnu ljudskost, jer je On, pošto se ovaplotio, živeo u telu – telu koje se odlikovalo normalnom ljudskošću. Bilo da je vršio Svoju službu ili ne, normalna ljudskost tela Njegovog nije mogla da bude izbrisana, jer ljudskost predstavlja osnovnu suštinu tela. Pre no što je Isus počeo da vrši Svoju službu, Njegovo je telo bilo sasvim normalno i bavilo se svim uobičajenim ljudskim aktivnostima; On uopšte nije izgledao natprirodno i nije prikazivao nikakve čudesne znakove. On je u to vreme, jednostavno, bio sasvim običan čovek koji obožava Boga, mada je Njegovo traganje bilo poštenije i iskrenije od bilo čijeg drugog. Na taj se način Njegova krajnje normalna ljudskost ispoljavala. Budući da On, pre no što je preuzeo Svoju službu, nikakvo delo nije učinio, to niko nije ni bio svestan Njegovog identiteta; niko nije mogao da kaže da se telo Njegovo razlikovalo od tela svih ostalih ljudi, jer On do tog vremena nije učinio ni jedno jedino čudo, niti je obavio i trunčicu Božjeg dela. On je, međutim, i nakon što je počeo da obavlja Svoju službu, zadržao spoljašnju ljusku normalnog ljudskog bića i još uvek je živeo s normalnim ljudskim razumom, ali su, zbog toga što je počeo da obavlja delo Boga Samoga, da preuzima službu Hrista i da obavlja delo koje smrtna bića, ljudi od krvi i mesa, nisu bili u stanju da obave, ljudi pretpostavili da On nema normalnu ljudskost i da nije sazdan od sasvim normalnog, već od nepotpunog tela. Zbog dela koje je obavljao, ljudi su govorili da je On ovaploćeni Bog koji ne poseduje normalnu ljudskost. Takvo je shvatanje pogrešno, jer ljudi nisu razumeli značaj Božjeg ovaploćenja. Ovo pogrešno shvatanje je proizašlo iz činjenice da je delo koje je Bog izrazio u telu bilo božansko delo, izraženo u telu koje je posedovalo normalnu ljudskost. Bog je bio zaodenut telom, boravio je unutar tela, te je, stoga, Njegovo delo u ljudskom obličju zamaglilo normalnost Njegove ljudskosti. Iz tog su razloga ljudi verovali da Bog ne poseduje ljudske, već samo božanske odlike.

Tokom Svog prvog ovaploćenja, Bog delo ovaploćenja nije dovršio; On je samo obavio prvi korak dela koje je Bog morao da izvrši u telu. Da bi, dakle, dovršio delo ovaploćenja, Bog se još jednom vratio u telo i proživeo svu praktičnost i normalnost tela, to jest, učinio je da se Božja Reč ispolji u jednom potpuno normalnom i običnom telu, te tako dovršio Svoje delo u telu, koje prethodno nije bio do kraja obavio. U suštini, drugo ovaploćeno telo je nalik prvom, samo još praktičnije i čak normalnije od prvog. Kao posledica toga, stradanje koje trpi drugo ovaploćeno telo veće je od stradanja prvog, ali je ovo stradanje rezultat Njegove službe u telu, koje se razlikuje od stradanja iskvarenog čoveka. Ono, takođe, proizlazi iz normalnosti i praktičnosti tela Njegovog. Pošto On Svoju službu obavlja u sasvim normalnom i praktičnom telu, to telo mora da podnese ogromne teškoće. Što je ovo telo normalnije i praktičnije, to će On više propatiti tokom vršenja Svoje službe. Delo Božje izražava se u vrlo uobičajenom telu, telu koje nije nimalo natprirodno. Budući da je Njegovo telo normalno i da pritom mora da ponese delo čovekovog spasenja, On strada u većoj meri nego što bi natprirodno telo stradalo – a sva ta stradanja proizlaze iz praktičnosti i normalnosti Njegovog tela. Na osnovu stradanja koja su dva ovaploćena tela pretrpela tokom obavljanja Svoje službe, može se sagledati suština ovaploćenog tela. Što je