Dodatak: Priča o Damingu i Sjaomingu

Pre nego što pređemo na glavnu temu našeg razgovora, hajde da, za početak, ispričamo jednu priču. Koja je korist od pričanja priča? (Lako se pamte.) Koliko sam priča koje se lako pamte ispričao do sada? (Priča o Dabaou i Sjaobau.) „Priča o Dabau i Sjaobau” je priča koju sam ispričao prošli put. (Bila je tu i priča „Lov na pacove” i priča o ženama starešinama.) Već je nekoliko priča do sad ispričano. Zašto pričam priče? Zapravo, cilj je da se pređe na opušteniji, lako razumljiv oblik besede o nekim istinama koje ljudi treba da razumeju. Ako vi razumete istine iz priča koje pričam, a te istine pomažu u različitim aspektima vašeg ulaska u svakodnevni život, onda one nisu ispričane uzalud. To pokazuje da vi doista razumete istine sadržane u pričama, da razumete praktičnu stranu ovih istina, umesto da ih samo slušate kao puke priče. Prošli put sam ispričao priču o Dabau i Sjaobau. Danas ću pričati priču o Damingu i Sjaomingu. Dok me slušate, razmislite o tome šta ova priča zaista želi da razumete i koji aspekt istine uključuje.

Daming i Sjaoming su otac i sin. Pre nekog vremena, Daming i njegov sin Sjaoming su prihvatili novo Božje delo. Da li je ovo dobra stvar? (Jeste.) To je dobra stvar. Sjaoming je mlad i nije vešt u čitanju, tako da mu Daming svakodnevno čita Božje reči i strpljivo objašnjava reči koje on ne razume. Nakon određenog vremenskog perioda, Sjaoming shvata dosta doktrina o tome kako se treba ponašati kao osoba, a razume i neke reči sa kojim se nikada ranije nije susreo dok nije počeo da veruje u Boga, kao što su pokornost, vera, poštenje, lažljivost, itd. Daming je, videći napredak svog sina, veoma zadovoljan. Međutim, Daming je nedavno primetio da, ma koliko da čita Božje reči Sjaomingu, nema mnogo napretka u njegovom ponašanju ili govoru. Postao je uznemiren i opterećen time, pa ovako razmišlja: „Kako da nateram sina da razume neku istinu dok čita Božje reči, da pokaže neku promenu kako bi ga drugi odobrili, dali mu podršku i pohvalili ga da je dobro dete? A onda bi, na osnovu Sjaomingovog postignuća, oni mogli da priznaju da je verovanje u Boga dobro i da bi se jevanđelje moglo širiti na druge kroz promene kod mog sina – kako bi to bilo sjajno!” Nakon što je postao opterećen time, Daming nastavlja da razmišlja: „Kako da pravilno obrazujem Sjaominga tako da bolje razume svoje ponašanje, da bolje radi i da bude u skladu sa Božjim namerama? Kada, na kraju, Sjaoming postane dobro dete i svi ga budu hvalili, sva ova slava bi se mogla dati Bogu – kako bi to bilo divno! U tom trenutku bi težak kamen pao sa mog srca.” Da li je teret koji Daming oseća razuman? Da li se može smatrati da je to za njega obavljanje odgovarajućeg zadatka? (Da, može.) Iz ove perspektive, njegova polazna tačka je tačna – to se smatra razumnim i ispravnim zadatkom. Da li je put koji je Daming izabrao za Sjaominga ispravan ili pogrešan? Da li je dobar ili loš? Videćemo kako budemo odmicali dalje sa pričom. Daming se često moli i preklinje Boga za sve ovo, i konačno jednog dana on dobije „inspiraciju”. Kakvu „inspiraciju”? Takozvanu „inspiraciju” pod navodnicima. Pošto je ova „inspiracija” pod navodnicima, na koju vrstu puta Daming možda misli? Možete li zamisliti šta će se sledeće dogoditi u priči? Nije baš jasno, zar ne? To je mala nepoznanica.

