Dodatak: Dodatne istine u širenju jevanđelja

Tema o kojoj smo govorili na prethodnim okupljanjima bavila se adekvatnim obavljanjem svojih dužnosti, te smo dužnosti koje ljudi treba da obavljaju, a i samo ljudstvo, svrstali u kategorije. Koje su te specifične kategorije? (Prvu kategoriju čini ljudstvo koje širi jevanđelje, druga kategorija podrazumeva starešine i delatnike na različitim nivoima u crkvi, treća kategorija obuhvata ljudstvo koje obavlja razne posebne dužnosti, četvrta kategorija se sastoji od onih ljudi koji obavljaju obične dužnosti, peta kategorija podrazumeva one koji dužnosti obavljaju u svoje slobodno vreme, a šesta kategorija se odnosi na one koji ne obavljaju dužnosti.) Ukupno ima šest kategorija. Prošli put smo razgovarali o prvoj kategoriji, koja se odnosi na načela i istine povezane sa dužnošću širenja jevanđelja, obuhvatajući teme iz svih aspekata širenja jevanđelja, uključujući tačke na koje bi trebalo obratiti pažnju, relevantna načela i istine, oblasti oko kojih ljudi treba da budu obazrivi, kao i uobičajene greške i izobličenosti koje se javljaju u procesu obavljanja ove dužnosti. Nakon što ste saslušali propoved o određenoj temi, možete li da rezimirate glavne tačke u njoj? Ako možete da shvatite ključni sadržaj neke teme i da istine povezane s njom primite k srcu, a zatim ih, postepeno, dok obavljate svoju dužnost, pretvorite u svoju stvarnost, svoj život, svoj put praktičnog delovanja, onda ste zaista usvojili sadržaj o kojem sam govorio. Ako, nakon razgovora u zajedništvu o propovedi, imate samo opštu predstavu ili se sećate samo određenih događaja i priča, ali ne razumete koje su to osnovne istine i načela, kao ni zbog čega smo razgovarali o tim stvarima, da li se to može smatrati spoznajom? Da li se to može smatrati razumevanjem istine? (Ne može.) Ne može se smatrati razumevanjem istine; odnosno, niste razumeli koje su istine saopštene, niste ih spoznali i niste ih prihvatili. Možete li onda da ih rezimirate? Može li neko da Mi kaže glavne tačke iz našeg poslednjeg razgovora? (Rezimirali smo sedam tačaka: prvo, kako da definišemo ljudstvo koje širi jevanđelje; drugo, suštinu dužnosti širenja jevanđelja; treće, stavove ljudi prema ovoj dužnosti, kao i njihova unutrašnja gledišta; četvrto, specifična načela primene širenja jevanđelja, kao što su pitanja ko poštuje načela širenja jevanđelja, a ko ne; peto, kako postupati prema onima koji se slažu sa načelima širenja jevanđelja; šesto, posledice koje se javljaju kada ljudstvo koje širi jevanđelje napusti svoj položaj i pobegne za vreme obavljanja svoje dužnosti; i sedmo, žrtvovanje svetaca kroz istoriju širenja jevanđelja i kako treba da cenimo sadašnje prilike da obavljamo svoje dužnosti i brzo se naoružamo istinom.) Vaš sažetak u osnovi pokriva sve ključne aspekte iz našeg prethodnog razgovora – veoma dobro. Da li smo nešto izostavili? (Postoji još jedna stvar: menjanje stavova ljudi tako da razumeju da širenje jevanđelja nije dužnost samo ljudstva koje širi jevanđelje, već odgovornost koju svi oni koju veruju u Boga i koji Ga slede ne smeju da izbegavaju. To je istina koju Božji izabrani narod mora da shvati.) Širenje jevanđelja je odgovornost i obaveza svakog pojedinca – to je takođe jedan od aspekata. Da li znate razlog zbog kojeg u zajedništvu razgovaramo o ovoj istini? Da bismo se pozabavili nepravilnostima u ljudskoj spoznaji. Da li znate u kojim aspektima postoje nepravilnosti? (Ne znamo.) Činjenica da ne znate dokazuje da ne razumete ovaj aspekt istine. Zbog čega sam, dakle, morao da besedim o ovoj istini? S pozitivne tačke gledišta, to je jedan aspekt istine koji bi ljudi trebalo da razumeju. S negativne tačke gledišta, razgovarali smo o tome da bismo se pozabavili nepravilnostima koje postoje kod svih ljudi kada je reč o njihovom razumevanju širenja jevanđelja.

Kod velikog broja ljudi javljaju se nepravilnosti u razumevanju ovog pitanja širenja jevanđelja. Neki ljudi misle: „Trenutno obavljam posebnu dužnost, pa širenje jevanđelja nema baš nikakve veze sa mnom. Ne tiče me se. Prema tome, istine, načela i Božji zahtevi koji se moraju razumeti da bi se širilo jevanđelje, za mene su nebitni. Ne moram da razumem ove stvari.” Dakle, kada se u zajedništvu razgovara o ovom aspektu istine o širenju jevanđelja, oni su nemarni, ne razmatraju pažljivo i ne obraćaju pažnju. Čak i ako slušaju, ne znaju o čemu se govorilo. Ima i onih koji kažu: „Otkako sam poverovao u Boga, uvek sam bio vođa. Imam kov i sposobnost za rad. Rođen sam da budem vođa. Čini mi se da su dužnost koju mi je Bog poverio i moja životna misija da budem vođa.” Oni prećutno misle da širenje jevanđelja nema nikakve veze sa njima. Prema tome, kada se u zajedništvu razgovara o istini o širenju jevanđelja, oni to ne shvataju ozbiljno. Kada neke ljude pitamo da rezimiraju o čemu smo razgovarali na prošlom okupljanju, oni dugo prelistavaju svoje beleške, ali i dalje ne znaju. Zašto se to dešava? Da li je razlog njihovo loše pamćenje? (Nije.) Da li je razlog to što su previše zauzeti i imaju previše stvari na umu? (Ne.) Nije. To pokazuje da je stav ljudi prema istini takav da osećaju odbojnost prema njoj i da je ne vole. Prema tome, Ja opominjem svakoga i svima stavljam do znanja da širenje jevanđelja nije posebna odgovornost za određenu vrstu osobe ili grupu ljudi, već je to odgovornost svakog čoveka koji sledi Boga. Zbog čega ljudi moraju da razumeju istinu o širenju jevanđelja? Zašto ljudi moraju da znaju ove istine? Kao stvoreno biće, kao jedan od onih koji slede Boga, bez obzira na godine, pol ili to koliko je neko mlad ili star, širenje jevanđelja je misija i odgovornost koju svako mora da prihvati. Ako ova misija zapadne tebi i od tebe zahteva da se daš Bogu, da platiš cenu ili čak da položiš svoj život, šta treba da učiniš? Dužnost te obavezuje da je prihvatiš. To je istina, to je ono što treba da shvatiš. Nije obična doktrina – već istina. Zašto kažem da je to istina? Jer, bez obzira na to kako se vremena menjaju, kako decenije prolaze ili kako se mesta i prostori menjaju, širenje jevanđelja i svedočenje o Bogu zauvek će biti pozitivna stvar. Njihovo se značenje i vrednost neće nikad promeniti: na njih nipošto neće uticati promene u protoku vremena ili geografskoj lokaciji. Širenje jevanđelja i svedočenje o Bogu su večni i, kao stvoreno biće, treba to da prihvatiš i da primenjuješ. To je večita istina. Neki ljudi kažu: „Širenje jevanđelja nije dužnost koju ja obavljam.” Međutim, ova istina koja se odnosi na širenje jevanđelja je nešto što ljudi treba da razumeju, zato što je to istina povezana sa vizijama, pa svi oni koji veruju u Boga treba da je razumeju; ona predstavlja temelj vere u Boga i korisna je za život-ulazak. Štaviše, bez obzira na to koju dužnost obavljaš u crkvi, bićeš u prilici da se upoznaš sa nevernicima, pa ćeš stoga imati odgovornost da im preneseš jevanđelje. Kada budeš razumeo istinu o širenju jevanđelja, u svom srcu ćeš znati: „Moja je odgovornost da objavljujem novo Božje delo i da širim jevanđelje o Božjem delu spasavanja čovečanstva. Bilo kada i bilo gde, i ma kakva da je moja pozicija ili uloga, ako služim kao glumac, moja je obaveza da širim jevanđelje; ako sam trenutno crkveni starešina, takođe sam u obavezi da širim jevanđelje. Bez obzira na to koju dužnost trenutno obavljam, u obavezi sam da objavljujem jevanđelje carstva. Kada god sam u prilici ili imam slobodnog vremena, trebalo bi da idem i širim jevanđelje. To je odgovornost koju ne mogu da izbegnem.” Da li većina ljudi danas ovako razmišlja? (Ne.) Šta onda većina misli? „Sada imam stalnu dužnost. Izučavam i istražujem određenu profesiju, granu nauke, pa širenje jevanđelja nema nikakve veze sa mnom.” Kakav je to stav? To je negativan stav – stav izbegavanja svoje odgovornosti i misije. Ovi ljudi ne vode računa o Božjim namerama, već su buntovni prema Njemu. Bez obzira na to ko si, ako ne nosiš breme širenja jevanđelja, zar to nije znak da nemaš savesti i razuma? Ako ne sarađuješ aktivno i konstruktivno, ako ne preuzimaš odgovornost i ne pokoravaš se, onda samo otaljavaš pasivno i negativno, a takav stav je neprihvatljiv. Bez obzira na to koju dužnost obavljaš i bez obzira na to u koju profesiju ili granu nauke spada tvoja dužnost, jedan od primarnih ishoda koji postižeš treba da bude tvoja sposobnost da svedočiš o Bogu i objavljuješ jevanđelje o Božjem delu spasavanja čovečanstva. To je minimalni zahtev za stvoreno biće. Ako ne možeš da ispuniš čak ni ovaj minimalni zahtev, šta si onda postigao obavljanjem svoje dužnosti tokom svih ovih godina verovanja u Boga? Šta si zadobio? Da li razumeš Božje namere? Iako svoju dužnost obavljaš već mnogo godina i postao si vešt u svojoj profesiji, u čemu je problem ako ne možeš ništa da kažeš i ne možeš da u zajedništvu razgovaraš ni o jednom aspektu istine kada se od tebe traži da svedočiš o Bogu? Problem je u tome što ne razumeš istinu. Neki ljudi možda smatraju da nije pravedno reći da oni ne razumeju istinu. Možda misle da svoju dužnost obavljaju efikasno, ali oni ne razumeju vizije Božjeg dela i Njegovu nameru da spasi čovečanstvo. Da li se to može smatrati razumevanjem istine? U najmanju ruku, nisi na pravi način postavio temelj za svoju veru u Boga. Ne nosiš nikakvo breme objavljivanja Božjeg dela i jevanđelja o Njegovom spasavanju čovečanstva i nemaš nikakav uvid, razumevanje ni spoznaju. Da li te onda zaista možemo smatrati osobom koja sledi Boga? Jesi li uspostavio normalan odnos sa Bogom? Ako nisi postigao ništa od ovih stvari, onda nemaš istina-stvarnost.

Hajde da se sada vratimo na temu o kojoj smo ranije govorili. Širenje jevanđelja je odgovornost i obaveza svih pripadnika Božjeg izabranog naroda. Pošto smo razgovarali o ovom aspektu istine, koja je to stvar koju svi treba da razumeju? Bez obzira na to da li čovek plaća cenu, napušta svoju porodicu i posao da bi se dao za Boga ili čak nudi svoj život, u stvarnosti sve ovo su površne stvari. Šta Bog na kraju zahteva od ljudi? On zahteva da, kako vreme prolazi, kako se povećava tvoj rast i tvoj život sazreva, ti postepeno počinješ da razumeš razne istine o Božjem delu i Njegove namere za spasavanje čovečanstva. Tvoje breme širenja jevanđelja i svedočenja o Bogu postaje sve očiglednije, a jača i tvoja odlučnost da preuzmeš ovu dužnost. Koliko dobro crkveni starešina obavlja svoju dužnost ako radi već mnogo godina, ali kako prolaze godine dok vodi crkvu, on oseća sve manje emocija, sve ga manje to dotiče i nosi manje breme širenja jevanđelja? (Ne obavlja je dobro.) Kako to? Koji se problem tu javlja? Ako oni razviju takvo stanje ili žive u takvom stanju, barem je jedno sigurno: taj čovek nije stremio ka istini za to vreme i nije obavljao nikakav stvarni posao. On je poput birokratskog kadra velike crvene aždaje. Shodno tome, on ne nosi nikakvo breme i nema nikakav uvid u objavljivanje Božjeg imena i svedočenje o Njegovom delu. Zar nije tako? (Jeste.) To je neizbežan ishod. Bez obzira na to koliko je godina taj čovek radio, pa čak i ako misli da ima dobar rast, da može da vodi računa o Božjem bremenu i da služi u skladu sa Božjim namerama, kada je reč o širenju jevanđelja, on se ipak povlači, ne zna kako to da uradi. Kada naiđe na ljude koji su željni Božje pojave i koji dolaze da traže i istražuju pravi put, on postaje nem. Ne može da izusti ni reč i ne zna odakle da počne. Šta je ovde problem? Problem je to što ne razume istinu i što nije zadobio istinu, pa ne može da svedoči o Bogu. Samo oni koji razumeju istinu mogu da svedoče o Bogu. Širenje jevanđelja i svedočenje o Bogu spadaju u tvoj opseg dužnosti. Ako razumeš istinu, ako si zadobio istinu, zašto ne bi imao šta da kažeš kada se susretneš sa ljudima koji istražuju pravi put? Zar to nije problem? Da li se često nalazite u takvim situacijama? (Da.) Šta je ovde problem? Ne nosite breme. Da li je problem to što ne nosite breme? Možete li da obavljate svoju dužnost bez bremena? Čak i ako obavljate svoju dužnost, možete li da je obavljate odano? Možete li da je obavljate adekvatno? Iako to što ne nosite breme možda nije fatalna stvar, i dalje predstavlja ozbiljan problem jer utiče na to koliko dobro obavljate svoju dužnost. Da li ovaj problem treba rešiti? (Da, treba.) Dakle, kako da ovaj problem rešite? Morate da promenite svoja pogrešna uverenja o širenju jevanđelja i da razumete istinu o tome. Sav posao kojim se trenutno bavite direktno je povezan sa širenjem jevanđelja i spada u opseg širenja jevanđelja. Cilj mu je da svedoči o Bogu, da širi delo jevanđelja, svedoči o Božjem imenu i objavljuje jevanđelje o Božjem delu spasavanja čovečanstva, tako da sve veći broj ljudi postane svestan toga i dođe pred Boga, prihvati Božje osvajanje i primi Božje spasenje, a ako naposletku imaju dovoljno sreće da prime Božje usavršavanje – to je još bolje. Šta znači to da sve veći broj ljudi dođe pred Boga i koji je krajnji ishod koji se time postiže? (Da veći broj ljudi zadobije Božje spasenje.) Zašto treba ostvariti taj cilj? Zato što je to Božja namera. Zbog toga mi neumorno objašnjavamo ove istine. Da ovo nema nikakve veze sa Božjim namerama, razgovaranje o ovim stvarima bilo bi beskorisno i prazno. Ali pošto je to Božja namera, mi je pojašnjavamo i pomažemo svima da je razumeju, tako da znaju da je to istina i da svi treba da ulože napor u širenje jevanđelja o ovoj istini, kako bi svaka osoba imala ovu vrstu uvida i dobila ovakvo breme.

