Upravo smo govorili o jednom delu ukupnog okruženja, konkretno o uslovima neophodnim za opstanak čoveka, koje je Bog pripremio kada je stvarao svet. Govorili smo o pet stvari, o pet elemenata tog okruženja. Naša sledeće tema je usko povezana sa fizičkim životom svakog čoveka, od većeg je značaja za taj život i u većoj meri ispunjava uslove koji su za njega potrebni nego što je to slučaj sa prethodnih pet. Konkretno, reč je o hrani koju ljudi jedu. Bog je stvorio čoveka i postavio ga u pogodno okruženje za život; nakon toga, čoveku su bili potrebni hrana i voda. Čovek je imao ovu potrebu, pa je Bog za njega obavio odgovarajuće pripreme. Prema tome, svaki korak Božjeg dela i svaka stvar koju On čini nisu uprazno izgovorene reči, već stvaran, praktičan postupak koji se preduzima. Zar hrana nije neophodna u svakodnevnom životu ljudi? Je li hrana važnija od vazduha? Podjednako su važni. Oba su neophodni uslovi i materije za opstanak ljudskog roda i za očuvanje nastavka ljudskog života. Šta je važnije – vazduh ili voda? Temperatura ili hrana? Svi oni su podjednako važni. Ljudi među njima ne mogu da biraju jer ne mogu bez ijedne od ovih stvari. Ovo je stvarno, praktično pitanje, a ne jedan od tvojih izbora među stvarima. Ti to ne znaš, ali Bog zna. Kada vidiš hranu, pomisliš: „Ne mogu bez hrane!“ Međutim, čim si stvoren, da li si znao da ti je potrebna hrana? Nisi to znao, ali Bog jeste. Tek kada si ogladneo i na drveću ugledao voće a na zemlji žitarice koje možeš da pojedeš, shvatio si da ti je potrebna hrana. Tek kada si ožedneo i ugledao izvorsku vodu – tek kada si je popio, shvatio si da ti je potrebna voda. Vodu je Bog unapred pripremio za ljudski rod. Hrana je, bez obzira na to da li neko jede dvaput, triput ili više puta dnevno, u najkraćem, nešto što je neizostavno u svakodnevnom ljudskom životu. Jedna od onih stvari koje su potrebne za održavanje normalnog, neprekidnog opstanka ljudskog tela. Dakle, odakle potiče većina hrane? Ona, pre svega, potiče iz zemlje. Bog je za ljudski rod unapred pripremio zemlju, a ona je pogodna za opstanak mnogih vrsta biljaka, ne samo drveća ili trave. Bog je za ljudski rod pripremio sve vrste žitarica i semenja raznih drugih namirnica, dao je ljudskom rodu pogodno zemljište i tlo za setvu, i pomoću tih stvari ljudski rod pribavlja hranu. Koje su različite vrste hrane? To verovatno već znate. Pre svega, to su razna zrnevlja. Koja razna zrnevlja postoje? Pšenica, italijanski proso, lepljivi proso, običan proso i druge vrste oljuštenog zrna. Žitarice su takođe dostupne u raznim vrstama, sa različitim sortama od juga do severa: ječam, pšenica, ovas, heljda i tako dalje. Različite vrste su pogodne za uzgajanje u različitim regionima. Postoje i razne vrste pirinča. Jug ima svoje sorte, koje su dužeg zrna i pogodne za ljude sa juga, jer je tamo klima toplija, što znači da meštani moraju da jedu sorte poput indika pirinča, koji nije previše lepljiv. Njihov pirinač ne sme da bude previše lepljiv jer bi, u suprotnom, izgubili apetit i ne bi mogli da ga probave. Severnjaci jedu lepljiviji pirinač pošto je na severu uvek hladno, pa tamošnji ljudi moraju da jedu znatno lepljivije namirnice. U nastavku, postoje i brojne sorte pasulja, koje rastu iznad zemlje, i korenasto povrće koje raste pod zemljom, kao što su krompir, batat, taro i mnoge druge vrste. Krompir raste na severu, gde je veoma dobrog kvaliteta. Kada ljudi nemaju žitarice za jelo, krompir kao glavna hrana može da im omogući da jedu tri obroka dnevno. Krompir može da se koristi i kao zaliha hrane. Kvalitet batata je donekle lošiji od običnog krompira, ali se on i dalje može koristiti kao glavna hrana da se zaokruže tri obroka dnevno. Kada nije lako doći do žitarica, ljudi mogu da utole glad batatom. Na isti način se može koristiti i taro, koji često jedu ljudi na jugu, a može da posluži i kao glavna hrana. Takvo je i mnoštvo raznovrsnih useva, koji predstavljaju neophodan sastojak svakodnevne hrane i pića ljudi. Ljudi koriste razne žitarice za pravljenje hleba, kineskih zemički na pari, rezanaca, pirinča, pirinčanih rezanaca i drugih stvari. Bog je razne ove žitarice u izobilju