Dodatak: Priča o Dabau i Sjaobau

Pre nego što zvanično otpočnemo današnji razgovor u zajedništvu, dozvolite Mi da vam na samom početku ispričam jednu priču. Da li svi vi volite da slušate priče? (Da.) Dakle, postoji li načelo za slušanje priča? U pričama koje se pričaju, trebalo bi da možeš da shvatiš jedan aspekt istine, da razumeš aspekt Božjih namera, da prepoznaš aspekt ljudske priroda-suštine ili da u toj priči otkriješ istina-stvarnost koju ljudi treba da primenjuju i da u nju uđu. U tome je smisao pripovedanja priča; to nije dokono brbljanje i nipošto nije tračarenje. Kad slušaju priče, neki ljudi dokuče samo događaje – kakvi su to ljudi? (Ljudi lošeg kova.) Loš kov označava da su ti ljudi nepromišljeni; uglavnom, nedostaje im duhovno razumevanje. Kakvu god priču da slušaju, mogu da upamte samo događaje ili da shvate nekoliko propisa iz te priče. Ali, kad je reč o različitim istinama koje ljudi treba da shvate unutar te priče, oni ne mogu da ih dokuče, ne mogu da ih shvate niti da ih razumeju. Zar takvo ponašanje ne ukazuje na najniže duhovno razumevanje? (Da.) Nakon što ste saslušali neku priču, da li je iko među vama ispoljio takvo ponašanje? Pošto su je čuli, oni nisu mnogo razumeli, smatrali su da je priča besmislena i bilo je nevažno da li je ona ispričana ili nije. Imaju li takvi ljudi moć razumevanja? Kad slušate neku priču, da li iz događaja u njoj možete da izvučete nekakvu korist? Nezavisno od toga da li iz nje možete da razumete istinu, trebalo bi da shvatite upravo pomenuto načelo za slušanje priča. Počnimo sada sa pričom.

Bio jedan dečak po imenu Sjaobao. U njegovu kuću je nedavno došao jedan čovek, a taj čovek je sa Sjaobaovim roditeljima često odlazio da širi jevanđelje. Jednoga dana Sjaobaovi roditelji su izašli da obave neke poslove, ostavljajući tog čoveka i Sjaobaoa same kod kuće. Zanimljivo je ono što se zatim dogodilo. Budući da s tim čovekom Sjaobao nije bio naročito blizak, čovek je odlučio da prijateljski priđe ovom mališanu koji se igrao. Čovek je rekao Sjaobaou kako ga poznaje, te da mu zna čak i ime. Sjaobao se osećao srećno i pomislio je da taj čovek ne može biti loša osoba. Zatim je čovek upitao Sjaobaoa: „Sjaobao, da li su me tvoji roditelji u razgovoru ikada pominjali?” Sjaobao se zamisli na trenutak, pa mu reče: „Ne znam.” Čovek mu zatim reče: „Ti si iskreno dete. Dobra deca govore ono što znaju.” I ponovo upita Sjaobaoa: „Da li su me tvoji roditelji ikada pominjali?” Sjaobao je bio uporan u tome da ne zna. Čovek je nastavio: „Sjaobao, budi dobar. Ako mi budeš rekao istinu, daću ti slatkiše.” Sjaobao se zamislio na trenutak, ali je ipak rekao da ne zna. Čovek je razmišljao: „Kako da ga nateram da mi kaže istinu?” Malo je razmislio, a onda reče Sjaobaou: „Sjaobao, tvoji roditelji veruju u Boga, baš kao i ja. Ja sam najbolji prijatelj tvojih roditelja. Sve troje verujemo u Boga, a i ti veruješ u Boga. Znaš li kakvu decu Bog voli?” Sjaobao je razmislio o tome, pa odvrati: „Ne znam.” Čovek mu reče: „Bog voli iskrenu decu, onu koja ne lažu. Kad nešto znaju, ona kažu da znaju, a kad nešto ne znaju, kažu da ne znaju. Takvo se dete može nazvati iskrenim, a Bog voli takvu decu.” Sjaobao je razmislio o tome, pa reče: „U redu.” Zatim je prestao da govori kako ne zna. Čovek je nastavio: „Ako mi kažeš istinu, onda ćeš biti iskreno dete, onakvo dete kakvo Bog voli.” Sjaobao je razmislio o tome, pa reče: „Onda, dobro.” Čovek ga upita: „Šta znači ’onda, dobro’?” Sjaobao mu na to odvrati: „To znači da su moji roditelji ranije nešto rekli o tebi.” Zatim je čovek nastavio da propituje Sjaobaoa šta su oni rekli, pominjući mu u više navrata da bude iskreno dete i da ne laže. Sjaobao reče: „Moji mama i tata su rekli da nisi dobra osoba. Rekli su da nisi naročito pošten i da treba da budu oprezni kad razgovaraju s tobom.” Čovek ga je ponovo upitao: „I šta su još rekli tvoji mama i tata?” Sjaobao mu odgovori: „Ne sećam se.” „Budi dobar dečko!” reče mu čovek. Zatim je Sjaobao odgovorio: „Moji mama i tata su rekli da ne treba sve da ti govore.” Nakon toga je ovaj čovek nastavio da ispituje Sjaobaoa, pa mu je dečak puno toga rekao. Čovek se osećao sve nelagodnije, pa je rekao Sjaobaou: „Sjaobao, ti si tako dobro dete, dete kakvo Bog voli jer si iskrena osoba i govoriš mi sve što znaš.” Do ovog trenutka Sjaobao je izgubio oprez koji je na početku imao s ovim čovekom, i više mu nije govorio da ne zna na sve što bi ga ovaj upitao. Želeo je da ovom čoveku sve ispriča, da mu ispriča sve ono što taj čovek nije znao – trebalo je samo da pita Sjaobaoa. Čovek je Sjaobaou takođe otkrio: „Moj nadimak je Dabao. Znači, ti se zoveš Sjaobao, a ja se zovem Dabao. Zar ne bi trebalo da postanemo najbolji drugari?” Sjaobao mu odgovori: „Da.” U nastavku razgovora, pričali su o mnogim stvarima, i što su više pričali, bivali su sve srećniji. Sjaobao je dobio i slatkiše, pa je pred ovim čovekom sasvim prestao da bude obazriv. Zatim je čovek od Sjaobaoa zatražio sledeće: „Ubuduće, ako tvoji mama i tata ponovo budu nešto govorili o meni, hoćeš li to da mi kažeš?” Sjaobao reče: „Naravno, zato što smo dobri prijatelji.” Pred ovim čovekom, Sjaobao više nije bio obazriv, a čovek je od njega dobio informacije koje je želeo. Od toga dana su postali vrlo dobri prijatelji. Kad god bi Sjaobaovi mama i tata govorili nešto o tom čoveku, Sjaobao bi mu to brže-bolje prenosio. Ovaj čovek je Sjaobaou takođe obećao: „Tvojim roditeljima neću ništa reći o ovome što postoji među nama – to je naša tajna. Ako ubuduće poželiš nešto ukusno da pojedeš ili nešto zabavno za igru, ja ću ti to sigurno kupiti. A ako bude nečega što ne želiš da tvoji mama i tata saznaju, ja ću to čuvati kao tvoju tajnu.” Tako je Sjaobao osetio još veću slobodu i svim srcem je poverovao ovom čoveku. S njim je održavao iskren kontakt i postali su „zaista dobri prijatelji”.

To je cela priča. U njoj nema mnogo likova; glavni likovi su Dabao i Sjaobao. Konkretna tema priče jeste način na koji čovek Dabao nastoji da dete Sjaobaoa navede na pogrešan put, da ga nagovori i vrbuje, navodeći ga da ispriča određene informacije koje ovaj želi da sazna. Radi se o takvoj priči i o takvom razgovoru među likovima. Šta možemo da zaključimo iz ovog jednostavnog zapleta i dijaloga? O čijim se karakteristikama u njoj uglavnom raspravlja? O karakteristikama deteta ili odrasle osobe? (O karakteristikama odrasle osobe.) Dakle, šta se ovom pričom dočarava? Koja je glavna tema priče? Glavna tema jeste to što se ova odrasla osoba koristi raznim sredstvima da postigne svoj cilj. Da li ste shvatili kojim se sredstvima ta osoba koristi? (Vrbovanjem i navođenjem na pogrešan put.) Ovaj čovek je koristio podsticaje da vrbuje dete i prave reči da ga navede na pogrešan put, pa ga je čak i namamio. Šta je koristio da ga namami? Pogodnosti – dete je namamio koristeći pogodnosti. Vrbovao ga je, mamio i navodio na pogrešan put – i mamljenje i navođenje na pogrešan put uključuju korišćenje pravih reči za namamljivanje i donekle preteću prirodu. Te reči možda zvuče ispravno, no, zašto ih je koristio? (Da ostvari sopstveni cilj.) Koristio ih je da postigne svoje skrivene ciljeve. Korišćena sredstva u osnovi su jasna. Da li normalna ljudskost poseduje ovakvo ponašanje? (Ne.) Kakvom aspektu Sotonine iskvarene naravi pripada ovo ponašanje? (Rđavosti.) Zašto kažemo rđavost umesto da kažemo lažljivost? Rđavost seže dublje od lažljivosti; podmuklija je, tajnovitija, više navodi na pogrešan put i teže ju je dokučiti, pri čemu sa sobom donosi namamljivanje, nagovaranje, vrbovanje, pridobijanje, podmićivanje i iskušavanje. Ovi postupci i ponašanja umnogome nadilaze lažljivost; nesumnjivo su rđavi. Ovaj čovek nije rekao: „Ako mi ne kažeš, zviznuću te, šutnuću te ili ću te ubiti!” Nije usvojio takve metode i, spolja posmatrano, nije delovao zlonamerno. Međutim, to je još strašnije od podlosti – to je rđavost. Zašto kažem da je to rđavost? Većina ljudi najčešće može da otkrije lažljivost, međutim, metod ovog čoveka je još nepošteniji. Spolja posmatrano, on se koristi učtivim jezikom koji odgovara ljudskoj osećajnosti; ali u stvarnosti, u samoj dubini, nalaze se znatno skrivenije stvari. Njegovi postupci i metode su prikriveniji, znatno su podmukliji u odnosu na lažljivost koju ljudi uobičajeno viđaju i susreću. Taktike su mu prefinjenije, dvosmislenije i u većoj meri navode na pogrešan put. To je rđavost.

Da li u svakodnevnom životu možete da uočite i razaznate otkrovenje rđave naravi drugih ljudi i njihovog rđavog ponašanja? Iako lažljivi pojedinci mogu biti prilično taktični, nakon nekog vremena provedenog u kontaktu s njima, većina ljudi ipak može da ih prozre. Međutim, nije tako lako prozreti one koji imaju rđavu narav. Ako ne možete da vidite suštinu ili posledice, nema načina da ih prozrete. Rđavi pojedinci su još podmukliji od onih lažljivih. Na osnovu samo jedne ili dve izgovorene rečenice, nema načina da ih prozreš. Kad je reč o ljudima sa rđavom naravi, ni posle nekog vremena, ni posle nekog kraćeg perioda, možda nećeš prozreti ni proniknuti zašto rade tu određenu stvar, zašto govore ili postupaju na takav način. Kad jednog dana budu potpuno razotkriveni i ogoljeni, tada će svi konačno otkriti kakvi su ljudi. Tu ima i više od same lažljivosti – to je rđavost. Prema tome, da bi se rđava narav razaznala, potrebno je da protekne neko vreme, a posledice ponekad mogu nastupiti i pre nego što neko uspe da je razazna – reč je o nečemu što ne može tako brzo da se uoči. Na primer, velika crvena aždaja je decenijama navodila ljude na pogrešan put, a tek je sada mali broj ljudi stekao određenu razboritost. Velika crvena aždaja često govori stvari koje zvuče najbolje moguće i koje su najvećim delom u skladu s ljudskim predstavama, vijoreći zastavu služenja narodu kako bi ljude navela na pogrešan put i zastavu pravde kako bi proterala neistomišljenike, masakrirajući nebrojeno dobrih ljudi. Međutim, malo ko je to u stanju da razazna, budući da ono što ona govori i čini ljudima deluje ispravno. Svi ljudi smatraju da je sve što ona radi pravedno i prikladno, zakonito i razumno, te da ne odstupa od humanizma. Posledično, ona je ljude decenijama navodila na pogrešan put. Kad napokon bude razotkrivena i svrgnuta, ljudi će uvideti da je njeno pravo lice đavolsko, a njena priroda-suština rđava. Velika crvena aždaja je ljude godinama navodila na stranputicu i otrov velike crvene aždaje je prisutan u svima – svi su postali njeni potomci. Da li je iko od vas u stanju da čini takve stvari koje je činila velika crvena aždaja? Neki ljudi govore kao velika crvena aždaja, koristeći se veoma umilnim rečima, dok zapravo ne obavljaju nikakav stvarni posao. Sve njihove reči su prijatne, ali oni ne obavljaju nikakav stvaran posao. Osim toga, izuzetno su podmukli i rđavi. Kad je reč o takvim ljudima, bude li ih iko uvredio, oni preko toga neće preći. Pre ili kasnije, iznaći će odgovarajuću priliku da ostvare svoj osvetoljubivi naum i neće im dati baš nikakav povod da ih imaju u šaci. Tim pitanjem mogu da se pozabave, a da se pritom uopšte ne ispolje niti pokažu svoje pravo lice. Nije li to rđavo? Rđavi pojedinci koriste se načelima, metodama, namerama, motivima i ciljevima koji su naročito tajnoviti i skriveni. Da bi naudili drugima, rđavi pojedinci posežu za spletkama, koristeći ponekad druge ljude da u njihovo ime ubijaju, maltretirajući ponekad druge tako što ih navode na greh, a ponekad se koriste zakonima ili pribegavaju svakakvim prezira dostojnim sredstvima kako bi mučili druge. Sve su to ispoljavanja rđavosti, i ništa od toga ne spada u pravedne i poštene metode. Da li iko od vas ispoljava ova ponašanja ili otkrivenja? Možete li da ih razaznate? Da li ste svesni da ona predstavljaju rđavu narav? Lažljivost se spolja obično može uočiti: neko okoliša ili koristi kitnjast jezik i niko ne može da protumači šta on misli. To je lažljivost. Koja je glavna karakteristika rđavosti? Reči takve osobe zvuče naročito prijatno i, spolja posmatrano, sve deluje kako treba. Reklo bi se da nema baš nikakvih problema i, posmatrano iz svakog ugla, stvari izgledaju prilično dobro. Kad ta osoba nešto radi, ne primećujete da koristi ikakva naročita sredstva i, spolja posmatrano, nema nikakvih slabih tačaka ni mana, ali ona ipak postiže svoj cilj. Obavlja stvari na izrazito tajnovit način. Tako antihristi navode ljude na pogrešan put. Takve ljude i stvari je najteže razaznati. Neki ljudi počesto kažu ispravne stvari, koriste uverljive izgovore i posežu za određenim doktrinama, izrekama ili postupcima koji su u skladu sa ljudskom naklonošću ne bi li ljudima zamazali oči. Pretvaraju se da rade jedno, dok zapravo rade nešto sasvim drugo kako bi postigli svoj skriveni cilj. U pitanju je rđavost, premda većina ljudi smatra da su ova ponašanja lažljiva. Ljudi mogu relativno ograničeno da shvate i raščlane rđavost. U stvari, u odnosu na lažljivost, rđavost je znatno teže razaznati zato što je tajnovitija, pri čemu su njene metode i postupci prefinjeniji. Ako neko u sebi ima lažljivu narav, u roku od dva ili tri dana komunikacije s tom osobom, drugi obično mogu da otkriju njenu lažljivost ili mogu da u postupcima i rečima te osobe zapaze otkrovenje njene lažljive naravi. Međutim, pretpostavimo da je ta osoba rđava: tu nije reč o nečemu što se može razaznati za nekoliko dana, budući da je, ako se ništa značajno ne desi niti nastupe neke posebne okolnosti, u tako kratkom vremenskom periodu teško išta razaznati samo na osnovu slušanja šta ta osoba govori. Ona uvek kaže i uradi prave stvari, predstavljajući jednu ispravnu doktrinu za drugom. Nakon nekoliko dana komunikacije s tom osobom, mogao bi da pomisliš da je ona prilično dobra, da je u stanju da napusti stvari i da sebe daje, da ima duhovno razumevanje, da ima bogoljubivo srce, te da u svojim postupcima poseduje i savest i razum. Međutim, nakon što obavi nekoliko stvari, zapažaš da su njen govor i postupci upetljani u previše stvari, u previše đavolskih namera. Shvataš da ta osoba nije poštena već lažljiva – da je rđava. Ona često koristi prave reči i prijatne izraze koji su u skladu sa istinom i poseduje ljudsku osećajnost u ophođenju s ljudima. S jedne strane, ta osoba utvrđuje svoju poziciju, a s druge strane navodi druge na pogrešan put stičući prestiž i status među ljudima. Takvi pojedinci ljude naročito navode na pogrešan put i, čim zadobiju moć i status, mnoge ljude mogu da da navedu na stranputicu i da im naude. Ljudi sa rđavim naravima su izrazito opasni. Imali li takvih ljudi među vama? Da li ste i sami takvi? (Da.) U kojoj meri je to onda ozbiljno? Govoriti i postupati bez ikakvih istina-načela, u postupanju se sasvim oslanjati na svoju rđavu prirodu, u stalnoj želji da druge navedeš na pogrešan put i živeći iza maske da te drugi ne bi prepoznali i prozreli, pa s poštovanjem i divljenjem posmatrali tvoju ljudskost i status – to je rđavost. Da li ovakva rđava ponašanja ispoljavate samo povremeno ili ste takvi većinu vremena? Da li ste baš takvi i da li vam predstavlja izazov da se toga oslobodite? Ako samo povremeno koristite takve metode, to se i dalje može promeniti. Međutim, ako ste baš takvi, ako dosledno postupate planski i lažljivo i neprekidno se oslanjate na spletke, onda ste najprepredeniji đavoli. Reći ću vam istinu: takvi ljudi se nikada neće promeniti.

U ovoj priči, Dabao se koristi ovim metodama da Sjaobaoa navede na pogrešan put i natera ga da mu kaže istinu. Recite Mi, ko ga je naučio da se tako ponaša? Niko ga nije naučio. Pa, odakle potiču te smicalice? (Iz njegove prirode.) One potiču iz njegove prirode, iz njegove iskvarene suštine. Naprosto je takva osoba. Ne može da poštedi čak ni jedno dete – a to je dostojno svakog prezira! Ako već želi da sazna istinu, može direktno da pita detetove roditelje ili može sebe aktivno da spozna i da pred njima ogoli svoje srce; tada bi mu možda rekli istinu. Nema potrebe da se koristi ovakvim metodama da bi iza tuđih leđa činio te besramne i neumesne stvari. Tako postupaju ljudi sa rđavim naravima. Kažite Mi, zar to nije odvratno? (Odvratno je.) On ne može da poštedi čak ni dete; smatra da je dete lako kinjiti, nasamariti i prevariti, pa i protiv njega spletkari. Elem, ako vidi neku odraslu osobu koja je iskrena i ljubazna, kako će se prema njoj ophoditi? Hoće li je tek tako ostaviti na miru? Nipošto. Ako zapazi nekog sličnog sebi, nekoga ko u svojim rečima i postupcima voli da posegne za strategijama, šta će učiniti? (On zna da je ta osoba podjednako rđava kao i on sâm i s njom će možda biti obazriv, kako se ne bi lako razotkrio.) Osim što će biti na oprezu, šta bi još mogao da uradi? (Nadmetaće se.) I otvoreno i tajno će se nadmetati – to je to. Tako se ponašaju ljudi sa rđavim naravima. Takvi ljudi vole da se s drugima nadmeću i otvoreno i potajno, i ugrabiće svaku priliku za to. Oni se drže jedne čuvene maksime, te ako naiđeš na takve ljude i čuješ ih da je izgovaraju, možeš biti siguran da imaju rđavu narav. Šta to oni kažu? Na primer, ako im predložiš da u izvršavanju svoje dužnosti sarađuju s drugom osobom, oni kažu: „O, pa ne mogu s njim da se nadmećem!” Prva pomisao im se uvek odnosi na „nadmetanje”. Njihova prva misao nije o tome kako mogu da sarađuju s drugima da bi dobro obavili posao, već je to misao o nadmetanju s njima. To im je čuvena maksima. Bez obzira na društvenu grupu kojoj pripadaju, da li se nalaze među nevernicima, braćom i sestrama ili članovima porodice, koje im je jedino pravilo? Da se nadmeću, te ako druge otvoreno ne mogu da nadmaše, učiniće to prikriveno. Takva narav je rđava. Neki ljudi, spolja posmatrano, mogu delovati kao da neobavezno ćaskaju s drugima, ali se u svom srcu potajno nadmeću, koristeći razna sredstva i postupke da tu drugu osobu posredno napadnu i omalovaže. Ljudi koji to ne mogu da razaznaju neće prozreti njihovu taktiku, a onoga časa kad to učine, njihov protivnik je već postigao rezultat. To je rđavost. Kad rđavi ljudi komuniciraju s drugim ljudima, sve se svodi na otvoreno i potajno nadmetanje, na pribegavanje raznim podvalama, zaverama ili određenim metodama da se drugi poraze, da se nateraju na predaju i da im se naposletku svi pokore. Od nastanka ljudskog roda do danas, čitava istorija ljudskog roda ispunjena je „nadmetanjem”. Bilo da je to u širim međunarodnim razmerama, u užim razmerama među porodicama ili na individualnom nivou među ljudima, ne postoji grupa koja nije prepuna sukoba; ako nadmetanje nije otvoreno, onda je potajno, ako nije verbalno sučeljavanje, onda je fizičko. Periodi najčešćih ratova među etničkim grupama u kineskoj istoriji bili su Period proleća i jeseni i Period zaraćenih država. Većina poznatih knjiga o vojnoj strategiji nastala je tokom ova dva perioda, poput taktika sadržanih u knjizi „Umeće ratovanja” od Sun Cua – sve su nastale u to vreme. Tu je i knjiga „Trideset i šest strategija”, u kojoj su dokumentovane različite taktike koje se koriste u ratovanju. Neke od ovih vojnih strategija i taktika i danas se koriste. Navedite Mi neke od strategija u njoj? (Strategija „samopovređivanja”.) (Strategija „diverzije”.) (Strategija „dvostrukog agenta”, strategija „praznog grada” i strategija „medene klopke”.) Sve ove poznate strategije, bilo da u sebi sadrže „medenu klopku”, „prazan grad” ili „diverziju”, na početku sadrže reč „strategija”. Šta znači „strategija”? („Taktika” ili „smicalica”.) Ona podrazumeva određene podmukle, izdajničke, skrivene ili tajne taktike. Te „taktike” nemaju nikakve veze s planiranjem – reč je o kovanju zavera. Šta primećujemo u pozadini ovih taktika? Da li su postupci, ponašanja, taktike i prakse koje ti ljudi koriste u ratu u skladu sa ljudskošću i istinom? (Ne.) Da li Bog dela na ovaj način? (Ne.) Naravno da ne. Dakle, koga predstavljaju takve prakse? One predstavljaju Sotonu i ovaj rđavi ljudski rod. Odakle potiču ove strategije rđavog ljudskog roda? (Od Sotone.) Dobijene su od Sotone. Nekima to možda nije lako da shvate, pa bi trebalo da kažem da su dobijene od đavoljih careva – ljudi će onda razumeti. Ko su đavolji carevi? To su demoni i Sotona koji su se ponovo rodili u svetu da bi sejali razdor i pustoš među ljudskim rodom – oni su oformili ove strategije. U zapisima Božjeg dela, da li ste Njega ikada videli da koristi strategiju „prazan grad” ili strategiju „diverzija”? Da li su Božjim planom upravljanja obuhvaćene te strategije? Bog nikada nije koristio takve strategije da bi upravljao Svojim delom. Ove strategije koristi celokupan rđavi ljudski rod. Počevši od nacije ili dinastije, u širim razmerama, preko plemena ili porodice, u užim razmerama, pa sve do odnosa među pojedincima, gde god ima iskvarenog ljudskog roda, pronaći ćete sukob. Za šta se oni bore? Oko čega se nadmeću? Koji im je cilj? Sve se svodi na moć, status i profit – da se zadobiju te stvari. Jedna nacija se bori s drugom nacijom kako bi kontrolisala još više ljudi. Plemena se međusobno bore oko teritorije, naroda i suverenosti. Pojedinci se bore za nadmoć i profit. Gde god ima ljudskog roda, postoji sukob, jer gde god da je prisutan ljudski rod, postoji iskvarenost od Sotone. Sotona je iskvario celokupan ljudski rod, pa je svet ispunjen sukobima i krvoprolićem. U svemu što čini, iskvareni ljudski rod ne može da se izbavi iz okova Sotonine naravi. Prema tome, čitava istorija ljudskog roda, bilo na Zapadu ili na Istoku, i svaki deo te istorije žalosni je prikaz rđave borbe ljudskog roda. Ljudski rod ove stvari čak smatra slavnim. Pojedini ljudi i dan-danas još uvek proučavaju kineskih Trideset i šest strategija. Da li ih vi proučavate? (Ne.) Ako svesno proučavaš ove stvari, ako u svoj um upijaš iskustva, pouke, sredstva, metode i tehnike sadržane u njima da bi ga obogatio, tako da postanu sastavni deo tvojih veština preživljavanja, onda je to sasvim sigurno pogrešno. Neminovno ćeš se približiti Sotoni, postaćeš sve rđaviji i sve više zao. Međutim, ako možeš da promeniš perspektivu i da ih raščlanih, razaznaš i razotkriješ prema Božjim rečima, kakav ćeš rezultat postići? Još ćeš više mrzeti Sotonu, a sebe ćeš još više razumeti i omrznuti. Šta bi bio još bolji ishod? Odbaciti Sotonu i biti čvrsto rešen da slediš Boga. Sotona koristi ove takozvane tradicionalne kulture i svakakva znanja i teorije koje je ljudski rod tokom hiljada godina nakupio da njima ljude podučava i da ih u njih usadi, sa ciljem da ljude još dublje iskvari i kontroliše. Ako usavršiš ove stvari i znaš kako da ih koristiš, onda ćeš postati živi Sotona i Bog će te sasvim ukloniti.