Jednog dana, nakon što je čitao Božje reči svom sinu, Daming vrlo ozbiljno upita Sjaominga da li je verovanje u Boga dobro. Sjaoming svečano odgovori: „Verovati u Boga je dobro. Ljudi koji veruju u Boga ne maltretiraju druge, ne suočavaju se sa katastrofom, mogu otići u raj i neće biti poslati u pakao nakon smrti.” Da li je Sjaoming u pravu? S obzirom na njegove mlade godine, to što je Sjaoming u stanju da kaže je već prilično dobro. Njegovo razumevanje vere u Boga je veoma jednostavno, rudimentarno i krajnje površno, ali za njega je već duboko. Čuvši ovo, Daming je zadovoljan i utešen, i kaže: „Bravo, napredovao si, Sjaoming. Čini se da tvoje verovanje u Boga ima neku osnovu. Tata je veoma zadovoljan i utešen. Ali, da li je verovanje u Boga zaista tako jednostavno?” Sjaoming na trenutak razmišlja i kaže: „Nije li ovo sve o čemu govore Božje reči? Čega još ima?” Daming mu odmah odgovara: „Božji zahtevi nisu samo ovi. Ti veruješ u Boga već dugo, a kada braća i sestre dođu u posetu, ti ne znaš čak ni da ih pozdraviš. Od sada, kada sretneš starije ljude, zovi ih dekom i bakom; kada sretneš mlađe odrasle osobe, zovi ih čikom, tetom ili starijim bratom i starijom sestrom. Na taj način ćeš postati dete koje svi vole – a Bog voli samo decu koju svi vole. Od sad pa na dalje, slušaj me i radi kako ti kažem; kada ti kažem da nekoga osloviš na neki način, tako i uradi.” Sjaoming je uzeo očeve reči k srcu, osećajući da je ispravno ono što njegov tata kaže. U svom mladom srcu on veruje da je njegov tata stariji, da je pročitao više Božjih reči i da zna više od njega. Štaviše, njegov tata mu želi samo najbolje i sigurno ga neće odvesti na krivi put, tako da, šta god njegov tata kaže, mora biti tačno. Sjaoming ne razume šta je istina, a šta doktrina, ali u najmanju ruku zna šta je dobro, a šta loše, ispravno i pogrešno. Nakon tatinih reči, Sjaoming takođe postaje opterećen ovim pitanjem. Ubuduće, kad god bi Sjaoming izašao sa tatom i kad bi naišli na nekoga, ako mu tata kaže da tu osobu oslovi sa „teto”, on kaže „Zdravo, teto”; ako mu se kaže da ga oslovi sa „čiko”, on kaže „Zdravo, čiko”. Svi ljudi hvale Sjaominga kao dobro dete koje je pristojno, a takođe pohvaljuju Daminga za pravilno vaspitanje deteta. Sjaoming je prilično zadovoljan i misli u sebi: „Tatina uputstva su dobra; dopadnem se svakome ko me upozna.” Sjaoming se u sebi oseća oduševljeno i izuzetno je ponosan, misleći da je način na koji ga njegov tata vodi zaista dobar i ispravan.