darovao ljudskom rodu. Zašto postoji toliko sorti, stvar je Božje svrhe: pogodne su za uzgajanje na različitom tlu i u klimama na severu, jugu, istoku i zapadu; pri čemu njihov različit sastav i sadržaj odgovaraju različitom sastavu i sadržaju ljudskog tela. Jedući samo ove žitarice, ljudi mogu da održavaju različite hranljive materije i supstance koje su potrebne njihovom telu. Severna i južna hrana se razlikuju, ali imaju mnogo više sličnosti nego razlika. Obe vrste mogu da zadovolje redovne potrebe ljudskog tela i da podrže njegov normalan opstanak. Postoji obilje vrsta koje se proizvode u svakom regionu zato što je ljudskim fizičkim telima potrebno ono čime ih ove različite namirnice snabdevaju – potrebno je snabdeti tela različitim namirnicama uzgojenim na zemlji kako bi se održalo njihovo normalno postojanje i kako bi ona mogla da vode normalan ljudski život. Ukratko, Bog je bio veoma uviđavan prema ljudskom rodu. Različite namirnice koje je Bog ljudima podario nisu jednolične – naprotiv, prilično su sveobuhvatne. Ako ljudi žele da jedu žitarice, mogu da jedu žitarice. Neki ljudi više vole pirinač od pšenice, pa pošto ne vole pšenicu, mogu da jedu pirinač. Postoje svakojake vrste pirinča – dugog zrna, kratkog zrna – i svaka može da zadovolji ljudski apetit. Prema tome, ako ljudi jedu ove žitarice – sve dok u svojoj ishrani nisu naročito probirljivi – neće oskudevati u hranljivim sastojcima i zagarantovan im je zdrav život sve do smrti. Ovo je bila Božja zamisao kada je ljudskom rodu darovao hranu. Ljudsko telo ne može bez ovih stvari – zar to nije realnost? Ovo su praktični problemi koje čovek nije mogao sâm da reši, ali je Bog za njih bio spreman: unapred je mislio na njih i sproveo je pripreme za ljudski rod.

Međutim, to nije sve što je Bog dao ljudskom rodu – On je ljudskom rodu dao i povrće! Ako je pirinač sve što jedeš, možda nećeš dobiti dovoljno hranljivih materija. Sa druge strane, ako propržite nekoliko vrsta povrća ili napravite mešavinu salata koje ćete jesti uz obroke, onda će vitamini u povrću, različiti mikroelementi i druge hranljive materije prirodnim putem moći da zadovolje potrebe vašeg tela. A ljudi mogu da pojedu i malo voća između obroka. Ponekad je ljudima potrebno više tečnosti i drugih hranljivih sastojaka ili različitih ukusa, a voće i povrće su tu da zadovolje te potrebe. Budući da na severu, jugu, istoku i zapadu postoje različita zemljišta i klime, tamo se proizvode različite sorte povrća i voća. Pošto je klima na jugu preterano topla, većina tamošnjeg voća i povrća rashlađuje, i kada se pojede, može da uspostavi ravnotežu hladnoće i toplote u ljudskom telu. Nasuprot tome, na severu postoji manje sorti povrća i voća, a opet dovoljno da zadovolji lokalno stanovništvo. Međutim, zahvaljujući razvoju društva poslednjih godina i takozvanom društvenom napretku, kao i zahvaljujući poboljšanju komunikacije i transporta koji povezuju sever, jug, istok i zapad, ljudi na severu mogu, takođe, da jedu južno voće i povrće ili regionalne proizvode sa juga, i to mogu da čine u sva četiri godišnja doba. Iako to može da zadovolji ljudski apetit i materijalne želje, njihova tela se nesvesno podvrgavaju različitim stepenima oštećenja. Ovo je stoga što među namirnicama koje je Bog pripremio za ljudski rod, postoje namirnice, voće i povrće, namenjeni ljudima na jugu, kao i namirnice, voće i povrće, namenjeni ljudima na severu. Drugim rečima, ako si rođen na jugu, za tebe je prikladno da jedeš stvari sa juga. Bog je posebno pripremio ove namirnice, voće i povrće, zato što jug ima posebnu klimu. Na severu postoji hrana koja je neophodna telu ljudi sa severa. Međutim, pošto su ljudi nezasitog apetita, neupućeno su dozvolili sebi da ih zahvati plima novih društvenih trendova, te nesvesno krše ove zakone. Iako ljudi smatraju da su im životi bolji nego što su bili u prošlosti, ovakav društveni napredak nanosi podmuklu štetu telima sve većeg broja ljudi. To nije ono što Bog želi da vidi, a nije ni ono što je On nameravao kada je ljudski rod snabdevao ovim namirnicama, voćem i povrćem. Ljudi su sami izazvali trenutnu situaciju kršeći zakone Božje.