Tokom prethodnih okupljanja, u razgovorima u zajedništvu na temu samorazumevanja, većina ljudi je često pokretala pitanje nadmene naravi, kao najuobičajenije iskvarene naravi, čije je postojanje široko rasprostranjeno. Koje su još iskvarene naravi relativno uobičajene? (Lažljivost i nepopustljivost.) Lažljivost, nepopustljivost, odbojnost prema istini i pokvarenost – to su stvari s kojima se ljudi često susreću. Rđavost se ređe zapaža i teško se prepoznaje. Može se reći da je rđavu narav najteže prepoznati; duboko je skrivena i relativno tajnovita vrsta iskvarene naravi, zar ne? Pretpostavimo, na primer, da dvoje ljudi živi zajedno i da nijedno od njih ne voli istinu niti za njom traga, a nisu odani ni obavljanju svojih dužnosti. Posmatrano spolja, može delovati da njih dvoje zajedno skladno žive, bez i najmanjeg problema. Međutim, duboko u sebi, niko od njih ne stremi ka istini, a različite iskvarene naravi ipak postoje, iako ne možeš da ih vidiš. Zašto ne možeš da ih vidiš? Zato što su obe ove osobe naročito lažljive i lukave u svojim postupcima. Budući da ne shvataš istinu i da ti nedostaje pronicljivost, ne možeš da pronikneš u suštinu njihovih problema. Razumeš tek nekoliko istina, previše si mali rastom, pa postoji mnoštvo složenih problema koje ne možeš da shvatiš i nemoćan si da drugim ljudima pomogneš da reše svoje probleme. Kao vođe, šta treba da učinite kad naiđete na takve ljude? Ako ih razotkriješ i razaznaš, hoće li oni to spremno prihvatiti? Ne, neće. Pa, kako treba da postupaš s takvim ljudima? Postoji li način za to? Koje je načelo za postupanje s takvim ljudima? Ako poseduju neke tehničke ili stručne veštine da bi službovali zarad Božje kuće, prema njima treba da se ophodiš kao prema braći i sestrama, i da im shodno tome postavljaš zahteve. Međutim, budući da takvi ljudi ne tragaju za istinom, mogu li da budu odani u obavljanju svojih dužnosti? (Ne.) Koje ponašanje ukazuje na to da im nedostaje odanost? Zar se takvi ljudi ne ističu u obavljanju stvari samo da bi se pokazali pred drugima? Kad nikog nema u blizini, razonode se i nigde ne žure. Čim vide da neko dolazi, ubrzavaju korak. Možda čak postave i gomilu pitanja, raspitujući se da li je ovo ili ono prihvatljivo. I čim ta osoba ode, oni prestaju sa radom, ništa ne rade, nemaju nikakva pitanja, pa u svom srcu čak kažu: „Samo sam se poigravao s tobom; nisam tolika budala!” Sve što rade, takvi ljudi čine samo radi predstave; naročito su vešti u predstavljanju fasade i ističu se u pretvaranju, stvarajući kod ljudi lažan utisak. Mnogi ljudi koji su s njima godinama u kontaktu i dalje ne mogu da prozru njihovu lukavu i lažljivu suštinu. Kad se drugi o njima raspituju, ti ljudi čak kažu: „Taj čovek je prilično dobar, prema svima je fin, nikome nikada nije naudio, naprosto hoće drugima da ugodi. Čak i kad neko pogreši, on ga ne orezuje; druge neprestano ohrabruje i teši.” Koja sredstva i metode ovi ljudi koriste u komunikaciji s drugima? Igraju ulogu koja odgovara prilici, fini su i uglađeni i većina ljudi za njih govori kako su dobri ljudi. Ima li takvih ljudi među vama? (Da.) Svi nastoje da otkriju svoje iskvarene naravi, ali se ovi pojedinci dobro kamufliraju, tako da niko ne može da otkrije njihove probleme. Zar to nije problem? Pojedini carevi su kroz istoriju počinili brojna zlodela, a potonje generacije ih i dalje nazivaju mudrim vladarima. Zašto ljudi o njima imaju takvo mišljenje? Zar se oni nisu donekle potrudili i uradili neke stvari da bi očuvali sopstveni ugled? Oni jesu učinili neka dobra dela zarad sopstvenih političkih postignuća, ali su ujedno izobličili istoriju i ubijali one koji su o njima iznosili istinu i činjenice ne bi li time prikrili vlastita nedela. Međutim, koliko god da su nastojali da ih prikriju, nesumnjivo postoje zapisi o njihovim postupcima. Nisu mogli da uklone svakoga ko je znao istinu. Malo pomalo, kasnije generacije su napokon razotkrile ove stvari. Nakon što su to otkrili, ljudi su se osetili prevareno. Razotkrivanjem ovih istorijskih činjenica ljudi treba da steknu novo razumevanje istine o celom ljudskom rodu. Kakvo razumevanje? Od monarha do običnih ljudi, celokupan ljudski rod je u rukama rđavih, iskvaren je od Sotone toliko da se ne zna ko je od koga rđaviji. Nema nikog ko nije zao, nijednog koji nije loš. Svi su počinili brojna nedela; svi su prilično rđavi, i među njima nema nijednog dobrog. Neki kažu: „U svakoj dinastiji postoji nekoliko čestitih zvaničnika. Da li se i ti čestiti zvaničnici ubrajaju u rđave?” Ako u Boga veruješ pod vlašću tih čestitih zvaničnika, proveri hoće li te uhapsiti ili neće. Ako njima svedočiš o Bogu, posmatraj njihov stav. Istog trenutka ćeš saznati da li su rđavi ili nisu. Božja pojava i delo, kao i istina koju On izražava, najbolje otkrivaju ljude upravo onakvima kakvi oni jesu. Neki vladari i zvaničnici su možda ostvarili određeni politički uspeh i učinili su neka dobra dela, no, kakva je priroda tih dobrih dela? Ko od njih ima koristi? To su dobra dela koja zahteva vladajuća klasa. Da li su dobra dela koja oni čine dobra dela koja Bog odobrava? Da li je taj „politički uspeh” u tome da se istina sprovodi u delo, a čovek pokorava Bogu? Ne, nipošto. Njihova politička postignuća i dobra dela nemaju nikakve veze sa istinom niti sa pokoravanjem Bogu. Sva počinjena dobra dela i postignut politički uspeh rukovođeni su njihovim namerama i motivima; sve to se obavlja kako bi oni sebe ovekovečili i kako bi ih drugi veličali. Prema tome, broj dobrih dela koja učine i veličina prikupljenog političkog uspeha ne dokazuju da su oni dobri ljudi nežnog srca, a pogotovo nisu dokaz da oni nikada nisu počinili zlo ili da ne poseduju rđavu prirodu. Da li ti je jasno kakvi su ovi ljudi u očima Božjim? Da li ova pitanja možete da iskoristite da shvatite sebe? Da li se upuštate u praktično delovanje kojim se rado razmećete čim učinite nešto dobro, starajući se o tome da za to svi saznaju, a zatim javno govorite da čovek ne treba da bude hvalisav ili nadmen, već da treba da se ponaša ponizno? Recimo da ideš da radiš u nekoj novoj crkvi i da ljudi ne znaju da si tamo starešina, pa na sve načine ljudima moraš staviti do znanja da si baš ti starešina; celu noć oko toga razbijaš glavu ne bi li na kraju pronašao dobro rešenje. Koje je to rešenje? Pozivaš sve na sastanak i kažeš: „Tokom današnjeg okupljanja, hajde da u zajedništvu razgovaramo o tome da li sam kvalifikovan da budem starešina ili nisam. Ako nisam kvalifikovan, možete da me razotkrijete i uklonite. Ako jesam, nastaviću da obavljam tu funkciju.” Nakon što ovo čuju, svi trenutno znaju da si starešina. Nisi li time postigao svoj cilj? Odakle je potekao ovaj cilj? On potiče iz tvoje rđave prirode. Posedovanje ambicija je uobičajena ljudska osobina, ali, iako svi ljudi imaju ambicije, neki koriste različit rečnik, metode i strategije da, u različitim vremenima i na različitim mestima, postignu željene ciljeve. To je rđavost.

Kad je reč o ovoj temi rđave prirode, još ćemo počesto razgovarati o njoj. Time ćete steći potpunije razumevanje ovog aspekta istine i iskvarene naravi. S jedne strane, moći ćete sebe da razumete, a s druge, moći ćete da razaznate različite vrste ljudi. Osim toga, postići ćete dublji ulazak u istinu. Ako u zajedništvu govorim samo o opštem konceptu ili o jednom aspektu te definicije, vaše će razumevanje biti prilično plitko. Međutim, korišćenjem određenih činjenica i navođenjem primera u zajedničkim razgovorima, vaše se razumevanje može produbiti. Pretpostavimo, na primer, da dvoje dece razgovara. Jedno od njih pita ono drugo: „Da li si danas uradio domaći zadatak?” Ovo drugo odgovara: „Ne, nisam.” Zatim mu prvo kaže: „Nisam ni ja.” Da li oba deteta govore istinu? (Da.) Pogrešio si; jedno od njih laže. O čemu ono razmišlja u svom srcu? „Budalo, zar misliš da zaista nisam uradio? Nisam toliko glup! Ako ne uradim domaći zadatak, biću kažnjen. Kako bih mogao da ga ne uradim? Namerno sam te naveo da pomisliš da ga nisam uradio, tako da ni ti ne uradiš svoj. Ti ćeš na kraju biti kažnjen, a ja ću se tome slatko smejati.” Da li je ovo dete loše? (Loše je.) Da li je iko od vas učinio nešto slično? Evo još jednog primera: u ponedeljak, jedna studentkinja je na času rekla da je u nedelju išla u kupovinu, dok je druga tvrdila kako je bila u poseti prijateljima. U stvarnosti, obe su bile kod kuće i učile su. U izrazito takmičarski nastrojenim sredinama poput Kine, takve se stvari naročito govore da biste onog ko vam pravi konkurenciju naveli da spusti gard i tako ga lakše prestigli. To nazivamo strategijom. U svakodnevnom životu, takve su stvari uobičajene. Ponekad se roditelji i deca upuštaju u slične razgovore i otkrivaju slične naravi, a i prijatelji ih mogu otkrivati među sobom. Otkrovenja ove naravi se mogu svuda zapaziti, potrebno ja samo da na njih pažljivo motriš. Zašto da motriš? Nije reč o prikupljanju informacija, o dokonom ćaskanju, o ogovaranju, niti o izmišljanju priča. Reč je zapravo o tome da razviješ svoju pronicljivost, što će ti omogućiti da sebe uporediš sa onim što drugi rade i što otkrivaju i ispoljavaju, kako bi mogao da ustanoviš da li i sâm ispoljavaš slična ponašanja. Kad uočiš da neko ispoljava takvo ponašanje, shvatićeš da poseduje ovakvu narav. Međutim, ako i ti ispoljavaš takva ponašanja, da li ćeš moći da prepoznaš da i sâm imaš ovu narav? Ako to ne možeš da prepoznaš, onda je tvoje razumevanje tuđih naravi pogrešno: nisi je zaista shvatio, odnosno, drugim rečima, ne poseduješ duhovno razumevanje i nisi to tačno razumeo. Ove teme se ne mogu u potpunosti obraditi za samo nekoliko dana. Ako o njima pomalo razgovaramo, to će vam pomoći da ponešto zadobijete i vaše će se shvatanje istine donekle produbiti. Ako iskreno voliš istinu, postići ćeš dublji nivo ulaska. Dubina tvog iskustva i ulaska neodvojiva je od tvog razumevanja. Dubina tvog iskustva i ulaska će zasigurno odrediti dubinu tvog razumevanja. Slično tome, dubina tvog razumevanja može da ukaže na to koliko si duboko doživeo i ušao. To dvoje je međusobno povezano. To je put ulaska u istinu, a jedino ulaskom u istinu možeš da poseduješ stvarnost. Na ovom mestu ćemo ovu temu privesti kraju i preći na glavnu temu današnjeg razgovora u zajedništvu.

Detaljna analiza načina na koji antihristi navode ljude na stranputicu, vrbuju ih, prete im i kontrolišu ih

I. Detaljna analiza načina na koji antihristi navode ljude na stranputicu

Na prošlom okupljanju završili smo besedu o četvrtoj stavki na temu raznih ispoljavanja antihrista. Danas ćemo započeti besedu o petoj stavki: kako antihristi navode ljude na stranputicu, vrbuju ih, prete im i kontrolišu ih. Četiri glagola su uključena u ovaj aspekt ispoljavanja antihrista, a iz ta četiri glagola i ponašanja antihrista možemo videti njihove naravi. Prvi glagol je „navesti na stranputicu”. Kakva je narav sadržana u tome? To je rđavost. Sada, šta je sa „vrbovanjem”? Da li se za vrbovanje obično koriste prijatne ili neprijatne reči? (Prijatne reči.) Dakle, koja vrsta naravi vlada ovim ponašanjem? Rđavost. Šta je sa „pretnjom” i „kontrolom” – kakva narav upravlja time? (Zloba.) Tako je, zloba. Iz stavke pet možemo videti naravi antihrista. Koja su glavna ispoljavanja antihrista u ovoj stavki? (Rđavost i zloba.) Te dve naravi, rđavost i zloba, su veoma istaknute i očigledne. Hajde da raspravljamo o tim ponašanjima, jednom po jednom, počevši od „navođenja na stranputicu”. Šta uopšte znači termin „navesti na stranputicu”? Da li to uključuje bilo kakvo ispoljavanje poštenja? Ima li u tome iskrenih reči? (Ne.) U tome nema iskrenih reči – sve je to lažno; koriste lažne utiske, lažne izreke i obmanjujuće reči kako bi drugi poverovali da je ono što neko kaže tačno, čime bi ih drugi priznali i verovali im. To je ono što se podrazumeva pod „navesti na stranputicu”. Da li oni koji su navedeni na stranputicu zadobijaju istinu ili kreću pravim putem? Oni ne postižu nijednu od tih stvari. Ponašanje i praktikovanje navođenja ljudi na stranputicu je definitivno pre negativna nego pozitivna stvar. Oni koji su navedeni na stranputicu su u suštini prevareni; ne razumeju stvarne činjenice, stvarnu situaciju ili istiniti kontekst, a onda biraju pogrešan put i pravac i pogrešnu osobu koju će slediti. To je efekat koji navođenje na stranputicu ima na one koji na to padnu. Nalik reklamama u tržnom centru: veoma su dobro napisane i kada ih ljudi vide, uzimaju ih zdravo za gotovo, ali nakon kupovine shvate da su ti proizvodi beskorisni. To znači biti prevaren. Dakle, šta se krije iza ponašanja antihrista da ljude navode na stranputicu? Koje metode koriste, koje reči izgovaraju i koje stvari rade da navedu ljude na stranputicu? Hajde da prvo razgovaramo o njihovoj svrsi. Da uopšte nemaju svrhu, da li bi morali da se trude ili govore prijatne stvari kako bi vrbovali ljude i naveli ih na stranputicu? Među nevernicima postoji izreka: „Ne postoji besplatan ručak.” Ako ne možeš to da prozreš, bićeš prevaren. Svet je jednostavno toliko rđav, ljudi spletkare jedni protiv drugih i zlostavljaju jedni druge. To je život iskvarene ljudskosti. Zašto se antihristi trude da govore izokola kako bi naveli ljude na stranputicu? Oni govore i postupaju sa jasnom svrhom, a to je da žive za moć i kontrolu nad ljudima – bez sumnje je tako. Njihovi ciljevi se ne razlikuju od ciljeva političara. Dakle, koje strategije koriste antihristi da navedu ljude na stranputicu? Kako to rade? Prvo, rade na tome da ti se dopadnu. Kada jednom stekneš pozitivan utisak o njima, više ih se nećeš čuvati: verovaćeš im, a onda ćeš prihvatiti njihovo vođstvo i voljno ih slušati. Bićeš voljan da slušaš šta god oni kažu i šta god da od tebe traže da uradiš. Šta znači ta spremnost da se bude poslušan? To znači, ne praktikovati razboritost, slušati i biti poslušan bez načela. Mogu li antihristi postići efekat obmanjivanja ljudi upotrebom reči ili metoda osude? Apsolutno ne. Dakle, koje metode obično koriste da bi postigli taj efekat? Većinu vremena koriste reči koje su u skladu sa ljudskim predstavama, kao i doktrinama ljudskog sentimenta. Ponekad govore neke reči i doktrine koje su u skladu sa istinom. To im olakšava da postignu cilj navođenja ljudi na stranputicu, a ljudi će ih verovatno i prihvatiti. Na primer, kada braća i sestre učine nešto pogrešno, uzrokujući gubitke u radu crkve, a osećaju se negativno i slabo, antihristi ne razgovaraju o istini da bi ih podržali i pomogli im. Umesto toga, kažu: „Uobičajena je pojava da ljudi budu slabi – to je normalno. I ja sam često slab. Bog se ne seća tih stvari.” U stvarnosti, znaju li oni da li se Bog seća tih stvari ili ne? Ne, ne znaju. Kažu: „Nije važno što ta stvar nije rešena kako treba. Samo ti to ispravi sledeći put. Božja kuća ne zna i niko to ne istražuje. Dokle god ja to ne prijavim nadređenom, više rukovodstvo neće znati za to, ni višnji sigurno neće znati, a onda neće ni bog znati – dakle, bog neće obraćati pažnju na to. Svi smo mi iskvareni; ti si iskvaren, kao i ja. Kao starešina, ja sam kao roditelj: sve greške koje pravite su moja odgovornost. Moja krivica je što imam mali rast i što nisam u mogućnosti da vas podržim i pomognem vam, što je dovelo do toga da obavljate stvari pogrešno. Da sam imao veći rast, mogao sam da vam pomognem, a vi ne biste pogrešili. Što se tiče toga, odgovornost je na meni. Iako je to možda prouzrokovalo neke gubitke u radu crkve, možemo mi to sami da obradimo i na taj način završimo s tim pitanjem. Niko ne treba da se raspituje o tome niti da išta prijavljuje nadređenom; hajde da to ostane između tebe i mene. Ako to ne pomenem ostaloj braći i sestrama, niko to neće prijaviti nadređenom i ta stvar će biti odbačena. Samo treba da se pomolimo i zakunemo pred bogom da nikada više nećemo uraditi tako nešto ili ponovo napraviti istu grešku. Kao starešina, imam odgovornost da vas zaštitim. Bog je tako uzvišen – da li je realno da tražimo njegovu zaštitu? Osim toga, bog se ne zamara tim trivijalnim stvarima koje se tiču ljudskog života, tako da odgovornost da vas zaštitim implicitno pada, meni kao starešini, na moja pleća. Imate mali rast, pa ću ja preuzeti krivicu ako pogrešite. Ne brinite, ako dođe vreme da nešto zaista krene naopako, a višnji sazna ili čuje za to, ja ću se založiti za vas.” Kada ljudi to čuju, pomisle: „To je sjajno! Bio sam toliko zabrinut zbog preuzimanja odgovornosti – ovaj starešina je tako divan!” Zar nisu navedeni na stranputicu? Ima li u onome što su antihristi rekli nešto što je u skladu sa istinom? Postoji li nešto što je korisno ili poučno za ljude? Postoji li nešto što rešava stvari na osnovu načela? (Ne.) Dakle, kakve su to reči? To su reči koje za izgradnju veza koriste ljudske sentimente, empatiju i praštanje, stavljajući naglasak na osećanja i prijateljstvo, da bi podigli odnos na određeni nivo, čineći da ljudi osećaju kako su antihristi posebno puni razumevanja, da naročito lako opraštaju i da su tolerantni prema ljudima. Ali u tome nema načela ni istine. Kakvo je to površno razumevanje? To je samo zataškavanje stvari, to je kao nagovaranje deteta. Koje strategije se ovde koriste? Nagovaranje, varanje, stvaranje veza, zataškavanje stvari i pretvaranje da ste dobra osoba, sve na račun interesa braće i sestara, kao i rasprodaja interesa Božje kuće, da bi postigli svoj cilj zavaravanja i navođenja ljudi na stranputicu. Šta je krajnja posledica toga? To dovodi do udaljavanja od Boga, do zaziranja od Boga i do zbližavanja sa antihristima. Čak i nakon što su navedeni na stranputicu, ti ljudi kažu: „Bio sam toliko zabrinut nakon što sam napravio tu grešku. Mnogo puta sam se molio Bogu, ali me nije utešio. Osećao sam se nesigurno i nelagodno i nisam mogao da dobijem rešenje od Boga. Ali sada je u redu; sve dok idem kod starešine, svi moji problemi se rešavaju. Zaista sam srećan što imam takvog starešinu. Naš starešina je bolji od bilo koga drugog!” U tom trenu, njihova srca i gledišta su se već okrenula prema antihristima i oni su pod njihovom kontrolom. Kako mogu da ih kontrolišu antihristi? Zato što u tim antihristima nalaze osećaj sigurnosti. Primaju empatiju, a duboko u svojim srcima dobijaju zadovoljstvo i utehu. To pokazuje da su navedeni na stranputicu.

U prošlosti je Višnji otkrio da u određenoj crkvi postoji neko sa lošom ljudskošću, ko je neprestano radio ometajuće i prekidajuće stvari bez ikakvog znaka pokajanja, pa je rekao lokalnom crkvenom starešini da tu osobu očisti. Kada je lokalni crkveni starešina to čuo, pomislio je: „Da ga očistim? Moram da razmislim o tome. On je jedan od mojih – ne možete ga samo tako očistiti. Moram da se zauzmem za njega. Višnji ne razume pravo stanje stvari. Zaista je previše da ga tek tako očistim. To bi mu slomilo srce!” Verbalno je pristao da očisti tu osobu, ali u svom srcu nije imao nameru da to uradi. Možeš li da pogodiš kako je to rešio? Razmišljao je o tome: „Kako da izađem na kraj sa ovom situacijom, tako da moji podređeni budu zadovoljni sa mnom kao svojim starešinom, a da me višnji ne mrzi?” Nakon što je dobro razmislio, smislio je plan. Pozvao je sve na okupljanje i rekao: „Danas treba da se pozabavimo posebnim pitanjem. Kojim? Postoji neko sa kim višnji nije baš zadovoljan i želi da ga očisti. Dakle, šta da radimo u vezi s tim? Hajde da svi odlučimo glasanjem da li da ga očistimo ili ne.” Rezultati glasanja su izbrojani i oko 80-90% ljudi se složilo da se ta osoba očisti, ali je bilo nekoliko glasova protiv. Nećemo govoriti o tome da li su ti neistomišljenici bili okoreli sledbenici zle osobe ili su to uradili iz drugih razloga, u svakom slučaju, neki ljudi se nisu složili i mišljenje nije bilo jednoglasno. Tada je starešina rekao: „Kroz glasanje, primetio sam da postoje različiti glasovi. To je značajna stvar i moramo poštovati te glasove. Moramo da primenjujemo demokratiju. Pogledajte kako je dobar zapadni demokratski sistem: to moramo sprovoditi u delo i u crkvi, moramo se truditi najbolje što možemo da ostvarimo demokratiju i ljudska prava. Sada, pošto postoji nekoliko suprotstavljenih glasova, ne možemo da očistimo ovu osobu. Moramo poštovati mišljenja naše braće i sestara. Ko su braća i sestre? Oni su božji izabrani narod! Ne možemo zanemariti njihova mišljenja. Čak i ako se samo jedan od božjeg izabranog naroda ne slaže, ne možemo nastaviti sa čišćenjem.” U stvarnosti, ono što je rekao nije imalo osnova, Bog nikada nije rekao takve stvari. Samo je govorio gluposti. Kasnije, kada je Višnji otkrio da zla osoba još uvek nije očišćena, zamolio je lokalnog starešinu da požuri sa tim. Obećao je, rekavši: „U redu, uskoro će biti gotovo.” Šta je značilo njegovo obećanje? To je značilo da će odugovlačiti. Pomislio je: „Vi tražite od mene da ga očistim, ali ja to ne mogu odmah da uradim. Ko zna, ako prođe dovoljno vremena, možda ćete zaboraviti na to, a ja neću morati da ga očistim.” Kasnije je sve pozvao na još jedno okupljanje i još jedno glasanje. Kroz razgovor i rasuđivanje, svima je postalo jasno da tu osobu zaista treba očistiti. Protivni glasovi su se smanjili, ali je i dalje ostao jedan glas protiv njegovog čišćenja. Opet ga starešina nije očistio, rekavši: „Sve dok postoji jedan glas protiv, ne možemo ga očistiti”. Većina ljudi misli: „Ako je Višnji naredio čišćenje, onda ga očisti. Da li Višnji sigurno može prozreti tu stvar? Da li je sigurno da nije pogrešio?” Da li je pokoravanje uređenjima Višnjeg načelo? Da li je to istina? (Da.) Taj starešina nije znao da je to istina. Šta je uradio? Rekao je: „Još uvek postoji jedan glas protiv, tako da ne možemo da ga očistimo. Moramo apsolutno poštovati mišljenja naše braće i sestara. To je ono što se zove najviše ljudsko pravo.” Kasnije, kada se Višnji ponovo raspitao o tome, starešina je nastavio da se bavi njim na površan način i nastavio da odugovlači. Na kraju, kada je Višnji video da on ne čisti zlu osobu, smenio ga je i očistio i njega. Višnji ga je učinio starešinom, a on ga nije slušao; Višnji ima ovlašćenje da ga koristi i da ga smeni – to je upravna odluka. Nakon toga su očišćeni i njegovi saveznici. Da li o uređenjima Višnjeg treba da glasaju svi? (Ne.) Zašto ne? Vi ne možete da objasnite zašto; čini se da ste prilično slični tom smetenom starešini, zar nije tako? Recite Mi, da li su ove reči koje vam besedim doktrine ili stvarnosti? (Stvarnosti.) Ako ih ljudi primenjuju i sprovode, da li će to biti tačno? (Da.) Ako je tačno, da li je potrebno da se organizuje glasanje i da svi glasaju o tome? (Ne.) Da li bi Višnji, naređenjem da se neka osoba pročisti, mogao da pogreši u vezi sa tim? Apsolutno ne. Dakle, kada je Višnji naredio čišćenje te zle osobe, a taj starešina je odbio da to izvrši, u čemu je tu bio problem? (Otvoreni prkos.) To je više od otvorenog prkosa, to je stvaranje nezavisnog carstva. Kada je Višnji naredio čišćenje zle osobe, taj lažni starešina je odugovlačio i nije ga izvršio, a čak je održao i glasanje i ispitao javno mnjenje. Kakvo je javno mnjenje ispitivao? Šta je javno mnjenje? Šta je većina? Da li većina ljudi razume ili poseduje istinu? (Ne.) Većina ljudi ne poseduje čak ni razboritost, pa mogu li oni biti ljudi koji razumeju istinu? Taj starešina je čak ispitao javno mnjenje – da li to zaista može da reši neki problem? Da li je to neophodno? Većini ljudi nedostaje razboritost, a Višnji je lično nadgledao i naredio da se očisti zla osoba, ali taj antihrist je odugovlačio i nije ga očistio, zaklonivši i zaštitivši zlog čoveka, dozvolivši mu da ostane u crkvi i da izaziva ometanja. Gde god postoje zli ljudi, vlada haos i nedostatak reda. Božji izabrani narod ne može normalno da obavlja svoje dužnosti, a crkveni rad ne može normalno da napreduje. Samo brzo čišćenje zlih ljudi može osigurati da se rad crkve odvija normalno. Međutim, na mestima gde antihristi imaju moć, oni koji štete interesima Božje kuće, izazivaju ometanja, postupaju na nerazuman način i obavljaju svoje dužnosti bez imalo iskrenosti, ne mogu biti očišćeni. Antihristi kao mahniti rade loše stvari u crkvi, zaklanjajući i štiteći te zle ljude i bezvernike. Pod kojim izgovorom to rade? Pod izgovorom da su zvaničnici, pa moraju da budu gospodari drugih ljudi. Oni sebe oblikuju kao zvaničnike u Božjoj kući i žele da budu gospodari drugih ljudi. Recite Mi, ko je gospodar čoveka? (Bog.) Bog i istina su Gospodar čoveka. Ti antihristi su ništa! Oni žele da budu gospodari tih ljudi, ali čak ni ne znaju ko je njihov gospodar! Zar nisu nitkovi? Antihristi koriste taj metod da kažu ljudima: „Ja mogu biti vaš gospodar. Ako imate bilo kakvu pritužbu, bilo kakvo nezadovoljstvo, ili ako ste pretrpeli bilo kakvu nepravdu ili teškoću, ja, kao vaš starešina, mogu to da ispravim za vas.” Oni koji ne razumeju istinu ili stvarne činjenice tada bivaju navedeni na stranputicu od strane tih antihrista. Oni se prema njima ophode kao prema precima i kao prema Bogu kojeg treba slediti i obožavati. Kako se osećaju oni koji razumeju istinu kada se suoče sa takvim antihristima? Osećaju gađenje i odbojnost prema njima, govoreći: „Dakle, ti želiš da budeš naš gospodar i da nas kontrolišeš? Ne u tvom životu! Izabrali smo tebe za našeg starešinu da bi nas vodio pred Bogom, a ne pred sobom.” To znači da su prozreli antihristove spletke. Antihristi navode ljude na stranputicu pod izgovorom da su njihovi gospodari, čineći ih da misle da je to u skladu sa njihovim potrebama, bilo da se radi o emocionalnim, psihološkim, duhovnim ili drugim potrebama. Oni koji ne razumeju istinu ili stvarne činjenice često postaju žrtve navođenja na stranputicu od strane antihrista, do te mere da nakon što budu navedeni na stranputicu, možda ne samo da neće moći da se osvrnu i razmisle o sebi, već mogu čak da govore u korist tih antihrista i da ih brane. Činjenica da mogu da govore u korist antihrista i da ih brane dovoljno pokazuje da su zaista navedeni na stranputicu – zar to nije slučaj? (Jeste.) Zašto ljudi veruju u Boga? Nije li to da bi zadobili spasenje? Ako slediš antihriste, zar se time ne opireš Bogu i ne izdaješ Ga? Zar ne stojiš na strani sila koje su neprijateljske prema Bogu? Da li će te Bog u tom slučaju i dalje želeti? Ako samo naizgled slediš Boga, a zapravo slediš čoveka, kako će Bog gledati na tebe i kako će ti pristupiti? Ako odbaciš Boga, zar te se On neće gnušati i odbaciti te? Ako ljudi ne razumeju čak ni ovo malo doktrine, mogu li razumeti istinu? Zar ti ljudi nisu smetenjaci?