telo normalnije, to su veće poteškoće koje On mora da podnese dok obavlja Svoje delo; što je telo koje se posla prihvata praktičnije, to su ljudske predstave grublje i veća je opasnost koja će Ga, po svoj prilici, snaći. Pa ipak, što je to telo praktičnije i što ono u većoj meri poseduje potrebe i razum normalnog ljudskog bića, to je On sposobniji da na sebe preuzme obavljanje Božjeg dela u telu. Upravo je telo Isusovo bilo prikovano za krst, telo Njegovo koje je on predao kao žrtvu za greh; upravo je posredstvom tela sa normalnom ljudskošću On porazio Sotonu i u potpunosti spasao čoveka od krsta. I baš kao kompletno telo, Bog u Svom drugom ovaploćenju čini delo osvajanja i odnosi pobedu nad Sotonom. Samo telo koje je potpuno normalno i praktično može u celosti da izvrši delo osvajanja i da snažno posvedoči. To, drugim rečima, znači da osvajanje čoveka postaje delotvorno posredstvom praktičnosti i normalnosti ovaploćenog Boga, a ne uz pomoć natprirodnih čuda i otkrivenja. Služba ovog ovaploćenog Boga sastoji se u izgovaranju reči, čime On čoveka osvaja i usavršava; drugim rečima, delo Duha ostvarenog u telu, to jest, posao toga tela, jeste da govori i da time u potpunosti osvoji, razotkrije, usavrši i eliminiše čoveka. Prema tome, upravo će delom osvajanja Božje delo u telu biti do kraja ostvareno. Inicijalno delo iskupljenja predstavljalo je samo početak dela ovaploćenja; telo koje vrši delo osvajanja dovršiće celokupno delo ovaploćenja. Jedno je telo muškog, a drugo ženskog pola, čime se upotpunjuje značaj Božjeg ovaploćenja i ujedno raspršuju čovekove predstave o Bogu: Bog se može pretvoriti bilo u muško ili u žensko biće, tako da je ovaploćeni Bog, u suštini, bespolan. On je stvorio i muškarca i ženu, te za Njega ne postoji podela polova. U ovoj etapi dela, Bog ne čini znamenja i čuda, tako da će rezultati Njegovog dela biti ostvareni posredstvom reči. Razlog za to leži u činjenici da se delo ovaploćenog Boga ovoga puta ne sastoji u lečenju bolesnih i isterivanju demona, već u osvajanju čoveka govorom, što znači da se urođena sposobnost ovog ovaploćenog tela Božjeg ogleda u izgovaranju reči i osvajanju čoveka, a ne u isceljivanju bolesnih i izgonu demona. Svrha Njegovog dela u normalnoj ljudskosti nije da čini čuda, niti da leči bolesne i izgoni demone, već da govori, te stoga ovo drugo ovaploćeno telo ljudima izgleda znatno normalnije od prvog. Ljudi vide da Božje ovaploćenje nije laž; ovaj ovaploćeni Bog se, međutim, razlikuje od ovaploćenog Isusa; iako oboje predstavljaju ovaploćenog Boga, oni nisu potpuno identični. Isus jeste posedovao normalnu, običnu ljudskost, ali su Ga pratila mnoga znamenja i čuda. Kod ovog ovaploćenog Boga, ljudske oči neće videti ni znamenja ni čuda, ni lečenje bolesnih, ni isterivanje demona, ni hodanje po moru, ni četrdesetodnevni post… On ne obavlja isto ono delo koje je Isus učinio, ali ne zbog toga što se Njegovo telo suštinski razlikuje od Isusovog, već zato što svrha Njegove službe nije u lečenju bolesnih, niti u izgonu demona. On Svoje delo ne ruši, niti ga remeti. Pošto čoveka osvaja posredstvom Svojih praktičnih reči, On nema potrebu da ga potčinjava prikazivanjem čuda, te stoga ovom etapom treba da bude dovršeno delo ovaploćenja. Ovaploćeni Bog kojeg danas vidiš u celosti je sazdan od tela i nema ničeg natprirodnog u vezi s Njim. On oboleva kao i drugi, potrebni su mu hrana i odeća kao i drugima; On je u celosti sazdan od