Sledeće pitanje glasi: zbog čega bi trebalo da omogućimo da veći broj ljudi razume Božju nameru, te da na taj način budu sposobni da šire jevanđelje i ispunjavaju svoje dužnosti? Zašto bi to trebalo uraditi? Neki će možda reći: „Bog želi da spase svakog čoveka i ne želi da ikoga zadesi propast, pa bi trebalo da omogućimo da više ljudi primi Božje delo.” Ova izjava jeste tačna, ali ona ne predstavlja suštinski odgovor na pitanje. Dakle, šta je suštinski odgovor na ovo pitanje? Da li znate? (Bog želi da zadobije grupu ljudi koja je jednog srca i uma sa Njim.) Bog želi da zadobije grupu ljudi koja je jednog srca i uma sa Njim, a to se mora postići širenjem jevanđelja. Sada govorimo o širenju jevanđelja nadaleko. Postoji li razlika između širenja jevanđelja nadaleko i zadobijanja grupe ljudi? (Postoji.) Šta je onda svrha širenja jevanđelja nadaleko? (Da se spasi što veći broj ljudi.) Načelo Božjeg spasenja jeste da se spasi što veći broj ljudi, ali to nije odgovor na ovo pitanje. Još otkako je započeo ovo delo, Ja neprestano govorim o tome kako je Bog ovog puta došao da obavi svoje delo sa ciljem da započne novo doba, da donese novo doba i okonča staro – da započne Doba carstva i okonča Doba blagodati. Svi oni koji su poslednjih dana prihvatili Božje delo, svedočili su ovoj činjenici. Bog obavlja novo delo, izražava istinu da bi sudio ljudskom rodu, da bi ga pročistio i spasio. Jevanđelje carstva počelo je da se širi u mnogim zemljama. Ljudski rod je već izašao iz Doba zakona i Doba blagodati. Ljudi više ne čitaju Bibliju; oni više ne žive pod krstom i više ne pozivaju ime Spasitelja Isusa. Umesto toga, mole se u ime Svemogućeg Boga i istovremeno prihvataju savremene Božje reči kao načela, metode i ciljeve opstanka u svojim životima. Zar ljudi, u tom smislu, nisu već ušli u novo doba? (Jesu.) Ušli su u novo doba. Koje je, dakle, doba u kojem živi čak i veći broj ljudi koji nije prihvatio jevanđelje i nove Božje reči poslednjih dana? Oni i dalje žive u Dobu blagodati. Dakle, šta je vaša dužnost? Dužnost vam je da ih iz Doba blagodati prebacite u novo doba. Možete li samo molitvom Bogu i dozivajući Njegovo ime da ispunite Božji nalog? Da li je dovoljno samo propovedati nekoliko Božjih reči? Sasvim sigurno nije. Od svih vas se zahteva da imate breme da se prihvatite tog naloga širenja jevanđelja, da svuda širite Božje reči na različite načine i da objavljujete i širite jevanđelje carstva. Šta znači širiti? To znači prenositi Božje reči onima koji nisu prihvatili Božje delo poslednjih dana, kako bi još više ljudi saznalo da Bog izvršava novo delo, a zatim im svedočiti o Božjim rečima; to znači koristiti svoje iskustvo radi svedočenja o Božjem delu i, takođe, prebaciti te ljude u novo doba – time će ući u novo doba baš kao i vi. Božja namera je jasna. Da uđete u novo doba nije namenjeno samo vama, koji ste čuli Njegove reči, prihvatili ih i sledili Boga, već će On u ovo novo doba povesti ceo ljudski rod. To je Božja namera i istina koju bi svako ko sada sledi Boga trebalo da shvati. Bog u novo doba ne vodi grupu ljudi, kliku ili malu etničku grupu, već On namerava da ceo ljudski rod povede u novo doba. Kako se taj cilj može ostvariti? (Tako što će se jevanđelje nadaleko širiti.) Zaista se mora ostvariti širenjem jevanđelja nadaleko, upotrebom različitih metoda i kanala za njegovo širenje. Lako je razgovarati o širenju jevanđelja nadaleko, ali kako se to tačno radi? (Potrebno je da ljudi sarađuju u tome.) Tačno, potrebno je da ljudi sarađuju u tome. Ako se ljudi uvek grčevito drže nekih starih stvari u svojim srcima, ako uvek gaje određene iskrivljene elemente i drže se starih pravila i praktičnog delovanja, ali ne shvataju ozbiljno delo jevanđelja, te ne prihvataju Božji nalog i ponašaju se kao da delo jevanđelja nema veze sa njima, može li Bog takve ljude da unapredi i iskoristi? Mogu li oni da imaju kvalifikacije potrebne za život pred Bogom? Mogu li da steknu Božje odobravanje? Ne mogu nikako. Prema tome, moram da radim na vašim mislima, da obraćam pažnju na sve elemente koje ne razumete i neumorno objašnjavam određene istine sve dok ih ne shvatite. Ma koliko da ste otupeli i priglupi, moram da nastavim da vam se obraćam i da vas navedem da shvatite da je to Božja namera, da je to dužnost koju morate obaviti i da je to vaša misija i obaveza u ovom životu. Ako ne obraćaš pažnju na ono što kažem ili ako to ne razumeš, Ja moram da nastavim da govorim. Čak i ako ti je dosta toga, moram da nastavim da govorim sve dok ne razumeš istinu. Šta je istina? Istina je ono što Bog izražava; to su Božje namere, Božji zahtevi za ljudski rod i istina-stvarnost koju ljudi u novom dobu moraju da poseduju. Kako ljudi treba da se ophode prema Božjim namerama? Treba da ih prihvate apsolutno i bez rezerve, zatim treba da se pokore i sarađuju – na taj način će udovoljiti Božjim namerama. To je obaveza svakog čoveka. Da li razumete kada se izražavam na ovaj način? Neki će možda reći: „O Bože, Ti zahtevaš da ljudi prihvate Tvoj nalog, ali kakve to ima veze sa nama, beznačajnim pojedincima?” Da li mislite da to ima ikakve veze sa njima? (Da, ima.) Kakve veze to ima sa njima? Dozvolite Mi da pojasnim. Bog je Stvoritelj, a ljudi su Njegova stvorena bića. Kakav je odnos između „stvoriti” i „stvoren”? To je odnos između delovanja i onoga na šta se deluje, između stvaranja i onoga što se stvara. Pošto su ti obznanjene namere Stvoritelja, kakvim stavom treba da odgovoriš? (Da ih prihvatim i sarađujem svom snagom.) Tačno, treba da im se pokoriš, da ih prihvatiš i da sarađuješ svom snagom, bez obzira na cenu. Da li ova saradnja podrazumeva traganje za istinom? Da li podrazumeva razumevanje istine? Podrazumeva oboje. Pošto razumeš Božje zahteve i nalog, oni se odnose na tvoju misiju, tvoja su dužnost – kad već to znaš, trebalo bi to da prihvatiš. Tako bi trebalo da postupi neko ko ima savest i razum. Ako znaš Božje zahteve i nalog, ali ne možeš da ih prihvatiš, onda si lišen i savesti i razuma, pa ne zaslužuješ da te zovemo ljudskim bićem. Neki ljudi možda i dalje ne razumeju, pa će pomisliti: „Kakve veze sa nama imaju Božje namere?” Ako Božje namere nemaju nikakve veze sa tobom, onda nisi Božji sledbenik niti član Božje kuće. Primera radi, roditelji su te rodili i odgajali mnogo godina; jeo si njihovu hranu, živeo u njihovoj kući i trošio njihov novac. Ali kada u kući postoji problem, a ti kažeš da on nema nikakve veze sa tobom, pa ga ignorišeš i jednostavno pobegneš, kakav si ti bednik? Reći da si stranac zvuči prijatno, ali, zapravo, ti si buntovni bednik, životinja u ljudskoj odeći, niži si od zveri. Božja namera ti je jasno predočena i Bog kaže: „Prihvatili ste ovu etapu dela i već sam vam najpre dao ove reči, tako da prvo možete njih da čujete, a vi ste ih čuli, razumeli i shvatili. Sada ću vam takođe saopštiti i Svoju nameru i Svoj zahtev za vas. Treba da objavljujete Moje delo, Moje reči i stvari koje ću ostvariti kako bi omogućio čitavom ljudskom rodu da čuje Moj glas; treba da širite Moje jevanđelje carstva kako bi čitavom ljudskom rodu omogućili da brzo prihvati Božje delo i uđe u Doba carstva. To su Božja namera i zahtev.” Kako bi trebalo da razmišljaš kada ovo čuješ? Kakav bi stav trebalo da imaš? Kako bi trebalo da biraš? Kako da ispunjavaš dužnost koju bi trebalo da ispunjava stvoreno biće? Neki ljudi će možda osećati da je breme teško, ali nije dovoljno samo osećati; potrebna su ti i dela i iskreno razumevanje. Treba da se moliš Bogu na sledeći način: „O Bože, poverio si mi odgovornost širenja jevanđelja – to je Tvoja uzvišenost. Iako razumem tek ponešto od istine, spreman sam da dȃm sve od sebe da ispunim ovaj nalog. Saslušao sam toliko propovedi i razumeo neke istine – sve je to Tvoj blagoslov, pa sada imam tu obavezu da svedočim o Božjim rečima i delu kako bih ispunio ovaj nalog.” To je tačno, kada ljudi imaju bogopokorno srce, On ih usmerava. Očito je da je Bog ljudima već rekao da je širenje Božjeg jevanđelja obaveza i odgovornost koju niko ne sme da izbegne. To je doživotna dužnost, dužnost svakog stvorenog bića. Da li ove reči sadrže i Božju zapovest? Da li sadrže Njegovu opomenu? (Da, sadrže.) Da li sadrže Božju nameru? (Da.) Da li sadrže istine koje ljudi treba da razumeju? (Da.) Da li ovde postoje načela i put praktičnog delovanja koje čovek može da sledi? (Da.) Koliko sam stavki ukupno pomenuo? (Četiri stavke: Prva stavka su Božja zapovest i opomena. Druga stavka je Božja namera. Treću stavku čine istine koje treba da razumemo. A četvrtu načela i put praktičnog delovanja koje čovek treba da sledi.) Tako je; ukupno sam pomenuo ove četiri stavke. Hajde da zatim u zajedništvu razgovaramo o specifičnom kontekstu svake od ovih stavki.

Prva stavka je Božja zapovest. Šta je Božja zapovest? (Da se objavljuje jevanđelje carstva.) Božja zapovest je da se jevanđelje carstva širi nadaleko. Druga stavka je Božja namera. Šta je Božja namera? Da se većem broju ljudi saopšti da je Bog već došao, da obavlja novo delo, da Bog namerava da promeni doba, da okonča staro doba i povede ljudski rod u novo doba. To je Božja namera, zar ne? Da li neko može reći da je širenje jevanđelja Božja namera? Nije tako jednostavno. Širenje jevanđelja ima krajnji cilj i rezultat – šta bi to trebalo da bude? (Da se većem broju ljudi saopšti da je Bog došao, da obavlja novo delo, da namerava da okonča staro doba i povede ljudski rod u novo doba.) Upravo tako, da povede ljudski rod u novo doba. Kakav uticaj to ima na ljudski rod? Ljudski rod ulazi u novo doba – ovo doba se transformiše. Dakle, šta je Božja namera? Molim vas da ponovite. (Bog namerava da promeni doba, da okonča staro doba i povede ljudski rod u novo doba.) Ne smete ništa da izostavite – da li ste sve pribeležili? (Da.) Treću stavku čini istina koju ljudi treba da razumeju. Koja bi to istina trebalo da bude? (Širenje jevanđelja je dužnost i obaveza svakog stvorenog bića.) To je istina. Ono što bi ljudi trebalo da rade u okviru ove istine jeste da prihvate dužnost širenja jevanđelja, a zatim da u toj izjavi pronađu načela i put praktičnog delovanja. Ova izjava predstavlja istinu za ljude. Koja je to izjava? (Širenje jevanđelja je dužnost i obaveza svakog stvorenog bića.) To bi trebalo da bude dužnost i misija. Kako razumete dužnost i misiju? Dužnost je odgovornost koju čovek treba da ispuni, a odgovornost koju čovek treba da ispuni takođe je i njegova dužnost. Ali misija je drugačija; misija je veća, prikladnija i ima dublje značenje i veću težinu od odgovornosti. Da li ste ovo zabeležili? (Jesmo.) Sada sam nešto primetio – sve ove sadržaje o kojima razgovaramo, vi morate zapisati pre nego što dobijete ideju o njima. Oni čak ne ostavljaju nikakav utisak na vas ako ih ne zapišete, već ih samo slušate. Šta nam to pokazuje? Pokazuje nam da ljudi ne razumeju istinu; shvataju samo delić doktrine i znaju definiciju, koncept i okvir određenih istina. Kada je reč o specifičnim detaljima ovih istina, kako da ih upražnjavaju i primenjuju, ljudi nemaju pojma, zar ne? Većini vas nije teško da dva ili tri sata govori o nekoj doktrini, ali kada je reč o primeni istine, korišćenju načela i puta praktičnog delovanja koji ste doživeli i razumeli da biste rešili situacije – to je već teško. Šta je ovde problem? Problem je nerazumevanje istine, je l' tako? Hajde da sada pređemo na četvrtu stavku. Šta je četvrta stavka? (Načela i put praktičnog delovanja koje čovek treba da sledi.) Kako se određuju ta načela i putevi? Određuju se na osnovu dve stvari: prva stvar je Božja namera, a druga stvar je istina. Ljudi moraju da razumeju ove dve stvari. Primera radi, šta treba da uradiš ako nisi voljan da širiš jevanđelje kada se to od tebe traži, ali Bog kaže da je širenje jevanđelja Njegova namera? Šta treba da budu tvoja načela primene? Kakav stav treba da imaš? Treba da se pokoriš i u potpunosti prihvatiš Božju nameru, bez odbijanja, bez analiziranja ili proveravanja, bez postavljanja pitanja o razlozima. To je prava pokornost. Ovo je važno načelo koje se mora slediti tokom primenjivanja istine. Kada o Božjoj nameri razgovaramo na određeni način, na šta se ona tipično odnosi? Božja namera je u suštini Božja želja, svrha, izvor i početna tačka Njegovih postupaka. U duhovnom smislu, to nazivamo Njegovom „namerom” ili „vizijom”. Kada ti Bog obznani Svoju nameru, On ti daje opšti pravac i govori ti šta namerava da učini. Međutim, ako ti Bog ne saopšti pojedinosti ili načela, hoćeš li znati tačan put i smer praktičnog delovanja? Nećeš. Zbog toga, kada kažem ljudima da nešto učine, oni kojima je glava čvrsto na ramenima, koji imaju srce i duh, odmah će nakon prihvatanja tog zadatka tražiti detalje i pojedinosti o tome kako da obave zadatak. Oni kojima glava nije čvrsto na ramenima, koji nemaju srce i duh, možda će pomisliti da je to lako, pa će pohitati da obave zadatak bez čekanja na dalja pojašnjenja. Eto, tako izgleda kada čoveku glava nije čvrsto na ramenima, pa slepo obavlja zadatke. Kada dobiješ nalog od Boga i nameravaš da izvršiš svoju dužnost i obaviš svoju misiju, prvo moraš da razumeš Božju nameru. Treba da znaš da ovaj nalog dolazi od Boga, da je to Njegova namera, pa treba da ga prihvatiš, vodiš računa o njemu i, što je još važnije, da mu se pokoriš. Drugo, treba da istražiš koje istine moraš da razumeš da bi obavio ovu dužnost, koja načela treba da slediš i kako da praktično postupaš na način koji donosi korist Božjem izabranom narodu i radu Božje kuće. To su načela primene. Kada budeš razumeo Božju nameru, moraš odmah tražiti i razumeti istine povezane sa obavljanjem ove dužnosti, a kada budeš razumeo istinu, moraš utvrditi načela i put primene ovih istina. Na šta se „načela” odnose? Konkretno, načelo se odnosi na nešto na čemu se zasniva postizanje cilja ili ostvarivanje rezultata prilikom primenjivanja istine. Na primer, ako je tvoj zadatak da kupiš određeni predmet, koja su specifična načela primene? Najpre moraš da razumeš specifikacije i model predmeta koji se kupuje, standarde kvaliteta koje taj predmet mora da zadovolji i da li je cena odgovarajuća. Dok budeš tražio, steći ćeš jasnoću o specifičnim načelima primene. Ova načela ti pružaju merilo i raspon – sve će biti u redu dok god ostaješ u ovom rasponu. Kada budeš razumeo osnovne principe u vezi sa specifikacijama, kvalitetom i cenom tog predmeta, to znači da si shvatio potrebne standarde za ovaj zadatak. To znači da si u suštini naučio kako da postupaš praktično. Čovek mora da shvati načela da bi mogao da primenjuje istinu: načela su ključni i najosnovniji element. Kada budeš shvatio osnovna načela za obavljanje svoje dužnosti, to će pokazati da razumeš potrebne standarde za obavljanje svoje dužnosti. Ovladavanje ovim načelima isto je što i znati kako da primenjuješ istinu. Dakle, na kojem temelju se zasniva sposobnost praktičnog postupanja? Zasniva se na temelju razumevanja Božje namere i istine. Može li se smatrati da razumeš istinu ako znaš samo jednu rečenicu o tome što Bog zahteva? Ne, ne može. Koje standarde moraš ispuniti da bi se moglo smatrati da razumeš istinu? Moraš da razumeš značenje i vrednost obavljanja svoje dužnosti, a kada ti ta dva aspekta postanu jasna, razumećeš istinu o obavljanju svoje dužnosti. Osim toga, kada budeš razumeo istinu, moraćeš da shvatiš i načela obavljanja svoje dužnosti i puteve praktičnog delovanja. Kada budeš mogao da shvatiš i primeniš načela obavljanja svoje dužnosti, te ponekad primeniš malo mudrosti, moći ćeš da osiguraš efikasno obavljanje svoje dužnosti. Shvatanjem ovih načela i postupanjem u skladu sa njima, moći ćeš da primenjuješ istinu. Ako svoju dužnost obavljaš bez ikakvog mešanja ljudskih namera, ako svoju dužnost obavljaš tako što se u potpunosti pokoravaš Božjim zahtevima i u skladu sa radnim aranžmanima Božje kuće, ako si potpuno usklađen sa Božjim rečima, onda svoju dužnost izvršavaš na sasvim kvalifikovan način, pa čak i ako postoje određena odstupanja u rezultatima u odnosu na Božje zahteve, i dalje se smatra da si ispunio Božje zahteve. Ako svoju dužnost obavljaš u potpunosti u skladu sa načelima, ako si odan i radiš najbolje što možeš, onda je tvoje obavljanje dužnosti potpuno usklađeno sa Božjom namerom. Ispunio si svoju dužnost kao stvoreno biće svim srcem, umom i snagom, a taj rezultat se postiže primenjivanjem istine. A sada, da biste razumeli načela i puteve praktičnog delovanja, šta najpre treba da uradite da biste postigli ovaj rezultat? (Prvo, treba da razumemo Božju nameru, a zatim da je prihvatimo i da joj se u potpunosti pokorimo bez odbijanja.) To je ono što ljudi treba da poseduju kada je reč o praktičnom delovanju i stavu. Šta treba dalje razumeti? Treba da razumete istinu, a pojedinosti te istine sačinjavaju načela i puteve. Da biste shvatili načela i puteve praktičnog delovanja koje treba da sledite, prvo morate da razumete Božju nameru, a zatim i istinu. To su dve glavne stavke, a sve ostalo se sastoji od detaljnog konteksta sadržanog u ovim stavkama.

Ovim privremeno završavamo razgovor o prvoj kategoriji koja se odnosi na ljude koji obavljaju svoju dužnost širenja jevanđelja. Danas sam uneo malo više dodataka koji su poslužili kao podsećanje na glavnu temu o kojoj smo prošli put govorili. Istovremeno, oni služe i kao upozorenje da bi svako mogao da prepozna važnost ove istine, tako da bi svaki zadatak na kojem si trenutno angažovan i svaka dužnost koju obavljaš bili usmereni ka ovom pravcu i cilju i sprovedeni na ovim temeljima – sve je to povezano sa širenjem jevanđelja. Iako nisi u prvim redovima interakcije sa potencijalnim primaocima jevanđelja, može se reći da se sve dužnosti koje trenutno obavljaš odnose na delo jevanđelja. Zar po ovoj osnovi ne bi svako trebalo da ima jasnije i svetlije razumevanje istine povezane sa širenjem jevanđelja? (Trebalo bi.) Da li ste kroz današnji dodatak stekli jasniji pogled na težinu i važnost dužnosti širenja jevanđelja? (Jesmo.) Dobro, dakle šta je najpogodniji i najprikladniji stav koji u buduće treba imati prema ovoj istini? Da je širenje jevanđelja Božja namera. Bog namerava da okonča ovo staro doba i da sve više ljudi dovede pred Sebe, iz starog doba u novo. To je Božja namera i to je nešto što svako treba da razume. Neki će možda reći: „Razumem, ali ne mogu da probudim entuzijazam koji je potreban za širenje jevanđelja i nemam srca za saradnju.” Šta je ovde problem? (Nedostatak ljudskosti.) Tačno tako. Sebe smatraš stvorenim bićem i Božjim sledbenikom, ali kada je reč o Božjoj nameri o kojoj On često svakoga opominje i Njegovoj hitnoj nameri koja je jasno objašnjena svim ljudima, kakva si ti osoba ako na to ne obraćaš pažnju i tome ne pridaješ značaj? To je manifestacija nedostatka ljudskosti. Želiš da poštuješ Boga kao velikog i kažeš da je On tvoj Bog i tvoj Gospod, ali kada je reč o Božjoj nameri, ti nemaš nimalo poštovanja niti obzira. To je nedostatak ljudskosti, a takav čovek je bezdušan. Time završavam ovu temu.

