Dodatak: Lov na pacove

Nedavno sam čuo nešto novo. Slušajte i razmislite o tome u kakvoj je to vezi sa ponašanjem i naravima ljudi, o čemu priča govori i kakav problem ilustruje. Kada su neki ljudi došli iz Kine u Ameriku, osim što su videli da su društveno okruženje i atmosfera ovde znatno drugačiji nego u Kini, još nešto im je bilo veoma zanimljivo. A to je činjenica da ne samo da su u ovoj zemlji slobodni ljudi, već i sva živa bića i životinje imaju veliku slobodu i niko im ne čini ništa nažao. Ljudska sloboda je, naravno, proizvod društvenog sistema, ali šta je to što donosi slobodu svim vrstama živih bića i životinja? Je li i to u vezi sa društvenim sistemima? (Jeste.) Povezano je sa tim na koji način društveni sistemi i državna politika štite čitavu prirodu i životnu sredinu i upravljaju njima. Ovde su divlje životinje svuda i možete ih videti svugde. Tako, na primer, možete videti divlje guske kako pasu travu na livadi pored autoputa, a ima i parkova, livada i šuma gde ćete videti jelene, medvede i vukove, kao i ćurke, fazane i razne vrste ptica i drugih divljih životinja. Koji su prvi utisci koje ljudi stiču kada vide ovakav prizor? (Osećaju se kao da su videli prirodu.) A kakva osećanja imaju kada gledaju prirodu? Zar neće reći: „Vidi ti ovu njihovu zemlju. Ne samo da su ljudi slobodni, nego su čak i životinje ovde slobodne. Reinkarnirati se kao životinja na ovom mestu bilo bi bolje nego živeti kao čovek u Kini, jer su ovde čak i životinje slobodne i niko ih ne zlostavlja”? Zar nemaju upravo takva osećanja? (Imaju.) Za one koji ovde ostanu dugo, te stvari postanu uobičajene i nimalo neobične; misle da su potpuno normalne. Ali kod drugih ljudi, kada se naviknu na takvo okruženje, počinju aktivno da se javljaju ovakve misli: „Ove životinje su sve tako slobodne i niko ih ne nadzire i ne čuva, možda bih mogao da počnem da ih lovim i jedem? Bilo bi super da mogu da ih jedem, ali ne smem to da radim nepromišljeno, u slučaju da su zaštićene zakonom. Moram to malo da istražim.” Kada provere informacije, shvataju da zakon izričito kaže da su sve divlje životinje zaštićene federalnim zakonima i da čovek ne može da ih lovi i ubija kako mu padne na pamet. Ako čovek želi da lovi životinje, mora to da radi na lovnom području predviđenom zakonom; potrebna mu je i dozvola za lov, a možda mora da plati i naknadu za ulovljene životinje. Ukratko, te divlje životinje zaštićene su zakonom, kojim o tome sadrži jasne odredbe. Neki ljudi nisu u stanju da razumeju zakon koji štiti divlje životinje, pa ovako razmišljaju: „Vidi svu ovu delikatesnu divljač, a država nam ne dozvoljava da je lovimo i jedemo kako nam padne na pamet. Kakva šteta! U Kini nikoga nije briga za to: ’Ako niko ne prijavi, ni vlasti neće istraživati.’ Dok god niko ne zna za to, možeš da uloviš i pojedeš životinju. Ali u demokratskoj zemlji to ne smeš. Ovde postoje zakonski propisi, pa ne mogu da radim šta hoću na tuđoj zemlji. Ali te životinje su sve divljač; kakva šteta što možemo samo da ih gledamo, a ne smemo da ih jedemo! Moram da smislim neko rešenje. Kako da pojedem ovu divljač tako da niko ne primeti i da ne prekršim zakon?” Neki tako smisle trik, pa kažu: „Ako napravim kavez i stavim u njega neku ukusnu hranu da privuče životinje, uhvatim par sitnijih životinja, na primer divljih zečeva, pa onda nađem neko skrovito mesto da ih ubijem i pojedem, to ne bi bilo kršenje zakona, zar ne? Država ne štiti te životinjice i u zakonu nema konkretnih odredaba o njima. Ako tako uradim, mogu i da jedem divljač i da budem siguran da ne kršim zakon. Ubiću dve muve jednim udarcem.” Kada tako dobiju ideju, oni naprave kavez i počnu da love. Ne prođu ni dva dana, a u kavez im se ulovi pacov i oni ga brže bolje ubiju i pojedu, uvereni da jedu pravu pravcatu divljač! Kakav zaključak donose kada ga pojedu? „Divlje životinje su baš ukusne. Od sad ću smisliti još načina da jedem i druge vrste divljači. Ne bojim se da je jedem dok god ne kršim zakon.” Tu se priča završava.

Neki će pitati: „Je li to istinita ili izmišljena priča?” Za sada ne treba da brinete o tome da li je istinita ili izmišljena i da li se to stvarno desilo. Razmislite samo o tome šta nije u redu sa ljudima koji tako postupaju, na osnovu ove priče. Da li je ozbiljna greška raditi takve stvari? Da li se to smatra kršenjem zakona? Da li smatra nemoralnim? (Smatra se.) Je li to protiv morala, ili ljudskosti, ili nečeg drugog? Prvo Mi recite: Da li je takvo ponašanje vredno hvale ili je za osudu? Na kojoj ste vi strani? (Za osudu je.) Bez obzira na to da li je protiv morala, zakona ili ljudskosti, takvo ponašanje je u svakom slučaju loše i nije ponašanje ljudi koji se odlikuju ljudskošću. Kakvo je onda? Jesu li takva narav ili takvo ponašanje ozbiljan problem? Kako biste vi procenili tu stvar u skladu sa svojim standardima? Da li je takvo ponašanje uobičajeno u svakodnevnom životu među svima grupama ljudi? (Jeste.) Nije u pitanju užasno lukav ni zao postupak, ali je nepriličan, i nije ispoljenje koje bi trebalo da poseduju ljudi normalne ljudskosti. Kakvo je to tačno ispoljenje? Hajde, svrstajte ga. Kakvo je to ponašanje? Treba li ga podsticati? (Ne treba.) Ne treba ga podsticati i nije za pohvalu, tako da ga treba osuditi i prezreti. Takvo ponašanje je uobičajeno, često se javlja kod svih grupa ljudi i u svakodnevnom životu, često se viđa i ima ljudi koji često rade takve stvari. Zar ne vredi onda izdvojiti ga i razmotriti i omogućiti svakome da raspolaže preciznom definicijom te stvari i da se, po mogućnosti, distancira od takvog ponašanja? Zar ne bi to bilo dobro? (Bilo bi.) Hajde onda da ga definišemo – kakvo je to ponašanje? Je li nadmeno? Je li nepopustljivo? Je li lažljivo? (Nije.) Je li rđavo? (Pomalo.) Pomalo je slično tome. Ima li, među rečima koje ste naučili i koje razumete, reči koje opisuju takvo ponašanje? (Nisko.) Nisko je, ima nešto od te osobine. Ta reč u sebi sadrži i to ponašanje i suštinu, ali ih ne opisuje u celosti i u potpunosti. To ponašanje se ne može smatrati pakosnim, jer da je ubiti pacova pakosno, i deratizacija bi bila negativna stvar. Deratizacija je pozitivna stvar; pacovi ljudima škode, pa ih treba istrebiti. Ali zar ne postoji razlika između istrebljivanja i jedenja pacova? (Postoji.) Kako se onda može ukratko opisati takvo ponašanje? Kojih reči povezanih sa takvim ponašanjem možete da se setite? (Podlo.) (Bezvredan karakter.) Bezvredan karakter, nisko i podlo. Koja se reč koristi u svakodnevnom životu da se opiše bezvredno, neprimereno ponašanje? (Ološko.) Reč „ološ” precizno i jasno opisuje takvo ponašanje. Zašto to ponašanje definišemo kao „ološko”? Ako se kaže da je nisko, sebično ili podlo, to je samo jedna vrsta ispoljenja koju pokazuje ološ. Biti „ološ” ima mnogo značenja – biti nizak, izopačen, sebičan, nemoralan, ružno se ponašati, ne biti otvoren ni iskren u svojim postupcima, nego se ponašati podmuklo i raditi uvek ono što ne treba. To su različita ponašanja i ispoljenja ološa. Ako, na primer, normalan čovek hoće nešto da uradi, ukoliko je to ispravno, on će to uraditi otvoreno, a ako predstavlja kršenje zakona odustaće i neće to uraditi. Ološ je drugačiji; takvi ljudi će svoj cilj postići svim sredstvima i imati strategije da zaobiđu zakonska ograničenja. Zaobilaze zakon i traže načine da postignu svoje ciljeve, bez obzira da li je to u skladu sa etikom, moralom ili ljudskošću i bez obzira na posledice. Baš ih je briga za te stvari, stalo im je samo da ostvare svoje ciljeve svim raspoloživim sredstvima. To znači biti „ološ”. Ima li ološ integritet ili dostojanstvo? (Nema.) Jesu li to plemeniti ili bezvredni ljudi? (Bezvredni.) Na koji su način bezvredni? (U njihovom ponašanju nema moralne osnove.) Tako je, u ponašanju takvih ljudi nema ni moralne osnove ni načela; oni ne uzimaju u obzir posledice i jednostavno rade šta god im padne na pamet. Nije ih briga za zakon, za moral, za to da li su njihovi postupci prihvatljivi njihovoj savesti, kao ni za to da li ih neko optužuje, donosi sud o njima ili ih osuđuje. Ravnodušni su prema svemu tome i ne smeta im dok god imaju neke koristi i lepo se provode. Njihovi su postupci izopačeni, njihov način razmišljanja ogavan, a i jedno i drugo je sramno. To znači biti ološ. Može li se reč „ološ” zameniti ispoljenjima onih nekoliko naravi o kojima smo ranije govorili? To ne bi baš funkcionisalo. Reč „ološ” je baš posebna, pa jesu li onda i ljudi za koje kažemo da su ološ – posebna vrsta ljudi? Nisu. Ima li u vama nečeg ološkog? (Ima.) Koja su konkretna ispoljenja toga? (Ljudi ponekad, kada se umiju, ostave vodu svuda oko lavaboa i ne obrišu je. A kada završe s jelom, ne očiste zrna pirinča i ostatke supe sa stola. Kada im se odeća isprlja, samo je bace u ćošak i ne slože je. Mislim da su i to ispoljenja ološkog ponašanja.) Te stvari su, zapravo, samo sitni detalji svakodnevnog života, a ponašati se nehigijenski ne znači stvarno biti ološ, to ima veze sa čovekovim proživljavanjem ljudskosti. Ako čovek u grupi ne radi stvari koje su za druge korisne, nije lepo vaspitan i ne ponaša se lepo, pa druge nervira i izaziva njihov prezir, ne zna da se ponaša u skladu sa pravilima i sistemom mesta na kojem se našao i nije toga uopšte svestan, zar ne nedostaje onda nešto njegovoj ljudskosti? (Nedostaje.) Šta nedostaje? Nedostaje razuma. Zar takvim ljudima ne nedostaje dostojanstva? (Nedostaje.) Nemaju dostojanstva, nemaju integriteta, i nevaspitani su. To ima veze sa osnovom ljudskog vladanja i sa proživljavanjem normalne ljudskosti. Ako čovek ne može da ispuni čak ni te standarde, kako bi onda mogao da upražnjava istinu? Kako bi mogao da slavi Boga? Kako bi mogao da postupa u skladu sa istina-načelima? On je toliko daleko od svega toga. Takav čovek nema ni savesti ni razuma – je li lako njime upravljati? Je li mu lako da se promeni? Ni slučajno mu nije lako. Kako onda da se promeni? Za to će biti potrebno da ga svi nadziru, obuzdavaju i podstiču. U ozbiljnim slučajevima, svi moraju da ustanu i da ga kritikuju. Šta je cilj te kritike? Da mu bude od pomoći, da mu pomogne da se lepo ponaša i da ga spreči da radi stvari koje su sramne i neukusne. Na šta se, dakle, tačno odnosi izraz ološki? Koji su primarni simptomi i ispoljenja te osobine? Da vidimo da li je Moj opis tačan. Čemu je ološ jednaka? Jednak je neukroćenim, neodgojenim, divljim životinjama, a primarna ispoljenja ovoga su nadmenost, zversko ponašanje, nedostatak samokontrole, nesmotrenost, potpuno neprihvatanje istine, kao i postupanje po sopstvenom nahođenju, neposlušnost, nedopuštanje drugima da tobom upravljaju, neustrašivo suprotstavljanje svima i nedostatak obzira prema drugima. Recite Mi, da li su ta različita ispoljenja ološa ozbiljna stvar? (Jesu.) Barem su nadmena, nerazumna i nesmotrena narav veoma ozbiljna stvar. Čak i ako takav čovek naizgled ne radi stvari kojima donosi sud o Bogu ili Mu se opire, vrlo je verovatno da će, zbog svoje nadmene naravi, učiniti zlo i odupreti Mu se. Svi njegovi postupci su otkrivanje njegove iskvarene naravi. Kada čovek pređe određenu meru ološkog ponašanja, on postaje razbojnik i đavo, a razbojnici i đavoli nikada neće prihvatiti istinu – oni mogu biti jedino uništeni.

Da li vredi govoriti o ovoj priči? (Vredi.) Iako se priča ne dotiče čovekove priroda-suštine ni naravi, tiče se ljudskog ponašanja, koje se ne razlikuje baš toliko od čovekove suštine i nije baš sasvim nepovezano sa njom. Kako bi trebalo nazvati tu priču? Hajde da joj damo neki alegoričan naslov, a ne baš sasvim direktan. (Lov na pacove.) „Lov na pacove” je dosta dobar naslov. Neko je ulovio pacova na „savršeno zakonit” način, pa je rekao: „Šta da radim? Sam je utrčao u zamku i meni ga je žao. Osim toga, povređen je. Ako izađe iz zamke, umreće, a druge životinje će ga onda svakako pojesti, pa zašto da ga ja ne pojedem? Zar ne bi to bilo savršeno zakonito?” Da bi pojeo pacova, pronašao je sve te izgovore i izmislio sve te razloge, a onda ga je pojeo čiste savesti. To znači biti ološ. Nije da ljudi u Americi ne smeju da jedu meso, pa nema smisla ulagati sav taj trud i sve te napore da bi čovek tako nešto uradio. Takve stvari radi ološ. Da li normalni ljudi rade takve stvari? Da li ljudi koji imaju ljudskosti i integriteta rade takve stvari? (Ne rade.) Zašto ne rade? To ima veze sa integritetom. Ljudi koji su po svojoj prirodi nepopravljivi lopovi uvek kradu i pljačkaju i rade sramne stvari. Da li im nešto fali kod kuće? Ne mora da znači. Pošto su ološ, oni moraju da kradu, oslanjaju se na krađu da bi udovoljili sopstvenim ukusima i svojoj nezasito pohlepnoj naravi. To njihovim srcima donosi utehu. Da to ne rade, bili bi uznemireni. To znači biti ološ. A sada da zaključimo priču i pređemo na glavnu temu.

Pre nego što počnem da govorim o glavnoj temi, da razmislimo prvo o sadržini našeg poslednjeg razgovora u zajedništvu. Dužnosti koje obavlja Božji izabrani narod mogu se podeliti na šest glavnih kategorija. Završili smo razmatranje prve kategorije, odnosno ljudi koji obavljaju dužnost širenja jevanđelja. Druga kategorija su ljudi koji obavljaju dužnosti starešina i delatnika na raznim nivoima u crkvi. Pripadnici te kategorije se suštinski mogu podeliti na dva glavna tipa, a prošlog puta smo razgovarali o jednom od njih, tačnije o antihristima. Kako antihristi deluju, koja su njihova ispoljenja i koje stvari rade koje ih određuju kao antihriste – pobrojali smo ta ispoljenja i naravi antihristȃ. Koje smo konkretne stavke imali? (Prva stavka: Oni pokušavaju da pridobiju srca ljudi; druga stavka: Oni napadaju i odstranjuju neistomišljenike; treća stavka: Oni odstranjuju i napadaju ljude koji streme ka istini; četvrta stavka: Oni se uzdižu i svedoče o sebi; peta stavka: Oni ljude navode na pogrešan put, vrbuju ih, prete im i kontrolišu ih.) Prošlog puta smo rezimirali pet stavki i vi ste ih sve zabeležili. A sada zabeležite i naredne. Šesta stavka: Ponašaju se prevrtljivo, samovoljno i diktatorski, sa drugima nikada ne razgovaraju i primoravaju ih da im budu poslušni; sedma stavka: Rđavi su, podmukli i lažljivi; osma stavka: Oni bi da se drugi pokore samo njima, a ne istini niti Bogu; deveta stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu; deseta stavka: Istinu preziru, drsko se rugaju načelima i zanemaruju uređenja Božje kuće; jedanaesta stavka: Ne prihvataju orezivanje, niti imaju pokajnički stav kada počine išta pogrešno, već umesto toga šire predstave i javno donose sud o Bogu; dvanaesta stavka: Oni žele da se povuku kada nemaju nikakav status niti nadu da će dobiti blagoslove; trinaesta stavka: Oni kontrolišu blagajnu crkve, kao i srca ljudi; četrnaesta stavka: Prema Božjoj kući se ophode kao da je njihovo vlasništvo; petnaesta stavka: Ne veruju u postojanje Božje i poriču suštinu Hristovu. Ima ukupno 15 stavki i sve one detaljno analiziraju i razotkrivaju različita ispoljenja antihristȃ. Tih 15 stavki suštinski rezimira različite vrste ponašanja, ispoljenja i naravi koje imaju antihristi. Neke od njih spolja izgledaju kao ponašanja, ali se iza tih ponašanja krije narav-suština antihristȃ. Zar nije lako razumeti doslovno značenje tih 15 stavki? Sve su izražene jednostavnim jezikom i u jednom smislu ih je lako razumeti, a osim toga, to što svaka od njih rezimira odnosi se na čovekova ispoljenja, otkrivanja i suštinu. Svaka stavka je jedna vrsta naravi; nije u pitanju prolazno ponašanje ili misao. Šta je to narav? Kako možemo da objasnimo šta je narav? Narav je kada se, ma gde čovek otišao, njegove misli, ideje, načela po kojima postupa, načini delovanja i cilj kojem teži ne menjaju zajedno sa promenama vremena i geografske lokacije. Ako nečiji način postupanja nestane čim taj čovek promeni okruženje, to onda nije otkrivanje njegove iskvarene naravi, već samo prolazno ponašanje. Na šta se odnosi stvarna narav? (Ona je u stanju da u svako vreme i na svakom mestu upravlja čovekom.) Tako je, ona je u stanju da upravlja čovekovim rečima i delima bez obzira na vreme i mesto, bez uslovnih ograničenja i uticaja; to je suština. Suština je ono na šta se čovek oslanja da bi preživeo; ona se ne menja u zavisnosti od promena vremena, mesta i drugih spoljnih faktora. To je suština. Neki kažu: „Ja u manjoj ili većoj meri imam svih tih 15 nabrojanih ispoljenja antihristȃ, ali ne težim za statusom i rođen sam bez ambicija. Osim toga, trenutno ne preuzimam nikakve odgovornosti. Nisam ni starešina ni delatnik i ne volim da budem u centru pažnje, pa zar nije onda priroda-suština antihristȃ za mene irelevantna? A ako je irelevantna, zar ne znači to da ne moram da slušam ove besede i da se poredim sa uzorima koje one nameću?” Je li zaista tako? (Nije.) Kako onda čovek treba da pristupi tim ispoljenjima antihristȃ? Kako da pristupi istinama koje smo u zajedništvu podelili o tim ispoljenjima? Čovek mora da razume istinu i da spozna sebe u tim besedama, pa da zatim nađe ispravan put i stekne načela vršenja dužnosti i služenja Bogu. Jedino na taj način može da se odvoji od puta antihristȃ i da zakorači na put usavršavanja. Ako uspete da povežete ta ispoljenja antihristȃ sa sobom, poslužiće vam kao upozorenje, podsetnik, razotkrivanje i sud. Ako ne možete da ih povežete sa sobom, ali osećate da i vi imate slična stanja, treba da nastojite da više razmišljate o sebi i da sebe bolje upoznate, te da tragate za istinom da biste se tih stanja rešili. Na taj način ćete se postepeno osloboditi i svojih iskvarenih naravi i izbeći da idete putem antihristȃ.

Detaljna analiza načina na koji se antihristi uzdižu i svedoče o sebi

Današnja beseda se bavi četvrtom stavkom raznovrsnih ispoljavanja antihristȃ: time kako se oni uzdižu i svedoče o sebi. Da se uzdižu i svedoče o sebi, da se razmeću i pokušavaju da steknu visoko mišljenje i obožavanje od strane drugih ljudi – iskvaren ljudski rod je sposoban za to. Ljudi tako instinktivno reaguju kad njima upravlja sotonska priroda i to je zajedničko celom iskvarenom ljudskom rodu. Kako se ljudi obično uzdižu i svedoče o sebi? Kako postižu da drugi o njima imaju visoko mišljenje i da ih obožavaju? Oni svedoče o tome koliko su posla obavili, koliko su propatili, koliko su se davali i koju cenu su platili. Sebe uzdižu govoreći o svom kapitalu, što im pruža više, čvršće i sigurnije mesto u glavama ljudi, tako da ih više ljudi ceni, ima visoko mišljenje o njima, divi im se, pa čak i obožava, na njih se ugleda i sledi ih. Da bi ostvarili ovaj cilj, ljudi čine mnoge stvari koje naizgled svedoče o Bogu, a u suštini ljudi time sebe uzdižu i o sebi svedoče. Da li je takvo postupanje razumno? Oni su van opsega razumnosti i nemaju stida, odnosno, besramno svedoče o onome što su uradili za Boga i o tome koliko su zbog Njega propatili. Čak se razmeću svojom nadarenošću, talentima, iskustvom, posebnim veštinama, svojim dovitljivim pristupom svetovnim poslovima, sredstvima koja koriste da se poigravaju ljudima i tome slično. Njihov metod samouzdizanja i svedočenja o sebi sastoji se u tome da sebe istaknu, a druge omalovaže. Oni ujedno sebe kamufliraju i upakuju tako da od ljudi sakriju svoje slabosti, mane i nedostatke, pa ovi mogu da vide samo njihovu izuzetnost. Čak se ne usuđuju da kažu drugima kad se osećaju negativno; nedostaje im hrabrost da se otvore i da s njima razgovaraju u zajedništvu, a kad nešto pogrešno urade, daju sve od sebe da to prikriju i zabašure. Nikada ne pominju štetu koju su tokom obavljanja svoje dužnosti naneli radu crkve. Međutim, pruže li i najmanji doprinos ili postignu neki mali uspeh, brže-bolje će to razglasiti na sva zvona. Ne mogu da dočekaju da celom svetu obznane koliko su sposobni, koliko su dobrog kova, koliko su izuzetni i koliko su bolji od normalnih ljudi. Nije li ovo način da se neko uzdiže i svedoči o sebi? Da li se neko sa savešću i razumom samouzdiže i svedoči o sebi? Ne. Kakva se onda narav obično otkriva kad ljudi to čine? Nadmenost. Ovo je jedna od glavnih razotkrivenih naravi, a sledi je lažljivost, koja podrazumeva da se učini sve što je moguće kako bi se steklo visoko mišljenje drugih ljudi. Njihove su reči potpuno hermetične i jasno je da sadrže skrivene motive i intrige; razmeću se, a ipak tu činjenicu žele da prikriju. Iz onoga što govore proishodi osećaj kod drugih ljudi da su oni bolji od ostalih, da im niko nije ravan, te da su svi drugi inferiorni. A zar se ovaj ishod ne postiže nepoštenim sredstvima? Kakva se narav krije iza takvih sredstava? Ima li ikakvih elemenata rđavosti? (Ima.) Ovo je vrsta rđave naravi. Može se primetiti da su sredstva kojima se takvi ljudi koriste vođena lažljivom naravi – zašto, onda, kažem da je to rđavo? Kakve to veze ima sa rđavošću? Šta mislite: mogu li oni da budu otvoreni u pogledu svojih ciljeva u uzdizanju i svedočenju o sebi? Ne mogu. Ali, u dubini njihovog srca uvek postoji želja, ono što govore i čine podupire tu želju, a ciljevi i motivi onoga što govore i čine drže se u velikoj tajnosti. Oni će, recimo, upotrebiti pogrešno usmeravanje ili neke sumnjive taktike kako bi ostvarili ove ciljeve. Nije li takva tajnovitost po prirodi lukava i neuobičajena? Zar se takva lukavost i neuobičajenost ne mogu nazvati rđavim? (Mogu.) Naravno da se mogu nazvati rđavim i zalaze dublje od lažljivosti. Ti ljudi koriste određeni način ili metod da ostvare svoje ciljeve. Ova narav je lažljivost. Međutim, u dubini srca, ambicija i neprestana želja da ih ljudi slede, da se na njih ugledaju i da ih obožavaju često ih usmerava da se uzdižu i svedoče o sebi, te da beskrupulozno i besramno rade ove stvari. Kakva je to narav? To se izdiže na nivo rđavosti. Rđavost je mnogo više od obične uskogrudosti ili lažljivosti i laganja. Ako neki čovek sa nivoa obične iskvarenosti može da se izdigne na nivo rđavosti, zar to ne znači da je on još dublje iskvaren? (Znači.) Opišite onda nivo rđavosti – koji je prikladan način da se on objasni? Zašto se čovek sa nivoa obične iskvarenosti izdiže do rđavosti? Možete li ovu stvar jasno da vidite? Koja je razlika između lažljivosti i rđavosti? U pogledu načina na koji se ispoljavaju, rđavost i lažljivost su blisko povezane, s tim da je rđavost ozbiljnija – to je lažljivost dovedena do krajnjih granica. Ako se za nekoga kaže da ima rđavu narav, onda ta osoba nije uobičajeno lažljiva, budući da bi obična lažljivost mogla da znači da ona laže samo iz navike ili da nije naročito poštena u svojim postupcima. Rđavost je, pak, ozbiljnija i nalazi se na dubljem nivou u odnosu na lažljivost. Lažljivost nekoga sa rđavom naravi veća je i ozbiljnija nego kod prosečne osobe, a njegova sredstva, metode obavljanja stvari i spletke u pozadini njegovih postupaka – svi su redom prepredeniji i tajnovitiji i većina ljudi ne može da ih prozre. U tome se sastoji rđavost.