Nije da antihristi povremeno ispoljavaju navođenje ljudi na stranputicu; oni to često rade, to je njihovo dosledno načelo u obavljanju poslova ili bi se moglo reći da je to njihova osnova, metod i način na koji rade stvari – to je dosledan stil njihovih postupaka. U suprotnom, ko bi se ugledao na njih? Prvo, oni ne razumeju istinu. Drugo, imaju lošu ljudskost. Treće, nedostaje im i bogobojažljivo srce. Pa kako su oni u stanju da nateraju ljude da ih u potpunosti priznaju, ugledaju se na njih i dive im se? Oni se oslanjaju na razna sredstva i metode da bi se pokazali, čineći da se ljudi ugledaju na njih i da ih obožavaju. Oni koriste te metode da ljude navedu na stranputicu, odajući određene lažne utiske, da su duhovni, da vole Boga, da plaćaju cenu, da često govore prave reči i iznose prave teorije, kao i da čuvaju interese braće i sestara. Zatim, koriste te lažne utiske da stvore osećaj poštovanja i divljenja kod ljudi, postižući tako svoj cilj da budu u stanju da navedu ljude na stranputicu i nateraju ih da ih slede. Kada tako navode ljude na stranputicu, da li su stvari koje rade u skladu sa istinom? Iako govore sve kako treba, stvari koje rade definitivno nisu u skladu sa istinom. Ljudi bez razboritosti ne mogu da uvide problem. Što se tiče suštine navođenja ljudi na stranputicu, njihovi postupci otežavaju ljudima da uvide da oni nisu u skladu sa istinom. Kad bi se to moglo uvideti, zar ljudi ne bi uočili njihovu prevaru? U stvari, to što rade i otkrivaju je lažna duhovnost. Dakle, šta je ispoljavanje lažne duhovnosti? Mnoga ponašanja, postupci i tvrdnje koje pripadaju lažnoj duhovnosti izgledaju ispravno, ali oni su zapravo samo vidljivi postupci i nemaju nikakve veze sa upražnjavanjem istine. Baš kao fariseji koji su se opirali Gospodu Isusu: držali su Sveto pismo u svojim rukama i glasno se molili na ćoškovima ulica, govoreći „O moj gospode…”, pokazujući ljudima svoju pobožnost. Kao rezultat toga, danas je reč „farisej” postala alternativni izraz za licemerne ljude. Koji pridev ide ispred reči „farisej”? Licemeran. Zapravo, i da se ne kaže „licemeran”, sve dok se pominje reč „farisej”, znaćete da to nije pozitivna reč – ista je kao „podlac” ili „đavo” i ima isto značenje. Govoreći o lažnoj duhovnosti, danas malo ko govori o duhovnosti, a kad god neko pomene duhovnost, šta dodaju pre toga? (Lažna.) Tako je, lažna. U većini slučajeva, ispoljavanja antihrista koji ljude navode na stranputicu su zapravo ispoljavanja lažne duhovnosti. Reči, postupci i ponašanja povezani sa lažnom duhovnošću izgledaju prilično dobro, prilično pobožno i u skladu sa istinom. Kada vide da je neko slab, zaborave na svoj obrok i žure da ga podrže. Kada vide da neko ima neku situaciju kod kuće, zanemaruju svoje poslove i žure da im pomognu. Međutim, njihova pomoć se sastoji u izgovaranju određenih pravih reči ili prijatnih i saosećajnih reči, ali posle toliko razgovora, stvarni problemi druge osobe su sve samo ne rešeni. Koja je onda svrha njihovog takvog ponašanja? Ljudi su posebno dirnuti njihovim ponašanjem i osećaju da je divno imati takvog starešinu, na kojeg mogu da se oslone kada zatreba – oni su zaista srećni. Prema tome, može se reći da antihristi navode ljude na stranputicu ne samo rečima već se u isto vreme služe i različitim ponašanjima, kako bi naveli ljude da veruju da su veoma duhovni, izuzetni i vredni njihovog poverenja i oslanjanja. Neki bi čak mogli pomisliti: „Verovanje u Boga deluje nekako previše apstraktno, ali verovanje u našeg starešinu je praktično. To je tako stvarno i istinito: možete ih dodirnuti i videti, a kada treba da rešite neke stvari, možete ih pitati i direktno razgovarati sa njima. Kako je to divno!” Postizanjem takvih rezultata, antihristi su ostvarili svoje ciljeve, ali oni ljudi koje su naveli na stranputicu završavaju jadni. Kada ti ljudi, nakon što ih je antihrist neko vreme navodio na stranputicu, ponovo dođu pred Boga, oni više ne znaju kako da se mole ili da otvore svoja srca za Njega. Štaviše, kada se ti ljudi okupe, laskaju jedni drugima, pretvaraju se da su duhovni, navode na stranputicu i obmanjuju jedni druge. Na kraju, antihristi čak tvrde: „Svaki brat i sestra u našoj crkvi voli boga. Kada se suoče sa problemima, svako od njih se hvata u koštac sa izazovom – čak i ako bi ih uhapsila velika crvena aždaja, svi bi mogli da ostanu postojani u svom svedočenju. Među nama ne bi bilo ni jednog Jude – garantujem!” Kako se ispostavilo, kada su uhapšeni, većina njih se pretvorila u Judu. Nisu li oni gomila nitkova? Antihristi koriste te prazne reči i slogane da zavaraju, navedu na stranputicu i varaju braću i sestre. Većina ljudi je glupava i neuka, nedostaje im razboritost i dozvoljavaju antihristima da se ponašaju bezobzirno. Radni aranžmani Višnjeg su dugo naglašavali kako postupati u nastalim okolnostima i šta treba uraditi da se celom Božjem izabranom narodu omogući da obavlja svoje dužnosti u bezbednom okruženju. U slučaju hapšenja i progona, gubitke treba minimizirati što je više moguće. Ako sav izabrani Božji narod bude uhapšen i ode u zatvor, izgubivši potpuno svoj crkveni život, zar to ne dovodi do manjka u njihovom život-ulasku? Može li nečiji život sazreti bez mogućnosti da jede i pije Božje reči u zatvoru? Oni mogu da se sete samo nekoliko reči himne i svaki dan njihovog života zavisi od tih nekoliko reči. Kada se noću mole, oni to mogu da rade samo nečujno, u svojim srcima, ne usuđujući se da mrdaju usnama. Jedino što im je ostalo u srcima su misli poput: „Nemoj se prodati, ne budi Juda, budi postojan u svedočenju za Boga i slavi Ga, ne sramoti Ga”, nema ništa drugo – ljudi imaju samo to malo rasta. Antihristi ne razmatraju te stvari. Zašto se nazivaju antihristima? Oni zlostavljaju druge i nanose štetu braći i sestrama, a da i ne trepnu! Radni aranžmani Višnjeg zahtevaju od ljudi da obavljaju svoje dužnosti u bezbednom okruženju i da izbegavaju nesreće koliko god je to moguće, ali antihristi se ne pridržavaju tih radnih aranžmana kada obavljaju svoj posao. Viču i postupaju naslepo, po sopstvenoj volji, ne obazirući se na bezbednost. Nekim budalastim pojedincima nedostaje razboritosti i razmišljaju: „Zašto Višnji uvek pominje bezbednost? Zašto se toliko plaše nesreća? Čega se tu plaše? Sve je u Božjim rukama!” Nije li glupo govoriti takve stvari? Tvoj rast može biti mali, možda ti nedostaje razumevanje i možda nećeš moći da prozreš stvari, ali ne možeš da se ponašaš glupo! Višnji je uredio kako ljudi treba da se okupljaju pod određenim okolnostima i koja načela treba da slede – čemu služe svi ti detaljni aranžmani? Oni upravo treba da štite Božji izabrani narod, kako bi se mogli okupiti i obavljati svoje dužnosti na normalan i bezbedan način. Bezbednost ti omogućava da nastaviš da veruješ u Boga, da živiš svoj crkveni život i normalno jedeš i piješ Božje reči. Ako je čak i tvoja sigurnost izgubljena, ako te uhapsi velika crvena aždaja, a u zatvoru ne možeš da čuješ ili čitaš Božje reči, ne možeš da pevaš himne i nema okupljanja – kako da i dalje veruješ u Boga? Možda ćeš se samo zvati vernikom. Antihristi ne mare za te stvari; ne mare za život i smrt ljudi. Radi zadovoljenja sopstvenih ambicija i želja, podstiču sve da ustanu i slepo viču: „Ne bojimo se okolnosti – imamo boga!” Oni koji su budalasti ništa ne razumeju i navedeni su na stranputicu tim rečima. Svi imaju nejasne i prazne misli, misleći: „Mi verujemo u Boga i Bog nas štiti; ako nam se nešto desi, to je uz Božju dozvolu.” Nisu li to prazne reči? Tako postupaju antihristi i oni koji ne razumeju istinu. Dok braća i sestre možda ne razumeju, ti, kao starešina, koji često besedi o radnim aranžmanima, ne bi trebalo da budeš neuk po tom pitanju. Ti moraš da obavljaš posao u skladu sa radnim aranžmanima, a ne da uvek želiš toliko da pričaš kako bi zadovoljio svoje ambicije i želje, misleći čak da što te više ljudi sluša, to bolje i da što je njih više, tvoj govor postaje ostrašćeniji. Da bi pridobili one ispod sebe i naterali ih da slušaju njihova uputstva, antihristi, ne uzimajući u obzir bezbednost okruženja, okupljaju te ljude u njihovo slobodno vreme, dovodeći ih na kraju do propasti.

Antihristi su vešti u saopštavanju velikih stvari i u korišćenju određenih praznih, lažno duhovnih i teorijskih osnova kako bi naveli ljude na stranputicu. Mnogi kojima nedostaje razboritost ih jednostavno slušaju i poslušni su kako god antihristi manipulisali njima, što dovodi do nevolja i hapšenja. Kako mogu da nastanu te nevolje? Neki bi rekli da je to zato što ih Bog nije zaštitio. Ali zar to nije prigovaranje Bogu? Krivica po tom pitanju se ne može svaliti na Boga. Bog dozvoljava ljudima da iskuse Njegovo delo u različitim okolnostima. Ako svoje praktično delovanje sprovodiš u skladu sa načelima zasnovanim na radnim aranžmanima i kada okruženje to dozvoljava, bez obzira na to koliko se ljudi okupilo, ti možeš normalno da jedeš i piješ Božje reči, da iskusiš Božje delo i obavljaš svoje dužnosti, onda će te Bog voditi i izvršiti svoje delo na tebi. Ako se suprotstaviš zahtevima Višnjeg i ponašaš se slepo, svojevoljno, i nešto se desi, to je samo glupost i neukost. Bog nema nameru da svakoga stavi u zatvor da bi ga oplemenio. Njegova namera je da svaka osoba pravilno jede i pije Njegove reči i iskusi Njegovo delo. Međutim, antihristi to ne razumeju. Oni veruju u sopstvenu logiku, misleći da uz Božju zaštitu nema čega da se plaše. Oni nemaju razumevanja za načela Božje zaštite i slepo slede propise, uvek definišući Boga. Mnogi ljudi su time navedeni na stranputicu i postupaju slepo zajedno sa njima, ignorišući aranžmane Višnjeg i kao rezultat toga, nešto se dešava – bivaju uhapšeni i trpe torturu u zatvoru. Kakvog su rasta ti ljudi kada se pojave nevolje? Oni imaju samo malo entuzijazma, malo razumeju doktrinu i znaju da uzvikuju par parola, ali uopšte nemaju znanje o Bogu, nemaju istinsko razumevanje, znanje ili iskustvo istine, niti razumeju kako Bog deluje da bi spasio ljude. Oni se jednostavno oslanjaju na entuzijazam da slede Boga i imaju malo odlučnosti. Da li ljudi takvog rasta mogu da svedoče kada su uhapšeni i strpani u zatvor? Apsolutno ne. Kakve su posledice čim se prodaju? Počinju da razmišljaju: „Zar Bog nije svemoguć? Sve je u njegovim rukama, pa zašto me ne spase? Zašto dozvoljava da ovako patim? Ima li uopšte Boga? Da li je moguće da smo pogrešili što smo imali toliko entuzijazma? Ako su nas naše starešine odvele na krivi put, zašto ih onda Bog ne dovede u red? Zašto nas je Bog doveo ovde? Zašto je dozvolio da se suočimo sa takvom okolnošću?” Okrivljavanje počinje da isplivava na površinu, nakon čega sledi poricanje Boga: „Božji postupci nisu u skladu sa voljom čoveka. Njegovi postupci možda nisu uvek ispravni i on ne mora nužno biti istina.” Na kraju, pošto su mnogo patili i trpeli neko vreme, nestalo je i ono malo doktrine koju su poznavali i malko zanosa koji su imali. Oni poriču Boga i gube veru, postaju čak i Juda. Nakon što su pušteni iz zatvora, čak pomisle: „Sad više nikad ne moram da brinem o okolnostima. Pogledajte kako je dobro onima koji ne veruju u Boga: imaju toliko slobode tamo napolju. Šta postižemo verujući u tajnosti? Ako država zabranjuje veru, jednostavno prestani da veruješ.” Mogu li takvi ljudi kasnije i dalje da veruju u Boga? (Ne, ne mogu.) Zašto ne mogu? Bog ih više ne želi. Bog te bira samo jednom, a ti si već izgubio svoju šansu, tako da te Bog neće hteti drugi put. Kakva je nada za takve ljude da postignu spasenje? Nikakva, nema više nade. To je posledica koju antihristi na kraju dobijaju zato što se ponašaju bezobzirno i koriste određene lažne duhovne teorije da navedu ljude na stranputicu, navodeći ih da teže površnoj duhovnosti i zanosu. Šta je posledica toga? (Oni su uništeni.) Da li ih Bog spasava ili ne, to je Božja stvar, ali bar za sada se čini da kada put vere u Boga dostigne tu tačku, njihovi izgledi i odredište su u osnovi uništeni. Ako se sve svodi na to, ko je to izazvao? Antihristi su to izazvali. Da se nisu ponašali tako slepo, već postupili u skladu sa radnim aranžmanima, vodeći braću i sestre prema zahtevima Višnjeg i izvodeći svakoga pred Boga, te stvari se ne bi desile. Da li je još bilo nade da ti ljudi budu spaseni? (Da.) Ti ljudi bi i dalje imali nadu u spasenje. Pošto su ambicije i želje antihrista ozbiljno uvećane, ako niko nije tu da ih štiti i sasluša, oni osećaju da je život dosadan i glup. Oni se prema smetenjacima koji ih prate ponašaju kao prema topovskom mesu i igračkama kojima manipulišu, terajući ih da svi slede njihovo vođstvo. Osećaju da su sposobni i da poseduju zadovoljstva i da je ovaj život vredan življenja. Da bi zadovoljili svoje ambicije i želje, oni koriste te takozvane duhovne i prijatne reči da navedu na stranputicu one koji ih slede, a nakon što ih navedu na stranputicu, nateraju ih da skrenu sa pravog puta i od reči Božje, da se udalje od Boga, da ih prate i krenu putem antihrista. Šta je krajnji rezultat toga? Izgledi i odredište tih ljudi su uništeni i oni gube šansu za spas. Koje su posledice toga kada ljudi ne veruju u Boga kako treba, već slede druge ljude? Da li vi i dalje zavidite nekome ko deluje duhovno? (Ne, ne zavidimo.) Šta je sa terminom „duhovno”? To je prazno. Ljudi su od mesa – oni su stvorena bića. Da si ti zaista duhovan, onda tvoje telo više ne bi postojalo, a koliko bi tada bio duhovan? Nije li to samo prazna priča? Dakle, vidite, sam izraz „duhovno” ne pije vodu; to je samo prazna priča. U budućnosti, ako čujete da neko kaže da teži duhovnosti, recite im: „Ti bi trebalo da težiš da budeš poštena osoba i da živiš pred Bogom – to je realnije. Ako težiš duhovnosti, to je ćorsokak! Nikada nemoj težiti duhovnosti; to nije nešto za čim ljudi teže – jednostavno nije održivo.” Reci Mi, posle mnogo godina vere u Boga, ko je postao duhovna osoba? Te poznate ličnosti i biblijski tumači religije, da li su oni duhovni? Svi su licemeri, niko od njih nije duhovan. Ljudi koji su izmislili termin „duhovno” koriste tu praznu reč da navedu druge na stranputicu. Oni su nitkovi i đavoli. Kakav to čovek može da govori tako prazne stvari? Da li takvi ljudi imaju duhovno razumevanje? (Ne, nemaju.) Ako ti ne možeš da razumeš čemu ljudi treba da teže kada veruju u Boga ili čemu treba da pripadaju, možeš li da razumeš istinu? Ti si inherentno stvoreno biće, član čovečanstva koje je iskvario Sotona. U smislu pripadnosti nečemu, pripadaš telu – to je osobina ljudi. Naravno, ako tražiš da budeš od tela, ti pripadaš Sotoni: to je hodanje putem koji pripada svetu. Ljudi koji veruju u Boga treba da teže ka istini – to je ispravno. Ako ljudi traže da budu duhovni ili od Boga, da li je to nešto sa čime se mogu meriti? Beskorisno je, bez obzira na to koliko tome teže. To nije pravi put ka veri u Boga. Otuda je traženje da se bude duhovan ili od Boga samo slogan, lažna duhovna teorija koja se ne odnosi na istinu. Ako veruješ u Boga i slediš Boga, trebalo bi da valjano ispuniš svoju dužnost stvorenog bića i da budeš u stanju da se pokoriš Bogu i udovoljiš Mu. To je istina-stvarnost.

Ma koliko propovedi antihristi slušali, oni ne mogu da shvate istinu. Sve što oni razumeju i mogu da artikulišu je doktrina. Oni uzimaju te reči koje mogu da razumeju i da pamte i obrađuju ih u svojim mislima, kako bi ih pretvorili u duhovne doktrine u skladu sa ljudskim predstavama i zamislima, a zatim ih bezobzirno propagiraju, objašnjavajući ih drugima. Kada ih čuju oni kojima nedostaje duhovno razumevanje i koji ne razumeju istinu, smatraju da to savršeno ima smisla i spremni su da ih prihvate. Kao rezultat toga, oni bivaju navedeni na stranputicu i počinju da obožavaju antihriste. Tada nastaje nevolja. U stvarnosti, antihristi uopšte ne razumeju istinu. Ako pažljivo slušaš i razaznaš njihove takozvane prave reči, otkrićeš da su to prazne teorije u skladu sa ljudskim predstavama i zamislima. Naravno, oni koji ne razumeju istinu misle da su te reči tačne i lako padaju na njih. Da li ste iskusili takve situacije? Možete li da navedete primere? Ako možete da navedete primere i da jasno vidite kako oni koji su vešti u izgovaranju reči i doktrina navode druge na stranputicu, to dokazuje da ih razumete i da ih možete primeniti. Ako ne možete da navedete primere, to ukazuje da ih još niste razumeli i da ne možete da ih primenite. Kada se sretnete sa onima koji su vešti u izgovaranju reči i doktrina, vi definitivno nećete moći da ih razaznate. (Bio sam u takvom stanju. Kada se braća i sestre suoče sa orezivanjem, prekorom i disciplinom, a ne razumeju Božju nameru, dolaze da je traže sa mnom. Zapravo, ni ja ne razumem Božju nameru niti suštinu tih pitanja. Ali ja im kažem neke prazne reči, kao na primer: „Orezivanje, prekor i disciplina su Božja ljubav i Božje spasenje. Tako Bog deluje na našu iskvarenu narav.” Čak i dok to govorim, osećam da im nisam u potpunosti objasnio suštinu njihovog problema, na primer, zašto se suočavaju sa tom okolnošću, kojoj vrsti iskvarene naravi pripadaju njihovi postupci i otkrovenja ili kakva je njihova priroda i šta je Božja namera – nisam bio u stanju da im besedim o takvim stvarima i više od toga. Izgovorio sam samo nekoliko ispravnih doktrina i slogana koji lepo zvuče, ali zapravo nikome ne pomažu.) To je zato što ti sam nemaš jasno razumevanje istine, pa ne možeš da rešiš stvarne probleme svoje braće i sestara. Dakle, postoji li razlika između antihrista koji navode ljude na stranputicu i toga? Antihristi ne pomažu ljudima iz dobre namere; njihov motiv i svrha su da ih navedu na stranputicu i da ih kontrolišu. Kada antihristi rade takve stvari i kada uzvikuju parole, pogledajte kakvo je njihovo ponašanje i kakvu vrstu naravi razotkrivaju – to je ključ za razumevanje antihrista. Neki ljudi imaju mali rast i nedostaje im jasno razumevanje istine. Intenzitet njihovog rada možda neće postići potrebne rezultate, ali oni nemaju motiv niti svrhu da navode ljude na stranputicu ili da ih kontrolišu. Oni takođe žele da vode ljude pred Boga – samo što nemaju sposobnost da ispune svoju želju. Iako nisu postigli jasne rezultate, ljudi vide da oni imaju ispravne namere, da žele da vode ljude pred Boga. Međutim, šta je cilj antihrista? (Da steknu odobravanje ljudi i da ih ljudi slušaju i slede.) Dakle, koja je razlika između onoga što oni govore i onoga što govore osobe koje nemaju sposobnost da ispune svoju želju? Osoba koja nema dovoljno sposobnosti govori iz srca, ali ne može da sagleda suštinu i koren problema; ona ne može jasno da razgovara o tome, i na kraju krajeva, ne može da reši problem ili da se pobrine za druge. E sad, kakve su reči antihrista? Da li dolaze iz njihovog srca? (Ne, ne dolaze.) Jasno je da ne dolaze: sve što govore je laž. Zašto moraju da govore laži? Žele da te prevare i navedu na stranputicu. Njihovo značenje je: „Već sam obavio posao koji treba da radim kao starešina, besedio sam o onome što je trebalo i sve što sam rekao je ispravno. Ako ti to ne prihvatiš i problem ostane nerešen, ti si kriv – nemoj mene da kriviš.” Oni ne žele stvarno da reše tvoje probleme, već da ih samo otaljaju; nemaju izbora osim da kažu te ispravne stvari kako bi zadržali svoj status. Oni to govore protiv svoje volje, a čak i ako to kažu, ne rade to svojevoljno – to nije ono što oni zaista misle u svom srcu. Stoga, određeni antihristi obično mogu da nauče da izgovore nekoliko ispravnih reči, pomažući drugima da prevaziđu svoju negativnost, ali kada se i sami suoče sa orezivanjem ili budu smenjeni, postaju izuzetno negativni, sve vreme nisu u stanju da spoznaju sebe i moraju da se oslone na braću i sestre da im pomognu. Da li se to desilo? (Da.) Takve stvari se prečesto dešavaju. Reči i doktrine koje antihrist neprestano propoveda drugima ne mogu ni njemu samom da pomognu. Dakle, da li te reči dolaze od njega lično? Da li su one rezultat njegovih stvarnih iskustava? (Ne.) Onda to što on govori nije odraz njegovog pravog rasta, već su to samo reči i doktrine. Posao koji obavlja da bi pomogao drugima sastoji se isključivo od korišćenja lažnih utisaka, postupaka i dobrog ponašanja, kako bi otaljao taj posao, kako bi ga ljudi priznali, prihvatili i odobrili kao starešinu. Kada ga ljudi jednom priznaju za svog starešinu, zar ga ne prihvataju? Ako ga prihvataju, zar antihrist ne zadobija status? Zar onda njegov status nije obezbeđen? Upravo je to njegov cilj. Nekim starešinama i delatnicima nedostaje razumevanje istine i nemaju dovoljno sposobnosti da ispune svoju želju dok obavljaju posao. To je pre svega znak njihovog malog rasta i toga da nisu kvalifikovane starešine. Ali kada antihrist obavlja svoj posao, on ne razmišlja da li može ili ne može da pomogne ili da podrži braću i sestre. On razmišlja samo o svom statusu i interesima. To je razlika između to dvoje: njihove naravi su različite. Stoga, čak i ako antihrist govori mnogo prijatnih reči, one ne odražavaju njegovu stvarnost. Izgovara ih protiv svoje volje; on samo koristi određene, naizgled ispravne, doktrine i slogane ili reči koje su u skladu sa ljudskim osećanjima, da bi savetovao ljude i da bi se pretvarao. Zašto mora da se pretvara? Zato što ako vidi nekoga ko je negativan ili slab i ne pomogne mu, drugi će reći da ne radi stvarni posao i da ne ispunjava svoje odgovornosti koje ima kao starešina. Plašeći se takvih optužbi, nema izbora nego da deluje. Stoga, njegov cilj nije samo da obavlja svoje dužnosti; plaši se da ako se ne pojavi odmah kada se braća i sestre suoče sa teškoćama i ako im ne pomogne i ne zbrine ih ispunjavajući svoje obaveze, da ga oni onda više neće podržavati. Na sledećim izborima ga možda neće izabrati i on neće biti pravi starešina, već će imati samo praznu titulu. Da li je prazna titula ono što želi u svom srcu? (Ne.) Dakle, šta on želi? On želi stvarnu moć i status, želi da ga braća i sestre u sebi obožavaju, da ga podržavaju i slede. Stoga se trudi da bude izabran za starešinu na svakim izborima – to je njegov cilj.

