Bog se ovaplotio zato što predmet Njegovog dela nije duh Sotonin, niti išta što je bestelesno, već je to čovek, sazdan od tela i iskvaren od Sotone. Upravo stoga što je telo čovekovo iskvareno, Bog je telesnog čoveka učinio predmetom Svog dela; štaviše, budući da je čovek podložan kvarenju, Bog ga je učinio jedinim predmetom Svog dela, u svim etapama Svog dela spasenja. Čovek je smrtno biće, sazdano od krvi i mesa, a Bog je Jedini koji može da ga spase. Stoga Bog, da bi obavio Svoje delo, mora da se ovaploti u telu čije su odlike istovetne čovekovim, kako bi Njegovo delo moglo da ostvari bolje efekte. Bog mora da se ovaploti da bi izvršio svoje delo, a razlog je upravo to što je čovek sazdan od tela, što nije u stanju da pobedi greh, niti da se liši tela. Mada se suština i identitet ovaploćenog Boga umnogome razlikuju od čovekove suštine i identiteta, Njegova je pojava ipak identična čovekovoj; On nalikuje normalnoj osobi i živi životom normalnog čoveka, tako da oni koji Ga vide ne mogu da uoče nikakve razlike u odnosu na normalnu osobu. Ova normalna pojava i normalna ljudskost Njemu su dovoljne da Svoje božansko delo obavlja u normalnoj ljudskosti. Telo Njegovo dozvoljava Mu da Svoje delo obavlja u normalnoj ljudskosti i da ga obavlja među ljudima, a Njegova normalna ljudskost Mu, povrh toga, pomaže da među ljudima obavi delo spasenja. Iako je Njegova normalna ljudskost izazvala mnogo vreve među ljudima, ta vreva nije uticala na normalne efekte Njegovog dela. Ukratko, delo Njegovog normalnog tela od najveće je moguće koristi za čoveka. Iako većina ljudi ne prihvata Njegovu normalnu ljudskost, Njegovo delo ipak može da ostvari rezultate, a ti rezultati se postižu zahvaljujući Njegovoj normalnoj ljudskosti. U to nema nikakve sumnje. Od Njegovog dela u telu čovek dobija deset puta više, ili čak nekoliko desetina puta više, nego od predstava koje među ljudima vladaju u vezi s Njegovom normalnom ljudskošću, a Njegovo će delo na kraju progutati sve te predstave. A efekat koji je Njegovim delom ostvaren, odnosno, znanje koje je čovek stekao u vezi s Njim, daleko prevazilazi čovekove predstave o Njemu. Nema načina da se delo koje On obavlja u telu zamisli ili izmeri, jer telo Njegovo nije ni nalik telu ma kog telesnog ljudskog bića; iako su im spoljašnje ljuske identične, suština nije ista. Njegovo telo rađa među ljudima mnoge predstave o Bogu, ali ono takođe može čoveku da omogući sticanje mnogih znanja, a može čak i da osvoji svaku osobu koja poseduje sličnu spoljašnju ljusku. Jer, On nije samo čovek, već Bog sa spoljašnjom ljuskom čoveka, i niko ne može da Ga u potpunosti dokuči, niti razume. Nevidljivog i neopipljivog Boga svi vole i svi Ga pozdravljaju. Ako je Bog samo Duh, za čoveka nevidljiv, čoveku je veoma lako da veruje u Njega. Ljudi mogu da puste mašti na volju i da bilo koji lik, po svom nahođenju, odaberu kao lik Božji, kako bi ugodili sebi i učinili sebe srećnima. Na taj način, ljudi mogu bez imalo ustručavanja da rade sve što se njihovom sopstvenom Bogu najviše dopada i što On poželi. Štaviše, oni veruju da niko nije pobožniji ni odaniji Bogu od njih, te da su svi drugi samo neznabožački psi, neverni Bogu. Može se reći da je to ono za čim tragaju svi oni čije je verovanje u Boga nejasno i zasnovano na doktrini; ono što traže je manje-više isto, uz neznatna odstupanja. Radi se samo o tome da se likovi Boži razlikuju u njihovoj mašti, ali je suština, zapravo, ista.

Čoveka ne uznemirava njegova bezbrižna vera u Boga i on u Boga veruje kako mu se prohte. Sve ovo spada u „prava i slobode čoveka“ u koje niko ne sme da se meša, jer ljudi veruju u sopstvenog Boga, a ne u bilo čijeg tuđeg Boga; to je njihova privatna svojina i takvu privatnu svojinu poseduju gotovo svi. Iako ljudi ovu svojinu smatraju dragocenim blagom, za Boga nema ničeg nižeg ni bezvrednijeg od nje, jer ništa jasnije ne ukazuje na protivljenje Bogu od ove privatne svojine čovekove. Zarad dela ovaploćenog Boga, Bog se ovaploćuje u telu koje ima opipljiv oblik, telu koje čovek može da vidi i da dotakne. On nije Duh bez obličja, već telo koje čovek može da vidi i da sa njim stupi u kontakt. Međutim, većina bogova u koje ljudi veruju bestelesna su božanstva, koja su bez obličja, i koja su takođe u slobodnom obličju. Na taj način je ovaploćeni Bog postao neprijatelj većini onih koji veruju u Boga, dok su oni koji ne mogu da prihvate činjenicu Božjeg ovaploćenja, shodno tome, postali protivnici Božji. Čovek ima predstave ne zbog svog načina razmišljanja, niti usled svog buntovništva, već zbog te čovekove privatne svojine. Zbog ove svojine većina ljudi umire, a čovekov život uništava upravo taj nejasni Bog, koji se ne može dodirnuti, koji se ne može videti, i koji u stvarnosti ni ne postoji. Život čoveku ne oduzima ovaploćeni Bog, još manje Bog koji je na nebesima, već Bog iz čovekove vlastite uobrazilje. Jedini razlog zbog kojeg je ovaploćeni Bog došao u telu leži u potrebama iskvarenog čoveka. Razlog, dakle, leži u čovekovim, a ne u Božjim potrebama, i sve su Njegove žrtve i stradanja zarad ljudskog roda, a ne na korist Boga Samoga. U tome za Boga nema nikakve nagrade, niti razloga za i protiv; On u budućnosti neće požnjeti nikakvu žetvu, osim one kojom je čoveka prvobitno bio zadužio. Sve što On čini i žrtvuje zarad ljudskog roda, nema za cilj sticanje velikih nagrada, već isključivo dobrobit čovečanstva. Iako Božje delo u telu nailazi na brojne nezamislive poteškoće, efekti koje ono na kraju postiže daleko prevazilaze efekte dela koje