Završili smo sa besedom o pridobijanju srca ljudi, prvom načinu ispoljavanja antihristove kontrole nad ljudima, a sada ćemo u zajedništvu razgovarati o drugom načinu ispoljavanja. Drugo sredstvo koje antihrist koristi da ljude kontroliše jeste da napada i odstranjuje neistomišljenike. Prvo sredstvo podrazumeva da ljude navodi na stranputicu i da pridobija njihova srca; on će, čineći to, naizgled delovati kao da govori veoma nežno i u skladu sa ljudskim predstavama i da ne povređuje druge; biće relativno taktičan i prikriven; drugi ne vide njegove zle namere i pakosna, krvava i ratoborna ispoljenja; on koristi isključivo lukave metode. Drugi način, napadanje i odstranjivanje neistomišljenika, očigledniji je. Već iz samog značenja reči „napasti i odstraniti,” vidi se da nisu pozitivne, već pogrdne. To sredstvo napadanja i odstranjivanja očigledno je javno i vide ga svi. Antihrist je tada nalik goropadima koje se svađaju na ulici, razotkrivajući međusobne mane otvorenim i eksplicitnim rečima, koje razume svako ko ih čuje. U tim rečima ima agresivnosti i one ne pokazuju trpeljivost, već aktivno napadaju. Antihristovo otklanjanje i odstranjivanje ljudi, napadi na njih i razotkrivanje njihovih problema uvek su ciljani. On, van svake sumnje, ciljano koristi takva sredstva protiv onih koji streme ka istini i u stanju su da ga raspoznaju. Kada takve ljude porazi, ostvaruje svoj cilj da ojača sopstveni položaj. Takvo napadanje i odstranjivanje ljudi po svojoj je prirodi zlonamerno. U njegovom jeziku i načinu govora ima agresije: razotkrivanje, osude, lažne optužbe i zlobne klevete. On čak i izvrće činjenice, govoreći o pozitivnim stvarima kao da su negativne, a o negativnim kao da su pozitivne. Takvim izvrtanjem crnog i belog i mešanjem ispravnog i pogrešnog postiže se antihristov cilj da ljude porazi i da im ukalja ime. Kakav to mentalni sklop dovodi do takvog napadanja i odstranjivanja neistomišljenika? To je, najčešće, ljubomoran mentalni sklop. Kod zlobne naravi, ljubomora sa sobom nosi i jaku mržnju, pa antihrist usled svoje ljubomore napada i odstranjuje ljude. U takvoj situaciji, ako antihrista razotkriju, prijave, ako izgubi status ili umisli da je napadnut, on se neće pokoriti i to mu se neće nimalo svideti, pa će još lakše zauzeti jak osvetoljubiv stav. Osvetoljubivost je vrsta načina razmišljanja, ali i vrsta iskvarene naravi. Kada antihrist vidi da mu je neko učinio nešto nažao, da su drugi sposobniji od njega ili da su njihove izjave i predlozi bolji i mudriji od njegovih te da se svi sa tim izjavama i predlozima slažu, on oseća da mu je položaj ugrožen, u srcu mu se rađaju ljubomora i mržnja, pa napada i sveti se. Antihrist, sveteći se, žrtvi najčešće preventivno zadaje udarac. On aktivno napada i lomi ljude sve dok se ne pokore. Tek tada se oseća kao da je sebi dao oduška. Kako se još ispoljavaju napadanje i odstranjivanje ljudi? (Tako što se drugi potcenjuju.) Potcenjivanje je jedan od načina na koji se ispoljavaju; ma kako dobro ti obavio posao, antihrist će te ipak potcenjivati i osuđivati, sve dok ne postaneš negativan i slab i ne poklekneš. Tek onda će biti zadovoljan jer je postigao cilj. Je li i osuda deo potcenjivanja drugih? (Jeste.) Kako antihristi osuđuju ljude? Prave od komarca magarca. Uradiš, na primer, nešto što nije ništa strašno, ali antihrist želi oko toga da digne silnu graju da bi te napao, pa smišlja sve moguće načine da te