Neke takozvane starešine i delatnici postaju posebno entuzijastični kako se približavaju izbori, izlažući se svuda i ponašajući se nenormalno. Takvi ljudi mogu biti slični antihristima. Ako zaista mogu tako da se ponašaju, to je ogavno! Neko ko zaista poseduje savest i razum prirodno će se osećati krivim u svom srcu kada deluje sa motivima i ciljevima. Obuzdani svojom savešću i razumom, shvatiće da ranije nisu bili toliko entuzijastični i ljudi će jasno primetiti njihov iznenadni entuzijazam. Čak se i oni sami sebi gade i radije se ne bi kandidovali na izborima nego da se tako ponašaju. Pošto su toliko godina verovali u Boga i razvili malo rasta i nekakav osećaj stida, na kraju su u stanju da se obuzdaju. Ali antihristi se ne obuzdavaju; rade šta im je volja i ponašaju se kako žele. Imaju ambicije i razne motive, svrhe i spletke. Oni sve to znaju u svom srcu, ali i dalje insistiraju na tome da stvari rade na taj način, uvek misleći na sopstveni ugled i status. Oni smatraju da je obavljanje stvari za crkvu i za svoju braću i sestre preveliki gubitak i da nije vredno truda. Zato sebe stavljaju na prvo mesto u svemu što rade i uvek paze na sebe. Kada dođu izbori, daju sve od sebe da svuda lobiraju, da navode ljude na stranputicu i vrbuju ih da ih izaberu, pa čak potajno dodaju i nekoliko glasova za sebe tokom glasanja. Nije li odvratno da se antihristi ponašaju na taj način? Ako nisu imali ambicije, zašto bi išli tako daleko? Nije li to očigledno ambicija na delu? Čim se pomene da je neko ambiciozan, to nije ništa pozitivno; sve što takvi ljudi rade je nesumnjivo odvratno i neizrecivo. Sve što antihristi rade je lažno i obmanjujuće; oni se uvek služe pretvaranjem da navedu ljude na stranputicu. Oni koji ne znaju pravu istinu vide to i pomisle: „Starešina je uložio toliko truda tokom ovih nekoliko dana, žrtvujući san i hranu, radeći dan i noć, preuzimajući vođstvo u svemu. Prilično je patio i bio toliko iscrpljen da je mnogo smršao – čak ima i više sedih.” Neka braća i sestre to vide, pa se sažale na antihrista i konačno, na izborima, glasaju za njega. Zar antihrist nije postigao svoj cilj? (Da.) To znači spletkariti i koristiti taktiku, to je ono što znači biti rđav. Dakle, antihristi navode ljude na stranputicu, ne samo rečima, već često i postupcima i ponašanjima, čime prećutno pokazuju ljudima koliko su entuzijastični i pokorni i koliko vode računa o braći i sestrama. Oni koriste te naizgled dobre i ispravne izraze i vidna pretvaranja da bi više puta rekli ljudima, više puta naglasili i dali im do znanja, da su oni kvalifikovane starešine i dobre starešine koje ljudi treba da prihvate. Nalik izborima u demokratskim zemljama, gde kandidati idu naokolo držeći govore, lobirajući i vodeći kampanju. Čak i varaju tokom glasanja. Ali ti ljudi se ne stide; oni slede verovanje da „Pravi čovek mora da bude nemilosrdan”. Oni se služe svim sredstvima neophodnim da pobede na izborima – to je misao i gledište nevernika. Da li to rade i ovi antihristi? Apsolutno! Zarad moći i statusa, u dubini svog srca, ti pojedinci rade vatreno i žarko u svemu i razbijaju glavu kako da to ostvare. Oni apsolutno nisu zadovoljni svojom sudbinom. Dakle, ako oni koji imaju visok stepen entuzijazma za moć i status, odnosno ako oni koji nisu u stanju da kontrolišu svoje ambicije, najzad budu izabrani za starešine, oni ne samo da ne slede put antihrista, već bi čak i sami mogli postati antihristi. Imate li vi ambicije? Možete li kontrolisati svoje ambicije u granicama ljudskosti i razuma? Ako možete da ih kontrolišete, onda možete izbeći opasnost od toga da sledite put antihrista, pa nećete postati antihrist i biti isključeni. Ako smatrate da su vaše ambicije prevelike, da često pribegavate bilo kakvim sredstvima zarad statusa, da ste čak voljni da se odreknete jela i pića, da izdržite bilo kakvu patnju, pa čak i da primenite bilo kakve ogavne metode i ako ste već dostigli tačku u kojoj ste bestidni, a svoje ambicije teško držite pod kontrolom, onda postoji problem – vi ste bez sumnje antihrist. Ako samo pokazujete ispoljavanja antihrista, još uvek postoji nada za spas. Ali da li ste van opasnosti? Ne još. Ako ti pokazuješ to ispoljavanje antihrista, to znači da se i dalje protiviš Bogu, da si spreman da Mu se opireš i odbaciš Ga u bilo kom trenutku. Ili možda, zato što nešto što je Bog učinio, nije u skladu sa tvojim predstavama, ti bi mogao da proučavaš Boga, da Ga pogrešno razumeš, da Ga osuđuješ, pa čak i da širiš predstave o Njemu. Tada bi mogao da odbaciš Boga i kreneš svojim putem, pa bi te na kraju Bog isključio. Stvari koje otkrivaš u bilo kom trenutku i na bilo kom mestu mogu da predstavljaju tvoju narav. Dakle, stvari koje otkrivaš u bilo kom trenutku i na bilo kom mestu jesu otkrovenje tvoje naravi. Zašto uvek diskutujemo o promenama u naravi? Zato što je osoba, čija se narav ne menja, neprijatelj Božji. Antihristi apsolutno nemaju osećaj kajanja, oni zalažu svoje živote da bi se protivili Bogu i suprostavljaju Mu se do kraja. Čak i ako u sebi priznaju postojanje Boga, da je Bog stvorio čovečanstvo i da Bog može da spase čovečanstvo, oni zbog svoje prirode ne mogu da promene put kojim idu, niti mogu da promene suštinu opiranja Bogu i neprijateljstva prema Njemu.

Suština ponašanja antihristȃ sastoji se u tome da se neprekidno koriste raznim načinima i sredstvima da udovolje svojim ambicijama i željama, da ljude navedu na pogrešan put i uhvate ih u klopku, kao i da zadobiju visok status ne bi li ih ljudi sledili i obožavali. Moguće je da se u dubini srca oni s Bogom ne nadmeću namerno za ljudski rod, ali je jedno sigurno: čak i kad se s Bogom ne otimaju oko ljudi, svejedno među ljudima žele da imaju status i moć. Čak i ako osvane taj dan kad shvate da se s Bogom nadmeću za status, pa se malo obuzdaju, i dalje se koriste različitim metodama u jurnjavi za statusom i reputacijom; u srcu im je jasno da će legitimni status obezbediti time što će neke ljude navesti da ih priznaju i da im se dive. Ukratko, iako deluje da se sve što antihristi rade uklapa u obavljanje dužnosti, to rezultira navođenjem ljudi na pogrešan put, navođenjem da upravo njih obožavaju i slede. U tom slučaju takvo obavljanje dužnosti isto je što i uzdizanje i svedočenje o sebi. Njihova ambicija da kontrolišu ljude i da zadobiju status i moć u crkvi nikada se neće promeniti. Oni su potpuni antihristi. Bez obzira na to šta Bog kaže ili čini i šta traži od ljudi, antihristi ne rade ono što treba da rade, ne obavljaju svoje dužnosti prema Njegovim rečima i zahtevima, niti odustaju od svoje težnje ka moći i statusu, što je rezultat njihovog nerazumevanja istine. U svakom trenutku ostaju njihove ambicije i želje, koje i dalje okupiraju njihova srca i kontrolišu čitavo njihovo biće, usmeravajući njihovo ponašanje i misli i određujući put kojim idu. Oni su istinski antihristi. Šta se više od svega može primetiti kod antihrista? Neki ljudi kažu: „Anthristi se nadmeću sa Bogom da bi pridobili ljude, oni ne priznaju Boga.” Nije da oni ne priznaju Boga; u svojim srcima oni Ga zaista priznaju i veruju u Njegovo postojanje. Oni su voljni da Ga slede i žele da teže ka istini, ali ne mogu sebi da pomognu, pa mogu da čine zlo. Iako mogu da kažu mnogo toga što zvuči lepo, jedna stvar se nikada neće promeniti: njihova ambicija i želja za moći i statusom se nikada neće promeniti. Oni nikada neće odustati od svoje težnje ka moći i statusu zbog neuspeha ili nazadovanja ili zato što ih je Bog ostavio po strani ili napustio. Takva je priroda antihrista. Dakle, šta ti kažeš, da li je ikada postojao antihrist koji je promenio svoj put i počeo da teži ka istini zato što je pretrpeo teškoće ili shvatio malo istine i stekao malo znanja o Bogu – da li takvi ljudi postoje? To nikada nismo videli. Ambicija antihrista i težnja ka statusu i moći se nikada neće promeniti, a kada jednom preuzmu vlast, nikada je neće otpustiti; upravo to određuje njihovu priroda-suštinu. Nema ni najmanje greške u tome što Bog takve ljude definiše kao antihriste; to je određeno samom njihovom priroda-suštinom. Možda neki ljudi veruju da antihristi pokušavaju da se nadmeću sa Bogom za čovečanstvo. Međutim, ponekad antihristi ne moraju nužno da se nadmeću sa Njim; njihovo znanje, razumevanje i potreba za statusom i moći su različiti od onih kod normalnih ljudi. Normalni ljudi ponekad mogu da budu slavoljubivi; mogu da pokušaju da dobiju priznanja drugih, da ostave dobar utisak na njih i da se takmiče za dobar plasman. To je ambicija normalnih ljudi. Ako budu smenjeni sa položaja starešine, izgubiće status i biće im teško, ali sa promenom okruženja, izvesnim povećanjem njihovog rasta, određenim postizanjem ulaska u istinu ili sticanjem dubljeg razumevanja istine, njihova ambicija se postepeno hladi. Dolazi do promene na putu kojim idu i smeru kojim nastavljaju dalje, a njihova težnja ka statusu i moći postepeno slabi. I njihove želje se postepeno smanjuju. Antihristi su, međutim, drugačiji: nikada ne bi mogli da odustanu od svoje težnje ka statusu i moći. U ma kojem trenutku, u ma kojem okruženju i ma koje ljude imali oko sebe i ma koliko oni bili stari, njihova ambicija i želja se nikada neće promeniti. Šta ukazuje na to da se njihova ambicija nikada neće promeniti? Recimo, na primer, da su na poziciji crkvenog starešine. U svojim srcima, oni uvek razmišljaju o tome kako mogu da kontrolišu svakoga u crkvi. Ako ih prebace u drugu crkvu gde nisu starešine, da li će rado biti normalni sledbenici? Apsolutno ne. I dalje će razmišljati kako da steknu status i kako da kontrolišu sve. Gde god da odu, žele da vladaju kao kralj. Čak i da su stavljeni na mesto gde nema ljudi, u stado ovaca, oni bi ipak želeli da vode to stado. Da su stavljeni sa mačkama i psima, želeli bi da budu kraljevi mačaka i pasa i da vladaju životinjama. Oni su opsednuti ambicijom, zar ne? Zar sklonost takvih ljudi nije demonska? Zar to nije Sotonina narav? Sotona je upravo takav. Na nebu, Sotona je želeo da bude ravan Bogu, a nakon što je bačen na zemlju, uvek je pokušavao da kontroliše čoveka, da ga natera da ga obožava i da se prema njemu ophodi kao prema Bogu. Antihristi uvek žele da kontrolišu ljude jer imaju sotonsku prirodu; žive u skladu sa svojom sotonskom naravi, koja je već izašla iz okvira razuma normalnih ljudi. Nije li to malo abnormalno? Na šta se odnosi ta abnormalnost? To znači da njihovo ponašanje ne bi trebalo da se nađe u normalnoj ljudskosti. Dakle, kakvo je to ponašanje? Šta njime upravlja? Njime upravlja njihova priroda. Oni imaju suštinu zlog duha i nisu nalik normalnom iskvarenom čovečanstvu. To je razlika. To što se antihristi neće zaustaviti ni pred čim u svojoj težnji ka moći i statusu ne samo da razotkriva njihovu priroda-suštinu, već i pokazuje ljudima da je njihovo odvratno lice upravo lice Sotone i demona. Ne samo da se nadmeću sa ljudima za status, već se usuđuju da se nadmeću i sa Bogom za status. Oni će biti zadovoljni samo kada uzmu Božje izabranike za sebe i imaju ih potpuno pod svojom kontrolom. Bez obzira u kojoj se crkvi ili grupi ljudi nalaze antihristi, oni žele da steknu status, da imaju moć i da nateraju ljude da ih slušaju. Bez obzira da li su ljudi voljni ili da li se slažu, antihristi žele da imaju poslednju reč i da ih ljudi slušaju i prihvate. Nije li to priroda antihrista? Da li su ljudi voljni da ih slušaju? Da li ih biraju i preporučuju? Ne. Ali antihristi i dalje žele da imaju poslednju reč. Bez obzira da li se ljudi slažu ili ne, antihristi žele da govore i deluju u njihovo ime, žele da budu primećeni. Oni čak pokušavaju da nametnu svoje ideje drugim ljudima, a ako ljudi to ne prihvate, antihristi će im probiti mozak pokušavajući da ih nateraju da ih prihvate. Kakav je to problem? To je besramnost i drskost. Takvi ljudi su istinski antihristi i bez obzira da li su starešine ili ne, oni su svejedno antihristi. Imaju priroda-suštinu antihrista.

Neki ljudi uvek pridaju veliku važnost tome da saznaju ko su crkvene starešine, ko je uključen u širenje jevanđelja, gde svi oni žive, sa kim su bliski itd. Poput Sotoninih izviđača, oni su uvek radoznali i istražuju te stvari. Zašto su uvek zabrinuti zbog tih stvari? Mnogi ljudi ne mogu da shvate njihove motive; oni samo osećaju da su ti pojedinci pomalo neobični. Većina ljudi nije zainteresovana za te stvari; dovoljno su zauzeti svojim obavezama i nemaju vremena da se mešaju. Oni se koncentrišu na obavljanje sopstvenih dužnosti i fokusiraju se na upražnjavanje istine, dok se, a da toga nisu ni svesni, njihove naravi menjaju – to je Božja blagodat. Međutim, postoji tip ljudi koji je posebno entuzijastičan i radoznao u otkrivanju svih vrsta stvari u vezi sa crkvom. Kada naiđu na starešinu, pitaju: „Kako ste izašli na kraj sa tom i tom zlom osobom u crkvi?” Vođa odgovara: „Šta se tebe tiče kako smo mi to rešili? Zašto se time baviš? Da li poznaješ tu osobu?” Osoba kaže: „Čisto me interesuje, znaš? To je stvar božje kuće. Kao članovi božje kuće, trebalo bi da budemo revnosni i da dosta obraćamo pažnju na stvari koje se tiču njegove kuće. Kako možemo da budemo ravnodušni prema njima?” Starešina im kaže: „Ne bi trebalo da zabadaš nos u to. Usredsredi se na slušanje propovedi i na prisustvovanje okupljanjima. Ono što se tebe tiče jeste da jedeš i piješ Božje reči. Dovoljno je da veruješ u Boga onako kako treba.” Ta osoba insistira: „To nije dobro, moram da budem zabrinut.” Pošto im niko ništa ne govori, oni smišljaju gde da odu i da istražuju. Kada više starešine kod svoje kuće organizuju sastanak saradnika, smatraju da bi bilo pomalo neopravdano da uđu i da se pridruže, pa se pretvaraju da unose vodu i raspituju se da li je ta zla osoba izbačena ili joj je dozvoljeno da ostane. Kada im niko ne odgovori, oni izađu napolje, malko otškrinu vrata i stoje tu prisluškujući. Zar ta osoba nije mentalno bolesna? Da, psihički su bolesni; u kolokvijalnom smislu, mi to nazivamo „njuškalo”. Takva osoba definitivno ima ambicije. Želi da postane starešina, ali ne može, pa se meša u tuđe poslove da bi se utešio, a istovremeno se pobrine da ljudi vide da mnogo zna i da ima izuzetan uvid. Na taj način bi u budućnosti mogao da bude izabran za starešinu. Da bi postao starešina, želi da učestvuje u svemu, da se raspituje o svemu i da zna sve. On veruje da će, time što je svakodnevno uključen u te stvari, čak i ako ne postane starešina, i dalje biti zadužen za to i da može naterati ljude da se ugledaju na njega. Njega istina nimalo ne zanima; njemu je samo stalo da se meša u tuđe poslove – specijalizovao se za istraživanje onoga što želi da sazna. Gde god postoji problem, on će biti tu, kao dosadna muva. Zar takvi ljudi nisu odvratni? Smeteni su do te mere, a ipak su prilično puni života –jednostavno ne razmišljaju o tome da rade bilo kakav ispravan posao. Oni su voljni da obave svoju dužnost tako što će ugostiti ljude u svom domu, ali nisu voljni da obrišu pod u kuhinji iako je prljav. Oni za sebe veruju da se bave važnim stvarima, a brisanje poda je nešto što rade obični ljudi. Oni ne mogu da rade takve nebitne poslove sa svojom vrstom kova. Oni uopšte ne rade nikakav stvarni posao, ne mogu da se nose sa poslom koji je deo njihove sopstvene dužnosti, ne mogu dobro da obavljaju nijednu dužnost i ne rade stvari iskreno ili na utemeljen način; umesto toga, oni su željni da se mešaju u crkveni rad, kao i u značajne stvari koje uključuju crkvene starešine, delatnike i braću i sestre. Oni o svemu žele da daju svoje mišljenje, a ako ljudi nisu voljni da ih saslušaju, kažu: „Ako ne poslušaš moje reči, pretrpećeš gubitak!” Nije li to nerazumno? (Jeste.) Prema tome, neki antihristi su skriveni; ne moraju nužno da imaju status. Čak i bez toga, i dalje su hiperaktivni. Ako bi dobili status, koliko bi to bilo lošije? Koliko bi više skočili? Čak i da padnu u smrt, ne bi imali ništa protiv. Reci Mi, ako su takvi ljudi izabrani za starešine, da li bi Božji izabrani narod mogao da ima srećan život? Neki antihristi su skriveni – šta to znači? To znači da antihristi ne postaju antihristi kada steknu status; oni su od početka bili antihristi. Samo zato što su ljudi imali mali rast i nisu mogli da ih razaznaju, ili možda neke crkve nisu mogle da pronađu one koji teže istini, za starešine su izabrali te entuzijastične ljude koji su mogli da, kao njihove starešine, planiraju stvari i obavljaju poslove. Hajde da za sada ne diskutujemo o tome da li je njihov izbor za starešine bio ispravan ili pogrešan; hajde da se usredsredimo na ono što treba da se uradi kada se otkrije da su antihristi. Treba ih razotkriti i odbaciti. Ako je neko identifikovan kao antihrist i uklonjen sa svoje pozicije, da li takvi ljudi u budućnosti treba ponovo da budu izabrani za starešine? (Ne, ne bi trebalo.) Zašto? (Njihova priroda se neće promeniti.) Svako ko je identifikovan kao antihrist ne bi trebalo ponovo da bude izabran za starešinu jer se njegova priroda-suština ne može promeniti. Antihristi rade samo za Sotonu; oni su samo Sotonini robovi. Oni nikada neće ništa učiniti ili reći zarad istine. Suština antihrista je da bude neprijateljski nastrojen prema Bogu, da ima odbojnost prema istini, da je odbacuje i da se prema njoj odnosi sa prezirom. Njihova priroda se neće promeniti. Ako takvi ljudi ranije nisu bili starešine, ne treba ih birati, a ako su ranije bili starešine, ali su smenjeni, da li će se promeniti ako u budućnosti ponovo postanu starešine? (Ne, neće.) I dalje su antihristi. Njihova priroda-suština to određuje.

II. Detaljna analiza načina na koji antihristi vrbuju ljude

Upravo smo diskutovali o ispoljavanjima antihrista koji navode ljude na stranputicu. Navođenje na stranputicu i vrbovanje znače otprilike istu stvar, ali se razlikuju po prirodi i po metodi. Navođenje na stranputicu je korišćenje lažnih pojava kako bi se ljudi obmanuli i naterali da poveruju da su istinite. Vrbovanje je svesno korišćenje nekih metoda kako bi se ljudi naterali da slušaju određenu osobu i slede njen put – njihova namera je sasvim jasna. Navođenje na stranputicu i vrbovanje uključuju upotrebu naizgled pravih reči da se ljudi navedu na stranputicu, pa im, s tim ciljem, govore stvari koje su u skladu sa ljudskim predstavama i koje oni lako prihvataju. Ljudi nesvesno počinju da veruju u njih i da ih slede, stoje uz njih i pridružuju se njihovoj bandi. Na taj način, antihristi odvlače ljude od ispravne grupe ljudi u svoj tabor. Ukratko, ako ljudi prihvate takve postupke antihrista, onda bi mogli da veruju u njih i da ih obožavaju, kao i da prihvate i slušaju sve što antihristi kažu, nesvesno ih sledeći. Zar nisu nasamareni i prevareni? Neki antihristi često koriste određene taktike kako bi, dok komuniciraju i razgovaraju sa ljudima, postigli svoj cilj da ih navedu na stranputicu i vrbuju ih, što za posledicu ima podele, frakcije i klanove unutar crkve. Na primer, ako je antihrist sa juga i naiđe na drugog južnjaka, antihrist bi mogao reći: „Obojica smo južnjaci: odrasli smo pijući vodu iz iste reke i govorimo istim jezikom. Severnjaci ne govore naš jezik – nemoguće im je prići! Iako svi verujemo u istog boga, njihove životne navike, kao severnjaka, su drugačije od naših, a naše ličnosti su nespojive. Nemamo o čemu da razgovaramo. Dakle, ti i ja smo kao porodica i moramo da se držimo zajedno.” To može zvučati razumno, kao da samo izražavaju određeno gledište, ali oni to govore sa motivom i svrhom, a ljudi bi trebalo da budu razboriti. U stvarnosti, ono što antihrist kaže nije ono što mu je u srcu; on je kameleon, prilagođava svoj rečnik u zavisnosti od osobe sa kojom razgovara. Kada se antihrist susretne sa severnjacima, mogao bi da kaže: „Sever je sjajan; vazduh je tamo svež. Iako sam rođen na jugu, odrastao sam pijući vodu sa severa. Ako ništa drugo, to nas zbližava!” Kada severnjaci to čuju, možda će osetiti da je antihrist prilično dobra osoba i počeće da se druže sa njim. Antihrist je neverovatno vešt da ljude navede na stranputicu i da ih vrbuje, koristeći različite taktike da podeli crkvu i navodeći južnjake i severnjake da formiraju različite grupe, a sve u ličnom interesu, kako bi postigao svoj cilj udruživanja i formiranja sopstvene frakcijske snage. Naročito tokom crkvenih izbora, ako antihrist uvidi da bi brat ili sestra sa severa mogli biti izabrani, upušta se u tajne operacije, potajno krade glasove, pa se na kraju ispostavi da su sve izabrane crkvene starešine i đakoni sa juga. Antihristi ne prezaju ni pred čim da navedu ljude na stranputicu i da ih vrbuju, izazivajući podele i frakcije i koristeći te metode da podele i kontrolišu crkvu. Koji je njihov cilj u svemu tome? (Da uspostave sopstveno nezavisno carstvo.) Kakva je priroda uspostavljanja nezavisnog carstva? To znači biti nepomirljiv sa Hristom, polagati pravo na Božji izabrani narod i pobuniti se protiv Boga kao Njemu jednak. Nije li to kao da izvode predstavu o nadmetanju sa Bogom? (Da.) To je upravo to. Dakle, koje su posledice takvog ponašanja antihrista? Njihovi postupci ozbiljno prekidaju i ometaju rad crkve i to je nešto što direktno vređa Božju narav. Bog će im odgovoriti u gnevu, a svi takvi antihristi se sigurno moraju suočiti sa kaznom i razorenjem – u to nema sumnje. U Doba zakona, 250 vođa koji su sudili Mojsiju primili su direktnu kaznu. U Doba blagodati, oni koji su razapeli Gospoda Isusa takođe su se suočili sa direktnom kaznom; bili su prokleti i loše su završili. To je ishod protivljenja antihrista Bogu i neophodan kraj za one koji se opiru Bogu.

Kako antihristi koriste različite metode da vrbuju ljude da podele crkvu? Prvo, antihrist će vrbovati ljude koji imaju talente i koji su rečiti ostavljajući najpre dobar utisak kod tih ljudi i proširujući svoju sferu uticaja sklapanjem prijateljstva. Oni neće obraćati pažnju na siromašne ljude, mogu ih čak i odstraniti, niti na one nižeg kova ili one koji su relativno bezazleni. Smisliće način da pridobiju svakoga ko ima bogatstvo i status u društvu, dok braća i sestre koji se iskreno daju, a imaju malo novca ili oni koji imaju nizak društveni status, nemaju snage da govore i drugi ih olako zlostavljaju, biće označeni kao građani drugog reda u crkvi. Tako se crkva sa nekoliko desetina članova neprimetno deli na dve klase ljudi. Ko je za to odgovoran? (Anthristi.) Antihristi će činiti takve stvari. Ako dobar starešina koji zaista razume istinu otkrije da se ovakva situacija pojavljuje unutar crkve, koristiće istinu da je razreši. Neće dozvoliti da ljudi u crkvi budu razdvojeni po rangu ili klasifikovani na osnovu njihovog društvenog statusa, niti će podeliti crkvu. Oni će obezbediti da sva braća i sestre, bez obzira na to odakle dolaze i da li imaju neki društveni status, budu ujedinjeni u Božjim rečima i pred Bogom. Antihristi, s druge strane, ne samo da ne rešavaju takve probleme, već umesto toga koriste iskvarenu narav ljudi da bi postigli svoje ciljeve. Traže one sa društvenim statusom i bogatstvom i vrbuju ih. Kako ih vrbuju? Mogli bi da kažu: „Tvoj društveni status je božji blagoslov koji je bog predodredio. Trebalo bi da iskoristiš tu okolnost da ispuniš svoju dužnost u božjoj kući. Ja sam sada starešina i na tom polju sam prilično poznat po svom uverenju. Moja porodica me dosta progoni i postoje neki rizici povezani sa mojom ulogom starešine. Trebaju mi ljudi poput tebe da me čuvaju. Ako to možeš da učiniš za mene, dobićeš velike blagoslove u budućnosti i brzo ćeš napredovati u životu!” Tako antihristi vrbuju i mame ljude da ih slede. Ako se nekom antihristu neko dopadne ili ga smatra korisnim, on uredi da taj neko ima lake dužnosti ili dužnosti gde može da bude u centru pažnje, čineći sve što može da ga unapredi. Nije ga briga da li taj neko ispunjava načela za korišćenje ljudi u Božjoj kući. Dokle god ta osoba ima društveni status i može da mu bude od koristi, on je vrbuje. Da bi ostvarili svoje ciljeve, antihristi se sa onima koji imaju bogatstvo i status u društvu zbližavaju, laskaju im i vrbuju ih, a pritom izvlače korist za sebe. Oni imaju i drugu metodu za vrbovanje ljudi koji imaju novac, moć i status, odnosno za ugađanje njima. Takvi ljudi često učestvuju u prestupima unutar crkve, prigušujući entuzijazam braće i sestara i ometajući crkveni život. Antihristi na to gledaju sa radošću i dozvoljavaju im da čine kakva god nedela žele. Zašto im antihristi povlađuju? Da bi ih vrbovali, a onda zaradili na njima. Antihristi se čak pretvaraju, pa im govore: „Iako ste me izabrali za starešinu i imam odgovornost da vas vodim, ova crkva ne pripada samo meni. Ne mogu sam da donosim odluke unutar crkve. Vi takođe morate da pomognete; ako nešto iskrsne, vi takođe možete imati pravo glasa – to znači sarađivati.” Oni to govore onima koji su bogati, uticajni i od kojih imaju koristi, dajući sve od sebe da vrbuju te pojedince, dok ne dođu do tačke u kojoj mogu da ih kontrolišu. Međutim, za one koji iskreno veruju u Boga, ali nemaju novca, društveni status ili očigledno nisu ni od kakve koristi, antihristi ulažu velike napore da ih isključe, napadnu ili ih jednostavno ignorišu. Šta se podrazumeva pod tim njihovim zanemarivanjem? „Ako se nas nekolicina drži zajedno i postanemo gvozdeni bedem, cenim da vi obični ljudi ne možete imati neki značajan uticaj. Ako se ponašaš bezazleno i slušaš moje reči, dozvoliću ti da i dalje veruješ. Ali ako nastaviš da cepidlačiš, iznosiš svoje mišljenje o meni ili me prijaviš nadređenima, onda ću te kazniti i izbaciti!” To je njihov plan. Nekim ljudima nedostaje razboritost i postaju uplašeni, govoreći: „Ne smemo ih uvrediti. Oni su formirali svoju frakciju, a mi to sebi ne možemo da priuštimo. Naše reči imaju malu težinu i ako slučajno kažemo nešto što bi ih uznemirilo, a starešina nas stvarno protera, izgubićemo priliku da verujemo u Boga.” Ti ljudi su van sebe od straha. Dok antihristi vrbuju ljude, iza takvog ponašanja krije se rđava, zlobna i pakosna narav. Koja je svrha njihovog vrbovanja ljudi? I tu je njihov cilj učvršćivanje položaja. Koja je svrha njihovog formiranja klanova ili bandi? To je da prošire svoju sferu uticaja, da ima ko da ih podrži i da još više osiguraju svoju moć i status. Da li se neko od vas susreo sa takvim stvarima? Kada antihrist kontroliše crkvu, svako ko ima novac, status ili je dominantan, okuplja se oko njih i oni zajedno preuzimaju kontrolu, postajući frakcija, banda od četiri, pet ili šest ljudi. Nikome nije dozvoljeno da razotkriva svoje probleme. Antihrist vrbuje te ljude jer mu predstavlja izazov da ih kontroliše. Mora da ih vrbuje, tako što će im se približiti i učiniti ih svojim pomoćnicima, čime će osigurati svoj položaj. Štaviše, ti ljudi imaju vrednost koju antihrist može da iskoristi. Njegov metod vrbovanja njih je, u izvesnom smislu, način da ih natera da se primire i spreči ih da budu pretnja njegovom položaju.

