Biblija nosi i naziv Stari i Novi zavet. Da li znate na šta se odnosi „zavet“? „Zavet“ u Starom zavetu potiče od Jahveovog zaveta s narodom Izraela kada je ubio Egipćane i spasio Izraelce od faraona. Naravno, dokaz ovog zaveta bila je krv jagnjeta namazana na vratnice, kroz koju je Bog sklopio savez sa čovekom, onaj u kojem je rečeno da su svi oni koji su imali jagnjeću krv na vratnicama, gore i sa strane, bili Izraelci, da su oni Božji izabrani narod i da će ih Jahve sve poštedeti (jer se Jahve tada namerio da ubije sve prvorođene sinove Egipta i prvorođene mladunce ovaca i stoke). Ovaj zavet ima dva nivoa značenja. Jahve neće poštedeti nikoga od ljudi ili stoke u Egiptu; On će pobiti sve njihove prvorođene sinove i prvorođene mladunce ovaca i stoke. Stoga je u mnogim knjigama proročanstava bilo predskazano da će zbog Jahveovog zaveta Egipćani biti strogo nagrđeni. To je prvi nivo značenja zaveta. Jahve je ubio prvorođene sinove Egipta i svu prvinu od stoke, a poštedeo je sve Izraelce, što je značilo da je Jahve voleo sve one koji su poticali iz zemlje Izraela i da će svi oni biti pošteđeni; želeo je da dugoročno deluje u njima, i uspostavio je zavet s njima koristeći jagnjeću krv. Od tada Jahve nije ubijao Izraelce i rekao je da će oni zauvek biti Njegovi izabranici. U dvanaest plemena Izraelovih, On će započeti Svoje delo koje će trajati čitavo Doba zakona, On će obznaniti sve Svoje zakone Izraelcima, izabrati među njima proroke i sudije, i oni će biti u središtu Njegovog dela. Jahve je napravio zavet sa njima: ako se doba ne promeni, On će raditi samo sa izabranicima. Jahveov zavet bio je nepromenljiv, jer je zapečaćen krvlju, i bio je sklopljen sa Njegovim izabranim narodom. Što je još važnije, On je izabrao odgovarajući okvir i cilj kroz koji će se upustiti u Svoje delo tokom čitavog doba, te su ljudi shvatili zavet kao nešto što ima poseban značaj. To je drugi nivo značenja zaveta. Sa izuzetkom Postanja, koje se dogodilo pre uspostavljanja zaveta, sve druge knjige u Starom zavetu beleže Božje delo među Izraelcima nakon uspostavljanja zaveta. Naravno, postoje sporadični izveštaji o neznabošcima, ali sve u svemu, Stari zavet opisuje Božje delo u Izraelu. Zbog Jahveovog zaveta sa Izraelcima, knjige napisane u Doba zakona nazivaju se Stari zavet. Naziv je dat po Jahveovom zavetu sa Izraelcima.

Novi zavet je nazvan po krvi koju je Isus prolio na krstu i po Njegovom zavetu sa svima koji su verovali u Njega. Ovo je bio Isusov zavet: ljudi su samo morali da veruju u Njega da bi im gresi bili oprošteni zbog krvi koju je prolio, i tako će biti spaseni i ponovo rođeni kroz Njega, i više neće biti grešnici; ljudi su morali samo da veruju u Njega da bi primili Njegovu blagodat, i da ne bi posle smrti stradali u paklu. Sve knjige napisane tokom Doba blagodati nastale su posle tog zaveta, i sve one opisuju delo i izjave sadržane u njemu. One ne idu dalje od spasenja raspeća ili zaveta Gospoda Isusa; sve te knjige napisala su braća u Gospodu koja su imala iskustva. Dakle, ove su knjige takođe dobile ime po zavetu: one su nazvane Novi zavet. Ova dva zaveta uključuju samo Doba zakona i Doba blagodati, i nemaju nikakve veze sa poslednjim dobom. Dakle, Biblija nije od velike koristi današnjem narodu poslednjih dana. U najboljem slučaju, ona može privremeno da posluži kao pisani izvor, ali u osnovi ima malu upotrebnu vrednost. Ipak, religiozni ljudi je i dalje najviše cene. Oni ne znaju Bibliju; oni znaju samo kako da tumače Bibliju, i suštinski nisu svesni kako je nastala. Njihov stav prema Bibliji je sledeći: sve u Bibliji je ispravno, ne sadrži neispravnosti ili greške. Upravo zato što su prvo utvrdili da je Biblija ispravna i bez greške, oni je proučavaju i ispituju sa velikim zanimanjem. Današnja etapa rada nije predskazana u Bibliji. Nigde se ne spominje osvajanje u najmračnijem od svih mesta, jer je ovo najnovije delo. Pošto je doba dela drugačije, čak ni sam Isus nije bio svestan da će se ova etapa dela obaviti tokom poslednjih dana – pa kako bi onda ljudi poslednjih dana mogli da pronađu ovu etapu dela proučavajući Bibliju?