Definicije starešina i delatnika i razlozi za njihovo postavljenje

Hajde da sada razgovaramo o drugoj kategoriji, o onima koji obavljaju dužnosti starešina i delatnika. Iako su malobrojni, takvi ljudi igraju važnu ulogu u smislu prirode svog posla. Dužnosti starešina i delatnika takođe podrazumevaju mnoge istine – čak mnogo više istina nego što to podrazumeva širenje jevanđelja. Zašto to govorim? Ove dužnosti su veoma sveobuhvatne. Jedan aspekt ovih dužnosti je rad na spoljašnjem širenju jevanđelja, a drugi unutrašnje napajanje i opskrbljivanje Božjeg izabranog naroda, dobro upravljanje crkvenim životom, kao i bavljenje crkvenim pitanjima i rešavanje svih vrsta problema. Drugim rečima, starešine i delatnici moraju da razumeju više istina, za njih postoje stroži zahtevi u vezi sa određenim načelima primene, a njihov odnos sa Bogom mora biti bliži. Biti starešina ili delatnik podrazumeva praktično postupanje i ulazak u razne aspekte istine, puteve koje ljudi biraju, kao i mnoge druge aspekte. U poređenju sa obavljanjem dužnosti širenja jevanđelja, biti starešina ili delatnik je uže vezano za život-ulazak, a zahteva i postizanje promene naravi. To znači da postoji veći broj i veći obim raznih istina koje se odnose na to kako dobro obavljati posao starešina. Ali ma koliko da ih ima, one se i dalje svode na nekoliko glavnih tema, pa hajde da ih pročešljamo stavku po stavku, tačku po tačku, pa ćete postepeno moći da ih razumete. Počnimo tako što ćemo govoriti o definiciji starešina i delatnika. Zašto je potrebno da ih definišemo? Definicija je isto što i određivanje nečega; odnosno, ona ljudima govori o prirodi i opsegu odgovornosti ovih dužnosti, kao i o njihovim zvanjima – drugim rečima, kako da ih nazivamo. Preciznim definisanjem ovih dužnosti, ljudi mogu da steknu mentalnu jasnoću u pogledu statusa koji ova kategorija ljudi ima u Božjem umu, onoga što On zahteva od njih i kakve zahteve On ima za obavljanje njihovih dužnosti, koji put treba da izaberu i koja načela treba da primenjuju. Bez obzira na to da li su mladi ili stari, da li je njihov položaj visok i plemenit ili nizak i nečastan, i bez obzira na njihovo poreklo, Bog je, u svakom slučaju, takvim ljudima nametnuo određene standarde. Drugim rečima, postoje istine koje ljudi koji obavljaju takve dužnosti moraju razumeti; postoje istina-načela koja oni moraju shvatiti i primenjivati i postoji određeni put koji oni moraju da slede. Kako, dakle, definišemo one koji su među Božjim sledbenicima izabrani da predvode i delaju? Kako glasi tačna definicija? U koju definiciju ljudi veruju? I koji tačno položaj takvi ljudi zauzimaju u srcima drugih ljudi? Zar to nije povezano sa definisanjem identiteta i statusa takvih ljudi? Koji položaj ova grupa ljudi zauzima u srcima drugih ljudi? Jesu li oni apostoli? Nisu. Da li su oni učenici? Nisu ni učenici. Ima li onih koji ih nazivaju pastirima? (Da.) Da li je „pastir” odgovarajuće zvanje? (Nije.) Zbog čega? (To je pogrešna pozicija.) Da li su ljudi sposobni da obavljaju ulogu pastira? (Nisu.) Pošto oni nisu apostoli, a ni učenici, i pošto „pastir” takođe nije prikladno zvanje, koji je tačno naziv najprikladniji za ljude koji obavljaju ove dužnosti? Koji termin je pogodniji? (Stražari.) Da li je naziv „stražari” prikladan? Ne vidim nikakvu razliku između ovog naziva i „pastira”. Taj naziv zvuči grandiozno, ali je posao koji ovi ljudi obavljaju prilično mali. Nijedan od ovih naziva nije prikladan. Prema tome, koje ime i definicija su najpogodniji na osnovu prirode dužnosti koju ovi ljudi obavljaju? Koja načela služe za definisanje takvih ljudi? Definicija mora da se podudara sa prirodom njihovog posla, kao i sa njihovim identitetom i statusom; ona mora da bude ispravna i ne previše grandiozna. Ako ove ljude definišemo kao „apostole”, da li je to previše grandiozno? (Da.) A šta je sa „stražarima”? (To je još grandioznije.) Da li si ti sposoban da stražariš nad ljudima? Ako nisi, onda nisi stražar. A šta je sa „pastirima”? Na šta se odnosi naziv „pastiri”? (Odnosi se na ljude koji čuvaju stado.) Odnosi se na ljude koji čuvaju stado ovaca i stražare nad njim. To ime zapravo odgovara ovoj grupi, samo na osnovu prirode njihovog posla. Međutim, s obzirom na to šta sve ljudi mogu da podnesu ovih dana, šta mogu da postignu i s obzirom na njihove iskvarene naravi, da li je prikladno nazivati ih „pastirima”? (Nije.) To je pomalo je grandiozno. Oni nisu sposobni za to, a taj naziv takođe ne odgovara ni prirodi ni opsegu posla koji ljudi danas obavljaju. Očigledno je da im to zvanje ne odgovara. Koji je, onda, najprikladniji način da se definiše ova kategorija ljudi? (Definišemo ih kao starešine i delatnike.) Ova sintagma je relativno prikladna.

Šta je uzrok za nastanak one kategorije ljudi koji su starešine i delatnici? Kako su oni nastali? U širim razmerama, oni su potrebni za Božje delo; u manjim razmerama, oni su potrebni zbog rada crkve, potrebni su Božjem izabranom narodu. Bez obzira na njihov identitet ili status, i bez obzira na ulogu koju igraju, oni su ravnopravni sa običnim članovima Božjeg izabranog naroda; njihov identitet i status pred Bogom su isti. Mada pojam „starešine i delatnici” postoji u crkvi i mada su ovi pojedinci „starešine” i „delatnici” koji obavljaju drugačije dužnosti od svoje braće i sestara, njihovo zvanje „stvorenih bića” isto je pred Bogom – ovaj identitet se neće promeniti. Razlika između starešina i delatnika i ostalih članova Božjeg izabranog naroda ogleda se samo u jednoj posebnoj odlici, a to su dužnosti koje starešine obavljaju. Ta posebna odlika načelno se ispoljava u njihovoj starešinskoj ulozi. Na primer, ma koliko ljudi da postoji u nekoj crkvi, starešina je njihov rukovodilac. Pa, koju onda ulogu taj starešina obavlja među članovima? On predvodi sve pripadnike Božjeg izabranog naroda u crkvi. Kakav onda uticaj on ima u celoj crkvi? Ako ovaj starešina krene pogrešnim putem, svi koji su u toj crkvi će ga slediti tim pogrešnim putem, a to će imati ogroman uticaj na sve pripadnike Božjeg izabranog naroda u crkvi. Uzmimo Pavla za primer. On je predvodio mnoge crkve koje je osnovao i Božji izabrani narod. Kad je Pavle zalutao, crkve i Božji izabrani narod koje je predvodio takođe su zalutali. Prema tome, kad starešine pođu putevima koji se razilaze, to ne utiče isključivo na njih same, već utiče i na crkve i Božji izabrani narod koje oni predvode. Ako je starešina prava osoba, onaj koji ide pravim putem, koji teži istini i primenjuje je, onda će i ljudi koje predvodi normalno jesti i piti Božje reči i normalno će težiti istini, a ujedno će životno iskustvo i napredak tog starešine drugima biti vidljivi i na njih će uticati. Dakle, koji je ispravan put kojim starešina treba da ide? Da bude u stanju da predvodi druge da shvate istinu i uđu u istinu, kao i da druge vodi pred Boga. Koji je pogrešan put? Da stremi statusu, slavi i dobiti, da se često razmeće i svedoči o samome sebi, a da nikad ne svedoči o Bogu. Kakav uticaj to ima na Božji izabrani narod? (On ih time dovodi pred sebe samog.) Oni će zalutati daleko od Boga i potpašće pod kontrolu ovog starešine. Ako ljude dovodiš pred sebe samog onda ih predvodiš da dođu pred iskvarenu osobu i vodiš ih da dođu pred Sotonu, a ne pred Boga. Jedino se predvođenjem ljudi da dođu pred istinu ti ljudi predvode da dođu pred Boga. Starešine i delatnici, bilo da idu ispravnim ili pogrešnim putem, neposredno utiču na Božji izabrani narod. Kada tek treba da razume istinu, većina pripadnika Božjeg izabranog naroda slepo prati. Starešina može biti neko ko je dobar, i oni će ga slediti; ali starešina može biti i neko ko je loš, a oni će ga takođe slediti – Božji izabrani narod ne pravi razliku među njima. Oni slede onako kako ih predvode, bez obzira na to ko je starešina. Zbog toga je ključno da crkve izaberu dobre ljude kao svoje starešine. Put kojim korača svaka osoba koja veruje u Boga direktno je povezan sa putem kojim koračaju njene starešine i u izvesnoj meri može biti pod uticajem tih starešina i delatnika. Započnimo razgovor o ova dva puta i istinama povezanim sa dužnostima starešina i delatnika – o ispravnom putu, s jedne strane, i pogrešnom putu, s druge strane. O kojem od ova dva puta treba prvo da razgovaramo? (O pogrešnom putu.) Zbog čega ste to izabrali? Da li je bolje da prvo razgovaramo o ispravnom putu ili o pogrešnom putu? (O pogrešnom putu.) Zapravo, oba odgovora na ovo pitanje su ispravna, ali efekat će biti drugačiji u zavisnosti od toga o kojem putu prvo razgovaramo. Ako počnemo tako što ćemo razgovarati o pogrešnom putu, u okviru ovog puta ljudi mogu da otkriju više o ispravnom putu, a takođe mogu pronaći mnogo pasivnih i negativnih stvari ili steći saznanja, koja mogu koristiti kako bi opominjali sebe. Iz toga mogu da izvuku nešto pozitivno, pa ako zatim nastavimo razgovor o ispravnom putu, ljudi će moći brže da shvate šta je pozitivno na dubljem nivou. U suštini, ovaj pristup je održiv i on koristi ljudima. Stoga, hajde da počnemo tako što ćemo razgovarati o pogrešnom putu.

Tehnike koje antihristi koriste da bi kontrolisali ljude

Da li osoba treba da usvoji određeni vid ponašanja kada je odaberu za starešinu ili delatnika i kada počne da obavlja svoje dužnosti? Neki pitaju: „Kakvo ponašanje? Da li treba da se vine u oblake ili da zapoveda vetru i kiši?” Ni jedno ni drugo nije tačno. Iako ne treba da se vine u oblake niti da zapoveda vetru i kiši, a sasvim sigurno ne treba da viče na sav glas; pošto je on iskvareno ljudsko biće koje ima iskvarenu narav i Sotonsku suštinu, u takvim trenucima svaki čovek zaista oseća gromoglasnu silu duboko u sebi. Svako od njih ima uzvišene ambicije i oseća poriv da uspe u svojoj karijeri, da pokaže svoje veštine, ostavi utisak i dȃ sve od sebe. Hajde da, za sada, ne razgovaramo o tome da li je ova vrsta poriva ispravna ili pogrešna. Kada je neko izabran za starešinu ili delatnika, on duboko u sebi gaji veoma kompleksna osećanja. Šta mislim kada kažem „kompleksna”? Neki ljudi veruju da biti izabran za starešinu uopšte nije lako, ali, mada nisu sigurni da li taj posao mogu da obavljaju valjano i ne znaju kakav ih put čeka u budućnosti, njihova urođena priroda je takva da su veoma radosni zbog ove prilike i veoma srećni da prihvate ovu časnu odgovornost i teško breme. Takođe, duboko u sebi osećaju samozadovoljstvo i da su imali sreće. Zbog čega misle da su imali sreće? Oni veruju u sledeće: „Izabran sam među desetinama drugih – mora da sam veoma impresivan i sposoban. Mora da sam bolji od običnih ljudi i mora da imam bolju sposobnost razumevanja i duhovnog shvatanja od većine. Već dugo godina verujem u boga, mnogo sam dao i mnogo sam se trudio. Činjenice dokazuju da sam kvalifikovan da predvodim crkvu, da vodim ljude ka ulasku u božje reči i razumevanje istine. Ima toliko ljudi koji su pametniji i bolje obrazovani od mene, koji se izražavaju bolje od mene, pa zašto su onda izabrali mene, a ne njih? To pokazuje da sam sposoban i da imam dobru ljudskost. To je božja blagodat.” Eto, to je njihov unutrašnji monolog. „Božja blagodat” je dodato na kraju, ali su njihove prave misli i pravo razumevanje zapravo ispoljeni u prvom delu rečenice. Oni misle: „Iako se nisam takmičio niti borio za ovo, ipak su me izabrali. Šta sada treba da uradim? Ne mogu sve da izneverim, moram da dȃm sve od sebe!” A kako daju sve od sebe? Prvog dana na poslu pozivaju nadzornike svake grupe na okupljanje, imaju određeno držanje i odišu energijom. Kakvom energijom? Postupaju brzo i odlučno; misle ono što kažu i željni su toga da ostave impresivan utisak. Najpre pokušavaju da svima pokažu koliko su sposobni, a zatim pokušavaju da ubede ljude da spoznaju i odbace njihovog prethodnika. Kažu: „Hajde da danas provedemo malo vremena analizirajući mog prethodnika, na primer, načine na koje je sputavao ljude, u kojim aspektima posla je ispoljavao nemar i nepažnju, i tome slično – možemo da razgovaramo o svim ovim stvarima. Kada budemo završili razgovor i kada jasno spoznate prethodnog starešinu, kada budete mogli da ga odbacite, kada vas on više ne bude sputavao i kada ne budete žudeli za njim, tada se može smatrati da posedujete razumevanje, te da ste odani i pokorni bogu. Današnje okupljanje ćemo započeti tako što ćemo kritikovati prethodnog lažnog starešinu i antihrista. Hajde da ga razotkrijemo.” Kao odgovor na to, svi kažu da su već razgovarali o tome i da su shvatili da je prethodnik bio lažni starešina i antihrist, te da nemaju šta da razotkriju. Ali nove starešine se ne slažu sa tim, pa počinju da izdvajaju pojedince i teraju ih da razgovaraju u zajedništvu. Pošto im se ne dopadaju besede nekih od njih, zamole jednog od braće i sestara, koji je bio najbliži sa prethodnim starešinom, da ga razotkrije i raskrinka, ali pošto čuju njegovu besedu, nove vođe pomisle: „Ovaj čovek nije spoznao mog prethodnika, a nije ga se ni odrekao. Čini mi se da je moj prethodnik još uvek u njegovom srcu. To nikako ne valja; danas moram da smislim način da potpuno razotkrijem svog prethodnika.” Zatim pozivaju nekoga ko je bio u najlošijim odnosima sa prethodnim starešinom da ustane i da ga razotkrije. Kada taj čovek razotkrije prethodnog starešinu, oni su zadovoljni i misle da je taj čovek vredan pridobijanja. A šta žele da pridobiju? Žele da pridobiju saučesnika, da pridobiju sopstvene sledbenike. Tako prolazi prvo okupljanje. Da li posle ovog okupljanja mogu da postignu svoj cilj? Ne tako temeljno, niti tako brzo. Kakve zavere kuju u svojim srcima? „Ništa nije zagonetnije ni zlokobnije od ljudskog srca. Moram da utvrdim šta svaki čovek misli o mom prethodniku i moram biti načisto s tim šta misli o meni, da li zna za moju prošlost i da li je upoznat sa svim detaljima o meni, pa ću im na kraju svima pokazati da sa mnom nema šale. Ali moram pažljivo da odaberem svoje metode i taktiku. Ne smem da otkrijem svoje namere, moram da ih sakrijem.” A odakle potiču sve ove misli, načini rada i motivi? Potiču iz njihove sotonske prirode. Da li imate takva ispoljenja? Kada su vas izabrali za starešine ili delatnike, možda ste dan počeli tako što ste sebe opomenuli da ne birate pogrešan put, da ne koračate putem lažnih starešina i antihrista. Možda ste sebi rekli da morate da se odreknete statusa, da ne delate zarad slave, dobiti ili statusa ili da se u poslu ne vodite željom, već da naporno delate da biste obavili svoje dužnosti i bili odani Bogu. Ali, ima onih koji, kako vreme prolazi, ne mogu da se kontrolišu, pa čim progovore ili deluju, njihov cilj postaje veoma jasan – oni odmah pokušavaju da učvrste sopstveni status i pridobiju srca ljudi. Nervira ih čim neko pokaže i najmanju trunku nezadovoljstva ili prkosa, pa iako možda neće otvoreno izopštiti ili napasti tu osobu, u dubini duše osećaju odbojnost prema njoj. Kako ispoljavaju ovo osećanje odbojnosti? (Ignorišu tu osobu.) Ignorisanje se ispoljava tiho, pa koje konkretne postupke odbojnost podrazumeva? Na primer, ljude koji im se dopadaju na okupljanjima smeštaju naspram sebe i pronalaze razloge da ljude koji im se ne dopadaju smeste sa strane. Da li je to napad? (Jeste.) To je početak njihovog napada. Oni preduzimaju mere, zar ne? (Da.) Mere su ozbiljnije i teže od reči i misli. Zbog čega su ozbiljnije? Razmišljanje o nečemu, ali nepreduzimanje nikakvih koraka po tom pitanju proizilazi iz uma i misli. Ali čim se preduzmu koraci, to postaje činjenica. Kada postane način ponašanja, to nije samo iskvarena narav Sotone, već zlo delo. Kada ljudi budu izabrani za starešine, oni u posao koji izvršavaju i dužnosti koje obavljaju unose i svoje želje, težnje i ideale. Ali koje zajedničko ispoljenje imaju svi ljudi koji poseduju Sotoninu iskvarenu narav? Šta je svima njima zajedničko? Oni pokušavaju da preuzmu vlast i učvrste sopstveni status. Kojim sredstvima pokušavaju da preuzmu vlast? Najpre u grupama posmatraju one koji pokušavaju da im se dodvore i da im se približe. Zatim se aktivno zbližavaju s tim ljudima i, bilo kroz laskanje ili činjenje sitnih usluga, stvaraju tajne veze i dodvoravaju im se, tako da ovi ljudi, sa kojima dele opredeljenja, interese, ambicije ili istu prirodu, postaju njihovi verni sledbenici i udružuju se sa njima. A s kojim ciljem oni nagovaraju ove ljude da se udruže sa njima? Da bi učvrstili svoj status i proširili opseg svoje sile. Kada jednom dobiju vlast, ne radi se samo o tome da oni imaju poslednju reč i to je sve, već oni žele da ih veći broj ljudi sledi, podržava i govori u njihovo ime, tako da, kada kažu nešto pogrešno, urade loše stvari ili napadaju i ograničavaju ljude, i dalje će biti onih koji rade šta im se kaže i koji ih odobravaju. To je njihov cilj. Zatim, ako ih Višnji jednog dana smeni i otkrije njihove probleme, i dalje će biti onih koji čine sve da govore u ime tih lažnih starešina, koji staju u njihovu odbranu i pokušavaju da zaštite njihov ugled. A koje metode oni koriste u svojim postupcima da bi postigli ovakav ishod? Pridobijanje srca ljudi. Oni koriste metodu pridobijanja srca ljudi da bi učvrstili svoj status i proširili opseg svoje sile. To je jedna od metoda koju antihrist koristi da preuzme vlast.