Što se tiče tog aspekta antihrista koji vrbuju ljude, upravo smo diskutovali o dva ispoljavanja. Da li se takve stvari dešavaju u vašoj crkvi? Recite Mi, postoji li tako nešto? (Da.) Definitivno da. Dakle, pored svega što se tiče vrbovanja ljudi, koja još ispoljavanja poseduju prirodu antihrista koji vrbuju ljude? Koje su posledice njihovog vrbovanja? Zašto antihristi žele da vrbuju ljude? Ako ne vrbuju ljude, mogu li da postignu svoj cilj kontrole ljudi? (Ne mogu.) Pred sebe moraju dovesti ljude koji ih slušaju i usklađuju se sa njihovom voljom, tako da mogu zauzeti položaj i imati objekte nad kojima mogu vršiti vlast. Zar će moći da zadovolje svoju ambiciju za statusom i moći ako oko njih nema nikoga ko ih sluša? Dakle, tek kada zavrbuju svaku vrstu osobe koja se može vrbovati, osvajaju poziciju i moć. Kako se ponašaju prema onima koji se ne mogu vrbovati? (Isključuju ih i napadaju.) Počinju da ih napadaju i isključuju. Zar nije bilo antihrista koji su one u crkvi koji nisu mogli biti vrbovani pretvorili u takozvane „slušatelje”? Tim ljudima se propovedi, himne i knjige Božjih reči, koje izdaje crkva, jednostavno ne daju ili oni, tokom dužeg vremenskog perioda, nisu obaveštavani o okupljanjima. Takve stvari svakako postoje i sve su to stvari koje rade antihristi. Crkva nije izbrisala imena onima koji su napadnuti i isključeni od strane antihrista; oni nisu otišli svojom voljom i nisu dobrovoljno prestali da prisustvuju okupljanjima. Svi su oni iskreni vernici u Boga, ali pošto imaju izvesnu razboritost u vezi sa antihristima, često su isključeni i ne mogu odmah da pristupe knjigama Božjih reči ili propovedi, himnama i raznim radnim aranžmanima koje izdaje crkva, niti mogu da jedu i piju Božje reči. S druge strane, oni koji su ispod antihrista, odnosno oni koji su u stanju da ih slušaju, koji su vrbovani i predani im, dobijaju prioritetni pristup raznim knjigama i video zapisima koje distribuira Božja kuća, uživajući taj povlašćen tretman. Crkva je na taj način bačena u haos i podeljena usled ponašanja i postupaka antihrista, a srca ljudi su uzburkana.

Postoje li neki uslovi koje antihristi traže da bi vrbovali ljude? Da li vrbuju one koji vole istinu i koji se istinski pokoravaju Bogu? (Ne.) Oni koji vole istinu i pokoravaju se Bogu poseduju izvesnu razboritost, ne mogu biti vrbovani i neće slediti antihriste. Dakle, koga vrbuju antihristi? Antihristi u svojim srcima najviše favorizuju one koji su dobri u laskanju ljudima sa statusom, koji su dobri u dodvoravanju i slatkorečivim ljudima, kao i onima koji su činili loše stvari i plaše se da budu proterani, pa tako daju sve od sebe da udovolje antihristima. Antihristi koriste uslov da ih zaštite, kako bi vrbovali ljude i osvojili njihova srca, puštajući ih da im se približe. Većina ljudi koje antihristi vrbuju, osim novih vernika koji ne razumeju istinu, su ljudi koji ne vole istinu. Da li svi oni koji ne vole istinu poseduju savest i razum? Niko od njih nije dobar, a takve ljude Bog ne bira. Antihristi vrbuju te ljude i vode ih kao klovna. Oni čak misle da su stekli službeni položaj i da imaju status, pa su posebno zadovoljni u svojim srcima. Nije li to besramno? Koje druge vrste ljudi vrbuju antihristi? (Ljude relativno zle ljudskosti.) Tačno, zle ljude. Kako se antihristi ophode prema zlim ljudima? Oni ih štite. Na primer, pretpostavimo da postoji zla osoba u crkvi i da sva braća i sestre kažu da je ta osoba posebno loša, da izaziva nemir u crkvi kad god je u blizini, da ometa svakoga u obavljanju svoje dužnosti i da ometa rad crkve. Sve dok su dovedeni da obavljaju dužnost, crkveni rad će trpeti gubitak. Ali antihristi vide takve zle ljude kao korisne i vrbuju ih na svoju stranu da im služe. Antihristi ne proteruju zle ljude; umesto toga, oni ih štite. Jedino ako određeni zli ljudi ne podržavaju antihrista ili ako umeju da ga razaznaju, on će se obračunati s njima. Dokle god zla osoba laska antihristu, podržava ga i ne protivi mu se, on je vrbuje i pridobija da bi ojačao sopstvenu snagu. E sada, kako se antihristi slažu sa tim ljudima koji ne teže ka istini? Njihov način komunikacije se u suštini svodi na međusobno laskanje i slatkorečivost. Gde god da odu antihristi, ti zli ljudi se roje zajedno sa njima kao muve. Oni se sigurno ne okupljaju da bi razgovarali o istini, jer svi imaju odbojnost prema njoj i niko od njih ne nastoji da rešava probleme kroz besedu o istini. Sve što govore su stvari koje govore nevernici; oni uglavnom seju razdor ogovaranjem, omalovažavaju druge i uzdižu sebe, konsultujući se oko načina kažnjavanja ljudi. Štaviše, oni uče kako da se zaštite od Božje kuće, razgovaraju o tome kako da se suprotstave Višnjem, kako da unapred znaju da li neko želi da prijavi svoje probleme i kako da reaguju kada saznaju. To su stvari o kojima raspravlja ta banda zlih ljudi. Kada su zajedno, nikada ne razgovaraju o tome kako da obavljaju svoje dužnosti i nikada ne razgovaraju o istini da bi rešili probleme. Na primer, nikada ne diskutuju o legitimnim stvarima kao što su podrška i pomoć braći i sestrama koji su postali negativni i slabi i nemaju energije da obavljaju svoje dužnosti niti o pronalaženju rešenja i puteva za poboljšanje efikasnosti određenih aspekata crkvenog rada. Oni govore o tome kako prevariti Višnjeg i kako prevariti Božju kuću, starajući se da Božja kuća ne sazna činjenice o njima. Jednom kad se otkrije da je neko u kontaktu sa Višnjim ili da je izvestio o njihovoj situaciji, oni smatraju da je to pretnja njihovom položaju, kao i da je pogubno za njihove poslove. Oni nemilosrdno istražuju ko je odgovoran, traže osumnjičene, a kada ih pronađu, izoluju tu osobu, prebace je na drugo mesto, a zatim izdaju naredbe kojima se zabranjuje da bilo ko prijavi njihovu situaciju Višnjem. Time se obezbeđuje da se niko ne usudi da izveštava o njima. Na taj način antihristi dobijaju potpunu kontrolu nad crkvom. Višnji nema načina da zna kakvo zlo delo čine iza kulisa, sve dok Višnji ne sazna za situaciju i ne uoči njihovu slabu tačku, a zatim naredi istragu o njima i na kraju ih zameni ili protera. Ta grupa antihrista i zlih ljudi može da napravi haos u radu crkve za samo nekoliko meseci i može da navede da braća i sestre sumnjaju jedni na druge, da potkopavaju jedni druge, da razotkrivaju i napadaju jedni druge, razjedinjujući crkvu. To je posledica toga što antihristi navode ljude na stranputicu i preuzimaju kontrolu nad crkvom. Na taj način antihristi navode na stranputicu sve one koji ne teže ka istini i čak vrbuju neke korisne zle ljude da kontrolišu crkvu, učvršćujući sopstveni položaj i autoritet. Ako ih zli ljudi slušaju, oni ih štite. Ako ne, najpre se obračunaju sa zlim ljudima. Ako ih zli ljudi slede i mogu biti uvršteni i vrbovani, puštaju ih da postanu njihovi poslušnici, njihove ruke i oči za loše stvari, da se infiltriraju među braću i sestre, otkrivajući ko ima zamerke protiv njih, ko razaznaje njihove postupke, koja su njihova loša dela otkrivena i ko uvek želi da stupi u kontakt sa Višnjim da bi prijavio svoje probleme. Antihristi i zli ljudi posebno istražuju one stvari koje ih najviše brinu. Često zajedno diskutuju o protivmerama, ophodeći se prema onima koji mogu da ih razaznaju ili koji sumnjaju u njih kao prema neprijateljima. Oni nalaze izgovore da kazne jednu osobu danas, a sutra dobijaju moć da kazne drugu; čak koriste razne razloge i izgovore kako bi podstakli Božji izabrani narod da ukloni i protera te pojedince. Kada antihristi postanu starešine ili delatnici, oni se upuštaju u te aktivnosti. Za samo nekoliko meseci mogu da bace crkvu u haos, čak i da, kao voda vatru, ugase vatreni žar za crkvom kod novih vernika. Dakle, antihristi su zaista neprijatelji Božji i neprijatelji Božjeg izabranog naroda. To uopšte nije preterivanje – to je neverovatno tačno! Tamo gde antihristi ili zli ljudi drže vlast, crkva poprima lošu atmosferu. Uopšte nema crkvenog života, nema normalnog jedenja i pijenja Božje reči niti atmosfere u kojoj se razgovara o istini. Umesto toga, ispunjena je intrigama i neobuzdanim nedoličnim ponašanjem. To je ono što znači da đavo ima kontrolu. Može li se uopšte postići dobar rezultat kada đavo ima kontrolu? To može doneti samo katastrofu Božjem izabranom narodu – to je bez sumnje izvesno.

Neki antihristi, kada dođu u crkvu da preuzmu vodeću ulogu, prvo istražuju ko je u crkvi u prošlosti često prijavljivao probleme Višnjem. Oni žele da takve ljude drže podalje od sebe; ne idu i ne ostaju u njihovoj kući čak i ako mogu da ih ugoste. Ako neko ume da se ulaguje ljudima, stalno kruži oko starešine i dodvorava se, kuća te osobe je mesto gde on planira da ostane. Neko kaže: „Ugošćuju dve sestre.” Antihrist odgovara: „To nije dobro, neka se presele negde drugde.” Ta osoba kaže: „Ne možeš samo da pomeraš ljude kako ti je volja; te dve sestre su prilično prikladne za to mesto – njihovo preseljenje bi moglo da utiče na obavljanje njihovih dužnosti.” On odgovara: „Važi se ono što ja, kao starešina, kažem, a ti moraš da me slušaš!” Zatim primoravaju te dve sestre da se presele. Zašto insistiraju da ostanu u toj kući? To je zato što je ta porodica bezazlena i slaba, ne predstavlja pretnju za antihrista. Bez obzira na to kakva nedela počine ili koliko nekontrolisano njihovo ponašanje postane ljudima iza leđa, porodica ih neće prijaviti. Dakle, oni traže takvo mesto za boravak. Posle nekog vremena dovode sa sobom svoje zle drugove i tamo rade svoja loša dela, diskutujući o protivmerama i smišljajući kako da kazne tu i tu osobu. Kada se antihrist ili zla osoba pojavi u crkvi, oni prvo traže ljude koji im se dopadaju i koje mogu da iskoriste, proširujući i obezbeđujući pre svega svoju snagu. One koji razumeju istinu za sada ostavljaju na miru, kako ne bi ugrozili sopstvenu poziciju. Oni još ne prekidaju trenutni poredak. Nakon što učvrste svoju poziciju i pronađu odgovarajuće saučesnike, počinju da razgovaraju o protivmerama za kažnjavanje i obračun sa onom braćom i sestrama koji teže ka istini. Kako ih kažnjavaju i kako se obračunavaju sa njima? Najpre, vrbuju one koji ih odobravaju, koji ih ne razaznaju i koje mogu da iskoriste. Ako postoje ljudi koje ne mogu vrbovati ili koji ih razaznaju, oni pronalaze izgovor ili razlog da ih izoluju ili uklone. Kakvu narav otkriva ponašanje tih antihrista? (Zlobnu.) Gde god da preuzmu starešinske uloge, to mesto poprima lošu atmosferu. Red crkvenog života je prekinut. Ako ih ne slušaš, bićeš potisnut, ograničen ili čak uklonjen ili izbačen. Neki antihristi se ponašaju kao razbojnici, siledžije ili goropadi. Čak i nakon što veruju u Boga, oni i dalje žele da steknu položaj, da se ponašaju oholo u Božjoj kući i da kontrolišu Božji izabrani narod. Na taj način prave nered u crkvi. Ako ljudima nedostaje razboritost, antihristi će ih navesti na stranputicu i kontrolisati ih, što će na kraju dovesti do njihove vlastite propasti.

Manje-više smo završili našu raspravu o tome kako antihristi vrbuju ljude. Slušajući te stvari o kojima sam raspravljao, da li smatrate da su one retkost? Jeste li zapanjeni, razmišljajući: „Da li je to zaista moglo da se dogodi? To je nemoguće, zar ne? Kako takvi ljudi mogu da postoje među vernicima?” Dozvolite Mi da vam kažem, može biti još gore od toga. Svako stavlja masku ljudskog obličja kad je pred drugima, ali ono što je iza kulisa otkriva njegovo pravo lice. Njihove reči i postupci, dok su pred drugima, samo su maska, lažni utisak. Ono što govore i rade iza kulisa odražava njihovo pravo ja. Ako se neko pred ljudima pojavljuje na jedan način, a iza kulisa na drugi, trebalo bi da budete u stanju da razaznate šta je pravo, a šta lažno, zar ne? Antihrist može izgledati veoma učtiv pred ljudima, ali kada bi oni znali šta je antihrist radio iza kulisa, to bi im bilo odvratno. Smatrali bi da je sramota baviti se antihristom, da nisu osoba od integriteta, već zlobni i sitničavi. Može li se u tom slučaju antihrist slagati sa normalnim ljudima? Ne, ne može. Tu nije u pitanju normalna osoba koja ima nekoliko loših navika, već je u pitanju njena narav. Čim vidite njihovu narav, shvatate da nisu ljudi, već zver, đavo. Recite Mi, kakav je osećaj kada ljudi komuniciraju sa životinjama? To je kao da dovedete svinju u kuću, očistite je, obučete je u malu odeću i tretirate je kao kućnog ljubimca. Sledećeg dana otkriješ da je kuća postala svinjac. U kući jede, pije i vrši nuždu, ne obazirući se na čistoću. Tada shvatiš da ne možeš da držiš svinje na taj način – one su životinje! Ljudi poput antihrista mogu naizgled delovati kao da imaju neki kov i vaspitanje ili su možda nekada bili ugledna ličnost u društvu, što im je donelo poštovanje. Ali većina njih je poput životinja, bez savesti i razuma. Da li poseduju normalnu ljudskost? (Ne.) Da li se oni, i bez normalne ljudskosti, mogu smatrati ljudima? Možete li da prihvatite njihovo vođstvo? Šta će biti ako braća i sestre padnu u ruke takvih ljudi? Biće navedeni na stranputicu i vrbovani i sigurno će patiti. Antihristi su đavoli i nemaju savest ni razum. Oni su naizgled puni ljubavi, razumevanja i saosećanja prema poteškoćama, slabostima i emocionalnim potrebama nekih ljudi. To su, u stvarnosti, ljudi koje oni favorizuju i koji im laskaju. Ali ako ti ljudi ugroze njihov status ili ugled, čak ni sa njima neće postupati ljubazno, već bezobzirno, koristeći još podmuklije metode, bez trunke saosećanja ili tolerancije. Ljubav i tolerancija antihrista je samo fasada, a njihov cilj apsolutno nije da dovedu ljude pred Boga, već da ih nateraju da ih obožavaju i slede. Njihov cilj hvatanja ljudi u zamku na taj način je da obezbede sopstveni položaj i da postignu da ih ljudi obožavaju i slede. Bez obzira na to koje metode antihristi koriste da ljude navedu na stranputicu i da ih vrbuju, jedno je sigurno: oni će razbijati glavu i upotrebiti sva potrebna sredstva zarad sopstvene moći i statusa. Ono što je takođe sigurno jeste da bez obzira šta rade, oni to ne rade da bi obavili svoje dužnosti, a pogotovo ne da bi dobro ispunili svoje dužnosti; oni to radije čine da bi postigli svoj cilj da održe vlast unutar crkve. Štaviše, šta god da rade, nikada ne uzimaju u obzir interese Božje kuće, a svakako ne uzimaju u obzir ni interese Božjeg izabranog naroda. U rečniku antihrista, ta dva razmatranja ne postoje; oni su suštinski lišeni njih. Bez obzira na njihov nivo starešinstva, oni ne pokazuju ni najmanju brigu za interese Božje kuće niti Božjeg izabranog naroda. U njihovim mislima i gledištima, rad crkve i interesi Božje kuće su nebitni i ispod njih. Razmišljaju samo o sopstvenom položaju i sopstvenim interesima. Iz toga se vidi da je priroda-suština antihrista, osim što je rđava, posebno sebična i ogavna. Oni deluju samo zarad sopstvene slave, dobiti i statusa, ne obraćajući ni najmanju pažnju na život i smrt drugih. Svako ko predstavlja pretnju njihovom položaju biva podvrgnut beskrupuloznom suzbijanju i isključenju i biva najstrože kažnjen. Ponekad, kada su antihristi prijavljeni da su počinili previše zla i Višnji sazna za njih, a oni osećaju da će izgubiti svoj položaj, počinju da liju gorke suze. Naizgled se čini da se kaju i da se vraćaju Bogu, ali koji se pravi razlog krije iza njihovih suza? Za čime zaista žale? Tuguju i pate jer su izgubili ljudska srca, svoj položaj i ugled. To je ono što se krije u njihovim suzama. Istovremeno, oni već planiraju svoje sledeće korake da učvrste svoju poziciju, uče iz svojih neuspeha i rade na tome da se vrate. Sudeći po takvom ponašanju antihrista, oni nikada ne osećaju kajanje niti pate zbog svojih prestupa i iskvarenih naravi koje su otkrili i sigurno se neće istinski spoznati niti se pokajati. Oni bi mogli da kleče pred Bogom, lijući gorke suze, razmišljajući o sebi i proklinjući sebe, ali to je fasada koja treba da navede ljude na stranputicu, a neki ljudi čak mogu da poveruju da su iskreni. Moguće je da su u tom trenutku njihova osećanja iskrena. Međutim, potrebno je zapamtiti da antihristi nikada neće doživeti iskreno kajanje. Čak i ako jednog dana budu otkriveni i isključeni, neće osećati iskreno kajanje. Oni će samo priznati svoj neuspeh, da su pokvarili svoj nastup i razotkrili sva svoja zla dela. Zašto to govorim? Jer, na osnovu prirode antihrista da mrze istinu i Boga, oni nikada neće prihvatiti istinu. Dakle, samospoznaja antihrista je neprestano lažna. Oni će samo priznati da su izgubili ljudska srca jer nisu uspeli da iskoriste priliku da preuzmu vlast i učvrste položaj. Njihovo kajanje i patnja su iz tih razloga. Kada su antihristi na muci, mogu i suze da liju, ali zašto plaču? Šta se krije iza njihovih suza? Oni plaču jer je mnoštvo njihovih zlih dela razotkriveno i izgubili su svoj položaj. Kada bi zaista mogli da se kaju i da plaču zbog toga što čine loše stvari i zbog toga što smatraju da su dužni Bogu, ne bi počinili toliko mnogo zla. Nemaju grižu savesti i ne priznaju svoja zla dela – kako onda može nastati iskreno kajanje? Posle činjenja zla ne osećaju kajanje; puni su ravnodušnosti, samo smatraju da su izgubili obraz i napravili budalu od sebe. Njihovo raspoloženje može malo da opadne. Iako se naizgled čini da je sve u redu, u stvarnosti, duboko u sebi su poput neme osobe koja proba gorko bilje – pate u tišini. Oni doživljavaju vrtlog emocija u svojim srcima i liju gorke suze, ali nema iskrenog kajanja. To je pravo stanje stvari. Ponekad, antihristi mogu reći neke prijatne reči, poput: „Pošto sam bio slabog kova, nisam obavio posao kako treba i počinio sam neka dela ometanja i prekidanja; nisam uspeo da preuzmem vođstvo i nisam dostojan vođstva. Neka me Bog disciplinuje i prokune. Neću se žaliti, ako odlučite da me u budućnosti ne izaberete za starešinu.” Odmah posle toga će briznuti u plač. Neki ljudi, kojima nedostaje razboritost, pokažu saosećanje prema njima i kažu: „Ne plači, mi ćemo ponovo izabrati tebe u budućnosti”. Kada to čuju, odmah prestaju da plaču. Vidite li sada njihove prave boje? Kada izgovore nekoliko lepih reči, to je da pridobiju srca ljudi, da ih navedu na stranputicu i prevare, a neki čak i padaju na to. Kad god antihristi liju suze, iza toga nesumnjivo stoji neki plan. Kada oni koji ih obožavaju počnu da ih ispituju i njihov status postane poljuljan, oni plaču. Osećaju se toliko uznemireno da ne mogu da jedu ili spavaju, ponavljajući svojoj porodici: „Kako da nastavim dalje ako nisam u ulozi starešine?” Njihova porodica odgovara: „Zar nisi ranije živeo dobro bez statusa? Zašto ne možeš da nastaviš da živiš?” Oni odgovaraju: „Da nije bilo mog statusa, da li bih dobio ove prednosti? Da li bi nam bilo tako dobro? Zašto si tako glup?” Kod kuće neki otvoreno kažu: „Koja je svrha živeti bez statusa? Šta je smisao života? Naša porodica broji tek nekoliko članova i, u našoj kući, ja mogu biti zadužen samo za njih. Ja sam samo glava domaćinstva i moj status nije uzvišen. Trebalo bi da budem na funkciji u crkvi; u suprotnom, moj život je protraćen. Osim toga, da li bi naša porodica mogla da ima tako dobar život bez tog položaja u crkvi?” Iza zatvorenih vrata govore iskreno, a njihove ambicije su ogoljene. Nije li to bestidan pojedinac? Navođenje antihrista na stranputicu nije povremeni prestup – nije nenameran. Da su to povremeni i nenamerni loši postupci, oni ne bi bili smatrani antihristima. Antihristi namerno navode ljude na stranputicu; njima upravlja Sotonina priroda. Zbog toga oni dosledno navode ljude na stranputicu, namerno koriste taj metod da ih kontrolišu i da na kraju dobiju moć. U stvari, svrha njihovog navođenja na stranputicu i kontrolisanja ljudi je da ih nateraju da ih slušaju, da slede njihovo vođstvo i da se distanciraju od Boga. Antihristove namere su vrlo jasne; imaju za cilj da se sa Bogom nadmeću za ljude. Njihovi postupci nisu trenutna otkrovenja iskvarenosti, niti su počinjeni impulsivno, protiv njihove volje, a svakako nisu uslovljeni posebnim okolnostima. To je u potpunosti zbog njihove rđave prirode, njihovih naduvanih ambicija i želja, njihove podmukle naravi i mnoštva njihovih spletki. Njihova sposobnost da rade te stvari sada je određena njihovom priroda-suštinom: nakon što su poverovali u Boga, oni su gajili te namere i spletke, samo čekajući da postanu starešine da počnu da ostvaruju te snove i da postignu svoje ciljeve. To je pravo stanje antihristovog srca i tu nema ni najmanjeg odstupanja.