Kada se antihrist uzdiže i svedoči o sebi, u čemu se razlikuje od prosečnog čoveka koji isto to radi? Prosečan čovek se često hvališe i pravi važan da bi ljudi stekli visoko mišljenje o njemu i takođe ispoljava te naravi i stanja, pa u čemu je onda razlika između antihrista koji se uzdiže i svedoči o sebi i običnog čoveka koji isto to radi? U čemu je razlika? To mora da ti bude jasno – nemoj sva ispoljavanja povremenog uzdizanja i hvalisanja sebe stavljati u isti koš sa ponašanjem antihrista. Zar to ne bi bila pojmovna greška? (Bila bi.) Kako se onda može napraviti jasna razlika između te dve stvari? U čemu je razlika? Ako si u stanju da to jasno definišeš, onda si kadar i da temeljno razumeš šta je suština antihrista. Hajde probajte. (Antihrist radi stvari prikriveno; koristi neka sredstva koja se čine vrlo ispravnim da bi ljude naveo na stranputicu. Izgleda kao da priča o nekoj primerenoj temi, a onda, za tren oka, počne da se uzdiže i svedoči o sebi, a da niko to i ne primeti. Njegova sredstva su relativno prikrivena.) Relativno prikrivena sredstva – to pravi razliku u načinu na koji se on uzdiže i svedoči o sebi. Ima li još nešto? Recite Mi, kako se svesno i nesvesno uzdizanje sebe i svedočenje o sebi razlikuju po svojoj prirodi? (Namere su različite.) Nije li u tome razlika? (Jeste.) Kada se prosečan čovek iskvarene naravi uzdiže i razmeće, to je samo zato da bi se pravio važan. Čim se napravio važan, to je kraj priče i nije ga briga da li drugi ljudi imaju visoko ili nisko mišljenje o njemu. Namera mu nije sasvim jasna, to samo njegova narav njime vlada i otkriva se. Nije u pitanju ništa drugo. Je li lako promeniti takvu narav? Ako taj čovek stremi ka istini, biće u stanju da se postepeno promeni kada doživi orezivanje, sud i grdnju. Postepeno će steći veći osećaj stida, urazumiće se i sve manje će ispoljavati takvo ponašanje. Osudiće takvo ponašanje, savladavaće se i obuzdavati. Takvo je nesvesno uzdizanje sebe i svedočenje o sebi. Iako je ista narav sadržana i u svesnom i u nesvesnom uzdizanju sebe i svedočenju o sebi, priroda te dve stvari je različita. Kako se one razlikuju po svojoj prirodi? Svesno uzdizanje sebe i svedočenje o sebi radi se s namerom. Ljudi koji to rade ne govore tek tako – svaki put kada sebe uzdižu i svedoče o sebi, oni gaje određene namere i skrivene ciljeve, i to rade sa sotonskim ambicijama i željama. Spolja deluje da se oba ispoljavaju na isti način. U oba slučaja, ljudi se uzdižu i svedoče o sebi, ali kako Bog definiše nesvesno uzdizanje sebe i svedočenje o sebi? Kao otkrivenje iskvarene naravi. A kako On definiše svesno uzdizanje sebe i svedočenje o sebi? Kao postupanje čoveka koji ljude hoće da navede na stranputicu, s namerom da imaju visoko mišljenje o njemu, da ga obožavaju, da se ugledaju na njega i da ga slede. Njegov postupak je po samoj svojoj prirodi takav da navodi na stranputicu. Stoga, čim se nameri da ljude navede na stranputicu i da ih uzme pod svoje kako bi ga sledili i obožavali, on će, rečju i delom, upotrebiti određena sredstva i metode pomoću kojih će ljude koji ne razumeju istinu i nemaju čvrstu osnovu lako navesti na pogrešan put i dovesti u zabludu. Takvim ljudima ne samo da fali pronicljivosti, već oni, štaviše, misle da je to što taj čovek govori tačno, možda se i ugledaju na njega i imaju o njemu visoko mišljenje, pa će s vremenom početi i da ga obožavaju i slede. Veoma je uobičajena pojava u svakodnevnom životu da neko, kada čuje propoved, izgleda kao da je vrlo dobro razumeo, ali kada ga nešto kasnije zadesi, ne zna kako to da reši. Takav čovek, u svojoj potrazi, odlazi pred Boga, ali to ne urodi plodom, pa na kraju mora starešinu da upita o tom problemu i da potraži rešenje. Svaki put kada ga nešto zadesi, on od starešine traži da to reši. To je isto kao što neki ljudi razviju zavisnost od opijuma i naviku da puše opijum, pa posle nekog vremena više ne mogu bez toga. Tako i antihristovo uzdizanje sebe i svedočenje o sebi neprimetno postaju neka vrsta droge za nepronicljive, budalaste i neuke ljude malog rasta. Kad god ih nešto zadesi, oni idu i pitaju antihrista o tome, a ako im on ne izda neko naređenje, ne usuđuju se ništa da urade sami, čak i ako su svi zajedno već o tome razgovarali i saglasili se o tom pitanju. Boje se da se suprotstave antihristovoj volji i da budu savladani, pa se, u svakoj situaciji, usude da nešto preduzmu tek pošto je antihrist rekao svoje. Čak i kada jasno razumeju istina-načela, ne usuđuju se da donesu odluku ni da se pozabave problemom, već čekaju da „gospodar” na koga se ugledaju donese konačnu presudu i odluku. Ako im gospodar ne kaže ništa o tome kako da reše problem, oni nisu sigurni šta treba da rade. Zar ti ljudi nisu otrovani? (Jesu.) To znači biti otrovan. Koliko antihrist treba da radi i koliko otrova treba da ulije u njih da bi bili tako duboko otrovani? Kada bi antihrist počesto sebe detaljno analizirao i kada bi sebe spoznao, kada bi svoje slabosti, greške i prestupe često iznosio u javnost da ih ljudi vide, da li bi ga i onda svi tako obožavali? Ni slučajno. Izgleda da antihrist ulaže znatan trud u uzdizanje sebe i svedočenje o sebi i da upravo zato postiže „uspeh”. To je rezultat koji on želi. Niko bez njega ne bi znao kako da propisno vrši svoje dužnosti i svi bi bili potpuno izgubljeni. Očigledno je da antihrist tim ljudima, dok ih kontroliše, krišom daje mnoge otrove i da u to ulaže veliki trud! Kada bi išta progovorio, da li bi i dalje tako sputavao ljude? Ni slučajno. Kada antihrist uspe u svom cilju da ga ljudi obožavaju, da se ugledaju na njega i da traže njegovo mišljenje o svakom pitanju, nije li time učinio mnoge stvari i izgovorio mnoge reči da se uzdigne i svedoči o sebi? Koji cilj time postiže? Postiže to da su ljudi bez njega lišeni puta i ne mogu da žive – kao da bi se bez njega nebo srušilo, a Zemlja prestala da se okreće oko svoje ose, kao da bi vera u Boga postala bezvredna i besmislena, a slušanje propovedi uzaludno. Radi se i o tome da ljudi misle da u njihovom životu ima nade kada je antihrist tu i da bi, kada bi on umro, izgubili svu nadu. Zar nisu ti ljudi postali Sotonini zarobljenici? (Jesu.) Zar nisu to i zaslužili? (Jesu.) Zašto kažemo da su zaslužili? Bog je taj u koga veruješ, pa zašto onda obožavaš i slediš antihriste i dozvoljavaš im da te sputavaju i kontrolišu na svakom koraku? Osim toga, bez obzira na to koju dužnost obavljaš, Božja kuća je ljudima dala jasna načela i pravila. Ako postoji neka teškoća koju ne možeš sam da rešiš, treba da se obratiš nekom ko razume istinu ili, u ozbiljnijim slučajevima, Višnjem. Ali, ti ne samo da ne tragaš za istinom, već naprotiv obožavaš ljude i ugledaš se na njih, verujući u ono što ti antihristi govore. Time si i postao Sotonin lakej, za šta si sȃm kriv, zar ne? Zar nisi to i zaslužio? Uzdizanje sebe i svedočenje o sebi jeste ponašanje i ispoljavanje zajedničko svim antihristima, i to jedno od najčešćih ispoljavanja. Koja je glavna karakteristika antihristovog uzdizanja sebe i svedočenja o sebi? Po čemu se ono razlikuje od načina na koji se prosečan čovek uzdiže i svedoči o sebi? Po tome što iza antihristovih postupaka stoji namera i što on to nikako ne radi nesvesno. Naprotiv, on gaji namere, želje i ambicije, a posledice tog njegovog svedočenja o sebi nezamislivo su grozne – on može druge ljude navesti na stranputicu i kontrolisati ih.

Da vam dam primer. Možete da razmislite o tome da li su takvo ispoljavanje i takva narav povezani sa uzdizanjem sebe i svedočenjem o sebi. Bio jednom jedan starešina koji je na jednom mestu dve-tri godine obavljao crkveni rad. Šetao se između raznih crkava da bi konačno pustio korenje u toj jednoj. Šta znači to da je pustio korenje? Znači da ga je većina ljudi znala, da je imala visoko mišljenje o njemu i da je u tom mestu bio relativno poznat. Čim bi ga ljudi videli, pozdravljali bi ga, nudili mu svoju stolicu i davali mu nešto fino za jelo. Među njima nije bilo neistomišljenika, nikoga ko bi mu se suprotstavio; svi su tog starešinu prilično dobro poznavali i svi su, u dubini duše, uglavnom odobravali njegove postupke i prihvatali njegovo vođstvo. Nije sigurno koliko je posla taj starešina tamo obavio, koliko je govorio i o čemu; takve pojedinosti nam nisu poznate; uglavnom, većina ljudi je podržavala njegov rad kao starešine. Posle nekog vremena, taj je starešina rekao: „Ovde su sva braća i sestre poslušni i pokorni i stvari se u crkvi u svakom pogledu dobro odvijaju. Na žalost, ima i jedna stvar koja nije baš zadovoljavajuća, a to je činjenica da je naše okruženje užasno. Da je okruženje pogodno, našli bismo neki lep, sunčan dan da odemo u veliki park na veliko okupljanje sa hiljadama ljudi i objavili bismo istinu preko mikrofona i para velikih zvučnika, pa bi još veći broj ljudi poverovao u boga. Zar ne bi naš rad tada urodio plodom?” Čuvši to, svi s odobravanjem rekoše: „Amin”. Recite Mi, postoji li neki problem sa rečenicom „objavili bismo istinu”? (Postoji.) Kakav je to problem? (Starešina se ponašao kao da je on Bog.) Vi ste svi prepoznali da u tome postoji problem, ali smetenjaci koji su bili tamo – nisu. Čak su na tu rečenicu odgovorili sa „Amin”! Da li taj starešina treba da objavi istinu? Ko je on uopšte? On je običan starešina; nekoliko godina je radio i odmah počeo da misli da je bolji od drugih i zaboravio ko je, do te mere da je želeo da objavi istinu – to bi bio malo teži zadatak za njega. Šta to dokazuje? Dokazuje da on nije znao ko je i da nije znao koju dužnost obavlja. S obzirom da ima takvu narav, da li je ijedan deo njegovog uobičajenog rada i govora u skladu sa istinom? Njegov uobičajeni rad i govor sigurno su puni smetenih i đavolskih reči i, kao rezultat, sigurno ne mogu postići da crkvu snabdevaju i da je zalivaju. On ne zna ni šta je istina, a kamoli šta znači izraziti istinu. Pošto je samo dve-tri godine negde radio, osetio je da ima neki ugled i kapital, pa je zaboravio ko je, osetio se poprilično zadovoljnim sobom i poželeo da izrazi istinu. Nije li odvratno imati takvu pogrešnu predstavu? Odakle dolazi ta pogrešna predstava? Je li poremetio umom ili je to bio samo trenutni poriv? Nešto je malo uradio, niko mu se u lokalnoj crkvi nije suprotstavljao, izgledalo je kao da mu sve ide od ruke, pa je poverovao da je sve to rezultat njegovog rada i iznenada pomislio da bi mogao da se proglasi zaslužnim za to. Pomislio je: „Zar nisam ja bog kad mogu da obavljam tako značajan rad? A ako sam bog, onda sam u ovom trenutku strahovito sputan – da mi je spoljna sredina bolja, mogao bih da izražavam istinu!” Ta mu je misao pala na pamet sasvim nenadano. Nešto nije u redu sa njegovom glavom, zar ne? (Nešto nije u redu.) Nešto nije u redu sa njegovom glavom. Zar on nije lišen razuma? Mogu li dela i reči Sotone i antihristȃ posedovati razboritost normalne ljudskosti? Ne mogu ni slučajno. Taj starešina je nešto malo uradio i ostvario neke rezultate, pa je odmah zaboravio da je samo čovek. Nije li to što može da izbrblja takve nerazumne reči povezano sa njegovom naravi? (Jeste.) Kako je povezano? Da li je on po svojoj naravi voljan da bude sledbenik? Da li zna da je tek običan sledbenik Božji? Ne zna uopšte. On smatra da su njegov status i njegova ličnost dostojni velikog poštovanja i superiorni u odnosu na sve druge. Zar vam nije poznato takvo ponašanje i njegova priroda? Zašto je Sotona bačen da lebdi posred neba? (Hteo je da bude na ravnoj nozi sa Bogom.) Zato što je hteo da bude na ravnoj nozi sa Bogom. Pošto Sotona nije znao svoje mesto u vaseljeni, pošto nije znao ko je i nije poznavao sopstvenu meru, kada mu je Bog dozvolio da korača istim prostorom kao i On, Sotona je za sebe počeo da misli da je sȃm Bog. Hteo je da radi iste stvari kao i Bog, hteo je da Ga predstavlja, da Ga zameni i da porekne Njegovo postojanje, pa je stoga bačen da lebdi posred neba. Antihristi rade to isto, priroda njihovih postupaka je ista takva i oni potiču iz istog izvora kao i Sotona. Za antihrista takvo ispoljavanje nije povremeno otkrivenje niti posledica nekog hira – apsolutno je u pitanju prevlast njegove sotonske prirode i prirodno otkrivenje njegove sotonske naravi. Kakva je priroda ispoljavanja starešine o kojem sam upravo govorio? (To je priroda antihrista.) Zašto o tom ispoljavanju govorimo u okviru teme uzdizanja sebe i svedočenja o sebi? Na koji je način priroda tog ispoljavanja povezana sa uzdizanjem sebe i svedočenjem o sebi? Kakva je priroda reči „objaviti istinu” koje je on izgovorio? Zašto kažem da su te reči povezane sa uzdizanjem sebe i svedočenjem o sebi? (Starešina je smatrao da može ljudima da pruži istinu.) To je hteo da kaže. Kada je izgovorio te stvari, ljudi koji su ga čuli pomislili su: „Imaš tako impresivno držanje i umeš da govoriš takvim tonom – zar ne bi i Bog trebalo da govori tim tonom? Zar ne bi i Bog trebalo da ima upravo takvo impresivno držanje i širinu uma?” Zar nije taj starešina ostvario cilj uzdizanja sebe i svedočenja o sebi? Naveo je ljude da nesvesno razviju osećanja poštovanja, obožavanja i divljenja prema njemu. Zar nije tako bilo? (Jeste.) To je rugobna pojava antihrista; to je antihrist koji sebe prikriveno uzdiže i svedoči o sebi.

Ima li i drugih ispoljavanja uzdizanja sebe i svedočenja o sebi? Po tom pitanju bi svi trebalo da razmislite o sebi. Da li biste i vi bili u stanju da svedočite o sebi? Mogu li te tvoja savest i razum ukrotiti i sprečiti da učiniš tako sramnu stvar? Ako si u stanju da se obuzdaš, to dokazuje da imaš razumnost i da se razlikuješ od antihrista. Ako, pak, ne poseduješ tu razumnost, a imaš takve ambicije i želje i u stanju si da svedočiš o sebi, onda si isti kao antihrist. Koji je, dakle, vaš slučaj? Da li se obuzdavate? Ako imaš bogobojazno srce, osećaj stida i razumnost, onda ćeš, iako želiš da uradiš te stvari, pomisliti kako će one uvrediti Boga i kako će ih se On gnušati, pa ćeš uspeti da se obuzdaš i nećeš se usuditi da svedočiš o sebi. Ako se obuzdaš jednom, pa i drugi put, posle nekog vremena, te ideje, namere i misli polako će, malo po malo, početi da blede. Umećeš da raspoznaš te ideje i da osetiš da zaslužuju prezir i da su odvratne, tvoji će se porivi i želje da radiš takve stvari smanjiti, pa ćeš postepeno postati kadar da se do te mere zauzdaš i kontrolišeš, da će se te ideje javljati sve ređe i ređe. Ako si ih svestan, ali ipak nisi u stanju da se obuzdaš, i ako gajiš naročito snažne namere, želiš samo da te ljudi obožavaju, nezadovoljan si ako te niko ne obožava i ne sledi, pa se ispuniš mržnjom i želiš nešto da uradiš, a u stanju si i da bezobzirno svedočiš o sebi i razmećeš se – onda si antihrist. Koji je vaš slučaj? (Kada sam svestan tih poriva, u stanju sam da se obuzdam.) Na šta se oslanjaš da bi se obuzdao? (Oslanjam se na ono malo znanja o Bogu i na bogobojazno srce.) Ako čovek ima bogobojazno srce, on je kadar da se obuzdava. Čovek se ne obuzdava tako što se uzdržava ili sebe u nečemu sprečava, već to postiže tako što razume istinu i boji se Boga. Čovek se obuzdava putem razumnosti i spoznaje, a istovremeno se obuzdava i zato što ima pomalo bogobojazno srce, pa se boji da ne uvredi Boga. Ako tvoja razumnost nije u stanju da te obuzda, a nemaš ni bogobojazno srce, ako ne osećaš stid kada svedočiš o sebi i želiš da nastaviš sa tim, ako nećeš da odustaneš sve dok ne ostvariš svoj cilj, onda je priroda stvari drugačija – antihrist si.