je Duh neposredno učinio. Delo u telu podrazumeva mnogo napornog rada, a telo ne može da ima onako sjajan identitet kakav poseduje Duh; On ne može da ostvari ista natprirodna postignuća kao Duh, a još manje može da poseduje isti autoritet kao Duh. Pa ipak, suština dela koje ovo neupadljivo telo obavlja daleko je nadmoćnija od dela koje Duh čini neposredno, a Samo ovo telo zadovoljava potrebe celog ljudskog roda. Za one koji treba da budu spaseni, upotrebna vrednost Duha daleko je inferiornija od upotrebne vrednosti tela: delo Duha u stanju je da obuhvati celu vaseljenu, sve planine, reke, jezera i okeane, ali se delo tela delotvornije odražava na svaku osobu sa kojom On dolazi u kontakt. Osim toga, telo Božje koje ima opipljiv oblik čovek može bolje da razume i da mu veruje, ono može da produbi čovekovo znanje o Bogu i da na njega ostavi snažniji utisak stvarnih postupaka Božjih. Delo Duha obavijeno je velom tajne; samrtnim bićima je teško da ga dokuče, a još teže da ga vide, te zato mogu da se oslone samo na isprazne fantazije. Delo tela je, međutim, normalno, zasniva se na stvarnosti, raspolaže bogatom mudrošću i predstavlja činjenicu koju čovek može golim okom da vidi; čovek može lično da iskusi mudrost dela Božjeg i ne mora da koristi svoju prebogatu maštu. U tome je preciznost i stvarna vrednost Božjeg dela u telu. Duh može da čini samo ono što je čoveku nevidljivo i što mu je teško da zamisli, poput, na primer, prosvećenja Duha, pokretanja Duha i usmeravanja Duha, ali čoveku, koji poseduje razum, ništa od toga ne pruža nikakvo jasno značenje. Oni imaju samo pokretačko ili široko značenje, ali ne mogu pomoću reči davati uputstva. Delo Božje u telu, međutim, umnogome je drugačije: ono obuhvata precizno usmeravanje rečima, poseduje jasnu volju i zahteva jasne ciljeve. Stoga čovek ne mora ništa da napipava unaokolo, niti da upošljava svoju maštu, a još manje da nagađa. U ovome se ogleda jasnoća dela Božjeg u telu i ono po čemu se to delo znatno razlikuje od dela Duha. Delo Duha prikladno je samo unutar ograničenog opsega i ne može da zameni delo koje se obavlja u telu. Delo Božje u telu čoveku pruža daleko preciznije i nužnije ciljeve, te daleko realnije i vrednije znanje, u poređenju s delom Duha. Delo koje je iskvarenom čoveku najvrednije jeste ono koje mu pruža precizne reči i jasne ciljeve za kojima treba da traga, kao i ono koje se može videti i dodirnuti. Čovekovom ukusu odgovaraju samo stvarno delovanje i pravovremeno usmeravanje, a samo stvarno delo može čoveka da spase od njegove iskvarene i izopačene naravi. Takvo delo može da ostvari samo ovaploćeni Bog; samo ovaploćeni Bog može čoveka da spase od njegove prethodno iskvarene i izopačene naravi. Iako Duh predstavlja neodvojivu suštinu Božju, samo Njegovo telo može da obavi delo poput ovoga. Ako bi Duh delovao samostalno, Njegovo delo ne bi moglo da bude delotvorno – to je očigledna činjenica. Mada su, zbog ovog tela, ljudi većinom postali Božji neprijatelji, kada On Svoje delo bude dovršio, oni koji Mu se protive ne samo što više neće biti Njegovi neprijatelji, nego će, naprotiv, postati Njegovi svedoci. Postaće svedoci koje je On osvojio, svedoci koji su u skladu sa Njim i od Njega neodvojivi. On će učiniti da čovek spozna važnost koju Njegovo delo u telu ima za čoveka, a čovek će spoznati važnost ovog tela u pogledu smisla sopstvenog postojanja, spoznaće stvarnu vrednost koju Bog ima u pogledu napretka čovekovog života i, uz to, spoznaće da će ovo telo postati živo vrelo života, od kojeg čovek neće moći da se rastane. Iako je ovaploćeno telo Božje daleko od toga da odgovara Božjem identitetu i položaju, i mada se čoveku čini da je ono u neskladu s Njegovim stvarnim statusom, to telo koje ne poseduje pravi Božji lik, niti Njegov pravi identitet, u stanju je da obavi delo koje Duh Božji ne može da izvrši neposredno. U tome je istinski značaj i vrednost Božjeg ovaploćenja, a taj značaj i tu vrednost čovek nije u stanju da ceni i prizna. Mada svi ljudi, bez obzira na svoje stavove i razmišljanja, na Duh Božji gledaju s divljenjem, a na Božje telo gledaju sa visine, stvarni značaj i vrednost tela Božjeg daleko nadmašuju značaj i vrednost Duha. Ovo se, naravno, odnosi samo na iskvaren ljudski rod. Na svakoga ko traži istinu i čezne za pojavom Božjom, delo Duha može samo delovati pokretački ili nadahnjujuće, te svojom neobjašnjivošću i nezamislivošću izazvati osećaj čudesnosti, osećaj da je ono uzvišeno, transcendentno i vredno divljenja, ali takođe i nedostižno i van domašaja svih. Čovek i Duh Božji mogu samo izdaleka da posmatraju jedan drugog, baš kao da je između njih ogromno rastojanje, i nikada ne mogu biti jedan drugom slični, baš kao da čoveka i Boga razdvaja nevidljivi ponor. Ovo je, u stvari, iluzija koju Duh daje čoveku, i to zato što Duh i čovek nisu od iste vrste i što nikada neće koegzistirati u istom svetu, i zbog toga što Duh ne poseduje ništa od čoveka. Stoga čovek nema potrebu za Duhom, jer Duh ne može neposredno da obavi delo koje je čoveku najpotrebnije. Delo tela čoveku nudi stvarne ciljeve za kojima treba tragati, jasne reči i osećaj da je On stvaran i normalan, da je skroman i običan. Iako se čovek Njega možda i plaši, većini ljudi je lako da uspostave vezu sa Njim: čovek može da vidi Njegovo lice i da čuje Njegov glas, te stoga nema potrebe da Ga posmatra izdaleka. Čoveku se ovo telo čini pristupačnim, ono nije udaljeno, niti nedokučivo, već vidljivo i opipljivo, jer se to telo nalazi u istom svetu u kojem je i čovek.