ocrni i osudi tako što pravi od komarca magarca, da bi svi koji ga čuju pomislili da to što govori ima smisla i da si zaista nešto loše uradio. Tako antihrist postiže svoj cilj. To je osuda, napadanje i odstranjivanje neistomišljenika. Šta znači nekoga odstraniti? Znači da antihrist u dubini duše zna da si postupio ispravno, ali pošto ti zavidi i mrzi te, on te namerno napada, pa stoga tvrdi da si uradio nešto loše. Zatim te pomoću sopstvenih pogleda i neutemeljenih stavova pobeđuje u raspravi, govoreći na ubedljiv način tako da svako ko sluša misli da je u pravu i da je to baš lepo rekao; svi ti ljudi ga posle toga podržavaju i staju na njegovu stranu protiv tebe. Antihrist to koristi da te napadne, oslabi i učini negativnim. Na taj način postiže svoj cilj napadanja i odstranjivanja neistomišljenika. Do odstranjivanja neistomišljenika ponekad dolazi u vidu rasprave licem u lice, a ponekad donošenjem suda o njemu, izazivanjem pometnje, klevetama i izmišljanjem stvari o njemu iza leđa. Kada, na primer, antihrist želi da odstrani neistomišljenika, on prvo utvrdi sa kim je taj neistomišljenik u dobrim odnosima. Zatim odlazi do tog čoveka i kaže mu: „Znaš, taj i taj je rekao da nemaš kov, da imaš slabu moć shvatanja i da nemaš duhovno razumevanje, kao i da si neprincipijelan u obavljanju svojih dužnosti. Ja se sa njim nisam složio jer mislim da si u stvari veoma dobar čovek.” Kada tako poseje razdor među ljudima, odnos između njih se kvari. Antihrist ostaje po strani, stalno raspirujući razdor među njima, sve dok im se odnos potpuno ne raspadne. On na taj način seje razdor između neistomišljenika i drugih ljudi, držeći ih na odstojanju od neistomišljenika da bi ga odvojio od svih. Neprestano traži prilike da stekne prednost nad neistomišljenikom, sve dok ovaj ne bude poražen i njegovo ime uništeno. Antihrist smatra da je na taj način zbacio protivnika da mu on ne bi ugrožavao status. Smatra da je neistomišljenike najbolje potčiniti, ali ako to nije moguće, on će učiniti sve što je u njegovoj moći da ga izoluje i odstrani. Ako ne može da ga odstrani, antihrist ga uporno izoluje, dok ga na kraju ne primora na poslušnost i natera da moli za milost. Antihrist vrbuje i koristi određene sile da napadne ljude koji streme ka istini ili one čija se mišljenja ne slažu sa njegovim. On ruši crkvu i deli je na nekoliko struja, tako da na kraju crkva biva podeljena na dva – tri klana – od kojih jedan sluša antihrista, drugi ga ne sluša, a treći je neutralan. Pod njegovim „briljantnim” vođstvom, sve više ljudi ga sluša, a sve manje ne sluša. Sve više ljudi mu se predaje, a oni čija se mišljenja razlikuju od njegovog postaju usamljeni i ne usuđuju se da dignu glas. Sve manji broj ljudi je u stanju da ga raspozna i da mu se suprotstavi, pa tako antihrist postepeno stiče kontrolu nad većinom ljudi u crkvi i zauzima položaj autoriteta. Upravo to i jeste cilj kojem antihrist teži. On, u ophođenju sa ljudima čija se mišljenja razlikuju od njegovog, ne pokazuje ni malo tolerancije. Misli: „I ako imaš drugačije mišljenje, moraš da se pokoriš mom vođstvu, jer moja je poslednja. Ti si ispod mene. Ako si zmaj, moraš da se poviješ; ako si tigar, da legneš licem prema zemlji; ma kakve bile tvoje sposobnosti, dok sam ja ovde, zaboravi na to da stekneš bilo kakvu prednost ili da praviš probleme!” To je cilj kojem antihrist teži – da jednostrano kontroliše crkvu i Božji izabrani narod.