Mnogobrojne su tehnike i manifestacije koje antihristi poseduju da bi se uzdizali i svedočili o sebi. Neke podrazumevaju da se antihrist direktno uzdiže i svedoči o sebi, da govori o svim svojim zaslugama, dok u drugim slučajevima on nalazi načine da se posredno izrazi i da ljude lukavstvom navede da imaju visoko mišljenje o njemu, te tako ostvaruje svoj cilj da se ljudi na njega ugledaju, da ga obožavaju i slede, pa čak i da zauzme mesto u njihovim srcima – to je priroda takvog ponašanja. Antihristova narav da sebe uzdiže i da svedoči o sebi razlikuje se od naravi običnih ljudi po svojoj prirodi, po ishodima do kojih dovodi, kao i po načinima ispoljavanja i svojim osnovnim namerama i ciljevima. Nadalje, da li ljudi koji se uzdižu i svedoče o sebi jednostavno govore o svim svojim zaslugama? Oni ponekad govore i o svojim lošim stranama, ali, da li sebe time detaljno analiziraju i pokušavaju da spoznaju? (Ne.) Kako onda čovek otkriva da njegova samospoznaja nije stvarna, već da je ukaljana i da se iza nje krije neka namera? Kako da u potpunosti razumemo to pitanje? Ovde je ključno to što, uz pokušaje da spoznaju i razotkriju svoje slabosti, mane, nedostatke i iskvarene naravi, oni ujedno traže izgovore i razloge da sami sebe oslobode krivice. Pritajeno ljudima govore: „Svi prave greške, a ne samo ja. I vi možete da pogrešite. Moja greška je oprostiva; to je mala greška. Da vi napravite tu istu grešku, to bi bilo mnogo ozbiljnije nego u mom slučaju, pošto vi ne biste razmišljali o sebi niti biste sebe detaljno analizirali. Iako grešim, bolji sam od vas i imam više razumnosti i integriteta.” Kad to čuje, svako pomisli: „Potpuno si u pravu. Ti toliko dobro razumeš istinu i zaista poseduješ rast. Kada pogrešiš, u stanju si da razmišljaš o sebi i da sebe detaljno analiziraš; mnogo si bolji od nas. Kada mi pogrešimo, ne razmišljamo o sebi i ne pokušavamo da se spoznamo i, bojeći se da se ne osramotimo, ne usuđujemo se da sebe detaljno analiziramo. Zaista si veći rastom i hrabriji od nas.” Taj čovek je grešio, a ipak je zadobio uvažavanje drugih i sam sebi pevao hvalospeve – kakva je to narav? Neki su antihristi naročito vešti u pretvaranju, u varanju ljudi i u lažnom predstavljanju. Kada sretnu ljude koji razumeju istinu, oni počnu da govore o svojoj samospoznaji i za sebe kažu da su đavo i Sotona, da je njihova ljudskost loša i da zaslužuju da budu prokleti. Zamisli da takvog čoveka pitaš: „Pošto kažeš da si đavo i Sotona, koja si zlodela počinio?” Reći će: „Nisam ništa uradio, ali đavo sam. Ne samo da sam đavo; ja sam i Sotona!” A da ga onda pitaš: „Pošto kažeš da si đavo i Sotona, koja zlodela đavola i Sotone si počinio i kako si se opirao Bogu? Možeš li da kažeš istinu o zlodelima koja si počinio?” Reći će: „Nisam učinio nikakvo zlo!” Ti onda nastaviš da pritiskaš, pa pitaš: „Ako nisi učinio ništa zlo, zašto onda kažeš da si đavo i Sotona? Šta pokušavaš da postigneš govoreći to?” Kada tako ozbiljno razgovaraš sa njim, on neće imati ništa da kaže. A, u stvari, učinio je mnogo loših stvari, ali će apsolutno odbiti da sa tobom podeli činjenice o tome. Samo će se hvalisati i deklamovati doktrine da bi držao šuplje govore o svojoj samospoznaji. A kada je reč o tome kako je konkretno vrbovao ljude, kako ih je varao, služio se njihovim osećanjima da ih iskoristi, kako nije ozbiljno shvatao interese Božje kuće, kako se protivio radnim aranžmanima, varao Višnjeg, prikrivao stvari od braće i sestara i koliko je naškodio interesima Božje kuće, neće reći ni reči o tim činjenicama. Je li to istinska samospoznaja? (Nije.) Zar takav čovek, govoreći kako je đavo i Sotona, ne glumi samospoznaju da bi se uzdizao i svedočio o sebi? Zar to nije metod kojim se koristi? (Jeste.) Prosečan čovek nije u stanju da prozre taj metod. Neke starešine odmah po smenjivanju ponovo budu izabrane, a kada pitaš za razloge, neki ljudi će reći: „Taj starešina je čovek dobrog kova. On zna da je đavo i Sotona. Ko još ima toliko znanja? Samo ljudi koji zaista streme ka istini poseduju takvo znanje. Niko od nas ostalih nije u stanju da stekne to znanje o samom sebi; prosečan čovek nema takav rast. Zato ga svi ponovo biraju.” Šta se ovde dešava? Ti ljudi su navedeni na stranputicu. Taj starešina je znao da je đavo i Sotona, ali su ga svi ipak izabrali, pa kako je onda to što je rekao da je đavo i Sotona uticalo na ljude i kakvu je posledicu ostavilo? (Navelo je ljude da imaju visoko mišljenje o njemu.) Tako je, navelo je ljude da imaju visoko mišljenje o njemu. Nevernici to zovu „povlačenje u cilju napredovanja”. To znači da takav čovek, da bi ljudi imali bolje mišljenje o njemu, prvo govori loše stvari o sebi, da bi drugi poverovali da je u stanju da se otvori i da sebe spozna, da ima dubinu, uvid i duboko razumevanje, pa ga zbog toga svi još više obožavaju. A šta je posledica toga što ga svi još više obožavaju? Kada ponovo dođe vreme da se biraju starešine, on se još smatra savršenim za tu ulogu. Zar nije taj metod baš promućuran? Da on nije tako govorio o svojoj samospoznaji i da nije rekao da je đavo i Sotona, već da je samo bio negativan, kada bi drugi to videli, rekli bi: „Čim si smenjen i čim si izgubio status, postao si negativan. Ti si nas učio da ne budemo negativni, a sada je tvoja negativnost još veća od naše. Tebe nećemo izabrati.” Niko ne bi imao visoko mišljenje o tom starešini. Iako ga niko još uvek ne bi raspoznao, barem ga ne bi ponovo izabrali za starešinu i taj čovek ne bi ostvario svoj cilj da navede druge da imaju visoko mišljenje o njemu. Ali, taj starešina preuzima inicijativu, pa kaže: „Ja sam đavo i Sotona; bog može da me prokune, da me pošalje u osamnaesti krug pakla i da mi ne dozvoli da se reinkarniram kroz čitavu večnost!” Neki se, kada to čuju, na njega sažale, pa kažu: „Naš starešina je toliko propatio. O, kolika mu je nepravda naneta! Ako mu Bog ne dȃ da bude starešina, mi ćemo ga izabrati.” Ako svi do te mere podržavaju tog starešinu, zar ne znači to da su navedeni na stranputicu? Prvobitna namera iza njegovih reči je potvrđena, što dokazuje da je on zaista navodio ljude na stranputicu na taj način. Sotona ponekad ljude navodi na stranputicu uzdižući se i svedočeći o sebi, a ponekad je u stanju i da, kada nema izbora, izokola prizna svoje greške, ali je sve to samo varljiva spoljašnjost, čiji je cilj da se zadobije saosećanje i razumevanje ljudi. Čak će reći i ovo: „Niko nije savršen. Svi imaju iskvarenu narav i svako može da napravi grešku. Dok god je čovek u stanju da ispravi svoje greške, dobar je čovek.” Kada ljudi to čuju, misle da tako treba i nastavljaju da obožavaju i slede Sotonu. Sotonin metod jeste da samoinicijativno priznaje svoje greške i da se prikriveno uzdiže i jača svoj položaj u ljudskim srcima, da bi ljudi prihvatili sve u vezi sa njim – pa čak i njegove greške – i da bi mu onda te greške oprostili, pa postepeno zaboravili na njih i da bi, na kraju, potpuno prihvatili Sotonu, postali mu odani do smrti, da ga nikada ne bi ostavili niti napustili, i da bi ga sledili do kraja. Zar nije upravo to metod koji Sotona primenjuje u obavljanju stvari? Tako postupa Sotona, a i antihristi koriste takve metode kada rade na ispunjavanju svojih ambicija i svog cilja da ih ljudi obožavaju i slede. Posledice do kojih to dovodi iste su kao i posledice Sotoninog kvarenja ljudi i navođenja na stranputicu, i nimalo se ne razlikuju od njih.

Neki ljudi, kada govore o samospoznaji, sebe prikazuju kao potpunu ruševinu i kao ništariju, pa čak za sebe kažu i da su đavo i Sotona, da zaslužuju da budu prokleti i da se ne bi žalili ni da ih Bog isključi. Međutim, ti ljudi nemaju istinsko razumevanje svoje priroda-suštine i svoje iskvarene naravi i nisu kadri ništa da podele s drugima o svom stvarnom stanju. Umesto toga, oni pokušavaju da se lažno predstave da bi druge naveli na stranputicu, pa koriste metod i tehniku samoinicijativnog priznavanja svojih grešaka i „povlačenja u cilju napredovanja” da bi ljude zaslepili i prevarili, kako bi ovi imali dobro mišljenje o njima. Takvo je praktično delovanje antihristȃ. Kada sledeći put sretnete nekog takvog, kako treba prema njemu da se ophodite? (Treba da ga ispitujemo o pojedinostima.) Tako je, morate naučiti da istražite to pitanje i da ga ispitate o pojedinostima. Koliko duboko treba da idete u ispitivanju? Sve dok on ne počne da moli za milost i dok ne kaže: „Nikada vas više neću navoditi na stranputicu. Čak i ako me izaberete za svog starešinu, neću prihvatiti tu funkciju.” Recite mu: „Mi nikada više nećemo dozvoliti da nas navedeš na stranputicu, niti ćemo te izabrati za starešinu, zato prestani da fantaziraš!” Kako vam to zvuči? Svi koji na prenaglašen način govore o samospoznaji, pa čak i same sebe proklinju, a ništa od toga uopšte ne zvuči kao istina, lažno su duhovni i licemerni ljudi i sve njihove reči navode na stranputicu. Postoji određena karakteristika u vezi sa govorom tih ljudi i nekoliko detalja koje morate naučiti da razaznajete. Recite Mi, na primer, ako od nekoga zatraže da napiše zakletvu o čuvanju priloga, šta treba da piše u prvoj rečenici te zakletve? Šta bi napisao neko ko poseduje razumnost i ljudskost? Kakav bi ton upotrebio i kako bi se izrazio da pokaže da zna gde mu je mesto i da svima obznani svoj stav? Kada običan čovek govori, svi osećaju da govori normalno, dok ambiciozni soj zlih ljudi i antihristȃ govori posebnim tonom koji se razlikuje od tona prosečnog čoveka. Kaže, na primer: „Ako ja, taj i taj, proneverim jedan jedini cent božjih priloga, neka umrem najstrašnijom smrću – neka me pregaze kola!” Kakav je to ton? Počinje rečju „ja”, govori bombastičnim tonom – motivacija iza njegovog tona i načina govora vidi se iz samih reči koje koristi. Prva reč je „ja” – taj čovek usvaja bombastičan ton i vrlo je glasan – zar to nije bombastična zakletva? Kako se zove takva vrsta zakletve? Zove se bombastična i licemerna zakletva. Kada neko tako agresivno piše zakletvu – kakva je to narav? U pitanju je zakletva, kome se dakle zaklinješ? Zaklinješ se Bogu. Prema tome, kako bi normalan čovek u tom slučaju govorio? Trebalo bi da govori ponizno, da zna gde mu je mesto, da se moli Bogu i da govori iz srca. Ne treba da koristi bombastične reči niti da bude agresivan. Takvi ljudi su toliko agresivni čak i kada se zaklinju – njihova sotonska narav je vrlo drastična! Teško je reći da li je njihova zakletva istinita ili lažna. Njome hoće da kažu sledeće: „Ne veruješ mi? Bojiš se da iskorišćavam božju kuću, da kradem priloge? Služiš se mnome, ali mi ne veruješ, pa tražiš od mene da se zakunem – e, pa, zakleću se onda, pa ćeš videti da li smem da se zakunem! Ne verujem da bih mogao nešto tako da uradim.” Kakav je to stav? To je agresivnost i beskrupuloznost. Takvi čak imaju smelosti da glasno negoduju protiv Boga, a zakletvu koriste da se oslobode krivice i da navedu ljude na stranputicu. Je li to bogobojažljivost? U tome nema baš nikakve pobožnosti. Takav čovek je Sotona i antihrist; tako govore antihristi. Kada se neko zaklinje sa prizvukom negodovanja – kakva je to narav? Može li takav čovek još uvek biti spasen? Jeste li već sreli takve ljude? Vi ne umete da raspoznate ta ispoljavanja, ta otkrivenja i naravi koje oni pokazuju, zar ne? Neki čak misle da je takav čovek trezven, pošten, odan Bogu i da poseduje duhovno razumevanje. Zar nije to budalasto? Zar nije to nedostatak pronicljivosti? To užasno ponašanje i ta užasna narav doslovno se vide u rečima njihove zakletve i u načinu na koji su je sročili, a ljudi ipak misle da je taj antihrist baš dobar čovek. Razumeju li ti ljudi istinu? Izgleda da vi razumete samo doktrine, da znate samo da govorite o doktrinama i da izgovarate prazne reči, a da vam, kada je reč o konkretnim stvarima i pitanjima, fali pronicljivosti. Hoćete li ubuduće, kada se susretnete sa takvim stvarima, biti pronicljivi? (Hoćemo.) Ljudi koji pišu takve zakletve, svi su odreda zveri lišene ljudskosti. Jeste li već videli takve zakletve? Jeste li i vi nekada napisali takvu zakletvu? (Jesmo.) Da li su ton i početak bili isti kao kod ove? (Nije bila tako direktna.) Je li joj priroda bila ista? (Jeste.) Priroda joj je bila ista. Zaklinjanje nije poput stupanja na bojno polje, za koje je potreban duh herojskog samopožrtvovanja. Za zaklinjanje nije potreban takav duh. Kada se zaklinješ Bogu, moraš dobro da razmisliš o zakletvi i da razumeš zašto treba da je napišeš i kome se zaklinješ i zavetuješ. Ono što Bog od čoveka želi jeste odgovarajući stav, a ne duh. Taj tvoj duh je agresivan i pun negodovanja; kroz njega se ispoljava Sotonina nadmena narav. Nije pobožan i nije ispoljavanje kakvo treba da imaju stvorena bića, a kamoli stav kakav treba da zauzmu stvorena bića. Na ljude koji se na taj način ispoljavaju uticalo je nacionalno junaštvo, zar ne? Ima li veze sa tim? Ljudi su preduboko zatrovani – čim počnu da pišu zakletvu ili zavet, pomisle na sve poznate istorijske ličnosti koje su bile odane svojoj zemlji i svom narodu. Te poznate ličnosti bile su deo Sotonine svite i postupale su beskrupulozno da bi se istakle i svedočile o sebi, da bi zadobile mesto u srcima ljudi i ostavile iza sebe dobar ugled, te tako ušle u istoriju i stekle dobro ime koje će trajati večno. Naredne generacije ocenile su ih kao ljude sa slepom predanošću svojoj zemlji; mislite li da su zaista bili slepi? Šta je u stvari to slepilo? Ono je krajnje podmuklo i rđavo postupanje u kojem ima lične namere. Nije to nikakvo slepilo, a još manje predanost – to je rđavost.

U zajedništvu smo već prilično opsežno razgovarali na temu antihristȃ koji svedoče o sebi. Postoje li još neka pitanja od značaja za ovu temu koja i dalje u potpunosti ne razumete? Neki ljudi svedoče o sebi koristeći se jezikom i izgovaraju određene reči kojima se razmeću, dok se drugi ljudi koriste ponašanjem. Koja su ispoljavanja čoveka koji se koristi ponašanjem da bi svedočio o sebi? Spolja posmatrano, on se upušta u određena ponašanja koja su prilično u skladu s ljudskim predstavama, koja privlače ljudsku pažnju i koja ljudi vide kao prilično plemenita i sasvim u skladu s moralnim normama. Ta ponašanja ljude navode da pomisle kako je taj čovek častan, kako ima integritet, kako zaista voli Boga, veoma je pobožan i zaista poseduje bogobojažljivo srce, te kako je osoba koja stremi ka istini. On često ispoljava neka lepa spoljna ponašanja kako bi ljude naveo na pogrešan put – zar i to ne zaudara na uzdizanje i svedočenje o sebi? Ljudi se obično uzdižu i svedoče o sebi pomoću reči, upotrebljavajući jasan govor kako bi izrazili koliko se razlikuju od širokih masa i kako u odnosu na druge imaju pametnija mišljenja, ne bi li ljudi o njima imali visoko mišljenje i na njih se ugledali. Međutim, postoje i neke metode koje ne podrazumevaju izričit govor, već u njima ljudi koriste spoljne postupke da bi posvedočili kako su bolji od ostalih. Takvi su postupci dobro promišljeni, nose sa sobom skriveni motiv i određenu nameru i prilično su svrsishodni. Zapakovani su i obrađeni na takav način da ljudi u njima vide određena ponašanja i postupke koji su u skladu sa čovekovim predstavama, koji su plemeniti, pobožni i u skladu s pristojnošću sveca, i koji su čak bogoljubivi, bogobojažljivi i u skladu sa istinom. Time postižu isti cilj, sopstveno uzdizanje i svedočenje o sebi, i podstiču druge da imaju visoko mišljenje o njima i da ih obožavaju. Da li ste se ikada susreli sa nečim takvim ili ste to videli? Da li posedujete takva ispoljavanja? Jesu li ove stvari i ova tema o kojima govorim odvojeni od stvarnog života? Zapravo nisu. Daću vam sasvim jednostavan primer. Kad neki ljudi izvršavaju svoje dužnosti, spolja posmatrano, oni deluju veoma zauzeto; namerno nastavljaju da rade u vreme kad drugi jedu ili spavaju, a kad drugi započnu sa izvršavanjem svojih dužnosti, oni odlaze da jedu ili spavaju. S kojim ciljem to rade? Žele da privuku pažnju i svima pokažu da su u toj meri zauzeti izvršavanjem svojih dužnosti da nemaju kad da jedu ili spavaju. U sebi razmišljaju: „Zaista ne nosite nikakvo breme. Kako ste u jelu i spavanju tako preduzimljivi? Niste ni za šta! Pogledajte mene, dok svi vi jedete ja radim, a noću sam još uvek na poslu dok vi spavate. Da li biste bili u stanju da ovako patite? Ja mogu da izdržim ovu patnju; svojim ponašanjem dajem primer.” Šta mislite o ovakvom ponašanju i ispoljavanju? Zar ovi ljudi to ne rade namerno? Neki ljudi ovo rade namerno, pa kakvo je onda to ponašanje? Ti ljudi ne žele da budu konformisti; žele da se razlikuju od širokih masa i da ljudima pokažu kako po čitavu noć užurbano izvršavaju svoje dužnosti, da su naročito u stanju da izdrže patnju. Na ovaj način će ih svi posebno sažaljevati i prema njima pokazivati naročito saosećanje, razmišljajući kako na svojim ramenima nose teško breme, u toj meri da su do guše zatrpani poslom i previše zauzeti da bi jeli ili spavali. I da, ako oni ne mogu da budu spaseni, u tom će slučaju za njih svi preklinjati Boga, umoljavati Boga u sopstveno ime i za njih se moliti. Čineći to, ovi ljudi koriste lepa ponašanja i postupke koji su u skladu sa čovekovim predstavama, kao što su podnošenje patnje i plaćanje cene, kako bi druge ljude nasamarili i na prevaru pridobili njihove simpatije i veličanje. I koji je krajnji rezultat toga? Svi koji su s njima došli u kontakt i videli ih da plaćaju cenu, jednoglasno će reći: „Naš starešina je najsposobniji, najviše je u stanju da istrpi patnju i plati cenu!” Zar time nisu postigli svoj cilj da ljude navedu na stranputicu? A onda, jednog dana, Božja kuća saopšti: „Vaš starešina ne izvršava nikakav stvarni posao. Zaokuplja se poslom bez ikakve svrhe; ponaša se nepromišljeno, proizvoljno i diktatorski. Od crkvenog posla je napravio haos, nije izvršio nijedan posao koji je trebalo da izvrši, nije obavio posao jevanđelja ni posao filmske produkcije, a i crkveni život je u potpunom rasulu. Braća i sestre ne razumeju istinu, nemaju život-ulazak i ne mogu da napišu članke o svedočenju. Najžalosnije je to što ne mogu čak ni da razaznaju lažne starešine i antihriste. Ovakav starešina je krajnje nesposoban; on je lažni starešina koga treba otpustiti!” U ovakvim okolnostima, hoće li ga biti lako otpustiti? Moglo bi da bude teško. Budući da ga sva braća i sestre odobravaju i podržavaju, bude li iko pokušao da otpusti tog starešinu, braća i sestre će iskazati protest i uputiti Višnjem zahtev da ga zadrži. Zašto će biti takav ishod? Zato što ovaj lažni starešina i antihrist koristi lepa spoljna ponašanja, kao što su podnošenje patnje i plaćanje cene, kao i milozvučne reči, da ljude gane, da ih pridobije i navede na pogrešan put. Jednom kad iskoristi ove lažne pojavne oblike da ljude navede na stranputicu, svi će se za njega zauzimati i neće moći da ga napuste. Ovi ljudi jasno znaju da ovaj starešina nije obavio previše pravog posla i da Božje izabranike nije usmeravao da shvate istinu i zadobiju život-ulazak, ali ga oni ipak podržavaju, odobravaju i slede, ne mareći nimalo da li to znači da i sami neće zadobiti istinu i život. Povrh toga, zato što ih je ovaj starešina naveo na stranputicu, svi ti ljudi ga obožavaju, osim njega ne prihvataju nijednog drugog starešinu, pa čak više ne žele ni Boga. Zar se prema ovom starešini ne odnose kao da je Bog? Ako Božja kuća kaže da taj čovek ne radi pravi posao i da je lažni starešina i antihrist, ljudi u njegovoj crkvi će protestvovati i pobuniti se. Kažite Mi, u kojoj meri je ovaj antihrist naveo ljude na pogrešan put? Ako je to delo Svetoga Duha, onda će se stanje ljudi u najmanju ruku poboljšati, više će razumeti istinu, postaće pokorniji prema Bogu, u svom srcu će imati veće mesto za Boga i bolje će razaznavati lažne starešine i antihriste. S ove tačke gledišta, situacija o kojoj smo upravo razgovarali nipošto nije delo Svetoga Duha – jedino antihristi i zli duhovi mogu ljude u toj meri da navedu na stranputicu delujući u kraćem vremenskom periodu. Mnoge ljude ovi antihristi navode na pogrešan put i kontrolišu ih, pa ti ljudi u svom srcu imaju mesto samo za antihriste, ali ne i za Boga. Ovo je krajnji rezultat koji se postiže kad se antihristi uzdižu i o sebi svedoče kroz lepa spoljna ponašanja. Oni lepa spoljna ponašanja podnošenja patnje i plaćanja cene koriste da bi se uzdizali i o sebi svedočili, a to je jedan od načina koje antihristi koriste da ljude navedu na pogrešan put i da ih kontrolišu. Sad vam je ova stvar jasna, zar ne? Zar to što antihrist koristi lepa spoljna ponašanja podnošenja patnje i plaćanja cene kako bi ljude naveo na pogrešan put nije veoma lukavo i podmuklo? I zar i vi ponekad ne radite ove stvari? Neki ljudi uveče piju kafu ne bi li potkrepili snagu pripremajući se da do kasno izvršavaju svoje dužnosti. Braća i sestre brinu o njihovom zdravlju i pripremaju im pileću supu. Kad pojedu supu, ovi ljudi kažu: „Hvala bogu! Uživao sam u blagodati božjoj. Ovo ne zaslužujem. Sad kad sam pojeo ovu pileću supu, moram da budem efikasniji u izvršavanju svojih dužnosti!” U stvarnosti, svoje dužnosti nastavljaju da izvršavaju na uobičajen način, nimalo ne unapređujući svoju efikasnost. Zar se ne pretvaraju? Pretvaraju se, a ova vrsta ponašanja takođe je prikriveno uzdizanje i svedočenje o sebi; ishod je u tome da se ljudi navedu da ih odobravaju, da o njima imaju visoko mišljenje i postanu njihovi nepokolebljivi sledbenici. Ako ljudi imaju ovakav mentalitet, zar nisu zaboravili Boga? U svom srcu više nemaju Boga, pa o kome razmišljaju po ceo dan i celu noć? O svom „dobrom starešini”, o svom „voljenom”. Neki antihristi su prema većini ljudi naizgled veoma srdačni i u svom govoru pribegavaju raznim tehnikama kako bi ljudi uvideli da su puni ljubavi i voljni da se s njima zbliže. Kad im se bilo ko približi i s njima stupi u kontakt, sijaju od radosti i takvim se ljudima obraćaju vrlo nežnim tonom. Čak i kad primete da su neka braća i sestre nedosledni u svojim postupcima, i da su time naškodili interesima crkve, oni ih ni najmanje ne orezuju, već ih samo ohrabruju i teše, i vrbuju ih dok ovi izvršavaju svoje dužnosti – vrbuju ljude sve dok ih sve ne dovedu pred sebe. Pod uticajem antihristȃ ljudi postepeno postaju razneženi; svi zdušno odobravaju njihovo srce puno ljubavi i nazivaju ih ljudima koji vole Boga. Na kraju ih svi obožavaju i po svakom pitanju traže da s njima razgovaraju u zajedništvu, poveravajući ovim antihristima sve svoje najdublje misli i osećanja, u toj meri da se više ni ne mole Bogu niti u Božjim rečima više traže istinu. Zar ovi antihristi nisu ove ljude naveli na stranputicu? Ovo je još jedno sredstvo kojim se antihristi koriste da bi ljude naveli na pogrešan put. Kad se upuštate u ovakvo ponašanje i postupke ili gajite ove namere, jeste li svesni da u tome postoji problem? A kad toga postaneš svestan, možeš li da promeniš pravac svog kretanja? Ako, kada postaneš svestan, možeš da razmisliš o sebi i osetiš istinsko kajanje, pa ustanoviš da su tvoje ponašanje, postupci ili namere problematični, to dokazuje da si preokrenuo svoj pravac kretanja. Ako si svestan svojih problema, ali po tom pitanju ništa ne preduzimaš i ponašaš se shodno svojim namerama, tonući sve dublje i dublje dok ne dostigneš dno sa koga više ne možeš da se izvučeš, u tom slučaju nisi preokrenuo svoj pravac kretanja i namerno se okrećeš protiv Boga, uzdižući sebe i svedočeći o sebi, udaljavajući se od istinitog puta. Kakva je ovo narav? To je narav antihrista. Da li je to ozbiljno? (Jeste.) U kojoj meri je ozbiljno? Ishod osobe koja usvaja sve podmuklija i lažljivija sredstva, koristeći podnošenje patnje i plaćanje cene da bi ljude navela na stranputicu, nastojeći da ih privoli da je obožavaju i slede, isti je kao ishod osobe koja se otvoreno uzdiže i svedoči o sebi – priroda ta dva ishoda je ista. Koje god sredstvo da koristiš da bi se uzdizao i o sebi svedočio, bilo da su to jasan govor ili neka druga prilično očigledna lepa ponašanja, svugde je posredi ista priroda. Svako sredstvo u sebi sadrži svojstvo antihrista, i svojstvo nadmetanja s Bogom oko Njegovih izabranika. Kakav god da je oblik tvojih ispoljavanja, odnosno koja god da su sredstva koja koristiš, sve dok je tvoja namera nepromenjena, a posledice su iste, sve to je po svojoj prirodi isto. Dakle, jasno je da su antihristi veoma lukavi i da istinu ne vole i ka njoj ne streme. Međutim, u stanju su da podnošenje muka i plaćanje cene iskoriste kao sredstvo da bi ljude naveli na pogrešan put – u tome je rđavost antihristȃ.