I pored svega toga, izdašnost koju je Bog darovao ljudskom rodu zaista je osebujna u svom izobilju, a svako mesto ima svoj lokalni proizvod. Na primer, neka mesta su bogata crvenim urmama (poznatim i kao žižule), druga su bogata orasima, a treća kikirikijem ili raznim drugim orašastim plodovima. Sve ove materijalne stvari obezbeđuju hranljive sastojke potrebne ljudskom telu. Međutim, Bog ljudski rod snabdeva stvarima u pravoj količini i u pravo vreme, prema godišnjem dobu i periodu u godini. Ljudski rod žudi za fizičkim uživanjem i proždrljiv je, što doprinosi kršenju i narušavanju prirodnih zakona ljudskog rasta, koje je Bog uspostavio kada je stvorio ljudski rod. Uzmimo za primer trešnju. Ona sazreva negde tokom juna. U normalnim uslovima, do avgusta više neće biti trešanja. Mogu se čuvati sveže samo dva meseca, međutim, koristeći naučne tehnike, ljudi sada mogu da produže taj period na dvanaest meseci, pa sve do naredne sezonske berbe trešanja. To znači da trešanja ima tokom cele godine. Da li je ova pojava normalna? (Nije.) Dakle, kada je najbolje godišnje doba da se jedu trešnje? To bi bio period od juna do avgusta. Nakon ovog perioda, koliko god da ih održavaš svežim, one neće imati isti ukus, niti će obezbediti ono što je ljudskom telu potrebno. Kada istekne rok trajanja, koje god hemikalije da koristiš, nećeš moći da uliješ u njih sve ono što imaju kada rastu prirodno. Osim toga, šteta koju hemikalije nanose ljudima jeste nešto što, uz sve pokušaje, niko ne može da ukloni niti promeni. Prema tome, šta sadašnja tržišna ekonomija donosi ljudima? Životi ljudi izgledaju bolje, prevoz između regiona postao je vrlo praktičan, a ljudi mogu da jedu sve vrste voća u svakom godišnjem dobu. Ljudi na severu mogu redovno da jedu banane, kao i sve regionalne poslastice, voće ili druge namirnice sa juga. Međutim, to nije život koji Bog želi da pruži ljudskom rodu. Ovakva tržišna ekonomija može doneti određenu korist životima ljudi, ali im može i naškoditi. Usled obilja na tržištu, mnogi ljudi jedu, a da ni ne razmišljaju o tome šta stavljaju u usta. Ovakvo ponašanje je u suprotnosti sa zakonima prirode i škodljivo je za ljudsko zdravlje. Dakle, tržišna ekonomija ne može ljudima doneti pravu sreću. Uverite se i sami. Zar se grožđe ne prodaje na pijaci tokom sva četiri godišnja doba? U stvari, grožđe ostaje sveže samo u vrlo kratkom vremenu nakon što je ubrano. Ako ga čuvate do juna sledeće godine, može li se i dalje nazvati grožđem? Ili bi za njega bolji naziv bio „smeće“? Ne samo da mu nedostaje materija svežeg grožđa, već u sebi ima više hemikalija. Posle godinu dana, ono više nije sveže, a hranljive materije u njemu odavno su nestale. Kada ljudi jedu grožđe, imaju sledeći osećaj: „Kako smo samo srećni! Da li smo pre trideset godina u ovo godišnje doba mogli da jedemo grožđe? Nisi to mogao, čak i da si hteo! Život je sada tako dobar!“ Da li je ovo zaista sreća? Ako ste zainteresovani, možete sprovesti sopstveno istraživanje grožđa očuvanog zahvaljujući hemikalijama, videti od čega je ono napravljeno i mogu li te materije biti od koristi ljudima. U Doba zakona, kada su Izraelci napustili Egipat i putovali, Bog im je dao prepelice i manu. Međutim, da li je Bog ljudima dozvolio da sačuvaju ovu hranu? Neki od njih su bili kratkovidi i, u strahu da je sutradan više neće biti, određenu količinu su izdvojili u stranu za kasnije. Šta se zatim desilo? Narednog dana se ona pokvarila. Bog ti ne dozvoljava da određenu količinu izdvajaš u stranu, jer je