Posle tolike jurnjave i gužve, tolikih frustracija i razočaranja, posle toliko radosti i tuge, uspona i padova, posle toliko nezaboravnih godina, nakon što je toliko puta gledao kako se godišnja doba iznova smenjuju, čovek je, i ne opazivši, prošao kraj važnih putokaza u svom životu i u trenu zašao u godine svog sumraka. Celo mu je telo prekriveno belezima vremena: on više ne može da stoji uspravno, nekada tamna kosa postepeno sedi, njegov pogled, nekad bistar i lucidan, postaje nejasan i zamućen, a na gipkoj koži pojavljuju su bore i pege. Sluh mu je sve slabiji, zubi počinju da se klimaju i da ispadaju, reakcije su mu trome, pokreti usporeni… Čovek se tada konačno oprašta od strastvenih godina svoje mladosti i ulazi u sumrak svog života: starost. Sledeće sa čime će se čovek suočiti jeste smrt, poslednji prelomni trenutak ljudskog života.

1. Samo Stvoritelj poseduje moć nad životom i smrću čoveka

Ako je nečije rođenje bilo sudbinski određeno njegovim prethodnim životom, onda njegova smrt označava kraj te sudbine. Ako nečije rođenje označava početak njegove životne misije, onda njegova smrt označava kraj te misije. Pošto je Stvoritelj odredio jedan nepromenljivi skup okolnosti u vezi s rođenjem neke osobe, podrazumeva se da je On takođe odredio nepromenljivi skup okolnosti vezanih za njegovu smrt. Drugim rečima, niko se ne rađa slučajno i ničija smrt ne dolazi naglo, a rođenje i smrt su nužno povezani sa prethodnim i sadašnjim životom te osobe. Okolnosti pod kojima se čovek rađa i umire predodredio je Stvoritelj; to je ono što je čoveku suđeno, to je njegova sudbina. Budući da postoje mnoga objašnjenja u vezi s rođenjem neke osobe, takođe je tačno da će se njena smrt prirodno dogoditi pod njenim ličnim, specifičnim skupom različitih okolnosti. To je razlog različite dužine života kod ljudi, te različitih načina i vremena njihove smrti. Neki su ljudi jaki i zdravi, a ipak umru mladi; drugi su slabi i bolesni, a ipak dožive duboku starost i umru spokojno. Neki stradaju od neprirodnih uzroka, drugi umiru prirodnom smrću. Neki završavaju život daleko od kuće, drugi svoje oči poslednji put sklapaju okruženi svojim najmilijima. Neki ljudi umiru u vazduhu, drugi pod zemljom. Neki tonu pod vodu, drugi nestaju u katastrofama. Neki umiru ujutro, drugi tokom noći… Svako želi da ima čuveno rođenje, blistav život i slavnu smrt, ali niko ne može da dosegne izvan onoga što mu je suđeno, niko ne može da umakne suverenitetu Stvoritelja. To je čovekova sudbina. Čovek može da pravi svakojake planove za budućnost, ali niko ne može da planira način i vreme svog rođenja i svog odlaska sa ovog sveta. Iako ljudi daju sve od sebe kako bi izbegli dolazak smrti i oduprli joj se, smrt im se ipak tiho primiče, a da oni toga nisu ni svesni. Niko ne zna kada će i kako preminuti, a kamoli gde će se to dogoditi. Očigledno je da moć nad životom i smrću nije u rukama čoveka, niti ijednog drugog bića u prirodnom svetu, već u rukama Stvoritelja, čiji je autoritet jedinstven. Život i smrt čoveka nisu proizvod nekakvog prirodnog zakona, već posledica suvereniteta Stvoriteljevog autoriteta.

2. Onoga ko ne poznaje suverenitet Stvoritelja proganjaće strah od smrti

Kada neko zakorači u starost, izazov sa kojim se suočava ne sastoji se u zarađivanju za porodicu, niti u građenju velikih životnih ambicija, već u tome kako se oprostiti od života, kako dočekati kraj svog života, kako staviti tačku na svoju životnu kaznu. Iako se, gledano spolja, čini da ljudi malo pažnje posvećuju smrti, niko ne može da izbegne razmišljanje na ovu temu, jer niko ne zna da li s one strane smrti postoji neki drugi svet, svet koji ljudi ne mogu ni da vide ni da osete, svet o kojem ne znaju baš ništa. Usled toga se ljudi pribojavaju direktnog suočavanja sa smrću, plaše se da joj se suprotstave onako kako bi trebalo; umesto toga, oni se svim silama trude da izbegnu ovu temu. Stoga ova tema svakog ispunjava strahom od smrti, a ovu neizbežnu činjenicu života prekriva velom tajne, uporno bacajući senku preko svačijeg srca.