Od svih onih koji žive u telu promena naravi zahteva postojanje ciljeva za kojima treba tragati, a spoznaja Boga zahteva svedočenje stvarnim postupcima i stvarnom licu Božjem. Oboje se može postići samo ovaploćenim telom Božjim i oboje se može ostvariti samo telom koje je normalno i stvarno. Zbog toga je ovaploćenje neophodno i zbog toga celokupan iskvareni ljudski rod ima potrebu za njim. Pošto se od ljudi zahteva da spoznaju Boga, likovi nejasnih i natprirodnih Bogova moraju im se razvejati iz srca, a kako se od njih zahteva da odbace svoju iskvarenu narav, to oni najpre moraju da spoznaju tu svoju iskvarenu narav. Ako na razvejavanju likova nejasnih Bogova iz ljudskih srca bude radio samo čovek, on neće uspeti da postigne odgovarajući efekat. Likovi nejasnih Bogova u ljudskim srcima ne mogu se samo rečima razotkriti, odbaciti, niti potpuno proterati. Na taj način, na kraju bi ipak bilo nemoguće iz ljudi razvejati ove duboko ukorenjene slike. Odgovarajući efekat se može postići samo zamenom nejasnih i natprirodnih stvari praktičnim Bogom i istinskim likom Božjim, i navođenjem ljudi da ih postepeno spoznaju. Čovek shvata da je Bog kojeg je u prošlim vremenima tražio nejasan i natprirodan. Ovaj efekat ne može postići neposredno vođstvo Duha, a još manje učenja neke konkretne osobe, već ovaploćeni Bog. Kad ovaploćeni Bog zvanično obavlja svoje delo, čovekove predstave bivaju ogoljene, jer su normalnost i stvarnost ovaploćenog Boga antiteza nejasnom i natprirodnom Bogu iz čovekove mašte. Prvobitne čovekove predstave mogu se otkriti tek kada se uporede sa ovaploćenim Bogom. Bez poređenja sa ovaploćenim Bogom, čovekove se predstave ne bi mogle otkriti; drugim rečima, bez stvarnosti kao podloge, ne bi bilo moguće otkriti stvari koje su nejasne. Niko nije u stanju da ovo delo obavi pomoću reči, i niko nije u stanju da ovo delo rečima artikuliše. Jedino Sȃm Bog može da obavi Svoje delo i niko drugi ne može to delo da učini u Njegovo ime. Ma koliko da je ljudski jezik bogat, čovek njime ipak ne može izraziti stvarnost i normalnost Božju. Čovek može Boga praktičnije da spozna i da Ga jasnije vidi samo ako Bog lično deluje među ljudima i ako čoveku u celosti prikazuje Svoj lik i Svoje biće. Ovakav efekat ne može da ostvari nijedno ljudsko biće sazdano od tela. Duh Božji, naravno, takođe nije u stanju da postigne ovakav efekat. Iskvarenog čoveka Bog može da spase od uticaja Sotone, ali ovo delo Duh Božji nije u stanju neposredno da izvrši; to može da obavi samo telo u koje je Božji Duh zaodenut, samo telo ovaploćenog Boga. To je telo ujedno i čovek i Bog, ono je čovek koji poseduje normalnu ljudskost, a takođe i Bog koji poseduje potpuno božanstvo. Prema tome, mada to telo nije Duh Božji i mada se ono veoma razlikuje od Duha, ipak je to Sȃm ovaploćeni Bog koji čoveka spasava, koji je Duh, ali ujedno i telo. Bez obzira na to kojim se imenom On zove, na kraju je ipak Sȃm Bog taj koji spasava ljudski rod. Jer Duh je Božji neodvojiv od tela, a delo tela je ujedno i delo Duha Božjeg; razlika je samo u tome što se ovo delo ne obavlja koristeći identitet Duha, već koristeći identitet tela. Delo koje Duh treba neposredno da obavi ne zahteva ovaploćenje, a delo za čije je izvršenje neophodno telo ne može se obaviti neposredno od strane Duha, već ga može obaviti samo ovaploćeni Bog. To je ono što je neophodno za izvršenje ovog dela, i to je ono što je iskvarenom ljudskom rodu potrebno. Od tri etape Božjeg dela, samo je jednu etapu neposredno obavio Duh, dok preostale dve etape izvršava ovaploćeni Bog, a ne obavlja ih neposredno Duh. Delo iz Doba zakona, koje je obavio Duh, nije obuhvatalo promenu iskvarene naravi ljudske, niti je imalo ikakve veze sa čovekovim znanjem o Bogu. Međutim, delom tela Božjeg u Dobu blagodati i u Dobu carstva obuhvaćena je iskvarena narav čovekova i njegovo znanje o Bogu, koji čine presudno važnu komponentu dela spasenja. Stoga je iskvarenom ljudskom rodu potrebnije spasenje od strane ovaploćenog Boga i potrebnije mu je neposredno delovanje ovaploćenog Boga. Ljudskom rodu je ovaploćeni Bog potreban da ga vodi, da ga podržava, da ga zaliva i hrani, da mu sudi i da ga grdi, a treba mu i još blagodati i veće iskupljenje od strane ovaploćenog Boga. Samo ovaploćeni Bog može biti čovekov prisni prijatelj, pastir čovekov, vrlo prisutan pomagač čovekov; u svemu tome se ogleda nužnost ovaploćenja, kako danas, tako i u prošlim vremenima.

Čoveka jeste iskvario Sotona, ali je čovek i najuzvišenije od svih stvorenja Božjih, te je stoga čoveku potrebno Božje spasenje. Predmet Božjeg spasenja je čovek, a ne Sotona; biće spaseni telo čovekovo i duša njegova, a ne đavo. Sotona je predmet Božjeg uništenja, dok je čovek predmet Božjeg spasenja; pošto je Sotona iskvario čovekovo telo, to najpre čovekovo telo treba da bude spaseno. Čovekovo telo je najtemeljnije iskvareno i pretvorilo se u nešto što je protivno Bogu, u toj meri da Mu se čak otvoreno protivi i poriče postojanje Boga. Ovo iskvareno telo je, jednostavno, isuviše tvrdoglavo, a ni sa čim se nije teže nositi i ništa nije teže promeniti od iskvarene naravi tela. Sotona u telo čovekovo ulazi da bi pravio pometnju, a ljudsko telo koristi kako bi ometao delo Božje i narušio Božji plan, te je tako čovek postao Sotona i neprijatelj Božji. Da bi čovek bio spasen, najpre ga treba osvojiti. Upravo stoga Bog prihvata izazov i ovaploćuje se, kako bi učinio delo koje namerava da obavi i kako bi se sukobio sa Sotonom. Njegov je cilj spasenje čoveka, koji je iskvaren, te poraz i uništenje Sotone, koji se protiv Njega pobunio. On Sotoni nanosi poraz Svojim delom osvajanja čoveka, a time ujedno i spasava iskvaren ljudski rod. To je, dakle, delo kojim se istovremeno postižu dva cilja. On dejstvuje u telu, govori u telu i u telu preduzima sve poslove kako bi se s čovekom bolje povezao i kako bi čoveka lakše osvojio. Kad se Bog bude poslednji put ovaplotio, Njegovo delo poslednjih dana biće dovršeno u telu. On će sve ljude rasporediti prema vrsti, okončaće celokupno Svoje upravljanje i, takođe, dovršiti celokupno Svoje delo u telu. Nakon što celokupno Njegovo delo na