Treća tehnika koju antihristi koriste da bi kontrolisali ljude: oni odstranjuju i napadaju ljude koji streme ka istini. Neki ljudi vole pozitivne stvari, pravdu i svetlost, kao i razgovor u zajedništvu o istini. Često traže braću i sestre koji streme ka istini i tragaju za njom da bi sa njima razgovarali. Antihrist poludi kada to vidi. Za njega je svako ko stremi ka istini trn u oku, večna briga; on bi najradije sve koji streme ka istini odstranio i verbalno i fizički napao. Antihrist, naravno, neće ljude napadati samo na brutalan, divljački način, dovoljno očigledan da ga svako prozre. Pretvaraće se da u zajedništvu razgovara o istini, a onda će, pomoću par reči i doktrina, doneti sud o čoveku i obrušiti se na njega. Ljudi, kada to čuju, misle da je to što antihrist radi ispravno i razumno, da se on samo trudi da pomogne – da u tome što radi nema ničeg lošeg. Koje su te njegove „ispravne i razumne” metode? (Citira Božje reči da bi doneo sud o ljudima i napao ih.) Tačno – on citira Božje reči da razotkrije ljude i donese sud o njima. To je metod koji najčešće koristi. Takav način govora naizgled deluje pošteno, razumno i sasvim ispravno, ali njegova namera, iznutra, nije da ljudima pomogne i da im bude od koristi, već da ih razotkrije, da donese sud o njima i da ih ponizi. To je bez svake sumnje ono što on želi da postigne. Problem je, dakle, u tome odakle on počinje. Ljudi oštrog oka vide da antihrist to radi zbog toga što oni koje napada vole istinu i streme ka njoj, pa za njega predstavljaju pretnju. A kakva je to pretnja? Na koji način njihova ljubav prema istini ometa antihrista? (Kadri su da ga prozreju i razaznaju.) Tako je. Ono što kod tih ljubitelja istine predstavlja najveću pretnju za antihrista je to što su u stanju da raspoznaju sve loše stvari koje on uradi, šta god one bile; kadri su da proniknu u njegovu suštinu i velika je verovatnoća da će ga negde, u nekom trenutku razotkriti, prijaviti, raskrinkati, a zatim i osuditi, odbaciti i očistiti iz crkve. Kada bi se to desilo, on bi zauvek izgubio status i moć, a izgledi da bude blagosloven bili bi mu potpuno upropašteni. Zato su, pored neistomišljenika, ljudi koji streme ka istini za antihrista najveća pretnja.

Antihrist će, pored tih naizgled ispravnih metoda, kao što je korišćenje beseda o Božjim rečima za napad na ljude koji streme ka istini i donošenje suda o njima, protiv njih preduzeti čak i neke drastične mere. Kakve su to drastične mere? Antihrist će, na primer, iskoristiti trenutni prestup nekog starešine ili delatnika; bez obzira na kontekst i na to da li je taj čovek iz toga nešto naučio i pokajao se i da li je on inače čovek koji stremi ka istini, antihrist će prenaduvati značaj tog događaja da bi doneo sud i čoveka osudio i uklonio. On smatra da korov, da bismo ga se oslobodili, treba iščupati iz korena, pa stoga uklanja takve ljude iz crkve da mu ne bi ugrožavali status. Svim zlim ljudima odlično ide pronalaženje stvari koje se mogu iskoristiti protiv starešina i delatnika, pa kada u tome uspeju, oni ih osuđuju kao lažne starešine i antihriste. A to nije beznačajna optužba! Starešine i delatnike bira Božji izabrani narod; zašto bi čovek večito tražio stvari koje može protiv njih da iskoristi? Kakav ti je cilj kada pokušavaš da stekneš tu prednost? Da li želiš ti da ih zameniš kao starešina? Kada zao čovek optuži starešinu ili delatnika da je lažni starešina i antihrist, ako uspe da nabroji i žive primere i da navede Božji izabrani narod da misli da oni odgovaraju činjenicama, na vidiku su problemi. Taj starešina ili delatnik mogao bi lako da bude uklonjen iz crkve. Biti lažni starešina i antihrist tako je ozbiljan prestup da, kada se dokaže da je optužba istinita, optuženi biva osuđen i njegova karijera vernika u Boga je završena. A to bi ga načisto upropastilo, zar ne? Koliko je to zlo! Štaviše, ako antihrist iskoristi priliku da sam bude izabran za starešinu i preuzme kontrolu nad crkvom, zar neće onda Božji izabrani narod biti pod kontrolom antihrista? Zar neće ta crkva onda postati antihristovo carstvo? (Hoće.) To je ozbiljna opasnost! Imaju li zli ljudi i antihristi neke druge tehnike za napadanje i odstranjivanje onih koji streme ka istini? Zar ne šalju neki braću i sestre koji streme ka istini da rade na najopasnijim mestima, da bi prigrabili vlast i učvrstili svoj status? Kažu: „Ima jedna tek osnovana crkva sa mnogo braće i sestara koji su novi u veri. Nemaju nikakve temelje i nedostaje im mudrosti. Potreban im je neko ko razume istinu da ih zaliva i da se o njima brine. Ti razumeš istinu vizija; tim novopridošlicama je potreban neko kao što si ti da ih zaliva. Niko drugi to ne bi mogao.” I tako antihrist uklanja ozbiljnu skrivenu pretnju. Da li on to zaista radi zato da bi taj čovek vodio tu crkvu i brinuo se o njoj? (Ne radi.) Ne; on to radi jer je to mesto neka neprijateljska, opasna sredina. Smeštaju tog čoveka na neko opasno mesto da obavlja crkveni rad, željno iščekujući da ga ugrabi velika crvena aždaja. Ako taj čovek bude uhvaćen, neće više biti nikoga da ugrozi antihristov status, pa će on moći da preuzme kontrolu nad crkvom. Zar nije i to jedna njegova taktika? Šalje tog čoveka u tu drugu crkvu pod izgovorom da je on prava osoba da zaliva novopridošlice, pa tako niko ne vidi antihristove podle namere. Zar nije to lukavo od njega? Braća i sestre misle da je antihrist pametan i mudar što je tako uredio stvari, da je on čovek u skladu sa Božjim namerama, ali u stvari se ispostavlja da ih je on varao i prevodio žedne preko vode. Ta antihristova tehnika deluje prilično pošteno; niko ne vidi jasno šta se stvarno dešava i svi na kraju bivaju navedeni na stranputicu. Ti ljudi navedeni na stranputicu misle da je to što antihrist radi pošteno i razumno, da on to radi iz brige za delo – ali niko nije u stanju da pronikne u njegovu nameru. Antihristi su rđavi, zar ne? Teraju te da ideš gde god postoji opasnost, a sebi govore: „Ti li si taj koji stremi ka istini? Ti li si taj koji mi se suprotstavlja? Ti li si taj koji me večito proučava i hvata se za stvari koje može da upotrebi protiv mene? E pa lepo: iskoristiću ovu priliku da te otpremim odavde. Najbolje bi bilo da te uhvate – nikada nećeš ponovo stati na noge!” Izvesno je da su ljudi koje antihristi u crkvi hvataju u zamku i proganjaju uglavnom ljudi sa višim stremljenjima. Kako antihrist posmatra te ljude dok ih proganja i odstranjuje? Kaže sebi: „Ti ljudi stalno slušaju propovedi; razumeju neke istine. Ne mogu tek tako da ih sprečim da slušaju: propovedi se daju tako da svako može da ih čuje, pa nema načina da opravdam takvu zabranu. Ali ako im, recimo, dozvolim da slušaju, pošto mnogo toga što se u propovedima govori razotkriva lažne starešine i antihriste, da li ću dobro proći ako oni dovoljno čuju i steknu razumevanje i sposobnost da razaznaju? Završilo bi se tako što bih ranije ili kasnije morao da se povučem sa položaja starešine, zar ne? To neće ići. Moram ja povući prvi potez.” Čim se u antihristu formira takva namera, on prelazi na dela. Ni šačica ljudi ne bi bila kadra da prepozna antihrista kada ne bi razumela istinu. Kako to da antihrist može da se provuče, dok ljudi koji streme ka istini postaju žrtve? Jedan razlog za to svakako postoji: ti ljudi možda u srcu imaju nešto ljubavi prema istini i pozitivnim stvarima i možda imaju nešto ambicije da streme ka istini, ali jednostavno su prevelike kukavice. Oni