Kada čovek oseti kako mu telo propada, kad oseti da mu se smrti bliži, on oseća neku nejasnu stravu, neki neizrecivi strah. Usled straha od smrti čovek se oseća sve usamljenije i bespomoćnije, pitajući se u tom trenutku: odakle je čovek potekao? Kuda čovek ide? Zar čovek ovako umire, a da je život tek prošao pored njega? Je li ovo period koji označava kraj čovekovog života? Šta je, na kraju krajeva, smisao života? Koliko život vredi, nakon svega? Da li se radi o slavi i bogatstvu? Da li se radi o podizanju porodice?… Bez obzira da li razmišlja o ovim konkretnim pitanjima, i ma koliko da se duboko plaši smrti, svaki čovek u dubini svog srca nosi želju da istraži ove tajne, osećaj neshvatljivosti života i, pomešane s tim, sentimentalnost prema svetu i nevoljnost da se on napusti. Verovatno niko nije u stanju da jasno artikuliše čega se to čovek plaši, za čime tačno traga, u vezi s čim je sentimentalan i šta je to što tako nerado ostavlja za sobom…

Zato što se plaše smrti, ljudi imaju mnogo briga; zato što se plaše smrti, ljudi imaju toliko toga što ne mogu da ostave. Neposredno pred smrt, neki se grizu zbog ovoga ili onoga; zabrinuti su za svoju decu, za drage im osobe, za svoje bogatstvo, kao da tom svojom brigom mogu da izbrišu patnju i stravu koje donosi smrt, kao da, održavajući nekakvu bliskost sa živima, mogu da umaknu osećaju bespomoćnosti i usamljenosti, koji dolazi zajedno sa smrću. U dubinama ljudskog srca čuči nejasan strah, strah od rastanka od voljenih osoba, od toga da više nikad neće ugledati plavo nebo, da nikad više neće posmatrati materijalni svet. Usamljena duša, navikla na društvo voljenih osoba, nerado ih pušta iz ruku i odlazi, sasvim sama, u svet koji joj je nepoznat i tuđ.

3. Život potrošen na potragu za slavom i bogatstvom ostavlja čoveka zbunjenim pred smrću