Neki ljudi izlažu nekakve apsurdne teorije i apstraktne argumente da bi drugi mislili da su obrazovani intelektualci i da su njihovi postupci vrlo duboki, pa time ostvaruju svoj cilj da ih ljudi obožavaju. Odnosno, oni uvek žele da učestvuju u svemu i da o svemu daju svoje mišljenje. Čak i kada su svi već doneli konačnu odluku, ako oni tom odlukom nisu zadovoljni, deklamuju nekakve bombastične ideje da bi se napravili važni. Zar nije i to jedan od načina uzdizanja sebe i svedočenja o sebi? U nekim slučajevima, svi su već raspravili o svemu, posavetovali se, pronašli načela i odlučili o merama koje treba preduzeti, ali oni tu odluku ne prihvataju i nerazumno ometaju, govoreći: „Neće moći. Niste to detaljno razmotrili. Pored tih nekoliko aspekata o kojima smo govorili, ja sam se setio još jednog.” U stvari, aspekt kojeg se takav čovek setio samo je nekakva apsurdna teorija; samo cepidlači. Ti ljudi su u potpunosti svesni da cepidlače i da drugima otežavaju stvari, ali ipak to rade. Koji je njihov cilj? Da pokažu ljudima da su drugačiji, da su pametniji od drugih. A misle ovako: „Dakle, vi ste svi na ovom nivou? Moram da vam pokažem da je moj nivo viši.” Obično ignorišu sve što drugi kažu, ali, čim se pojavi neka važna tema, počnu da remete stvari. Kako se zove takva vrsta čoveka? U govornom jeziku, zove se cepidlaka i mućak. Kako cepidlaka obično nastupa? Uživa u tome da deklamuje bombastične ideje i da postupa podlo i nepošteno. Ako od njega zatražiš da predstavi tačan plan akcije, neće biti u stanju da ga sačini, a ako zatražiš da reši nešto ozbiljno, neće umeti. On radi samo podle stvari i uvek hoće ljude da „iznenadi” i da se razmeće svojim sposobnostima. Kako se ono beše kaže? „Starica stavlja ruž za usne – da biste imali u šta da gledate.” To znači da uvek želi da se razmeće svojim sposobnostima, pa bez obzira na to da li ume dobro da prikaže te sposobnosti, hoće ljudima da dȃ do znanja: „Ja se ističem više od vas. Vi niste ni za šta, obični ste smrtnici, obični ljudi. Ja sam poseban i uzvišen. Podeliću svoje ideje da vas iznenadim, pa ćete videti da li sam iznad vas ili nisam.” Zar se time ne remete stvari? On namerno remeti stvari. Kakvo je to ponašanje? On izaziva prekidanje i ometanje. Pri tom misli ovako: u ovoj stvari još nisam pokazao koliko sam pametan, zato ću, bez obzira na to čijim ću interesima naškoditi i čiji će trud biti protraćen, ovo sabotirati sve dok svi ne poveruju da sam superioran, sposoban i vešt. Tek tada ću dozvoliti da se ta stvar nesmetano odvije. Postoje li ovakvi loši ljudi? Jeste li i vi već radili takve stvari? (Jesmo. Dešavalo se da su drugi već završili sa raspravom o nekom pitanju i skovali odgovarajući plan, ali, pošto me nisu obavestili dok su donosili odluku, namerno sam tom planu našao zamerku.) Kada si to radio, jesi li si u srcu znao da li je to ispravno ili pogrešno? Jesi li znao da je to ozbiljan problem i da izaziva zastoje i smetnje? (U to vreme nisam toga bio svestan, ali pošto su me braća i sestre oštro orezali i pošto sam jeo i pio Božje reči suda i grdnje, video sam da je problem ozbiljan, da izaziva zastoje i smetnje u radu crkve i da je jedna vrsta sotonskog ponašanja.) Pošto si prepoznao koliko je to ozbiljno, kada su ti se kasnije dešavale slične stvari, jesi li bio u stanju da se malo promeniš i da ostvariš nekakav ulazak u svom pristupu? (Jesam. Kada sam otkrio takve misli i ideje, postao sam svestan da je u pitanju sotonska narav, da ne mogu tako da radim stvari, i uspeo sam da se svesno molim Bogu i da se pobunim protiv tih nekorektnih misli i ideja.) Uspeo si donekle da se promeniš. Kada imaš takve probleme iskvarenosti, moraš da tragaš za istinom da bi ih rešio, da se obuzdavaš i da se moliš Bogu. Kada misliš da te drugi gledaju s prezirom, da nemaju dobro mišljenje o tebi i da te ne shvataju ozbiljno, pa stoga želiš da izazoveš smetnje, kada imaš tu misao, moraš da budeš svestan da ona ne dolazi od normalne ljudskosti, već iz sotonske naravi, te da će, ako tako nastaviš, biti problema i da ćeš najverovatnije uvrediti Božju narav. Prvo moraš da znaš da se obuzdaš, a zatim da dođeš pred Boga da Mu se pomoliš i da promeniš smer. Kada ljudi žive u sopstvenim mislima, u sopstvenim iskvarenim naravima, ništa što rade nije u skladu sa istinom niti može da udovolji Bogu; sve što rade puno je neprijateljstva prema Njemu. Sada ste u stanju da priznate tu činjenicu, zar ne? Antihrist se najočiglednije ispoljava time što večito želi da se bori za slavu i dobit i ne libi se da prekida i ometa rad crkve da bi zadobio ugled i status. U stvari, svi ljudi poseduju ta ispoljenja, ali, ako si u stanju da to prepoznaš i priznaš, pa da zatim promeniš smer, da zauzmeš stav iskrenog pokajanja pred Bogom i promeniš pristup, ponašanje i narav, onda si neko ko stremi ka istini. Ako ne priznaješ te stvarne probleme, svakako nemaš pokajnički stav i nisi čovek koji stremi ka istini. Ako ne prestaješ da koračaš putem antihrista, već slediš taj put do samog kraja, a i dalje misliš da to nije problem, i ako nisi spreman da se pokaješ, već nastavljaš tako da se ponašaš i da se nadmećeš za slavu i dobit sa delatnicima i starešinama, ako insistiraš da se ističeš više od drugih, da odudaraš od gomile i da budeš bolji od drugih ma kojoj grupi pripadao, onda si u nevolji! Ako nastaviš da stremiš ka ugledu i statusu i tvrdoglavo odbijaš da se pokaješ, onda si antihrist i osuđen si da na kraju budeš kažnjen. Božje reči, istina, savest i razum ne utiču na tebe i sigurno je da ćeš doživeti kraj antihristȃ. Ne možeš biti spasen i za tebe nema iskupljenja! To da li ljudi mogu da zadobiju spasenje, da li mogu da počnu da se boje Boga i da se klone zla, zavisi od toga da li, kada se spoznaju, prikazuju ispoljenja istinskog pokajanja, kao i od stava sa kojim prilaze istini i od puta koji izaberu. Ako ne napustiš put antihrista, već izabereš da udovoljavaš sopstvenim ambicijama i željama, bestidno se suprotstavljajući istini i Bogu, za tebe nema iskupljenja. Ako neko, bez obzira na veličinu svojih grešaka i na broj zlih dela koja je počinio, ne ume da se uplaši, ne oseća se krivim, već stalno nalazi izgovore za sebe i ne oseća ni mrvicu griže savesti, to je onda pravi pravcati antihrist i đavo. Ako, pak, neko samo poseduje razna ispoljenja antihristȃ, ali je u stanju da prizna svoje greške, da se vrati unazad i u srcu oseti kajanje, to je onda stvar drugačije prirode nego kod antihristȃ i nešto je sasvim drugo. Stoga je, za zadobijanje spasenja, ključno da li je neko u stanju da promišlja o sebi, da li ima pokajničko srce i da li je u stanju da krene putem stremljenja ka istini.

Četvrta stavka, uzdizanje sebe i svedočenje o sebi, pristup je koji antihristi dosledno koriste. U stanju ste da razaznate očigledna sredstva, načine i metode pomoću kojih antihristi sebe uzdižu i svedoče o sebi, ali, jeste li u stanju da razaznate skrivenija ponašanja i ispoljavanja? Očigledne stvari kao što je upotreba jezika za uzdizanje sebe i svedočenje o sebi i vi sami pokazujete, a videli ste i druge kako ih pokazuju, tako da ste u stanju da ih razaznate. Ali ako se ne koristi jezik, već se samo ispolje određena ponašanja, hoćete li i njih biti kadri da razaznate? Može se reći da većina ljudi nije kadra za to. Koje su, dakle, karakteristike ponašanja kojima se antihristi uzdižu i svedoče o sebi? Njihovo ponašanje je svakako u skladu sa ljudskim predstavama, uobraziljom, moralom, savešću i osećanjima. Šta još? (To ponašanje izaziva odobravanje i obožavanje ljudi.) Izaziva odobravanje i obožavanje; to je ishod do kojeg dovodi. Ako to ponašanje pogledamo imajući u vidu njegov ishod, ono zaista ima osobinu da navodi ljude na stranputicu. Ako imamo u vidu prirodu tog postupanja, ono je vrlo svrhovito. Kada se, na primer, antihrist razboli, a hoće da navede ljude na stranputicu i da zadobije njihovo uvažavanje, da li će on lek uzeti pred svima ili kada ne bude nikoga u blizini? (Pred svima.) Zar se iza toga ne krije neka namera? To znači da se on ponaša shodno nekoj svrsi. Šta je njegov stvarni cilj kada tako uzima lek? Hoće time da zadobije priznanje, pa ti govori: „Gledaj, toliko sam umoran od vršenja dužnosti da sam se razboleo, a ipak se ne žalim i ne puštam ni suzu. Iako se lečim, ipak sam u stanju da istrajno obavljam dužnost čak i dok uzimam lekove.” A, u stvari, on se možda i nije razboleo od iscrpljenosti zbog obavljanja dužnosti, niti tek pošto je poverovao u Boga. On samo pokušava da koristi ta razna ponašanja da bi ljudima preneo poruku da pati i da plaća cenu, da je u toj sredini mnogo propatio a ni jednom se nije požalio, da i dalje aktivno obavlja svoju dužnost i da ima volju da istrpi patnju. Šta on time ljudima neprimetno govori? Da je njegova odanost Bogu van svake sumnje. Time upravo želi da izrazi da je odan i da je spreman da plati cenu. Zar nije to jedan način prikrivenog uzdizanja sebe? Da je taj čovek razuman, on svoju bolest ne bi pominjao, molio bi se Bogu kada nema nikoga u blizini, izražavao bi svoju rešenost i nastojao sebe da spozna, ili bi jednostavno normalno uzimao lekove. Ukratko, ne bi koristio sva ta spolja vidljiva ponašanja da saopšti ljudima da pati, da odano vrši dužnost i da treba da ga nagrade. Ne bi gajio te namere. Međutim, ako se on ponaša posebno upadljivo u želji da stekne uvažavanje i pohvalu ljudi, onda iza toga stoji jasna svrha. A koja je svrha toga? Svrha je u tome da, preko poruke koju ljudima prenosi, ostvari cilj da se uzdigne i posvedoči o sebi. Ako je odan, Bog će to znati, pa zašto onda mora da se hvališe time pred drugim ljudima i da svima to objavljuje? Koji mu je cilj kada to svima objavljuje? Cilj mu je da ljudi imaju visoko mišljenje o njemu. Da nema taj cilj, on bi postupao bez neke posebne namere i drugi ga ne bi videli kako radi takve stvari. Ako je, pak, njegovo postupanje sračunato prema određenoj svrsi, on će odmeriti težinu svojih postupaka, dići će galamu i dobro će razmisliti o mestu i vremenu, čekaće da svi budu u blizini, pa će tek onda od nekoga zatražiti da mu donese lek; obelodaniće svoju bolest javno i uz veliku pompu. To radi s vrlo jasnom svrhom. Da nema taj cilj, on bi čekao da ne bude nikoga u blizini, pa bi tek onda uzeo lek. Tvoja spremnost da istrpiš patnju i da platiš cenu deo je tvog odnosa sa Bogom; nije potrebno da je objašnjavaš i objavljuješ ljudima. Ako je objasniš ljudima, šta ti oni mogu dati? Postoji li još nešto što možeš da dobiješ od njih osim njihovog saosećanja i pohvale? Ne, nema ničeg više. Kada, vršeći dužnost, malo patiš i platiš neku cenu, to su, s jedne strane, stvari koje i treba da radiš, spreman si da ih radiš i na taj način vršiš svoju dužnost. S druge strane, to su ispoljavanja koja, kao stvoreno biće, treba da pokažeš pred Stvoriteljem, pa zašto bi ih onda pokazivao u javnosti? Kada ta ispoljavanja iznosiš u javnosti, ona postaju odvratna. Šta biva s prirodom tog ponašanja? To ponašanje se pretvara u uzdizanje sebe, svedočenje o sebi i navođenje drugih na stranputicu – njegova priroda se menja. Tako se neki ljudi uvek pred drugima češu po glavi, a kada ih neko upita o tome, kažu: „Nisam prao kosu već više od 10 dana – bez prestanka se sastajem sa primaocima jevanđelja. Pre neki dan sam pokušao da nađem malo vremena da operem kosu, ali je onda došao mogući primalac jevanđelja da se raspita, pa nisam mogao da odem.” A, u stvari, taj čovek namerno ne pere kosu da bi kod ljudi stvorio utisak da vrlo revnosno vrši svoje dužnosti. To se zove razmetanje. Koji je njegov cilj kada se razmeće? Cilj mu je da ljudi steknu visoko mišljenju o njemu, a priroda tog ponašanja je uzdizanje sebe i svedočenje o sebi. Čak i kod takvih malih stvari, on ne propušta priliku, i od svake od njih hoće da napravi veliko pitanje, da je pretvori u neku vrstu vrednog resursa koji može da iskoristi za hvalisanje, za udovoljavanje svojim ambicijama i željama i za postizanje cilja da ga ljudi cene i obožavaju. Zar to nije sramotno? Sramotno je i odvratno. Odakle dolaze sve te stvari? Dolaze iz Sotonine iskvarene naravi u kojoj se kriju pretvornost, lažljivost, rđavost i ambicije. Takav čovek neprestano razmišlja o svom statusu, ugledu i slici koju drugi imaju o njemu. Ništa ne propušta, uvek traži načine da te stvari pretvori u kapital, u resurse koje će upotrebiti da navede ljude da ga uvažavaju i obožavaju. Kada, na kraju, ostvari svoj cilj, on se ponaša kao da mu do njega nije stalo. I to je neka vrsta lažnog predstavljanja, jer taj čovek, u stvari, u sebi potajno slavi i zadovoljan je sobom. Zar to nije još odvratnije? Jasno je da on već ima vrlo visok status, da ga svi cene, ugledaju se na njega, slušaju ga i slede, ali on se izvana ipak pretvara da ne voli status. To je još licemernije. On na kraju sve navodi na stranputicu, pa ljudi kažu da je rođen bez ambicije i da je čovek od dela. A, u stvari, dovoljna je mala provera da se to razotkrije: ako mu oduzmu status, odmah će prestati da obavlja svoje dužnosti. Desiće se to brzo; jedna jedina sitnica otkriće njegove ambicije. To su ponašanja i pristupi koje Sotonina iskvarena narav u ljudima iznosi na svetlost dana, kao i razna ružna ljudska stanja. Iz takvih ispoljavanja vidi se da čovek voli status i da želi da zauzme mesto u srcima ljudi. Želi da poseduje srca ljudi, da ih pridobije i da postigne da ga obožavaju, da se ugledaju na njega, pa čak i da ga slede, čime preuzima Božje mesto u ljudskim srcima. To je želja koju svaki čovek od rođenja poseduje. A šta to dokazuje? Da ono što ljude u životu kontroliše jeste Sotonina narav. U čitavom iskvarenom čovečanstvu nema nijednog čoveka koji ne voli status – čak i budala želi da postane funkcioner, čak i tupan želi da upravlja drugima. Svako voli status, svako radi stvari radi statusa i nadmeće se sa Bogom oko statusa. Svako ima takva ponašanja i pristupe, kao i takvu narav. Pa, kada razotkrivamo antihrista dok se uzdiže i svedoči o sebi, mi istovremeno razotkrivamo iskvarenu narav u svakom čoveku. Sa kojim ciljem je razotkrivamo? Sa ciljem da ljudi shvate da ta ponašanja i ispoljavanja uzdizanja sebe i svedočenja o sebi nisu nešto što treba da poseduje normalna ljudskost, već su to otkrivenja iskvarene naravi i negativne stvari dostojne prezira. Ma koliko da su tvoje metode uzdizanja sebe i svedočenja o sebi oštroumne, a tvoji postupci pritajeni, normalna ljudskost ne bi trebalo da poseduje ništa od toga, a Bog sve te stvari osuđuje, proklinje i gnuša ih se. Stoga ljudi treba te metode da ostave po strani. Uzdizanje sebe i svedočenje o sebi nije poriv koji je Bog stvorio za čoveka – naprotiv, to je jedno od najčešćih otkrivenja Sotonine iskvarene naravi i, povrh toga, to je jedna od najčešćih i najkonkretnijih naravi i metoda Sotonine iskvarene suštine.

Da li vam razgovor u zajedništvu o konkretnim primerima pomaže da razumete različita ispoljavanja uzdizanja sebe i svedočenja o sebi, bilo da su u pitanju očigledni ili skriveniji načini govora i postupanja? (Da, pomaže.) U čemu vam pomaže? Pomaže ljudima da razaznaju sebe i druge. Ta stanja, ispoljavanja i otkrivenja o kojima govorim stvari su koje vi često prikazujete, pa stoga treba svoja stanja da uporedite sa njima, da razumete tačno šta ste, kakav je tačno život na koji se oslanjate i u koji se uzdate da biste preživeli, šta tačno taj život sadrži, šta tačno ljudi zbog tih naravi rade i proživljavaju. Kada budu razumeli ta konkretna ponašanja i ispoljavanja, te konkretne pristupe i naravi, ljudi će postepeno uspeti da detaljno analiziraju i spoznaju sebe, sopstvenu suštinu i svoju prirodu suprotstavljenu Bogu, pa će tada otpustiti te pristupe, doći pred Boga, istinski se promeniti na bolje, i početi praktično da deluju u skladu sa istinom i da je proživljavaju. Neki kažu: „Pošto je uzdizanje sebe i svedočenje o sebi pristup koji nije u skladu sa istinom i koji potiče od Sotone i antihristȃ, ako ne govorim ništa i ne radim ništa, zar to ne znači da se ne uzdižem i da ne svedočim o sebi?” To nije tačno. Kakvo je to, onda, ponašanje kada se čovek ne uzdiže i ne svedoči o sebi? Ako se hvališeš i svedočiš o sebi u vezi sa određenom stvari, rezultat koji ćeš postići jeste obožavanje i visoko mišljenje nekih ljudi o tebi. Ali, ako se ogoliš i podeliš svoju samospoznaju u vezi sa istim tim pitanjem, onda je to drugačije prirode. Zar to nije istina? Obična ljudskost bi trebalo da uključuje sposobnost čoveka da se ogoli da bi govorio o svojoj samospoznaji. To je pozitivna stvar. Ako zaista poznaješ sebe i ako o svom stanju govoriš tačno, iskreno i precizno; ako govoriš o znanju koje je potpuno zasnovano na Božjim rečima; ako su oni koji te slušaju poučeni i imaju od toga koristi i ako svedočiš o Božjem delu i slaviš Boga, to je onda svedočenje o Bogu. Ako, ogoljujući se, mnogo pričaš o svojim vrlinama, o tome kako si patio, plaćao cenu i bio postojan u svom svedočenju, pa ljudi steknu visoko mišljenje o tebi i obožavaju te, to je onda svedočenje o sebi. Moraš biti u stanju da razlikuješ ta dva ponašanja. Na primer, kada objašnjavaš kako si, u susretu sa kušnjama, bio slab i negativan i kako si, pošto si se molio i tragao za istinom, konačno razumeo Božju nameru, stekao veru i bio postojan u svom svedočenju, to je uzdizanje Boga i svedočenje o Njemu. To nikako nije hvalisanje niti svedočenje o sebi. Stoga, da li se hvališeš i svedočiš o sebi ili ne zavisi prvenstveno od toga da li govoriš o svojim stvarnim iskustvima i da li postižeš efekat svedočenja o Bogu; takođe treba videti kakve su ti namere i ciljevi kada govoriš o svom iskustvenom svedočenju. Kada to učiniš, lako ćeš razaznati kakvo je tvoje ponašanje. Ako, dok svedočiš, imaš ispravnu nameru, onda, čak i ako ljudi steknu visoko mišljenje o tebi i obožavaju te, to nije nikakav problem. Ako imaš pogrešnu nameru, onda je to problem čak i ako niko nema visoko mišljenje o tebi i niko te ne obožava – a ako ljudi imaju visoko mišljenje o tebi i obožavaju te, onda je to još veći problem. Stoga nije dovoljno da posmatraš samo rezultate da bi utvrdio da li se čovek uzdiže i svedoči o sebi. Moraš prvenstveno posmatrati njegovu nameru; ta dva ponašanja treba razlikovati na osnovu namera. Ako budeš pokušao da ih razaznaš isključivo na osnovu rezultata, verovatno ćeš optužiti i neke dobre ljude. Neki ljudi dele naročito iskreno svedočenje, pa drugi stoga imaju o njima visoko mišljenje i obožavaju ih – da li može da se kaže da ti ljudi svedoče o sebi? Ne može. Kod tih ljudi nema nikakvog problema, svedočenje koje oni dele i dužnost koju obavljaju drugima su od koristi, a samo budalasti i neuki ljudi iskrivljenog razumevanja obožavaju druge ljude. Prilikom razlučivanja da li neko sebe uzdiže i svedoči o sebi, ključno je da posmatraš govornikove namere. Ako ti je namera da svima pokažeš kako je tvoja iskvarenost razotkrivena i kako si se promenio, kao i da ljudima omogućiš da iz toga izvuku neku korist, onda su tvoje reči iskrene, istinite i u skladu sa činjenicama. Takve su namere ispravne i ti se ne hvališeš i ne svedočiš o sebi. Ako ti je namera da svima pokažeš da imaš stvarna iskustva, da si se promenio i da poseduješ istina-stvarnost zato da bi oni stekli visoko mišljenje o tebi i obožavali te, onda su te namere pogrešne. To jeste hvalisanje i svedočenje o sebi. Ako je iskustveno svedočenje koje iznosiš lažno, ukaljano i izgovoreno u nameri da ljude nasamari, da ih spreči da vide tvoje istinsko stanje i da spreči razotkrivanje tvojih namera, iskvarenosti, slabosti i negativnosti pred drugima, onda takve reči obmanjuju i navode na stranputicu. To je lažno svedočenje, varanje i sramoćenje Boga, a On to najviše mrzi. Postoje jasne razlike između tih stanja i one se mogu razaznati na osnovu namere. Ako si u stanju da razaznaš druge, moći ćeš da prozreš njihova stanja, a tada ćeš moći da razaznaš i sebe i da prozreš sopstvena stanja.