ne razumeju istinu, fali im pronicljivosti i veoma su budalasti; nisu u stanju da proniknu u antihristovu suštinu i nikada ne mogu da se nateraju da ga razotkriju, što njemu omogućava da povuče prvi potez i da im na taj način naudi. Ako to bude posledica koju pretrpe ili na to budu spali, kako će se to desiti? Zar to neće značiti da ih je antihrist brutalno napao? (Hoće.) Koju lekciju treba iz toga da nauče ljudi koji streme ka istini? Kakav stav ljudi treba da imaju i kako treba da se odnose prema starešini ili delatniku? Ako starešina ili delatnik postupa ispravno i u skladu sa istinom, možeš da ga slušaš; ako je ono što radi pogrešno i nije u skladu sa istinom, ne treba da ga slušaš i imaš pravo da ga razotkriješ, da mu se suprotstaviš i da izneseš drugačije mišljenje. Ako nije u stanju da obavlja stvarni posao, ili, pak, čini zla dela koja ometaju rad crkve, te se otkrije da je lažni starešina, lažni delatnik ili antihrist, imaš pravo da ga razaznaš, razotkriješ i prijaviš. Ali neki iz Božjeg izabranog naroda ne razumeju istinu i naročito su velike kukavice; boje se da će ih lažne starešine i antihristi savladati i mučiti, pa se ne usuđuju da se drže načela. Kažu: „Ako me starešina izbaci, gotov sam; ako sve nagovori da me razotkriju ili napuste, neću više moći da verujem u Boga. Ako budem proteran iz crkve, Bog me neće hteti i neće me spasti. Zar neće onda sva moja vera biti uzaludna?” Nije li takvo razmišljanje apsurdno? Imaju li takvi ljudi istinsku veru u Boga? Da li bi lažni starešina ili antihrist predstavljao Boga kada bi te izopštio? Kada te lažni starešina ili antihrist muči i izopšti, to je Sotonino delo i nema nikakve veze sa Bogom; kada se ljudi uklanjaju ili proteruju iz crkve, to je u skladu sa Božjim namerama isključivo u slučaju zajedničke odluke između crkve i čitavog Božjeg izabranog naroda i kada je to uklanjanje ili proterivanje u celosti u skladu sa radnim aranžmanima Božje kuće i istina-načelima Božjih reči. Kako može proterivanje od strane lažnog starešine ili antihrista značiti da ne možeš da budeš spasen? To te Sotona i antihrist proganjaju, što ne znači da te Bog neće spasti. Da li ćeš biti spasen zavisi od Boga. Nijedno ljudsko biće nema pravo da odlučuje o tome da li te Bog može spasti. To treba da ti bude jasno. A ako se odnosiš prema tome što te lažni starešina ili antihrist proterao kao da te je proterao sâm Bog – pa zar to ne znači da pogrešno razumeš Boga? Znači. Ne samo da pogrešno razumeš Boga, već se i buniš protiv Njega. To je na neki način i bogohulno. I zar nije neuko i budalasto takvo pogrešno razumevanje Boga? Kada te lažni starešina ili antihrist protera, zašto ne tragaš za istinom? Zašto ne potražiš nekoga ko razume istinu da bi stekao neki uvid? I zašto to ne prijaviš nadređenima? Ovo je dokaz da ne veruješ da je istina u Božjoj kući najvažnija, pokazuje da nemaš istinsku veru u Boga, da nisi neko ko istinski veruje u Boga. Ako veruješ u Božju svemoć, zašto se bojiš odmazde lažnog starešine ili antihrista? Mogu li oni da odluče o tvojoj sudbini? Ako imaš sposobnost da razaznaš stvari i otkriješ da su njihovi postupci u sukobu sa istinom, zašto ne razgovaraš u zajedništvu sa Božjim izabranicima koji razumeju istinu? Imaš usta, zašto se bojiš da progovoriš? Zašto se toliko plašiš lažnog starešine ili antihrista? To je dokaz da si kukavica, ništarija, Sotonin lakej. Ako, kada ti lažni starešina ili antihrist zapreti, ne smeš da ga prijaviš nadređenima, to pokazuje da te je Sotona već privezao i da si u srcu jedno sa njim; zar na taj način ne slediš Sotonu? Kako neko ko je takav može biti jedan od Božjih izabranika? On je, najprostije rečeno, ološ. Niko ko je u srcu jedno sa lažnim starešinama i antihristima nikada ne može biti dobar; on je zlikovac. Takvi su ljudi rođeni da budu đavolove udvorice – Sotonini su lakeji i za njih nema iskupljenja. Zar nisu budalasti i neuki ljudi svi oni koji se ne usuđuju da razotkriju antihrista kada ga vide kako čini zlo, koji se plaše da ne uvrede antihrista, pa ga čak i štite i slušaju? Ako si u potpunosti upoznat sa istina-načelima, a ipak ih kršiš, pa čak i formiraš saveze i klanove sa zlim ljudima i antihristima, zar se ne ponašaš kao Sotonin saučesnik i udvorica? Pa kada na kraju budu prema tebi postupili kao prema zlom čoveku i saučesniku antihristâ, zar nećeš to i zasluživati? Ako veruješ u Boga, ali umesto da slediš Njega ti slediš antihriste, ponašajući se kao jedan od njihovih udvorica i saučesnika, zar ne kopaš onda sam sebi jamu i potpisuješ sam sebi smrtnu presudu? Ako veruješ u Boga, ali, umesto da se pokoriš Njemu, ti popustiš i nađeš sklonište u Božjim neprijateljima – antihristima – pa oni, shodno tome, manipulišu tobom i zlostavljaju te, sam si za to kriv. Zar nisi to i zaslužio? Ako se prema antihristu ophodiš kao prema svom gospodaru, svom starešini, osloncu, ti onda nalaziš utočište u Sotoni, slediš Sotonu, što znači da si zalutao na stranputicu, krenuo pogrešnim putem i zakoračio na put bez povratka. Kakav stav treba da imaš prema antihristima? Treba da ih razotkrivaš i da se boriš sa njima. Ako si sam ili si u paru i previše si slab da se sâm suočiš sa antihristima, treba da se udružiš sa nekolicinom ljudi koji razumeju istinu da bi prijavio i razotkrio te antihriste i ne treba da staneš sve dok oni ne budu uklonjeni. Čuo sam da se, u poslednje dve godine, Božji izabrani narod u pojedinim ruralnim delovima kontinentalne Kine ujedinio da bi smenio lažne starešine i antihriste sa položaja; neki od tih lažnih starešina i antihrista su čak bili šefovi grupa odgovornih za donošenje odluka, a Božji izabranici su ih ipak smenili. Božji izabrani narod nije morao da čeka odobrenje Višnjeg; rukovodeći se istina-načelima, otkrio je te lažne starešine i antihriste – koji nisu obavljali stvarni posao i uvek su braću i sestre mučili, ponašali se divlje i ometali rad Božje kuće – i po kratkom postupku izašao na kraj sa njima. Neki su izbačeni iz grupa odgovornih za donošenje odluka, a neki uklonjeni iz crkve – što je odlično! To pokazuje da je Božji izabrani narod već zakoračio na pravi put vere u Boga. Neki Božji izabranici su već razumeli istinu i sada poseduju nešto rasta, ne daju se više kontrolisati ni zavaravati od strane Sotone, imaju hrabrosti da ustanu i da se bore sa Sotoninim zlim silama. To pokazuje i da sile lažnih starešina i antihristâ više nemaju prednost u crkvi. Pa se oni stoga više ne usuđuju da budu tako bezobzirni na rečima i delima. Čim otkriju svoje karte, neko će biti tu da ih nadzire, razazna i odbaci. To znači da, u srcima ljudi koji zaista razumeju istinu, čovekov status, ugled i moć nemaju preovlađujući položaj. Takvi ljudi nemaju vere u te stvari. Kada je neko u stanju da preduzimljivo traga za istinom i da u zajedništvu razgovara o njoj, kada počne da preispituje i da razmišlja o tome kojim putem treba da idu ljudi koji veruju u Boga i kako treba da se odnose prema starešinama i delatnicima, pa počne duboko da razmišlja o tome koga bi ljudi trebalo da slede, kakva ponašanja karakterišu one koji slede čoveka, a kakva one koji slede Boga, pa zatim, pošto je godinama pipao u mraku, tražeći te istine i doživljavajući ih, konačno, i ne znajući, postane pronicljiv i shvati neke istine – to će značiti da mu se rast donekle uvećao. Kada si sposoban da u svim stvarima tragaš za istinom, to znači da si zakoračio na pravi put vere u Boga.