Zahvaljujući suverenitetu i predodređenju Stvoritelja, usamljena duša, koja je na početku bila bez igde ičega, dobija roditelje i porodicu, priliku da postane pripadnik ljudske rase, priliku da iskusi ljudski život i da vidi svet. Ova duša dobija još i priliku da iskusi suverenitet Stvoritelja, da upozna čudesnost Stvoriteljeve tvorevine i da, povrh toga, spozna autoritet Stvoritelja i da Mu se preda. Uprkos tome, većina ljudi ne uspeva da ovu retku i prolaznu priliku uistinu iskoristi. Količinu energije dovoljnu za čitav jedan život čovek uludo troši boreći se protiv sudbine, sve vreme jurcajući unaokolo, pokušavajući da prehrani svoju porodicu i idući tamo-amo između bogatstva i statusa. Ono što ljudi cene jesu porodica, novac i slava, koje smatraju najvrednijim stvarima u životu. Svi se žale na svoju sudbinu, a ipak u svom umu duboko potiskuju sva ona pitanja koja bi najpre trebalo istražiti i razumeti: zašto je čovek živ, kako čovek treba da živi, koja je vrednost i smisao života. Oni čitav svoj život, ma koliko on trajao, provode tek u žurnoj potrazi za slavom i bogatstvom, sve dok im u tome ne prohuji mladost i dok ne postanu sedi i naborani. Tako žive sve dok ne uvide da slava i bogatstvo ne mogu da zaustave njihovo skliznuće u senilnost, da novac ne može da im ispuni prazninu u srcu, da niko nije izuzet od zakona rađanja, starenja, bolesti i smrti, da niko može pobeći od onoga što mu je sudbina namenila. Tek kada su primorani da se suoče sa poslednjim prelomnim trenutkom svog života, oni zaista shvataju da, čak ni onaj ko poseduje ogromno bogatstvo i veliku imovinu, čak ni onaj ko je privilegovan i visokog ranga, ipak ne može pobeći od smrti i da se mora vratiti u svoj prvobitni položaj: položaj usamljene duše, bez igde ičega. Dok imaju roditelje, ljudi veruju da su im roditelji sve; dok poseduju imovinu, misle da im je novac glavni oslonac, da je to ono od čega se živi; dok imaju status, ljudi ga se čvrsto drže i njega radi rizikuju život. Tek pred napuštanje ovog sveta, ljudi shvataju da stvari kojima čitav život teže nisu ništa drugo do prolazni oblaci, da ni za jednu od njih ne mogu da se uhvate, da nijednu ne mogu da ponesu sa sobom, da nijedna ne može da ih oslobodi smrti, da nijedna ne može biti ni društvo ni uteha usamljenoj duši pri njenom povratku; a ponajmanje od svega može neka od tih stvari da čoveka spase i omogući mu da prevaziđe smrt. Slava i bogatstvo, koje čovek stiče u materijalnom svetu, pružaju mu privremeno zadovoljstvo, prolazno uživanje, lažni osećaj lakoće; pri tom, čovek zbog njih još i gubi svoj put. I tako ljude, dok se u ogromnom moru čovečanstva potucaju žudeći za mirom, udobnošću i spokojstvom srca, guta talas za talasom. Pre nego što i dođu do odgovora na pitanja koja je najvažnije razumeti – odakle dolaze, zašto su živi, kuda idu i tome slično – ljudi bivaju opčinjeni slavom i bogatstvom, zavedeni i vođeni njima, te tako nepovratno izgubljeni. Vreme leti; godine za tren oka prolaze i čovek se, pre nego što je to i shvatio, već oprostio od najboljih godina svog života. Malo pre no što će napustiti ovaj svet, čovek postepeno shvata da se sve na tom svetu udaljava od njega, da više ne može da sačuva imovinu koja mu je prvobitno pripadala; tada se zaista oseća kao uplakana beba koja tek što je došla na svet, bez igde ičega. U tom trenutku čovek je primoran da razmišlja o tome šta je radio u životu, zbog čega vredi živeti, šta sve to znači, zašto je uopšte i došao na svet. I upravo u tom trenutku on sve više želi da sazna ima li zaista sledećeg života, da li Raj zaista postoji, ima li zaista kazne… Što je bliži smrti, čovek sve više želi da razume šta je, zapravo, život; što je bliži smrti, to mu se srce čini praznijim; što je bliži smrti, to se bespomoćnijim oseća; i tako, čovekov strah od smrti iz dana u dan sve više raste. Dva su razloga zbog kojih se kod ljudi ispoljavaju ovakva osećanja dok im se smrt bliži. Prvo, oni će uskoro izgubiti slavu i bogatstvo od kojih su zavisili njihovi životi, uskoro će ostaviti za sobom sve što očima mogu da vide u svetu; i drugo, uskoro će se, sasvim sami, suočiti sa nepoznatim svetom, s tajnovitim, nepoznatim carstvom, u koje se plaše da nogom kroče, u kojem nema njihovih voljenih, niti ičega na šta mogu da se oslone. Iz ova dva razloga, svako ko se suoči sa smrću oseća nelagodu, doživljava paniku i oseća se bespomoćno kao nikada pre. Tek kad zaista dođe do ove tačke, čovek shvata da, kad neko kroči na ovaj svet, prvo što mora da razume jeste odakle potiču ljudska bića, zašto ljudi žive, ko određuje ljudsku sudbinu, ko opskrbljuje čovekovo postojanje i ko ima suverenost nad njim. Ovo znanje je čovekovo istinsko sredstvo za život, suštinska osnova ljudskog opstanka – a ne da nauči kako da obezbedi svoju porodicu ili kako da postigne slavu i bogatstvo, ne da nauči kako da se izdvoji iz gomile, niti kako da bogatije živi, a ponajmanje da nauči kako da se istakne i da se uspešno takmiči s drugima. Iako različite veštine preživljavanja, na čije savladavanje ljudi potroše sav svoj život, čoveku mogu da ponude obilje materijalnih udobnosti, one njegovom srcu nikad ne donose istinsko spokojstvo i utehu, već, umesto toga, čovek zbog njih stalno gubi smer, teško se kontroliše i propušta svaku priliku da spozna smisao života; ove veštine preživljavanja stvaraju prikrivenu strepnju pred pitanjem kako se ispravno suočiti sa smrću. Čovekov život time biva uništen. Stvoritelj se prema svima odnosi pošteno i svima celoga života pruža prilike da iskuse i spoznaju Njegov suverenitet, ali čovek ipak počinje da vidi svetlost tek kad mu se smrt približi, tek kad se nad njim nadvije avet smrti – a tada je već prekasno!