tela. Ako bi ovaploćeni Bog i ovoga puta činio natprirodna znamenja i čuda, ako bi lečio bolesne, izgonio demone ili ako bi mogao da ubije jednom rečju, kako bi onda delo osvajanja moglo da bude izvršeno? Kako bi delo Njegovo moglo da se proširi među neznabožačkim narodima? Lečenje bolesnih i isterivanje demona bilo je delo iz Doba blagodati i predstavljalo je prvi korak dela iskupljenja, a sada, nakon što je čoveka spasao od krsta, Bog to delo više ne obavlja. Ako bi se, tokom poslednjih dana, pojavio „Bog“ koji bi bio isti kao Isus, koji je lečio bolesne, izgonio demone i zarad čoveka bio razapet na krst, taj „Bog“, iako identičan biblijskom opisu Boga i čoveku lako prihvatljiv, ne bi, po svojoj suštini, predstavljao telo Duha Božjeg, već telo zloduha. Jer, načelo Božjeg delovanja jeste da nikad ne ponavlja ono što je jednom već dovršio. Stoga se delo drugog Božjeg ovaploćenja razlikuje od dela prvog ovaploćenja. U poslednjim danima, Bog ostvaruje delo osvajanja u običnom, normalnom telu; On ne isceljuje bolesne i neće biti razapet na krst zarad čoveka, već prosto izgovara reči u telu i osvaja čoveka u telu. Jedino takvo telo je Božje ovaploćeno telo; jedino takvo telo može da dovrši Božje delo u telu.

Bilo da ovaploćeni Bog u ovoj etapi podnosi teškoće ili obavlja Svoju službu, On to čini kako bi upotpunio značenje ovaploćenja, jer ovo je poslednje Božje ovaploćenje. Bog se može samo dvaput ovaplotiti. Ne može biti trećeg ovaploćenja. Prvo ovaploćenje bilo je muškog, a drugo ženskog roda, čime je slika tela Božjeg u čovekovom umu dovršena; ova su dva ovaploćenja već dovršila Božje delo u telu. Prvi put je ovaploćeni Bog posedovao normalnu ljudskost da bi upotpunio značenje ovaploćenja. Ovoga puta, On takođe poseduje normalnu ljudskost, ali je značenje ovog ovaploćenja drugačije: ono je dublje, a delo Njegovo ima temeljniji značaj. Razlog zbog kojeg se Bog ponovo ovaplotio jeste da upotpuni značenje ovaploćenja. Kada Bog ovu etapu Svog dela u potpunosti privede kraju, celokupno značenje ovaploćenja, odnosno, Božjeg dela u telu, biće potpuno i više neće biti nikakvog posla koji treba da se obavi u telu. To, drugim rečima, znači da se Bog, odsad pa nadalje, nikad više neće vraćati u telo da bi obavljao Svoje delo. Bog delo ovaploćenja izvršava samo zato da bi ljudski rod spasao i usavršio. Drugim rečima, ovaploćenje za Boga nipošto nije uobičajeno, osim kad treba da obavi Svoje delo. Time što se zarad Svog dela ovaploti, On Sotoni pokazuje da je Bog telo, normalna osoba, obična osoba – ali da On ipak može trijumfalno da ovlada svetom, da porazi Sotonu, da iskupi ljudski rod, da osvoji čovečanstvo! Delo Sotonino ima za cilj da čovečanstvo iskvari, dok je Božji cilj spasenje ljudskog roda. Sotona čoveka zatvara u bezdanu jamu, a Bog ga iz nje izbavlja. Sotona sve ljude primorava da ga obožavaju, dok ih Bog potčinjava Svojoj vlasti, jer je On Gospod stvaranja. Celokupno ovo delo ostvaruje se kroz dva Božja ovaploćenja. U suštini, Njegovo telo predstavlja uniju ljudskog i božanskog, i poseduje normalnu ljudskost. Bog, dakle, bez ovaploćenog tela Božjeg, ne bi mogao da postigne rezultate čovekovog spasenja, a bez normalne ljudskosti tela Njegovog, Njegovo delo u telu ove rezultate još uvek ne bi moglo da postigne. Suština Božjeg ovaploćenja ogleda se u tome da On mora posedovati normalnu ljudskost; u suprotnom bi ono bilo protivno prvobitnoj nameri Boga da se ovaploti.