Za Božje izabranike je dobra stvar, dobra pojava, kada su u stanju da razaznaju i odbace lažne starešine i antihriste. Neke starešine nisu u stanju da obavljaju stvarni posao; stalno izazivaju prekidanja i ometanja, pa u životu crkve nema spokoja. Svoj braći i svim sestrama su neprijatni, pa ih ovi na kraju odbacuju. Da li je ispravno što to rade? (Jeste.) Druge, pak, izaberu za starešine, pa braća i sestre na početku govore: „Sami smo ga izabrali, pa moramo sa njim da sarađujemo u njegovom radu.” Posle nekog vremena, ispostavi se da je izbor bio pogrešan: starešina je pun entuzijazma u svojoj veri u Boga, ali nema duhovno razumevanje. Sklon je iskrivljavanju, nadmen i samopravedan; ne razmatra pitanja sa drugima i ništa ne radi u skladu sa načelima, već se samo ponaša nesmotreno. To vodi povredama bezbednosti; braću i sestre iz crkve stalno hapse, a rad crkve trpi teške gubitke. Ne samo da takav starešina ne razmišlja o sebi, već se i pravda, raspravlja i brani i prebacuje odgovornost na druge. Grupa ga na kraju smenjuje sa položaja. Da li mislite da je to ispravno postupanje u takvoj situaciji? (Jeste.) Zaista jeste! Odmah pošto se grupa pobrinula za takvog čoveka, ona bira nekog drugog i svima je posle nekog vremena jasno da je taj novi starešina mnogo bolji od onog lažnog, što dokazuje da je grupa pronicljiva i da se razvila. To je proces razvoja u životu Božjeg izabranog naroda. To je potpuno normalno. Jeste li mislili da, kada ljudi toliko godina slušaju propovedi, svi postanu pronicljivi i uvek dobro izaberu svakog starešinu i delatnika – da će svako koga izaberu i ostati na tom položaju? Da li to tako ide? (Ne ide.) Kada ljudi ne razumeju istina-načela, pri izboru starešine oni uvek biraju nekog oštroumnog, slatkorečivog, darovitog. Tek kada se, posle nekog vremena na tom položaju, pokaže da je taj čovek lažni starešina ili antihrist, ljudi počinju da stiču sposobnost razaznavanja; nakon toga više neće birati takve ljude. Koga tačno, dakle, treba izabrati kada se biraju starešine i delatnici? Nema određenih pravila. Najviše zavisi od toga da li je neko prava osoba i da li stremi ka istini. Nakon toga, ako je neko zao ili je antihrist, ne smeš njega birati, ma kakav čovek inače bio. Ako ga izabereš, sam ćeš sebi iskopati jamu. Zar nije tako? (Jeste.)

Da se vratimo malopređašnjoj temi o tome kako antihristi napadaju i odstranjuju ljude koji teže istini: u osnovi smo rekli sve što je imalo da se kaže o tome, zar ne? Kako antihristi odstranjuju i napadaju ljude koji teže istini? Oni često koriste metode koje drugi smatraju razumnim i ispravnim, pa čak ulaze u rasprave o istini kako bi otkrili tuđe slabosti i time stekli prednost kako bi druge ljude napadali, osuđivali i navodili na stranputicu. Primera radi, antihrist misli da može da ugrozi status svojih partnera, ako oni spadaju u ljude koji teže istini, pa će stoga govoriti uzvišene propovedi i raspravljaće o duhovnim teorijama kako bi druge ljude naveo na stranputicu i da o njemu imaju visoko mišljenje. On na taj način može da nipodaštava i da potiskuje svoje partnere i saradnike, usled čega će se drugim ljudima činiti da partneri njihovog starešine, uprkos tome što teže istini, po svom kovu i svojim sposobnostima nisu ravni tom starešini. Neki će čak reći: „Propovedi našeg starešine su uzvišene i niko s njim ne može da se poredi.” Antihrist je izuzetno zadovoljan kad čuje takve komentare. On tada ovako razmišlja: „Zar ti, kao moj partner, ne poseduješ bar malo istina-stvarnosti? Zašto i ti ne možeš da govoriš ovako elokventno i uzvišeno kao ja? Sada si potpuno ponižen. Nesposoban si, a ipak se usuđuješ da se takmičiš sa mnom!” Eto, tako razmišlja antihrist. Koji je njegov cilj? On isprobava sva moguća sredstva kako bi druge ljude potisnuo, omalovažio i sebe postavio iznad njih. Tako se antihrist odnosi prema svima koji teže istini ili sarađuju s njim. Sve što antihrist radi usmereno je ka vlastitoj moći i statusu i ima za cilj da mu pridobije poštovanje i obožavanje drugih. On nikome ne dozvoljava da ga nadmaši, te stoga omalovažava, odstranjuje i potiskuje svakoga ko je bolji od njega. U pozadini svega što antihristi koriste protiv onih koji teže istini kriju se određeni motivi i ciljevi. Umesto da se trude da zaštite delo Božje kuće, antihristi imaju za cilj da sačuvaju vlastitu moć i status, kao i svoj lik i položaj u srcima pripadnika Božjeg izabranog naroda. Njihovi metodi i ponašanja prekidaju i ometaju rad Božje kuće, a takođe destruktivno utiču na crkveni život. Zar to nije najčešći vid ispoljavanja antihristovih zlodela? Pored ovih zlodela, antihrist čini i nešto još gnusnije, jer stalno pokušava da iznađe način kako da sazna tuđe slabosti i time stekne prednost nad onima koji teže istini. Primera radi, činjenicu da su neki ljudi bludničili ili počinili neki drugi prestup antihrist koristi kao povod da te ljude napada, da stalno traži priliku da ih uvredi, razotkrije, okleveta i etiketira, kako bi poljuljao njihov elan u pogledu obavljanja dužnosti i kako bi se ti ljudi osećali negativno. Osim toga, pripadnike izabranog Božjeg naroda antihrist navodi da ljude koji teže istini diskriminišu, izbegavaju i odbacuju, kako bi ti ljudi ostali izolovani. Na kraju, kad se svi koji teže istini budu osećali slabo i negativno, kad više ne budu aktivno obavljali svoje dužnosti i kad ne budu imali volje da prisustvuju skupovima, antihristov će cilj biti ostvaren. Pošto oni koji teže istini tada više neće predstavljati pretnju njegovom statusu i moći i pošto niko više neće smeti da ga prijavi ili razotkrije, antihrist će moći mirno da spava. Unutar crkve, antihrist najviše mrzi ljude koji teže istini, a naročito one sa osećajem za pravdu, koji bi se usudili da ga razotkriju i prijave kao lažnog starešinu i antihrista. Antihristu su takvi ljudi trn u oku i smatra ih bespotrebnim. Ako slučajno vidi da neko teži istini i da drage volje obavlja svoju dužnost, u njegovom srcu javlja se zloba i neprijateljstvo, bez trunke ljubavi. Antihrist ne samo što neće pružiti pomoć ni podršku ljudima koji teže istini, bez obzira u kakvim se poteškoćama nalaze i koliko su slabi i negativni – on ih neće samo gurnuti u stranu. Naprotiv, potajno će se radovati tome. A ukoliko ga je neko optužio ili razotkrio, iskoristiće prvu priliku da tu osobu napadne kad je najranjivija i da je zaspe svim mogućim uvredama, kako bi je naučio pameti, osudio, oduzeo joj svaku mogućnost napredovanja i, naposletku, učinio toliko negativnom da više nije u stanju da obavlja svoju dužnost. Tada će se antihrist ponositi sobom i počeće da likuje nad njenom nesrećom. Antihristi