Iz sadržaja o kome je gore bilo reči, trebalo bi da razumete istinu u koju treba da uđete. S jedne strane, trebalo bi da razaznajete antihriste i zle ljude koji pokazuju takvo ponašanje i priroda-suštinu. S druge, trebalo bi i da se uporedite, da biste videli da li pokazujete takva ponašanja. E sad, ako možete pronaći podudaranje između onoga što vi kažete i onoga što kažu antihristi ili ako oboje pokazujete isto ponašanje u sličnim situacijama, možete li razaznati sličnosti u vašoj otkrivenoj naravi ili u praktičnom delovanju između vas i antihrista? Da li možete da dokučite istinu o kojoj se ovde govori kroz neke primere o kojima raspravljam ili kroz detalje, reči i radnje opisane u tim primerima, ili možete li da razumete iskvarene naravi ljudi koje su ovde raskrinkane? Da li možete ovako da slušate? Sa kog stanovišta slušate? Ako potpuno razaznajete te naravi i suštine antihrista i posmatrate ta ponašanja i praktična delovanja sa stanovišta posmatrača, možete li zadobiti istinu? (Ne.) Sa kog stanovišta onda treba da slušate? (Sa stanovišta samoupoređivanja.) Uporedite se – to je najosnovnija stvar. Šta još? (Opremiti se istinom.) Tačno, u svakom primeru o kome raspravljam morate razumeti istinu koju treba da razumete. Oni koji ne poseduju duhovno razumevanje mogu samo da shvate činjenice, dok oni koji poseduju duhovno razumevanje i dobar kov, mogu razumeti i zadobiti istinu od njih. Možete li sumirati istine uključene u priče i primere o kojima se raspravljalo? Beseda o određenim pričama ili primerima ima za cilj da pomogne ljudima da se povežu sa stvarnošću, da bolje razumeju različita pitanja koja se ogledaju u stvarnosti i da prodube svoj utisak o različitim ispoljavanjima i suštinama u vezi sa ovim aspektom istine. Drugim rečima, kada je u pitanju ovaj aspekt istine ili priroda-suštine, ti ćeš pomisliti na konkretan primer ili scenario. Na taj način, kada razumeš sebe ili razaznaješ druge, imaćeš vizualizovano razumevanje koje je lakše razumeti, koje je praktičnije i konkretnije nego samo čitanje teorije ili teksta. Ako je to samo tekst, a ti nemaš iskustva sa tim, tvoje razumevanje teksta može biti ograničeno na same reči, uvek sputano tvojim ograničenim iskustvima i ostaje samo u tom opsegu. Međutim, ako dodam određene primere, iskombinujem nekoliko priča, nekoliko prizora, konkretnih reči, radnji i ponašanja u Mojoj besedi, to će imati pomoćni efekat na tvoje razumevanje istine u tom aspektu. Ako je taj efekat postignut, to znači da si razumeo taj aspekt istine. Koji stepen razumevanja moraš postići da bi se to smatralo razumevanjem? Ne mora da bude 100%, ali su barem tvoje razumevanje, definicija, koncept, kao i znanje o tom aspektu istine, uobličeni. Šta znači to uobličavanje? To znači da postaje relativno čisto, da u osnovi nije pomešano sa ljudskim znanjem, predstavama, zamislima ili spekulacijama ili da je, pak, pomešano sa malim brojem tih stvari. To su efekti takvih primera. Ti možda poznaješ ljude ili događaje koje pominjem u nekim od ovih primera ili si čak bio u kontaktu sa takvim ljudima i prilično si upoznat sa njima, ili si možda došao u kontakt sa takvim događajima, pa čak bio i svedok celog procesa u kome ovi ljudi rade takve stvari. Ali koje su koristi toga za tvoje razumevanje i prepoznavanje istine? Moguće je da si živeo zajedno sa takvim ljudima, da si gledao takve priče kako se odvijaju i da si iskusio sve što se dešavalo u tim pričama, ali to ne mora nužno da znači da si razumeo taj aspekt istine. Šta ovim hoću da kažem? Nemoj da pretpostavljaš da, zato što znaš ili si upoznat sa osobom ili događajem o kome govorim, ne moraš da slušaš detalje ili istinu i konkretan sadržaj o kojem se ovde razgovara. To bi bila velika greška. Čak i ako je ta osoba neko sa kim si blizak, to ne znači da si tu već razumeo i shvatio istinu. Zašto vas podsećam na ovo? To je da vas spreči da se preterano bavite detaljima. Kad god vidite da neko radi tako nešto i da ga Bog uzima kao primer, ismejavate ga i prezirete takve ljude. Da li je to ispravan stav prema istini? (Ne.) Kakav je to stav? Zar to nije skretanje sa puta? To je pristrasno shvatanje. Upravo zbog tih živopisnih primera, priča i konkretnih ljudi i događaja svako može istinski da razume kakvo je otkrovenje iskvarene naravi ljudi, da istinski svedoči o tome kakvo je otkrovenje iskvarene naravi ljudi i priroda-suštine, o tome šta je iskvarena narav, kakvim putem idu ljudi sa određenom vrstom iskvarene naravi i priroda-suštine, šta vole, kakav je raspon njihovih emocija, kako se ponašaju i ophode prema svetu i kakav im je pogled na život, koja su njihova načela ophođenja prema stvarima i kakav može biti njihov stav prema Bogu i istini. Upravo zbog tih primera, tih konkretnih pojedinaca i konkretnih događaja, ljudi mogu bolje da povežu istina-stvarnost sa Božjim otkrovenjem ljudske suštine, postižući nešto jasniji i tačniji pogled na njih. Dakle, koja je Moja poenta iza ovih reči? Poenta je da ne bi trebalo da potcenjujete te priče. Bez obzira na to kakvu priču pričam, na to čija je to priča ili na kakvu se to osobu ta priča odnosi, tu postoji samo jedan cilj, a to je da ti pomognem da razumeš istinu. Ako iz toga zadobiješ istinu, onda je željeni efekat postignut. Dakle, te priče ti jedino mogu omogućiti da razumeš neke površne istine kada ih prvi put čuješ, da dokučiš površno značenje ili doslovno tumačenje. Međutim, kako se tvoj rast povećava, kako stariš, kako rasteš u životu kroz različite okolnosti, tvoj život takođe postepeno sazreva, a ti ćeš imati različita razumevanja događaja u tim pričama, kao i priroda-suštine, ponašanja i ispoljavanja raznih pojedinaca koji se tu ogledaju. Kako dolazi do tih razumevanja? Ona potiču iz istina obuhvaćenih tim pričama, a ne iz samih priča. Ako je je u pitanju puko pričanje priče, kao što je u priči „Dečak i vuk”, onda kada je odslušate, to je to; ona nema veze sa istinom. Ona samo upućuje ljude kako da se ponašaju: veoma je direktna i površna. Ali kada je istina u pitanju, dubina takve priče prevazilazi površna značenja koja čovek može lako da razume. Dotiče se iskvarene naravi i priroda-suštine ljudi, uključujući i to kako razaznati ljude, kako izabrati svoj put, kako pristupiti istini i kakve bi stavove ljudi trebalo da zauzmu kao odgovor na Božje zahteve. Ta priča uključuje ono šta ljudi treba da odbace i ono šta treba da prihvate. Ako ste u stanju da slušate na taj način, svaki put kada čujete propovedi, dobićete nešto, zadobićete više svetlosti i razumećete više načela u vezi sa različitim aspektima istine i doživećete izvestan život-ulazak. Kako ljudi stare, kako vreme prolazi, kako se društvene okolnosti menjaju, kako se trendovi menjaju, istina nastavlja da deluje u srcima ljudi i oni će znati kako da praktikuju istinu i kako da gledaju na ljude i stvari na temelju istine. To znači steći život – istina može postati čovekov život. Zato, bez obzira na to kada se priča priča, nemojte je samo jednom odslušati i smatrati da je to obavljeno. Nastavite da je slušate iznova, a ako je ne razumete, možete da razgovarate o tome. Ako ti je teško da je dokučiš u fazi u kojoj se trenutno nalaziš, razlog tome može biti to što tvoj rast nije dovoljan. U tom slučaju, slušaj ono što možeš da shvatiš i izaberi ono što odgovara tvom trenutnom rastu. Ako ti se priča čini jasnom kada je čuješ, ali se kasnije učini dubokom, ako je ne razumeš ili se ne poklapa sa tvojim iskustvima i životnim okolnostima u toj fazi, zadrži je u svom srcu i pusti je da ostavi utisak na tebe. Kada se kasnije suočiš sa sličnim situacijama, ono što si zadržao u svom srcu može da se odrazi na površini. Baš poput rečnika i termina koje si učio ili informacija koje je tvoj mozak asimilovao. Da li razmišljaš o njima svaki dan? Verovatno ne. Ti se obično ne zadržavaš na njima, ali kada se nađeš u okruženju u kojem su ti termini, rečnik ili informacije relevantni, neki od njih ti padaju na pamet. Ljudi imaju sećanja i prirodno čuvaju neke stvari u svojim umovima. Te stvari su dovoljne da ih koristiš u svakodnevnom životu i mogu ti biti donekle korisne, ali ako namerno pokušaš da ih koristiš i strogo primenjuješ propise, veća je verovatnoća da ćeš pogrešiti. Trebalo bi da selektivno slušaš na osnovu sopstvenog rasta i okolnosti koje si iskusio. Na taj način, tvoj napredak će biti brži. Oni koji znaju da slušaju dobiće više, a oni koji ne znaju dobiće manje ili možda baš ništa. Možda čak misle da ne žele da slušaju nijednu od tih priča, da nijedna ne uključuje istinu i pitaju se zašto ne govorim o istini umesto što se sve vreme upuštam u besposleno čavrljanje i ogovaranje. Kakvi ljudi pokazuju to ponašanje? (Oni koji nemaju duhovno razumevanje.) Ljudi koji nemaju duhovno razumevanje mogu da razmišljaju na taj način. Mogu da pomisle da kada držim besede, govorim samo o tim svakodnevnim stvarima; pa, mogu i oni, tako da kad nemaju šta drugo da rade, upuštaju se u besposleno čavrljanje sa drugima. Možda znaš više tračeva od priča koje Ja pričam, ali da li tvoje rasprave uključuju istinu? (Ne, ne uključuju.) Ako ne uključuju istinu, pazi da ne budeš neselektivan u svom govoru, inače bi mogao da završiš raspravljajući o stvarima koje nemaju veze sa istinom. Ja pričam priče kako bih pomogao ljudima da razumeju istinu. Vi ne bi trebalo da Me slepo oponašate. Trebalo bi da se fokusirate samo na težnju ka istini, na razumevanje istine i nastojanje da stvari rešavate u skladu sa načelima. Bilo u svom govoru ili u svojim postupcima, dajte prioritet usklađivanju sa istina-načelima. Na taj način ćete postepeno ući u istina-stvarnost.

III. Detaljna analiza načina na koji antihristi prete ljudima

Završili smo razgovor o dva ispoljavanja antihrista putem kojih navode ljude na stranputicu i vrbuju ih; a sada, hajde da razgovaramo o tome kako oni prete ljudima. Svaka od ovih metoda antihrista je ozbiljnija od prethodne. U poređenju sa navođenjem na stranputicu i vrbovanjem, da li je ovaj metod pretnje više ili manje sofisticiran? (Manje.) Ako navođenje na stranputicu i vrbovanje ne uspeju, oni pribegavaju pretnjama. Kako antihrist preti ljudima? Zašto pribegava takvoj metodi? (Zato što njegovi ciljevi nisu ispunjeni.) Njegovi ciljevi nisu ispunjeni. Postoji još jedno značenje koje ima reč „pretnja” – pomoću koje fraze se to može izraziti? (Otkriti pravo lice.) To nije sasvim tačno; pokušajte sa drugom frazom. (Naljutiti se zbog posramljenosti.) Samo što niste pogodili. Postoji li prikladnija fraza? (Osećati se iznervirano i besno.) Tačno, osećati se iznervirano i besno. To je kao lokalna izreka „dobiti napad besa”; značenje je: „Pokušao sam i ljubaznim i oštrim rečima. Uglavnom, nikada nisam bio nepravedan prema vama. Zašto me ne slušaš? Pošto nećeš da slušaš, onda ćeš dobiti svoje: upotrebiću ovu taktiku na tebi – pretnje!” Oni menjaju svoju taktiku. Sotona ima razne taktike, sve su ogavne. Pretnje se obično kombinuju sa namamljivanjem. Ako koriste samo pretnje, neki ljudi ih se ne plaše i ne slušaju ih. Tada nemaju drugu opciju i ponekad mogu pribeći namamljivanju. Ako ni to ne uspe, oni onda pokušaju sa tim – koriste i meke i tvrde taktike. Dakle, zašto antihristi prete ljudima? Pod kojim okolnostima pribegavaju pretnjama? Ako dvoje ljudi mirno koegzistiraju, svako ide svojim putem, bez sukoba interesa među njima, da li će pribeći pretnjama? (Ne, neće.) Pod kojim okolnostima će onda početi da se javlja takvo ponašanje i upućivanje pretnji? Naravno, to se dešava kada su u pitanju njihovi interesi ili reputacija, kada njihovi ciljevi nisu ispunjeni. Oni koriste sva raspoloživa sredstva, razmišljajući: „Znači, ti nećeš da me slušaš? Onda ću ti pokazati posledice!” Kakve su to posledice? To je ono čega se plašiš, šta god to bilo. Možete li se setiti nekih primera pretnji kojima ste bili svedoci? (Neki antihristi, kada vide da im se braća i sestre ne pokoravaju, počinju da im sude i da ih osuđuju, služeći se sledećim rečima da prete ljudima: „Nepokoravanje starešinama je nepokoravanje bogu”.) (Mogu da se setim i drugog primera gde ako neko ne sluša vođstvo, starešina koristi svoj autoritet da ga zameni.) Bez obzira na to, oni žele da ljudi shvate da će to što ne slušaju imati posledice. Dakle, na osnovu čega teraju ljude da ih slušaju? Često kažu: „Pokornost vođstvu je pokornost bogu, jer je vođstvo odredio bog. Ti se moraš pokoriti. Ako se ne pokoravaš ili ne slušaš starešine, to je nadmenost, samopravednost i opiranje bogu. Posledica opiranja bogu je biti isključen. U blažim slučajevima, ti bi mogao biti izolovan da malo razmisliš o sebi; u težim bi čak mogao biti proteran iz crkve!” Oni koriste te uverljive zablude da prisile ljude da im se pokore. Osim toga, kako neki drugi antihristi prete ljudima? Oni podstiču druge da se okupljaju protiv onih koji im se ne pokoravaju i da ih odbace. Zatim, smene one koji ih ne slušaju ili ih premeste na drugu dužnost. Neki pojedinci se zaista plaše da neće imati dužnost koju treba da obavljaju. Oni veruju da obavljanjem svojih dužnosti mogu imati šansu za spasenje, a da bi neuspeh u obavljanju dužnosti mogao to da im oduzme. Antihristi misle u svojim srcima: „Znam tvoju slabu tačku. Ako me ne poslušaš, lišiću te prava da obavljaš svoju dužnost. Neću ti dozvoliti da obavljaš svoju dužnost!” Da li ne dozvoljavaju ljudima da obavljaju svoju dužnost zato što ti ljudi nisu za to kvalifikovani ili možda zato što njihovo obavljanje dužnosti šteti interesima Božje kuće? (Ne.) Zašto to onda rade? To rade da bi odstranili neistomišljenike i koriste taj metod da prete ljudima i da ih nateraju da slušaju. Kada su u pitanju pretnje, antihristi definitivno ne slede istina-načela u ophođenju sa ljudima ili u rešavanju stvari. Umesto toga, oni koriste zastrašivanje, silu i prinudu da nateraju ljude da se poslušno pokore i da ih slušaju, kao i da im ne zadaju nevolje i ne kvare njihove poslove.

Antihristi ne koriste pretnje samo zato što ih ljudi ne slušaju ili zato što ih ne shvataju ozbiljno i zanemaruju ih – to je samo jedan aspekt toga. Postoji još jedan razlog, to jest, kada drugi otkriju antihristove probleme i žele da ih razotkriju ili prijave Višnjem, oni se plaše da bi Višnji mogao saznati ili da će više ljudi saznati za to, pa čine sve što je u njihovoj moći da prikriju te stvari i da ih zataškaju, ne dozvoljavajući da one ikad budu razotkrivene. Šta bi se desilo kada bi više ljudi saznalo? Oni bi odbacili i prokleli antihrista, niko ga više ne bi obožavao i izgubio bi svoj položaj i autoritet. Dakle, antihrist koristi taj metod pretnje ljudima da bi zaštitio svoj položaj i autoritet. On veruje da će, ako to ne učini, braća i sestre početi da ga razaznaju i da neće biti izabran na sledećim izborima, što će ga spustiti na rang običnog vernika. Šta za njega znači biti običan vernik? To znači da nema autoritet, nema ko da ga sledi ili da bude njegov pristalica, kao i da su mu položaj i autoritet oduzeti, ostavljajući njegove ambicije i želje nezadovoljenim. Ne želi da bude običan vernik ili sledbenik, pa koristi taj metod da preti ljudima kako bi ih zastrašio i primorao da ga slušaju i budu mu poslušni, što mu, pak, omogućava da nastavi da se drži svog autoriteta i položaja, kao i da nastavi da kontroliše ljude i da od onih određenih dobija podršku. Sve što antihrist radi vrti se oko njegovog položaja. Kad god je u pitanju nešto što uključuje njegov položaj, on će koristiti određena sredstva ili metode da ga energično zaštiti i sačuva; čak i kada Višnji pita neke od njih o određenim stvarima, oni su u stanju da mu drsko lažu u lice. Na primer, kada Višnji pita koliko je ljudi crkva pridobila širenjem jevanđelja ovog meseca, čak i ako antihrist zna da nije pridobila nikoga, on bi mogao da slaže i kaže da je pridobila petoro ljudi. Kada se braća i sestre koji znaju istinu suoče sa antihristom, govoreći: „Onih petoro ljudi je samo istraživalo. Zašto si rekao da smo pridobili petoro ljudi? Trebalo bi da kažeš istinu Višnjem”, antihrist na to kaže: „Zašto ne bismo mogli da pridobijemo pet? Rekao sam petoro ljudi, znači petoro je. Tvoje mišljenje se ne računa. Ako kažemo da nismo pridobili nijednu osobu, kako to da objasnim višnjem? Ako želiš to da prijaviš, samo napred, ali ako kažeš istinu, višnji bi mogao da te oreže. Mogao bi da smeni sve vas koji ste uključeni u širenje jevanđelja ili čak da rasformira tim za jevanđelje. Tada nećeš moći da obavljaš svoje dužnosti, a ja neću biti kriv za to.” Kada ta osoba to čuje, zapanji se i ne usuđuje se da to prijavi. Zar to nije pretnja? (Da.) To je očigledna pretnja, dakle otvoreno izrečena. Kada neki ljudi to čuju, pomisle: „Biti pošten čovek ima posledice. Ako sam pošten, neću moći da obavljam svoju dužnost, tako da to neću prijaviti. Moramo da prijavimo petoro ljudi.” Neki ljudi osećaju nelagodu u svom srcu i govore: „Ako nikoga nismo pridobili, to je što je. Trebalo bi da se pokorimo, ma kako Višnji odlučio da postupa sa nama.” Kakvo je antihristovo gledište o tome? „Pokornost? Zavisi od situacije. Da li višnji zna za poteškoće sa kojima se sada suočavamo u širenju jevanđelja? Da li ga je briga za to?” Kada je Višnji ispitao situaciju povodom širenja jevanđelja, on nije bio svestan postojećih izazova. Znao je koliko ljudi najmanje može da se pridobije svakog meseca i nikada nije rekao da će tim za širenje jevanđelja biti raspušten ukoliko mesečno ne pridobije nikoga. Dakle, odakle antihristu ta izjava? (Izmislio ju je.) Sami su to izmislili da prikriju svoje laži, da kontrolišu te ljude, da spreče Višnjeg ili braću i sestre da prozru njihove laži i da obezbede svoj položaj da ne budu smenjeni – zato su se usudili da izmisle takve đavolske reči. Razboriti pojedinci mogu da ih razotkriju, ali oni kojima nedostaje razboritost bivaju navedeni na stranputicu, misleći: „Ova dužnost zaista nije laka. Ne možemo biti iskreni sa Višnjim. Ako kažeš da je bilo petoro ljudi, onda ih je bilo petoro. Iako nismo pridobili petoro ovog meseca, imaćemo za cilj da ih pridobijemo sledećeg meseca. Na kraju krajeva, ako ih pridobijemo sledećeg meseca, onda to neće biti laž.” Antihrist se upušta u prevaru, a oni kojima nedostaje razboritost upuštaju se u to zajedno sa njim; oni su grupa prevaranta. Šta je cilj antihrista u pretnji ljudima? Cilj je da ih nateraju da im budu poslušni i da ih slušaju. Oni lažu i čine zlo, kontrolišu crkvu, navode ljude na stranputicu, obavljaju posao ne pridržavajući se načela niti radnih aranžmana, i ma koliko se bezobzirno ponašali, ne dozvoljavaju braći i sestrama da ih razotkriju ili prijave Višnjem. Kada otkriju da neko planira da ih prijavi Višnjem, tada pribegavaju pretnjama. Kako prete toj osobi? Kažu: „Radimo tamo dole, a posao je težak. Čak se suočavamo sa rizikom da nas uhapsi velika crvena aždaja. Višnji uvek zahteva da se u svom praktičnom delovanju pridržavamo radnih aranžmana. Toliko trpimo i preuzimamo toliki rizik u širenju jevanđelja. Kada su rezultati loši, ti i dalje želiš da ih prijaviš višnjem; nakon što napraviš svoj izveštaj, on će te orezati. Ne bojim se da ću, nakon što te orežu, biti smenjen kao starešina; bojim se da više nećete imati dužnost koju treba da obavljate. Ako više nemate dužnost, nemojte mene da krivite!” To zvuči tako razumno! Oni takođe kažu: „Ko zapravo želi to da prijavi? Ako vi želite to da prijavite, ja vas neću sprečiti; ionako svi znaju za te stvari. Ako to ne prijavite višnjem, onda nas on neće kriviti. Ako to prijavite, bićemo orezani. Sami izaberite; ako želite to da prijavite višnjem, samo napred. Sada, ko hoće da prijavi neka digne ruku.” Kada svi oni čuju taj njegov ton, počnu da razmišljaju: „Da li mi je zaista dozvoljeno da to prijavim ili ne?” Nakon razmišljanja, neki ljudi podižu ruke. Antihrist to vidi i pomisli: „Ti još uvek želiš da to prijaviš? Zar ti ne tražiš nevolju? Dobro, neću te zaboraviti.” Nakon toga, počinje da razmišlja o mogućnostima da kazni tu osobu. On pronalazi izgovor, govoreći: „Ti nisi dao nikakve rezultate dok si nedavno obavljao svoje dužnosti. Svakome, ko u roku od tri meseca nije postigao rezultate u obavljanju svoje dužnosti, biće ukinuto pravo da obavlja dužnost. Ako se njihov učinak ne poboljša, biće izolovani. Ako se i dalje ne pokaju, biće uklonjeni ili proterani!” Da li se ta budala, ta kukavica još uvek usuđuje da to prijavi? Kada to čuju, pomisle: „Ne prijavljujem to zbog sebe. Koja je svrha da to prijavim? Ako to prijavim i onda budem potčinjen i trpim osvetu od starešine i ako me moja braća i sestre odbiju, biću izolovan u crkvi. Važnije mi je da slušam starešinu. Ne znam čak ni gde je bog; može li on brinuti o mom životu i smrti?” Dakle, oni to više ne prijavljuju. Zar ih nije uplašio antihrist? (Da.) Osoba veruje: „Grešiti protiv boga nije velika stvar. Bog je pun ljubavi, milostiv, tolerantan i strpljiv; ne ljuti se lako, ne proklinje niti kažnjava ljude. Ali ako uvredim starešinu, onda ću morati da patim. Prijavljivanje problema mi neće doneti ništa dobro; svi će me odbaciti. Ne mogu da uradim takvu glupost.” Nije li to beskičmeno ponašanje? (Da.) Kako treba postupati sa takvom beskičmenom osobom? Da li je vredna sažaljenja? Takvu beskičmenu osobu treba predati Sotoni, antihristu, da je antihrist kazni – ona to zaslužuje. Nedostaju joj vera, odlučnost i snaga da upražnjava istinu i da se pokori Bogu, ali kada je u pitanju pokoravanje antihristu, ona dobija posebnu snagu, spremna je da uradi sve što se od nje traži i puna je entuzijazma. Kada joj antihrist preti i plaši je, ta osoba se više ne usuđuje da prijavi probleme. Zar to nije kukavica? Koji je kolokvijalni izraz za to? Biti slabić i popuštati kada se suoči sa antihristom. Ima dosta ljudi u crkvi koji su postali slabići zbog pretnji antihrista! Ti pojedinci ne znaju kako da pristupe frazi „Bog je suveren nad svime”. Kada im antihrist preti, odbacuje ih ili izoluje, oni se osećaju kao da nemaju podršku, ne veruju u Božju suverenost nad svime ili u Božju pravednost niti veruju da su ljudski životi u Božjim rukama. Nekoliko zastrašujućih ili pretećih reči od strane antihrista i oni su zaplašeni, popuštaju i ne usuđuju se više da to prijave.

Kada antihrist prijavi svoj rad Višnjem, on ga drsko laže i vara. Oni koji znaju istinu ne mogu to da podnesu i žele da prijave tu situaciju Višnjem. Antihrist drži strogu kontrolu nad ljudima i pažljivo ih posmatra. On može odmah da uoči svakoga ko bi bio sklon tome da prijavi problem Višnjem. Kada nema šta drugo da radi, usredsređuje se na posmatranje ljudi, njihovih reči i izraza lica, tražeći one koji imaju neke stavove o njemu, one koji su nelojalni, one koji ga ne slušaju, one koji predstavljaju pretnju njegovom položaju, one koji su prema njemu ravnodušni, one koji ga ne shvataju ozbiljno, one koji mu ne daju počasno mesto i one koji mu ne daju da jede prvi tokom obroka. To predstavlja nevolju za te ljude. Šta antihrist čini takvim osobama? Neki antihristi koji su podmukli ne otkrivaju svoje pravo lice odmah. Čekaju priliku da se pozabave tobom. Ako to ne uspe, pribegavaju oštrim pretnjama da bi te naterali da osetiš da je tvoj život u njihovim rukama. Bez obzira na to da li kao vernik možeš biti spašen, kao i na to da li možeš da stigneš do kraja i ostaneš u crkvi – sve je to u njihovoj moći i potrebna je samo njihova reč. Oni imaju poslednju reč. Ako si neposlušan, ne slušaš njihovu kontrolu, ne shvataš ih ozbiljno, a i dalje pokušavaš da prijaviš njihove probleme, onda ćeš patiti. Počeće da planiraju kako da te kazne. Kako antihrist gleda na ponašanje braće i sestara koji prijavljuju svoje probleme Višnjem? (Kao cinkarenje.) Tačno, oni to ne vide kao prijavljivanje problema; oni to vide kao cinkarenje. Šta znači cinkarenje? To znači prijaviti Višnjem sve razne stvari koje oni rade, a koje se protive istini, kao i sva njihova zla dela ili izvestiti Višnjeg o stvarima koje se tiču njih, a koje su nepoznate drugima. Oni to smatraju cinkarenjem. Kada otkriju da neko cinkari, ta osoba mora biti kažnjena. Neki smetenjaci i beskičmenjaci su uplašeni antihristovim pretnjama, njihovim dominantnim i sramnim načinima. Kada antihrist pita ko ima kontakt sa Višnjim, čak i pre nego što dođe do njih, oni brzo daju do znanja: „Ja nemam.” Antihrist pita: „Kako onda višnji zna za to?” Razmišljaju o tome i kažu: „Ni sȃm ne znam”. Antihrist ih kažnjava do te mere da žive u stalnoj bojazni, uvek na ivici, u strahu da bi ih antihrist mogao proterati iz crkve. Oni su toliko uznemireni i uplašeni da im je teško čak i da prežive dan. Da li bi se toliko plašili da im antihrist nije tako pretio? Ne, ne bi. Štaviše, da li imaju iskreno verovanje u Boga? Ne, nemaju. Oni su beskičmenjaci i smetenjaci. Kada naiđu na antihrista, oni se šćućure. Nemaju iskreno verovanje u Boga, ali se voljno predaju antihristu, spremni da izvrše njegovo naređenje. Oni su, po prirodi, Sotonine sluge.