Šta je antihristov glavni cilj kada napada i odstranjuje neistomišljenika? Cilj mu je da stvori takvu situaciju u crkvi, u kojoj neće biti glasova koji se suprotstavljaju njegovom, u kojoj su njegove reči, njegov status starešine i njegova moć apsolutni. Svi moraju da ga slušaju, a čak i ako im se mišljenje razlikuje, ne smeju da ga izraze, već treba da ga puste da im se, neizgovoreno, gnoji u srcu. Svako ko se usudi da se otvoreno usprotivi antihristu postaje njegov neprijatelj, a on neće prezati ni od čega da tom čoveku oteža stvari i jedva će čekati da učini da on nestane. I to je jedan od načina na koji antihrist napada i odstranjuje neistomišljenike kako bi osigurao svoj status i zaštitio svoju moć. Misli: „Samo ti imaj svoja različita mišljenja, ali ne možeš da ideš okolo da pričaš o njima kako ti padne na pamet, niti da mi ugrožavaš moć i status. Ako imaš nešto da kažeš, reci mi to nasamo. Ako kažeš pred svima i ja zbog toga izgubim ugled, ti tražiš nevolje i moraću da se pobrinem za tebe!” Kakva je to narav? Antihrist drugima ne dozvoljava da slobodno govore. Ako imaju svoje mišljenje – o antihristu ili o bilo čemu drugom – ne mogu tek tako da ga iznesu kad hoće; moraju da uzmu u obzir i antihristov ugled. Ako to ne urade, antihrist će ih proglasiti neprijateljima, napasti i odstraniti. Kakva je to priroda? To je priroda antihrista. Zašto on to radi? Ne dozvoljava da u crkvi postoje i drugi glasovi, ne dozvoljava da u crkvi postoje neistomišljenici, ne dozvoljava da Božji izabranici otvoreno u zajedništvu razgovaraju o istini i sagledavaju ljude. Ono čega se najviše boji je da ga ljudi ne razotkriju i ne razaznaju; uporno se trudi da u srcima ljudi učvrsti svoju vlast i status, koji nikada ne smeju biti uzdrmani. Nikada ne bi mogao da toleriše nešto što mu ugrožava ili umanjuje ponos, ugled, status i značaj starešine. Zar se ne ispoljava upravo time zlonamerna priroda antihrista? Nezadovoljan moći koju već ima, on je učvršćuje i osigurava i nastoji večno da vlada. Ne samo da želi da kontroliše tuđe ponašanje, već i tuđa srca. Antihrist te metode koristi isključivo da bi zaštitio svoju moć i svoj status, a one u potpunosti proističu iz njegove želje da zadrži vlast. Da antihrist postupa otvoreno, neskriveno i u skladu sa istinom, zašto bi se plašio toga da drugi otvoreno izraze svoje mišljenje, daju različite predloge ili toga da ga ne razotkriju? On se toga boji jer ima zlokobne motive i nečistu savest. Antihrist zna da je učinio mnoga zlodela i da, kada bi ga razotkrili, ne samo da bi teško očuvao status, već bi bio i u opasnosti da ga uklone ili proteraju. Stoga ne štedi truda da druge sputa i ograniči, da ih spreči da u zajedništvu razgovaraju o istini i da koriste svoju moć rasuđivanja. Trn u peti su mu posebno ljudi sa jakim osećajem za pravdu, ili oni koji se ne boje da razotkriju zlotvore; takvi ga neprekidno razdražuju. Antihrist misli da se, ako pokori i diskredituje ljude sa osećajem za pravdu, niko više neće usuđivati da ga razotkrije i da će glasovi neistomišljenika umuknuti, što mu daje osećaj sigurnosti. To je