su najveštiji upravo u tim stvarima; vrhunski su stručnjaci kad treba odstraniti, napasti i osuditi one koji teže istini. Kako antihristi razmišljaju, kad su sposobni da čine takva zlodela? „Ako oni koji teže istini budu često slušali propovedi, možda će jednoga dana prozreti moje postupke, pa će me tada po svoj prilici razotkriti i smeniti me. Dokle god obavljaju svoje dužnosti, mom statusu, prestižu i ugledu preti opasnost. Stoga je bolje da im prvi zadam udarac, da iznađem mogućnost i steknem prednost kako bih ih omeo i osudio i kako bi oni postali negativni i izgubili želju za obavljanjem dužnosti. Ujedno ću isprovocirati sukobe između starešina i delatnika s jedne, i onih koji teže istini s druge strane, kako bi ove druge starešine i delatnici omrzli, distancirali se od njih i kako ih ne bi više cenili ni promovisali. Na taj način, izgubiće svaku želju za težnjom ka istini i obavljanjem dužnosti. Biće najbolje ako oni koji teže istini ostanu negativni.” To je cilj koji antihristi žele da ostvare. Kad te antihrist ili neka zla osoba pomoću svojih trikova zarobi, osudi i ponizi, možeš li da razaznaš šta se dešava? Možeš li da prozreš Sotonine trikove? Moraš naučiti da budeš trezven: „Ako je ono što su rekli zvučalo sasvim ispravno, zašto sam se posle toga osećao negativno? Zašto više ne želim da obavljam svoju dužnost? Zašto su me spopale slutnje u vezi sa Bogom? Je li problem u onome što su oni rekli? Zašto su njihove reči delovale tako negativno? Zašto sam nakon tih reči, došao do pogrešnih shvatanja i predstava o Bogu i izgubio svaku želju za daljim pokoravanjem? Zašto u meni više nema onog pređašnjeg elana i rešenosti da dajem sebe za Boga? A imam i neke slutnje u vezi sa Božjim delom – kao da sam, najedanput, izgubio jasnu viziju. Ne znam zbog čega svoju dužnost obavljam ovako kako je obavljam i osećam da nemam čime da se pohvalim za ovih nekoliko godina koliko verujem u Boga i za sve nevolje koje sam podneo. U srcu mi je sada pomalo mračno.” Ovo je pomalo nenormalno. Zašto bi slušanje naizgled ispravnih reči dovelo do takvih posledica? Osećaš li da u tim rečima ima nečeg pogrešnog? O kakvim se zapravo rečima radi, kad u tebi izazivaju takvu reakciju kada ih čuješ? Zbog kakvih to reči postaješ nepoverljiv prema Bogu kad ih čuješ? Pre svega, jedno je nesporno: sve reči koje antihristi izgovaraju navode ljude na stranputicu; poput zmije, one ljude navode da počine greh, da se udalje od Boga i da Ga odbace. Oni nijednom svojom rečju ne snabdevaju ljude, niti im pomažu. Odakle potiču te njihove reči? Od Sotone i đavola. Jeste li trezveni u pogledu reči koje antihristi koriste da bi napadali i osuđivali ljude koji teže istini? Jedino čega se antihristi plaše jesu ljudi koji teže istini. Plaše se onih koji se pokoravaju Bogu, onih koji ustaju da slede Boga i da preuzmu dužnost stvorenih bića; strahuju od ljudi koji stupaju pred Boga i tragaju za istinom. To je ono čega se antihristi najviše plaše. Jer, čim pripadnici izabranog Božjeg naroda zakorače na put težnje ka istini, oni počinju sve brže da se razvijaju i njihov rast postaje sve veći – a kad istina zavlada u srcima ljudi i kad postane njihov život, to će za antihriste biti sudnji dan: oni će tada biti osuđeni, raskrinkani, eliminisani i potpuno napušteni. Upravo zbog toga antihristi najviše mrze one koji teže istini. U očima antihrista, ljudi koji teže istini njihovi su mrski neprijatelji, oni su mete njihovih napada i prinude, antihristi ih mrze i napuštaju, povređuju ih i zlostavljaju, a povrh toga još i nastoje da ih navedu na stranputicu. Antihristi nemaju načina da ljude koji teže istini navedu na pogrešan put, da upravljaju njima, niti da im zarobe srce, a ne mogu ni da ih nasumice napadnu i odstrane, pa im stoga preostaje samo da im govore ispravne i milozvučne reči, te da uz pomoć mekih taktika pokušaju da ih spuste na svoj nivo. A ukoliko im se ti ljudi ne pridruže i ako im ne mogu biti od koristi, antihristi će upotrebiti najraznovrsnije podle taktike da bi ih odstranili i učinili ih slabim i negativnim, kako bi bili nespremni za dalje obavljanje dužnosti – i kako bi, naposletku, napustili Boga. Ovo je jedno od glavnih zlodela antihristâ i još jedna odlika njihove priroda-suštine. O kakvoj se osobini njihove prirode ovde radi? Radi se o njihovoj podmuklosti, lukavosti i zlonamernosti. Da bi ostvarili svoju ambiciju i cilj da zavladaju crkvom, antihristi neprestano pribegavaju obmani, odstranjivanju i napadima na ljude koji teže istini. Oni to čine da bi postigli svoj neizrecivi cilj da svakoga ko teži istini učine negativnim i slabim, mlakim u svojoj veri, te da u njemu probude sumnje i nesporazume u vezi s Bogom. Jer, kad se u ljudima probude sumnje u vezi s Bogom i kad počnu da se žale na Njega, oni više neće stremiti ka istini, niti će biti spremni da obavljaju svoju dužnost – i tako će se, na kraju, udaljiti od Boga. A šta to znači za antihrista? Kao prvo, to znači da niko više neće ugrožavati njegov položaj; kao drugo, kad ove pozitivne ličnosti postanu slabe i pasivne i kad se distanciraju od Boga, antihrist će unutar crkve imati odrešene ruke da ljude navodi na pogrešan put i da ih sputava, kao i da upravlja pripadnicima izabranog Božjeg naroda, kako bi ga oni sledili, podržavali i podanički mu se klanjali. Tako će antihrist ostvariti svoj cilj. Da li antihristi, na ovaj način, obavljaju svoju dužnost? (Ne.) U čemu se onda ogleda karakter svega što rade? (U činjenju zla.) „Činjenje zla” je donekle širok pojam; konkretno govoreći, oni ometaju i sapliću ljude, onemogućavaju im da idu putem težnje ka istini i da budu spaseni od strane Boga. Kad antihrist ugleda osobu koja teži istini, to je kao kad bik ugleda crvenu krpicu; on kipti od mržnje. Koliko daleko ide ta mržnja? Kad vidi da neko teži istini i sledi Hrista, umesto da sledi i obožava njega i da ide istim putem kao i on, antihrist će tu osobu napadati, odstranjivati i potiskivati, sa željom da ta osoba nestane sa ovog sveta. Toliko daleko ide njegova mržnja. Ukratko, na osnovu svih ovih manifestacija možemo zaključiti da antihristi ne vrše dužnost vođe, jer se ne predvode ljude da jedu i piju Božje reči, niti da u zajedništvu razgovaraju o istini, ne zalivaju ih, ne podržavaju, niti im omogućavaju da steknu istinu. Umesto toga, oni prekidaju i ometaju crkveni život, razgrađuju i uništavaju rad crkve, a ljude sprečavaju u težnji za istinom i dostizanju spasenja. Pripadnike izabranog Božjeg naroda žele da povedu stranputicom i upropaste im priliku da dobiju spasenje. To je krajnji cilj koji antihristi žele da ostvare ometanjem i prekidom rada crkve.