Ljudi sav svoj život provode jureći za novcem i slavom; hvataju se za te slamke, misleći da su im one jedini oslonac, kao da bi uz njihovu pomoć mogli dalje da žive i da izbegnu smrt. Ali, oni tek pred smrt shvataju koliko su sve te stvari daleko od njih, koliko su nemoćni pred smrću, kako ih je lako razbiti, koliko su usamljeni i bespomoćni i kako nemaju kuda da se okrenu. Postaje im jasno da se život ne može kupiti ni novcem ni slavom, da su svi, ma koliko imućni i na ma koliko visokom položaju bili, podjednako siromašni i beznačajni pred smrću. Oni shvataju da se život ne može kupiti novcem, da se slavom ne može izbrisati smrt, da ni novac ni slava ne mogu čoveku da produže život ni za minut, ni za jednu sekundu. Što se ljudi više tako osećaju, to više žude da nastave da žive; što se oni više tako osećaju, to se više plaše smrti koja im se bliži. Tek u tom trenutku, oni zaista shvataju da njihovi životi ne pripadaju njima, da nisu pod njihovom kontrolom, i da čovek ne odlučuje o tome da li će živeti ili umreti – da je sve to van njegove kontrole.

4. Predajte se pod vrhovnu vlast Stvoritelja i mirno se suočite sa smrću

Onog momenta kad se čovek rodi, jedna usamljena duša počinje da doživljava život na zemlji, da doživljava autoritet Stvoritelja, koji je Stvoritelj za nju uredio. Suvišno je reći da je za tu osobu – dušu – ovo odlična prilika da stekne znanje o suverenitetu Stvoritelja, da upozna Njegov autoritet i da ga lično doživi. Ljudi žive svoje živote u skladu sa zakonima sudbine koje im je postavio Stvoritelj, a nijednom razumnom čoveku koji ima savest nije teško da se, tokom decenija svog života, pomiri sa suverenitetom Stvoritelja i da spozna Njegov autoritet. Stoga bi svakom čoveku trebalo da bude veoma lako da, kroz sopstvena, višedecenijska životna iskustva, shvati da su sudbine svih ljudi predodređene, te da dokuči ili da sumira šta znači biti živ. Prihvatajući ove životne pouke, čovek će postepeno početi da razume odakle potiče život, da shvata šta je srcu zaista potrebno, šta će ga izvesti na istinski put života i šta bi trebalo da bude misija i cilj ljudskog života. Postepeno će shvatiti da će, ako se ne klanja Stvoritelju i ako se ne preda Njegovoj vrhovnoj vlasti, kad dođe vreme da se suoči sa smrću – pre no što se njegova duša bude još jednom suočila sa Stvoriteljem – njegovo srce biti ispunjeno bezgraničnim strahom i nemirom. Ako je neka osoba provela u svetu nekoliko decenija, a da pri tom nije shvatila odakle potiče ljudski život i nije prepoznala u čijim rukama počiva ljudska sudbina, onda nije ni čudo što ona neće moći da se mirno suoči sa smrću. Osoba koja je, tokom svog višedecenijskog iskustva ljudskog života, stekla znanje o suverenitetu Stvoritelja, jeste osoba koja pravilno ceni smisao i vrednost života. Takva osoba ima duboko znanje o svrsi života, ima stvarna iskustva i razume suverenitet Stvoritelja, a osim toga je u stanju da se potčini Stvoriteljevom autoritetu. Takva osoba razume smisao Stvoriteljevog stvaranja ljudskog roda, shvata da čovek treba da se klanja Stvoritelju, da sve što čovek poseduje potiče od Stvoritelja i da će mu sve to jednog dana, u ne tako dalekoj budućnosti, biti vraćeno. Jedna ovakva osoba shvata da Stvoritelj uređuje čovekovo rođenje i da ima suverenitet nad čovekovom smrću, te da su i život i smrt predodređeni Stvoriteljevim autoritetom. Kada, dakle, čovek zaista shvati ove stvari, on će prirodno biti u stanju da se mirno suoči sa smrću, da mirno stavi na stranu svu svoju ovozemaljsku imovinu, da radosno prihvati i potčini se svemu što sledi, te da poželi dobrodošlicu poslednjoj prelomnoj tački svog života, onako kako ju je Stvoritelj uredio, umesto da je se slepo plaši i s mukom joj se suprotstavlja. Ako čovek na život gleda kao na priliku da doživi suverenitet Stvoritelja i da spozna Njegov autoritet, ako svoj život posmatra kao retku priliku da ispuni svoju dužnost stvorenog ljudskog bića i da dovrši svoju misiju, onda će njegov pogled na život sigurno biti pravilan, on će zasigurno živeti životom koji je blagosloven i vođen od strane Stvoritelja, sigurno će hodati u svetlosti Stvoritelja, sigurno će spoznati Stvoriteljev suverenitet, sigurno će se predati Njegovoj vrhovnoj vlasti i sigurno će postati svedokom Njegovih čudesnih dela i Njegovog autoriteta. Suvišno je i govoriti da će takva osoba sasvim sigurno biti voljena i prihvaćena od Stvoritelja, te da samo takva osoba može spokojno gledati na smrt i sa radošću dočekati poslednji prelomni trenutak svog života. Jedna osoba koja je očigledno imala ovakav stav prema smrti jeste Jov. Jov je bio u prilici da radosno prihvati poslednji prelomni trenutak svog života i, pošto je svoje životno putovanje doveo do nesmetanog svršetka i ispunio svoju životnu misiju, vratio se da bude pokraj Stvoritelja.