Kada je reč o tehnikama koje antihristi koriste da učvrste svoj status, prva je pridobijanje srca ljudi, a druga napadanje i odstranjivanje neistomišljenika. Pridobijanje srca ljudi znači da koriste metodu pridobijanja onih ljudi koji im se dodvoravaju, koji im se približavaju i koji ih slede bez obzira na to da li su u pravu ili greše. Napadanje i odstranjivanje neistomišljenika znači da oni neprijateljima smatraju sve one koji razumeju istinu i koji ih stoga mogu razaznati, prestati da ih slede i držati se podalje od njih. Takve ljude tretiraju kao trn u oku i kao stalne smetnje, pa je tehnika koju primenjuju na ovim ljudima napad i odstranjivanje. Primera radi, recimo da antihrist primeti da su ljudi veoma entuzijastični svaki put kada on besedi, i da neki čak hvataju beleške ili ih snimaju na diktafonu. Ali samo jedna mlada sestra nikada ne hvata beleške niti se javlja za reč. Stoga, oni u sebi razmišljaju: „Da li ona ima neki problem sa mnom? Ili možda misli da ne besedim dobro? Štaviše, svaki put kada se pojavim, drugi ljudi me pozdravljaju i prijateljski klimnu glavom, sipaju mi vodu i nude mi da sednem, ali ona se nikada ne ophodi tako prema meni. Izgleda da mi se ne pokorava – moram da smislim način i pronađem priliku da je naučim pameti! Kakvu priliku treba da tražim? Urediću da ona obavi nešto za šta sam siguran da neće dobro obaviti – to će mi dati razlog da joj održim lekciju. To je najbolja šansa da je nateram da mi se pokori.” Nakon toga, organizuju da ova sestra ode na neko opasno mesto. Razmišljaju ovako: „Nateraću je da ode i širi jevanđelje kod jednog matorog religioznog pastora, koji je pomalo razvratan i ne prihvata istinu. Da vidimo hoće li uspeti da ga preobrati. Šta će imati da kaže u svoju odbranu ako ne uspe? Ako mi se ne pokori, oteraću je!” A zatim njoj govore: „Trenutno većina ostale braće i sestara ima visoko mišljenje o tebi. Već dugo godina veruješ u boga i razumeš mnoge istine. Ima jedan religiozni pastor koji dobro poznaje Bibliju, a ti si najbolji izbor da odeš i da mu preneseš jevanđelje.” Kada ova sestra upozna pastora, on vidi da je ona mlada i lepa, te mu se ona dopadne, pa se čak nepristojno ponaša prema njoj. Kada se vrati kući, ona kaže da ne želi da se vrati nazad, na šta antihrist odgovara: „Crkva ti je dodelila zadatak da mu preneseš jevanđelje. To je tvoja dužnost, moraš da ideš!” Nakon što to čuje, ova sestra nema izbora nego da posluša, pa zbog toga plače posle svake posete. Ovaj starešina je sposoban da uradi ovakve stvari kako bi druge napao i osvetio im se. Kakva je to osoba? Zla. Da je on žensko, da li bi on otišao u toj situaciji? (Ne.) Sigurno da ne bi. Izbegao bi taj zadatak pre nego svi ostali. On primećuje ko mu se ne sviđa, ko je laka meta, ko mu se ne pokorava i ko mu se ne dodvorava, pa onda pronalazi prilike da spletkari protiv ovih ljudi i da im se osveti. Recite Mi, kada neko ima loše i zle namere, zar on nije sposoban da čini svakakve užasne stvari? A kako dolazi do tih loših i zlih namera? Jedan od glavnih razloga je taj što je njihova priroda-suština previše loša i zlonamerna, a drugi je taj što nemaju bogobojažljivo srce. Kada ljudi nemaju bogobojažljivo srce, ne postoji ništa što se oni ne usuđuju da urade; ne samo da će povrediti druge ljude, već mogu i da sude Bogu i da Ga izdaju – povređivanje drugih ljudi je za njih sitnica. Neće smatrati da je to velika stvar bez obzira na to koliko povrede druge ljude – oni nemaju saosećanja prema drugima i zlonamerni su do srži. A šta je bio cilj ovog antihrista kada je ovu mladu ženu gurnuo u dubine pakla? Nije to uradio da bi širio jevanđelje i pridobio ljude, uradio je to samo da bi je mučio. Kakve ljude on muči? Da li će mučiti nekoga ko mu se povinuje i ko je poslušan? Ne, neće. Zašto je, dakle, ova sestra, podvrgnuta takvom tretmanu? (Zato što mu se nije povinovala.) Zbog toga što mu se nije povinovala, što se nije dodvoravala, što nije radila ono što on kaže i što ga nije smatrala važnim, već ga je prezirala, on se prema njoj ophodio na ovaj način i povredio je. Kada antihristi povređuju druge ljude na ovaj način, kakva će biti uobičajena reakcija onih koji su mali rastom i koji ne razumeju istinu? Oni će pomisliti u sebi: „Lokalni zvaničnici imaju veću kontrolu od državnih zvaničnika. Sada smo pod kontrolom ove osobe, pa treba da radimo ono što nam kaže i idemo gde god nas pošalje. Kako god drugi postupaju prema ovoj osobi, i mi moramo da postupamo na isti način. Moramo da se uskladimo sa grupom. Trebalo bi da im se dodvoravamo baš kao što to čine drugi ljudi, i trebalo bi da u tome budemo bolji i pažljiviji od ostalih. Jedino na taj način možemo ovog starešinu skinuti sa vrata. Njemu nije lako služiti – ne treba da se kačimo sa njim!” A zar ovaj ishod nije upravo ono što antihrist želi da postigne? (Jeste.) Na ovaj način on postiže svoj cilj. Zar to nije isto kao tehnika koju Sotona koristi da zlostavlja ljude? (Jeste.) Šta nam to pokazuje? Da oni svojim postupcima predstavljaju Sotonu. Oni su postali Sotonina sredstva i njegovi predstavnici; postupaju u njegovo ime. Da li je obavljanje dužnosti na ovaj način pravi način obavljanja dužnosti? Da li je to služenje Bogu? (Nije.) Takve starešine ne zavređuju da ih nazivamo starešinama – oni su zli ljudi i Sotone.

Čim antihristi postanu starešine, prva stvar koju urade je da pokušaju da pridobiju srca ljudi, da ih navedu da im veruju, imaju poverenja u njih i da ih podržavaju. Kada osiguraju svoj status, počinju da se ponašaju neprirodno. Da bi zaštitili svoj status i moć, počinju da napadaju i odstranjuju neistomišljenike. Pokušaće sve da bi mučili neistomišljenike, a naročito one ljude koji streme ka istini, koristeći se oprobanim, preciznim i nepopustljivim metodama da bi ih ugnjetavali i napadali. Osećaju se lagodno tek kada sruše i diskredituju svakoga ko ugrožava njihov status. Svi antihristi su ovakvi. S kojim ciljem oni koriste ove bezbrojne taktike za pridobijanje i ugnjetavanje ljudi? Njihov cilj je da steknu moć, učvrste svoj status, navedu ljude na pogrešan put i kontrolišu ih. Šta predstavljaju njihove namere i motivi? Oni žele da osnuju vlastito, nezavisno carstvo – žele da se usprotive Bogu. Takva suština je teža i od iskvarene naravi: Sotonine ambicije i lukave spletke su potpuno razotkrivene. Ovo nije samo problem otkrivanja iskvarene naravi. Primera radi, kada su ljudi pomalo nadmeni i samopravedni ili kada su ponekad malo varljivi i lažljivi, to su tek otkrovenja iskvarene naravi. Međutim, sve što antihristi rade, rade sa ciljem da pridobiju srca ljudi, napadnu i odstrane neistomišljenike, učvrste svoj status, preuzmu vlast i kontrolišu ljude. Kakva je priroda ovih postupaka? Da li oni primenjuju istinu? Da li vode Božji izabrani narod ka ulasku u Božje reči i dolazak pred Boga? (Ne.) Šta onda oni rade? Takmiče se sa Bogom oko Njegovog izabranog naroda, nadmeću se oko srca ljudi i pokušavaju da uspostave vlastito, nezavisno carstvo. Ko treba da ima mesto u srcima ljudi? Mesto u srcima ljudi treba da ima Bog. Ali sve što antihristi rade upravo je suprotno od toga. Ne dozvoljavaju da Bog ili istina zauzmu mesto u srcima ljudi, već žele da u srcima ljudi budu čovek, odnosno oni kao starešine, i Sotona. Čim otkriju da ne zauzimaju mesto u nečijem srcu, da ih ta osoba ne tretira kao starešine, postaju veoma nezadovoljni, pa će verovatno pokušati da ugnjetavaju i muče tu osobu. Sve što antihristi rade i kažu vrti se oko njihovog statusa i ugleda, s ciljem da ljude navedu da o njima imaju visoko mišljenje, da ih nateraju da im zavide i da ih obožavaju, pa čak i da ih se plaše. Žele da se Božji izabrani narod ophodi prema njima kao prema Bogu, pa misle: „Bez obzira na to kojoj crkvi pripadam, ljudi moraju da me slušaju, moraju da poštuju moja uputstva. Bez obzira na to ko prijavi Višnjem neki problem, to mora ići preko mene, ljudi smeju da prijavljuju probleme samo meni, a ne direktno Višnjem. Ako mi neko kaže ’ne’, kazniću ga, tako da svako ko me vidi oseti strah, strepnju i bojazan u srcu. Štaviše, ako izdam naredbu ili tvrdim nešto, niko ne sme da se usudi da mi protivreči; ljudi moraju da poštuju sve što ja kažem. Moraju da me slušaju bez pogovora, moraju da budu poslušni u svim stvarima i ja moram biti taj koji će donositi sve odluke.” Antihristi govore upravo ovakvim tonom, ovo je njihov glas, ovo je način na koji antihristi pokušavaju da vladaju nad crkvama. Ako Božji izabrani narod sluša antihrista i radi ono što on kaže, zar takve crkve ne postaju carstva antihrista? Oni kažu: „Ja moram da proverim radne aranžmane koje izdaje Višnji, moram da preuzmem odgovornost za vas; ja moram da budem taj koji analizira ispravno i pogrešno, ja moram odlučiti o ishodu. Vi nemate dovoljno rasta i niste dovoljno kvalifikovani. Ja sam starešina crkve i sve zavisi od mene.” Zar ljudi koji govore ovakve stvari nisu strašno nadobudni? Zaista su toliko nadmeni da im fali razuma! Zar oni ne pokušavaju da uspostave vlastita, nezavisna carstva? Kakvi su to ljudi koji su skloni tome da pokušavaju da stvore vlastito carstvo? Zar oni nisu pravi antihristi? Zar sve što antihristi govore i rade nema za cilj da zaštiti njihov lični status? Zar oni ne pokušavaju da kontrolišu ljude i navedu ih na pogrešan put? Zbog čega ih nazivamo antihristima? Šta „anti” označava? Označava suprotnost i mržnju. Označava neprijateljstvo prema Hristu, neprijateljstvo prema istini i neprijateljstvo prema Bogu. Šta označava „neprijateljstvo”? Označava stajanje na suprotnoj strani, postupanje prema tebi kao prema neprijatelju, kao da je ta osoba ispunjena velikom i dubokom mržnjom; to znači da je ta osoba u dijametralnoj suprotnosti sa tobom. Ovo je mentalitet s kojim antihristi prilaze Bogu. Kakav stav prema istini imaju ovakvi ljudi, ljudi koji mrze Boga? Da li su oni sposobni da vole istinu? Da li su sposobni da je prihvate? Sigurno da nisu. Prema tome, ljudi koji se protive Bogu su ljudi koji mrze istinu. Najvažnije osobine koje ispoljavaju su averzija i mržnja prema istini. Čim čuju istinu ili Božje reči, u njihovim srcima se javlja mržnja, a kada im neko čita Božje reči, na njihovim licima se pojavljuje izraz ljutnje i besa, baš kao što se dešava prilikom širenja jevanđelja kada se Božje reči čitaju demonima. Ljudi koji osećaju odbojnost prema istini i mrze istinu, u svojim srcima osećaju potpunu odbojnost prema Božjim rečima i istini; njihov stav je stav otpora, a idu čak i do te mere da mrze svakoga ko im čita Božje reči ili s njima razgovara o istini, čak se prema toj osobi ophode kao prema neprijatelju. Osećaju krajnju odbojnost prema raznim istinama i prema pozitivnim stvarima. Da li oni imaju barem malo subjektivne čežnje ili ljubavi prema svim istinama, kao što su pokoravanje Bogu, odano obavljanje svojih dužnosti, kako biti poštena osoba, traženje istine u svim stvarima itd. Ne, nemaju nimalo. Stoga, s obzirom na ovu vrstu priroda-suštine koju poseduju, oni se već direktno protive Bogu i istini. Ovi ljudi, bez sumnje, duboko u sebi ne vole istinu niti bilo koje pozitivne stvari; oni čak duboko u sebi osećaju odbojnost prema istini i mrze je. Primera radi, ljudi koji su na položaju starešine, moraju biti sposobni da prihvate različita mišljenja svoje braće i sestara, moraju biti u stanju da se otvore i ogole svojoj braći i sestrama, te da budu sposobni da prihvate njihov prekor i ne smeju da insistiraju na svom statusu. Šta bi antihrist rekao o svim ovim ispravnim načinima praktičnog postupanja? Rekao bi: „Da sam slušao mišljenja braće i sestara, da li bih i dalje bio starešina? Da li bih i dalje imao status i prestiž? Ako nemam prestiž, kakvo onda delo mogu da obavljam?” Antihrist poseduje upravo ovakvu vrstu naravi; on ne prihvata istinu ni u najmanjoj meri – što je ispravniji put praktičnog postupanja, to mu se antihristi više opiru. Oni ne prihvataju to da postupanje u skladu sa načelima znači primenjivanje istine. Šta oni podrazumevaju pod primenjivanjem istine? Misle da moraju da koriste spletke, trikove i nasilje nad svima umesto da se oslanjaju na Božje reči, istinu i ljubav. Sve njihove metode i svi njihovi putevi su rđavi. Sve ovo u potpunosti predstavlja priroda-suštinu antihrista. Svi motivi, mišljenja, stavovi i namere koje oni često otkrivaju su karakteristike odbojnosti i mržnje prema istini, što je priroda-suština antihrista. Šta onda znači protiviti se istini i Bogu? To znači mrzeti istinu i pozitivne stvari. Na primer, kada neko kaže: „Budući da je stvoreno biće, čovek treba da ispunjava dužnost stvorenog bića. Bez obzira na to šta Bog kaže, ljudi treba da se pokore jer smo svi stvorena bića,” a šta na to kaže antihrist? „Da se pokore? Nije netačno da sam stvoreno biće, ali kada je reč o pokoravanju, to zavisi od situacije. Pre svega, ja u tome moram imati neku korist, ne smem biti u nepovoljnom položaju, a moji interesi moraju biti na prvom mestu. Ako postoje nagrade ili veliki blagoslovi koje treba dobiti, onda mogu da se pokorim, ali zašto moram da se pokorim ako nema nagrada i ako nemam odredište? Ne mogu da se pokorim.” Ovo je stav neprihvatanja istine. Antihristova pokornost Bogu je uslovna, pa ako njegovi uslovi nisu ispunjeni, ne samo da se neće pokoriti, već je sklon tome da se suprotstavlja i opire Bogu. Primera radi, Bog traži od ljudi da budu pošteni, ali ovi antihristi veruju da samo budale pokušavaju da budu poštene, a da pametni ljudi to ne pokušavaju. Kakva je suština takvog stava? To je mržnja prema istini. Takva je suština antihrista, a njihova suština određuje put kojim će hodati dok put kojim će hodati određuje sve što rade. Kada je priroda-suština antihrista takva da osećaju mržnju prema istini i Bogu, kakvim stvarima su oni skloni? Skloni su tome da pokušavaju da pridobiju srca ljudi, da napadnu i odstrane neistomišljenike i muče ljude. Cilj koji pokušavaju da ostvare ovakvim postupanjem jeste da poseduju vlast, kontrolišu Božji izabrani narod i uspostave vlastito, nezavisno carstvo. U to nema sumnje. Svaki čovek koji, kada jednom stekne status, nije sposoban da se u potpunosti pokori Bogu, da Ga sledi ili da stremi ka istini, jeste antihrist.