Kako Božji izabrani narod treba da se ophodi prema antihristima? Mora da ih razazna, razotkrije, prijavi i s gnušanjem odbaci. Tek tada će moći sa sigurnošću da sledi Boga do samog kraja i da zakorači na pravi put vere u Boga. Antihristi nisu tvoje starešine, bez obzira na to kako su naveli druge na stranputicu da ih izaberu za starešinu. Ne priznaj ih i ne prihvataj njihovo vođstvo – moraš ih razaznati i s gnušanjem odbaciti jer ti oni ne mogu pomoći da razumeš istinu, ne mogu te podržati i ne mogu se pobrinuti za tebe. To su činjenice. Ako ne mogu da te uvedu u istina-stvarnost, nisu sposobni ni da budu starešine i delatnici. Ako ne mogu da te uvedu u razumevanje istine i iskustvo Božjeg dela, onda su oni ljudi koji se suprotstavljaju Bogu i treba da ih razaznaš, razotkriješ i s gnušanjem odbaciš. Sve rade da te navedu na stranputicu da bi ih sledio, da te nateraju da se pridružiš njihovoj grupi da bi podrivao i ometao crkveni rad, da te namame na put antihristȃ, kojim i oni idu. Žele da te odvuku u pakao! Ako ne možeš da prepoznaš šta oni zaista jesu i veruješ da, pošto su tvoje starešine, treba da ih slušaš i da im činiš ustupke, onda si čovek koji izdaje i istinu i Boga – a takvi ne mogu biti spaseni. Ako želiš da budeš spasen, ne samo da moraš da prevaziđeš prepreku velike crvene aždaje i da je raspoznaš, da prozreš njeno rugobno lice i da se potpuno pobuniš protiv nje – već moraš da prevaziđeš i prepreku antihristȃ. Antihrist, u crkvi, nije samo neprijatelj Boga, već i Božjeg izabranog naroda. Ako nisi u stanju da raspoznaš antihrista, velika je verovatnoća da ćeš biti naveden na stranputicu i pridobijen, da ćeš hodati putem antihrista i da će te Bog prokleti i kazniti. Ako se to desi, znači da je tvoja vera u Boga potpuno podbacila. Šta čovek mora da poseduje da bi zadobio spasenje? Pre svega, mora da razume mnoge istine i da bude u stanju da raspozna suštinu, narav i put antihrista. To je jedan način da se osigura da neće, verujući u Boga, obožavati i slediti ljude, kao i jedini način da sledi Boga do samog kraja. Samo čovek koji je u stanju da raspozna antihrista kadar je da istinski veruje u Boga, da Ga sledi i da svedoči za Njega. Neki će onda reći: „Šta da radim ako u ovom trenutku nemam istinu potrebnu za to?” Moraš se pod hitno opremiti istinom; moraš naučiti da vidiš unutrašnjost ljudi i stvari. Raspoznati antihrista nije lako i zahteva sposobnost da se jasno vidi njegova suština i da se prozreju zavere, trikovi, namere i ciljevi iza svega što on radi. Na taj način te on neće navesti na stranputicu ni kontrolisati i moći ćeš da ostaneš postojan, da bezbedno i sigurno stremiš ka istini i da budeš nepokolebljiv na putu stremljenja ka istini i postizanja spasenja. Ako nisi u stanju da prevaziđeš prepreku antihristȃ, može se reći da si u velikoj opasnosti i da je velika verovatnoća da će te Sotona navesti na stranputicu i zarobiti, te da ćeš spasti na to da živiš pod njegovim uticajem. Moguće je da među vama ima onih koji ometaju i sapliću ljude koji streme ka istini i njihovi su neprijatelji. Prihvatate li to? Ima i onih koji se ne usuđuju da se suoče s tom činjenicom, niti se usuđuju da to prihvate kao činjenicu. Ali u crkvama se zaista dešava, i to često, da antihristi navedu ljude na stranputicu; stvar je jednostavno u tome da ljudi to nisu u stanju da sagledaju. Ako nisi kadar da položiš taj test – test antihristȃ, onda te antihristi ili navode na stranputicu i kontrolišu, ili ti nanose patnju, muče te, isteruju, potiskuju i zlostavljaju. Na kraju tvoj bedni mali život neće dugo moći da odoleva i usahnuće; ostaćeš bez vere u Boga i reći ćeš: „Bog uopšte nije pravedan! Gde je bog? Na ovom svetu nema ni pravde ni svetlosti i nema nikakvog božjeg spasenja čovečanstva. Možemo slobodno da provodimo dane u radu i sticanju novca!” Odričeš se Boga, skrećeš sa Njegovog puta i ne veruješ više da On postoji; u potpunosti nestaje svaka nada da ćeš zadobiti spasenje. Stoga, ako želiš da stigneš tamo gde će ti biti dato spasenje, prvi ispit koji moraš da položiš je da li si u stanju da opaziš i prozreš Sotonu, a moraš da imaš i hrabrosti da ustaneš i da ga razotkriješ i napustiš. Gde je, dakle, Sotona? Sotona je pored tebe i svuda oko tebe; možda živi čak i u tvom srcu. Ako živiš u sotonskoj naravi, može se reći da pripadaš Sotoni. Sotonu i zle duhove duhovnog carstva ne možeš videti ni dodirnuti, ali Sotone i živi đavoli koji postoje u stvarnom životu – svuda su. Svako ko oseća odbojnost prema istini je zao, a svaki starešina i delatnik koji ne prihvata istinu antihrist je ili lažni starešina. Zar nisu takvi ljudi Sotone i živi đavoli? To su možda upravo ljudi koje obožavaš i na koje se ugledaš; možda upravo ljudi koji te vode i kojima se u svom srcu već odavno diviš, veruješ im, uzdaš se u njih i nadaš im se. A u stvari, oni su prepreke koje ti stoje na putu i ometaju te u stremljenju ka istini i zadobijanju spasenja; oni su lažne starešine i antihristi. Mogu preuzeti kontrolu nad tvojim životom i nad putem kojim koračaš i upropastiti ti šansu da zadobiješ spasenje. Ako ne uspeš da ih raspoznaš i prozreš, možeš u bilo kom trenutku biti naveden na stranputicu i zarobljen. Prema tome, u velikoj si opasnosti. Ako nisi u stanju da se izbaviš iz te opasnosti, Sotonina si žrtva. Ljudi koji su navedeni na stranputicu i kontrolisani i koji postanu sledbenici antihrista u svakom slučaju ne mogu nikada zadobiti spasenje. Pošto ne vole istinu i ne streme ka njoj, neizbežna je posledica da bivaju navedeni na stranputicu i da slede antihrista.