Većina onih koji tumače Bibliju koriste logičko zaključivanje i nemaju stvarnu pozadinu. Oni samo koriste logiku da bi došli do raznih zaključaka. Godinama se niko nije usuđivao da analizira Bibliju ili da kaže „ne“ Bibliji, jer je ta knjiga „sveta knjiga“ i ljudi je obožavaju kao Boga. To traje već nekoliko hiljada godina. Bog nije obraćao pažnju i niko nije otkrio unutrašnju priču Biblije. Mi kažemo da je poštovanje Biblije idolatrija, ali se niko od onih posvećenih vernika ne usuđuje da to vidi na taj način, i oni će ti reći: „Brate! Nemoj tako da govoriš, to je užasno! Kako možeš da huliš na Boga?“ Zatim će sa bolnim izrazom lica prozboriti: „O, milostivi Isuse, Gospode spasenja, preklinjem Te da mu oprostiš grehe, jer Ti si Gospod koji voli čoveka, i svi smo mi zgrešili, molim te budi saosećajan prema nama, amin.“ Eto toliko su oni „pobožni“; kako im onda može biti lako da prihvate istinu? Tvoje reči će ih zapanjiti. Niko se ne bi usudio da pomisli da Biblija može biti ukaljana ljudskim idejama i ljudskim predstavama, i niko ne može da uvidi ovu manu. Nešto od onoga što se nalazi u Bibliji jesu iskustva i znanje pojedinaca, nešto je prosvećenje Svetoga Duha, a ima i iskrivljenosti koja je plod ljudskog intelekta i misli. Bog se nikada nije mešao u te stvari, ali postoji granica: te stvari ne mogu prevazići razmišljanje normalnih ljudi, a ukoliko se to ipak desi, onda time ometaju Božje delo i prekidaju ga. Ono što prevazilazi razmišljanje normalnih ljudi delo je Sotone, jer lišava ljude njihove dužnosti; to je delo Sotone i njime upravlja Sotona, i u ovom trenutku Sveti Duh ti neće dozvoliti da tako postupaš. Ponekad neka braća i sestre pitaju: „Da li je u redu da radim na takav i takav način?“ Pogledam njihov rast i kažem: „U redu je!“ Postoje i neki ljudi koji kažu: „Ako radim na takav i takav način, da li je moje stanje normalno?“ I ja kažem: „Da! Normalno je, vrlo je normalno!“ Drugi kažu: „Da li je u redu da radim na ovaj način?“ A Ja kažem: „Ne!“ Oni kažu: „Zašto je to u redu za njega, a ne za mene?“ A ja kažem: „Zato što ono što ti radiš dolazi od Sotone, to je smetnja i uzrok tvoje motivacije je pogrešan.“ Desi se ponekad da delo ne napreduje dovoljno, a braća i sestre nisu toga svesni. Neki Me pitaju da li je u redu raditi na određeni način, i kada vidim da njihovo činjenje neće prekinuti delo budućnosti, kažem im da je u redu. Delo Svetog Duha daje ljudima okvir; ljudi ne moraju doslovno da slede želje Svetog Duha, jer ljudi poseduju normalno razmišljanje i slabost, i imaju neke telesne potrebe, imaju stvarne probleme, i u njihovim glavama su misli koje ni na koji način ne mogu da kontrolišu. Sve što tražim od ljudi ima neko ograničenje. Neki smatraju da su Moje reči dvosmislene, da im govorim da delaju na određen način – to je zato što ti ne razumeš da Moji zahtevi imaju prikladan okvir. Kada bi bilo onako kako ti zamišljaš – da postavim iste zahteve svim ljudima bez izuzetka i zahtevam od njih da svi postignu isti rast – onda to ne bi funkcionisalo. To bi značilo tražiti nemoguće i to je princip ljudskog rada, a ne princip Božjeg dela. Božje delo se vrši u skladu sa stvarnim okolnostima ljudi i zasniva se na njihovom urođenom kovu. Ovo je takođe princip širenja jevanđelja: ti moraš da napreduješ polako, da puštaš prirodu da ide svojim tokom; samo kada nekome jasno iskažeš istinu, on će razumeti, i samo tada će oni moći da ostave Bibliju po strani. Kada Bog ne bi obavio ovu etapu dela, ko bi mogao da raskine sa tim pravilom ponašanja? Ko bi mogao da obavi novo delo? Ko bi mogao da pronađe novi put izvan Biblije? Pošto su tradicionalne predstave i feudalna etika ljudi toliko nečuvene, oni nemaju sposobnost da ih se sami otarase, niti imaju hrabrosti da to učine. A to još ništa ne govori o tome koliko su ljudi današnjice zatočenici nekolicine mrtvih reči u Bibliji, reči koje su ovladale njihovim srcima. Kako onda mogu biti voljni da se odreknu Biblije? Kako bi i mogli tako lako da prihvate put koji se nalazi izvan Biblije? To bi bilo nemoguće ukoliko ne možeš jasno da govoriš o unutrašnjoj priči Biblije i načelima rada Svetog Duha, tako da svi ljudi budu potpuno ubeđeni – što je od najveće važnosti. Razlog za to je što svi u religiji poštuju Bibliju i obožavaju je kao Boga; oni takođe pokušavaju da svedu Boga u okvire Biblije, a ima i slučajeva kada mogu da postignu svoje ciljeve tek kada Boga još jednom prikuju za krst.