zemlji bude privedeno kraju, On će biti pobednik u potpunosti. Obavljajući delo Svoje u telu, Bog će u potpunosti osvojiti čovečanstvo i potpuno ga zadobiti. Zar to ne znači da će i celokupno Njegovo upravljanje biti privedeno kraju? Kad Bog bude dovršio Svoje delo u telu, do nogu potukavši Sotonu i izašavši kao pobednik, Sotona više neće imati prilike da kvari čoveka. Delo prvog Božjeg ovaploćenja sastojalo se od iskupljenja i praštanja čovekovih grehova. Sada je to delo osvajanja i potpunog zadobijanja ljudskog roda, kako Sotona više ni na koji način ne bi mogao da obavlja svoj posao i kako bi bio do nogu potučen, čime će Bog ostvariti potpunu pobedu. U tome se sastoji delo tela i to je delo koje Sȃm Bog obavlja. Početno delo u okviru tri etape Božjeg dela nije obavilo telo, već ga je neposredno izvršio Duh. Završno delo u okviru tri etape Božjeg dela, međutim, ne obavlja neposredno Duh, već ga obavlja ovaploćeni Bog. Delo iskupljenja, u međuetapi, takođe je obavio Bog ovaploćen u telu. U celokupnom delu upravljanja, najvažnije delo odnosi se na spasavanje čoveka od uticaja Sotone. Ovo ključno delo sastoji se u potpunom osvajanju iskvarenog čoveka, čime se u osvojenom čoveku obnavlja bogobojažljivo srce koje je nekada posedovao i čoveku omogućava da ostvari normalan život, što će reći, normalan život jednog Božjeg stvorenja. Ovo delo ima presudni značaj i predstavlja samu srž čitavog dela upravljanja. Od tri etape dela spasenja, prva etapa dela iz Doba zakona nije ni izbliza pripadala srži dela upravljanja; ona je samo neznatno nalikovala delu spasenja i nije predstavljala početak Božjeg dela izbavljenja čoveka iz Sotonine vlasti. Prvu etapu dela neposredno je obavio Duh, zato što je čovek, po zakonu, znao samo da se pridržava zakona i nije u sebi imao više istine, te zato što delo iz Doba zakona jedva da je obuhvatalo promene u naravi čovekovoj, a još manje se bavilo načinima delovanja kojima se čovek može izbaviti iz Sotonine vlasti. Stoga je Duh Božji dovršio ovu krajnje jednostavnu etapu dela, koja se nije ticala čovekove iskvarene naravi. Ova etapa dela nije imala mnogo veze sa jezgrom upravljanja i nije bila u nekoj naročitoj korelaciji sa zvaničnim delom spasenja čoveka, te stoga nije bilo potrebe da se Bog ovaploćuje kako bi Svoje delo lično obavio. Delo koje obavlja Duh, implicitno je i nedokučivo, te je za čoveka duboko zastrašujuće i nepristupačno; Duh nije pogodan za neposredno izvršenje dela spasenja i nije prikladan za to da čoveka neposredno opskrbljuje životom. Čoveku najviše odgovara da delo Duha preobrazi u pristup koji mu je blizak; drugim rečima, ono što je čoveku najprikladnije jeste da Bog, zarad obavljanja Svoga dela, postane obična, normalna osoba. To od Boga zahteva da se ovaploti kako bi u obavljanju Svog dela preuzeo mesto Duha, a za čoveka ne postoji prikladniji način Božjeg delovanja. Od ove tri etape Božjeg dela, dve etape obavlja telo, a one predstavljaju ključne etape dela upravljanja. Ova dva ovaploćenja međusobno su komplementarna i savršeno se dopunjuju. Prvom etapom Božjeg ovaploćenja postavljeni su temelji za drugu etapu, a može se reći da ova dva ovaploćenja Božja čine jednu celinu i da nisu u neskladu jedno s drugim. Dve etape dela Bog obavlja pod Svojim ovaploćenim identitetom, zbog toga što su one veoma važne za celokupno delo upravljanja. Gotovo da bi se moglo reći kako bi, bez delovanja ova dva Božja ovaploćenja, celokupno delo upravljanja bilo obustavljeno, a spasavanje ljudskog roda ne bi bilo ništa drugo do prazna priča. Da li je ovo delo važno ili nije, prvenstveno zavisi od potreba ljudskog roda, od realnosti ljudske izopačenosti, te od stepena Sotonine neposlušnosti i njegovog ometanja prilikom obavljanja ovog dela. Ko je prava osoba, dorasla ovom zadatku, zavisi od prirode posla koji treba obaviti, kao i od važnosti tog posla. Što se značaja ovog dela tiče, u smislu metoda delovanja koji treba usvojiti – da li ga neposredno treba obaviti Duh Božji ili ovaploćeni Bog, ili pak ono treba da bude učinjeno preko čoveka – najpre se odbacuje njegovo izvršenje putem čoveka, da bi, na osnovu prirode samog dela i različitosti dela Duha naspram dela tela, na kraju bilo odlučeno da je delo koje obavlja telo korisnije za čoveka od dela koje Duh obavlja neposredno, te da ono nudi više prednosti. Tako je Bog razmišljao kada je odlučivao o tome da li ovo delo treba da obavi Duhom ili telom. Svaka etapa dela ima svoj značaj i svoju osnovu. To nisu neosnovane maštarije, niti se sprovode proizvoljno; u njima postoji izvesna mudrost. Takva je istina na kojoj se zasniva celokupno Božje delo. Konkretno govoreći, tako uzvišeno delo, kakvo je lično delovanje ovaploćenog Boga među ljudima, sadrži u sebi još veći deo Božjeg plana. Prema tome, mudrost Božja i celokupnost Njegovog bića ogledaju se u svakom postupku, misli i ideji iz Njegovog dela; ovo je konkretnije i sistematičnije biće Božje. Čoveku je teško da zamisli, teško mu je da poveruje, a povrh svega mu je teško da spozna ove suptilne misli i ideje. Posao koji izvršava čovek obavlja se prema opštem načelu, što je za čoveka veoma zadovoljavajuće. Pa ipak, u poređenju s Božjim delom, razlika je, jednostavno, prevelika; mada su Božji postupci veliki, a delo Božje veličanstvenih razmera, oni se zasnivaju na mnogobrojnim detaljnim i preciznim planovima i aranžmanima, koje čovek ne može ni da zamisli. Ne samo što se svaka etapa Njegovog dela obavlja u skladu s načelom, već svaka etapa takođe sadrži mnogo toga što se ljudskim jezikom ne može precizno izraziti, a to su stvari koje su čoveku nevidljive. Bilo da se radi o delu Duha ili delu ovaploćenog Boga, u svakom od njih sadržani su planovi Njegovog dela. Njegovo delo nije bez osnova i nije beznačajno. Kada delo neposredno obavlja Duh, to je u skladu s Njegovim ciljevima, a kada se On pretvori u čoveka (to jest, kad preobrazi Svoju spoljašnju ljusku) da bi obavio delo, ono je u još većem skladu sa Njegovom svrhom. Zbog čega bi inače On tako spremno menjao Svoj identitet? Zbog čega bi se inače On tako spremno pretvarao u osobu koju smatraju tako niskom i koju progone?