Neki ljudi, kada čuju sve ove propovedi, i dalje nastavljaju da se uzdižu i da svedoče o sebi baš kao i do tad. Kako da se odnosiš prema takvim ljudima? Budi pronicljiv u odnosu na njih, razotkrij ih i drži se podalje od njih. Ako su njihove reči vredna referenca, možeš ih prihvatiti, ali ako se na njih nikako ne možeš pozvati, treba da ih napustiš i ne treba da budeš pod njihovim uticajem. Ako su dotični ljudi starešine, razotkrij ih, prijavi ih, napusti ih i ne prihvataj njihovo vođstvo. Reci ovako: „Uvek svedočiš o sebi i uzdižeš se, uvek nas otupljuješ, kontrolišeš i navodiš nas na stranputicu. Svi smo se udaljili od Boga, do te mere da Ga više nemamo ni u srcima – tamo si samo ti. Sada ćemo ustati i napustićemo te.” Moraš tako da postupiš, morate jedni druge da nadzirete, da nadzirete i sebe i druge. Zar se niste često češali po glavi pred drugima ili govorili ljudima da ste preskočili više obroka kada ste, u stvari, njima iza leđa, stalno nešto grickali? Kada se povremeno desi da okruženje to ne dopusti, normalno je da se ljudi mesec dana ne tuširaju ili da preskoče tuširanje ili pranje kose zato što su prezauzeti. Sve su to uobičajene pojave i to su cene koje ljudi i treba da plaćaju. Nije to ništa strašno – ne pravite od komarca magarca. Ali, ako neko stvarno preuveličava takve stvari, ako se namerno češe po glavi pred drugima i govori da nije prao kosu nekoliko dana, namerno uzima lekove pred drugima ili se pretvara da je iscrpljen i u lošem fizičkom stanju, onda svi treba da ustanu da ga razotkriju i da izraze svoje nezadovoljstvo njime. Na taj način se može sputati takav bestidnik. On se ponaša licemerno, razmeće se da bi ga drugi videli, istovremeno pokušavajući da navede ljude da odobre njegovo ponašanje, da ga gledaju sa zavišću, divljenjem i poštovanjem. Zar on ne vara ljude? Takvi su pristupi isti kao postupci fariseja, koji su u rukama držali Sveto pismo i molili se Bogu po uličnim ćoškovima. Ni po čemu se ne razlikuju od njih. Čim neko pomene fariseje koji u rukama drže Sveto pismo i stoje po ćoškovima na ulici čitajući ga i moleći se, ti ljudi misle: „To je prava sramota. Ja tako nešto ne bih uradio.” A ipak namerno uzimaju lekove i češu se po glavi pred drugima, nesvesni da su njihovi postupci iste prirode. Nisu u stanju to da prozru. Kada se, u budućnosti, budete susretali sa takvim stvarima, morate naučiti da razaznate i razotkrijete takve ljude, da razotkrijete njihovo sveukupno licemerje – onda oni neće smeti tako da se ponašaju. Morate malo izvršiti pritisak na njih i naterati ih da uvide da su takvi pristupi, ponašanja i naravi sramotni i da ih svi jako preziru. Ako ih ljudi toliko preziru, da li ih prezire i Bog? On ih prezire još više. Ti, sam po sebi, nisi ništa. Već si dovoljno jadan, čak i ako se ne uzdižeš i ne svedočiš o sebi. A kad si toliko jadan, a još se i uzdižeš i svedočiš o sebi, zar ljudima to neće biti odvratno? Nikada nisi odano vršio svoju dužnost, nikada nisi principijelno postupao i nisi ni u kom pogledu udovoljio Božjim zahtevima. Već si u nevolji, pa ako se još i uzdižeš i svedočiš o sebi, zar ti neće onda biti još teže? Bićeš još dalje od Božjih zahteva i još udaljeniji od toga da ispuniš kriterijum za sticanje spasenja.

Reci mi, koja je priroda problema uzdizanja sebe i svedočenja o sebi? Sotona je do te mere iskvario ljude; njihova ljudskost i njihov razum više nisu normalni, zar ne? Jeste li nekada u vršenju svojih dužnosti ispoljili uzdizanje sebe i svedočenje o sebi? Ko može da govori o tome? (Ja sam ispoljio takvo ponašanje. Kada obavljam svoju dužnost do kasno u noć, ja pošaljem poruku grupi sa kojom se okupljam da bi drugi znali da u taj kasni sat još uvek nisam zaspao, te da bi mislili da sam u stanju da istrpim patnju i da platim cenu. Ja sam to radio, a često sam i druge viđao kako rade isto.) Izgleda da takvih ljudi ima mnogo i da nisu u manjini. Zar takvo ponašanje nije neumesno? Kako je samo glupavo! Ko još želi nešto da kaže? (Ja sam ispoljio takvo ponašanje. Kada vidim da postoje neki problemi u radu crkve, ja se latim rešavanja tih problema, stvarajući ljudima lažni utisak da sam pun entuzijazma, dok nakon tog svog istupanja veći deo vremena zapravo ne radim ništa. Ne napredujem u radu, nisam efikasan, pa se, na kraju, ta stvar ne sredi i taj problem ne reši. Koristim svoj površni entuzijazam da nasamarim ljude i da prikrijem činjenicu da ne sprovodim istinu u delo.) Izgovaraš prazne reči, odaješ lažno samopouzdanje, a ne preduzimaš nikakve stvarne mere. Pokazuješ ljudima svoju energičnost, praviš se da sprovodiš istinu u delo, a kada treba nešto da uradiš, ti se ne latiš posla ozbiljno, već samo izvikuješ slogane. Na kraju, tresla se gora – rodio se miš, a stvar ostaje nezavršena. I takvo ispoljavanje navodi na stranputicu. A da li ćeš ubuduće, kada te nešto slično zadesi, biti pronicljiv po tom pitanju? (Sada sam u stanju da to donekle razaznam.) Hoćeš li imati nekakav smer? Ako te takva stvar ponovo zadesi, možeš da preduzmeš dva koraka. Prvi korak je procena da li si stvarno u stanju da se pobrineš za taj problem. Ako jesi, onda treba njime da se pozabaviš ozbiljno i praktično. Drugi korak je molitva Bogu i molba da te On vodi u toj stvari. A kada preduzmeš akciju, treba da prihvatiš da te svi nadziru i da istovremeno budeš rešen da sarađuješ i da radiš zajedno sa svima da bi obavio taj zadatak. Ako naučiš da radiš korak po korak i da radiš na trezven način, rešićeš taj problem. Ako večito izgovaraš prazne reči, hvališeš se i blebećeš, ako stvari radiš površno, otaljavaš ih i uopšte nisi trezven, onda si nepošten. Budući da si u stanju da vidiš da u radu crkve postoji problem i da si u stanju da predložiš kako da se taj problem reši, to je dokaz da možda imaš potencijal i da možda imaš radne sposobnosti da rešiš to pitanje. Problem je jedino u tvojoj naravi – postupaš naprasito, nespreman si da platiš cenu i fokusiraš se isključivo na izvikivanje praznih slogana. Kada otkriješ neki problem, prvo pogledaj da li si u stanju da ga rešiš, a ako jesi, onda preuzmi na sebe taj zadatak i obavi ga do kraja, reši problem, obavi i ispuni svoju dužnost i položi račune o tome Bogu. To znači obavljati svoje dužnosti i postupati i vladati se trezveno. Ako nisi u stanju da rešiš taj problem, onda ga prijavi svom starešini i vidi ko je najpogodniji da se tim problemom pozabavi. Prvo moraš da ispuniš svoju odgovornost; tako ćeš znati da si se držao svoje dužnosti i da si stajao na pravom mestu. Kada otkriješ problem, ako nisi u stanju da ga rešiš, ali si u stanju da ga prijaviš, onda si ispunio svoju prvu odgovornost. Ako osećaš da je to dužnost koju ti treba da obaviš i da si spreman da se sa njom nosiš, treba da zatražiš pomoć od braće i sestara, da prvo u zajedništvu porazgovarate o načelima i skujete plan, pa da zatim skladno radite zajedno da bi okončali tu stvar. To je tvoja druga odgovornost. Ako si u stanju da preuzmeš na sebe obe te odgovornosti, onda će to značiti da si dobro obavio svoju dužnost i bićeš čovek koji ispunjava uslov da se nazove stvorenim bićem. Ljudske dužnosti sastoje se samo od ta dva aspekta. Ako si u stanju da preuzmeš na sebe stvari koje vidiš i koje si u stanju da uradiš, kao i da dobro obaviš svoje dužnosti, onda si u skladu sa Božjim namerama.

Ima li i drugih manifestacija uzdizanja sebe i svedočenja o sebi? (Ja sam nedavno ispoljio takvo ponašanje. Kada sam obavljao svoje dužnosti, po ceo dan sam se zanimao nekim stvarima, a u crkvi je bilo nekih problema koje nisam praktično rešio, već sam se njima samo površno bavio. Međutim, neki su ljudi videli da sam po ceo dan zauzet obavljanjem svoje dužnosti, pa su imali visoko mišljenje o meni i divili su mi se. Zar ne sadrži i to ponašanje elemente uzdizanja sebe i svedočenja o sebi? Ne vidim to pitanje jasno i uvek se osećam pomalo sputano.) Je li to svedočenje o sebi? Ako si zauzet obavljanjem svojih dužnosti i kadar da bez žalbe istrpiš patnju, pa Božji izabranici imaju visoko mišljenje o tebi i dive ti se, to je normalno i nije prouzrokovano svedočenjem o sebi. Ti si samo zauzet obavljanjem svojih dužnosti i ne razmećeš se i ne hvališeš, ne pričaš neprestano o svojim iskustvima patnje, tako da to nema veze sa svedočenjem o sebi. Ipak, mnogi su ljudi naizgled zauzeti obavljanjem svojih dužnosti, a da u stvari njihov rad nije urodio nikakvim plodom i nisu rešili nikakve probleme. Da li Bog odobrava ljude koji su na taj način zauzeti? Ako si po ceo dan zauzet rešavanjem jednostavnih problema koje bi ljudi koji razumeju istinu i shvataju načela mogli da reše za dva sata, i ako se osećaš veoma umorno i smatraš da si mnogo propatio, zar to ne znači da se zamajavaš glupostima i da samo trčiš naokolo bez ikakve svrhe? Možeš li steći Božje odobravanje ako na taj način obavljaš svoje dužnosti? (Ne mogu.) Previše si neefikasan u radu! U toj stvari treba da tragaš za istina-načelima. Ponekad su ljudi rade previše stvari i zaista su zauzeti, što je normalno, a ponekad i nemaju toliko posla, a ipak su zauzeti. Šta dovodi do toga? Jedan od razloga je taj da tvoj posao nije razumno planiran i uređen. Moraš da dokučiš koje su ključne dužnosti tog posla, da ih razumno planiraš i urediš i da efikasnije obavljaš svoje dužnosti. Ak0 budeš trčao naokolo bez svrhe i uzaludno se zamajavao glupostima, Bog to neće odobriti. Druga situacija je kada imaš nameru da stvoriš ljudima utisak da si zauzet, pa koristiš to sredstvo i lažnu predstavu da druge nasamariš. Neke starešine i neki delatnici, kada se okupe, ne rešavaju stvarne probleme, već daju besmislene komentare, neprekidno se udaljavaju od teme i bez prestanka pričaju, a da nikad ne pređu na stvar. Taj način da se bude zauzet – kada čovek ne nastoji da bude efikasan i da napreduje – naziva se zamajavanjem. A kakav je to stav? To je otaljavanje u obavljanju svog posla, površnost, ubijanje vremena, pri čemu čovek koji to radi na kraju ipak misli: „Ma šta drugi ljudi mislili i ma šta Bog mislio, dok god je meni savest čista, biću u redu. Barem ne dokoličim, barem pošteno zarađujem svoj hleb.” Možda naoko deluje da ne dokoličiš, da pošteno zarađuješ svoj hleb, da svaki dan ili pohađaš okupljanja ili obavljaš svoju dužnost, kao i da je sve što radiš povezano sa crkvenim radom, ali ti u stvari u dubini duše znaš da to što radiš nije korisno, da nema nikakvu vrednost i da ti stvari samo otaljavaš. To je problematično. Pa, koliko dobro obavljaš svoju dužnost? Vrlo dobro znaš da imaš problem, ali ne tragaš za istinom da bi ga rešio – to znači da si površan, otupeo i nepopustljiv. Koja je posledica površnosti i otezanja u obavljanju svojih dužnosti? Sigurno nećeš steći Božje odobravanje, jer ne postupaš principijelno ni efikasno i svoju dužnost obavljaš kao puko službovanje. Ako su te orezali i pomogli ti, a ti se i dalje ne kaješ, nego se još i žališ, negativan si i zabušavaš u radu, možeš samo biti isključen. Stoga, ako ne stremiš ka istini da bi rešio problem površnosti, ma koliko dugo obavljao svoje dužnosti, od toga neće biti nikakve koristi i ti nećeš ispuniti kriterijum odanog obavljanja dužnosti. Vredi razmisliti o tom problemu. Bog zahteva od ljudi da postupaju principijelno, da sprovode istinu u delo i da budu pošteni. Ako je čovek u stanju da zakorači u te istine, ostvariće rezultate u obavljanju svojih dužnosti i biće, u najmanju ruku, u stanju da postupa principijelno. U tome leži temelj i ključ za povećanje efikasnosti. Ako čovek nema istina-načela, onda, ma koliko marljivo obavljao svoje dužnosti i ma koliko dugo svakodnevno radio, neće videti nikakve stvarne rezultate. Bog, procenjujući da li ljudi odano obavljaju svoje dužnosti, ne gleda na to koliko dugo oni to rade, već gleda njihove praktične rezultate i njihovu efikasnost, kao i to da li postupaju principijelno i u skladu sa istinom. Prosto rečeno, On gleda da li ljudi u obavljanju svojih dužnosti imaju istinsko iskustveno svedočenje i život-ulazak. Ako nemaju istina-stvarnost, onda su tek službenici, ali, ako su u stanju da primene istinu i da postupaju principijelno, onda je to znak da ispunjavaju svoje dužnosti kao Božji ljudi. Kroz ovo poređenje, možete razumeti da se samo oni koji ispunjavaju kriterijume za obavljanje svojih dužnosti mogu smatrati Božjim ljudima. Oni koji ne ispunjavaju te kriterijume, koji su uvek površni, samo su službenici. Ako je čovek u stanju da shvati istinu i da postupa principijelno, onda obavljanje dužnosti za njega neće biti problem, pa ukoliko neko vreme bude opipavao teren, s vremenom će ispuniti kriterijume za obavljanje svojih dužnosti. Što se, pak, tiče onih koji su preslabog kova ili su uvek površni, njima će biti teško da ispune zahteve i njihovo obavljanje dužnosti nije ništa do službovanje. Kada je, pak, reč o smetenjacima, glupacima i ljudima loše ljudskosti koji ne obavljaju pravi rad, ne prihvataju istinu bez obzira na to kako se o njoj u zajedništvu razgovara i nastavljaju da postupaju nesmotreno, oni mogu samo da budu isključeni i ostavljeni da veruju u Boga kako god to sami žele. Stoga, ako neko ne obavlja svoju dužnost principijelno, već trči naokolo bez ikakve svrhe i zamajava se glupostima svaki dan, on onda mora pod hitno da traga za istinom da bi to rešio i počeo da postupa principijelno. Mora da bude u stanju da normalno obavlja svoju dužnost svaki dan, a ne samo da bude zadovoljan time što je dugo radio; treba da polaže na efikasnost i na ostvarenje konačnog rezultata. Samo su takvi ljudi oni koje Bog odobrava i koji odano obavljaju svoje dužnosti.

U današnje vreme ima mnogo ljudi koji slede Boga i obavljaju svoje dužnosti, ali jedan deo njih nikada nije stremio ka istini, pa dok obavljaju svoje dužnosti, uvek postupaju nesmotreno i u skladu sa sopstvenim željama, te rade šta god hoće. Ne prave velike greške, ali sve vreme prave male, i svakodnevno deluju naročito zauzeti, dok u stvari nisu rešili ni jedan pravi problem i vreme im prolazi u besposličenju. Moglo bi se reći i da svoj posao rade samo koliko moraju da bi preživeli. Zar nisu takvi ljudi u opasnosti? Ako čovek svojim dužnostima i Božjem nalogu uvek prilazi sa takvim stavom nepoštovanja, kakve će biti posledice? To da će raditi neefikasno i da će biti razrešeni dužnosti lagana je posledica – ako čovek čini raznovrsna zlodela, treba da bude uklonjen, a Bog će ga predati Sotoni. Šta znači biti predat Sotoni? Znači da Bog više neće brinuti o njemu, da ga neće spasti, te da će on krenuti pogrešnim putem i da će biti kažnjen. To razumete, zar ne? Sada je vreme kada Bog ljude razotkriva i, ako neko vreme ne budeš sledio pravi put, Bog će iskoristiti praktično okruženje da ti pruži priliku da prepoznaš svoje probleme. Ali, kada budeš znao da ti je Bog dao neko vreme za razmišljanje i da ti pruža poslednju priliku, ako se i tada ne odvratiš od lošeg puta i tvrdoglavo nastaviš da svoju dužnost obavljaš površno, Bog će onda delovati. Kada je Bog nameravao da uništi grad Ninivu, da li je to učinio odmah? Nije. Koji je bio Njegov prvi korak kada je odlučio da deluje? Prvo je obavestio Jonu i izričito mu ispričao kako će se odviti ceo proces i koje su Njegove namere. Jona je, nakon toga, otišao u Ninivu, te je hodao svuda po gradu najavljujući: „Još četrdeset dana i Niniva će biti uništena” (Knjiga proroka Jone 3:4). Ta poruka je stigla do svačijih ušiju; muškarci i žene, mladi i stari, za nju su čuli ljudi svih profesija i društvenih položaja – sa njom je upoznato svako domaćinstvo, pa je čak i kralj čuo tu vest. Zašto je Bog tako postupio? Posmatrajući to pitanje, vidimo da se Bog, i kada spasava ljude i kada ih razotkriva i kada ih kažnjava, u svom ophođenju prema njima uvek drži određenih postupaka i načela. On ne postupa prema nekom iznenadnom hiru, pa da odmah uništi nekog čiji Mu se izgled ne dopadne. On, naprotiv, pušta da prođe neko vreme. Koji je Njegov cilj kada pušta da prođe vreme? (Da ljudima omogući da se pokaju.) Cilj Mu je da obavesti narod Ninive šta planira da uradi, da bi mu omogućio da razmisli, da malo po malo razume Njegove namere i da postepeno počne da se odvraća od lošeg puta. Ljudi to prepoznaju kroz jedan proces, a tih 40 dana su vreme koje je Bog ljudima dao da se odvrate od lošeg puta. Ako se i posle 40 dana nisu odvratili i priznali Mu svoje grehe, onda će Bog izvršiti ono što je rekao da će uraditi. Jer Bog ozbiljno misli to što govori i ono što On govori biće i učinjeno – u tim rečima nema laži. Kakva je, dakle, bila reakcija naroda Ninive kada je dobio tu vest? Jesu li ljudi istog trenutka opasali kostret i posuli se pepelom? Ne, tome je prethodio jedan proces. Na početku su možda imali sumnje: „Bog hoće da nas uništi; je li On stvarno to rekao? Šta smo učinili?” Potom su sva domaćinstva jedno drugo obavestila o tome i zajedno razmotrila problem. Osećali su da je nastupila kriza i da su na raskršću puteva između života i smrti. Šta, dakle, da rade? Da li da se ispovede i pokaju, ili da budu skeptični i da se opiru? Ako bi zaista izabrali da budu skeptični i da se opiru, posledica bi bila da posle 40 dana budu uništeni, a ako bi priznali svoje grehe i odvratili se od lošeg puta, za njih bi i dalje postojala slamka spasa. Pošto su mnogo dana razmatrali to pitanje na svim nivoima, vrlo malobrojna manjina građana usvojila je stav da treba priznati grehe i odvratiti se od lošeg puta. Bili su u stanju da se poklone s obožavanjem, da prinesu žrtve i da pokažu lepa ponašanja i ispoljavanja. Ali, bila je jedna ključna figura koja je spasla taj grad – ko je to bio? To je bio kralj Ninive. On je naložio svim ljudima u čitavoj zemlji, od kralja pa sve do najnižeg običnog čoveka, da opašu kostret i pospu se pepelom, da priznaju svoje grehe i pokaju se pred Bogom Jahveom. Kada je on izdao takvo naređenje, da li bi se iko u gradu usudio da ga ne posluša? Kralj ima takvu moć. Da je on tu svoju moć upotrebio da uradi nešto loše, narod te zemlje doživeo bi veliku katastrofu, ali je on svoju moć upotrebio da uradi nešto dobro, da obožava Boga i da Mu se vrati, pa je grad sačuvan, narod čitave zemlje je spasen, i imao je nadu da će mu biti oprošteno. Zar nije o tome odlučila jedna jedina misao tog kralja? Da je on rekao: „Bili vi spremni da se pokajete ili ne, ja to neću učiniti; snađite se sami. Ja u te stvari ne verujem i nisam počinio nikakvo zlo. Štaviše, imam status, pa šta mi Bog može? Može li me svrgnuti s prestola? Ako grad bude uništen, pa neka bude. Ja ću i bez tih običnih ljudi i dalje biti kralj kao što sam bio i do sad!” Šta bi bilo da je imao takvu ideju, takav misaoni tok? Mnogo bi manje običnih ljudi bilo spaseno i Bog bi možda na kraju izabrao i iz grada izveo samo ljude spremne da se pokaju. Kada bi ih On izveo, oni koji bi radije umrli nego da se pokaju bili bi uništeni zajedno sa gradom, a kralj bi, naravno, bio među njima. A oni koji su bili spremni da se pokaju mogli bi da nastave da žive pošto bi ih Bog izveo iz grada. Ali, najbolje od svega je upravo to da je kralj Ninive bio kadar da prvi opaše kostret i pospe se pepelom, kao i da običnim ljudima u gradu, ženama i muškarcima, mladima i starima – ma ko oni bili, službenici visokog ranga ili seljaci najniže klase, od plemića do običnih građana – da svima bez razlike kaže da moraju da opašu kostret, da se pospu pepelom, da na kolenima obožavaju Boga Jahvea, da padnu ničice i priznaju svoje grehe, da izraze svoj stav da žele da se vrate, da se odvrate od lošeg puta i odreknu zla iz svojih ruku, da se pokaju pred Bogom i da se mole da ih On ne uništi. Kralj Ninive prvi se pokajao i Bogu priznao svoje grehe, i time je spasao čitavo stanovništvo grada, od čega su mnogi ljudi zajedno sa njim imali koristi. Njegova je moć stekla vrednost time što je on to prvi učinio. Bog odaje poštu postupku tog kralja, koji je pred Njim poveo svoj narod nazad sa lošeg puta.

Imate li neke koristi od ovako detaljnog razgovora u zajedništvu o sadržaju antihristovog uzdizanja sebe i svedočenja o sebi? S obzirom da stalno o tome razgovaramo, dajemo primere, pričamo priče, koristimo različita sredstva i izraze da to opišemo i definišemo – ako ljudi i dalje ne razumeju, onda su stvarno lišeni duhovnog razumevanja, a za takve nema iskupljenja. Sa kojim ciljem razgovaramo o tome u takve detalje? To činimo da bi ljudi, kada čuju te reči, razumeli i prihvatili – ne doktrine, ne bukvalno značenje, ne određeni izraz, već istinu o tome kakve stvari zaista jesu, kao i neke istine i načela u vezi sa ljudskom suštinom, sa ljudskim postojanjem i životima. Ako ste u stanju da te izreke i primere o kojima sam govorio uporedite sa svojim stvarnim stanjem ili sa stvarima koje u svom životu pokazujete, onda ste kadri i da razumete istinu i ljudi ste sa duhovnim razumevanjem. Upoređivanje znači povezivanje svakog primera i pitanja koje se razmatra sa svojim stanjem, i povezivanje svakog aspekta istine koji je s tobom podeljen sa svojim stanjem i svojim otkrivenjima. Ako znaš kako da povežeš ove stvari i kako to da primeniš, onda imaš duhovno razumevanje, ima nade da ćeš zakoračiti u istina-stvarnost i kadar si da razumeš istinu. Ako, bez obzira na to šta se priča, ti to ne razumeš, ako nisi u stanju te stvari da povežeš sa sobom, ako osećaš da ništa od onoga što čuješ nema nikakve veze sa tvojim otkrivenjima i tvojom sopstvenom priroda-suštinom i nisi u stanju da nađeš vezu, onda si sasvim neuk i ništa ti ne ulazi u glavu; lišen si duhovnog razumevanja. Ljudi lišeni duhovnog razumevanja dobri su samo za službovanje i nisu kadri da zakorače u istina-stvarnost. Čovek koji želi da dostigne spasenje mora da uđe u istina-stvarnost, a da bi ušao u istina-stvarnost, mora da razume ove reči, ove priče i okolnosti o kojima sam govorio, mora da shvati šta je svaka stvar, svaka vrsta otkrivenja i suština svake od tih vrsta ljudi, kao i šta su njihova ispoljavanja i stanja, te da postane kadar da sve to uporedi sa vlastitim životom. Samo na taj način će razumeti istinu; ako ne stigne do toga, neće moći da je razume. To je slično gajenju kokoši – ako čovek gaji kokoš pola godine, a ona do tada ne snese jaje, može li se reći da ta kokoš ne nosi jaja? (Ne može.) Ako, pak, vlasnik tu kokoš ima već tri godine, hrani je zrnevljem i zelenišem, ali kokoš, ma šta jela, i dalje ne snese jaje, može li se onda reći da ta kokoš ne nosi jaja? (Može.) Tako je i sa ljudima; neki od njih ne razumeju ma kakve propovedi čuli i ma koliko ti sa njima razgovarao o istini. Takav je čovek bez duhovnog razumevanja. Postoji i drugi tip čoveka, koji razume ono što je čuo, ali to ne sprovodi u delo, ne odvraća se od lošeg puta. Takav je čovek gotov i isti je kao ljudi iz grada Sodome – osuđen je na uništenje. Antihristi pripadaju toj grupi ljudi; oni se neće odvratiti od lošeg puta ma kako sa njima razgovarao o istini. Je li to samo nepopustljiva narav? (Nije.) Oni imaju priroda-suštinu koja se suprotstavlja Bogu i neprijateljski je nastrojena prema istini, pa nema ni govora o tome da takvi ljudi razumeju istinu. Oni od istine prave svog neprijatelja, suprotstavljaju se istini i Bogu i neprijateljski su nastrojeni prema pozitivnim stvarima, pa kada u zajedništvu razgovaraš o istini, oni se prema njoj ne odnose kao prema istini, već kao prema nekoj teoriji, učenjaštvu ili doktrini. Nakon što saslušaju besedu, oni njome opreme svoje srce da bi naknadno mogli da se hvališu, da ostvare svoje interese i da steknu status, slavu i dobit. To je njihov cilj. Ma kako sa njima razgovarao o istini i ma kakve primere sa njima razmatrao, ne možeš ih popraviti i ne možeš promeniti njihove namere, niti način na koji rade stvari. To su ljudi koji ne streme ka istini. Istina ne može promeniti ljude koji su je čuli, ali je nisu ni prihvatili ni sproveli u delo, pa ni Bog takve ljude neće spasti. Takve ljudi u suštini možemo definisati kao ljude koji su neprijateljski nastrojeni prema istini ili, konkretnije, kao antihriste. To je razlika između antihristȃ i običnih ljudi.