taktika koju on dosledno primenjuje. On ni po koju cenu ne želi da pusti vlast iz ruku, a njegov trud da je učvrsti nikada ne popušta – svaka rečenica koju izgovori i sve što uradi usmereno je ka zaštiti njegove moći i statusa. To je naročito slučaj kada postoji neistomišljenik i kada antihrist čuje da je taj neistomišljenik nešto rekao o njemu ili ga iza leđa kritikovao. U takvom slučaju, on će to pitanje rešiti po kratkom postupku, čak i po cenu neprospavane noći i celodnevnog gladovanja. Odakle mu snaga da ulaže toliki trud? To je zbog toga što oseća da mu je status ugrožen i doveden u pitanje. Oseća da će, ako ne preduzme takve mere, njegova moć i status biti u opasnosti – da, kada njegova zla dela i sramotno ponašanje budu razotkriveni, ne samo da neće moći da zadrži status i moć, već će biti uklonjen ili proteran iz crkve. Zato je očajnički nestrpljiv i smišlja načine da zataška stvar i otkloni sve skrivene opasnosti koje ga vrebaju. To je jedini način da sačuva status. Za antihrista je status nasušna potreba. Čim čuje da će ga neko razotkriti ili prijaviti, on se izbezumi od straha da će u budućnosti ostati bez statusa i da nikada više neće uživati u osećanju povlašćenosti koje mu je status donosio, kao ni u njegovim prednostima. Oseća da mu se niko više neće pokoravati niti će ga slediti, da mu se niko više neće dodvoravati ni izvršavati njegova naređenja. Ali najnepodnošljivija mu nije sama činjenica da će ostati bez statusa i moći, već to da će možda čak biti i uklonjen ili proteran. Kada bi se to desilo, sve prednosti i osećanja povlašćenosti koje su mu doneli status i moć, kao i nada u blagoslove i nagrade koji se stiču verom u Boga, bili bi u trenutku izgubljeni. Ta mogućnost mu najteže pada. Kada bude izgubio prednosti i osećanje povlašćenosti koje su mu doneli moć i status, dobrim vremenima je došao kraj. Pored toga, pošto je počinio mnoga zla dela, naći će se u velikoj nevolji, u iščekivanju Božje kazne.

Šta je to neistomišljenik? Koje ljude antihrist smatra neistomišljenicima? One koji, u najmanju ruku, antihrista ne shvataju ozbiljno kao starešinu, što znači da mu se ne dive i ne obožavaju ga, već se prema njemu odnose kao prema običnom čoveku. To je jedna vrsta neistomišljenika. Tu su, zatim, i oni koji vole istinu, streme ka njoj, nastoje da promene narav i streme ka ljubavi prema Bogu; oni ne idu istim putem kao antihrist i u njegovim su očima neistomišljenici. Ima li i drugih? (Oni koji antihristu večito daju predloge i koji se ne boje da ga razotkriju.) Antihrist svakoga ko se usudi da mu daje predloge i da ga razotkrije, kao i svakoga čiji se pogledi razlikuju od njegovih, smatra neistomišljenikom. A postoji i još jedna vrsta: oni koji su po kovu i sposobnosti jednaki antihristu, čije su sposobnosti govora i delanja slične njegovim, ili za koje on smatra da su iznad njega ili da su u stanju da ga razaznaju. To je, za antihrista, neprihvatljivo i predstavlja pretnju njegovom statusu. Takvi ljudi su njegovi najveći neistomišljenici. Antihrist se ne usuđuje da ih zanemari niti da, ma i u najmanjoj meri, popusti