Njegovo delo u telu ima najveći mogući značaj, pri čemu se misli na samo delo, a Onaj koji to delo konačno dovršava jeste ovaploćeni Bog, a ne Duh. Neki veruju da će Bog, u neko neznano vreme, doći na zemlju i pojaviti se pred čovekom, nakon čega će On lično suditi celom ljudskom rodu, testirajući ljude jednog po jednog, nikoga ne izostavljajući. Oni koji na ovaj način razmišljaju ne poznaju ovu etapu dela ovaploćenja. Bog ne sudi jednom po jednom čoveku, niti On testira ljude jednog po jednog; takvo postupanje ne bi bilo delo suda. Nije li iskvarenost svih ljudi podjednaka? Nisu li svi ljudi po svojoj suštini identični? Ono što biva podvrgnuto sudu jesu iskvarena suština ljudska, suština čovekova koju je Sotona iskvario, kao i svi gresi ljudski. Bog čoveku ne sudi zbog sitnih i beznačajnih grešaka njegovih. Delo suda je reprezentativno i ne obavlja se zarad neke konkretne osobe. Umesto toga, radi se o delu tokom kojeg se sudi grupi ljudi, kao primer suđenja čitavom ljudskom rodu. Lično obavljajući Svoje delo na grupi ljudi, ovaploćeni Bog Svoje delo koristi kako bi predstavio delo celog ljudskog roda, nakon čega se ono postepeno širi. Ovakvo je, ujedno, i delo suda. Bog ne sudi osobama određene vrste, niti određenoj grupi ljudi, već Svom sudu podvrgava nepravednost čitavog ljudskog roda – čovekovo protivljenje Bogu, na primer, odsustvo čovekovog straha prema Njemu, ometanje dela Božjeg od strane čoveka i tome slično. Sudu biva podvrgnuta suština čovekove suprotstavljenosti Bogu, a ovo delo je delo osvajanja u poslednjim danima. Delo i reč ovaploćenog Boga, kojima je čovek svedok, predstavljaju upravo ono delo suda pred velikim belim prestolom tokom poslednjih dana, koje je čovek zamišljao u prošlim vremenima. Delo koje ovaploćeni Bog trenutno obavlja upravo je sud pred velikim belim prestolom. Ovaploćeni Bog sadašnjice jeste Bog koji, tokom poslednjih dana, sudi celom ljudskom rodu. Ovo telo, kao i delo Njegovo, Njegova reč i celokupna narav Njegova, predstavljaju Njegovu celokupnost. Iako je opseg Njegovog dela ograničen, i mada ono ne obuhvata neposredno čitavu vaseljenu, suština dela suda ogleda se u neposrednom sudu čitavom ljudskom rodu – ono se ne obavlja samo zarad izabranog kineskog naroda, niti zarad nekog manjeg broja ljudi. Uprkos tome što svojim opsegom ne obuhvata čitavu vaseljenu, delo ovaploćenog Boga predstavlja delo čitave vaseljene, a nakon što ovo delo bude dovršio u okvirima Svoga tela, On će ga odmah proširiti na celu vaseljenu, baš kao što se i jevanđelje Isusovo, nakon Njegovog vaskrsenja i vaznesenja, proširilo po čitavoj vaseljeni. Bilo da se radi o delu Duha ili delu tela, to je delo koje se izvršava unutar ograničenog opsega, ali koje predstavlja i delo čitave vaseljene. Tokom poslednjih dana, Bog Svoje delo obavlja tako što se pojavljuje pod Svojim ovaploćenim identitetom, a ovaploćeni Bog je Bog koji čoveku sudi pred velikim belim prestolom. Onaj koji izvršava delo suda, bio on Duh ili telo, jeste Bog koji ljudskom rodu sudi tokom poslednjih dana. Ovo se određuje na osnovu dela Njegovog, a ne prema Njegovom spoljašnjem izgledu, niti prema nekim drugim činiocima. Iako čovek u pogledu ovih reči gaji izvesne predstave, niko ne može poreći istinitost suda ovaploćenog Boga i osvajanja čitavog ljudskog roda. Na kraju krajeva, činjenice ostaju činjenice, ma šta čovek o njima mislio. Niko ne može reći da je „delo obavio Bog, ali da to telo nije Bog“. To je besmislica, jer ovo delo ne može da obavi niko drugi do Bog ovaploćen u telu. Budući da je ovo delo već dovršeno, nakon njega se delo Božjeg suda nad čovekom neće po drugi put javljati; Bog je, tokom Svog drugog ovaploćenja, već dovršio celokupno delo upravljanja, tako da neće biti četvrte etape Božjeg dela. Pošto je sudu podvrgnut čovek – čovek koji je sazdan od tela i iskvaren – i budući da duh Sotonin nije neposredno podvrgnut sudu, to se delo suda ne izvršava u duhovnom svetu, već među ljudima. Niko od ovaploćenog Boga nije prikladniji, niti bolje osposobljen da sudi o iskvarenosti tela ljudskog. Kad bi delo suda neposredno obavljao Duh Božji, ono ne bi bilo sveobuhvatno. Štaviše, čovek bi takvo delo teško prihvatio, jer Duh nije u stanju da se sa čovekom suoči licem u lice, te zbog toga efekti takvog dela ne bi bili neposredni, a čovek bi u još manjoj meri bio u stanju da jasnije sagleda neuvredljivu narav Božju. Sotonu je moguće dotući samo tako što će iskvarenom ljudskom rodu suditi ovaploćeni Bog. Budući da je istovetan čoveku koji poseduje normalnu ljudskost, ovaploćeni Bog može neposredno da sudi čovekovoj nepravednosti; to je znak urođene svetosti Njegove i Njegove izuzetnosti. Samo je Bog podoban i samo je On u poziciji da sudi čoveku, jer poseduje istinu i pravednost, te je stoga u stanju da čoveku sudi. Oni koji ne poseduju istinu i pravednost nisu prikladni da sude drugima. Kad bi ovo delo obavljao Duh Božji, ono ne bi značilo pobedu nad Sotonom. Duh je, po svojoj suštini, uzvišeniji od smrtnih bića, a Duh Božji poseduje suštinsku svetost i trijumfuje nad telom. Kad bi Duh neposredno obavljao ovo delo, On ne bi mogao da sudi celokupnoj neposlušnosti ljudskoj i ne bi mogao da otkrije svu čovekovu nepravednost. Jer, delo suda se takođe izvršava kroz čovekove predstave o Bogu, a čovek nikada nije imao nikakve predstave o Duhu, te stoga Duh nije u stanju da čovekovu nepravednost bolje otkrije, a još manje da tu njegovu nepravednost u potpunosti obelodani. Ovaploćeni Bog je neprijatelj svima onima koji Ga ne spoznaju. Sudeći čovekovim predstavama i čovekovom protivljenju Njemu, On na svetlo dana iznosi svu neposlušnost ljudskog roda. Efekti Njegovog dela u telu očigledniji su od efekata ostvarenih delovanjem Duha. Iz tog razloga, delo suda nad čitavim ljudskim rodom ne obavlja neposredno Duh, već je to delo ovaploćenog Boga. Ovaploćenog Boga čovek može da vidi i dodirne, a ovaploćeni Bog u stanju je da čoveka u potpunosti osvoji. U svom odnosu prema ovaploćenom Bogu, čovek napreduje od protivljenja ka poslušnosti, od progona ka prihvatanju, od predstava prema znanju, i od odbacivanja do ljubavi – svi ovi efekti ostvaruju se delovanjem ovaploćenog Boga. Čovek biva spasen samo prihvatanjem Njegovog suda, spoznaje Ga tek postepeno, kroz reči iz usta Njegovih, čoveka On osvaja upravo dok Mu se ovaj suprotstavlja, a opskrbu za život čovek od Njega dobija tokom prihvatanja Njegove grdnje. Sve je ovo delo ovaploćenog Boga, a ne delo Boga pod Njegovim identitetom Duha. Delo koje obavlja ovaploćeni Bog najveće je i najtemeljnije delo, a ključnu komponentu tri etape Božjeg dela predstavljaju dve etape dela ovaploćenja. Čovekova duboka iskvarenost predstavlja veliku prepreku izvršenju dela ovaploćenog Boga. Naročito težak posao predstavlja delo koje se sprovodi na ljudima poslednjih dana; i okruženje je neprijateljski nastrojeno i sve su osobe prilično lošega kova. Pa ipak, po okončanju ovog dela, odgovarajući efekat će biti ostvaren bez ijedne greške; to je efekat dela koje obavlja telo, i on je ubedljiviji od efekta koji se postiže delovanjem Duha. Tri etape Božjeg dela biće dovršene u telu, a to mora učiniti ovaploćeni Bog. Najvažnije i najpresudnije delo obavlja se u telu, a spasenje čovekovo mora da obavi ovaploćeni Bog lično. Mada se svim ljudima čini kako ovaploćeni Bog nema sa čovekom nikakve veze, upravo od tog tela zavisi sudbina i egzistencija čitavog ljudskog roda.