Zašto kažem da značenje ovaploćenja nije bilo dovršeno Isusovim delom? Zato što se Reč tada nije u celosti ovaplotila. Ono što je Isus učinio bilo je samo deo Božjeg dela u telu; On je obavio samo delo iskupljenja, ali ne i delo potpunog zadobijanja čoveka. Iz tog razloga, Bog se u poslednjim danima iznova ovaplotio. Ova etapa dela se takođe obavlja u običnom telu, a izvodi je jedno sasvim normalno ljudsko biće, čija ljudskost nije ni najmanje transcendentna. Drugim rečima, Bog je postao jedno celovito ljudsko biće; On je osoba sa identitetom Boga, kompletno ljudsko biće, celovito telo, koje obavlja delo. Pred čovekovim očima je telo od krvi i mesa, koje uopšte nije transcendentno, jedna sasvim obična osoba koja govori nebeskim jezikom, koja ne pokazuje čudesna znamenja, koja ne čini čuda, a još manje razotkriva unutrašnju istinu religije u prostranim aulama. Delo drugog ovaploćenog tela ljudima izgleda potpuno drugačije od onog prvog, čak u toj meri da ta dva dela naizgled nemaju ničeg zajedničkog i da se ovog puta ne može videti ništa od dela učinjenog prvim ovaploćenjem. Iako se delo drugog ovaploćenog tela razlikuje od prvog, time se ne dokazuje da Njihov izvor nije jedan te isti. Da li je Njihov izvor isti ili nije zavisi od prirode posla koji ta tela obavljaju, a ne od Njihove spoljašnje ljuske. Tokom tri etape Svog dela, Bog se dvaput ovaplotio, a oba puta je delom ovaploćenog Boga inaugurisano novo doba i započeto novo delo; Božja se ovaploćenja međusobno dopunjuju. Ljudskim je očima nemoguće dokučiti da ta dva tela zapravo potiču iz istog izvora. Podrazumeva se da je to izvan mogućnosti ljudskog oka i ljudskog uma. Ta su dva tela, međutim, po svojoj suštini istovetna, jer Njihova dela potiču od istog Duha. O tome da li ova dva ovaploćena tela potiču iz istog izvora, ne može se suditi prema razdoblju i mestu u kojem su rođeni, niti na osnovu drugih sličnih faktora, već prema božanskom delu koje Ona izražavaju. Drugo ovaploćeno telo ne čini ništa od dela koje je Isus obavio, jer se Božje delo ne pridržava konvencija, već uvek otvara novi put. Drugo ovaploćeno telo nema za cilj da produbi ili učvrsti utisak koji je u glavama ljudi ostavilo prvo telo, već da ga dopuni i usavrši, da produbi čovekovo bogopoznanje, da poruši sva pravila koja postoje u srcima ljudi, te da u njihovim srcima zatre pogrešne slike Boga. Može se reći da nijedna pojedinačna etapa Božjeg dela ne može čoveku da pruži potpuno znanje o Njemu; svaka mu etapa otkriva samo jedan deo, ali ne i celinu. Iako je Bog Svoju narav u celosti izrazio, čovekovo znanje o Bogu, usled njegove ograničene moći razumevanja, ostaje i dalje nepotpuno. Ljudskim je jezikom nemoguće preneti celokupnu narav Božju; osim toga, kako bi samo jedna etapa Njegovog dela mogla da u potpunosti izrazi Boga? On u telu deluje pod okriljem Svoje normalne ljudskosti i čovek ga može spoznati samo na osnovu izraza Njegove božanske prirode, a ne po Njegovoj telesnoj ljusci. Bog se ovaploćuje kako bi čoveku omogućio da Ga spozna posredstvom Njegovog raznolikog dela, a ne postoje dve etape Njegovog dela koje liče jedna na drugu. Jedino na taj način čovek može steći potpuno znanje o Božjem delu u telu, znanje koje nije ograničeno samo na jedan aspekt tog dela. Iako ova dva ovaploćena tela obavljaju različita dela, suština tih tela i izvor Njihovih dela međusobno su identični; stvar je samo u tome da Ona postoje zarad obavljanja dve različite etape dela i da se pojavljuju u dva različita doba. Bez obzira na sve, oba ovaploćena tela Božja dele istu suštinu i isto poreklo – to je istina koju niko ne može da ospori.