stisak u odnosu na njih. Smatra ih trnom u peti, stalnim uzrokom iritacije, uvek je na oprezu i uzdržan prema njima i u svemu ih izbegava. Naročito kada antihrist vidi da će ga neki neistomišljenik razaznati i razotkriti, posebno ga hvata panika; očajnički nastoji da tog neistomišljenika odstrani i napadne i neće imati mira sve dok ga ne ukloni iz crkve. Sa takvim načinom razmišljanja i srcem punim takvih stvari, za šta je on sve sposoban? Da li bi se prema toj braći i tim sestrama ophodio kao prema neprijateljima i smišljao načine da ih upropasti i da ih se otarasi? Naravno da bi. Propao bi razmišljajući o načinima da neistomišljenike primora na poslušnost i ne bi ni od čega prezao da ih porazi, zar ne? Primoravanje neistomišljenika na poslušnost znači da antihrist tera sve da ga slušaju i da stvara takvu atmosferu da niko ne sme da kaže ništa drugo ni da ima drugačije mišljenje, a kamoli da ga razotkrije. Poražavanje neistomišljenika znači da mu antihrist smešta i osuđuje ga, stvarajući pogrešne utiske da bi od neistomišljenika napravio budalu te da bi ovaj bio orezan, a njegov ugled dotakao dno. Zar nije takvo postupanje najgori oblik zlodela? Zar ono ne vređa Božju narav? Antihrist ima mnoge načine i metode da napadne i odstrani neistomišljenike. Pored javnog suočavanja i odbacivanja, njegovo najimpresivnije sredstvo je vrbovanje i pridobijanje neistomišljenika, koje antihrist tera da ga slušaju. Ako ga neistomišljenici ne slušaju, antihrist će ih savladati, potisnuti i diskreditovati, baš kao što nevernici rade sa političkim protivnicima. Eto kako su antihristi rđavi i okrutni. Ali oni ponekad koriste i blag pristup da vrbuju ljude. Ako, na primer, postoji neistomišljenik čije se mišljenje ne slaže sa antihristovim, on će istražiti šta taj čovek voli i koje su mu slabe tačke i koristiće sve moguće načine dostojne prezira da ga primora na poslušnost. Ili će, pak, glumiti pokornost i priznati svoje greške pred neistomišljenikom, ili neće ni pred čim ustuknuti da neistomišljeniku donese koristi i da mu udovolji, ili će možda naterati neistomišljenikove bliske prijatelje da ga ubede; potom će se pretvarati da sa neistomišljenikom razgovara o istini, pa će reći: „Mi smo savršen par za rad u crkvi; možemo ubuduće da podelimo ovu crkvu napola. Iako sam starešina, slušaću sve tvoje predloge. U stvari ću ja sarađivati sa tobom.” Ako je neistomišljenik čovek koji ne razume istinu, antihristu će biti lako da ga pridobije. Ali oni koji razumeju istinu odmah će ga prozreti, pa će reći: „Ovo je spletkaroš; ne napada otvoreno, već se služi trikom – umesto da gazi đonom, on radi u rukavicama.” Neistomišljenik je, za antihrista, pretnja njegovom statusu i moći. On neće prezati ni od čega da se „pobrine” za svakoga ko ugrožava njegov status i moć. Ako tog čoveka zaista nije moguće primorati na poslušnost ili pridobiti, antihrist će ga srušiti ili ukloniti. Na kraju će postići svoj cilj da ima apsolutnu moć i da sam bude zakon. To je jedna od tehnika koju antihristi obično koriste da zadrže status i moć – napadaju i odstranjuju neistomišljenike.