Neki ljudi imaju narav antihrista i često otkrivaju određene iskvarene naravi, ali istovremeno s takvim otkrivenjima razmišljaju o sebi, spoznaju sebe i u stanju su da prihvate i primenjuju istinu, pa se nakon nekog vremena u njima može opaziti promena. Oni su mogući predmeti spasenja. Postoje ljudi koji spolja deluju sposobnim da se odreknu stvari, da se daju, da istrpe poteškoće i da plate cenu, ali koji, po svojoj priroda-suštini, osećaju odbojnost prema istini i mrze je. Kada sa njima razgovaraš o istini, oni prema njoj osećaju odbojnost i neprijateljstvo. Na okupljanjima i propovedima dremaju i padaju u san. Propovedi su im dosadne, pa čak i ako razumeju ono što čuju, ne sprovode to u delo. Postoje, s druge strane, i oni koji deluju kao da ozbiljno slušaju propovedi, ali im srca nisu žedna istine, a njihov stav prema Božjim rečima je takav da ih ocenjuju kao neku vrstu duhovnog znanja ili teorije. Pa stoga, ma koliko godina da su vernici, ma koliko Božjih reči da su pročitali i ma koliko propovedi da su čuli, nema promene u njihovom pogledu na stremljenje ka statusu i na poštovanje moći, kao ni u njihovom stavu odbojnosti i mržnje prema istini i otpora Bogu. Oni su sam arhetip antihristȃ. Ako ih razotkriješ tako što im kažeš: „Ti ljude samo pokušavaš da pridobiješ, a kada se uzdižeš i svedočiš o sebi, navodiš ih na pogrešan put i nadmećeš se s Bogom za status. To su postupci Sotone i antihristȃ”, jesu li oni u stanju da prihvate takvu osudu? Ni slučajno. Šta oni tada misle? „U pravu sam kada ovako postupam, pa ću tako i postupati. Ma kako me ti osuđivao, ma šta mi rekao, i ma koliko se činilo da si u pravu, neću se odreći ovog načina postupanja, niti ove želje, ove težnje.” Utvrdili smo, dakle: to su antihristi. Šta god da kažeš, to neće promeniti njihove poglede, namere, planove, ambicije i želje. To je arhetip priroda-suštine antihristȃ; niko ih ne može promeniti. Ma koliko ljudi sa njima u zajedništvu razgovarali o istini, ma kojim se rečima i formulacijama služili, u ma koje vreme, na ma kojem mestu i u ma kojem kontekstu, antihriste ništa ne može promeniti. Ma kako se njihovo okruženje menjalo, ma kako se menjali ljudi, događaji i stvari oko njih, ma koliko se vremena promenila, ma kakva velika znamenja i čuda im Bog pokazao, ma koliko im blagodati podario, makar ih i kažnjavao, njihov način gledanja na stvari i njihov plan nikada se neće promeniti, kao ni njihova ambicija i želja da se dočepaju moći. Njihovo vladanje i interakcija sa drugima se nikada neće promeniti, kao ni njihov stav mržnje prema istini i Bogu. Kada drugi ukažu na to da oni u stvari sebe uzdižu i svedoče o sebi i pokušavaju da navedu ljude na stranputicu, oni samo promene način govora, pa govore tako da drugi ne mogu da im nađu manu ni da ih raspoznaju. Koriste još lukavija sredstva da bi nastavili da upravljaju i ostvarili svoj cilj da vladaju Božjim izabranim narodom i da ga kontrolišu. To je ono što se ispoljava kod antihrista, a rađa se iz suštine antihrista. Čak i da im Bog kaže da će biti kažnjeni, da im je došao kraj, da su prokleti, da li bi to promenilo njihovu suštinu? Da li bi promenilo njihov stav prema istini? Da li bi promenilo njihovu ljubav prema statusu, slavi i dobiti? Ne bi. Preobraženje ljudi koje je iskvario Sotona u ljude normalne ljudskosti koji obožavaju Boga jeste Božje delo; to se može postići. Ali, da li je moguće u normalne ljude preobratiti one koji su ogrnuti ljudskom kožom, ali je njihova suština sotonska i neprijatelji su Bogu? To bi bilo nemoguće. Bog to ne radi; ti ljudi ne spadaju među one koje On spasava. Kako, dakle, Bog definiše takve ljude? Oni pripadaju Sotoni. Oni nisu predmet Božjeg odabira ili spasenja; Bog takve ljude ne želi. Ma koliko dugo verovali u Boga, ma koliko patili i ma šta postigli, njihov se plan neće promeniti. Neće se odreći svojih ambicija i želja, a još manje svoje motivacije i žudnje da se sa Bogom nadmeću za status i za ljude. Takvi su ljudi pravi antihristi.

Neki kažu: „Zar to što antihristi čine zlo i opiru se Bogu nije samo posledica trenutne smetenosti? Da im Bog pokaže neko znamenje i neko čudo, ili da ih malo kazni, da bi Ga videli, zar ne bi onda bili u stanju da priznaju Boga i da mu se pokore? Zar ne bi onda bili u stanju da prihvate i priznaju da je Bog istina, te da prestanu da se nadmeću sa Njim za status? Zar se ne radi o tome da oni nemaju vere jer nisu svedočili nijednom Božjem znamenju ni čudu, niti su videli Njegovo duhovno telo, pa su zato veoma slabi i Sotona ih lako nasamari?” Ne, ne radi se o tome. Antihristove ambicije, želje i suština nešto su sasvim drugo i različito od nekoga ko je privremeno nasamaren i budalast i ne razume istinu. Antihrist, sam po sebi, poseduje sotonsku prirodu i od rođenja oseća odbojnost i mržnju prema istini. To je Sotona čija je priroda nepomirljiva sa Bogom, koji se do kraja opire Bogu i nadmeće sa njim, to je živi Sotona u ljudskoj koži. Takvi se ljudi definišu kao antihristi prema svojoj priroda-suštini, pa kakvu onda ulogu oni mogu da igraju i šta mogu da rade u Božjoj kući? Oni prekidaju, ometaju, ruše i uništavaju Božje delo. Rade to u Božjoj kući, to je jače od njih. To je ono što oni jesu, imaju sotonsku prirodu, kao vukovi su koji su se uvukli u stado u nameri da prožderu ovce – to je njihova jedina svrha. S druge strane, zašto Bog tim ljudima dozvoljava da se pojave u Njegovoj kući? Zato da bi Njegov izabrani narod razvio pronicljivost. Niko još nije video kako izgleda đavo Sotona, koja je suština njegovih postupaka, kakva su njegova konkretna otkrivenja, ni kako on navodi ljude na stranputicu i suprotstavlja se Bogu u ovom svetu. Kada se pomene đavo Sotona, ljudi misle da je to apstraktna i prazna reč, da nije dovoljno konkretna. „Gde je taj Sotona?” pitaju. „U vazduhu”, stiže odgovor. „Koliko je on onda veliki? Kakva konkretno čuda čini? Koliko se tačno suprotstavlja Bogu? Kakva je njegova priroda-suština?” Ljudi osećaju da je sve to vrlo apstraktno, neodređeno i prazno. Ali oni, kroz ispoljavanja i otkrivenja antihristȃ, mogu te stvari da povežu sa onim što Sotona radi, kao i sa njegovom priroda-suštinom, pa im onda sve postaje konkretno i nije im više apstraktno ni prazno. Kada im sve to postane konkretno, ljudi su onda u stanju da čuju kako Sotona govori, da vide kako se ponaša i da pažljivo razaznaju njegovu priroda-suštinu. Zar na taj način ne osećaju da suština đavola Sotone o kojem Bog govori postaje konkretnija i stvarnija, tako da mogu da prave praktična poređenja? Neki su ljudi nezrelog rasta i ne razumeju istinu, pa ih antihristi u trenutku gluposti nasamare i navedu na stranputicu, pa oni odu na godinu ili dve. Kada se vrate u Božju kuću, jasno im je da nije dobar osećaj slediti Sotonu. Kada ti ljudi tek počnu da slede antihriste, imaju osećaj da imaju dovoljno razuma i veliko samopouzdanje, pa kažu: „Višnji ne želi da sledimo antihriste, ali mi ćemo ih ipak slediti i jednog dana će se dokazati da smo bili u pravu!” Posledica toga je da, posle nekog vremena, počnu da osećaju da su izgubili delo Svetog Duha, da u srcima ne osećaju nikakvu potvrdu. Osećaju se kao da Bog više nije sa njima, da je njihova vera izgubila smisao i pravac, pa postepeno sve bolje i bolje uspevaju da raspoznaju antihriste. Pre toga su mislili da antihrist zaista razume istinu i da, ako ga slede, ne mogu pogrešiti u svojoj veri, ali sada vide da antihrist ima ozbiljne probleme, da govori kao da razume istinu, a ipak je nikada ne sprovodi u delo – to su činjenice. Vide da su toliko dugo sledili antihrista, a da ipak nisu stekli istinu, da je zaista vrlo opasno da nastave da ga slede, pa počinju da se kaju, da odbacuju antihrista i da se spremaju za povratak u Božju kuću. Kada ih Božja kuća ponovo primi u svoje okrilje, od njih se traži da ispričaju svoje iskustvo, pa oni kažu: „Taj antihrist je baš vešto navodio ljude na stranputicu. U to vreme mi je, kako god da razmišljam o njemu, izgledalo da je u pravu, ali se ispostavilo da, ni nakon godinu dana u njegovoj pratnji, nisam dobio ništa, nisam razumeo ni delić istine, niti sam zadobio ikakvu naznaku istina-stvarnosti. Protraćio sam dragoceno vreme. Zaista sam pretrpeo veoma veliki gubitak!” To iskustvo neuspeha postaje njihovo najdublje sećanje. Kada se vrate u Božju kuću, što više slušaju propovedi, to bolje razumeju istinu, a srca im postaju svetlija. Kada se sete vremena kada su sledili tog antihrista i kada vide koliki su gubitak pretrpeli, shvate da su antihristi zaista Sotone i da su suštinski lišeni istine, da je samo Bog istina, pa se više nikada ne usude da slede drugo ljudsko biće. Kada dođe vreme da se ponovo bira starešina, vrlo pažljivo glasaju i ovako razmišljaju: „Ako dam svoj glas toj i toj osobi, najverovatnije će biti izabran jedan antihrist. Ako ne dam svoj glas toj i toj osobi, onda antihrist možda neće biti izabran. Moram da budem pažljiv i da procenim ljude u skladu sa načelima.” Zar se njihovi postupci sada ne zasnivaju na načelima i standardima? (Zasnivaju se.) To je dobra stvar. Neki ljudi bivaju navedeni na stranputicu od strane antihrista, pa kažu: „Zašto nam se to desilo? Zar je Bog odustao od nas? Zar više ne mari za nas?” Da ti Bog, u takvoj situaciji, kaže da ne slediš antihriste, da li bi pristao? Ne bi. I dalje bi insistirao na tome da ih slediš, a Bog bi mogao samo da te pusti da to uradiš, pa da te onda nauči lekciju pomoću činjenica. Pošto neko vreme slediš antihriste, iznenada se opametiš i vidiš da si pretrpeo gubitak u životu, pa tek onda počinješ da se kaješ i postaješ spreman da odbaciš antihriste i da se ponovo vratiš pred Boga. Srećom po tebe, Bog je tolerantan i milosrdan i još uvek te želi. Da te ne želi, ti bi bio gotov, ne bi imao više nikakve šanse da zadobiješ spasenje – kada slediš antihriste nema dobrog kraja.

Moraš jasno da vidiš antihriste i da ih ispravno prepoznaš. Moraš da znaš kako da raspoznaš razna ispoljavanja antihristȃ, a istovremeno treba da ti bude jasno da ima mnogo stvari koje su tvojoj sopstvenoj priroda-suštini zajedničke sa antihristima. To je zbog toga što svi vi pripadate ljudskom rodu, koji je Sotona iskvario, a jedina razlika je u tome što su antihristi u potpunosti pod Sotoninom vlašću, postali su njegovi saučesnici i govore u njegovo ime. I ti pripadaš iskvarenom čovečanstvu, ali si u stanju da prihvatiš istinu i ima nade da ćeš zadobiti spasenje. Ipak, kada je reč o suštini, ima mnogo stvari koje deliš sa antihristima, a tvoje metode i planovi su isti kao i njihovi. Jedina razlika je u tome što si ti, kada čuješ istinu i odslušaš propoved, u stanju da promeniš smer, a upravo ti sposobnost da promeniš smer daje nadu da ćeš postići spasenje – u tome je razlika između tebe i antihristȃ. Stoga, dok Ja razotkrivam antihriste, ti treba da se uporediš s njima i da prepoznaš koje su vam stvari zajedničke, kao i koja ispoljavanja, koje naravi i koje aspekte suštine deliš sa njima. Zar tim postupkom nećeš biti u stanju da sebe bolje upoznaš? Ako uvek osećaš protivljenje, ako smatraš da nisi antihrist, već osećaš jaku mržnju prema antihristima i nespreman si da se uporediš sa njima, da razmisliš o sebi i da razumeš koji put slediš, kakve će biti posledice? Sa takvom sotonskom naravi, velika je verovatnoća da ćeš postati antihrist. To je stoga što nijedan antihrist ne nastoji svesno da postane antihrist, a ipak to postane. On to postaje zato što ne stremi ka istini, pa stoga, prirodno, završi na putu antihrista. Zar nisu antihristi svi ljudi u verskom svetu koji ne vole istinu? Svaki čovek koji ne razmišlja o svojoj priroda-suštini i ne razume je, već u Boga veruje prema sopstvenim predstavama i uobrazilji – antihrist je. Kada kreneš putem antihrista, pa osvojiš i status, a uz to imaš neke darove i nešto učenosti i svako ti se divi, onda, što više vremena provodiš u radu, to više stičeš mesto u srcima ljudi. Pošto raste obim posla za koji si odgovoran, ti počinješ da predvodiš sve veći broj ljudi, da stičeš sve veći kapital i na kraju postaješ pravi pravcati Pavle. Da li si ti odgovoran za sve to? Nije bio tvoj plan da slediš taj put, ali kako to da si nesvesno krenuo putem antihrista? Jedan važan razlog jeste to što ćeš, ako ne budeš stremio ka istini, sigurno stremiti ka statusu i prestižu, bavićeš se sopstvenim poslovima dok na kraju ne počneš da slediš put antihrista, a da toga nisi ni svestan. Ako ljudi koji slede put antihrista ne promene smer na vreme, onda je sasvim verovatno da će sa sticanjem statusa postati antihristi – to je neizbežna posledica. Ako nisu u stanju da jasno vide to pitanje, onda su u opasnosti, jer svako poseduje iskvarenu narav i svako voli ugled i status; ako ne vole istinu, onda vrlo lako padaju na ugled i status. Bez Božjeg suda i grdnje, svako bi sledio put antihrista i svako bi pao na ugled i status; to niko ne može poreći. Kažeš: „Ja samo ponekad imam takva otkrivenja, to su samo privremena ispoljavanja. Iako imam istu suštinu kao i antihristi, ipak se razlikujem od njih jer nemam tako velike ambicije kao oni. Osim toga, dok obavljam svoju dužnost, ja neprekidno razmišljam o sebi, kajem se, tragam za istinom i postupam u skladu sa istina-načelima. Sudeći po mom ponašanju, ja nisam antihrist i ne želim to da budem, pa stoga nikako ne mogu to ni da postanem.” Možda za sada nisi antihrist, ali, da li možeš da budeš siguran da nećeš početi da slediš put antihrista i da nećeš postati antihrist? Možeš li to da garantuješ? Ne možeš. Kako onda da daš takvu garanciju? Jedini način da to učiniš jeste da stremiš ka istini. A kako da stremiš ka istini? Imaš li načina da to učiniš? Prvo moraš da priznaš činjenicu da sa antihristom deliš istu narav-suštinu. Iako za sada nisi antihrist, šta je za tebe najsmrtonosnija i najopasnija stvar? Činjenica da poseduješ istu priroda-suštinu kao i antihristi. Je li to dobro za tebe? (Nije.) Sigurno da nije. To je za tebe smrtonosno. Stoga nemoj, dok slušaš ove propovedi kojima se razotkrivaju različita ispoljavanja antihristȃ, misliti da te stvari nemaju nikakve veze sa tobom; to je pogrešan stav. Kakav onda stav treba da imaš da bi prihvatio te činjenice i ta ispoljavanja? Uporedi sebe sa njima, priznaj da imaš priroda-suštinu antihrista, pa se zatim preispitaj da bi saznao koja su od tvojih ispoljavanja i otkrivenja identična antihristovim. Prvo priznaj tu činjenicu – nemoj pokušavati da se prerušiš ni da se sakriješ. Put kojim koračaš jeste put antihrista, pa je zato u skladu s činjenicama reći da si ti antihrist; radi se samo o tome da te Božja kuća još nije odredila kao takvog i da ti daje šansu da se pokaješ, to je sve. Razumeš li to? Prvo prihvati i priznaj tu činjenicu, a zatim moraš da dođeš pred Boga i da Ga zamoliš da te dovede u red i da te obuzda. Ne napuštaj svetlost Božjeg prisustva ni Njegovu zaštitu, pa će te, dok budeš nešto radio, obuzdati tvoja savest i tvoj razum, a imaćeš i Božje reči da te prosvetle, vode i obuzdaju. Pored toga, imaćeš i delo Svetog Duha da te vodi, da uređuje ljude, događaje i stvari oko tebe, da ti služi kao upozorenje i da te disciplinuje. Kako te Bog upozorava? Bog deluje na razne načine. Ponekad će izazvati neko očigledno osećanje u tvom srcu i omogućiće ti da jasno shvatiš da moraš da se obuzdaš, da ne možeš da postupaš samovoljno, i da ćeš, ako postupiš nepravedno, naneti Bogu sramotu a od sebe napraviti budalu, pa ćeš se tako zauzdati. Zar te to ne štiti sȃm Bog? To je jedan način. Ponekad će te Bog prekoriti unutar tebe i jasnim rečima će ti reći da je takvo postupanje sramotno, da Ga on prezire i da je prokleto, odnosno, jasnim će te rečima prekoriti da bi te naveo da takvo ponašanje uporediš sa sopstvenim. Koji je Njegov cilj kada te tako prekoreva? On to čini da bi tvoja savest nešto osetila jer, kada nešto budeš osetio, razmislićeš o uticaju, o posledicama i o sopstvenom osećaju srama, pa ćeš se obuzdati u svojim postupcima i u praktičnom delovanju. Kada budeš doživeo mnogo takvih iskustava, otkrićeš da ljudi, iako su te iskvarene naravi ukorenjene u njima, mogu svesno da se pobune protiv tela kada postanu kadri da prihvate istinu i kada jasno sagledaju istinu o sopstvenoj iskvarenoj naravi; a kada ljudi postanu kadri da sprovedu istinu u delo, njihova sotonska narav biva pročišćena i izmenjena. Čovekova sotonska narav nije neuništiva ni nepromenjiva – kada postaneš kadar da prihvatiš istinu i da je sprovedeš u delo, tvoja sotonska narav biće prirodnim putem slomljena i zamenjena. Kada okusiš kako je slatko sprovoditi istinu u delo, pomislićeš: „Ranije sam bio tako bestidan. Ma kako očigledno lažne bile moje reči i ma koliko da sam se uzdizao da bi me drugi obožavali, nisam posle toga osećao nikakav stid niti sam posedovao ikakvu svest o tome. Sada osećam da je takvo postupanje bilo pogrešno i da sam se osramotio, i osećam mnoge poglede na sebi. To je Božje delo. On ti dȃ određeno osećanje, ti se osećaš kao da sȃm sebe prekorevaš i onda ne činiš zlo i ne nastavljaš tim putem. Sve ređe i ređe sebe uzdižeš i svedočiš o sebi, sve više se obuzdavaš i sve više osećaš kako ti je, kada tako postupaš, srce opušteno, a savest mirna – to je život u svetlosti u kojem više nema potrebe da budeš kao na iglama niti da lažeš ili koristiš ljubazne reči da bi se kamuflirao. U prošlosti si lagao i svakodnevno hranio te laži da bi zaštitio svoj ugled. Svaki put kada si slagao, morao si da hraniš tu laž jer si se plašio da ćeš se odati. Samim tim si sve više i više lagao, pa si posle toga morao da ulažeš veliki trud i da lomiš glavu da bi hranio laž; živeo si životom koji nije ličio ni na ljudski ni na demonski i bio si veoma iscrpljen! Sada nastojiš da budeš pošten čovek i možeš da otvoriš srce i da govoriš stvari koje su istinite. Nema potrebe da lažeš i da svakodnevno hraniš laž, nisi više sputan lažima, mnogo manje patiš, život kojim živiš je sve opušteniji, slobodniji i nesputaniji, do dubine duše uživaš u osećanjima mira i radosti – osećaš slatkoću tog života. I dok osećaš slatkoću takvog života, tvoj unutrašnji svet više nije lažljiv, rđav ni lažan. Naprotiv, sada si spreman da dođeš pred Boga, a kada imaš neki problem, moliš Mu se i tragaš za istinom, u stanju si da o tom problemu pričaš sa drugima i ne ponašaš se više jednostrano ni samovoljno. Sve više osećaš da je način na koji si nekada radio stvari dostojan prezira i ne želiš više tako da postupaš. Naprotiv, postupaš na način koji je u skladu sa istinom, sa razumom i sa Božjim namerama; tvoj način ponašanja se promenio. Kada postigneš te stvari, zar to ne znači da si se udaljio od antihristovog puta? A kada se udaljiš od antihristovog puta, zar to ne znači da si krenuo putem spasenja? Kada kreneš putem spasenja i često dolaziš pred Boga, tvoj stav, tvoja namera, tvoj pogled na stvari, tvoji životni ciljevi i tvoj smer u životu više nisu u suprotnosti sa Bogom, već počinješ da voliš pozitivne stvari, poštenje, pravednost i istinu. Kada se to desi, najdublji deo tvog srca i tvoje misli počeli su da se preobražavaju. Kada kreneš na put spasenja, možeš li i dalje da postaneš antihrist? Možeš li i dalje namerno da se opireš Bogu? Ne možeš, i sada si izvan opasnosti. Tek kada postigne to stanje, čovek je na pravom putu vere u Boga, i tek kada na taj način počne da traga za istinom i da je prihvata, može da odbaci nedaće, kontrolu i smetnje izazvane njegovom sotonskom prirodom i prirodom antihrista. Jesi li krenuo pravim životnim putem stremljenja ka istini? Ako nisi, požuri i svojski se potrudi da zakoračiš na taj put. Ako ne budeš mogao da zakoračiš na put stremljenja ka istini, nastavićeš da živiš u opasnosti – svi oni koji koračaju putem antihristȃ u svakom su trenutku u opasnosti da budu isključeni.