Svaka etapa Božjeg dela sprovodi se zarad celog ljudskog roda i usmerena je ka čitavom čovečanstvu. Čak i ako se Njegovo delo obavlja u telu, ono je i dalje usmereno ka celom ljudskom rodu; On je Bog svekolikog čovečanstva i Bog svih stvorenih i nestvorenih bića. Iako je Njegovo delo u telu ograničenog obima i premda je predmet tog dela takođe ograničen, svaki put kad se Bog ovaploti da bi obavio Svoj posao, On za predmet svog dela bira ono što je krajnje reprezentativno; On ne bira neku grupu prostih i neupadljivih ljudi na kojima će raditi, već za predmet Svog dela bira grupu ljudi sposobnih da budu predstavnici Njegovog dela u telu. Tu grupu ljudi On bira zato što je obim Njegovog dela u telu ograničen, zato što su ti ljudi naročito pripremljeni za Njegovo ovaploćeno telo i što je ta grupa naročito odabrana za Njegovo delo u telu. Predmete Svog dela Bog ne bira nasumično, već prema sledećem načelu: predmet Njegovog dela mora biti od koristi za delo ovaploćenog Boga i mora biti u stanju da predstavlja sav ljudski rod. Primera radi, u prihvatanju ličnog iskupljenja od strane Isusa, Jevreji su mogli da predstavljaju celo čovečanstvo, dok su Kinezi u stanju da čitav ljudski rod predstavljaju u prihvatanju ličnog osvajanja od strane ovaploćenog Boga. Ima osnove u predstavljanju čitavog čovečanstva kod Jevreja, kao što ima osnove i u predstavljanju celog ljudskog roda kod Kineza, u pogledu prihvatanja ličnog osvajanja od strane Boga. Značaj iskupljenja ništa ne otkriva više od dela iskupljenja koje je učinjeno među Jevrejima, dok revnost i uspeh osvajanja ništa ne otkriva više od dela osvajanja koje se vrši među kineskim narodom. Čini se da su reč i delo ovaploćenog Boga usmereni samo na malu grupu ljudi, ali Njegovo delo među ovom malom grupom zapravo predstavlja delo čitave vaseljene, a Njegova je reč usmerena ka celom ljudskom rodu. Nakon što Njegovo delo u telu bude privedeno kraju, oni koji Ga slede počeće da šire delo koje je On među njima učinio. Najbolje u vezi s Njegovim delom u telu jeste to što On onima koji Ga slede može u zalog da ostavi precizne reči i podsticaje, kao i Svoju konkretnu volju za čovečanstvo, tako da Njegovi sledbenici mogu celokupno Njegovo delo u telu i Njegovu volju za ceo ljudski rod preciznije i konkretnije da prenesu onima koji taj put prihvataju. Samo delo ovaploćenog Boga među ljudima zaista ostvaruje činjenicu da Bog boravi i živi zajedno s čovekom. Jedino to delo ispunjava čovekovu želju da vidi Božje lice, da svedoči delo Božje i da čuje ličnu reč Božju. Ovaploćeni Bog privodi kraju doba u kojem su se ljudima javljala samo leđa Jahveova i ujedno zaključuje doba u kojem ljudi veruju u nejasnog Boga. Tačnije, delo poslednjeg ovaploćenog Boga uvodi čitavo čovečanstvo u doba koje je realnije, praktičnije i lepše. On ne samo da zaključuje doba zakona i pravila, već, što je još važnije, ljudima razotkriva Boga koji je stvaran i normalan, koji je pravedan i odlikuje se svetošću, koji otključava delo plana upravljanja i koji prikazuje tajne i odredište čovečanstva, koji je stvorio ljudski rod i privodi kraju delo upravljanja i koji je hiljadama godina bio skriven. On privodi potpunom kraju doba nejasnoće, On zaključuje doba u kojem su svi ljudi hteli, ali nisu mogli da traže Božje lice, On dovršava doba u kojem je celo čovečanstvo služilo Sotoni i čitav ljudski rod predvodi sve do ulaska u jednu potpuno novu eru. Sve je to rezultat dela koje Bog obavlja u telu namesto Božjeg Duha. Kad Bog deluje u Svom telu, oni koji Ga slede više ne traže, niti naslepo napipavaju stvari koje kao da ujedno postoje i ne postoje, te prestaju da nagađaju o volji nejasnog Boga. Kad Bog pronosi Svoje delo u telu, oni koji ga slede preneće svim religijama i veroispovestima delo koje je On učinio u telu i celom će ljudskom rodu saopštiti sve Njegove reči. Sve što oni koji prime Njegovo jevanđelje budu čuli biće činjenice o Njegovom delu, biće stvari koje je čovek lično čuo i video, i biće to činjenice, a ne glasine. Te su činjenice dokaz kojim On pronosi Svoje delo, a ujedno su i oruđe koje On koristi u širenju tog dela. Kad ne bi bilo činjenica, Njegovo se jevanđelje ne bi proširilo ne sve zemlje i na sva mesta; kad bi, umesto činjenica, postojale samo čovekove maštarije, On nikad ne bi mogao da obavi delo osvajanja čitave vaseljene. Za čoveka je Duh neopipljiv i nevidljiv, a delo Duha čoveku ne može da ostavi nikakve dodatne dokaze ni činjenice o Božjem delu. Čovek nikada neće videti pravo Božje lice i uvek će verovati u nejasnog Boga koji ne postoji. Čovek nikada neće videti lice Božje, niti će ikada čuti reči koje Bog lično izgovara. Naposletku, čovekove maštarije su isprazne i one ne mogu da zamene pravo lice Boga; suštinsku narav Božju, kao ni delo Samoga Boga, čovek ne može da imitira. Nevidljivog nebeskog Boga i Njegovo delo na zemlju može doneti samo ovaploćeni Bog, koji Svoje delo lično obavlja među ljudima. Ovo je najidealniji način Božjeg javljanja čoveku, kad čovek Boga vidi i spoznaje Njegovo pravo lice, dok neovaploćeni Bog to ne može da postigne. Pošto je Svoje delo doveo do ove etape, ono je time već postiglo optimalni efekat i ostvarilo potpuni uspeh. Božjim ličnim delom u telu već je dovršeno devedeset odsto celokupnog Njegovog upravljanja. To je telo omogućilo bolji početak i bolji rezime čitavog Njegovog dela, ono je celokupno Njegovo delo objavilo i učinilo poslednju temeljnu dopunu celog tog dela. Stoga se neće pojaviti još neki ovaploćeni Bog, koji bi obavio četvrtu etapu Božjeg dela, i nikad više neće biti nikakvog čudesnog dela trećeg Božjeg ovaploćenja.