Odakle potiču metode, ispoljenja, motivi i izvori postupaka antihrista koji napada i odstranjuje neistomišljenike? (Od Sotone.) Oni, konkretno, potiču iz ljudskih ambicija i želja, kao i iz Sotonine prirode. A koji je onda antihristov cilj? Cilj mu je da prigrabi moć, kontroliše srca ljudi i uživa u prednostima svog statusa. To je ono što čini pravog antihrista. Sa tačke gledišta te dve stavke, pridobijanja srca ljudi i napadanja i odstranjivanja neistomišljenika, kako antihrist tumači značenje reči „starešina” i ulogu starešine? On smatra da je starešina neko ko poseduje moć i status, ima moć da naređuje, vrbuje, navodi na stranputicu, preti i kontroliše ljude koje predvodi. Tako on razume reč „starešina”. Pa tako, kada je u ulozi starešine, on u radu primenjuje te taktike i tako obavlja svoje dužnosti. Šta on onda u stvari radi dok obavlja svoje dužnosti? Može se s pouzdanošću reći da čini zla dela, preciznije, uspostavlja sopstveno nezavisno carstvo, nadmeće se s Bogom oko izabranog naroda, srca ljudi i statusa. Hoće da preuzme položaj koji Bog ima u srcima ljudi i da natera ljude da njega obožavaju. Zar ne gajite često takve namere i motive i ispoljavate baš takvo ponašanje i praktično delovanje? Zar ne otkrivate često te sotonske naravi? (Otkrivamo.) Koliko ozbiljno može da postane otkrivanje tih sotonskih naravi? Da li ste već došli do toga da ne možete da se kontrolišete? Kada se to desi, da li ste imalo svesni i kadri da se obuzdate i disciplinujete? (Jesmo.) Recite Mi, ima li ikoga ko nimalo ne želi moć? Ima li ikoga ko ne voli moć? Ima li ikoga ko ne žudi za prednostima statusa? Nema. Koji je razlog tome? Taj da je sve ljude iskvario Sotona; svi imaju sotonsku prirodu. Jedna stvar koja je svim ljudima zajednička je ljubav prema moći, statusu i uživanju u prednostima koje im oni donose. To je crta koju dele svi ljudi. Zašto onda neke ljude smatraju antihristima, dok se za druge kaže tek da otkrivaju narav antihrista ili koračaju putem antihrista? Koje su razlike između te dve grupe ljudi? Prvo ću govoriti o razlici u njihovoj ljudskosti. Imaju li antihristi ljudskost? Koje su razlike između ljudskosti ljudi koji koračaju putem antihristȃ i samih antihristȃ? (Antihristi nemaju savest ni razum, nemaju ljudskost, dok ljudi koji koračaju putem antihristȃ još uvek imaju nešto savesti i razuma. Još uvek su u stanju da prihvate istinu, Božji sud i grdnju, kao i da pokažu iskreno kajanje.) Upravo je u kajanju razlika. Ume li antihrist da se pokaje? (Ne ume.) Antihristi ni najmanje ne prihvataju istinu; čak i ako nalete na zid, neće se pokajati. Nikada neće sebe upoznati. Kada je, pak, reč o ljudskosti, ljudi koji koračaju putem antihristȃ razlikuju se od samih antihristȃ na još jedan način, a to je razlika između prosečnog dobrog čoveka i zlog čoveka. Dobar čovek govori i radi stvari sa savešću i razumom, dok zao čovek nema ni savest ni razum. Kada zao čovek učini nešto loše i bude razotkriven, on je neposlušan: „Pa šta i ako svi znaju, šta mogu da urade? Ja ću raditi šta god hoću! Baš me briga ko me razotkriva i kritikuje. Šta mi mogu?” Ma koliko loših stvari zao čovek uradio, on ne oseća stid. Kada običan čovek uradi nešto loše, on to želi da prikrije i zataji. Ako ga neko na kraju razotkrije, previše se stidi da se suoči sa ljudima, ne želi više ni da živi: „Jao, kako sam mogao nešto tako da uradim? Stvarno sam bestidan!” Izuzetno ga grize savest