5. Jovove težnje i dobici u životu omogućuju mu da se mirno suoči sa smrću

U svetim spisima zapisano je o Jovu: „Tako je umro Jov, star i sit života“ (Knjiga o Jovu 42:17). To znači da se Jov na samrti nije kajao, niti je osećao bol, već je sa ovog sveta otišao prirodno. Kao što svi znaju, Jov je bio čovek koji se plašio Boga i klonio se zla dok je bio živ. Bog je njegova dela pohvalio, a drugi su ih sačuvali u pamćenju, te bi se za njegov život moglo reći da je, po svojoj vrednosti i značaju nadmašio živote svih drugih. Jov je uživao u Božjim blagoslovima i On ga je na zemlji nazvao pravednikom, a takođe ga je iskušao Bog i iskušavao Sotona. Svedočio je za Boga i zaslužio je da ga On nazove pravednikom. U decenijama nakon što ga je Bog iskušao, živeo je životom koji je bio još vredniji, smisleniji, utemeljeniji i spokojniji nego ranije. Zbog njegovih pravednih dela, Bog ga je iskušavao, i zbog njegovih pravednih dela, Bog mu se javio i direktno mu se obratio. Jov je, dakle, u godinama nakon što je iskušan, vrednost života shvatio i cenio na konkretniji način, postigao je dublje razumevanje Stvoriteljevog suvereniteta i stekao preciznije i određenije znanje o tome kako Stvoritelj daje i oduzima svoje blagoslove. Knjiga o Jovu beleži da mu je Bog Jahve podario još veće blagoslove nego što je to činio ranije, stavljajući ga u još bolju poziciju da spozna suverenitet Stvoritelja i da se mirno suoči sa smrću. Stoga Jov, kad je ostario i suočio se sa smrću, sigurno nije bio zabrinut za svoju imovinu. Nije imao briga, nije imao zbog čega da se kaje i nije se, naravno, plašio smrti, jer je sav svoj život proveo hodajući putem straha Božjeg i izbegavanja zla. On nije imao razloga da brine o svom svršetku. Koliko je ljudi danas u stanju da se u svemu ponašaju kao Jov, kad se suočio sa sopstvenom smrću? Zbog čega niko ne može da očuva tako jednostavno spoljašnje držanje? Samo iz jednog razloga: Jov je svoj život proveo u subjektivnom traganju za verom, priznanjem i potčinjavanjem Božjem suverenitetu, te je upravo s tom verom, tim priznanjem i potčinjavanjem prošao kroz važne prelomne trenutke života, proživeo svoje poslednje godine i pozdravio poslednji prelomni trenutak svog života. Bez obzira na to šta je Jov doživeo, njegove životne težnje i ciljevi nisu bili bolni, već srećni. Bio je srećan ne samo zbog blagoslova i pohvala koje mu je podario Stvoritelj, već, pre svega, zbog svojih težnji i životnih ciljeva, zbog sve veće spoznaje i istinskog razumevanja suvereniteta Stvoritelja, koje je stekao zahvaljujući strahu od Boga i izbegavanju zla, a povrh toga, i zbog svog ličnog iskustva, kao podanika Stvoriteljevog suvereniteta, zbog čudesnih dela Božjih i nežnih, ali nezaboravnih, iskustava i sećanja na suživot čoveka i Boga, njihovo poznanstvo i međusobno razumevanje. Jov je bio srećan zbog utehe i radosti koje su proizašle iz poznavanja Stvoriteljevih namera, kao i zbog straha koji se u njemu javio nakon što je uvideo da je On velik, čudesan, veran i drag. Jov je mogao da se suoči sa smrću bez ikakve patnje, jer je znao da će se, kad umre, vratiti na stranu Stvoritelja. Upravo su mu težnje i dobici u životu omogućili da se mirno suoči sa smrću, da se mirno suoči sa izgledima da mu Stvoritelj oduzme život i da, uz to, pred Stvoriteljem ostane neokaljan i bezbrižan. Mogu li ljudi danas da postignu tu vrstu sreće koju je imao Jov? Imate li neophodne uslove za to? Zbog čega ljudi danas ne mogu da žive srećno, kao što je živeo Jov, iako imaju te uslove? Zašto nisu u stanju da izbegnu patnji uzrokovanoj strahom od smrti? Kad se suoče sa smrću, neki nekontrolisano mokre; drugi drhte, onesvešćuju se, psuju i Nebo i ljude podjednako; neki čak nariču i plaču. To ni u kom slučaju nisu prirodne reakcije koje se iznenada javljaju s približavanjem samrtnog časa. Ljudi se ovako sramotno ponašaju uglavnom zbog toga što se, duboko u svom srcu, plaše smrti, jer nisu jasno spoznali ni uvažili Božji suverenitet i Njegova uređenja, a kamoli da su im se istinski potčinili. Ljudi reaguju na ovaj način zato što ne žele ništa osim da sami sve uređuju i da vladaju svime, da upravljaju svojom sudbinom, svojim životom i sopstvenom smrću. Stoga nije ni čudo što ljudi nikad ne mogu da pobegnu strahu od smrti.