Svaka etapa Božjeg dela u telu predstavlja Njegovo delo čitavog doba, a ne samo neki određeni period, kao što je to slučaj sa čovekovim delom. Stoga okončanje dela Njegovog poslednjeg ovaploćenja ne označava potpuni kraj Njegovog dela, zato što Njegovo delo u telu predstavlja čitavo doba, a ne samo period u kojem On Svoje delo obavlja u telu. To samo znači da On Svoje delo čitavog doba dovršava tokom boravka u telu, nakon čega se ono širi posvuda. Pošto ovaploćeni Bog obavi Svoju službu, On će Svoje buduće delo poveriti onima koji Ga slede. Na taj će način Njegovo delo čitavog doba nastaviti da se obavlja bez prekida. Delo čitavog doba ovaploćenja smatraće se završenim tek kad se proširi na celu vaseljenu. Delom ovaploćenog Boga započinje nova era, a oni koji nastavljaju Njegovo delo jesu oni koje On upotrebljava. Celokupno delo koje čovek obavlja u službi je ovaploćenog Boga i ono ne može da prekorači taj opseg. Da ovaploćeni Bog nije došao da obavi Svoje delo, čovek ne bi mogao staro doba da privede kraju, niti bi mogao da započne novo doba. Delo koje obavlja čovek spada u opseg onih dužnosti koje čovek može da izvršava i ono ne predstavlja Božje delo. Jedino ovaploćeni Bog može da dođe i da dovrši delo koje On treba da obavi i, osim Njega, to delo niko ne može da obavi u Njegovo ime. Ovo o čemu govorim se, naravno, odnosi na delo ovaploćenja. Ovaj ovaploćeni Bog najpre izvršava onaj korak dela koji nije u skladu s čovekovim predstavama, nakon čega obavlja još poslova koji nisu usklađeni s čovekovim predstavama. Cilj tog dela je osvajanje čoveka. U određenom smislu, Božje ovaploćenje nije u skladu s čovekovim predstavama, te On stoga obavlja još neka dela koja nisu u skladu s čovekovim predstavama, što čoveka navodi da razvija još kritičnije stavove o Njemu. On Svoje delo osvajanja, naprosto, obavlja među ljudima koji o Njemu imaju bezbroj predstava. Nakon što obavi Svoju službu, svi će ljudi, ma kako se prema Njemu ophodili, potpasti pod Njegovu vrhovnu vlast. Činjenica ovog dela ne odražava se samo na kineski narod, već ujedno predstavlja i način na koji će čitavo čovečanstvo biti osvojeno. Efekti ostvareni na ovim ljudima najavljuju efekte koji će biti ostvareni na čitavom čovečanstvu, a efekti dela koje On bude obavljao u budućnosti daleko će premašiti čak i efekte ostvarene na ovim ljudima. Božje delo u telu ne objavljuje se fanfarama, ali nije ni obavijeno tamom. To je realno i stvarno delo, delo u kojem je jedan i jedan jednako dva. Ono ni od koga nije skriveno, niti ikoga obmanjuje. Ono što ljudi vide jesu realne i autentične stvari, a ono što čovek stiče prava je istina i znanje. Kad ovo delo bude dovršeno, čovek će posedovati novo znanje o Njemu, a oni koji uistinu tragaju neće više o Njemu imati nikakve predstave. To nije samo efekat Njegovog delovanja na kineski narod, već takođe predstavlja i efekat Njegovog dela osvajanja čitavog čovečanstva, jer za delo osvajanja celog čovečanstva ništa nije korisnije od ovog tela, od delovanja tog tela i od svega što od tog tela potiče. Sve je to korisno kako za Njegovo današnje delo, tako i za Njegovo delovanje u budućnosti. Ovo će telo osvojiti čitavo čovečanstvo i zadobiti čitavo čovečanstvo. Nema boljeg dela putem kojeg bi celo čovečanstvo moglo Boga da vidi, da Mu se pokori i da Ga spozna. Delo koje čovek obavlja predstavlja samo ograničeni opseg, a kada Bog obavlja Svoje delo, On se ne obraća određenoj osobi, već se obraća celom ljudskom rodu i svima onima koji prihvataju Njegove reči. Svršetak koji On objavljuje predstavlja svršetak čitavog ljudskog roda, a ne samo neke konkretne osobe. On nikoga ne tretira na poseban način, niti od bilo koga pravi žrtvu, već se obraća čitavom čovečanstvu i radi za njegovu dobrobit. Stoga je ovaj ovaploćeni Bog sve ljude već klasifikovao prema vrsti, već je sudio celom čovečanstvu i celom čovečanstvu uredio prikladno odredište. Mada Bog Svoje delo obavlja samo u Kini, On je zapravo već razrešio delo čitave vaseljene. On ne može da čeka da se Njegovo delo proširi na sav ljudski rod da bi tek onda počeo, korak po korak, nešto da izjavljuje i uređuje. Zar tada ne bi već bilo prekasno? Sada je On potpuno sposoban da unapred dovrši Svoje buduće delo. Pošto je Onaj koji deluje ovaploćeni Bog, On Svoje bezgranično delo obavlja unutar ograničenog opsega, nakon čega će od čoveka zatražiti da izvrši dužnost koju čovek treba da izvrši; to je načelo po kojem On deluje. On s čovekom može da živi samo neko vreme i ne može da mu se pridruži sve dok delo čitave epohe ne bude dovršeno. On unapred predviđa Svoje buduće delo zato što je On Bog. Nakon toga, On će Svojim rečima sve ljude klasifikovati prema vrsti, a čovečanstvo će, shodno Njegovim rečima, zakoračiti u Njegovo delo, koje se odvija korak po korak. Niko neće pobeći i svi moraju praktično da deluju u skladu s tim. Ubuduće će, dakle, doba biti usmeravano Njegovim rečima, a ne Duhom.