Neki sebe smatraju ljudima koji streme ka istini i kažu da su u stanju da raspoznaju antihriste. Precenjuju se, zar ne? Ako sretneš nekog očiglednog antihrista, onog koji je spreman da iskezi zube, ima slabu ljudskost i počinio je neka zlodela, naravno da ćeš biti u stanju da ga prepoznaš. Ali ako sretneš antihrista koji deluje pobožno, blagoglagoljiv je i izgleda kao prijatan čovek – antihrista koji se povinuje ljudskim predstavama – jesi li i dalje dovoljno smeo da tvrdiš da ćeš uspeti da razaznaš šta je? Imaš li hrabrosti da ga proglasiš za antihrista? Ako nisi kadar da ga raspoznaš, neminovno ćeš mu se diviti i bićeš mu naklonjen, a u tom slučaju je sigurno da će njegovo ponašanje, njegova mišljenja i pogledi, njegovi postupci – pa čak i njegovo razumevanje istine – uticati na tebe. Do koje će mere te stvari uticati na tebe? Zavidećeš antihristu, podražavaćeš ga, oponašati i slediti, a to će uticati na tvoj život-ulazak; uticaće na tvoje stremljenje ka istini i ulazak u stvarnost, na tvoj stav prema Bogu, kao i na to da li se istinski pokoravaš Bogu i slediš Ga do samog kraja. Na kraju će antihrist postati tvoj idol, imaće mesto u tvom srcu i nećeš moći da mu pobegneš. Kada si do te mere naveden na pogrešan put, veoma je slaba nada da ćeš biti spasen, jer je tvoj odnos sa Bogom uništen, izgubio si normalan odnos sa Njim i na ivici si pogibelji. A da li je to za tebe katastrofa ili blagoslov? Naravno da je katastrofa; blagoslov svakako nije. Iako neki antihristi mogu da ti pomognu i da ti budu od koristi u malim stvarima ili su u stanju da propovedaju reči i doktrine da bi te prosvetili, kada te jednom navedu na stranputicu, kada ih obožavaš i slediš, u nevolji si. Upropastićeš se i izgubiti šansu za spasenje. Neki kažu: „Nije on Sotona ni zao čovek, deluje kao duhovan čovek koji stremi ka istini.” Jesu li te reči istinite? (Nisu.) Zašto nisu? Kada neko iskreno stremi ka istini, uticaj i prednost njegovog vođstva, pomoći i brige služe tome da te dovedu pred Boga, kako bi tragao za Njegovim rečima i za istinom, te dolaziš pred Boga i učiš da se pouzdaš u Njega i da tragaš za Njim, a tvoj odnos sa Njim postaje sve bliži. Kakve će, naprotiv, biti posledice ako tvoj odnos sa antihristom bude postajao sve bliskiji, sve dok mu ne budeš uvek stajao na raspolaganju? Odlutaćeš na pogrešan put i upropastiti se. Što si bliskiji sa antihristom, to si udaljeniji od Boga. A kakva je posledica? Antihrist će te voditi pred sobom i udaljićeš se od Boga. Ako u srcu imaš idola, kada počneš da gajiš predstave o Božjim rečima i delu, ili Bog razotkrije tvog idola, odmah ćeš se pobuniti protiv Njega, pa Mu se možda čak i usprotiviti i izdati Ga; staćeš na stranu svog idola i suprotstaviti se Bogu. To se često dešava. Kada neke lažne starešine i antihriste smene ili proteraju, njihovi saučesnici i udvorice počinju da se zauzimaju za njih i da se žale; neki čak postaju i negativni i prestaju da veruju u Boga. To je uobičajena pojava, zar ne? A zašto prestaju da veruju? Kažu: „Naš starešina je smenjen i proteran, kakve onda nade ima za mene, običnog vernika?” Zar nije to besmislica? Njihove reči ukazuju na to da slede antihrista, da ih je on potpuno naveo na stranputicu. A kakva je posledica toga što su navedeni na stranputicu? Antihrist je postao idol kojeg obožavaju; antihrist je postao nešto kao njihov predak: kako da ne odu iz crkve, ako je njihov predak proteran? Slušaju samo antihrista i pod njegovom su potpunom kontrolom. Misle da je svaka antihristova reč ispravna, da je svaki njegov postupak ispravan i da ih treba prihvatiti kao istinu i pokoriti im se, pa ne dopuštaju da iko u Božjoj kući razotkrije ili osudi antihrista. Kada antihrista proteraju iz Božje kuće, oni koji ga slede preuzimaju na sebe da i sami napuste Božju kuću; oni, takoreći, kao pacovi napuštaju brod. Te stvari pokazuju da su antihristi i njihovi sledbenici Sotonine sluge, koje su došle da prekidaju i ometaju Božje delo. Kada ih Božji izabrani narod otkrije, razotkrije i s gnušanjem odbaci, sa njihovom verom u Boga je gotovo. Svi sledbenici antihristȃ imaju jednu jasno vidljivu crtu: ničije reči ne dopiru do njih; obaziru se isključivo na antihriste. A kada ih antihristi navedu na stranputicu, prestaju da slušaju Božje reči i priznaju samo antihrista za svog gospoda. Zar ne pokazuje to da su navedeni na pogrešan put, da su pod njegovom kontrolom? Samo bi sledbenici antihrista probali da se zauzmu za njega. Kada je antihrist razotkriven i otkriven, ljudi koji ga slede počinju da se brinu za njega, liju suze za njim, žale se u njegovo ime i pokušavaju da ga odbrane. U tom periodu, oni zaboravljaju na Boga, više Mu se ne mole i ne tragaju za istinom; samo brane antihrista i razbijaju glavu razmišljajući o njemu; Boga uopšte više i ne priznaju. Veruju li oni istinski u Boga? U koga stvarno veruju? To je već sasvim jasno. Ma šta govorio i radio, antihrist ima samo jedan cilj: da vodi ljude, da bude njihov gospod, da ga svi ropski slede i slušaju i da se, na kraju, ophode prema njemu kao prema Bogu. Kako se to uopšte razlikuje od puta kojim je koračao Pavle? Kada je Pavlovo delo došlo do svog kraja, izgovorio je u srcu reči; Pavle je rekao da je za njega život hristos, a njegov cilj kada je to rekao bio je da ga svi koji veruju u Boga oponašaju, slede i da se prema njemu ophode kao prema Bogu. To je bio Pavlov cilj kada je izgovorio te reči, zar ne? A ako delo antihristȃ zaista stigne do toga da ga ljudi obožavaju i slušaju, u srcima tih ljudi više neće biti mesta za Boga; njihova srca preuzeće antihristi. To je posledica. Kažeš da se ne brineš da će te antihrist navesti na pogrešan put, da se ne bojiš da ćeš pratiti antihrista, ali nema smisla da to tvrdiš. To je tvrdnja jednog smetenjaka. To je zato što ćeš, ako ne stremiš ka istini i uvek obožavaš i slediš ljude, i ne znajući – krenuti putem antihristȃ. Verovaćeš u Boga više godina ali ćeš biti lišen iskustvenog svedočenja, ne samo da nećeš zadobiti istinu i život, već ćeš postati neko ko se suprotstavlja Bogu: to je krajnja posledica kada slediš antihriste i ne možeš je se osloboditi, ta je činjenica nepromenljiva. To je baš kao kada neko dodirne žicu kroz koju prolazi struja: Sigurno je da će ga struja udariti. Neki će reći: „Ja u to ne verujem; ne plašim se” – ali ima li ikakve veze da li veruješ i da li se plašiš? Dotakneš li žicu kroz koju prolazi struja, cap! Udariće te. Ništa neće pomoći to što nisi verovao. Neodgovorno je reći da ne veruješ; to je neznanje. Stoga, bilo da želiš da slediš antihrista ili ne, ako ne stremiš ka istini i sav tvoj trud je uvek usmeren ka slavi, dobiti i statusu, već si krenuo putem antihristȃ. Ta posledica će se pokazati malo po malo, kao brodska olupina koja izranja na površinu. To je neizbežno. Antihrist vodi ljude pred sobom, primorava ih da prihvate njegovu kontrolu i manipulaciju, umesto da prihvate Božje orkestracije i uređenja i da se pokore Njegovoj suverenosti. Antihrist želi da pridobije ljude, da ih osvoji, cilj mu je da kontroliše sve Božje izabranike, da kontroliše Božji izabrani narod u svojim rukama; on je trgovac robljem. A šta radi antihrist da ostvari taj svoj cilj da kontroliše ljude? Koristi duhovnu doktrinu koju ljudi obožavaju, koristi varljive teorije, iskorišćava ljudski iskvareni način razmišljanja zbog kojeg obožavaju teoriju, da bi ulepšavao i trtljao bez kraja i konca i naveo ih na stranputicu. Ukratko, sve što on govori samo su reči i doktrine, prazna teorija, stvari koje su varljive i kose se sa istinom. Ako ljudi ne razumeju istinu, sigurno će biti navedeni na stranputicu; u najmanju ruku će biti na neko vreme navedeni na stranputicu pre nego što se ponovo urazume. A urazumiće se onda kada antihrist bude raskrinkan, pa će se tada veoma kajati. Ljudi koji slede antihriste odavno su izgubili delo Svetog Duha; to je zbog toga što u svojim srcima obožavaju idole, slede ljude, a Bog ih se gnuša i odbacuje ih i ostavio ih je po strani da bi ih razotkrio. Stoga je izuzetno opasno slediti antihriste; baš kao i prema antihristima, Bog oseća krajnji prezir i prema ljudima koji ih slede. A koji je Božji cilj kada te ljude ostavlja po strani? Cilj mu je da čeka da se Njegov izabrani narod urazumi, da postane kadar da raspozna i razotkrije antihriste i da ih u potpunosti odbaci, a tada će nastupiti poslednji dani antihristȃ. Nije li sve što antihristi rade štetno za ljude? Ne streme ka istini i pokušavaju da navedu Božji izabrani narod na stranputicu i da ga kontrolišu, ne dozvoljavaju ljudima da streme ka istini, ne pokoravaju se Božjem delu i pokušavaju da navedu Božje izabranike na stranputicu kako bi ih ovi sledili – sve to pokazuje da antihristi nemaju nimalo bogobojazno i pokorno srce i da nimalo ne vole istinu. Naprotiv, razmišljaju i dovijaju se kako da se domognu statusa i moći za sebe, da bi se usprotivili Bogu i nadmetali sa njim za Njegov izabrani narod i na kraju stvorili sopstveno carstvo nasuprot Božjem – što sve pokazuje da su antihristi smrtni neprijatelji ovaploćenog Boga i da su upravo oni predmet Božjeg razaranja. Ništa nije opasnije za ljudsku veru u Boga nego kada antihrist čoveka navede na stranputicu i kontroliše. Ako je čovek već počeo da sledi antihriste, ako je već u potpunosti na njihovoj strani, onda je on čovek koji je izdao Boga i suprotstavio Mu se, u kom slučaju se podrazumeva kakav će biti njegov ishod.