6. Samo prihvatanjem suvereniteta Stvoritelja čovek se može vratiti na Njegovu stranu

Kad čovek ne poseduje jasno znanje i iskustvo o Božjem suverenitetu i Njegovim uređenjima, njegova će znanja o sudbini i smrti nužno biti nepovezana. Ljudi ne mogu jasno da vide da sve leži na Božjem dlanu, ne shvataju da sve podleže Božjoj kontroli i suverenitetu, ne priznaju da čovek ne može da odbaci takav suverenitet, niti da od njega pobegne. Iz tog razloga, kad im dođe samrtni čas, nema kraja njihovim poslednjim rečima, brigama i žaljenju. Opterećeni su tolikim balastom, tolikim opiranjem, tolikom konfuzijom. Zbog toga se oni plaše smrti. Za svaku osobu rođenu na ovom svetu, rođenje je neophodno, a smrt neizbežna; niko ne može da se izdigne iznad ovakvog toka stvari. Ako neko želi da sa ovog sveta ode bezbolno, da bude u stanju da se s poslednjim prelomnim trenutkom svog života suoči bez opiranja i brige, jedini način jeste da ni za čim ne žali. A jedini način da odeš ne žaleći ni za čim, jeste da spoznaš suverenitet Stvoritelja i Njegov autoritet i da im se pokoriš. Samo na taj način čovek može da se drži podalje od ljudske nesloge, zla i od Sotoninog ropstva, i samo na taj način može živeti kao Jov, život usmeravan i blagosiljan od Stvoritelja, život koji je slobodan i nesputan, život sa vrednošću i smislom, koji se živi pošteno i otvorenog srca. Samo na taj način se čovek može, poput Jova, potčiniti Stvoriteljevim iskušenjima i lišavanju, Stvoriteljevim orkestracijama i uređenjima. Samo na taj način se čovek može, kao Jov, čitavog života klanjati Stvoritelju i osvojiti Njegovu pohvalu, te čuti Njegov glas i videti Njegovu pojavu. Samo tako čovek može živeti i umreti srećan, kao Jov, bez bola, bez brige, bez žaljenja. Samo na taj način čovek može živeti u svetlosti, kao Jov, u svetlosti proći kroz svaki prelomni trenutak života, nesmetano završiti svoj put u svetlosti, uspešno završiti svoju misiju – da kao stvoreno biće doživi, nauči i spozna suverenitet Stvoritelja – te umreti u svetlosti i potom zauvek stajati uz Stvoritelja kao stvoreno ljudsko biće koje je On pohvalio.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sâm Bog, jedinstveni III“