Većina ljudi se, dok obavlja svoju dužnost, bori sa sopstvenom naravi antihrista i iscrpljuje u borbi za ugled, status, novac i interese; umorni su i umom i telom. Kada taj problem može da se reši? Samo kada stremiš ka istini i kada si u stanju da je prihvatiš, ti možeš postepeno da zbaciš okove i lance svoje priroda-suštine antihrista i da dovedeš svoju sotonsku narav do toga da postepeno oslabi i iščezne, a tada će za tebe biti i nade da se oslobodiš od Sotonine moći. Jeste li ikada u samoći plakali zbog tih stvari, osećali da se nikada nećete promeniti, da nikada nećete voleti istinu i da nikada nećete rešavati stvari u skladu sa istina-načelima, pa ste mrzeli sebe do te mere da ste sami sebe šamarali i ronili gorke suze? Jeste li to puno puta radili? Ako neko to nije puno puta radio, zar to ne znači da je otupeo? Takav čovek nikada neće uvideti da je iskvaren, već će smatrati da dobro radi, da je dobrog kova i da ima talenta, da razume mnoge istine i da je u stanju mnoge stvari da rešava u skladu sa načelima, te će se osećati veoma sigurnim u sebe – takav je čovek otupeo, misli da je sjajan, a to je za njega vrlo opasno! Možete li sada zaista da shvatite da ste odveć malog rasta, da ste daleko od toga da odbacite svoju iskvarenu narav i da ste još uvek na opasnoj teritoriji? Ljudi koji ne streme ka istini to ne opažaju, kao ni ljudi koji su lišeni dela Svetog Duha. Većina ljudi je sluđena i smetena, pa misle da, dok god uredno obavljaju svoju dužnost i ne čine zlo, onda ne slede put antihristȃ, i da, dok god ne čine sve vrste zla, nisu antihristi. Oni su zbog toga skoro uvek u stanju otupelosti, često su zadovoljni sobom, misle da su sjajni i da će uskoro dostići spasenje, kao i da put antihristȃ sa njima nema nikakve veze. Da li ste u tom stanju ili niste, možete oceniti prema svojim svakodnevnim molitvama. Za šta se molite svaki dan kada dođete pred Boga? Recimo da svakoga dana kažeš: „O, Bože, volim Te! O, Bože, spreman sam da Ti se pokorim! O, Bože, spreman sam da ispunim nalog koji si mi dao! U stanju sam da odano izvršim svoju dužnost i rešen sam da Ti udovoljim i da od Tebe budem usavršen. Bez obzira na sva ispoljavanja antihrista koja posedujem i na to kako slabo sebe poznajem, Ti me ipak voliš i želiš da me spaseš.” Kakvo je to onda ispoljavanje? To je otupelost; ti izražavaš samo odlučnost, ali nemaš baš nikakvo razumevanje svoje priroda-suštine. U fazi si zanesenosti i vrlo si daleko od posedovanja istina-stvarnosti. Koliko će vremena proći pre nego što budete u stanju da izgovorite ijednu pravu molitvu, da kažete Bogu šta vam je u srcu, da Mu ispričate kakva je vaša stvarna situacija, da u srcu osetite mir i radost i da osetite da istinski živite pred Bogom? Recite Mi, koliko će vremena proći pre nego što budete u stanju da to jednom uradite? Mesec, dva meseca, šest meseci, godinu dana? Ako nikada niste izgovorili ni jednu pravu molitvu i još uvek se molite kao ljudi iz verskog sveta, ako uvek govorite da volite Boga, uvek izražavate svoju odlučnost, uvek izgovarate iste ustaljene fraze, onda ste isuviše manjkavi i nemate ni tračak istina-stvarnosti. Kada ljudi koji veruju u Boga tri ili pet godina dođu pred Njega, oni obično ne govore takve detinjaste i neuke stvari, zato što su sigurni da će slediti Boga, a imaju i vere i već jasno razumeju istine vizija o Božjem delu, o Božjim namerama, o Božjem planu upravljanja i svrsi Njegovog dela. Za šta se oni uglavnom mole kada dođu pred Boga? Prvo, za to da spoznaju sebe, a drugo, za to da izgovore istinite reči: O, Bože, danas imam neke poteškoće, učinio sam nešto što me je obavezalo prema Tebi, nešto mi fali po nekom pitanju, pa Te molim da me zaštitiš i da me vodiš, prosvetiš i prosvetliš. Takav čovek počinje da izgovara stvari koje su potpuno istinite i povezane sa istina-stvarnošću i ne izgovara više one izraze odlučnosti i slogane koje izgovaraju zanesenjaci koji su tek počeli da veruju. Zašto ne izgovara te stvari? Oseća da nema smisla da govori takve stvari, da one ne mogu da ispune njegovu unutrašnju potrebu za istinom niti njegovu potrebu za život-ulaskom. Bez obzira na to koliko već godina veruješ, bez obzira na to da li, kada se moliš Bogu, to samo otaljavaš ili iskreno dolaziš pred Njega, reci mi, od deset dana, koliko dana provedeš izgovarajući te prazne reči i fraze? Neko će možda reći jedan dan od deset, a za šta se on onda moli ostalih devet dana? Ako se njegove molitve odnose na njegovu dužnost i život-ulazak, to je onda dobro i pokazuje da je on na sebe preuzeo da nosi određeni teret u pravcu istine, u pravcu Božjih reči i sopstvene dužnosti, i da više nije tako otupeo. Na šta mislim kada kažem da „više nije tako otupeo”? Mislim da, kada se pomenu stvari povezane se ljudskom iskvarenom naravi i raznim stanjima, taj čovek nešto oseća i svestan je, a u stanju je i da razume. U stanju je da postigne razumevanje i da pojmi i razume te stvari bez obzira na to kako su objašnjene, i gotovo da ide u korak sa njima – to pokazuje da je dostigao određeni rast. Kakva ispoljavanja pokazuju otupeli ljudi? Svaki dan tako žive, ne trude se i ne napreduju, i zato, kada se mole Bogu, uvek govore jedne te iste stvari. Uopšte ne razumeju život-ulazak, nemaju duhovno razumevanje, ništa ne osećaju, ma koliko propovedi čuli – uopšte ne reaguju, i ma kako se u zajedništvu razgovaralo o istini – smatraju da je sve to monotono i da sve ima isto značenje. Imaju li oni, onda, išta da kažu Bogu? Kako će se ljudi moliti i šta će reći kad dođu pred Boga zavisi od toga koje reči iz svojih srca žele da Mu kažu i osećaju da apsolutno moraju da Mu kažu. U srcu moraš da imaš barem svoje razumevanje toga šta Bog od tebe zahteva, sa kakvim se teškoćama suočavaš i kako treba da ispuniš Božje zahteve. Ako u tvom srcu nema ničega i jedino što si u stanju da uradiš jeste da izgovaraš nekakve milozvučne reči, slogane i doktrine, pa samo otaljavaš, onda to nije molitva. Ako se sve te godine zaklinješ na vernost, ali praktično baš ništa nisi uradio i na kraju i dalje postoji velika verovatnoća da ćeš izdati Boga, da ćeš Ga se odreći i da ćeš u nekom trenutku napustiti crkvu, to pokazuje da nemaš nikakav rast. Ako ste sada, kada dolazite pred Boga da se molite, uglavnom kadri da svoj odnos sa Bogom održite u takvom stanju da odgovara Njegovim zahtevima i promeni vaše naravi, onda se vaš odnos sa Bogom ustalio, te više nećete slediti put antihrista. To znači da ste krenuli pravim putem vere u Boga.

Jesu li vam sada jasna razna ispoljavanja antihristȃ koji sebe uzdižu i svedoče o sebi, i jesu li vam jasne definicije prirode takvog ponašanja? Ima li razlike između ispoljavanja antihristȃ i ispoljavanja iskvarenih naravi običnih ljudi? Možete li da napravite poređenje kada se zaista susretnete sa nekim problemom? Mogu li se ispoljavanja antihristȃ posmatrati kao ispoljavanja običnih iskvarenih ljudi, i obrnuto? Kako da razlikujete te dve stvari? Ispravan način da odredite kakvu narav ljudi imaju jeste da donesete sud o njima preko onoga što dosledno ispoljavaju i otkrivaju i da sudite o njihovoj suštini prema njihovoj naravi. Antihristi ne prihvataju istinu i ne uzdižu Boga; oni samo uzdižu sebe i svedoče o sebi. To ispoljavanje je krajnje očigledno i istaknuto i pod potpunom je vlašću njihove sotonske prirode. Iako se i obični ljudi uzdižu i svedoče o sebi, kada sa njima u zajedništvu razgovaraš o istini, u stanju su da je prihvate i da priznaju da je Bog istina i kadri su da prihvate istinu, samo što se ta promena u njima ne dešava baš brzo i lako – to je razlika između antihristȃ i običnih ljudi. Da li je sada, kada smo to rekli, lakše razlikovati ih? Antihristi imaju jednu karakteristiku: kada ne vole istinu ili kada je poriču, da li je poriču direktno? (Ne.) Koji metod koriste da poreknu istinu, pa ti vidiš da oni ne priznaju istinu? Izvrtaće činjenice da bi tebe opovrgli, tvrdeći da to o čemu si govorio nije istina, već da je istina samo ono što oni govore. Na primer, kada svedoče o sebi i neko ih razotkrije, kakva ispoljavanja oni posle toga pokazuju, a koja drugima mogu da potvrde da oni ne vole i ne prihvataju istinu? Jedno je izvrtanje činjenica i pokušaj da se opravdaju, a drugo je prikrivanje činjenične istine; njihov plan se odnosi upravo na tu istinu. Njihov plan je da svedoče o sebi, da bi ih drugi visoko cenili. Oni te neće obavestiti o svom planu; samo će izgovarati lažne reči koje ti je prijatno da čuješ, izvrtaće reči, nasamariće te, zbuniće te, tako da ćeš na kraju reći da ne svedoče o sebi, a njihov će cilj tada biti postignut. Oni izgovaraju laži i stvari koje ti je prijatno da čuješ, izvrću reči, nasamaruju ljude, ne priznaju da svedoče o sebi, ne prihvataju kada ih razotkriješ, ne prihvataju tvoje prekore, a još manje prihvataju da budu određeni tom činjenicom. To uopšte ne prihvataju, pa čak izmišljaju i ovakve izgovore: „Ja uopšte ne svedočim o sebi. Postoji kontekst i razlog iz kojeg ja to govorim. Potpuno je normalno i uopšte nije problem što sam u toj situaciji rekao par neumesnih stvari. Može li se to smatrati svedočenjem o sebi? Štaviše, obavio sam sav taj posao, pa iako nisam stekao nikakve zasluge, ipak sam to istrpeo. Nije ništa strašno što me neki ljudi visoko cene i obožavaju.” Oni misle da takvo sramno ponašanje, takav odvratan postupak, nije ništa posebno – je li to stav prihvatanja istine? Ne osećaju nimalo stida zbog tih zlih dela, pa čak misle za sebe da su sjajni – to je suština zlih ljudi. Antihristi smatraju da je uzdizanje sebe i svedočenje o sebi potpuno umesno i da to i treba da rade. Misle: „Ja to radim jer sam sposoban – jesu li drugi ljudi vredni toga da to rade? Dobio sam podršku od svih, toliko sam truda uložio u crkveni rad, tako sam mnogo doprineo božjoj kući i snosio toliki rizik! Zar je fer da za to ne dobijem nikakvu nagradu ni korist? Zar nije bog pravedan? Zar on ne plaća svakom čoveku prema zaslugama? Pa, zar ja onda ne zaslužujem da me svi podrže, pošto sam dao sve te doprinose i snosio sav taj rizik?” Oni misle da, zbog toga što su izvršili svoju dužnost, treba nešto da dobiju zauzvrat i da nagrada koju u najmanju ruku treba da dobiju jeste da ih svi podrže i da mogu da uživaju u tuđoj odanosti, počastima i prednostima koje zaslužuju. Je li to stav prihvatanja istine? (Nije.) Pa šta je onda ovde istina? Ako, na primer, takvom čoveku kažeš: „Ma koliko patili, ljudi su stvorena bića i treba da pate jer imaju iskvarenu narav. Patnja kroz vršenje dužnosti je samo jedan od načina na koje ljudi pate. Ma kako da smo sposobni i ma kakve darove da posedujemo, ne treba da očekujemo nagradu niti da pokušavamo da se nagodimo sa Bogom.” Zar to nije istina? To je najosnovnija istina koju stvorena bića treba da razumeju. Međutim, da li tu istinu nalazimo u njihovoj filozofiji za ovozemaljsko ophođenje, u njihovim mislima i pogledima? (Ne nalazimo je.) Prihvataju li oni tu istinu kada je čuju? Ne prihvataju. Kakav je njihov stav? Smatraju da je biti u Božjoj kući isto što i biti u ovozemaljskom svetu, da treba da budu nagrađeni u skladu sa svojom službom, da moraju nešto da dobiju za obavljenu dužnost i da, ako snose neki rizik, treba da ostvare i blagodati i koristi koje zaslužuju. Obavljanje dužnosti je odgovornost i obaveza svakog čoveka i za to se ne dobija naknada. Da li antihristi prihvataju tu istinu? Kakav je njihov stav? Puni su prezira i neprijateljstva, te kažu: „Kakvi ste vi idioti kad čak i to prihvatate! Zar je to istina? To nije istina, već način da se ljudi namagarče. Pravičnost i jednakost među ljudima – to je istina!” Šta znači kad neko ovako nešto kaže? To je Sotonina logika, jeres i obmana. A da li oni mogu da navedu na stranputicu nekoga ko ne razume istinu? Mogu vrlo lako da ga navedu na stranputicu! Neki ljudi su slabi, ne razumeju istine u vezi sa obavljanjem dužnosti, a osim toga, fale im i kov i sposobnost razumevanja i nemaju baš mnogo vere, pa kada čuju takve stvari, smatraju da su one savršeno logične. Tada misle: „Stvarno je tako. Kako sam mogao da budem tako glup? Danas sam konačno sreo nekoga ko razume. Pravo govori!” Ti ljudi slušaju i prihvataju samo stvari koje zvuče razumno i u skladu su sa njihovim predstavama; oni ne prilaze Božjim rečima u skladu sa načelom da su Božje reči istina. Bez obzira na to da li se Božje reči slažu sa ljudskim osećanjima, razmišljanjem i logikom, sa njihovim običajima, navikama i tradicionalnom kulturom, Božje reči su konačne i svaka od njih je, od početka do kraja, istinita. Božjim rečima nije potrebno da ih neko preispituje ili analizira, i bez obzira na to da li ih čitavo čovečanstvo smatra tačnim ili pogrešnim, da li ih prihvata ili ne prihvata, Božje reči su zauvek istinite. Božje reči ne moraju da polože ispit vremena, niti je potrebno da ih čovečanstvo proveri kroz iskustvo – Božje reči jesu istina. Misle li tako i antihristi? Oni misle ovako: „Bog mora da bude razuman! Šta to znači božja pravednost? Zar to ne znači da onaj ko mnogo pati i vrlo je sposoban prima velike nagrade, dok onaj ko malo pati, nije mnogo sposoban i ne daje nikakav doprinos prima malu nagradu?” Da li Bog to kaže? (Ne kaže.) Bog to ne kaže. Šta kaže Bog? Bog kaže da je vršenje dužnosti poziv svakog čoveka, da uz vršenje dužnosti idu i određena načela, da svako treba da obavlja svoju dužnost u skladu sa istina-načelima i da je to ono što stvorena bića treba da rade. Ima li tu ikakvog pomena o naknadi? Pominje li se nekakva nagrada? (Ne pominje se.) Ne pominje se nikakva naknada ni nagrada – u pitanju je obaveza. Šta znači „obaveza”? Obaveza je nešto što ljudi moraju da urade, nešto na šta se ne primenjuje pravilo nagrade za uloženi trud. Bog nikada nije propisao da neko ko u velikoj meri obavlja svoju dužnost treba da dobije i veliku nagradu, niti da neko ko u manjoj meri obavlja svoju dužnost ili je ne obavlja dobro treba da dobije malu nagradu – Bog nikada nije tako nešto rekao. Šta, dakle, kažu Božje reči? Bog kaže da je vršenje dužnosti poziv svakog čoveka i da stvorena bića to i treba da rade – to je istina. Da li i antihrist to tako razume? Kako se on odnosi prema tim Božjim rečima? On će se prema njima odnositi drugačije. On će, imajući u vidu sopstvene interese, iskrivljeno tumačiti Božje reči. Tačnije rečeno, on će Božje reči izmeniti, koristiće sopstvena sredstva i razumevanje da preobrazi Božje reči i istinu i da im pripiše drugačije tumačenje. A kakva je priroda tog tumačenja? Ono ide antihristu u korist, u stanju je da ljude navede na stranputicu, da ih izazove i namami. Antihrist Božje reči izokreće na svoj način, baš kao da su to istine koje on sȃm izražava, i baš kao da, pošto je Bog nešto rekao, on mora Božji izraz i načela Božjih reči da preobrazi u sopstveni način govora. Da li je to i dalje istina kada je antihrist preobrati na svoj način? Nije – to je obmana i jeres. Jeste li kadri da sagledate to pitanje? (Jesmo, donekle.) Neki ljudi su, pošto su čuli toliko propovedi, stekli određenu pronicljivost. A koja je suština antihristovog otpora prema istini i poricanja istine? (Izmenjeno i iskrivljeno tumačenje Božjih reči.) A koja je njegova namera kada menja i iskrivljeno tumači Božje reči? Namera mu je da ljudi ne prihvate istinu, već njegove obmane i jeresi. On pogrešno predstavlja istinu u skladu sa svojim razmišljanjem i logikom, u skladu sa svojim interesima i pogledima i sa svojim predstavama. Onda od toga ima koristi, a može pored toga i da izazove i navede na stranputicu neke budalaste i neuke ljude koji ne razumeju istinu. Njegove će ti reči možda delovati ispravno kada ih prvi put čuješ, ali ako ih budeš pažljivo analizirao, otkrićeš da iz njih vrebaju Sotonine ambicije i spletke. Koja je svrha tih ambicija i spletki? Njihova je svrha da se time okoriste, da odbrane svoje postupke i ponašanje, da navedu ljude da ih pozitivno ocene, te da svoje loše i zlo ponašanje pretvore u ispravno ponašanje i postupke koji su u skladu sa istinom. Veruju da ih, ako u tome uspeju, ljudi neće odbaciti i da ih Bog neće osuditi. Možda mogu druge da navedu na stranputicu da ih ljudi ne bi odbacili, ali, da li mogu postići i to da ih Bog ne osudi? Može li čovek da promeni suštinu Boga? (Ne može.) Upravo u tome se ogleda najveća glupost antihristȃ. Hoće da koriste svoju slatkorečivost i svoje „pametne glave” da smisle neku obmanu i jeres da bi izmenili istinu, kako bi njihova tvrdnja postala opravdana, a time odbacuju Božje izjave i poriču postojanje istine – zar upravo to ne znači da razmišljaju pogrešno? Mogu li postići taj svoj cilj? (Ne mogu.) Neki pitaju šta se može učiniti kada antihrist neke ljude navede na stranputicu. Ako su ti ljudi zaista navedeni na stranputicu i nisu u stanju da promene smer, to onda znači da su otkriveni i uklonjeni i da su to i zaslužili. To znači da su osuđeni i da im nema bežanja; osuđeni su na smrt, a Bog nikada nije planirao da spase ljude poput njih. Oni dolaze u crkvu pod lažnim izgovorima, obavljaju neku službu i uživaju u blagodatima, a kada ih Bog više ne želi, On ih daje Sotoni. Desi se tako da čuju neku jeres i obmanu i, kada je čuju, oni tapšu i odobravaju je, a onda odu da slede Sotonu. Šta je to? To je korišćenje Sotone za pružanje usluga. U Knjizi Otkrivenja, postoji stih koji kaže: „Nepravednik neka i dalje čini nepravdu, nečisti neka se i dalje kalja, a ko je pravedan neka i dalje čini što je pravedno, i ko je svet neka se i dalje posvećuje” (Otkrivenje 22:11). To znači da se ljudi razvrstavaju u grupe sa sličnima sebi. Kada je reč o ljudima koji slede antihriste, je li to samo trenutna nepažnja s njihove strane? Da li se to desilo zato što Bog nije pazio? Ne, to su oni osuđeni na smrt! Pošto se neko vreme budeš družio sa takvim ljudima, videćeš da ne zaslužuju da budu spaseni – previše su grozni! Sudeći po njihovom karakteru i po njihovom stremljenju ka istini, priroda im je rđava i karakteriše je odbojnost prema istini, pa ne zaslužuju da budu spaseni, ne zaslužuju da dobiju tako silnu blagodat od Boga. Ako im Bog ne da tu blagodat, oni je onda jednostavno neće primiti, tako da najprecizniji način da se oni opišu u tri reči jeste „osuđeni na smrt”.