On obavio pripreme koje ti garantuju da nećeš ostati gladan. Međutim, ljudski rod nema takvo poverenje, niti ima istinsku veru u Boga. On sebi uvek ostavlja manevarski prostor i nikada nije u stanju da vidi svu brigu i promišljenost u osnovi Božjih priprema za ljudski rod. On to ne oseća, pa ne može u potpunosti da veruje u Boga, već uvek razmišlja: „Božji postupci su nepouzdani! Ko zna hoće li nam Bog dati ono što nam treba i kada će nam to dati! Ako sam izgladneo, a Bog to ne obezbedi, onda ću umreti od gladi? Zar mi neće nedostajati hrana?“ Eto koliko je slabo čovekovo poverenje!

Žitarice, voće i povrće, kao i sve vrste orašastih plodova – sve su to vegetarijanske namirnice. Iako su vegetarijanske, one sadrže hranljive sastojke koji su dovoljni da zadovolje potrebe ljudskog tela. Međutim, Bog nije rekao: „Ljudskom rodu ću dati samo ove namirnice. Neka jedu samo ove stvari!“ Bog se nije tu zaustavio, već je nastavio da za ljudski rod priprema mnogo više još ukusnijih namirnica. Koje su to namirnice? To su razne vrste mesa i ribe, koje većina vas može da vidi i da jede. On je za čoveka pripremio mnogo vrsta kako mesa, tako i ribe. Ribe žive u vodi, a meso riba koje nastanjuju vodu po svojoj se suštini razlikuje od mesa životinja koje žive na kopnu, i može čoveku da obezbedi različite hranljive sastojke. Ribe takođe poseduju svojstva koja mogu da regulišu hladnoću i toplotu u ljudskom telu, što je za čoveka od velike koristi. Međutim, ukusne namirnice ne treba jesti preterano. Kao što sam već rekao, Bog ljudskom rodu daruje pravu količinu u pravo vreme, tako da ljudi mogu pravilno da uživaju u Njegovim darovima, na normalan način i u skladu sa godišnjim dobima i vremenskim periodom. A koje su vrste namirnica obuhvaćene kategorijom živine? Kokoška, prepelica, golub i tako dalje. Mnogi ljudi takođe jedu patke i guske. Iako je Bog obezbedio sve ove vrste mesa, postavio je određene zahteve Svom izabranom narodu i konkretna ograničenja u njihovoj ishrani tokom Doba zakona. Danas su ova ograničenja zasnovana na pojedinačnom ukusu i ličnom tumačenju. Ove vrste mesa obezbeđuju ljudskom telu različite hranljive sastojke, nadoknađuju proteine i gvožđe, obogaćuju krv, jačaju mišiće i kosti i izgrađuju telesnu snagu. Bez obzira na to kako ih ljudi kuvaju i jedu, ove vrste mesa mogu pomoći ljudima da poboljšaju ukus hrane i pojačaju apetit, dok će istovremeno zadovoljiti svoj stomak. Najvažnije je da ove namirnice mogu snabdeti ljudsko telo dnevnim potrebama za hranljivim sastojcima. O ovome je Bog razmišljao kada je pripremao hranu za ljudski rod. Ima povrća, ima mesa – nije li to izobilje? Međutim, ljudi treba da shvate šta je bila Božja namera kad je za ljudski rod pripremao celokupnu ishranu. Da li je ona bila da se ljudski rod prekomerno odaje ovoj hrani? Šta se događa kada čovek upadne u zamku pokušaja da zadovolji ove materijalne želje? Zar ne postaje prekomerno uhranjen? Zar prekomerna uhranjenost ne škodi ljudskom telu na mnogo načina? (Da.) Zato Bog odmeri pravu količinu u pravo vreme, omogućavajući ljudima da uživaju u različitim namirnicama tokom različitih vremenskih perioda i godišnjih doba. Na primer, nakon veoma toplog leta, ljudi u svojim telima nakupe mnogo toplote, kao i patogenu isušenost i vlažnost. S jeseni sazrevaju mnoge vrste voća i, kada ljudi pojedu ovo voće, izbacuje se vlaga iz njihovog tela. U ovo vreme, goveda i ovce su takođe ojačali, pa bi ljudi u svojoj ishrani trebalo da imaju više mesa. Unosom raznih vrsta