Na koje još načine antihristi prete ljudima? Neki antihristi su vešti da govore određene ispravne i privlačne doktrine da te ograniče i sputaju. Kažu: „Zar ne voliš istinu? Ako voliš istinu, moraš me slušati jer sam ja starešina. Sve što kažem je u skladu sa istinom. Moraš da slušaš sve što kažem; kada kažem idi na istok, ti ne smeš da ideš na zapad. Kada nešto kažem, ti ne smeš da se premišljaš; ne smeš da imaš nikakvo mišljenje ili da se slepo mešaš. Ono što ja kažem je istina.” Ako ih ne slušaš, mogli bi da te mrze ili osude. O kakvoj vrsti osude je reč? Oni će reći: „Ti zapravo nisi neko ko voli istinu; ako si ti zaista voleo istinu, onda su moje reči, kao starešine, ispravne – zašto ih ne bi poslušao?” Antihristi koriste te naizgled ispravne teorije i doktrine da te kontrolišu i ograničavaju. Štaviše, neki antihristi teraju ljude da vode računa o njihovim ličnim stvarima, govoreći: „Ja sam sada starešina i nemam vremena za određene lične stvari. Osim toga, ja sam starešina, a moje stvari su stvari božje kuće. Stvari božje kuće su i moje stvari. Ne možemo ih više tako jasno razlikovati. Zato treba da preuzmete deo tereta u mojim kućnim poslovima, kao što su: briga o deci, poljoprivredni poslovi, prodaja povrća ili izgradnja kuće, kao i stvari poput nedostatka novca kod kuće. Te stvari su nekada bile moja dužnost, ali sada kada sam starešina, postale su vaša dužnost – vi morate da delite sa mnom taj teret. U suprotnom ću stalno brinuti o svojim kućnim poslovima, pa će mi te stvari odvlačiti pažnju; da li onda i dalje mogu da budem efikasan starešina?” Što više govore to su bestidniji. Neki ljudi čuju to i pomisle: „Nismo umeli da vodimo računa o tvom srcu – zaista smo bili bezdušni! Ne moraš ništa da kažeš; od sada ćemo se mi pobrinuti za sve tvoje kućne poslove.” Kakav to prijatan naziv daju ti antihristi svojim kućnim poslovima, kao i poslovima koje imaju u svakodnevnom životu? Oni ih zovu „narodna dužnost”, to jest, antihristi uzimaju ljude da rade za njihovu porodicu, da služe mlade i stare u njihovom domaćinstvu i da se bave njihovim ličnim životnim stvarima, pretvarajući sve to u stvari Božje kuće. Pošto su to sada stvari Božje kuće, svako treba da ima pošten udeo u tome, a ako starešina želi da nešto uradiš, onda to postaje tvoja dužnost. Zar to ne zvuči ispravno? Ljudi bez razboritosti mogu misliti da je to ispravno. Oni veruju da mogu da pomognu starešini jedino tako što će preuzeti nekoliko kućnih poslova, pošto je starešina previše zauzet da bi se bavio sopstvenim kućnim poslovima, a i sami su slabog kova i ne mogu da obavljaju nikakvu dužnost. Dakle, kad god nisu zauzeti, rade u kući starešine, pomažući u raznim zadacima. Može li se smatrati da oni tako obavljaju svoju dužnost? To se može posmatrati samo kao entuzijastično pomaganje ljudima. Kada se porodice onih ljudi koji se iskreno daju za Boga i koji slede Božju volju suoče sa teškoćama, crkva organizuje ljude koji im pomažu i vode računa o njihovim kućnim poslovima. U takvim slučajevima se to donekle može smatrati obavljanjem dužnosti. Ima li to sada smisla? Antihrist, zauzet navođenjem na stranputicu i kontrolom ljudi u crkvi, uređuje svoje kućne poslove pomoću braće i sestara, tvrdeći da oni i tako obavljaju svoju dužnost. Neka braća i sestre su, zbog nerazumevanja istine, navedeni na stranputicu i rado preuzimaju te zadatke, osećajući se srećnim što to čine. Na kraju, čak osećaju da duguju starešini, misleći: „Starešini je slomljeno srce i usta su mu se osušila zbog nas. Tako smo nedostojni. Uradili smo toliko posla, pa ipak, kako to da još uvek ne razumemo nijednu istinu?” Ako si po ceo dan zauzet radom za starešinu i zanemaruješ prisustvovanje okupljanjima ili slušanje propovedi, možeš li shvatiti istinu? Apsolutno je nemoguće. To znači dodvoravanje nekome do smrti! To je trčanje za antihristom i lutanje pogrešnim putem. Antihrist često koristi naizgled tačne izreke, uvija ih i obrađuje u ispravan govor, navodeći ljude da pogrešno veruju da su te reči zaista istina, da su nešto što treba da slede i praktikuju i da treba da prihvate te reči. Na taj način, ljudi ne moraju da razaznaju da li je ono što vođa radi ispravno ili pogrešno i da li je ono što oni slede ispravno ili pogrešno. Nije li to taj slučaj? To se zove navođenje na stranputicu, a takođe i pretnja ljudima. Antihrist koristi te naizgled ispravne teorije i izjave da kontroliše te ljude. U kojoj meri ih kontroliše? Ti ljudi dobrovoljno ulažu napor za njih, rade do iznemoglosti za njih i upravljaju svim njihovim ličnim poslovima. Oni bi radije preskočili okupljanja, zanemarili sopstvene dužnosti, ostavili svoje zadatke iza sebe i žrtvovali svoje vreme za duhovnu posvećenost, okupljanje i jedenje i pijenje Božjih reči, samo da bi sve vreme pružali usluge i do iznemoglosti radili za antihrista. Zašto su u stanju da rade tako, do iznemoglosti? Za to postoji razlog. Koji razlog? To je zato što im antihrist namerno kaže: „Ako ti čak ni ovim stvarima ne možeš da se pozabaviš kako treba, koju dužnost možeš da obavljaš? Ako ne možeš da obavljaš svoju dužnost, da li si još uvek član božje kuće? Dobro onda, neću te voditi. Ako te ne vodim, ti se nećeš ubrajati u članove božje kuće. Pošto sam izabran za starešinu, ja sam kapija ove crkve. Svako ko želi da uđe u crkvu mora da ima moje odobrenje. Bez moje saglasnosti niko ne može da uđe. Čak i ako crkva nekoga uklanja, pre nego što taj neko može da ode, on mora imati moje odobrenje. Dakle, posao koji vam zadajem i zadaci koje vam predajem predstavljaju vašu dužnost. Ako ne obavite svoju dužnost kako treba, nećete imati šansu za spasenje. Nećete se ubrajati u članove božje kuće!” Zar to nije pretnja? (Da, jeste.) Koji metod se koristi da se preti ljudima? (Ispravne reči.) Ljudima se preti uspomoć ispravnih reči, reči koje su naizgled u skladu sa istinom – to je mešanje baba i žaba. Antihrist koristi obavljanje dužnosti kao izgovor za postizanje svojih ličnih ciljeva. Ali, da li obavljanje stvari za njih zaista predstavlja obavljanje dužnosti? Oni to izvrću da bi izgledalo kao da je to dužnost koju ljudi treba da obave, a zatim koriste načelo i standarde vršenja dužnosti kako bi zahtevali da braća i sestre rade za njih do iznemoglosti. Čak i prete da, ako se ne potrude za njih do iznemoglosti, neće imati šanse za spasenje i da će biti uklonjeni iz crkve i odstranjeni iz Božje kuće. Kada ti glupi, nerazboriti pojedinci čuju ozbiljnost posledica, brzo preuzimaju sve poslove u domaćinstvu starešine i njihove svakodnevne poslove, osećajući olakšanje kada završe. Čak misle, zadovoljni sobom: „Sada sam ispunio svoju dužnost kako treba. Uopšte nisam bio lenj i vodio sam računa o volji starešine. Uradio sam sve što mi je starešina naredio i pobrinuo sam se za sve kućne poslove starešine. Eto šta znači voditi računa o bogu! Starešina je zadovoljan, a i bog je. Sada imam nadu u spasenje!” Da li se to zove nada? Zar nisu postali robovi antihrista? Zar ih antihrist nije naveo na stranputicu? Kakvu ulogu ovde igra antihrist? Zar se ne ponaša kao otmičar? Ima rđavu narav, a rđavost je naravno mnogo ozbiljnija od prevrtljivosti. Tako oni apsolutno znaju šta da kažu i koje teorije da koriste da ograniče ljude, da ostvare svoj skriveni plan, da pridobiju srca ljudi i da kontrolišu njihovo ponašanje i misli. Oni su svega toga i te kako svesni. Zato su ciljevi koje antihrist želi da postigne kroz sve što govori i radi pažljivo osmišljeni i dugo smišljani. Ovde definitivno nije stvar u tome da se nešto kaže ili uradi nesvesno, a da se zatim postigne neočekivani rezultat – apsolutno nije tako. Dakle, oni koji svojevoljno služe i do iznemoglosti rade za antihrista, osim što su njegovim rečima navedeni na stranputicu, takođe su ugroženi i primorani svojevrsnom retorikom od strane antihrista. Možda oni dobrovoljno rade te stvari za antihrista, ali zar ne postoji problem sa tom „voljnošću”? Zar to ne treba staviti pod navodnike? (Da.) To apsolutno nije iskreno obavljanje dužnosti, već pre posledica navođenja na stranputicu putem određene teorije, određenog ispravnog i prijatnog argumenta ili putem retorike koja navodi ljude na stranputicu. Pošto su zabrinuti da neće moći da obavljaju svoju dužnost, da će biti proterani i da neće biti spaseni, oni voljno prihvataju zadatke koje im je odredio antihrist, misleći čak da obavljaju svoju dužnost za Boga. Kako su smeteni postali!

Pretnje od strane antihrista omogućavaju ljudima da jasno vide njihova prava lica. Da li se bavite takvim pretnjama? Da li postoji razlika između pretnji i upozorenja ili saveta? (Da.) Možete li to da uočite ili ne? U čemu je razlika? Pronađite tu razliku, pa ćete je razumeti i moći ćete da je razaznate. (Namere su različite.) Namere i motivi se svakako razlikuju. Dakle, gde je tačno razlika? Šta je pretnja? Pretnja uključuje reči koje mogu zvučati dobro i ispravno, a ljudi se ne osećaju previše uznemireno kada ih čuju, ali njihova svrha je lična dobit. S druge strane, koja je svrha saveta i upozorenja? Svrha je pomoći ljudima, sprečiti ih da pogreše, da skrenu sa puta ili da idu zaobilaznim putem, kao i da budu navedeni na stranputicu i pomoći im da smanje ili spreče gubitke. Cilj nije lična korist, već isključivo pomaganje drugima. Nije li tu u pitanju razlika? (Jeste.) U tom pogledu, morate naučiti da razaznajete. Samo zato što se priča o ispoljavanju antihrista koji prete ljudima, to ne znači da se vi ne usudite da u razgovoru sa drugima ponudite upozorenja kada je to potrebno. Kada je potrebno upozorenje, trebalo bi da ga izdate. Upozorenja i saveti nisu isto što i pretnje. Upozorenja imaju iskren cilj da pomognu ljudima kako bi mogli da obavljaju svoje dužnosti kako treba, obezbeđujući da rad Božje kuće ne bude ugrožen. Njihov cilj je legitiman. S druge strane, pretnja ima nelegitimne i skrivene ciljeve – uključuje ličnu ambiciju i sebičnu želju. Na primer, kada antihrist tera druge da obavljaju njegove kućne poslove, šta je njegova sebična želja? Oni jednostavno žele da uživaju u prednostima statusa, terajući druge da rade prljav i iscrpljujući posao dok oni ne rade ništa. Onda neko čak mora da im servira tri obroka dnevno. Veruju da sada, kada su na poziciji, njihovo uživanje može da počne. Međutim, neopravdano je direktno govoriti ljudima da rade za njih, pa antihrist stvara niz izgovora, govoreći: „Sada kada sam starešina, veoma sam zauzet svojim dužnostima. Ako imate breme i ljudskost, onda bi trebalo da naučite da sarađujete. Šta možete da učinite? Sve što možete da uradite je da uložite napor, zar ne? Nema ko da radi u mojoj bašti kod kuće, a vi ne pomažete! Ako pomognete, to dokazuje da imate dobro srce i da zapravo obavljate svoju dužnost pomažući mi u poslu. Ja sam vaš starešina – zar moji poslovi nisu i vaši? Nisu li vaši poslovi stvari koje treba da radite, a ono što treba da radite je vaša dužnost, zar ne?” Kada oni prebacuju tako veliku odgovornost na tvoja pleća, a ti razmišljaš o tome kako to što starešina kaže ima smisla, ti odeš i uradiš posao umesto njih. Nije li to nasedanje na prevaru? Antihrist ima svoje ciljeve i pre nego što te ciljeve ostvari, mora da pronađe odgovarajuća opravdanja i teorije da napravi izgovor. Zatim, oni koji prihvataju te teorije odlaze da rade za njega, antihristi ostvaruju svoj cilj i onda mogu da uživaju u prednostima statusa. Nije li to neko ko od crkve zarađuje za život? (Da.) To je zaista to. Lenji su i ne žele da rade, već žele da uživaju u fizičkom komforu i prednostima statusa. Oni manipulišu ljudima, a kada ne mogu da nađu odgovarajuće reči, izvlače razumne i lakše prihvatljive fraze iz Božjih reči i doktrine koju razumeju. Oni koriste te reči da navedu na stranputicu i ograniče one koji ne mogu da dokuče istinu i koji su glupi. Čineći to, oni ostvaruju svoje skrivene ciljeve, terajući ljude da dobrovoljno prihvate njihovu manipulaciju. Neki ljudi čak misle da nisu izvršili svoju dužnost kako treba ako ne poslušaju reči starešine ili ne izvrše dobro zadatke koje im je starešina dodelio. Osećaju se kao da duguju Bogu i čak liju suze. Nije li to dubok nivo smetenosti? Toliko su zbunjeni da je to odvratno.

Antihristi često govore, koristeći pretnje, kako bi postigli svoje ciljeve, ali njihove pretnje ponekad dolaze u obliku ispravnih reči i na nežan način, poput zmije koja se polako obavija oko tebe – kada te jednom obmotaju, spremni su da traže tvoj život. U nekoj drugoj prilici, njihove pretnje nisu nežne, već oštre i zlobne, kao kad vuk vidi ovcu i otkrije svoje zlobno lice. Njihova namera je da kažu ljudima: „Ako me ne poslušaš, dobićeš ono što sledi, a ako se jave posledice, sam ćeš snositi odgovornost!” Koji su tipični aduti koje antihristi koriste u svojim pretnjama? Oni ciljaju na odredište ljudi, na njihovu dužnost, pa čak i na njihov položaj i odlazak ili ostanak u crkvi. Antihristi koriste te taktike, a naravno i neke druge, da prete pojedincima. Međutim, njihove strategije generalno spadaju u te dve kategorije: ponekad će vas nagovoriti prijatnim rečima, a drugi put će vas napasti nasilno i zlobno. Koja je svrha antihristovih pretnji? Prvo i najvažnije, žele da ih ljudi slušaju. Oni imaju za cilj da izvuku korist od drugih ljudi, da uživaju u prednostima statusa i prepuste se raznim pogodnostima i zadovoljstvima koja dolaze sa tim. Drugo, ne žele da bilo ko otkrije pravo stanje stvari ili da ospori njihov položaj. Neće tolerisati da ljudi ijednim svojim postupkom ugrožavaju njihov položaj. Na primer, ako neki ljudi žele da prijave svoju situaciju nadređenima ili ako ih neki ljudi razaznaju i žele da ujedine braću i sestre kako bi ih odbacili i uklonili sa dužnosti, antihristi će pribegavati pretećim taktikama. Jedan aspekt cilja upućivanja pretnji je uživanje u mnogim pogodnostima koje im pruža njihov položaj, a drugi je da osiguraju svoj položaj. Upravo su to dva cilja koja antihristi žele da postignu kroz pretnje ljudima – oba se vrte oko položaja. Odakle dolaze sve te razne prednosti? One takođe proističu iz njihovog položaja. Neki antihristi kažu: „Ako se ne povinujete tom pitanju, snosićete posledice!” Ako ih neko razaznaje i ne želi da ih sluša, da li smišljaju način da se pozabave sa tim? Oni se neće jednostavno pomiriti sa onim što može doći. Sve dok postoji tračak nade da će sačuvati svoj položaj, boriće se svim silama za to. Njihova želja za položajem prevazilazi želju većine ljudi. To je kao kad vuk vidi ovcu – krene da mu curi pljuvačka i pre nego što počne da jede. Njegove oči poprimaju žestok sjaj i razmišlja o tome da je pojede; to je vrsta žudnje koju ima. Nije li to njegova priroda? (Jeste.) Žudnja antihrista za položajem slična je žudnji vuka za ovcom; to je potreba unutar njegove zlobne prirode, tako da su njegove pretnje drugima neophodne.

IV. Detaljna analiza načina na koji antihristi kontrolišu ljude

Kontrolisanje ljudi je jedna od taktika koju koriste antihristi. Kako kontrolišu ljude? Antihristi imaju više od jednog skupa metoda za kontrolisanje ljudi; imaju ih nekoliko. Da li ste to ikada doživeli? Neki pojedinci možda nikada nisu služili kao starešine, ali gaje želju da kontrolišu druge – to je odlika antihrista. Bez obzira na njihovu starost, lokaciju ili okolnosti, oni žele da vrše kontrolu nad ljudima. Čak i kada su u pitanju ishrana, rad, razne stručne oblasti ili profesionalna pitanja, oni žele da ih ljudi slušaju i neće tolerisati nikoga ko to ne čini. Ne mogu čak ni da kontrolišu svoju želju da drže vlast u crkvi. Oni to smatraju ispunjavanjem svoje odgovornosti i obaveze, misleći da samo rade svoj posao, ne shvatajući da je to njihova ambicija i želja, da je to njihova iskvarena narav. Dakle, kako antihrist kontroliše ljude? Na primer, kada budu izabrani za starešine, već prvog dana počinju da razmišljaju: „Ovi ljudi imaju nepravilne navike u ishrani i dnevne rutine; ima mnogo posla da se obavi. Biti starešina nosi značajne odgovornosti – to je težak teret!” Antihrist provodi ceo dan zaključan u svojoj sobi, pišući dve-tri stranice materijala. Šta se nalazi u tom materijalu? Prvo, to ima veze sa ishranom. Obroci se moraju uzimati u određeno vreme, na određenim mestima, moraju da sadrže određenu količinu hrane. Doručak u 6:30, ručak u 12:30 i večera u 18:30 – obroci će se uzimati u te tri satnice, ni minut ranije ni kasnije. Bez obzira na okolnosti, morate biti tačni, čak i ako pada kiša ili počinje oluja, a ako prekršite ta pravila, nećete dobiti obrok. Zatim je tu pitanje dnevne rutine, koje je veoma važno. Svakog jutra morate ustati iz kreveta u 6:00, bez obzira na to koliko ste kasno zaspali prethodne noći. Trebalo bi da se odmorite posle ručka u 13:00, a da na spavanje idete u 22:00, svake noći, bez odlaganja. Kada završe sa sastavljanjem pravila za ishranu i za dnevne rutine, ostaje još mnogo drugih specifičnih propisa. Na primer, morate jesti na označenim mestima i ne smete da pravite buku dok jedete. Od svake osobe se zahteva da nosi određenu odeću i tako dalje. Ta pravila su neverovatno detaljna, čak i više nego upravna odluka u Božjoj kući. Te svakodnevne sitnice nemaju nikakve veze sa istinom. Sve dok su nečiji svakodnevni život i navike u ishrani organizovani i primereni, bez štete po njihovo zdravlje, pridržavanje tog načela bi trebalo da bude dovoljno. Nema potrebe za tako detaljnim propisima. Pa zašto antihrist stvara tako detaljna pravila? Oni kažu: „Nije dobro da se ljudima ne upravlja. Te stvari se nikada ne pominju u božjim rečima, a bez tih konkretnih detalja, naši životi će biti nedisciplinovani, bez strukture i bez ikakvog ljudskog obličja. Sada, kada sam ja starešina, svi vi se možete popraviti. Više niste lutajuće ovce; ima ko da brine o vama.” I značajne i beznačajne stvari svakodnevnog života, kao što su odeća, hrana, smeštaj i prevoz, sve su pažljivo regulisane. Zatim dele „tajnu” sa tobom, govoreći: „Božje reči nikada nisu pominjale te specifične detalje svakodnevnog života. To što bog nije govorio o tome ne znači da to ne bi trebalo da znamo. Mi ljudi moramo da preuzmemo na sebe posao u vezi sa svim tim detaljnim stvarima o kojima bog nikada nije govorio.” Oni stvaraju skup pravila i propisa izvan Božjih reči, naizgled detaljnih i jasno definisanih eksplicitnim terminima, kako bi zamenili istinu i vodili druge. Kada se izdaju ti konkretni i jasno definisani propisi, od ljudi se očekuje da se pridržavaju njihovih takozvanih pravila. Ako se neko ne pridržava, nije poslušan, ignoriše ili krši ta pravila, antihrist ga orezuje. Nakon orezivanja te osobe, antihrist se trudi da ona prihvati ta pravila i da ih prihvati od Boga. Antihristi koriste te stvari da zamene istinu i da vode ljude. Pa, kojim će putem ti ljudi krenuti? Oni će samo posmatrati propise i rituale, prateći prosto formu. Pod takvim vođstvom, ljudi mogu pogrešno verovati vodeći se sopstvenim predstavama: „Ako mogu da održavam spoljne propise i formalnosti, ako mogu da se držim rasporeda za buđenje, spavanje i jelo, zar to ne znači da upražnjavam istinu? Neću li onda biti spasen?” Da li je spasenje zaista tako jednostavno? Da li se istina tako lako zadobija? Da li se istina odnosi samo na ljudsko ponašanje? Ne, ne odnosi se. Kako se antihrist odnosi prema promenama u naravi ljudi, njihovom razumevanju istine i primenjivanju istine? Oni se prema tome odnose kao da je to jednako poštovanju javnog reda ili pridržavanju zakona u zemlji. Oni čak navode ljude da pogrešno veruju da su ta pravila i propisi važniji, konkretniji i praktičniji od Božjih reči. U stvarnosti, oni koriste te stvari da ljude navedu na stranputicu i da ih kontrolišu, strogo kontrolišući njihovo ponašanje. Oni ne rešavaju probleme istinom, niti podstiču ljude da žive, deluju i obavljaju svoje dužnosti u skladu sa istina-načelima. Umesto toga, oni veštački formulišu skup pravila, propisa i sistema koje ljudi treba da poštuju. Koji je njihov cilj? Oni žele da im ljudi pristupe, da misle da su pametni i da slušaju njihovo vođstvo tako što će primenjivati i poštovati ta pravila i propise. Na taj način ostvaruju svoje ciljeve. Oni teže tome da ostvare svoj cilj kontrole svega i svakoga, tako što će obuzdati i standardizovati ponašanje ljudi. Možda oni, s obzirom na svoje motive delovanja, nemaju očiglednu želju za statusom, ali krajnja posledica je da kontrolišu ljude, a ljudi žive i deluju u potpunosti u skladu sa pravilima i propisima koje su oni postavili. U takvoj situaciji, da li istina još uvek ima mesto u srcima ljudi? Nema. Antihristi nemaju duhovno razumevanje i ne razumeju istinu. Ako živiš svoj crkveni život zajedno sa njima, oni će ti reći da danas radiš jedno, a sutra drugo, jer su potpuno nesposobni da besede o istina-načelima. Umesto toga, samo će ti dati gomilu propisa koje treba da poštuješ. Možda si iscrpljen zbog poštovanja istih, ali odbijanje da ih poštuješ nije opcija. Neće ti dozvoliti da se ponašaš slobodno. To je jedan od načina na koji antihristi kontrolišu ljude.

Šta to antihrist prevashodno kontroliše u ljudima? (Njihove misli.) To je tačno; on uglavnom kontroliše ljudske misli. Nije reč samo o kontroli onoga što ljudi govore i rade. Pod izgovorom razgovora u zajedništvu o istini, on koristi prazne teorije i veštu sofistiku da te navede na pogrešan put, sa ciljem da kontroliše tvoje misli, da te natera da mu budeš poslušan i da slediš njegovo vođstvo. To znači navesti ljude na pogrešan put i kontrolisati ih. Ako ne poštuješ njegova uputstva, možda ćeš se osećati kao da se protiviš istini, a možda čak osetiš da si mu dužan ili da ne možeš da se s njim suočiš. Ovo je pokazatelj da si već pod njegovom kontrolom. Međutim, ako ne primenjuješ istinu ili se Bogu ne pokoravaš, da li u svom srcu osećaš da si dužan Bogu? Ako ne osećaš, onda ti nedostaju savest i ljudskost. Ako, umesto da primenjuješ istinu, antihristu možeš da budeš poslušan, bez ikakvog osećaja nelagode u svom srcu ili griže savesti, to znači da si pod njegovom kontrolom. Najčešća pojava antihristove kontrole sastoji se u tome da u svojoj sferi vlasti on jedini ima konačnu reč. Ako nije prisutan, niko se ne usuđuje da donosi odluke niti da išta rešava. Bez njega, drugi postaju poput izgubljene dece, neuki u pogledu toga kako da se mole, kako da traže ili da se jedni s drugima savetuju, ponašajući se poput marioneta ili mrtvaca. Nećemo se detaljno osvrtati na ono što antihristi često govore kako bi ljude navodili na pogrešan put i kako bi ih kontrolisali. Zasigurno postoji mnogo izjava i taktika kojima se oni koriste, a ishod nastalih posledica može se zapaziti na onima koji su navedeni na stranputicu. Dozvolite Mi da navedem jedan primer. Postoji nekoliko pojedinaca prosečnog kova, ne tako lošeg, koji odano izvršavaju svoju dužnost i retko su negativni. Međutim, nakon nekog vremena provedenog u radu sa antihristom u izvršavanju svoje dužnosti, postaju od njega zavisni. Radije bi u svemu sledili antihristovo vođstvo, a antihrist im postaje glavni oslonac. Čim se odvoje od ovog antihrista, u svemu što rade postaju nedelotvorni. Ako antihrist nije prisutan, prestaju da napreduju u obavljanju svoje dužnosti, a čak i kad se suoče s nekim problemom, nisu u stanju da kroz razgovor u zajedništvu dobiju rezultate. Mogu jedino da čekaju da se antihrist vrati i da umesto njih reši problem. S obzirom na svoj kalibar, intelekt, iskustvo i prošlost, pre antihristove kontrole, ovi pojedinci su zapravo prvobitno imali sposobnost da takve stvari rešavaju, međutim, nakon što su dospeli pod njegovu kontrolu, niko se u antihristovom odsustvu sada ne usuđuje da donosi odluke niti da nudi jasna rešenja za rešavanje problema. Kao da su im misli zatočene, podsećajući na osobine ljudi koji su u nekom poluvegetativnom stanju. Šta je antihrist koji kontroliše ove ljude zapravo učinio da bi ih naveo da ispoljavaju takva ponašanja? Zasigurno su morale postojati neke izričite izreke ili izjave koje bi ih navele na poslušnost u srcu i umu. Biće da su postojale i određene izjave, gledišta ili postupci s kojima su se ti ljudi saglasili. Ipak, antihristima u potpunosti nedostaje istina-stvarnost. Njihove izjave i gledišta, čak i ako su tačni, imaju za cilj da ljude navedu na pogrešan put i u sebi ne sadrže nikakvu istina-stvarnost. Neki se ljudi dive antihristima jer oni zaista poseduju određen dar i talenat. Međutim, ove vrline ne znače i da oni poseduju istina-stvarnost. Oni koji obožavaju antihriste čine to jer im nedostaje istina i zato što ljude ne mogu da razaznaju, usled čega mogu da obožavaju antihriste, pa čak i neke slavne i velike duhovne ličnosti. Određene ljude antihristi mogu da navedu na pogrešan put, ali je to samo privremeno, pa čim shvate da antihristi mogu da govore samo o duhovnim teorijama i da ne primenjuju istinu, da nisu učinili ništa da zaštite rad crkve i da su zaista licemerni fariseji, oni će ih odbaciti i zamrzeti. Mnoštvo je slučajeva kad su antihristi koristili svoje darove i rečitost da na pogrešan put navedu one koji ne shvataju istinu. Recimo, ako daš neki razuman predlog, svi bi oberučke trebalo da dočekaju ovaj ispravan predlog i da o njemu u zajedništvu nastave da razgovaraju; to je pravi put i pokazuje odanost i odgovornost prema njihovoj dužnosti, dok antihrist u svom srcu razmišlja: „Kako se ja nisam toga prvi dosetio?” Duboko u sebi on priznaje da je taj predlog ispravan, no, može li da ga prihvati? Zbog svoje prirode nipošto neće prihvatiti tvoj ispravan predlog. Učiniće sve što je u njegovoj moći da tvoj predlog odbaci, a zatim će izneti alternativni plan kako bi te naveo da osetiš da je tvoj predlog sasvim neizvodljiv, a da je njegov plan bolji. On želi da osetiš da bez njega ništa ne možeš i da jedino u radu s njim svi mogu da budu delotvorni. Bez njega, nijedan posao ne može da se obavi kako treba, svi postaju bezvredni i ne mogu ništa da urade. Antihristova strategija je u tome da uvek deluje sasvim novo i jedinstveno i da iznosi grandiozne tvrdnje. Ma koliko da su tuđe izjave tačne, on će ih odbaciti. Čak i ako su predlozi drugih ljudi u skladu sa njegovim sopstvenim idejama, ukoliko ih on sȃm nije prvi izneo, nikad ih neće priznati niti usvojiti. Naprotiv, učiniće sve što je u njegovoj moći da ih obezvredi, a zatim da ih negira i osudi, kritikujući ih uporno sve dok osoba koja je dala te predloge ne oseti da su njene ideje bile pogrešne i ne prizna sopstvenu grešku. Tek tada će antihrist od toga napokon dići ruke. Antihristi uživaju u tome da sebe ustoličavaju dok druge omalovažavaju, sa ciljem da druge nateraju da ih obožavaju i stavljaju u središte zbivanja. Jedino sebi dopuštaju da zablistaju, dok drugi mogu samo da stoje u senci. Sve što oni kažu ili učine je ispravno, a pogrešno sve što potiče od drugih. Često iznose sasvim nova gledišta kako bi negirali tuđa gledišta i postupke, pronalazeći greške u tuđim predlozima i ometajući i odbacujući tuđe predloge. Na taj način, drugi ljudi moraju da ih slušaju i da postupaju saglasno njihovim planovima. Ove metode i strategije koriste kako bi te uporno poricali, napadali i navodili da osetiš kako si nesposoban, pokoravajući te time sve više sebi i navodeći te da im se diviš i više ih ceniš. Tako u potpunosti dospevaš pod njihovu kontrolu. Ovo je proces kojim antihristi potčinjavaju i kontrolišu ljude.