Kakve to stvari antihristi rade dok obavljaju dužnost starešina? Upravo smo govorili o tome kako oni pokušavaju da pridobiju srca ljudi i kako takođe napadaju i odstranjuju neistomišljenike, ali antihristi dele još jedno zajedničko ispoljenje – kakav je njihov stav prema onima koji streme ka istini? (Mržnja.) A šta ih ta mržnja navodi da rade? Da li oni prosto mrze te ljude i to je sve? Ne, oni traže načine da ih odstrane i ugnjetavaju. Oni napadaju i odstranjuju neistomišljenike. Ovi neistomišljenici su ljudi koji su možda pomalo smeteni, koji ne znaju kako da se dodvoravaju drugima ili da koriste filozofije za ovozemaljsko ophođenje. To takođe mogu biti ljudi koji su relativno revnosni i koji u velikoj meri streme ka istini. Dakle, koja je treća tehnika antihrista? Oni odstranjuju i napadaju ljude koji streme ka istini. Takođe postoji još jedna tehnika: oni pokušavaju da u srcima drugih ljudi osiguraju svoje mesto. Kako se to naziva? (Zauzimanje srca ljudi.) To je ono što pokušavaju da postignu. Kojim se sredstvima služe da to postignu? (Uzdižu sebe i svedoče o sebi.) A s kojim ciljem antihristi uzdižu sebe i svedoče o sebi? Da zauzmu srca ljudi i da ih kontrolišu. O kakvim stvarima ljudi obično govore kada uzdižu sebe i svedoče o sebi? Jedna stvar o kojoj govore su njihove kvalifikacije. Primera radi, neki ljudi govore o tome kako su ugostili određene crkvene starešine višeg ranga. Neki čak kažu: „Ugostio sam Samog Boga, i On je bio baš ljubazan prema meni – zasigurno će me usavršiti.” Šta time žele da kažu? (Pokušavaju da navedu ljude da o njima imaju visoko mišljenje.) Oni ove stvari govore s ciljem. Drugi, pak, kažu: „Stupio sam u kontakt sa Višnjim i on o meni ima zaista visoko mišljenje, pa me je podstakao da naporno radim na svojoj težnji.” Zapravo, niko nema pojma šta Višnji misli o njima. Neki ljudi zaista preuveličavaju stvari, a ponekad čak i izmišljaju. Ne bi znali šta da rade kada bi se grupa ljudi sastala da potvrdi i proveri njihove priče. Višnji će možda nekome reći: „Ti si dobrog kova i imaš sposobnost razumevanja. Treba da vežbaš zapisivanje svog iskustvenog svedočenja. Kada stekneš životno iskustvo, možda ćeš postati starešina.” Šta se time podrazumeva? Iako je ova osoba talentovana, ona ipak određeno vreme mora da se obučava i stiče iskustva. Kada se ta osoba razmeće i hvali pre nego što prođe obuku i stekne iskustvo, kakva je to priroda? Ta osoba je nadmena i uobražena; izgubila je razum, zar ne? Čak i ako Višnji brat kaže da je ta osoba dobrog kova i da je talentovana, time je samo ohrabruje ili je procenjuje. Koji je cilj osobe koja se tako hvali unaokolo? Cilj je da ljudi imaju visoko mišljenje o njoj i da druge natera da je obožavaju. Ono što kažu je sledeće: „Vidi, Višnji brat ima visoko mišljenje o meni, pa što ga ti nemaš? Sada kada sam ti ovo rekao, i ti treba da imaš visoko mišljenje o meni.” To je cilj koji oni žele da ostvare. Ima i onih koji kažu: „Nekada sam bio starešina. Bio sam starešina regiona, okruga i crkve; stalno sam padao sa društvene lestvice, a zatim se ponovo peo – nekoliko puta su me unapređivali i degradirali. Na kraju, Nebo je dirnula moja iskrenost, pa sam danas ponovo starešina višeg ranga. I nikada nisam bio negativan.” Kada ih pitate zbog čega nikada nisu bili negativni, oni odgovaraju: „Verujem da je pravom zlatu suđeno da naposletku zasija.” To je zaključak do kojeg su došli. Da li je to istina-stvarnost? (Nije.) Šta je onda, ako nije istina-stvarnost? To je bizarna teorija; mogli bismo reći i da je to zabluda. Kakve posledice može imati to što oni ovako pričaju? Neki ljudi bi možda rekli: „Ovaj čovek zaista stremi ka istini. Nije postao negativan nakon što je toliko puta bio unapređen i degradiran. A sada je opet postao starešina – pravo zlato zaista sija. Samo je pitanje vremena kada će biti usavršen.” Zar to nije bio cilj ovog čoveka? U stvarnosti, upravo je to bio njegov cilj. Bez obzira na to kako antihristi govore, uvek im je cilj da ljudi imaju visoko mišljenje o njima i da ih obožavaju, da zauzmu određeno mesto u srcima ljudi, pa čak i da zauzmu Božje mesto u srcima ljudi – sve to su ciljevi koje antihristi žele da ostvare kada svedoče o sebi. Kad god je motivacija za ono što ljudi govore, propovedaju i razgovaraju u zajedništvu to da drugi imaju visoko mišljenje o njima i da ih obožavaju, takvim ponašanjem oni uzdižu sebe i svedoče o sebi, a to rade s ciljem da zauzmu mesto u srcima drugih ljudi. Iako načini na koje ovi ljudi govore nisu potpuno isti, oni u manjoj ili većoj meri imaju efekat svedočenja o sebi i navođenja drugih ljudi da ih obožavaju. Takvo ponašanje se javlja kod gotovo svih starešina i delatnika, u manjim ili većim razmerama. Ako dostignu određenu tačku kada više ne mogu da se zaustave i teško im je da se obuzdaju, a uz to neguju i naročito jaku nameru i jasan cilj, a to je želja da navedu ljude da se prema njima ophode kao prema Bogu ili idolu, te time ostvare svoj cilj ograničavanja i kontrolisanja drugih ljudi i navođenja drugih ljudi da ih slušaju i obožavaju, onda je priroda svega toga da uzdižu sebe i svedoče o sebi, a takve osobine poseduju antihristi. Koja sredstva ljudi uglavnom koriste da uzdižu sebe i svedoče o sebi? (Govore o kapitalu.) Šta razgovaranje o kapitalu podrazumeva? Podrazumeva razgovaranje o tome koliko dugo veruju u Boga, koliko su propatili, koliki su ceh platili, koliko su posla obavili, koliko su daleko putovali, kao i koliko su ljudi zadobili i koliko su poniženja pretrpeli dok su širili jevanđelje. Neki ljudi takođe često govore o tome koliko su puta bili uhapšeni i strpani u zatvor, a da nijednog trenutka nisu izdali crkvu ili braću i sestre, koliko su bili postojani u svom svedočenju, i tako dalje; sve ove stvari spadaju u razgovor o kapitalu. Pod izgovorom da obavljaju crkvene poslove, oni sprovode sopstvene planove, učvršćuju svoj status i ostavljaju dobar utisak o sebi u srcima ljudi. Oni se, istovremeno, koriste svakojakim metodama i trikovima kako bi pridobili srca ljudi, pa čak idu tako daleko da napadaju i odstranjuju svakoga ko ima drugačije stavove od njih, a naročito daju sve od sebe da odstrane i ugnjetavaju one koji streme ka istini i poštuju načela. A kada je reč o onima koji su glupi i neuki, koji su smeteni u svojoj veri, kao i o onima koji tek odnedavno veruju u Boga i koji su malog rasta, koje metode oni koriste na ovakvim ljudima? Oni takve ljude navode na stranputicu, privlače ih, a čak im i prete, koristeći se ovim strategijama kako bi postigli svoj cilj učvršćivanja svog statusa. Sve ovo su taktike antihrista.

Ovakve stvari se često dešavaju u crkvama: neka braća i sestre slušaju propovedi i besede u kojima Višnji kaže da ukoliko starešina ili delatnik učine nešto što krši radne aranžmane Božje kuće, Božji izabrani narod ima pravo da to prijavi. Kada to čuju i procene da starešina u njihovoj crkvi postupa na način koji nije u skladu sa radnim aranžmanima, neki od te braće i sestara odluče da žele da prijave tog starešinu. Starešina, zatim, saznaje za to, pa u sebi misli: „Ispostavlja se da i dalje ima onih koji imaju drskosti da me prijave. Kako se samo usuđuju! Ko su ti ljudi?” Shodno tome, istražuju svakog pojedinca od nekoliko desetina članova crkve. Koliko daleko idu u ovoj istrazi? Proveravaju godište svake osobe, koliko dugo veruje u Boga, koje je dužnosti obavljala u prošlosti, koje su njene trenutne dužnosti, s kim je u kontaktu, da li može stupiti u kontakt sa Višnjim ili ne, i tako dalje. Proveravaju sve ove stvari i ulažu veliki napor u to. Kada završe svoju podrobnu istragu, otkrivaju da dvoje ili troje ljudi izgleda sumnjivo, pa starešina na sledećem okupljanju drži propoved koja se ciljano bavi ovim pitanjem. Kažu: „Ljudi moraju da imaju savest. Ko te je do sada vodio u tvojoj veri u Boga? Sada razumeš tako mnogo istina, a da li bi mogao da ih razumeš da ja nisam održavao okupljanja i s tobom razgovarao u zajedništvu? Naša crkva je pridobila toliko ljudi šireći jevanđelje, a naš posao širenja jevanđelja je napravio ogroman napredak. Da nije mene koji sve to usmeravam, da li biste bili u stanju da ikoga pridobijete? U svakom slučaju, kome možete da se zahvalite za sve ovo?” Neki ljudi porazmisle o tome, pa pomisle: „Bog je Onaj kome treba da se zahvalim – kakav je čovekov doprinos?” Ali starešina zatim nastavlja, govoreći: „Da vam ja nisam doneo ove knjige o Božjim rečima, da li biste bili u stanju da ih se domognete? Da li biste mogli da se okupljate da ja nisam taj koji organizuje okupljanja? Ljudi moraju da imaju savest! Dakle, ako imaš savest, šta treba da uradiš? Kada tvoj starešina povremeno napravi omanju grešku, ne treba da je istražuješ previše podrobno. Ako insistiraš na njegovim manama i odbijaš da se maneš toga, da li pokušavaš da se pobuniš protiv starešine? Ako iskrsne neki manji problem, treba da ga rešimo interno. Koja je svrha prijavljivanja problema? Ljudi koji prijavljuju probleme su nesposobni i malog su rasta. Da li je primereno prijavljivati sve Višnjem? Odakle Višnjem vremena da rešava takve probleme? Ako te probleme treba rešiti, to će uraditi crkvene starešine. Zar se o stvarima ne može raspravljati iza zatvorenih vrata? Moraš li sve da prijavljuješ Višnjem? Zar ga time nećeš samo uznemiriti? Slušaj, ako meni nešto prijaviš, ja ću smireno i ljubazno pronaći rešenje i neću te orezati. A da li znaš kakav će stav Višnji imati ako njemu prijaviš problem? Sa Višnjim se ne treba šaliti – on je poput lava i orla. Da li ljudi malog rasta kao što smo mi mogu da dostignu njegov nivo? Ako Višnjem prijaviš problem, ništa dobro neće izaći iz toga; a ti ćeš definitivno biti podvrgnut orezivanju. Meni se to desilo više puta; kako bi neko s tako malim rastom kao što je tvoj mogao to da podnese? Možda ćeš čak i prestati da veruješ, a ko će snositi posledice toga? Ako nešto želiš da prijaviš, ti ćeš snositi posledice. Kada dođe taj trenutak, kada budeš orezan i postaneš negativan i slab, nemoj mene da kriviš. Ako želiš da podneseš prijavu, ja te neću sprečiti. Samo izvoli, ja ću videti ko prijavljuje!” Da li će se iko usuditi da podnese prijavu kada je ovaj starešina toliko zastrašujuć? (Neće.) Neki bi želeli to da učine, ali bi se previše plašili. Zar ti ljudi nisu bezvrednjakovići? Čega se plaše? Kako mogu biti toliko uplašeni od starešine? Čak i da taj starešina želi da ih muči do smrti, njihovi životi nisu u rukama tog starešine; kako bi se taj starešina usudio da ih muči bez Božje dozvole? Nakon nekoliko zastrašujućih reči ovog starešine, zaista ima ljudi koji bi bili previše uplašeni da podnesu prijavu; oni bi pomislili u sebi: „Boga nigde nema. Da li će se Višnji pozabaviti starešinom ako podnesem prijavu? Šta ako neće – da li će mi se starešina osvetiti? Da li ću onda i dalje biti u stanju da obavljam svoju dužnost normalno? Onda ne smem da podnesem prijavu. Osim toga, to uopšte nije moja stvar. Niko drugi nije podneo prijavu, što bih ja?” Oni bi se povukli i ne bi podneli prijavu. Da li je izvesno da će antihrist imati milosti prema takvim ljudima? (Nije.) Šta će im uraditi? Kada jednom bude utvrdio ko planira da ga prijavi, ko ne razmišlja kao oni, počeće da misli: „Ti uvek nešto smeraš, uvek želiš da prosipaš neke visokoumne ideje, uvek tražiš priliku da stvaraš nevolje i uvek želiš da prijaviš moje probleme – to je nečuveno! Tražio si priliku da stupiš u kontakt sa Višnjim kako bi mogao da mu prijaviš moju situaciju. Sada odustaješ, ne usuđuješ se to da uradiš; ali, ko zna, ako ti se pruži prava prilika, možda ćeš me ipak prijaviti. E, kako ću te srediti!” Antihrist će, dakle, tražiti izgovore i prilike da omalovažava takve ljude, da braću i sestre navede da prema tim ljudima osećaju gađenje. Zatim će smisliti svakakve načine da ih uhvati na delu, da im stvara nevolje i da ukalja njihov ugled. A šta ti ljudi misle u sebi nakon toga? „Ovo je užasno! Nisam poslušao starešinu, slepo sam pokušao da ga prijavim, a sada zbog toga ispaštam. Moram da zapamtim ovu lekciju: nikako ne smem da uvredim starešinu! Sada ovaj starešina vodi glavnu reč. Ako on kaže „istok”, ja ne mogu da kažem „zapad”; ako on kaže „jedan”, je ne mogu da kažem „dva”. Moram da uradim šta god mi starešina kaže. Nikako ne smem da kontaktiram Višnjeg da mu prijavim probleme. To je veoma ozbiljno! Starešina me tera da patim, a Višnji ne zna za to – ko će se zauzeti za mene? Kao što kažu: „Lokalni zvaničnici imaju veću kontrolu od državnih zvaničnika!” Ovi ljudi su postali negativni. Oni ne veruju da u Božjoj kući vlada istina, a još manje da je Bog suveren nad svim stvarima. Da li i dalje imaju Boga u svom srcu? Ne, nemaju Boga u svom srcu. Nemaju pravu veru u Boga, žele da prijave problem, ali se plaše te zle osobe, nemaju nikakvu sposobnost rasuđivanja kada je reč o rđavim silama, ispaštaju zbog te zle osobe na mestu na kojem ona ima moć i postali su bezvrednjakovići. Isprva su imali malo osećaja za pravdu, što je poželjna vrlina, ali pošto ne razumeju istinu i ne znaju kako da postupaju u skladu sa načelima, smrvili su ih ta zla osoba, lažni starešina i antihrist do te mere da su u potpunosti izgubili veru; oni ne znaju kako da se oslone na Boga da bi tragali za istinom niti kako da postupaju mudro. Sada se plaše i stide kad god vide antihrista. Koliko su uplašeni? Oni misle: „Zli ljudi drže moć u ovom svetu. U kojoj god da sam grupi, moram da se dobro ponašam. Nemam tu vrstu surovosti i hrabrosti, pa gde god da idem, moraću svojevoljno da trpim nepravdu i slušam druge – moram da se ophodim prema njima kao prema svojim precima. Ako oni kažu „istok”, ja ne mogu da kažem „zapad”. Ne smem da izražavam različita mišljenja, ne smem da prijavljujem probleme drugih ljudi i ne smem da guram svoj nos u tuđa posla. Mogu samo da se fokusiram na veru u Boga. Ne smem da uvredim starešine i delatnike, da se pridržavam istina-načela, da čeznem za svetlom ili budem pravdoljubiv – u ovom svetu nema ni svetla ni pravde. Samo ću se koncentrisati na to da istrajem do kraja i da u buduće zapamtim da uvek dajem prioritet održavanju mira gde god da odem!” To je zaključak do kojeg dolaze. Zar ih taj antihrist nije porazio? (Jeste.) Šta to potvrđuje? Pošto ih je taj antihrist ugnjetavao, postali su na smrt preplašeni, previše se boje da bilo šta kažu ili učine. Izgubili su svoju pravu veru i više ne obavljaju odano svoju dužnost; u njihovim srcima je ugašen mali plamen njihove ljubavi prema pravdi; taj antihrist ih je potpuno pobedio i porazio. Zar oni nisu bezvrednjakovići? Zar nisu kukavice? (Jesu.) Kako to znaš? Ako ih pitaš: „Kako je taj i taj u vašoj crkvi?”, oni će odgovoriti: „Nije loše.” Ako kažeš: „A šta je sa onim novim crkvenim starešinom kojeg ste svi izabrali, da li ga poznaješ?”, oni će odgovoriti: „Ne poznajem ga baš dobro.” Ako pitaš: „Kakav je sada crkveni život tamo? Da li neko izaziva ometanja?”, reći će: „Dobro je, ide kako treba.” Šta god da ih pitaš, odgovoriće ovim rečima. Zar to nije zbog toga što su preplašeni? Zbog čega su toliko preplašeni? To je zato što ne znaju za Božju pravednost; ne mogu da prozru rđavost, surovost, nemilosrdnost i tamu Sotone; oni ne znaju šta znači kada vlada istina, niti koji značaj to ima – stoga su preplašeni. Prema tome, šta god da ih pitaš, njihov odgovor će biti nejasan i dvosmislen; od njih nećeš dobiti odgovor na to šta se zaista dešava u crkvi, niti ćeš saznati šta zaista misle u sebi. Toliko će se čvrsto povući u sebe da nećeš biti siguran ni o čemu govore. Neće reći ništa o problemima koji postoje u crkvi niti kako su starešine i delatnici, a nećeš od njih saznati ni bilo šta o poteškoćama s kojim se suočavaju pripadnici Božjeg izabranog naroda. Nećeš saznati ništa od toga – oni će sa tobom razgovarati samo na ovaj način. A šta ćeš ti osećati dok ih slušaš? Osetićeš da nešto razdvaja vaša srca. Njihov način razmišljanja je sledeći: „Ne pokušavaj da saznaš bilo šta od mene, ne želim da ti otkrijem bilo koju informaciju niti šta se zaista događa. Drži se podalje od mene; ako pokušavaš da od mene saznaš šta se događa u crkvi, onda pokušavaš da me uvališ u nevolju i da prekineš moje trenutne životne okolnosti, rutinu i situaciju. Ne uplići se ni u jedan aspekt mog života, pusti me da se sȃm pozabavim ovim stvarima.” Oni se plaše da će ih antihrist naterati da ispaštaju ili da će im se osvetiti, pa se plaše da prijave bilo kakav problem u vezi sa svojom crkvom. Zar se na taj način ne predaju Sotoni? Zar ih taj antihrist ne kontroliše i ne navodi na pogrešan put? (Da.) A antihrista raduje što to vidi. Mučio je ljude do te mere da se više ne usuđuju da prijave svoje probleme, pa ima čvrstu kontrolu nad crkvom. Da li antihrist kontroliše veliki broj ljudi u crkvi na ovaj način? Da li ste vi lično ikada sprečili nekoga da prijavi problem? Možda ste to i uradili nesvesno, a možda ćete to uraditi u budućnosti. Dakle, možemo li ljude koje je antihrist pridobio i koje antihrist kontroliše smatrati problemom? (Da.) Neki ljudi kažu: „Određeni ljudi u crkvi se plaše antihrista, ali oni u tog antihrista ne veruju niti ga prate, a još manje služe tom antihristu. Stvar je u tome da ih taj antihrist pomalo sputava i odlaže njihov ulazak na pravi put verovanja u Boga. Zašto kažete da je to problem?” S jedne strane, ako pogledate metode koje antihristi koriste da pridobiju i kontrolišu ljude, trebalo bi da budete u stanju da uočite da je njihova priroda-suština zapravo Sotonska suština – ona je neprijateljski nastrojena prema istini i prema Bogu. Antihristi žele da se takmiče s Bogom oko ljudi, da se nadmeću oko Njegovog izabranog naroda. S druge strane, metode i načini kojima se antihristi služe zaista mogu uticati na ljude koji su glupi, neuki, zbunjeni i koji ne razumeju istinu. Oni takve ljude zaista mogu navesti na pogrešan put i naterati ih da se ponašaju pod kontrolom antihrista, da se u svemu konsultuju s antihristom i da mu se povinuju. Antihristi ne samo da zatvaraju usta tim ljudima, već kontrolišu i njihove postupke, utiču na njihove misli i ideje i usmeravaju pravac kojim se oni kreću. Ovo su efekti i posledice koje postupci antihrista imaju na one koji su glupi i neuki.