mesa, ljudsko telo dobija energiju i toplinu, što mu pomaže da izdrži zimsku hladnoću i da, posledično, može bezbedno i zdravo da pregura zimu. Sa najvećom pažnjom i preciznošću, Bog kontroliše i koordiniše ono što obezbeđuje ljudskom rodu, kada to čini i kada nalaže da različite stvari rastu, sazrevaju i donose plodove. Ovo se odnosi na to „Kako Bog priprema hranu koja je čoveku potrebna u svakodnevnom životu“. Pored mnogih vrsta namirnica, Bog ljudskom rodu obezbeđuje i izvore vode. Nakon jela, ljudi i dalje treba da piju vodu. Da li bi samo voće bilo dovoljno? Ljudi ne bi mogli da žive samo na voću i, osim toga, u nekim godišnjim dobima nema nikakvog voća. Kako se onda može rešiti ljudski problem snabdevanja vodom? Bog ga je rešio tako što je pripremio mnoge izvore nadzemne i podzemne vode, uključujući jezera, reke i izvore. Ovi izvori vode sadrže pitku vodu pod uslovom da nema zagađenja i pod uslovom da ljudi njima nisu rukovali ili ih oštetili. Drugim rečima, u pogledu izvora hrane kojima se održavaju životi fizičkih tela ljudskog roda, Bog je sproveo veoma precizne, veoma tačne i veoma prikladne pripreme, tako da ljudski životi budu bogati i obilni i da ni u čemu ne oskudevaju. Ovo je nešto što ljudi mogu da osete i da vide.

Pored toga, Bog je među svim stvarima stvorio pojedine biljke, životinje i razno bilje koji su posebno namenjeni da leče povrede ili bolesti u ljudskom telu. Šta bi, na primer, trebalo da učini neko ko se izgori ili se slučajno opeče? Možeš li opekotinu samo da ispereš vodom? Možeš li samo da je umotaš bilo kakvom tkaninom? Ako to učiniš, rana može da zagnoji ili da se inficira. Ako, na primer, neko dobije temperaturu ili se prehladi; doživi povredu tokom rada; dobije neku stomačnu tegobu zato što je nešto loše pojeo; ili ako oboli od određenih bolesti izazvanih načinom života ili emocionalnim problemima, uključujući vaskularne bolesti, psihičke tegobe ili bolesti unutrašnjih organa, tada postoje odgovarajuće biljke koje leče ova stanja. Postoje biljke koje poboljšavaju cirkulaciju krvi i uklanjaju njeno zgrušavanje, ublažavaju bol, zaustavljaju krvarenje, obezbeđuju anesteziju, pomažu u lečenju kože i njenom vraćanju u normalno stanje, razgrađuju krvne ugruške i otklanjaju toksine iz tela – ukratko, ove biljke imaju primenu u svakodnevnom životu. Ljudi mogu da ih koriste, a Bog ih je, u slučaju potrebe, pripremio za ljudsko telo. Bog je omogućio čoveku da neke od njih otkrije slučajno, dok su druge otkrili ljudi koje je Bog za to izabrao ili su otkrivene prilikom posebnih pojava koje je On orkestrirao. Nakon otkrića ovih biljaka, ljudski rod bi ih prenosio i mnogi ljudi bi saznali za njih. Božje stvaranje ovih biljaka stoga ima vrednost i smisao. Ukratko, sve ove stvari su od Boga, On ih je pripremio i zasadio kad je stvarao životno okruženje za ljudski rod. One su suštinski važne. Jesu li Božji misaoni procesi temeljniji od onih kod ljudskog roda? Kada vidiš šta je sve Bog učinio, imaš li osećaj za Božju praktičnu stranu? Bog deluje u tajnosti. Bog je sve ovo stvorio dok čovek još nije došao na ovaj svet, kada On nije bio u dodiru sa ljudskim rodom. Sve je učinjeno imajući ljudski rod na umu, zarad čovekovog postojanja i uz razmišljanje o njegovom opstanku, kako bi ljudski rod mogao da živi srećno u ovom bogatom i izdašnom materijalnom svetu koji je Bog pripremio za njega, bez ikakvih briga o hrani ili odeći, ne oskudevajući ni u čemu. U takvom okruženju, ljudski rod može nastaviti da se razmnožava i opstaje.