Antihrist koristi različite metode da ljude navede na stranputicu i da ih kontroliše; jedan namig ili nekoliko reči nije ono što tera ljude da ih slede – uopšte nije tako jednostavno. Bilo da se radi o kontrolisanju ljudi ili kontrolisanju jednog aspekta vlasti, kao što su kadrovske odluke, finansijska pitanja ili donošenje konačne odluke, oni će koristiti različite taktike i apsolutno ih neće obavljati samo povremeno, već će ulagati neprekidne napore da se pokažu i da svedoče o sebi sve dok ljudi ne počnu da im se dive i ne izaberu ih, a onda je vlast njihova. Trebalo im je određeno vreme da postignu taj cilj. Još jedan metod koji antihrist koristi da ljude navede na stranputicu i kontroliše ih, je da se stalno pokazuje, da svi čuju za njega i da što više ljudi sazna za njegov doprinos Božjoj kući. Na primer, mogli bi reći: „Ranije sam smislio neke metode za širenje jevanđelja i to je poboljšalo delotvornost širenja jevanđelja. Danas, neke druge crkve takođe usvajaju te metode.” U stvarnosti, razne crkve su prikupile dosta iskustva u širenju jevanđelja, ali se antihristi neprestano hvale njihovim ispravnim odlukama i dostignućima, obaveštavajući ljude o njima, naglašavajući ih i ponavljajući ih gde god da odu, dok svi ne saznaju za njih. Šta je njihov cilj? Da izgrade svoj ugled i prestiž, da dobiju pohvale, podršku i divljenje od što više ljudi i da nateraju ljude da im se za sve obraćaju. Zar se time ne postiže antihristov cilj da ljude navede na stranputicu i da ih kontroliše? Većina antihrista se ponaša tako što preuzimaju ulogu u navođenju ljudi na stranputicu, hvataju ih u zamku i kontrolišu. Nevezano za crkvu, društvenu grupu ili radno okruženje, kad god se pojavi antihrist, većina ljudi nesvesno počinje da ih obožava i da se ugleda na njih. Kad god naiđu na poteškoće u kojima se osećaju zbunjeno i kad im treba neko da im pruži smernice, posebno u kritičnim situacijama kada treba doneti odluku, setiće se nadarenog antihrista. Oni veruju u svom srcu: „Kad bi samo bio ovde, sve bi bilo u redu. Samo nam on može dati savet i predloge koji će nam pomoći da prebrodimo ovu poteškoću; on ima najviše ideja i rešenja, njegova iskustva su najbogatija, a njegov um je najbistriji.” Nije li činjenica da to što ti ljudi mogu da obožavaju antihrista u toj meri direktno povezana sa njihovim uobičajenim načinom razmetanja, nastupanja i paradiranja unaokolo? Da su ispoljavali ispravnost u svojim rečima i postupcima, da su bili neko ko je pognuo glavu i vredno radio, da su bili štedljivi na rečima i marljivo radili, a da se nikad nisu promovisali, pokazivali, a još manje hvalisali, onda ne bi mogli da navode ljude na stranputicu niti da nateraju ljude da ih cene i da im se dive. Pa zašto se neki ljudi, koji su relativno pošteni i koji mogu da primenjuju istinu i da marljivo rade, retko biraju za starešine i delatnike? To je zato što većini ljudi nedostaje istina-stvarnost i što nisu vešti u razaznavanju. Ljudi imaju tendenciju da favorizuju one koji poseduju talente, rečitost i sklonost ka razmetanju. Oni im naročito zavide, odobravaju takve ljude i vole da komuniciraju sa njima. Shodno tome, antihristi prirodno postaju predmeti obožavanja i divljenja većine ljudi. Bez obzira na to, antihristi imaju niz metoda za kontrolisanje ljudi i ne oklevaju da ulažu vreme i energiju u upravljanje svojim statusom i svojim ugledom u srcima ljudi, a sve sa krajnjim ciljem da steknu kontrolu nad njima. Šta antihrist radi pre nego što postigne taj cilj? Kakav je njegov stav prema statusu? To nije uobičajena naklonost ili zavist; to je dugoročni plan, promišljena namera da se to postigne. Oni pridaju poseban značaj moći i statusu i vide status kao preduslov za postizanje cilja, a to je navođenje na stranputicu i kontrolisanje ljudi. Jednom kada steknu status, uživanje u svim njegovim prednostima je nešto što se podrazumeva. Stoga je sposobnost antihrista da ljude navede na stranputicu i da ih kontroliše rezultat marljivog upravljanja. Apsolutno nije moguće da su slučajno krenuli tim putem; sve što rade je namerno, promišljeno i pažljivo proračunato. Sticanje moći i postizanje cilja da kontrolišu ljude je za antihriste nagrada – to je ishod koji najviše žele. Njihova težnja ka moći i statusu je motivisana, svrsishodna, namerna i mukotrpno vođena; odnosno kada govore ili deluju, imaju snažan osećaj svrhe i namere, a cilj im je posebno definisan. Na primer, oni se hvale da su bili na određenom nivou kao starešine ili delatnici, da su pridobili određeni broj ljudi širenjem jevanđelja ili da su razvili razne klasične metode za širenje jevanđelja; razmeću se svojim iskustvima i kvalifikacijama. O čemu razmišljaju dok se hvale? Koji je njihov osnovni motiv? Zar ne razmišljaju pažljivo o tome koje reči treba da koriste i kako da mešaju istinu sa lažima? Njihove reči nisu nasumične; sve što kažu ima svrhu i apsolutno nije jedino u pitanju samohvala. Njihove reči mogu da deluju kao posebno odmerene i ciljane, pokazujući istančan osećaj za pristojnost. Na primer, ako naiđu na pojedince koji razumeju istinu, njihova srca su na oprezu, neće ležerno da govore ili rade stvari u njihovom prisustvu, plašeći se da ih ti pojedinci ne razaznaju. Biće disciplinovaniji. Međutim, ako imaju posla sa novim ili običnim vernicima, pažljivo će razmotriti šta da kažu tim pojedincima. Ako imaju posla sa starešinama i delatnicima, razmisliće šta da kažu toj grupi. Ako imaju posla sa onima koji razumeju stručno znanje, razmotriće šta da kažu tim ljudima. Oni su posebno pronicljivi u spoljnim pitanjima, znaju kome da se obrate kojim rečima i kako da učinkovito prenesu svoju poruku – i te kako su jasni u vezi sa svim tim. Drugim rečima, antihristi uvek imaju određene namere kada deluju. Njihove reči, postupci i ponašanje, čak i konkretna formulacija koju biraju dok govore, namerni su; oni ne deluju vodeći se trenutnim otkrovenjem iskvarenosti, malog rasta, gluposti ili neukosti, prosipajući besmislice gde god da odu – to uopšte nije tako. Ispitujući njihove metode, način na koji rade stvari i njihov izbor reči, antihristi izgledaju prilično lukavi i rđavi. Zarad sopstvenog statusa i ostvarivanja svog cilja da kontrolišu ljude, oni grabe svaku priliku da se razmeću, da iskoriste sve što mogu i neće propustiti nijednu šansu. Recite Mi, da li bi takvi ljudi otkrili te osobine preda Mnom? (Bi.) Zašto kažete da bi? (Zato što je njihova priroda-suština da se razmeću.) Da li je razmetanje antihristov krajnji cilj? Šta žele da postignu razmetanjem? Oni žele da dobiju status, a evo šta misle: „Zar ti ne znaš ko sam ja? Pogledaj stvari koje sam uradio, ja sam uradio te dobre stvari; dao sam dosta doprinosa božjoj kući. Sada kada znaš, zar ne bi trebalo da mi daš značajniji posao? Zar ne bi trebalo da imaš veliko poštovanje prema meni? Zar ne bi trebalo da se osloniš na mene u svemu što radiš?” Nije li to promišljeno? Antihristi žele svakoga da kontrolišu, bez obzira na to ko je u pitanju. Koji je drugi izraz za kontrolu? Manipulacija, poigravanje-oni samo žele da vladaju tobom. Na primer, kada braća i sestre pohvale da je nešto dobro urađeno, antihrist će odmah reći da je on to uradio i svi će mu zahvaliti. Da li bi istinski razumna osoba tako postupila? Sigurno da ne bi. Kada antihristi učine malo dobra, žele da svi znaju za to, da ih veoma poštuju i hvale – tada im je udovoljeno. Šta god da rade, žele da steknu komplimente i obožavanje ljudi i spremni su da podnesu sve da bi to dobili. Zarad statusa i moći, antihristi neće dozvoliti da ih mimoiđe nijedna prilika da se razmeću, čak i ako se njihovo razmetanje čini glupim ili ako su njihove metode surove i zaslužuju prezir drugih – oni ipak neće propustiti takve šanse. Slično tome, oni koriste sva sredstva neophodna za postizanje svog cilja da kontrolišu ljude i ne štede napore da to postignu. Ulažu mukotrpan trud i razbijaju glavu da formulišu svoje planove. Kada urade nešto dobro, oni se neprestano šepure i pokazuju to svuda. Ako je neko drugi uradio nešto dobro, oni mu zavide i na sve načine se trude da to pripišu sebi ili kažu da su učestvovali u tome kako bi prisvojili zasluge. Ukratko, antihristi imaju taktike za kontrolisanje ljudi. Apsolutno nije reč o trenutnoj prevrtljivosti niti o par povremenih postupaka. Naprotiv, oni rade i govore mnoge stvari. Njihove reči navode na stranputicu, njihovi postupci navode na stranputicu, a njihov krajnji cilj zbog kojeg čine i govore te stvari je da kontrolišu ljude.

Sa kojom svrhom antihristi kontrolišu ljude? Svrha je sticanje statusa i autoriteta u srcima ljudi. Kada steknu autoritet i status, mogu uživati u prednostima statusa i raznim interesima koje on donosi. Na primer, kada je toplo vreme, dok drugi borave u neklimatizovanim prostorijama, oni mogu da borave u klimatizovanim. Za vreme obroka, dok drugi imaju samo jednu porciju povrća i pirinča, oni mogu da dodaju malo mesa i supe. Kada uđu u prostoriju u kojoj nema slobodnih mesta, drugi moraju da sede na podu, ostavljajući samo jednu stolicu koja je rezervisana za njih. Taj poseban tretman je rezultat njihovog statusa i oni uživaju u prednostima koje on donosi. Naravno, ti interesi i uživanja su daleko od toga da zadovolje njihove ambicije. Ne samo da su im potrebne te materijalne koristi koje im njihov status omogućava, već i taština, zadovoljstvo i osećaj sigurnosti koje status donosi u njihov unutrašnji svet. Kako se ponašaju oni koje su antihristi naveli na stranputicu, vrbovali i kontrolisali? Oni međusobno upoređuju svoje statuse, moć, talente i sposobnosti, kao i porodično i klasno poreklo, takmičeći se ko će smisliti rđavije ideje i čiji je um bistriji. I kad je u pitanju religija, antihristi se takmiče ko će se najduže moliti. Ako se jedna osoba moli deset minuta, druga će se moliti dvadeset, a tokom skupa možda neće raditi ništa drugo osim neprestano se moliti, nalik ljudima koji u budističkom hramu recituju svete stihove, mrmljajući bez prestanka. Da li Bog sluša takvu molitvu? Sudeći po tome kako se mole, Sveti Duh neće delovati na njih. Oni vide ko može najduže da se moli i ko može da se moli najglasnijim glasom koji može da nadjača druge. Nije li to krajnje ludilo? Njihovi postupci su neverovatni i nerazumni. Ta ispoljavanja se prvenstveno vide kod onih koje su antihristi naveli na stranputicu i kontrolisali; takav se rezultat postiže kada antihristi vode ljude. Dakle, ako te antihrist navede na stranputicu i kontroliše, ti ćeš se ugledati na njega, slediti ga i slušati u svemu. Nećeš slušati nikoga drugog, čak i ako Bog govori. To će biti ponašanja koja pokazuješ. Kada antihristi kontrolišu ljude, to je kao da Sotona vlada nad njima. Ako si pod kontrolom Sotone i ako u tvom srcu postoji mesto za čoveka i mesto za Sotonu, onda Sveti Duh neće delovati na tebe – On će te napustiti. Zar ne voliš da slediš antihriste? Zar ne voliš da se ugledaš na njih? Zar ne voliš da prihvataš njihovu kontrolu i manipulaciju? Onda ćeš biti prepušten njima. Ako veruješ da je istina šta god antihristi kažu, onda možeš da ih slušaš i slediš-bićeš prepušten njima. Međutim, moraš sebe smatrati odgovornim za posledice. Ako jednog dana ne zadobiješ spasenje, nemoj smatrati Boga odgovornim niti se žaliti na Njega; to nema nikakve veze sa Bogom. To je tvoj vlastiti izbor, a ti moraš da platiš cenu za svoj izbor.

Manje-više smo završili naš razgovor o ispoljavanjima antihrista koji kontrolišu ljude. Ljudi moraju razumeti šta znači biti kontrolisan. Spolja gledano, može se činiti da neki ljudi slede Boga, slušaju Njegove propovedi, jedu i piju Njegove reči, žive crkvenim životom i obavljaju svoje dužnosti, kao i da nisu napustili Božju kuću. Pa, zašto ih kontrolišu antihristi? To je prvenstveno zato što im nedostaje istina. Ti ljudi su najpre bili navedeni na stranputicu od strane antihrista, a zatim su počeli da ih posebno poštuju, što je dovelo do toga da ih antihristi kontrolišu. Šta znači biti kontrolisan? To znači biti zaluđen njima i vezan za njih. Iako obavljaš svoje dužnosti, antihristi te navode na stranputicu dok tražiš istina-načela u vršenju dužnosti. Što su njihove izjave i gledišta više u skladu sa tvojim sopstvenim predstavama i zamislima, to ih više smatraš ispravnim i u skladu sa istinom, pa prestaješ da tražiš istina-načela, više nisi voljan da razmišljaš samostalno i ne zasnivaš više svoje praktično delovanje na Božjim rečima. Ti veruješ da gledišta antihrista uopšte nisu pogrešna i svesrdno ih potvrđuješ. Kada je to slučaj, ukoliko zaista praktično deluješ u skladu sa Božjim rečima, osećaš se nelagodno i uznemireno. Osećaš da si izneverio antihriste i da apsolutno ne možeš da se ponašaš na taj način. Zar nisi u potpunosti vezan antihristovim izjavama i gledištima? Kada radiš stvari, ne znaš kako da sudiš, tražiš ili se pridržavaš na osnovu Božjih reči. Ti ne znaš kako to da uradiš, niti se usuđuješ da to učiniš. Zašto ne znaš kako i zašto se ne usuđuješ? Antihristi još nisu progovorili; nisu ti dali odluku niti doneli zaključak i nisu ti rekli ishod niti te uputili u bilo kom pravcu. Zato se ti ne usuđuješ da postupaš u skladu sa svojim razumevanjem, a plašiš se da ne kreneš pogrešnim putem, da ne učiniš nešto pogrešno. Zar te ne kontrolišu? Zašto si uvek tako uplašen? Zar Božje reči zaista nisu bile jasne? Da li su Božje reči propustile da ti kažu načela ili šta da radiš? Zašto ignorišeš Božje reči i insistiraš da slušaš antihriste? Naveden si na stranputicu i kontrolisan od strane antihrista. Recimo da sam nekome rekao da izgradi zid, precizirajući njegovu visinu, dužinu i lokaciju. Onda je došao antihrist i rekao: „Visina ovog zida je u redu, ali ovde postoji problem. Ako ga tako izgradiš, hoće li se srušiti kada dune vetar?” Čuvši to, ta osoba je rekla: „Dobro pitanje, da li bi se mogao srušiti? Bog mi to nije rekao, tako da ga još neću graditi.” Kada sam ga kasnije proverio, pitao sam: „Zašto nisi izgradio zid? Prošlo je nekoliko dana, a još uvek nije izgrađen – zar time ne odlažeš stvari?” Odgovorio je da je neko izrazio zabrinutost da bi vetar mogao srušiti zid. Rekao sam mu da koristi stub kao potporu, ako je zabrinut zbog vetra, a on je to upamtio. Onda se antihrist vratio da ga ometa, govoreći: „Da li je jedan stub dovoljan? Zar ne bi trebalo da koristiš dva?” Čovek je razmišljao o tome, misleći da je Bog rekao da se koristi samo jedan stub, a ne dva, pa opet nije znao šta da radi. Nakon što je bio toliko naveden na stranputicu i ometan od strane antihrista, sve reči koje sam prethodno izgovorio bile su uzaludne i nije bio u stanju da nastavi sa tim zadatkom. Nije li to jednako kontrolisanju od strane antihrista? Koga treba da sluša po tom pitanju? (Boga.) Zašto onda nije poslušao Božje reči? Zar nije hteo da sluša? Hteo je, ali je bio naveden na stranputicu jednom od jeresi i zabluda antihrista. Kada je jednom bio naveden na stranputicu, slušao je antihrista, što je isto kao da ga je antihrist oteo. Ako su njegovo ponašanje i misli vezani i sputani od strane antihrista, onda je on pod kontrolom antihrista. Na kraju, taj čovek nije ispunio svoju dužnost i nije se pokorio Bogu niti je slušao Njegove reči. Ko je doveo do tog ishoda? Do tog ishoda je došlo zbog njegove neukosti i on je neodvojiv od navođenja na stranputicu, ometanja i kontrole od strane antihrista. Dakle, šta znači to što se antihrist tako umešao? Želeo je da pokaže svoju briljantnost, a zapravo je govorio: „Zašto si slepo slušao boga kada ti je rekao da ovde sagradiš taj zid? Zašto je tvoj misaoni proces tako jednostavan? Ako ovde izgradiš zid, zar se neće srušiti čim vetar počne da duva? Slušati boga nije tako ispravno kao slušati mene; moraš me saslušati. Ako me slušaš, ja ću biti zadovoljan, ali ako slušaš boga, to mi neće odgovarati i neću biti zadovoljan. Neće ti pomoći da slušaš boga-gde bi me to odvelo?” Nije to direktno rekao; umešao se i promišljeno uzburkao stvari. Posle njegovog uplitanja, zadatak nije mogao biti završen, a on je ispao mudar, što je tu osobu obradovalo. Kada Bog naloži nekome da izgradi zid, ta osoba treba odmah da ga izgradi, ali sada je rezultat toga da zid nije izgrađen. Ko je prouzrokovao taj rezultat? Prouzrokovao ga je antihrist – tu osobu je antihrist naveo na stranputicu, ometao i kontrolisao. To je slično onome kako je zmija namamila Adama i Evu. Bog je rekao Adamu i Evi: „Nemoj jesti plodove s drveta poznanja dobra i zla, jer ćeš onoga dana kad sa njega budeš okusio plodove, zasigurno umreti” (Postanje 2:17). Da li su te Božje reči istinite? One su istina i ti ne moraš da razumeš njihov značaj; ti samo treba da slušaš i da se pokoriš. Bez obzira na situaciju, Božja reč se ne može promeniti i ako Bog želi da nešto učiniš, onda to učini. Nemoj to analizirati. Čak i ako to ne razumeš, moraš znati da je Božja reč ispravna; moraš razumeti tu definiciju u svom srcu. Drugim rečima, moraš pre svega da znaš tu istinu. Bez obzira na to da li su Božje reči u skladu sa tvojim sopstvenim predstavama ili ne, da li ih razumeš ili ne, i bez obzira na to koliko si smeten, ti moraš da se držiš Njegovih reči. To je tvoja odgovornost i dužnost. Kada se jednom odlučiš na ovo, šta treba da uradiš kada Sotona ponovo dođe da te zavede? Trebalo bi da se čvrsto držiš Božjih reči i slediš Njegov put – to je najvažnije načelo. Zanemari šta Sotona kaže. Šta je bio konačni rezultat toga što su Adam i Eva slušali zmijine reči? Sotona ih je naveo na stranputicu i kontrolisao. Sa samo jednom frazom lažnih, nejasnih i đavolskih reči, Sotona je uspeo da pokoleba i kontroliše ponašanje Adama i Eve. To je bio rezultat koji Bog nije želeo da vidi. Sa kojom svrhom je zmija izgovorila te reči? Tim rečima je želela da pobrka misli ljudi, da pokoleba njihovo ponašanje, da ih natera da prestanu da slušaju i da napuste Božje reči. Kada se ta aktivna misao usadila u umove ljudi, oni su krenuli naznačenim putem. Koju svrhu je imao Sotona? Trebalo je da kaže: „Ne slušajte boga, već mene; morate da jedete ovo voće.” Bog im je rekao da ga ne jedu, dok im je Sotona rekao da ga jedu. Na kraju, da li su Adam i Eva pojeli voće? (Jesu.) Tako je Sotona kontrolisao ljude. Kada slušaš antihristove đavolje reči, možeš postati dezorijentisan i možeš da izgubiš svoj pravac, a ti si sklon da ne poslušaš Božje reči. Zar to ne znači da tvoje ponašanje i misli kontroliše taj antihrist? To je smisao kontrole. Da li ste se ikada susreli sa takvim situacijama? Neki nedobronamerni ljudi vide da ti izvršavaš zadatak bez problema, da ćeš postići rezultate, da ćeš biti primećen i shvataju da se neće mnogo mešati u tu stvar. Ako ti budeš primećen, oni neće biti, pa iznose naizgled uverljiva gledišta ili pitanja da bi te naveli na stranputicu, ometali i kontrolisali. Kao rezultat toga, ti postaješ smeten, misleći da i njihove reči imaju smisla. Ne znaš više šta da radiš i ne možeš da nastaviš sa svojom dužnošću, pa je obustavljaš. Nije li to glupo? U početku, kada još nisi bio naveden na stranputicu, bio si prilično bistre glave i znao si šta da radiš, ali čim te je antihrist omeo, ti si se spetljao i nisi znao kako da postupaš na odgovarajući način. U čemu je tu problem? (U navođenju na stranputicu.) Ljudi koje antihristi ili Sotona lako mogu zavesti i kontrolisati su neuke i smetene osobe. U pogledu ispoljavanja toga kako antihristi navode ljude na stranputicu i kako ih kontrolišu, da li je naš razgovor bio dovoljno specifičan? Trebalo bi da budeš u stanju da razumeš to, a kada te određene stvari zadese, trebalo bi da ih uporediš sa raznim istinama kako bi razmislio o svojim rečima, svojim postupcima i svojoj suštini. Istovremeno, trebalo bi da pokušaš da razumeš i razaznaš ljude, događaje i stvari oko sebe kako bi stekao jasnije razumevanje istine i tačnije razumevanje priroda-suštine različitih ljudi.

U današnje vreme, mnogi od vas su tek došli u kontakt sa specifičnim stanjima i ispoljavanjima raznih istina. Zašto kažem da ste tek došli u kontakt sa njima? Zato što ste tek razumeli neke detalje, ali još uvek mora da se pređe izvesna razdaljina do pravog ulaska. Razumevanje nije jednako ulasku. Kada razumeš, to samo znači da je u tvom umu tvoje razumevanje koncepata i definicija tih pitanja relativno tačno i da je u skladu sa istinom, ali si još uvek daleko od ličnog ulaska. Razumevanje, prepoznavanje i mogućnost da te stvari povežeš sa svojim stanjem i sa ljudima, događajima i stvarima oko tebe ne znači da imaš ulazak. To su dve odvojene stvari. Da bi se čovek spasio i postigao promenu naravi, to počinje razumevanjem svih različitih istina, a ulazak u istina-stvarnost počinje upražnjavanjem tih istina. Ako ste imali određeni temelj u svom razumevanju i ulasku u različite istine, onda kada sam vas pitao za primere, vi ste odmah mogli da pomislite na sopstvena ispoljavanja ili neke stvari koje ste videli i iskusili. To bi Moju besedu učinilo mnogo lakšom, a Ja ne bih morao da govorim tako detaljno jer biste vi već imali iskustva i mogli biste da dostignete taj nivo. Međutim, sada kad vas pitam, morate da razmišljate na licu mesta, a morate i da preturate po sećanju. Kada vidim da ne znate te stvari i da ih niste lično iskusili, moram detaljno da vam ih objasnim, da razjasnim centralne i suštinske aspekte, kao i suštinska pitanja tih stvari i da vam pružim osnovno razumevanje detalja različitih istina kako ne biste bili zbunjeni oko konceptualnih ili definitivnih stvari kada praktično delujete, i kako ne biste mešali babe i žabe ili smatrali da su te stvari previše složene – bićete u stanju da jasno razlikujete različite aspekte. Na ovaj način će biti lako kada sledeći put budem besedio o tim stvarima. Trenutno, još uvek imate nedostatke, tako da uvek moram detaljno da ih objašnjavam. Koji procenat sadržaja beseda možete da razumete i svarite na našim okupljanjima? Ako je samo deset posto, onda jedva da imate rast o kojem možete govoriti, a ako je trideset posto, onda ste razumeli samo neke. Ako dostignete pedeset posto, imate određeni rast i ulazak, ali ako ne možete to da dostignete, nemate nikakav uulazak. Razumete, zar ne? Ako još uvek ne možete da razumete kada ovako besedim, to znači da je vaš kov prenizak i da nemate načina da razumete istinu. U redu, time je naša današnja beseda završena. Vidimo se sledeći put!

17. april 2019. godine