Upravo sam govorio o raznim istinama povezanim sa obavljanjem dužnosti starešine ili delatnika. Takođe sam razotkrio nekoliko problema koje imaju starešine i delatnici, pretežno se fokusirajući na ispoljavanje najtežeg tipa osobe – a koji je to tip osobe? (Antihrist.) Koje je ispoljenje zajedničko svim antihristima? Oni pokušavaju da pridobiju vlast za sebe i da kontrolišu crkvu. Njihova želja za moći nadjačava sve ostalo; moć je njihov život, njihov koren; to je njihova tema, pravac i cilj oko kojeg se vrti sve što rade u životu. Prema tome, postupci antihrista i narav koju oni otkrivaju su identični taktikama koje Sotona koristi da navede ljude na pogrešan put, da ih pridobije i kontroliše ih. Može se reći da sve što ova vrsta ljudi radi, od njih pravi ništa drugo nego sredstvo, otelovljenje i izraz Sotone; glavni cilj svakog njihovog postupka i njihovog ponašanja jeste da poseduju moć. A koga pokušavaju da kontrolišu? Oni mogu da kontrolišu ljude koje vode, koji su Božji sledbenici i ljude koji su pod opsegom njihove moći. Malo pre smo govorili i o tehnikama koje antihristi koriste da kontrolišu ljude. Prva je da pridobiju srca ljudi, druga da napadaju i odstranjuju neistomišljenike, treća da odstranjuju i napadaju ljude koji streme ka istini, četvrta da stalno uzdižu sebe i svedoče o sebi, i peta da ljude navode na pogrešan put, vrbuju ih, prete im i kontrolišu ih. Svih pet glavnih ispoljenja su osnovne tehnike i sredstva kojima se antihristi služe da bi zadobili moć, posedovali i kontrolisali ljude. Ovo su široke kategorije. Sada ćemo analizirati i detaljnije razgovarati o ovim širokim kategorijama.

Detaljna analiza načina na koje antihristi pokušavaju da pridobiju srca ljudi

A. Vrbovanje ljudi sitnim uslugama

Prva tehnika koju antihristi koriste za kontrolisanje ljudi jeste da pridobiju njihova srca. Koliko načina postoji da se pridobiju srca ljudi? Jedan od načina je da ih privuku sitnim uslugama. Antihristi ponekad ljudima daju neke lepe stvari, ponekad im udeljuju komplimente, ponekad im daju sitna obećanja. A ponekad, antihristi vide da neke dužnosti mogu omogućiti ljudima da budu u centru pažnje ili da drugi smatraju da ove dužnosti mogu doneti prednosti onima koji ih obavljaju, zbog čega će ih onda svi ceniti, pa ove dužnosti dodeljuju onima koje žele da pridobiju. „Sitne usluge” podrazumevaju mnogo stvari: ponekad su to materijalne stvari, ponekad nematerijalne, a ponekad su to prijatne reči koje ljudi žele da čuju. Primera radi, osoba postane slaba kada je nešto zadesi i izgubi motivaciju za svoju dužnost, pa kada uporedi ovu svoju slabost sa Božjim rečima, ona shvata da je to nelojalnost prema Bogu, nevoljnost da obavi svoju dužnost i nedostatak prave pokornosti, pa se oseća veoma prekorenom. Nakon što to vidi, starešina može reći: „Jednostavno si premali rastom. Bog neće posmatrati ovu stvar na taj način. Kratko veruješ u Boga. Ne možeš da očekuješ previše od sebe. Ovakve stvari zahtevaju vreme – ne možeš da ih požuruješ. Bog ne postavlja velike zahteve pred ljude, a za tebe, čoveka koji kratko veruje u Boga, prirodno je da ponekad ispoljiš malo slabosti i ne bi trebalo da brineš o tome.” To znači da nema potrebe da brineš zbog svoje slabosti, a još manje ako nastaviš da budeš slab; sve to je normalna negativnost i Bog je ne pamti. Neki ljudi su previše sentimentalni, pa su uvek sputani svojim osećanjima dok obavljaju svoju dužnost, te njihove starešine kažu: „Razlog za to je što si mali rastom, u redu je.” Neki ljudi su u obavljanju svoje dužnosti lenji i nelojalni, ali ih njihov starešina ne prekoreva, već im umesto toga govori milozvučne stvari koje oni žele da čuju na svakom koraku da bi im udovoljio i da bi ga oni nazvali dobrim, i da im pokaže kako je pun razumevanja i ljubavi. Takvi ljudi misle: „Naš starešina je kao brižna majka. On nas zaista voli – zaista predstavlja Boga. On je zaista od Boga!” Ovim se ćutke poručuje da njihov starešina može da deluje kao Božji glasnik, da može da predstavlja Boga. Da li je to cilj ovog starešine? Možda to nije najjasnije, ali jedan njegov cilj jeste očigledan: želi da ljudi kažu da je on divan starešina, da je obziran prema drugima, da saoseća sa ljudskim slabostima i da ima puno razumevanja za njihova srca. Kada crkveni starešina primeti da braća ili sestre površno obavljaju svoje dužnosti, možda ih neće prekoriti, iako bi trebalo. Kada jasno vidi da ispaštaju interesi Božje kuće, ne opterećuje se time niti postavlja bilo kakva pitanja i ne nanosi nikakvu uvredu drugima. On, u stvari, zapravo ne pokazuje obzir prema ljudskim slabostima, već su njegovi namera i cilj da pridobije srca ljudi. Potpuno je svestan da: „Dok god se ovako ponašam i nikoga ne uvredim, misliće da sam dobar starešina. Imaće o meni dobro, visoko mišljenje. Odobravaće me i voleti.” On ne mari za to koliko je štete naneto interesima Božje kuće, niti koliko je velikih gubitaka prouzrokovano život-ulasku Božjeg izabranog naroda, a ni u kojoj meri to ometa crkveni život; jednostavno je istrajan u svojoj sotonskoj filozofiji i nikoga ne vređa. U njegovom srcu nikada nema mesta za samoprekor. Kada primeti da neko izaziva prekidanje i ometanje, u najboljem slučaju će sa tom osobom prozboriti nekoliko reči o tome, umanjujući značaj problema i time završiti priču. Neće u zajedništvu razgovarati o istini, niti će toj osobi ukazati na suštinu problema, a još manje će detaljno analizirati njeno stanje i nikada neće u zajedništvu razgovarati o Božjim namerama. Lažni starešina nikada ne otkriva niti detaljno analizira greške koje ljudi često prave, kao ni iskvarene naravi koje ljudi često pokazuju. On ne rešava stvarne probleme, već, naprotiv, uvek popušta ljudima u njihovim pogrešnim postupcima i otkrivanju iskvarenosti, i bez obzira na to koliko su ljudi negativni ili slabi, lažni starešina to ne shvata ozbiljno. On samo propoveda neke reči i doktrine i govori nekoliko reči ohrabrenja kako bi se površno pozabavio situacijom i pokušao da održi harmoniju. Shodno tome, Božji izabrani narod ne zna kako da preispita i spozna sebe, ne postoji rešenje za iskvarene naravi koje pokazuje, te ljudi žive u okviru reči i doktrina, predstava i uobrazilja, bez ikakvog život-ulaska. U svojim srcima, oni čak veruju: „Naš starešina ima još više razumevanja za naše slabosti nego Bog. Isuviše smo mali rastom da bismo ispunili Božje zahteve. Mi samo moramo da ispunimo zahteve našeg starešine; pokoravajući se našem starešini, mi se pokoravamo Bogu. Ako ikada dođe dan kada Višnji otpusti našeg starešinu, mi ćemo se oglasiti; da bismo zadržali svog starešinu i sprečili da ga otpuste, pregovaraćemo sa Višnjim i prisiliti ga da prihvati naše zahteve. Na taj način ćemo postupiti ispravno prema našem starešini.” Kada u ljudskim srcima postoje takve misli, kada sa svojim starešinom uspostave takav odnos, pa se u njihovim srcima prema starešini pojavi ovakva vrsta zavisnosti, zavisti i obožavanja, oni sve više veruju u njega i uvek žele da slušaju njegove reči, umesto da traže istinu u Božjim rečima. Takav starešina je gotovo zauzeo Božje mesto u srcima ljudi. Ako je starešina voljan da održi takav odnos sa Božjim izabranim narodom, ako u svom srcu pronalazi zadovoljstvo u tome i veruje da Božji izabrani narod treba tako da postupa sa njim, onda nema razlike između takvog starešine i Pavla; taj starešina je već kročio na put antihrista, koji je već naveo Božje izabrani narod na stranputicu, pa je potpuno nerazborit. Taj starešina zapravo i ne poseduje istina-stvarnost, niti nosi breme život-ulaska Božjeg izabranog naroda. On može samo da propoveda reči i doktrine i da održava svoje odnose sa drugima. Vešto se hvali koristeći licemerne metode, njegov govor i postupci su u skladu sa ljudskim predstavama, pa na taj način navodi ljude na stranputicu. On ne zna kako da u zajedništvu razgovara o istini niti da spozna sebe, te je zbog toga nemoguće da druge povede u istina-stvarnost. Radi samo zarad reputacije i statusa i govori samo milozvučne reči kojim ljude hvata u zamku. Već je postigao to da ga ljudi obožavaju i da se ugledaju na njega, a ozbiljno je odložio i uticao na rad crkve i život-ulazak Božjeg izabranog naroda. Zar takva osoba nije antihrist? Neki ljudi postupaju isto kao antihristi, ali kada vide razotkrivenog antihrista, mogu da se uporede sa njim. Osećaju da je i put kojim se kreću takođe put antihrista, da treba da se obuzdaju na ivici propasti i da se odmah pokore Bogu i da treba da prestanu da se fokusiraju na lični status i imidž; misle da treba da veličaju Boga i svedoče za Boga u svim stvarima, te da ljude navedu da imaju mesta za Boga u svojim srcima i da poštuju Božju veličinu – smatraju da će jedino tada u svojoj duši spoznati pravi mir. Samo čovek koji postupa ovako voli istinu i može da je prihvati. Ako čovek poseduje prirodu antihrista, u srcu će mu takođe biti nelagodno kada čuje reči koje razotkrivaju antihrista, ali neće moći da prihvati sud i grdnju Božjih reči, niti da se otvori i ogoli svoju iskvarenu narav. Time se pokazuje da on ne može da prihvati istinu i da je istinsko pokajanje za njega nemoguće. Uporno će insistirati na svom statusu, uživati u pogodnostima statusa i uživati u tome da ga Božiji izabrani narod obožava i ugleda se na njega. Zbog toga se oni koje je naveo na stranputicu udaljavaju od pravog puta i Božjih reči, klone se Boga i umesto toga slede tog čoveka. Ali taj čovek uopšte ne razmišlja o sebi. Nesvestan da je već u opasnosti, taj čovek i dalje ima veoma dobro mišljenje o sebi i nastavlja da pridobija druge i navodi ih na stranputicu. Sve dok su ljudi poslušni i slušaju sve što im govori, zažmuriće na jedno oko bez obzira na to koliko površno ili neodgovorno ti ljudi obavljaju svoju dužnost. Štaviše, uživaće u tome što ga neuki i budalasti ljudi obožavaju i ugledaju se na njega, pa će im čak garantovati zaštitu i neće dozvoliti da ga iko razotkrije ili razazna. Zar antihrist takvim postupanjem za sebe ne zasniva nezavisno carstvo? Antihrist ne obavlja stvarni posao, ne razgovara u zajedništvu o istini da bi rešio probleme, ne vodi ljude da jedu i piju Božje reči i ulaze u istina-stvarnost. Radi samo zarad statusa, slave i dobiti, stalo mu je samo do toga da sebe ustoliči, da zaštiti mesto koje ima u srcima ljudi i navede sve da ga obožavaju, ugledaju se na njega i da ga stalno slede; to su ciljevi koje on želi da postigne. Antihrist na ovaj način pokušava da pridobije srca ljudi i kontroliše Božji izabrani narod – zar takav način rada nije rđav? Jednostavno je previše odvratan! On tako radi neko vreme, čineći da mu ljudi postanu naklonjeni, da mu veruju i oslanjaju se na njega – ali šta su posledice? Takvi ljudi ne samo da nisu u stanju da razumeju istinu, ne samo da uopšte ne uspevaju da napreduju u svom život-ulasku, već, umesto toga, usvajaju antihrista kao svog duhovnog roditelja, kao zamenu za Boga, i dopuštaju mu da zauzme Božji status u njihovim srcima. Kada neko ima problem, više ne dolazi pred Boga i šta god da ga zadesi, ne moli se Bogu niti se oslanja na Njega, a ni ne traži istinu u Njegovim rečima. Naprotiv, obraća se svom starešini za pomoć. Moli starešinu da mu pokaže put i sve se više i više ugleda na tog starešinu i zavisi od njega. Ne zna kako da traži Boga i ne zna kako da se ugleda i oslanja na Njega, a još manje kako da postupa u skladu sa istinom i načelima. Šta god da ga snađe, s nestrpljenjem iščekuje da starešina donese odluku o tome. Radi sve što mu starešina kaže da treba da uradi i poštuje njegova uputstva, ma kakva da su. Zar, dovodeći ih do ove tačke, antihrist ne kontroliše ljude i ne navodi ih na stranputicu? Zašto Božji izabrani narod ne traži istinu od Boga kada im se nešto dogodi? Zbog čega Božji izabrani narod slepo sluša ono što njegov starešina kaže i ne preispituje njegove reči ili pokazuje razboritost? Zašto Božji izabrani narod može da se pokori rečima svog starešine čim ih čuje, ali ne može da učini isto sa Božjim rečima? Ti ljudi tragaju za željama svog starešine, umesto za Božjim željama; slušaju reči svog starešine umesto da slušaju Božje reči i umesto da tragaju za istinom i pokoravaju joj se. Oslanjaju se na svog starešinu da postupa umesto njih, ali i da ih podržava, govori u njihovo ime i odlučuje umesto njih, umesto da se oslanjaju na Boga, ugledaju na Njega i pokoravaju Mu se. Zar te takozvane starešine ne zauzimaju određeno mesto u srcima ljudi? Ovo je posledica toga što antihrist navodi ljude na stranputicu i hvata ih u zamku.

Kada se nekim ljudima nešto desi i ti im kažeš da se mole Bogu, oni kažu da su previše mali rastom i da ne znaju kako da tragaju. Ako im kažeš da jedu i piju Božje reči, oni odgovaraju da nemaju kov i da ne mogu da dostignu veliku svetlost. Ako im kažeš da slušaju propovedi, oni kažu da je sadržaj propovedi za njih previše uzvišen i dubok, da ne mogu da ga razumeju. Oni smatraju da ako je čovek lošeg kova i ima slabosti, te je na svaki način neadekvatan, onda on mora da potraži starešine. Pretpostavimo da im postaviš pitanje: „Zašto treba da potražiš starešinu? Zašto ne potražiš Boga i dođeš pred Njega? Oni odgovaraju: „Ljudima je veoma teško da dođu pred Boga: mi imamo predstave, lošeg smo kova, priglupi smo i otupeli. Božje reči nisu uvek tako jednostavne, a u njima nema primera koji ukazuju na to šta Njegove reči znače. Naš starešina nam direktno kaže šta da radimo, na način koji je zaista jednostavan, kao što je jedan plus jedan jednako dva. Kada je reč o čitanju Božjih reči, ako mogu da ih pročitam naglas, to je već veoma dobro, ali nemam pojma šta one znače i ne znam šta Bog zahteva od čoveka niti kako da praktično postupam na način koji je u skladu sa Božjim namerama. Nikada ne mogu da nađem odgovore. Budući da sam čovek lošeg kova, neko ko je malog rasta, ko je otupeo i glup, ko ne može ništa da pronikne, moram da pitam našeg starešinu o svemu što se događa i da ga pustim da donosi odluke. Naš starešina može pronaći odgovore za mene; ja samo radim ono što mi se kaže. Eto kakav sam ja čovek – jednostavan i poslušan.” „Nema ničeg lošeg u tome da budete jednostavni i poslušni, ali da li vaš starešina zaista ima istina-stvarnost? Da li je on zaista neko ko se pokorava Bogu? Ako je propovedanje reči i doktrina sve što on može da radi i ako on nije neko ko se pokorava Bogu, da li onda to što se ti pokoravaš njemu znači da se pokoravaš Bogu?” Oni kažu: „Naš starešina je dobrog kova i sve što on kaže je ispravno. To dokazuje da on razume istinu i da je usklađen sa Božjim namerama.” U tome što govore ima pomalo logičkog razmišljanja, zar ne? Sve se to zasniva na njihovim ličnim osećanjima. Oni su lošeg kova i nemaju sposobnost rasuđivanja, pa ako s njihovim starešinom nešto zaista nije u redu, oni ne bi mogli to da vide. Većina ljudi je glupa, neuka i lošeg kova, ali ostavimo to po strani za sada. Posmatrajući to sa stanovišta starešine, ako ljudi imaju ovakva ispoljenja, toliko zavise od svog starešine i prema njemu neguju ovakvo gledište i stav, zar to nema neke veze sa taktikama i metodama starešine za pridobijanje srca ljudi? (Ima.) Kolika je ta veza? Da li je to direktno povezano sa načinom rada tog starešine? Sa sigurnošću možemo reći da ovde postoji apsolutna, direktna veza, te da su ove stvari sto posto povezane. Zašto to govorim? Ima mnogo starešina koji bi, u smislu njihove subjektivne volje, želeli da dovedu ljude pred Boga, ali pošto ne razumeju istinu i ne znaju kako da reše razne stvarne probleme, mogu da se pozabave jedino administrativnim zadacima i opštim poslovima, pa se razmeću da bi ih ljudi cenili – oni nesvesno kroče na put antihrista. Koriste sopstvene načine i sredstva da bi pokušavali da pridobiju srca ljudi, da bi kontrolisali njihova srca, ponašanje i misli, tako da ljudi uvek postupaju, primenjuju istinu i u svakom aspektu obavljanja svojih dužnosti rade onako kako im starešine kažu. Ako se ljudi pokoravaju antihristu i ne pokoravaju se Bogu istinski, ako se antihristu pokoravaju daleko više nego što se pokoravaju Bogu i ako u obavljanju svojih dužnosti nemaju nikakve rezultate i ne obavljaju dobro ljudsku dužnost, zar onda ti ljudi nisu oni koji će biti spaseni? Ljudi imaju „ispravne” puteve praktičnog delovanja jer su odani i jer slušaju svoje starešine i delatnike, ali oni čak i ne sprovode u delo na ispravan način kada je reč o pokoravanju Bogu i odanosti Bogu – niko ne besedi o ovome i niko ne obavlja ovaj aspekt stvarnog posla. Svi ljudi vole da govore i postupaju zarad vlastitog statusa i ugleda, pa naprežu vijuge i zaboravljaju da jedu i spavaju radeći na tome da ih Božji izabrani narod sluša i obožava. Očigledno je da sve to rade da bi postigli svoj cilj, a to je da u crkvi vladaju kao starešine ili delatnici. Koji je razlog za to? Razlog za to je taj što čitav iskvareni ljudski rod ima istu narav i ista opredeljenja. Kada ti neko ukaže na put, a ti si veoma voljan da ga primenjuješ, to ne znači da ti primenjuješ istinu, već da radiš ono što ti ta osoba kaže i da slušaš tu osobu. Dakle, zašto ljudi nisu voljni ta dođu pred Boga ili da tragaju za Njim? Zato što u čovekovoj ljudskosti nema ničega što je u skladu sa istinom. Sve što ljudi vole, za čime čeznu i sve što čuvaju u svojim srcima suprotno je i kontradiktorno istini. Prema tome, ako nekome kažeš da traga za istinom kada mu se nešto desi, njemu će to pasti teže od odlaska na Mesec, ali ako mu kažeš da obrati pažnju na neku osobu, to će mu biti mnogo lakše. Očigledno je da antihristi brzo postižu rezultate kada koriste tehniku pridobijanja srca ljudi da bi ih kontrolisali. Uz samo jedan usputni komentar, antihristi mogu navesti ljude da steknu povoljno mišljenje o njima; uz samo jedan neobavezni komentar koji nosi neku nameru ili stav, mogu naterati ljude da ih vide iz druge perspektive, u novom svetlu. Time se tačno otkriva šta se krije u ljudima. To znači da, ukoliko ne stremiš ka istini, već umesto toga kreneš putem traženja statusa i moći, sve što radiš imaće posledicu i uticaj na svako iskvareno ljudsko biće, a to je da skrene s pravog puta, da se kloni istine i Boga, i da odbaci Boga. To je jedina posledica, jedini ishod. I to je sasvim očigledno.