Delo ovaploćenog Boga mora biti obavljeno u telu. Kad bi to delo neposredno obavljao Božji Duh, ono ne bi moglo da ostvari nikakve efekte. Čak i kad bi ga obavio Duh, to delo ne bi bilo od velikog značaja i na kraju bi ispalo neubedljivo. Sva bi stvorenja htela da saznaju da li je delo Stvoritelja značajno, šta ono predstavlja, zarad čega se vrši, te da li Božje delo obiluje autoritetom i mudrošću i je li ono od vrhunske vrednosti i značaja. Delo koje On obavlja vrši se radi spasenja čitavog ljudskog roda, u svrhu pobede nad Sotonom i zarad svedočenja o Njemu Sȃmom među svim stvarima. Kao takvo, delo koje On obavlja mora da je izuzetno značajno. Ljudsko je telo Sotona iskvario, te je stoga ono do krajnosti zaslepljeno i duboko povređeno. Najvažniji razlog zbog kojeg Bog Svoje delo u telu obavlja lično jeste taj što je predmet Njegovog spasenja čovek, sazdan od krvi i mesa, i što Sotona takođe koristi čovekovo telo da bi Božje delo ometao. Bitka sa Sotonom zapravo je delo osvajanja čoveka, a čovek je ujedno i predmet Božjeg spasenja. Na taj je način delo ovaploćenog Boga od suštinske važnosti. Sotona je iskvario čovekovo telo, a čovek je postao otelovljenje Sotone i objekat koji Bog treba da pobedi. Tako se na zemlji odvija delo borbe protiv Sotone i delo spasavanja čovečanstva, a Bog mora da postane čovek kako bi sa Sotonom vodio bitku. Ovo je delo praktično u najvećoj mogućoj meri. Kada Bog deluje u telu, On u telu zapravo vodi bitku protiv Sotone. Dok deluje u telu, On Svoje delo obavlja na duhovnom planu i celokupno Svoje duhovno delo čini stvarnim delom na zemlji. Onaj koji pritom biva osvojen jeste čovek, koji je prema Njemu neposlušan, dok onaj koji je poražen predstavlja oličenje Sotone (i to je, naravno, čovek), koji je Njegov neprijatelj, a i onaj koji naposletku biva spasen takođe je čovek. Upravo je stoga još nužnije da Bog postane ljudsko biće sa spoljnom ljušturom stvorenja, kako bi mogao da povede pravu bitku sa Sotonom, da osvoji čoveka koji mu je nepokoran i da ima istu spoljnu ljušturu kao i On, te da spase čoveka, koji je načinjen od iste spoljne ljušture kao i On i kojeg je Sotona povredio. Njegov neprijatelj je čovek, predmet Njegovog osvajanja je čovek i predmet Njegovog spasenja je čovek, kojeg je On stvorio. Stoga On mora da postane ljudsko biće, a na taj način Njegovo delo postaje neuporedivo lakše. On je u stanju da pobedi Sotonu i da osvoji ljudski rod, a uz to je sposoban i da spase čovečanstvo. Iako je ovo telo normalno i stvarno, On nije obično telo: On nije telo koje je samo ljudsko, već telo koje je ujedno i ljudsko i božansko. U tome je razlika između Njega i čoveka, i to je znak Božjeg identiteta. Jedino takvo telo može da obavi delo koje On namerava da obavi, da izvrši Božju službu u telu i da u potpunosti dovrši Božje delo među ljudima. Da nije tako, Njegovo bi delo među ljudima uvek bilo isprazno i manjkavo. Mada je Bog u stanju da vodi bitku sa Sotoninim duhom i da iz nje izađe kao pobednik, staru narav iskvarenog čoveka nemoguće je razrešiti, a oni koji su prema Bogu neposlušni i protive Mu se, nikad neće moći istinski da potpadnu pod Njegovu vrhovnu vlast, što znači da On ljude nikad neće moći da osvoji i nikad neće moći da zadobije čitavo čovečanstvo. Ako Njegovo delo na zemlji ne može da bude razrešeno, to znači da Njegovo upravljanje nikad neće biti privedeno kraju i da sav ljudski rod neće moći da otpočine. Ako Bog ne može da otpočine sa svim Svojim stvorenjima, takvo delo upravljanja nikad neće dobiti svoj ishod, a Božja će slava, shodno tome, nestati. Mada Njegovo telo nema nikakav autoritet, Njegovo delo će postići svoj efekat. To je neumitni smer u kojem se Njegovo delo odvija. Bez obzira na to da li Njegovo telo poseduje autoritet ili ne, sve dok je On sposoban da obavlja delo Samog Boga, On jeste Sȃm Bog. Ma koliko da je to telo normalno i obično, On može da obavlja delo koje treba da obavi, jer to je telo Bog, a ne samo ljudsko biće. Razlog zbog kojeg to telo može da obavlja delo za koje čovek nije sposoban jeste taj što se njegova unutarnja suština razlikuje od suštine bilo kojeg ljudskog bića, a razlog zbog kojeg On čoveka može da spase leži u činjenici da se njegov identitet razlikuje od identiteta ma kog drugog čoveka. Ovo telo je toliko važno za čovečanstvo zato što je On čovek, a povrh toga je i Bog, zato što može da obavi delo koje nijedan običan čovek od krvi i mesa ne može da obavi i zato što može da spase iskvarenog čoveka, koji zajedno s Njim živi na zemlji. Iako je identičan čoveku, ovaploćeni Bog je za ljudski rod važniji od bilo koje dragocene osobe, jer On može da obavi delo koje Duh Božiji ne može da obavi, sposobniji je od Duha Božjeg da svedoči o Sȃmom Bogu i sposobniji od Duha Božjeg da u potpunosti zadobije čovečanstvo. Kao rezultat toga, iako je ovo telo normalno i obično, Njegov doprinos čovečanstvu i Njegov značaj za postojanje ljudskog roda čine Ga izuzetno dragocenim, a prava vrednost i značaj tog tela za svakog su čoveka nemerljivi. Premda ovo telo Sotonu ne može neposredno da uništi, On uz pomoć Svog dela može da osvoji čovečanstvo, da porazi Sotonu i primora ga da se potpuno potčini Njegovoj vrhovnoj vlasti. Upravo zato što je ovaploćen, Bog može da porazi Sotonu i u stanju je da spase čovečanstvo. On Sotonu ne uništava neposredno, već se ovaploćuje da bi obavio delo osvajanja čovečanstva koje je Sotona iskvario. Na taj način, On je u stanju da među Svojim stvorenjima svedoči o Sȃmom Sebi i sposobniji je da spase iskvarenog čoveka. Pobeda ovaploćenog Boga nad Sotonom pruža snažnije svedočenje i ubedljivija je od neposrednog uništenja Sotone od strane Božjeg Duha. Ovaploćeni Bog je sposobniji da čoveku pomogne da spozna Stvoritelja i sposobniji je da među Svojim stvorenjima svedoči o Sȃmom Sebi.