Četvrta stvar se odnosi na ljudske oči: svetlost. I ona je veoma važna. Kada vidiš jarku svetlost, a njen sjaj dostigne određenu jačinu, ona je u stanju da oslepi ljudske oči. Na kraju krajeva, ljudske oči su od krvi i mesa. Ne mogu da podnesu toliku nadraženost. Usuđuje li se iko da direktno gleda u sunce? Neki ljudi su pokušali i, ako nose naočare za sunce, to dobro funkcioniše – ali zahteva upotrebu pomagala. Bez pomagala, čovekove gole oči nisu sposobne da se suoče sa suncem, niti da direktno gledaju u njega. Međutim, Bog je stvorio sunce da ljudskom rodu donese svetlost, i ova svetlost je, takođe, nešto za šta se On pobrinuo. Bog nije naprosto dovršio stvaranje sunca, smestio ga negde tamo i onda ga zanemario; Bog ne obavlja stvari na taj način. Veoma je pažljiv u Svojim postupcima i temeljno ih promišlja. Bog je za ljudski rod stvorio oči kako bi on mogao da vidi, a takođe je unapred odredio parametre svetlosti pomoću kojih čovek vidi stvari. Ne bi valjalo da je svetlo suviše prigušeno. Kada je toliko mračno da ljudi ne vide prst pred nosom, oči im izgube funkciju i ničemu ne služe. Međutim, prejaka svetlost podjednako onesposobljava ljudske oči da vide stvari, jer je jačina svetlosti nepodnošljiva. Prema tome, Bog je obezbedio okruženje za postojanje ljudskog roda sa odgovarajućom količinom svetlosti za ljudske oči – sa količinom koja neće naškoditi ljudskim očima, niti ih oštetiti, a kamoli prouzrokovati da izgube svoju funkciju. Zato je Bog oko sunca i zemlje dodao slojeve oblaka i zato je gustina vazduha u stanju da pravilno filtrira one vrste svetlosti koje mogu da naškode ljudskim očima ili koži – oni su u odgovarajućoj srazmeri. Pored toga, boje zemlje koje je Bog stvorio odražavaju sunčevu svetlost i sve druge vrste svetlosti, a mogu da otklone one vrste svetlosti koje su prejake da bi im se ljudske oči prilagodile. Prema tome, ljudi mogu da šetaju na otvorenom i da vode svoj život bez potrebe da stalno nose veoma zatamnjene naočari za sunce. U normalnim okolnostima, ljudske oči mogu da vide stvari u svom vidnom polju, a da im svetlost ne smeta. Drugim rečima, ne bi bilo dobro da je svetlo previše prodorno, niti da je suviše prigušeno. Ako bi bilo previše slabo, ljudske oči bi bile oštećene i, nakon kraćeg korišćenja, bile bi uništene; ako bi bilo previše jako, ljudske oči to ne bi mogle da izdrže. Upravo ova svetlost koju ljudi imaju mora biti prikladna za ljudske oči da bi videle, a Bog je, različitim metodama, štetu koju svetlost nanosi ljudskim očima sveo na najmanju moguću meru; i premda ova svetlost može da koristi ljudskim očima ili da na njih štetno utiče, dovoljna je da ljudima omogući da stignu do kraja svog života i da sve vreme koriste svoje oči. Zar Bog nije bio temeljan kada je ovo razmatrao? S druge strane, đavo, Sotona, deluje, a da mu takva razmišljanja nikad ne prođu kroz um. Uz Sotonu, svetlost je uvek ili previše jaka ili previše slaba. Tako Sotona deluje.

Bog je obavio ove stvari u pogledu svih aspekata ljudskog tela – u pogledu vida, sluha, ukusa, disanja, osećanja i tako dalje – kako bi ljudski rod maksimalno prilagodio opstanku, tako da može normalno da živi i da istraje u tome. Drugim rečima, trenutna životna sredina, koju je stvorio Bog, jeste najprikladnija i najkorisnija sredina za opstanak ljudskog roda. Neki ljudi mogu pomisliti da to nije baš toliko važno, da je to sasvim uobičajena stvar. Zvuk, svetlost i vazduh jesu stvari za koje ljudi osećaju da im pripadaju po rođenju, u kojima uživaju od trenutka kada su rođeni. Međutim, u pozadini ovih stvari u kojima možeš da uživaš, delovao je Bog; to je nešto što ljudi moraju da razumeju, nešto što moraju da znaju. Iako možda smatraš da nema potrebe da razumeš ove stvari ili da za njih znaš, Bog je, ukratko, o njima mnogo razmišljao prilikom stvaranja, imao je plan, imao je određene zamisli. On nije lakomisleno ili tek tako smestio ljudski rod u takvo okruženje za život, ni najmanje ne razmišljajući o tome. Možda mislite da sam previše veličanstveno govorio o svakoj od ovih malih stvari, međutim, prema Mom mišljenju, svaka stvar koju je Bog obezbedio ljudskom rodu neophodna je za njegov opstanak. U njoj se nalazi Božji postupak.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sâm Bog, jedinstveni VIII“