Uzdizanje sebe i svedočenje o sebi čine primarno ispoljavanje antihristȃ, te je vrlo umesno i konkretno definisati njihovu suštinu prema tom ispoljavanju – nije u pitanju samo prazna definicija. Posmatrajući njihove planove, ambicije, otkrivenja njihove suštine i dosledne ciljeve njihovih postupaka, vidimo da je uzdizanje sebe i svedočenje o sebi karakteristično ispoljavanje antihristȃ. Ima li antihristȃ koji nikada sebe ne uzdižu i ne svedoče o sebi? (Nema.) Zašto ih nema? Zato što su njihove ambicije i želje toliko ogromne da ne oni mogu da ih kontrolišu. Bez obzira na to sa kojom grupom ljudi žive, ako ih niko ne uzdiže i ne obožava, oni se osećaju kao da život nema ni vrednosti ni smisla, zbog čega i jesu tako orni da sami sebe uzdižu i da svedoče o sebi kako bi postigli svoje ciljeve. Žive da bi se isticali u odnosu na druge i potrebno im je da ih ljudi obožavaju i slede, pa im ne smeta čak ni ako su ti ljudi kao neke dosadne, odvratne muve ili kao bande prosjaka. Dok god ima ljudi koji ih obožavaju i slede, osećaju se opušteno. Kada bi od obožavatelja mogli da dobiju grozničavi aplauz, kao što ga dobijaju slavni pevači, oni bi bili na sedmom nebu. Obožavaju da uživaju u tome – takva je priroda antihristȃ. Bez obzira na to kakvi su ljudi koji ih slede i obožavaju, antihristima se svi oni dopadaju. Čak i ako su ljudi koji ih slede baš bedni i odvratni, čak i ako su prave zveri, dok god ih uzdižu i udovoljavaju njihovim ambicijama i željama za statusom, antihristima to ne smeta. Može li, dakle, antihrist sebe da spreči da se uzdiže i da svedoči o sebi, i da se hvališe gde god ode? (Ne može.) To je njegova suština. Recite Mi, kakvi su ljudi oni koji istinski slede Boga? U ljudskom rodu postoji jedna vrsta ljudi koju Bog želi da odabere i da spase, a to su ljudi sa najosnovnijom savešću, razumom i osećajem stida. Oni koji su malo bolji od njih sposobni su da vole istinu, da vole pozitivne stvari i da vole Božju pravičnost i pravednost; sposobni su da mrze rđavost, ogorčeni su kada vide nepravedne i rđave stvari, pa ih mrze čak i ako ne mogu ništa da urade u vezi sa njima – to su ljudi koje Bog, u najmanju ruku, želi. Što se, pak, tiče onih koji ne poseduju tu ljudskost i suštinu, Bog ih ne želi, ma koliko oni govorili o Njegovoj dobroti ili veličini. Tako, na primer, fariseji u religiji uzdižu Boga i svedoče o Njemu istim otrcanim praznim teorijama i površnim rečima, i nije im se smučilo da te reči izgovaraju čak ni posle dve hiljade godina. Bog sada izražava tolike istine, a oni nisu u stanju da ih vide, već ih ignorišu, a neki ih čak i osuđuju i bogohule protiv njih. To ih sasvim razotkriva i Bog ih je već odavno opisao kao licemerne fariseje, koji su svi deo Sotonine bande; Bog ih je označio kao demone i Sotone, svinje i pse. Kada se antihristi nađu u takvoj grupi ljudi i vide da veoma mali broj njih razume istinu, da niko od njih nema ni pronicljivosti ni talenta, oni brže bolje iskoriste priliku da se prave važni. Neki se, tako, hvališu da su nekada istovremeno bili primljeni na dva vrhunska univerziteta, ali na kraju nisu pohađali ni jedan jer su poverovali u Boga i prihvatili Njegov nalog. Neki ljudi, kada to čuju, počnu veoma da ih cene. Ako ne razumeš istinu i ako su stvari koje voliš i tvoj pogled na svet isti kao kod ljudi koji žive ovozemaljskim životom, obožavaćeš takve ljude, pa će te antihrist zato, izgovarajući takve stvari, navesti na stranputicu i zavarati. Antihristi se na taj način pritajeno uzdižu i navode na stranputicu one budalaste ljude koji su lišeni pronicljivosti. Antihrist je zbog toga veoma srećan i misli da niko ko je ispod njega nije običan čovek, dok su ti ljudi u stvari samo gomila smetenjaka i ništarija. Sotone i antihristi mogu da navedu na stranputicu sve one koji nemaju sposobnost razumevanja istine. Kada takvi ljudi čuju Sotone i antihriste kako govore, osećaju da se to zaista poklapa sa njihovim sopstvenim mislima i ukusima, pa uživaju da ih slušaju. Oni nisu u stanju da normalno razmišljaju da bi doneli sud o onome što slušaju, niti će naći nekoga ko razume istinu da im pomogne da sagledaju te stvari; dok god smatraju da ono što slušaju zvuči razumno, biće spremni to i da prihvate, pa tako bivaju navedeni na stranputicu, a da toga nisu ni svesni. Kada antihristov govor čuju ljudi koji imaju sposobnost razumevanja istine i pronicljivost, oni će znati da on samo pokušava da navede druge na stranputicu i odbaciće ga. Oni smetenjaci lišeni pronicljivosti poverovaće da je antihrist učen, da je dobrog kova i da je perspektivan. Videće stvari na taj način i biće zavedeni na stranputicu nekom površnom pojavom; neće znati šta su istina-načela i otići će za Sotonama. Zar ti ljudi, zbog svoje gluposti i neukosti, nisu sami odgovorni za svoje uništenje? Upravo je tako. Ako umeš da razaznaš različita ispoljavanja antihristȃ koji se često uzdižu i svedoče o sebi, ili različite načine na koje oni to rade, i ako si u stanju da proceniš svrhu i plan iza njihovih reči, onda ćeš lako prozreti suštinu antihristȃ i bićeš u stanju da ih u isti mah odbaciš i prokuneš i da ih nikada više ne vidiš. Zašto ćeš to učiniti? Zato što ćeš, kada budeš video antihriste kako govore i deluju, osetiti prema njima prezir i mržnju, bićeš zgađen kao da gledaš muve i osetićeš potrebu da ih što pre rasteraš. Stoga, čim razaznaš antihristove postupke i ponašanje, treba odmah da ga razotkriješ da bi ga i drugi razaznali i proterali iz crkve, u skladu s načelima. Da li se usuđujete da uradite tako nešto? Ako je Božji izabrani narod u stanju da to uradi, to pokazuje da mu se rast uvećao, da može imati obzira prema Božjim namerama i da može zaštititi rad Božje kuće. Kada Božji izabrani narod bude razumeo istinu i postao pronicljiv, antihristi će ostati bez uporišta u crkvi i u Božjoj kući.

Bez obzira na okolnosti, antihristi će se uvek, čim im se ukaže prilika, hvalisati i svedočiti o sebi, a dok god ima ljudi koji ih obožavaju i gledaju očima punim divljenja, zavisti i poštovanja, oni će biti srećni – nije im važno ko su ti ljudi. Postavljaju li oni nekakve standarde pred one kojih ih slede, obožavaju i ugledaju se na njih? (Ne postavljaju.) Bez obzira na to da li su ti ljudi idioti, mentalno nesposobni, zli ili bezvernici, ili bi čak trebalo da budu uklonjeni i isključeni, dok god oni antihrista prate, obožavaju i uzdižu, on ih prihvata, uveliko simpatiše, štiti i pridobija na svoju stranu. Antihrist te ljude posmatra kao svoje ovce i svoju ličnu svojinu i ne dozvoljava nikom drugom da ih preusmeri, razotkrije ili da se njima bavi. Ma koliko se ti ljudi antihristu ulagivali i dodvoravali, ma kakve gadne i ogavne stvari govorili, on će u svemu tome uživati; njemu je sve to u redu dok god mu laskaju. Sve što antihrist govori i radi ima za cilj da ga drugi visoko cene, vole i slede, pa ma koliko loših stvari ti njegovi sledbenici uradili, i ma koliko podmukla i pakosna njihova ljudskost bila, antihrist to neće istraživati i neće mu smetati. Dok god ti ljudi antihrista slede i obožavaju – dopadaće mu se, a dok god mogu da održe njegovu moć i njegov status, da mu se ne protive i ne suprotstavljaju – on će biti izuzetno zadovoljan. Takvi su antihristi. S druge strane, kako se antihristi ophode prema ljudima koji ih uvek razotkrivaju, sprečavaju ih da se uzdižu i da svedoče o sebi i preziru ih kada to čine, kako se odnose prema onima koji sa njima u zajedništvu razgovaraju o istini, koji su u stanju da prozru suštinu njihovih problema i da ih istinski razaznaju? Odmah se, od stida, naljute, štite se od tih ljudi, odstranjuju ih i napadaju, te na kraju smišljaju načine da izoluju one koji su u stanju da ih razaznaju i da im se suprotstave. Iz kog razloga to čine? Iz tog razloga što, kada se antihrist uzdiže i svedoči o sebi, ti su mu ljudi uvek trn u oku i smetnja, te misli da će ga oni raspoznati i odbaciti, razotkriti i uništiti sve dobro što je postigao. Čim ih ugleda, antihrist u srcu oseti nelagodu i uvek želi da se njima pozabavi; veruje da, ukoliko bi se njih rešio, ne bi više bilo nikoga da ga razotkriva i ometa kada se opet bude uzdizao i svedočio o sebi, te bi mogao nekontrolisano da čini zlo. To je načelo po kojem postupaju antihristi. Ma kakvi bili ljudi koji antihristu laskaju, hvale ga ili ga uzdižu, bez obzira na to da li je to što oni govore u skladu sa činjenicama, pa čak i ako lažu, antihrist će ih spremno prihvatiti, uživaće u tome da ih sluša i voleće ih iz dubine duše. Baš ga briga kakve probleme ti ljudi imaju, a čak i ako otkrije da u vezi sa njima postoji neki problem, on će ga prikriti, zataškati i neće o njemu ni zucnuti. Dok god antihrist pored sebe ima te ljude koji ga slede i laskaju mu, on će u tome uživati. Tako rade antihristi. Jeste li i vi u stanju da radite te stvari koje rade antihristi? Da kažemo, na primer, da ste vi starešine i delatnici u crkvi, ljudi sa statusom i položajem među Božjim izabranim narodom. Da te braća i sestre visoko cene, laskaju ti, ulaguju ti se i često te hvale, da govore da si dobar propovednik, da si zgodan i da si, po njima, najbolji starešina, kako bi se osećao? Da li bi bio u stanju da razaznaš nameru iza njihovih reči? Da li bi bio u stanju da odbaciš takve ljude i da ih se kloniš? Ako ne bi, onda si u opasnosti. Očigledno znaš da nisi baš toliko zgodan, da nisi u stanju da u zajedništvu razgovaraš o istina-stvarnosti, a ipak si srećan kada ti ljudi na taj način laskaju i uvek želiš tim ljudima da se približiš i da ih unaprediš. Zar to ne znači da si u nevolji? To znači da si u opasnosti.

Kada starešine i delatnici rade, ponekad ih prosveti i prosvetli Sveti Duh, a u stanju su i da govore o nekim stvarnim iskustvima, pa je prirodno što ljudi počnu visoko da ih cene i da ih obožavaju, prirodno je što ih kao senka prate – kako u takvim trenucima treba tome da pristupe? Svako ima svoje sklonosti, svako je sujetan; ako ljudi čuju da neko o njima govori sa odobravanjem i laskanjem, oni će u tome veoma uživati. Normalno je i nije neka velika stvar tako se osećati. Ali, ako unaprede nekoga ko ume da ih obasipa pohvalama i da im laska, pa takvog čoveka postave na neku važnu funkciju, to je onda opasno. Opasno je zbog toga što su ti ljudi, koji vole druge da obasipaju pohvalama i da im laskaju, izrazito prefrigani i lažljivi, a ne pošteni i iskreni. Čim se takvi ljudi domognu statusa, oni više nisu ni od kakve koristi ni za život-ulazak Božjeg izabranog naroda, ni za rad crkve. Ti su ljudi lukavi i najsposobniji od svih da zabrljaju. Oni koji su relativno čestiti nikada druge ne obasipaju pohvalama. Čak i ako, u dubini duše, imaju povoljno mišljenje o tebi, neće to reći naglas, a ako otkriju da imaš mane ili da si nešto loše uradio, ukazaće ti na to. Međutim, neki ljudi ne vole iskrenost i, kada im neko ukaže na mane ili im nešto prebaci, oni tog čoveka tlače i odstranjuju, pa se čak hvataju i za njegove mane i nedostatke da bi neprekidno donosili sud o njemu i osuđivali ga. Zar na taj način ne tlače dobre ljude i zar im ne škode? Bog najviše prezire kada neko radi takve stvari i kad progoni takve dobre ljude. Zaista je pokvareno progoniti dobre ljude! A ako neko progoni mnogo dobrih ljudi, on je onda đavo. Starešine i delatnici treba prema svima da se ophode pravično i s ljubavlju i treba da rešavaju stvari u skladu sa načelima. Posebno kada oko sebe imaš ljude koji ti laskaju, ulaguju ti se i vrte se oko tebe, moraš prema njima da se ophodiš korektno, da im s ljubavlju pomogneš i da im pokažeš da treba ispravno da obavljaju sopstvene dužnosti, a ne da laskaju ljudima kao kakvi nevernici. Jasno izloži svoje mišljenje i tačku gledišta, učini da se osete poniženim i posramljenim, da to više nikada ne bi uradili. Ako si u stanju da se pridržavaš načela i da se prema ljudima ophodiš pravično, zar se onda ti klovnovi dostojni prezira i sotonski tipovi ne bi postideli? Sotona bi se od toga postideo, a Bog bi bio zadovoljan. Oni koji vole drugima da laskaju smatraju da sve starešine i svi delatnici vole ljude koji im laskaju, i da, kad god im neko kaže nešto laskavo i ulagivački, to zadovolji njihovu taštinu i želju za statusom. Ljudima koji vole istinu se sve to ne sviđa, oni sve to mnogo preziru i sve im se to gadi. Samo lažne starešine uživaju kada im neko laska. Božja kuća im možda ne aplaudira i ne hvali ih, ali, ako im Božji izabrani narod aplaudira i hvali ih, njima je zbog toga veoma drago, mnogo u tome uživaju i na kraju iz toga izvuku i neku utehu. Antihristi još više uživaju u tuđem laskanju, a najviše uživaju kada im se takvi ljudi približe i vrte se oko njih. Zar to nije problematično? Takvi su antihristi; vole da ih ljudi hvale i da im aplaudiraju, da ih obožavaju i da ih slede, dok oni koji streme ka istini i relativno su pošteni ništa od toga ne vole. Moraš da se zbližiš sa ljudima koji sa tobom umeju da razgovaraju iskreno; za tebe je od velike koristi da takve ljude imaš pored sebe. Konkretno, to što oko sebe imaš tako dobre ljude koji, kad kod tebe uoče neki problem, imaju hrabrosti da te prekore i razotkriju, može da te spreči da zalutaš. Njima nije važno kakav je tvoj status i, čim otkriju da si učinio nešto protivno istina-načelima, prekoriće te i razotkriti ako je to potrebno. Samo su takvi ljudi čestiti, ljudi sa osećajem za pravdu i, ma koliko da te razotkrivaju i prekorevaju, sve ti je to od pomoći, i sve se svodi na to da te oni nadgledaju i da te guraju napred. Moraš da se zbližiš sa takvim ljudima; kada uz sebe imaš takve ljude i kad ti oni pomažu, u relativnom smislu postaješ mnogo sigurniji – u tome se ogleda Božja zaštita. Imati uz sebe ljude koji shvataju istinu i koji se drže načela, dok te svaki dan nadgledaju, od izrazite ti je koristi u dobrom obavljanju dužnosti i posla. Nipošto ne smeš za svoje pomoćnike izabrati te lukave, lažljive ljude koji ti se ulizuju i laskaju ti; kada se takvi ljudi zalepe za tebe, što je kao da su na tebe sletele neke smrdljive muve, zaradićeš mnoštvo bakterija i virusa! Takvi ljudi će te sigurno ometati i uticati na tvoj rad, mogu te navesti u iskušenje i na pogrešan put, a mogu ti doneti i propast i nevolje. Moraš da se držiš podalje od njih, što dalje to bolje, a ako razaznaš da imaju suštinu bezvernika, pa se pobrineš da ih uklone iz crkve, utoliko bolje. Kada pošten čovek koji stremi ka istini vidi da imaš problem, on će ti reći istinu bez obzira na tvoj status i na to kako ćeš se ti naknadno ophoditi prema njemu, pa čak i na opasnost da ga smeniš. Nikada neće pokušati to da ti zataji niti da izvrda. Vrlo je blagotvorno imati što više takvih ljudi oko sebe! Kad učiniš nešto što se protivi načelima, oni će te razotkrivati, davaće mišljenja o tvojim problemima i iskreno i pošteno će ti ukazivati na probleme i greške; neće pokušavati da ti pomognu da sačuvaš obraz, niti će ti pružiti priliku da pred mnoštvom izbegneš sramotu. Kako treba da se ophodiš prema takvim ljudima? Treba li da ih kažnjavaš ili da se s njima zbližiš? (Da se s njima zbližim.) Tako je. Treba da otvoriš svoje srce i da sa njima u zajedništvu porazgovaraš, uz reči: „Bio si u pravu kad si mi ukazao na taj problem koji imam. Tada sam bio prepun sujete i misli o statusu. Smatrao sam da sam tolike godine bio vođa, a ti ne samo da nisi pokušao da mi pomogneš da sačuvam obraz, već si mi pred tolikim ljudima ukazivao na moje probleme; to nisam mogao da prihvatim. Sada, međutim, uviđam da je ono što sam učinio zaista bilo u suprotnosti sa načelima i istinom, i da to nije trebalo da uradim. I čemu uopšte služi pozicija vođe? Nije li to naprosto moja dužnost? Svi mi izvršavamo svoju dužnost i po statusu smo svi jednaki. Jedina je razlika u tome što ja na sebe preuzimam malo veću odgovornost, to je sve. Ako u budućnosti otkriješ ikakav problem, reci ono što treba da kažeš i među nama neće biti nikakvih ličnih razmirica. Ako se budemo razlikovali u razumevanju istine, tada u zajedništvu možemo da razgovaramo. U Božjoj kući i pred Bogom i istinom bićemo ujedinjeni, a ne otuđeni.” To je stav primene istine i ljubavi prema njoj. Šta bi trebalo da učiniš ako želiš da u širokom luku zaobiđeš put antihrista? Treba da preuzmeš inicijativu da se zbližiš sa ljudima koji vole istinu, sa ljudima koji su čestiti, da se zbližiš sa ljudima koji mogu da ukazuju na tvoje probleme, koji umeju da govore iskreno i da te prekorevaju kad uoče tvoje probleme, i posebno sa onim ljudima koji mogu da te orezuju kad uoče tvoje probleme – takvi su ti ljudi od najveće koristi i treba da ih ceniš. Budeš li takve dobre ljude isključivao i rešavao ih se, tada ćeš izgubiti Božju zaštitu i postepeno ćeš se suočavati sa nesrećom. Zbližavanjem sa dobrim ljudima i sa ljudima koji shvataju istinu, osećaćeš spokoj i radost, a nesreću ćeš moći da držiš podalje od sebe; zbližavanjem sa podlim ljudima, sa bestidnicima i ljudima koji ti laskaju, dovodiš se u opasnost. I ne samo da ćeš biti lako nasamaren i prevaren, već bi i nesreća mogla da te zadesi u svakom trenutku. Moraš da znaš od kakve osobe možeš imati najviše koristi – a od najveće su ti koristi oni koji mogu da te upozore kad učiniš nešto pogrešno ili kad se uzdižeš i svedočiš o sebi i druge navodiš na pogrešan put. Ispravno je poći putem zbližavanja sa takvim ljudima. Da li ste sposobni za to? Neko kaže nešto što naškodi tvojoj reputaciji, a ti ostatak svog života provedeš zamerajući mu ovim rečima: „Zašto si me razotkrio? Nikad se nisam loše poneo prema tebi. Zašto uvek moraš da mi otežavaš stvari?” Pritom si kivan u srcu, razilazite se i ti stalno misliš: „Ja sam vođa, imam ovaj identitet i status i neću ti dozvoliti da tako govoriš.” Ako tako razmišljaš, kakvo je to ispoljavanje? To nije prihvatanje istine i suprotstavljanje drugima; to je oglušivanje o razum. Zar tvoje razmišljanje o statusu ne stvara probleme? To pokazuje krajnju iskvarenost tvoje naravi. Oni koji stalno gaje misli o statusu upravo su ljudi sa ozbiljnom naravi antihrista. Ako pritom učine zlo, vrlo brzo će biti otkriveni i isključeni. Za ljude je vrlo opasno da istinu odbace, a ne prihvate! Stalna želja da se otimaju oko statusa i žudnja za prednostima statusa ukazuju na opasnost. Kad je čovekovo srce neprestano sputano statusom, može li on i dalje da primenjuje istinu i da principijelno postupa? Ako neko istinu ne može da sprovodi u delo, već uvek dela u svrhu postizanja slave, dobitka i statusa i postupa koristeći svoju moć, nije li očigledno da je antihrist koji pokazuje svoje pravo lice?

Ispoljavanja kao što su uzdizanje sebe i svedočenje o sebi najčešće su manifestacije antihristȃ. Bilo da se pokazuju u svakodnevnom životu, u njihovom vladanju prema drugima ili, pak, u crkvenom životu, ta ispoljavanja su uvek vidljiva, jer su ona otkrivenja iskvarenih naravi. Tako su, recimo, istine o tome kako čovek pristupa svojoj dužnosti, kako se ophodi prema drugima i kako raspoznaje druge, neke od istina o kojima smo već u zajedništvu razgovarali. Da li je reč o tome da vi znate konkretna ispoljavanja tih stvari u svom svakodnevnom životu, ali niste u stanju da uvidite da su to problemi? Ili je reč o tome da se, povodom tih konkretnih problema, još uvek niste latili ulaska? Ako ne počnete od naravi, ili ako ponekad prikazujete ta ispoljavanja ne znajući da li je u pitanju problem naravi pa ih stoga ignorišete, onda niste ni blizu dostizanja promene naravi. Ako ne uviđaš da ta ispoljavanja predstavljaju tvoje uzdizanje sebe i svedočenje o sebi, ako ne znaš da njima vlada tvoja iskvarena narav i smatraš ih nekom vrstom karakterne crte ili urođenim načinom postupanja ili spoznaje, pa umanjuješ njihovu važnost i ne shvataš ih kao otkrivenja tvoje iskvarene naravi i iskvarene suštine, onda ćeš teško promeniti tu iskvarenu narav. Ukoliko je ono što su ljudi u stanju da uvide u vezi sa naravima – bilo da je reč o načinu na koji rade stvari ili o stanju u kojem se nalaze, bilo da se radi o spoljnom ponašanju ili o njihovom govoru i tvrdnjama, bilo da su u pitanju njihove misli i pogledi ili njihovo razumevanje određenog pitanja – vezano za narav-suštinu, onda to uvek treba da smatraju otelotvorenjem ili otkrivenjima čovekove priroda-suštine. Zar se na taj način neće proširiti njihovo razumevanje? Ne treba da razumeju samo velike stvari, kao što su činjenice da se čovek opire Bogu, da ne voli istinu, da je pohlepan za statusom, ili da navodi ljude na stranputicu stvarima koje govori, već treba da razume sve, počev od malih stvari, kao što su konkretne ideje i namere, pa sve do velikih stvari, kao što su argumenti i tvrdnje. Upravo sam pomenuo ukupno šest stvari, među kojima su bile misli i pogledi, kao i čovekovo razumevanje određenog pitanja. Misli i pogledi su stvari koje postoje u čovekovoj svesti i mišljenju; razumevanje je nešto što je već prepoznato i o čemu je čovek u stanju da formira konkretne reči i tvrdnje; zatim su tu ponašanje i jezik. To su ukupno četiri stvari. Tu su, zatim, i tvrdnje i argumenti. Šta je suprotno tvrdnjama i argumentima? (Namere i ideje.) Ideje su prilično neodređene stvari koje se nesvesno rađaju u umu. One još uvek nisu određene kao ispravne ili pogrešne, nego ti samo padnu na pamet, još neformirane u tebi, dok su izgovoreni argumenti već formirani. Ima ukupno tri grupe i šest stvari. Shvatite tih šest stvari kao put ka detaljnoj analizi suštine vaših iskvarenih naravi i ka ostvarivanju promene naravi, te se od danas prihvatite zadatka da svoje iskvarene naravi i iskvarenu suštinu spoznate na osnovu tih šest stvari, pa ćete tako sebe istinski upoznati.

Da li vam je posle današnje propovedi potrebno neko vreme da svarite ono što ste čuli? Kada se budete okupljali, da li ćete moći razgovorom u zajedništvu da osvetlite te pojmove ili da ih na tom temelju uporedite sa sobom? To je ključno i od toga ćete imati mnogo koristi. Kada se okupljate, treba u zajedništvu da razgovarate, da razmenjujete ideje i da diskutujete o svojim iskustvima i uvidima – to je najdelotvornije. Ranije smo uvek koristili reč „duboko razmišljati”; u govornom jeziku rekli bismo „mozgati”. To znači više čitati, više molitveno čitati, više razmišljati i više tragati, uzeti ono što u tom trenutku razumete, kao i ono što niste razumeli i što smatrate doktrinom, važne teme, teme koje su svi pogrešno shvatili i teme koje vi niste razumeli, a na sve to se treba fokusirati u razgovoru u zajedništvu – to znači „mozgati”. Na taj način će vaše razumevanje pojedinosti tih istina, razumevanje brojnih razlika između istina, kao i definicije svake od istina, postati sve jasnije i preciznije. Mislite li da su brojne istine koje ste poslednjih godina razumeli i sproveli u delo postale neodređenije ili, pak, jasnije nego ranije? (Jasnije.) A da li je tokom tih godina došlo do velike promene u vašem putu vere u Boga, u smeru vašeg delovanja, u nameri, motivaciji i primarnom motivu vašeg obavljanja dužnosti? (Pošto me je Bog prekorio i doveo u red i pošto sam jeo i pio Njegove reči, osećam da je došlo do određene promene.) Tačno je da je došlo do promene, a to je i trebalo da se desi. Neki ljudi su sve to vreme bili ravnodušni i nisu se ni najmanje promenili iako su čuli tolike propovedi. Oni u dubini duše nisu dirnuti, odnosno, nikakvo okupljanje ni razgovor u zajedništvu ne može da promeni pravac u kojem idu – toliko su obamrli i otupeli! Trebalo bi da vam put ka postizanju spasenja sada biva sve jasniji, a oni koji imaju iskustva jasno i nedvosmisleno vide kako Bog spasava čoveka i sa kojim ciljem to radi. Ako, posle svih tih godina vere u Boga, i dalje ne znaš kako On spasava ljude i kako ih pročišćava od iskvarenosti, to pokazuje da nemaš nikakvo razumevanje istine i da ni najmanje ne shvataš Božje delo. Zar takvi ljudi nisu sasvim smeteni u svojoj veri?

20. mart 2019. godine