Među svim Božjim delima, velikim i malim, ima li ijednog koje nema vrednost ili smisao? Sve što On čini ima vrednost i smisao. Započnimo naš razgovor uobičajenom temom. Ljudi se često pitaju: šta je bilo prvo, kokoška ili jaje? (Kokoška.) Kokoška je bila prva, nema sumnje u to! Zašto je kokoška bila prva? Zašto jaje nije moglo biti prvo? Zar se kokoška ne izleže iz jajeta? Posle dvadeset i jednog dana pile se izleže, a kasnije isto to pile snese još jaja i još pilića se izlegne iz tih jaja. Prema tome, da li je prvo bila kokoška ili jaje? Sa potpunom sigurnošću vaš odgovor glasi „kokoška“. Međutim, zašto je to vaš odgovor? (U Bibliji se kaže da je Bog stvorio ptice i zveri.) Dakle, vaš odgovor je zasnovan na Bibliji. Međutim, Ja želim da govorite o svom sopstvenom shvatanju, kako bih mogao da vidim imate li ikakva praktična znanja o Božjim postupcima. Dakle, da li ste sigurni u svoj odgovor ili niste? (Bog je stvorio kokošku, zatim joj je dao sposobnost razmnožavanja, što znači sposobnost da sedi na jajima.) Ovo tumačenje je manje-više tačno. Prvo je došla kokoška, a zatim jaje. Ovo je sigurno. Nije neka naročito duboka tajna, ali je ljudi širom sveta svejedno razmatraju i pokušavaju da reše filozofskim teorijama, a da nikada ne dođu do zaključka. Ovo je isto kao kada ljudi ne znaju da ih je Bog stvorio. Oni ne znaju ovo osnovno načelo, niti imaju jasnu predstavu o tome da li je prvo trebalo da bude jaje ili kokoška. Ne znaju šta je trebalo da bude prvo, pa nikada ne mogu da pronađu odgovor. Sasvim je prirodno da je kokoška bila prva. Da je pre kokoške bilo jaje, to bi bilo nenormalno! To je tako jednostavna stvar – kokoška je zasigurno bila prva. Ovo nije pitanje koje nalaže napredno znanje. Bog je sve stvorio, u nameri da čovek uživa u tome. Jednom kada kokoška postoji, jaje se naprosto podrazumeva. Zar ovo nije podesno rešenje? Da je prvo stvoreno jaje, zar mu ne bi bila potrebna kokoška da sedi na njemu? Direktno stvaranje kokoške je mnogo podesnije rešenje. Na ovaj način kokoška bi mogla da izlegne jaja i da sedi na njima, a ljudi bi kokošku mogli da imaju za jelo. Vrlo praktično! Način na koji Bog obavlja stvari je uredan i čist, nimalo zamršen. Odakle dolazi jaje? Dolazi iz kokoške. Bez kokoške nema jajeta. Bog je stvorio živo stvorenje! Ljudski rod je apsurdan i komičan, uvek se zaplete u vrlo jednostavne stvari i završi s gomilom besmislenih zabluda. Kako je čovek detinjast! Odnos između jajeta i kokoške je jasan: prvo je bila kokoška. Ovo je najtačnije objašnjenje, najtačniji način da se to razume i najtačniji odgovor. Tačno je.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sâm Bog, jedinstveni VIII“