To je manje više sve što ima da se podeli o tome kako antihristi odstranjuju i napadaju ljude koji streme ka istini. Njihova svrha i namera kada odstranjuju i napadaju ljude koji streme ka istini, stav, metode i tehnike kojima se služe u odnosu sa ljudima koji streme ka istini, kao i način na koji bi ljudi koji streme ka istini trebalo da se ponašaju prema antihristima – o svemu tome smo pomalo razgovarali u zajedništvu, iako još uvek ne sasvim iscrpno. U budućim razgovorima ćemo se možda još dotaći istine u tim oblastima shodno konkretnim okolnostima i slučajevima. Kakav stav treba da imaju oni koji slušaju propoved kada se u zajedništvu razgovara o takvim konkretnim temama? Moraju da se usredsrede, da se utišaju pred Bogom i da ne dozvole da im misli odlutaju, jer su za svaki aspekt istine svojstvene tačno određene izjave i definicije, kao i konkretan sadržaj i načela praktičnog delovanja. Štaviše, govorićemo iz raznih uglova i na različite načine o konceptualnim stvarima koje se tiču istine u svakoj pojedinoj oblasti sadržaja, kao i o istinama koje ljudi treba da razumeju i o putu na kojem treba praktično da deluju. O svemu tome treba u zajedništvu razgovarati i promišljati sve dok ne postane potpuno jasno i tek onda će dati rezultate. Videćemo, kroz ovaj naš detaljni razgovor, da istina-načela prisutna u obavljanju dužnosti nisu baš tako jednostavna kao što se misli. Kada neko nema sposobnost shvatanja, zaista mu je teško da razume istinu. Razumeti istinu, baš kao i završiti fakultet, donekle je teško, ali čovek neće osećati težinu ako ima sposobnost shvatanja. Ukoliko je čovek u stanju da razume istinu kada je čuje, prirodno će imati i način na koji će je primenjivati, a što više vežba primenu istine, to će širi biti njegov put primene, pa će tako sa većom preciznošću dokučiti i načela. S druge strane, ako ne slušaš takve detaljne besede i razumeš samo opšte i konceptualne stvari, kada dođe do praktičnog delovanja, ruke će ti biti vezane. Kada budeš tragao za istina-načelima, izgledaće ti da je svaki put kojim kreneš pogrešan i ma šta radio osećaćeš se nesposobnim da ih tačno dokučiš. Ali sada, sa tim konkretnim definicijama i detaljnim opisima, kada je delokrug sužen a istina konkretizovana, bićeš mnogo slobodniji kada ponovo počneš da primenjuješ istinu, jer je detaljno opisana. Zamisli, recimo, da sam tražio od tebe da kupiš svesku. Da sam ti dao samo takve osnovne zahteve kao što su veličina, debljina i cena sveske, možda bi morao malo da se potrudiš da dokučiš ta načela i da ih sprovedeš u delo. Ali da sam ti rekao i druge stvari, kao što su tačna boja, veličina, broj strana, format i kvalitet papira – da li bi onda, kada su ti dati svi ti detalji, načela koja si dokučio bila konkretnija? A da sam bio još konkretniji i da sam ti dao list papira i od tebe zatražio da kupiš svesku od papira identičnog kvaliteta, debljine, boje i veličine i broja kvadratića, ili da sam ti dao tačna uputstva o dozvoljenom odstupanju za svaku od tih osobina, kada bi otišao da je kupiš, zar se ne bi izbor suzio? (Bi.) Zar ne bi odgovarajuća načela postala konkretnija i jednostavnija za primenu? Da li bi to, kada je reč o tvom praktičnom delovanju, pomoglo ili smetalo? (Trebalo bi da pomogne.) Zaista bi trebalo da pomogne, jer su razni aspekti istine izgovoreni konkretnije i detaljnije, sve do detalja o tome kako se treba odnositi prema određenim pitanjima, konkretnim ispoljenjima, kao i detalja o tome na koji način treba praktično delovati – sve ti je rečeno na sveobuhvatan način. Ako i dalje nisi u stanju da to sprovedeš u delo, onda ti nemaš nikakvu sposobnost razumevanja istine.