Prvo ispoljavanje antihristovih pokušaja da pridobije srca ljudi je vrbovanje ljudi sitnim uslugama. Sitne usluge ne moraju nužno biti materijalne stvari; one obuhvataju širok spektar. Ponekad su to brižne reči, ponekad je to ispunjavanje nečije želje ili opredeljenja, a ponekad je to ispitivanje nečijih misli i govorenje svakakvih milozvučnih stvari koje ta osoba želi da čuje, kako bi pomislila da je njen starešina veoma dobar i pun razumevanja. Drugim rečima, antihristi gomilaju toleranciju, ljubav, toplinu i takozvanu pažnju kako bi prikrili svoju tajnu ambiciju, a to je da kontrolišu ljude. Primera radi, ako su braća i sestre donirali neke lepe stvari, antihristi će možda podeliti nešto od tih stvari sa svima s kojima su u dobrim odnosima. Oni koriste ove sitne usluge da pridobiju srca ljudi i da ih potkupe. Ako u crkvi postoji neki lagan posao, posao koji ne podrazumeva izlaganje vremenskim neprilikama i koji čoveku može omogućiti da se istakne, antihristi će naložiti da taj posao obavi bilo ko s kim su u dobrim odnosima. Kako im to uspeva? Delimično im uspeva zato što u svojoj biti ne vole istinu i postupaju bez načela. A delimično zato što ovu dobru dužnost čuvaju za nekog s kim su u dobrim odnosima, te onda tim ljudima govore neke prijatne stvari kako bi osećali zahvalnost prema njima. Postupajući na ovaj način, antihristi ostvaruju svoj cilj pridobijanja srca ljudi. Ova taktika nije samo davanje sitnica i povremeno pričanje slatkih reči – u njoj postoji namera, postoji cilj. A koji je to cilj? Cilj je da u srcima ljudi ostave pozitivnu ocenu o sebi. Ako postoji grupa od deset ljudi, počeće tako što će ih proceniti: „Od ovih desetoro ljudi, dvoje ume dobro da se ulizuje drugima. Ne moram da se zamaram njima, svejedno će mi se ulagivati. Zatim, imamo dva smetenjaka – oni će uraditi ono što im kažem ako im dam par povlastica. Naredno dvoje ljudi ima određeni kov – dok god budem držao nekoliko uzvišenih propovedi i govorio im neke impresivne reči, oni će mi se pokoriti. Zatim, čini se da troje ljudi stremi ka istini, dakle, s njima će biti malo teže. Moraću da steknem jasnu sliku o njihovoj stvarnoj situaciji, da vidim šta im je potrebno i da im onda udovoljim. Ako kod nekog od njih to ne prođe i ako me ne bude slušao, na kraju ću se pozabaviti njime i ukloniti ga. Čak i ako je poslednji od tih desetoro protiv mene, ne može mi napraviti veliku štetu, pa ću to lako rešiti.” Antihristi samo jednim pogledom mogu da odrede koga u grupi mogu da podnesu, a koga ne. Kako to mogu da znaju tako brzo? Imaju tu sposobnost jer su im srca ispunjena sotonskim politikama i filozofijama. Načela njihovog ponašanja i načini ophođenja i interakcije sa drugima nemaju za cilj da oni s ljudima budu u prijateljskim odnosima ili da imaju normalne međuljudske odnose, da pomažu drugima ili da ih opskrbljuju, da ih podučavaju ili da ih tretiraju kao ravnopravne, pa ni da koriste istina-načela radi rešavanja problema i ophođenja s drugima. Oni ne poseduju ni najmanji delić ovih načela. Koja su njihova načela? „Kako me svaki čovek doživljava u svom srcu? Ne moram da se zamaram onima koji imaju visoko mišljenje o meni, kojima sam već u srcu i koji me se plaše, koji me poštuju i uvažavaju. Treba da postupim tako i tako prema onima koji me ne uvažavaju, a prema onima koji me poštuju, ali koji mi se još uvek nisu pokorili, treba da postupim tako i tako. A kada je reč o onima koji generalno ne obraćaju previše pažnje na druge, prema njima treba da postupim tako i tako.” Oni imaju postupnu proceduru za kontrolisanje ljudi. Zašto antihristi imaju takve postupke i misli? Zato što je želja za moći u njihovim srcima nekontrolisana. Kada bi s ljudima u grupi bili u prijateljskim odnosima, osećali bi se veoma neispunjeno i nedostojanstveno. Dakle, šta je njihov cilj? Da svako u svom srcu ima mesta za njih – ako nisu na prvom mestu, da budu na drugom, a ako nisu na drugom, da budu na trećem. Jednostavno im ne odgovara da s drugima budu ravnopravni. Da li oni, kao starešine, mogu da uzmu u obzir različita mišljenja drugih ljudi? Ne mogu. Oko čega se vrti sve što oni rade? (Oko moći.) Sve što rade vrti se oko moći. Koje to stvari oni rade koje se vrte oko moći? Prvo, zadiru u tvoje srce i stiču uvid u njega; odnosno, najpre te potkupe i navedu te da im se otvoriš, isteraju na čistinu tvoja prava osećanja i saznaju tvoje pravo mišljenje o njima. Kada to saznaju, oni prilagođavaju svoje metode svakoj pojedinačnoj situaciji i shodno tome postupaju. Oni žele da kontrolišu srca ljudi, a kada naiđu na nekoga ko ne razmišlja kao oni, na nekoga ko ih ne uvažava i ko im nije odan, onda napadaju i muče tu osobu. Dakle, antihriste u pridobijanju srca ljudi pokreće moć. A koje metode i tehnike oni koriste kako bi stekli moć? Oni u potpunosti razumeju, shvataju i kontrolišu srca ljudi. Šta kontroliše ljudske misli? Njihova srca i njihova priroda. Kada antihrist kontroliše srce neke osobe, njene ideje i misli više nisu bitne. Kada antihrist jednom preuzme kontrolu nad nečijim srcem, on u celosti kontroliše tu osobu.

B. Razmetanje vlastitim prednostima kako bi ih ljudi obožavali

Pored korišćenja sitnih usluga, o kojima smo maločas razgovarali, kojim se još tehnikama antihristi uobičajeno ili povremeno služe kako bi pridobili srca ljudi? Recimo, na primer, da svi imaju loš utisak o starešini. Ljudi misle da ovaj starešina nema talenat, da jedino može da priča reči i doktrine i da nema pravo razumevanje istine. Ako taj starešina sazna da ljudi imaju takav utisak o njemu, da li će dati sve od sebe da sakrije ove nedostatke i mane? (Hoće.) Šta će uraditi? Kakve će stvari govoriti? Jedan aspekt toga je pretvaranje da se otvara. Šta još? (Objašnjavanje stvari.) Objašnjavanje stvari takođe služi kao sredstvo prikrivanja. Pored toga, starešina može da koristi i svoje prednosti i stvari koje drugi smatraju velikim da bi sakrio svoje slabosti. Da li je to uobičajena tehnika? (Jeste.) Primera radi, jedan čovek kaže: „Kratko verujem u Boga, pa zašto sam onda ja izabran za starešinu? Zato što sam u sekularnom svetu vodio firmu i naše osoblje je skočilo sa 10 ljudi na 200 ljudi, što pokazuje da imam liderske sposobnosti. Iako Božja kuća ne pridaje značaj tim stvarima, ova sposobnost je korisna u nekim situacijama, zar ne?” Kada to čuju, drugi se ne slažu, pa ovaj čovek nastavlja sa svojom izvedbom, govoreći: „Na primer, šta treba da radiš ako pričaš sa svojim zaposlenima, ali te oni ne slušaju? Slušaće te kada budeš postigao dobre rezultate. Već sam izložio svoj dokaz: moja firma je izašla na berzu!” Isprva će neki možda reći da je to dar, da tako rade nevernici, ali zaista postoje metode i rezultati u načinu na koji ova osoba postupa, pa umesto da sumnjaju u nju, neki ljudi počinju da joj veruju i u svom postupanju počinju nesvesno da je obožavaju malo po malo. Osim toga, ova osoba navodi druge na pogrešan put i prikriva sopstvene nedostatke; kupuje srca ljudi, a da oni toga nisu ni svesni; navodi ljude na stranputicu i oni joj se klanjaju. Zar to nije tehnika? (Jeste.) Koja? To je tehnika davanja svega od sebe da pokažeš svoju stručnost i darovitost i da bi se hvalio svojim sposobnostima i veštinama. Koji je cilj ovih postupaka? Cilj je takođe da se pridobiju srca ljudi. Da bi pridobili srca ljudi, osim poklanjanja lepih stvari, antihristi moraju i da navedu druge da ih cene. Da su oni sasvim obični ljudi ili da su neobrazovani i bez mnogo škole, ko bi ih cenio? Prema tome, ova osoba se namerno hvali svojim diplomama, dajući ljudima na znanje da ima visoke akademske kvalifikacije i svedodžbe, pa na taj način navodi neke ljude na pogrešan put. Ona daje sve od sebe da se hvali svojim darovima, stručnošću i sposobnostima da navede druge ljude da o njoj imaju visoko mišljenje i dobre namere, pa ti ljudi često misle ili imaju potrebu da traže njen savet dok obavljaju poslove. Zar sve što ona radi zarad postizanja ovog cilja ne spada takođe u strategiju za pridobijanje srca ljudi? To su dva ispoljenja antihristovog pridobijanja srca ljudi. Prvo ispoljenje je korišćenje sitnih usluga. Drugo ispoljenje je razmetanje svojim sposobnostima i darovima, drugim rečima, stvarima koje ga čine superiornim, i korišćenje ove metode da nadmaši ostale članove da bi se isticao u gomili i da bi ga svi cenili, divili mu se, svojevoljno dolazili pred njega da slede njegova uputstva i prihvate njegovo vođstvo, pa čak i da svojevoljno prihvataju i poštuju sva njegova uređenja. Zar to nije vid psihološkog napada? (Jeste.) Pridobijanje srca ljudi je svojevrstan vid psihološkog napada. Šta „psihološki napad” podrazumeva? To je sredstvo pomoću kojeg Sotona zauzima mesto u srcima ljudi i pomoću kojeg ih kontroliše. Bog istražuje dubine čovekovog srca. On osvaja i zadobija srca ljudi. Pa zašto se onda izraz „zadobiti srca ljudi” ne koristi kada govorimo o Sotoni i antihristima? Zbog toga što Sotona i antihristi koriste neprirodne i rđave tehnike da bi osvojili srca ljudi, naveli ih na pogrešan put, da bi ih vrbovali i kontrolisali, tako da ljudima ne preostaje ništa drugo nego da imaju visoko mišljenje o njima, da ih duboko poštuju i da im se dive.

Upravo smo u zajedništvu razgovarali o dvema taktikama za pridobijanje srca ljudi. Da li postoje još neke tipične taktike? Ako niste iskusili taktike i metode koje antihristi koriste da bi ljude naveli na pogrešan put i da bi ih ograničavali, možda bi trebalo da se pogledate i procenite kako stojite u poređenju sa njima. Proverite da li u vama postoje ovakva ispoljenja. Svako ko živi s iskvarenom naravi ima ovakve sklonosti. Činjenje sitnih usluga, navođenje ljudi na pogrešan put i vrbovanje ljudi – zar to nisu stvari koje vi često radite? A kada dajete sve od sebe da biste se razmetali svojim darovima i veštinama – zar i to nije nešto što vi često radite? (Jeste.) Konkretno, kada uradite nešto što se protivi istini, kada se razotkriju vaše slabosti i mane, pa čak i kada budete orezani i stvarno izgubite ugled, te nestane svaki tračak vašeg prestiža, zar tada ne pribegavate korišćenju ovih metoda i tehnika da biste popravili situaciju i povratili svoj prestiž i svoje mesto u srcima ljudi? (Takođe radimo i ovakve stvari.) Kada radite ovakve stvari, da li ste svesni i da li mislite da je to pogrešan put i da ne smete to da radite? Da li osećate samoprekor? Da li ste često nesvesni toga ili osećate samoprekor, ali ipak morate da radite ovakve stvari, protiv svoje volje, jer su vam veoma važni vaš ugled i imidž? Šta je u pitanju? (Radimo to protiv svoje volje.) Radite to protiv svoje volje – pa dobro, da li osećate samoprekor? Ili ne osećate baš ništa, već olako shvatate te stvari nakon što ih uradite i nastavljate da jedete i spavate kao i do sada? (Osećamo samoprekor.) Ako ipak osećate malo prekora prema sebi, onda to nije toliko loše. To je dokaz da vaša otupelost nije otišla preduboko – i dalje ste svesni. Ljudi koji su svesni mogu da se nadaju spasenju, oni koji nemaju svest nemaju ni ljudskost, pa su oni u opasnosti.

C. Korišćenje fasada da bi ljudi stekli dobro mišljenje o njima i bili navedeni na stranputicu

Koje još tehnike antihristi obično koriste kako bi pridobili srca ljudi? Postoji još jedna situacija: ma šta da rade, antihristi to ne rade pred Bogom, već pred ljudima. Koji cilj time žele da postignu? (Da vrbuju ljude.) Cilj je da vrbuju srva ljudi. Ako posmatramo površinski, oni su voljni da pate i plate cenu više nego drugi; čini se da su duhovniji od drugih, da su odaniji Bogu i da svoju dužnost shvataju ozbiljnije. Ali kada nema nikoga da ih posmatra, antihristi se ne ponašaju tako. Njihova prava namera nije da se ponašaju tako; naprotiv, imaju skriveni motiv. Pred drugima se ponašaju na ovaj način da bi ti ljudi videli kako oni dobro postupaju i kako svoju dužnost obavljaju s velikom odanošću, a zapravo odanost zasigurno nije njihova unutrašnja motivacija. Njihov cilj je da ih ljudi vide kao odane i odgovorne. Plaćajući cenu na ovaj način, oni potpuno uveravaju druge. To ima za posledicu da su drugi ljudi voljni da prihvate njihovo vođstvo i da im oproste sve greške koje naprave. Kakvo je to ponašanje? To je korišćenje fasada da bi ljude naveli na stranputicu. Šta se ovde podrazumeva pod pojmom „fasada”? To podrazumeva dobro ponašanje i postupke koji su naizgled u skladu sa istinom. Korišćenje fasada koje su naizgled u skladu sa istinom da bi ljude naveli na stranputicu i da bi ljudi stekli dobro mišljenje o njima – to sumira karakteristike ovog ponašanja, zar ne? Njihov cilj je da naposletku ljudi steknu dobro mišljenje o njima. Kada ljudi imaju dobro mišljenje o antihristima, oni prema njima osećaju određeno poštovanje – antihristi će korišćenjem ove metode zauzeti određeno mesto u srcima ljudi. Na primer, postoji neka osoba koja je voljna da plati cenu u obavljanju svoje dužnosti, uglavnom se oslanja na iskustvo u svojim postupcima i u principu ne krši nijedno od glavnih načela, ali kada sa takvom osobom u zajedništvu razgovaraš o traganju za istina-načelima, šta ona kaže? „Nema potrebe da o tome razgovaraš sa mnom. Sve mi je to na pameti!” Kada se zaista suoče s nekim problemom, ne samo da ne tragaju, već odbijaju da poslušaju bilo čiji savet, a kamoli mišljenje; jednostavno rade samo ono što sami smatraju da je ispravno. Kada plate cenu, kada zbog svojih postupaka deluju brzo i odlučno, te se čini da poseduju određen autoritet, kakvo mišljenje o njima drugi ljudi imaju u svom srcu? Da li imaju dobro mišljenje o njima ili ne? Iz perspektive drugih ljudi, oni nisu prekršili istinu ni na jedan očigledan način i veoma su vešti u obavljanju zadataka. Njihov stepen „odanosti” i njihovo iskustvo u obavljanju svojih dužnosti dovoljni su da ubede druge. Ljudi misle: „Pogledaj ih: veruju u Boga dugo godina i imaju iskustvo u obavljanju ove dužnosti. Iskusni su. Mi to ne bismo mogli.” Kada ljudi imaju tako pozitivno mišljenje o njima, da li oni u ljudskim srcima imaju veliki ili mali značaj? (Veliki.) Veliki; imaju značaj u njihovim srcima. Neki ljudi nikada ne tragaju za istinom, delimično zato što nemaju duhovno razumevanje, a delimično zato što ih istina ne zanima, zato što uopšte ne vole istinu i zato što uopšte ne razumeju šta su istina-načela. Za obavljanje svojih dužnosti, oni se isključivo oslanjaju na svoj prolazni entuzijazam, svoje dobre namere i godine iskustva. Oni, međutim, ne žele da dozvole da drugi znaju ove stvari, pa zbog toga daju sve od sebe da ulože veliki napor i plate cenu. Ako iko otkrije da nemaju duhovno razumevanje ili da ne razumeju istinu, te da stvari rade bez načela, oni brzo naprave neka postignuća koja ljudi mogu da vide. Kažu: „Pogledaj i uveri se da li zaista imam duhovno razumevanje ili ne. Pogledaj; uveri se da li zaista postupam prema načelima, da li zaista razumem istinu.” Postupajući ovako, navode veliki broj ljudi na stranputicu. Oni kažu: „Ti ljudi su iskusni u obavljanju svoje dužnosti i razumeju načela; mi smo ti koji ih ne razumeju.” „Mi smo ti koji ne razumeju” – Šta nam otkriva ova izjava? Otkriva nam da, duboko u sebi, oni odobravaju dobro spoljašnje ponašanje ovih ljudi. Čemu je ovo odobravanje jednako? Jednako je mišljenju da su oni ljudi koji primenjuju istinu, koji vole Boga i koji primaju Božje usavršavanje. Zar se to što ih drugi ljudi ocenjuju na ovaj način ne svodi na to da oni zauzimaju određeno mesto u srcima ljudi? Preciznije govoreći, može se reći da imaju svojevrstan prestiž. Šta im, dakle, taj prestiž donosi? Čini da se drugi ugledaju na njih, da ih cene, pa čak i da zavise od njih. Kako drugi zavise od njih? Čim imaju neki problem, odmah odlaze k njima. Recimo da neko kaže: „Ovo je veliki problem, a mi ga ne razumemo; trebalo bi da pitamo Višnjeg, zar ne?” Neko će onda reći: „Nema potrebe. Možemo jednostavno da pitamo našeg starešinu. Naš starešina sve razumeju.” Svi imaju na umu da su starešine i delatnici uglavnom zauzeti svojim poslom i da ne čine zlo, pa samim tim misle da su oni zasigurno ljudi koji razumeju istinu i postupaju prema načelima. Šta mislite o ovoj izjavi? Ako neko naizgled ne čini zlo, da li to znači da razume istinu? Ne nužno. Postoji granica u ljudskom razumevanju istine. Ako se ti, verujući da starešine sve razumeju, ne moliš Bogu, ne tražiš od Njega ili ne tražiš u Njegovim rečima bez obzira na to koji problem imaš, već se direktno obraćaš starešini u vezi sa tim, zar to neće odložiti stvari? Ako ti uvek radiš ono što ti starešine kažu i ako se uvek ugledaš na njih, onda neke stvari mogu poći po zlu i vrlo je verovatno da ćeš naneti gubitke radu crkve. Zbog toga je obožavanje ljudi i ugledanje na ljude najlakši način da se skrene s puta i naprave greške, da se izgubi sopstveni život i da se nanesu gubici Božjoj kući i radu crkve.