pa čak i proklinje sebe i zaklinje se da nikada više neće uraditi ništa slično. Takvo ponašanje je dokaz da oseća stid, da još uvek u njemu ima ljudskosti. Neko ko je bestidan nema ni savest ni razum, a svi zli ljudi su bestidni. Ma kakvo zlo delo zao čovek učinio, on zbog toga neće pocrveneti niti će mu srce brže zakucati i nastaviće bezobzirno da brani svoje postupke, da izvrće negativne aspekte u pozitivne i da o zlim delima govori kao da su dobra. Da li takav čovek oseća stid? (Ne oseća.) Sa takvim stavom, da li će se istinski pokajati u budućnosti? Neće, nastaviće da se ponaša kao i do tada. To znači da je bestidan, a bestidnost znači da nemaš ni savesti ni razuma. Kada ljude sa savešću i razumom razotkriju zbog nekog lošeg postupka, oni se previše stide da ljudima izađu na oči i nikada više to ne urade. Zašto je to tako? Zato što osećaju da je njihov postupak bio sraman i previše ih je stid da ljudima izađu na oči; u njihovoj ljudskosti ima osećaja stida. Zar nije to minimalno merilo normalne ljudskosti? (Jeste.) Može li se neko ko čak ne oseća ni stid i dalje nazivati ljudskim bićem? Ne može. Ima li čovek koji ne oseća stid normalan um? (Nema.) Nema ni normalan um, a kamoli ljubav prema pozitivnim stvarima. Za njega je posedovanje savesti i razuma previsok standard, koji nije u stanju da ispuni. Koja je, dakle najosnovnija razlika između antihristȃ i ljudi koji koračaju putem antihristȃ? Kada neko čoveka koji poseduje suštinu antihrista razotkrije u takmičenju s Bogom oko statusa, on neće smatrati da je bilo šta pogrešio. Ne samo da, posle toga, neće naučiti lekciju i okrenuti se Bogu, već će, naprotiv, čim mu se ukaže prilika da bude izabran za starešinu ili delatnika, nastaviti da se takmiči s Bogom oko statusa i da se ponaša isto kao i ranije, te će pre umreti nego da se pokaje. Imaju li takvi ljudi imalo razuma? (Nemaju.) A da li ljudi bez razuma osećaju stid? (Ne osećaju.) Takvi ljudi nemaju ni razum ni osećaj stida. Kada čovek normalne ljudskosti, savesti i razuma čuje druge kako govore da se on takmiči sa Bogom oko statusa, pomisliće: „O ne, to je ozbiljna stvar! Ja sam Božji sledbenik! Kako mogu ja da se takmičim oko statusa sa Njim? Kako je sramotno nadmetati se sa Bogom oko statusa! Kako li sam otupeo, kako glup, kako nerazuman postao ako to mogu da radim! Kako sam mogao tako nešto da uradim?” Biće mu neprijatno i stideće se zbog svojih postupaka, a kada se susretne sa sličnim situacijama, osećaj stida će mu obuzdati ponašanje. Priroda-suština svih ljudi je priroda-suština Sotone, ali oni koji poseduju razboritost normalne ljudskosti imaće osećaj stida i obuzdaće svoje ponašanje. Kako se čovekovo shvatanje istine postepeno produbljuje, zajedno sa njegovom spoznajom i razumevanjem Boga, kao i pokoravanjem istini, taj osećaj stida više neće biti minimalna norma. Tog čoveka će sve više obuzdavati istina i njegovo bogobojažljivo srce. Nastaviće da se poboljšava i da postupa sve više u skladu sa istinom. Ali da li će i antihrist stremiti ka istini? Ni slučajno. On ne poseduje normalan ljudski razum, ne zna šta znači stremiti ka istini, oseća odbojnost prema istini i nema ni trunčice ljubavi prema njoj, pa kako bi onda mogao da stremi ka njoj? Stremljenje ka istini normalna je ljudska potreba; samo će ljudi gladni i žedni pravednosti voleti istinu i stremiti ka njoj. Oni koji ne poseduju normalnu ljudskost nikada neće stremiti ka istini.