Vaša sadašnja sposobnost razumevanja istine ključna je za to da li ćete moći da zadobijete istinu i da budete usavršeni. Otišao sam tako daleko da sam podelio istine u vezi sa adekvatnim vršenjem dužnosti na šest vrsta, u zavisnosti od kadrova koji ih obavljaju; svaka od tih vrsta dalje se deli na konkretne kategorije, a unutar svake kategorije nalaze se odeljci detaljnih beseda. Da li, u vašem slučaju, takva propoved i beseda o takvim istinama vodi boljem razumevanju istine i daje vam više načela po kojima treba praktično delovati, ili vam, pak, otežava nalaženje načela? (Zahvaljujući njima imamo više načela.) Trebalo bi da vas dovedem do boljeg razumevanja, što znači da bi Moja detaljna propoved trebalo da vam bude od pomoći. Trebalo bi da vam dȃ veću jasnoću, a ne da vam stvori veću zbunjenost. Sve se svodi na to da li čovek poseduje sposobnost razumevanja istine. Ako je neko čovek istinski dobrog kova i poseduje duhovno razumevanje, osećaće sve veću jasnoću; ako je, pak, lošeg kova i lišen duhovnog razumevanja, razumeće još manje i postajaće sve zbunjeniji. Neki će možda reći: „Nekada sam mislio da nešto malo razumem, ali sada, što više čujem to sam zbunjeniji, kao da u meni više nema ničega. Šta se to dešava?” Ako razgovor o život-ulasku previše ode u detalje, čoveku je teško da ga razume ako nema iskustva i lošeg je kova. Što je razgovor detaljniji, to je veća verovatnoća da će se ljudi lošeg kova zaglibiti. Zašto je verovatno da će se zaglibiti? Za to postoji nekoliko uslova. Jedan je da su takvi ljudi lišeni duhovnog razumevanja. Ne razumeju istinu – odnosno, ne razumeju šta je istina i šta je određeno stanje. Ne razumeju te stvari. To je uslov neposedovanja sposobnosti razumevanja istine. Kod takvih ljudi ima samo jedna, krajnja mera koja se može preduzeti: treba im reći tačno šta da rade kada ih stvari zadese, baš kao da programirate robota da izvršava naloge na zahtev. Dovoljno je da ih naterate da poštuju pravila. Taj način može kod takvih ljudi da dovede do rezultata; sa njima nema drugog načina. Ja sada koristim tu krajnju meru, govorim najdetaljnije moguće, sve do najkonkretnijih stvari – postepeno dolazim do najkonkretnijih stvari. Neki kažu da i dalje ne razumeju, pa ću im reći konkretno kako da rešavaju svaku stvar na koju naiđu i kako tačno da se odnose prema njoj. Učim ih da poštuju pravila; to je sve što ja mogu, jer oni nemaju sposobnost razumevanja istine. Nije svačije stanje potpuno isto, ali razlike su neznatne. Kada biste od Mene tražili da konkretno i jasno govorim sa vama o svakoj od tih razlika ponaosob, teško bih uspeo da stignem do svih, jer vas ima previše koji ste lošeg kova. Taj deo posla moraće da obave oni među vama koji imaju duhovno razumevanje i u stanju su da razumeju istinu. Moje delo je već u velikoj meri obavljeno. To je sve što se može; učinio sam sve što sam mogao. Sva dela koja je obavio ovaploćeni Bog i sve reči koje je On izgovorio razumljivi su i pristupačni običnom čoveku. To je mera do koje je nešto moguće uraditi sa ljudima koji poseduju razmišljanje i reakcije normalne ljudskosti. Neki će pitati: „Zar neće Bog učiniti čuda?” Bog ne čini čuda; sve te stvari treba da se urade na stvaran, praktičan način. Isto je i sa Božjim delom u tri faze: počinje Njegovim proglašenjem zakona čovečanstvu, kojima će se ono voditi u životu, nastavlja se raspećem i delom iskupljenja, sve do poslednjih dana, u kojima Božje ovaploćenje izražava sve istine koje će spasti čovečanstvo – svaka faza obavljena je na stvaran, praktičan način, govoreći i delajući licem u lice sa čovekom. U tome nema nikakvih čuda. Najveće čudo je to da sȃm Bog lično govori i dela i da će, bez obzira na metode koje bude upotrebio, na kraju jednu grupu ljudi upotpuniti i pridobiti. To će zasigurno biti ostvareno; samo je pitanje vremena. To je najveći od svih znakova i najveće od svih čuda i Bog se neće služiti nikakvim drugim natprirodnim sredstvima da bi usadio istinu u ljudsko srce. Sada kada smo tako detaljno u zajedništvu razgovarali o tim istinama, ako imaš ikakvu sposobnost razumevanja i ako si zaista čovek koji stremi ka istini, onda će ti, ukoliko budeš zaista obratio pažnju i uložio malo truda, biti nemoguće da ne razumeš istinu i načela primene. Ima onih koji tvrde da vole istinu, ali zašto je onda, posle tolikih godina slušanja propovedi, još uvek ne razumeju? Postoje dve mogućnosti. Jedna je da su lišeni svakog duhovnog razumevanja i nesposobni da razumeju istinu; druga je da u stvari ne vole istinu i da se nikada nisu ni potrudili da tragaju za njom. To su dva moguća razloga. Ima i onih koji kažu da ne razumeju istinu jer tek od skora veruju u Boga, pa nisu još čuli mnogo propovedi i nemaju mnogo iskustva. To je još jedan razlog. Ali ako si čovek koji zaista voli istinu, onda će, zajedno sa brojem godina tvoje vere u Boga, rasti i tvoje razumevanje istine i napredovati tvoj duhovni rast.

Kada se u zajedništvu razgovara o bilo kojem aspektu istine, nije dovoljno tek nekoliko reči da se on izloži u potpunosti tako da problemi mogu da se reše. Za današnje ljude, tvrdnje opšte prirode samo su doktrina, puka teorija. Kako onda da objasnim ljudima i da ih osposobim da, kada jednom nešto prihvate, to preobrate u načela praktičnog postupanja? Moram da govorim konkretnije i detaljnije. Bez obzira na to da li pričam neku priču, besedim o istini, ili govorim o primeni, to mora, u celini uzev, biti detaljnije i konkretnije. Konkretan govor je vama od koristi. Zato moram uvek da dam sve od sebe da se setim priča i primera za vas, da biste bolje razumeli. Ja te istine konkretizujem kroz događaj za događajem i kombinujem istine o kojima besedim sa svakim događajem koji prepričavam, tako da biste u glavi imali sliku sa kojom možete da se uporedite i da vidite da li ste se i vi nekada tako ponašali, ili ćete se ponašati kao osoba iz te priče, da li ste ikada tako razmišljali ili bili zarobljeni u sličnom stanju. Dok slušate te istine, trudim se da da vam ih dočaram kroz zamišljene slike, kao da ste deo njih. To je razlog zbog kojeg vam pričam priče i dajem primere. Ima ljudi u kojima se probudi nestrpljenje čim čuju da počinje neka priča. „Opet priča? Šta sam ja, trogodišnjak?” Možda nemaš malo godina, ali na putu vere u Boga i stremljenja ka istini, imaš možda i manje od tri – to je činjenica. I zato, kada se prema vama ponašam kao prema deci koja još nemaju ni tri godine, to nije uvreda i nije uopšte preterano; kako ja to vidim, čak vas i precenjujem. Kada trogodišnjak čuje odraslu osobu kako kaže da su makaze oštre i da ih ne treba dirati, on će to zapamtiti kao načelo. Neće dirati makaze, pa čak ni sečiva i alate koji na njih liče. On zna da su svi oni oštri; zna da mora da savlada to načelo. A da li su i ljudi u stanju da pronađu načela u nečemu što su više puta za redom doživeli u praksi? Odnosno, da li si u stanju da razumeš namere iza Božjih dela, zahteve koje On postavlja pred tebe, kao i Njegove obavezne standarde u određenoj stvari? Ako je suditi po inteligenciji normalnog čoveka, trebalo bi da razumeš te stvari. Koje su onda okolnosti u kojima ih ljudi ne razumeju, ma šta Ja govorio? Glavni razlog zbog kojeg se to dešava je, pre svega, u vezi sa galamom u okruženju u kojem ljudi žive i sa mnoštvom beznačajnih i tegobnih stvari sa kojima su prisiljeni da se nose, usled kojih nisu skloni da pažljivo molitveno čitaju Božju reč; ne ulažu nikakav trud u istinu. To je jedan aspekt tog razloga; druga strana je da su ljudska žeđ za istinom i ljubav prema njoj tako neznatni da bi, na lestvici od jedan do deset, vaša ljubav prema istini u ovom trenutku bila ocenjena sa najviše tri ili pet. Veći deo razloga zbog kojeg ljudi ne razumeju istinu i na kraju je nisu ni zadobili je, dakle, taj što se nisu ni potrudili i nisu dali sve od sebe, i što, u dubini duše, oni baš i ne vole istinu. Ljudi u nedovoljnoj meri vole istinu. U pitanju je tek nekakav interes; to ne dostiže nivo ljubavi. Ljudi osećaju da je Bog dobar i postaju spremni da čitaju Njegove reči i da teže ka istini samo zato što su pretrpeli tolike poraze i nevolje u svetu da nisu mogli da nastave da žive i zato što su videli Boga na delu kako svakodnevno spasava ljude i besedi o istini, kao i izobilje svega što On čoveku daje. To je taj njihov interes. A u čemu ljudska srca provode više vremena? Upletena su u mnoge beznačajne stvari, zauzeta raznim problemima emotivnih i međuljudskih odnosa, statusa i taštine, kao i trendova u društvu. Ima čak i takvih koji više vremena i energije posvećuju hrani, odeći, odevanju i telesnom uživanju. Traće istinski dragocene dane na te stvari, a onda ih uzdižu, govoreći: „Dajem se Bogu!” Konačno, na kraju, pogledaju iza sebe i vide da je Bog izgovorio toliko reči i toliko dugo delao, a oni ipak nisu zadobili istinu. To nije zato što im Bog nije podario istinu, već zato što je nisu prihvatili u svojim srcima, nisu se potrudili oko nje, iako su toliko gledali Boga kako je izražava. Zbog toga tokom mnogih godina vere u Boga nisu stekli istinu ni život i na kraju su eliminisani.

22. januar 2019. godine