Postoje tri glavna ispoljenja antihristovog pridobijanja srca ljudi: Prvo je vrbovanje ljudi sitnim uslugama; drugo je razmetanje vlastitim prednostima, darovima i talentima; treće je korišćenje fasada da bi ljudi stekli dobro mišljenje o njima i bili navedeni na stranputicu. Ovakva ispoljenja postoje u svima. Neki ljudi često otkrivaju tračeve koje drugi ljudi ne znaju, pričaju o raznorodnim temama ili dele neka jedinstvena, stručna mišljenja. Kako se to naziva? Postoji jedna izreka, koja kaže: „Starica stavlja ruž za usne – da biste imali u šta da gledate.” Ovi ljudi uvek žele da pokažu svoje veštine i pridobiju poštovanje drugih. Međutim, ponekad ne uspevaju u tome, pa ljudi uoče njihove mane, te oni stoga rade sve što mogu da bi popravili tu situaciju i argumentovano se izvukli iz nje. Bez obzira na to šta su učinili protivno svojoj savesti i istini, ili što to nije povezano sa njihovim obavljanjem dužnosti, oni nikada ne znaju da priznaju grešku niti da razmisle o sebi i da se pokaju, a nikada ni ne shvataju koliko je taj problem ozbiljan. Naprotiv, naporno razmišljaju i naprežu vijuge tražeći načine da se opravdaju i izglade stvari. Oni gore od nestrpljenja da postignu svoje ciljeve, do te mere da čak ne mogu ni da jedu ni da spavaju, plašeći se da bi dobra slika o njima u očima drugih ljudi mogla iznenada načisto propasti. Primera radi, neki ljudi misle da umeju dobro da pišu, da su dobri pisci; drugi misle da su dobre starešine, da su stubovi koji podržavaju crkvu, a treći misle da su dobri ljudi. Čim ti ljudi iz ovog ili onog razloga izgube dobru sliku o sebi, mnogo promišljaju o tome i zarad toga plaćaju ceh, razbijaju glavu pokušavajući da poprave situaciju. A ipak nikada ne osećaju stid ni samoprekor, niti da su dužni Bogu zbog pogrešnih puteva kojima su krenuli ili zbog raznih stvari koje su počinili, a koje su se kosile sa istinom. Nikada nemaju takva osećanja. Koriste svakakve tehnike kako bi naveli ljude na stranputicu i pridobili njihova srca. Da li je to obavljanje dužnosti stvorenog bića? Svakako da nije. Da li je to delo koje bi trebalo da obavljaju crkvene starešine? Svakako da nije. Oni žive prema sotonskim naravima, čine zlo i ometaju rad crkve i prekidaju i ometaju rad Božje kuće. Sudeći prema njihovim postupcima i ponašanju, putevima koje su odabrali i njihovim različitim vrstama ponašanja koja kontrolišu ljude i navode ih na stranputicu, oni ne obavljaju dužnost starešine, već razgrađuju i ometaju Božje delo spasavanja čoveka, sprečavaju ljude da dođu pred Boga i pokušavaju da drže ljude u svojim rukama, pod svojom kontrolom. Zar to nisu postupci i ponašanje antihrista? U to nema sumnje. To je dovoljan dokaz da antihristi savršeno igraju ulogu Sotone. Sudeći prema prirodi onoga što rade, antihristi ne samo da ne uspevaju dobro da obavljaju dužnost koju treba da obavljaju, naprotiv, oni igraju ulogu Sotone. Sve što rade je da se apsolutno nadmeću sa Bogom oko Njegovog izabranog naroda. Ovce koje pripadaju Bogu treba da slede Boga i budu zadobijene od Njega, a ipak, ovi ljudi sprečavaju druge da slede Boga; oni uzimaju Božje ovce u svoje ruke i kontrolišu ih, te ljude navode da ih obožavaju i slede. To je priroda njihovih postupaka. Da li takve ljude možemo nazivati „starešinama”? (Ne.) Kako onda treba da ih nazivamo? (Zle sluge.) „Zle sluge” – to je prikladan naziv. „Antihristi”, „zle sluge” – poslužiće oba ova naziva, zar ne? Ovi ljudi pod krinkom obavljaju dužnost starešine, ali oni ne rade ono što bi starešina trebalo da radi. Ono što oni rade uopšte nije obavljanje dužnosti starešine, već igranje uloge antihrista; predstavljaju se kao Sotona da bi ometali i uništili delo Božje kuće, navodeći Božji izabrani narod na stranputicu kako bi se klonio pravog puta i klonio Boga. Svi njihovi postupci i ponašanje otkrivaju sotonsku narav i prirodu, te postižu rezultat da se ljudi klone Boga, odbacuju istinu i Boga, a njih obožavaju i slede. Jednog dana, kada budu u potpunosti naveli ljude na stranputicu i podveli ih pod svoju kontrolu, ljudi će početi da ih obožavaju, slede i slušaju. Tada će postići svoj cilj – da zarobe srca ljudi. Oni su crkvene starešine, ali oni ne obavljaju posao koji im je Bog poverio; oni ne obavljaju poslao starešina i delatnika. Naprotiv, oni utiču na Božji izabrani narod, navode ga na stranputicu, zarobljavaju ga i kontrolišu; ovce, koje očito pripadaju Bogu, uzimaju u svoje ruke, pod svoju kontrolu. Zar oni nisu lopovi i banditi? Zar time što se nadmeću sa Bogom oko Njegovog izabranog naroda oni ne služe kao Sotonini lakeji? Zar takvi antihristi nisu Božji neprijatelji? Zar on nisu neprijatelji Njegovog izabranog naroda? (Jesu.) Jesu sto posto. Oni su neprijatelji Boga i Njegovog izabranog naroda, to je van svake sumnje.

Ranije, kada sam držao govore i radio u svim crkvama u kontinentalnoj Kini, sa mnom je radila i osoba koja je bila zadužena za audio snimke i transkripciju propovedi. Ta osoba je bila veoma darovita, imao je oštar um i brze reakcije. Ali kod njega je postojao jedan problem: odlično je govorio milozvučne stvari koje su ljudi želeli da čuju. Ako bi ti rekao da je nešto dobrog ukusa, on bi rekao: „U pravu si. Probao sam to. Odlično je.” Ako bi ti rekao da je napolju vrućina, on bi rekao: „Naravno da jeste. Sav sam znojav.” Ako bi ti rekao da je napolju hladno, on bi rekao: „Naravno da je hladno. Nosim postavljene cipele.” Retko kad bi rekao nešto istinito ili iskreno. Izgledao je kao neko ko zaista stremi, ali kada bi se desilo nešto što podrazumeva plaćanje ceha, on bi se sakrio. Bio je podmukao i lažljiv. On je bio takav tip osobe. Neko će možda upitati: „Pa, zašto si izabrao takvu osobu?” Nisam ga Ja izabrao – to su odlučile tadašnje okolnosti. Tada je bilo teško pronaći čak i nekoga poput njega, a on je barem imao brze reakcije – pritisnuo bi „snimanje” čim bih Ja počeo da govorim. Sledio Me je svuda, snimao i transkribovao propovedi; uradio je dobar posao. Ali način na koji se ponašao u Mom prisustvu i stvari koje je radio u crkvi bili su kao postupci dve potpuno različite osobe. U Mom prisustvu, bio je poslušan, učtiv, marljiv, savestan i odgovoran – ali da li je bio takav i kada je obavljao svoju dužnost u crkvi? S obzirom na to da je bio takav kada je bio u kontaktu sa Višnjim, da li je bio takav i kada je bio među Božjim izabranim narodom? Da li bi se usudio da daš siguran odgovor na to pitanje? Ne, ne bi. Kako bi, dakle, mogao da znaš kakve su bile njegove stvarne okolnosti? Da bi to uradio, morao bi da budeš u kontaktu sa njim. Nakon što neko vreme provedeš u komunikaciji sa njim, sve što je u njegovoj priroda-suštini bi izašlo na videlo. Posebno je voleo status i bio je naročito tašt; kad god bi bio u nečijem društvu, veoma je voleo da priča o svom kapitalu i da se razmeće stvarima koje ume da radi, stvarima koje je uradio, koliko je propatio i time koliko je sjajan. Veoma često je radio ovakve stvari i ovako govorio, i bio je potpuno drugačija osoba u odnosu na to kakav je bio kada sam Ja bio prisutan. Osim toga, svi oko njega su se osećali sputano i maltretirano, ali se nisu usuđivali da išta kažu. Šta je tu bio najveći problem? On je ovaj mali deo posla koji je izvršavao, ovaj mali deo dužnosti koju je obavljao, tretirao kao kapital za razmetanje gde god je išao Do koje mere se razmetao? Svi su se ugledali na njega, obožavali ga i zavideli mu. Na kraju su rekli: „Ovaj čovek je mnogo propatio zarad Boga. Samo pogledaj koliko veruje u Boga i koliko Ga voli! Ne možemo da se uporedimo ni sa dlakom na njegovoj glavi. Toliko smo inferiorni u odnosu na njega!” Ljudi su ga uvek spominjali, a oni koji nisu mogli da Me sretnu, mislili su da je susret sa njim bio kao da su sreli Mene. Uticaj koji je on imao na znanje ljudi, na njihove misli i umove na kraju je dostigao ovaj nivo. Da bi stigao do te tačke, mora da je dosta toga rekao i uradio, zar ne? Sigurno nije u kratkim crtama spominjao koje je dužnosti obavljao, zasigurno je o tim stvarima govorio naširoko; štaviše, imao je svoje motive i ciljeve, govorio je neke stvari koje su mogle da zavedu ljude i navedu ih na stranputicu, zbog čega bi ga ljudi obožavali, te bi na kraju postigao svoj cilj. Šta mislite o ovakvoj vrsti osobe? To što je imao priliku da svoju dužnost obavlja pored Mene je bilo dobro za njega, bilo u smislu učenja kako da se ponaša ili u smislu zadobijanja istine. To je za njega bila prilika da se rano usavrši. Nažalost, on nije cenio ovu priliku. Nije video koliko je dragocena i vitalna ova prilika, niti da je to staza, temelj i izvor za zadobijanje istine i sticanje znanja o Bogu. Naprotiv, iskoristio je ovu priliku da bi postigao sopstveni cilj, a to je da se izdvaja iz mase i pridobije srca ljudi. To je predstavljalo problem – hodao je pogrešnim putem. Recite Mi, pošto je toliko bezobzirno širio priče o tome koliko je patio, kako ga je Bog vodio, kako se Bog ophodio prema njemu i kako mu je Bog verovao, da li je bio u stanju da prepozna da je u tome imao vlastite interese? (Jeste.) Trebalo bi da je bio u stanju. To nije bilo nešto što je nemoguće prepoznati. Mogao je to da prepozna – pa zašto onda nije mogao da obuzda svoja zla dela? Zato što nije voleo istinu, voleo je samo uticaj i status. Kada čovek koji zaista voli istinu otkrije iskvarenost, kada svedoči o tome koliko je patio, on sebe prekoreva i optužuje. On smatra da je podlo postupio, da se opire Bogu i da to više ne sme da ponovi. Kada u budućnosti ponovo poželi da uradi isto, može da se obuzda i da obustavi takvo svoje ponašanje. To je sasvim prirodno. Ali u takvim trenucima, čak i ako ga ne grize savest, antihrist ne može da kontroliše svoju ambiciju i želju, pa neće prihvatiti istinu čak i ako ga orežu. Zašto se njegova priroda širi i nepopravljivo raste? (Zato što on ne voli istinu.) U svojoj prirodi, on ne voli istinu. Šta onda on voli? (Voli status.) Šta će mu status doneti? Nateraće ljude da ga obožavaju, da ga cene i da mu zavide. Njegov cilj je, naposletku, da se prema njemu ophode kao prema Bogu i da uživa u istom statusu kao Bog, kao i u časti, sreći i radosti koje taj status donosi. Zar ne osećate gađenje nakon svega što sam rekao? (Osećamo.) Postoji još nešto što je ta osoba uradila, a što je još odvratnije. Kasnije se razboleo i vratio u svoje rodno mesto, zbog čega je još više umislio da zaslužuje da uživa u pogodnostima statusa. Šta mislite, kako bi se ponašao dok je bio pod uticajem ove misli? Zar ne bi zahtevao da mu ljudi daju još više, da se još bolje ophode prema njemu? (Zahtevao bi.) Zašto je to zahtevao? Zar nije smatrao da je to preterano ili nerazumno? Smatrao je da to zaslužuje. Mislio je: „Propatio sam dosta zarad Boga, zarad moje braće i sestara. Imam pravo na ovo; oboleo sam jer sam previše patio, pa moja braća i sestre moraju da mi služe.” Dok je bio bolestan, nije mrdnuo prstom; samo je ležao u krevetu po ceo dan, terajući druge da ga neguju i hrane. Pošto je dugo ležao u krevetu, postalo mu je dosadno, pa je ljude naterao da mu donose hranu i piće i da izlaze sa njim kako bi se zabavio. To je prilično odvratno, zar ne? Da je zaista bio toliko bolestan, to ne bi bila tako velika stvar; da nije bio toliko bolestan, onda je njegovo ponašanje zasigurno bilo nerazumno, zar ne?

Neki ljudi deluju prilično entuzijastično u svojoj veri u Boga. Vole da se bave i brinu o crkvenim poslovima, te uvek trče pred rudu. A ipak, kada postanu starešine, svakoga razočaraju. Ne fokusiraju se na rešavanje praktičnih problema Božjeg izabranog naroda, već daju sve od sebe da postupaju zarad svog ugleda i statusa. Vole da se razmeću da bi ih drugi cenili, uvek pričaju o tome kako pate i kako se daju za Boga, ali ne ulažu napor u stremljenje ka istini i ka svom život-ulasku. To nije ono što drugi očekuju od njih. Iako su zauzeti poslom, razmeću se u svakoj prilici, propovedaju neke reči i doktrine, stiču poštovanje i obožavanje nekih ljudi, navode srca ljudi na stranputicu i učvršćuju svoj status, šta se dešava na kraju? Bez obzira na to da li ovi ljudi koriste sitne usluge da bi podmitili druge, ili se hvale svojim darovima i sposobnostima, ili se koriste raznim metodama da bi ljude navodili na stranputicu, pa ljudi steknu dobro mišljenje o njima; bez obzira na to koju metodu koriste da pridobiju srca ljudi i da tu zauzmu mesto, šta su izgubili? Izgubili su priliku da zadobiju istinu dok su obavljali dužnosti starešine. Istovremeno, zbog svojih različitih ispoljavanja, takođe su se nagomilala i njihova zla dela koja će dovesti do njihovog konačnog ishoda. Bez obzira na to da li koriste sitne usluge da podmite ljude i uhvate ih u zamku, ili hvale sami sebe, ili koriste fasade da bi ljude naveli na stranputicu, i bez obzira na to kako naizgled stiču mnogo pogodnosti i zadovoljstva postupajući na ovaj način, s ove tačke gledišta, da li je ovaj put ispravan? Da li je to put stremljenja ka istini? Da li je to put koji može dovesti do čovekovog spasenja? Sigurno da nije. Bez obzira na to koliko su pametne te metode i trikovi, oni ne mogu da prevare Boga; na kraju će ih Bog sve prezreti i prokleti jer se iza takvog ponašanja krije ljudska ambicija i stav i suština suprotstavljanja Bogu. Bog u svom srcu takve ljude nikada ne bi prepoznao kao ljude koji obavljaju svoje dužnosti, već bi ih definisao kao zlikovce. Koju presudu Bog donosi kada se bavi zlikovcima? „Odlazite od mene vi, koji činite bezakonje.” Kada Bog kaže: „Odlazite od mene”, gde on želi da ti ljudi odu? On ih predaje Sotoni, šalje ih na mesta koja naseljava mnoštvo Sotona. S kakvim će se posledicama na kraju suočiti? Zli duhovi će ih mučiti do smrti, što znači da će ih Sotona proždrati. Bog ove ljude ne želi, a to znači da ih neće spasiti; oni nisu Božje ovce, a kamoli Njegovi sledbenici, pa oni ne spadaju među ljude koje će On spasiti. Tako Bog definiše ove ljude. Dakle, kakva je priroda pokušaja da se pridobiju srca drugih ljudi? To je koračanje putem antihrista, to je antihristovo ponašanje i suština. A još ozbiljnija je suština nadmetanja sa Bogom oko Njegovog izabranog naroda – takvi ljudi su Božji neprijatelji. Antihristi se definišu i kategorizuju na ovaj način i to je u potpunosti tačno.

22. januar 2019. godine