Ljudi koji koračaju putem antihristȃ razlikuju se od pravih antihristȃ. Neki ljudi vide da su puni naravi antihrista, streme ka slavi, dobiti i statusu i duboko ih cene, te nikada ne mogu da ih se odreknu. Čvrsto veruju da imaju prirodu antihrista i da ne mogu biti spaseni. Ako sebe istinski ne poznaješ i ne znaš da li si antihrist ili zao čovek, treba da razmisliš o tome da li imaš ikakav osećaj ili osećanje stida. Ako nemaš, onda si u opasnosti i može se reći da poseduješ priroda-suštinu zlog čoveka ili antihrista. Čak i ako nisi još uvek antihrist, možda ćeš to postati u budućnosti. Ono za šta su ljudi koji ne streme ka istini najmanje spremni jeste da razmišljaju o sebi i da sebe spoznaju. Kažu: „Baš me briga što kažu da sam antihrist. Ko ne voli slavu, dobit i status? Svako ko kaže da ne voli slavu, dobit i status laže. Koji čovek sa statusom ne bi uživao u njegovim prednostima? Samo budala. Mogućnost da uživaš u prednostima statusa zove se sposobnost!” Kakav čovek govori takve stvari? Zar nije to neko ko oseća odbojnost prema istini? Takav čovek je nepopravljivo tvrdoglav – može li on biti spasen? Ne može ni slučajno, jer Bog ne spasava zle ljude; takvi ljudi su Sotonin soj, zveri. Neki ljudi ne znaju da li ih Bog može spasti. U takvom slučaju, kada Božje reči razotkriju tvoju priroda-suštinu i iskvarenu narav, zapazi da li to osećaš i da li te je iznutra stid, da li misliš da to što je Bog razotkrio jeste tvoje pravo sopstvo, pa bi zbog toga osećao stid i osećao se kao da nemaš gde da se sakriješ. Ako imaš to osećanje stida, ako imaš tu svest, to je dobro. Ima čak i ljudi koji kažu: „Božje reči su me temeljno razotkrile. Previše se stidim da bih ljudima izašao na oči i nemam gde da se sakrijem. Mislim da me treba poslati u pakao, ne zaslužujem Božje spasenje. Moja negativnost je tolika da mislim da ne zaslužujem čak ni da živim. Treba jednostavno da umrem i da završim sa tim.” Da li je dobro ili loše da se tako osećaš? Dobro je. Neki ljudi ne razumeju, pa kažu: „Kako može biti dobro?” (To pokazuje da taj čovek ima osećaj stida.) Nije stid taj zbog kojeg je to dobro. Pre svega, činjenica da se tako osećaš znači da barem razumeš Božje reči. Drugo, šta čini temelj tvoje samospoznaje? (Prihvatanje Božjih reči.) Tako je. Priznaješ da su Božje reči istina, što znači da ih koristiš kao merilo za procenu toga da li možeš da budeš spasen i kakav si čovek – već si Njegove reči učinio merilom samoprocene. To je dokaz da imaš istinsku veru u njih. Tek kada imaš istinsku veru u Boga možeš njegove reči da smatraš istinom i merilom samoprocene. Čovek koji to čini ima šanse da bude spasen – ne svodi se, dakle, na pitanje da li neko ima osećaj stida ili ne.

Što se, pak, tiče ovog ispoljenja – antihristȃ koji napadaju i odstranjuju neistomišljenike – već smo razgovarali o definiciji reči „neistomišljenik”. Koji su, dakle, ljudi obuhvaćeni tim izrazom? To su uglavnom oni čiji se pogledi na stvari razlikuju od antihristovih i koji koračaju drugačijim putevima nego on. Svi takvi ljudi, u očima antihrista, postaju neistomišljenici i cilj antihristovih napada. Antihrist smatra da je napadanje i odstranjivanje neistomišljenika potpuno opravdano, da štiti rad Božje kuće i crkveni život, iako je u stvarnosti to samo sredstvo i način da antihrist zaštiti sopstveni status i moć. Uopšte ne služi tome da štiti rad Božje kuće, a još manje da održi normalan red crkvenog života za Božje izabranike. Neki od neistomišljenika o kojima ovde govorimo su ljudi koji streme ka istini. U to možemo biti uvereni, jer antihristi su protiv ljudi koji streme ka istini, a samo oni koji streme ka istini u stanju su da raspoznaju antihriste.

22. januar 2019. godine