Jednog dana, čim se Sjaoming vratio iz škole, on pojuri svom tati i reče: „Tata, pogodi šta se dogodilo? Stari Džang iz komšiluka je uhvatio tako veliku...” Pre nego što je stigao da završi, Daming ga prekide: „Stari Džang? Kako si to mogao da kažeš, Sjaoming? Da li si još uvek vernik ili ne? Kako možeš da ga nazoveš „stari Džang”? Zaboravio si šta sam ti rekao, ti zapravo nemaš veru u Boga, ti nisi pravi vernik. Vidi, sećam se ovoga; ja mogu da ti pomognem i da te podsetim. Trebalo bi da ga zoveš deka Džang, razumeš?” Sjaoming razmisli: „U redu je da ga zovem deka Džang.” On nastavlja: „Dakle, deka Džang iz komšiluka je upecao ribu koja je bila ovolika! Stara gospođa Džang je bila oduševljena!” „Da li si ponovo zaboravio?” Daming upita. „Ti još uvek ne shvataš, dečače. Upravo sam ti rekao, trebalo bi da ga zoveš deka Džang; to znači da bi njegovu ženu, koja je istih godina, trebalo da zoveš, kako? Trebalo bi da je zoveš baka Džang. Zapamti ovo; nemoj više nikada da kažeš stari Džang ili stara gospođa Džang, inače će nam se ljudi smejati. Zar to ne bi bilo sramotno za nas kao vernike? Rekli bi da smo nepristojni i nekulturni, da se ne ponašamo kao vernici. Ovo ne donosi slavu Bogu.” Sjaoming je najpre bio uzbuđen da ispriča svom tati o velikoj ribi koju je ulovio stari Džang, ali nakon što ga je tata ispravio, on je izgubio interesovanje i više nije želeo da priča o tome. Okreće se, stavlja ranac na leđa i mrmlja dok se udaljava: „Misliš da znaš sve, sa svim tim stvarima oko deka Džanga i bake Džang. Kakve to veze ima sa nama? Kao da si ti jedini duhovni čovek!” Daming odgovori: „Pa, ja jesam duhovan, zapravo! Bez obzira na to koliko su stari, ja većini ljudi mogu odrediti njihovo starešinstvo samo posmatrajući njihove godine i znam kako im se treba obratiti. Starije ljude zovem čikom i tetom – zašto ti ne možeš barem da zapamtiš te nazive? Kao vernici, mi ne smemo da zaboravimo na ovo; ne smemo da pobrkamo generacijske pojmove.” Posle ovog ukora, Sjaoming se nije osećao sjajno, ali duboko u sebi i dalje je mislio da je njegov tata u pravu; šta god njegov tata uradi je ispravno, pa čak i ako to ne želi, Sjaoming priznaje da nije u pravu. Od tada, kad god bi video starog gospodina ili gospođu Džang, on bi ih oslovio sa deka Džang i baka Džang. Sve ono čemu ga tata uči i što mu usađuje, Sjaoming uzima k srcu. Da li je to dobra ili loša stvar? Za sada, to izgleda kao dobra stvar, zar ne?

Jednog dana, Sjaoming i njegov tata odlaze u šetnju i vide staru krmaču kako vodi leglo prasića. Odnos između krmače i njenih prasića je veoma blizak. Sjaoming misli da je sve što je Bog stvorio dobro; bilo da su u pitanju svinja ili pas, svi oni imaju majčinski instinkt i treba ih poštovati. Ovog puta, Sjaoming nije nepristojan u govoru niti je naziva brzopleto „starom krmačom”. Uplašen da ne pogreši i ne naljuti tatu, on tiho upita: „Tata, koliko godina ima ova majka svinja? Toliko je prasića rodila, kako da je zovem?” Daming na trenutak razmišlja: „Kako da je oslovimo? To je teško reći.” Videći svog oca izgubljenog u mislima i bez smišljenog odgovora, Sjaoming se požali: „Zar nisi čitao mnogo Božjih reči? Ti si takođe stariji od mene; kako to ne znaš?” Isprovociran Sjaomingom, Daming postaje pomalo uznemiren i kaže: „Kako bi bilo da je zovemo baka?” Pre nego što Sjaoming pozove svinju, Daming se premišlja i kaže: „Ne možemo da je zovemo bakom; to bi je svrstalo u istu generaciju kao i tvoju baku po majci, zar ne? Nazvati je baka svinjom bilo bi još gore, to bi je svrstalo u istu generaciju kao moju majku. Pošto je rodila toliko prasića, ne smemo da zanemarimo njen identitet ili status i ne smemo da pogrešimo kojoj generaciji pripada. Trebalo bi da je oslovimo sa „teta svinja”.” Čuvši ovo, Sjaoming se s poštovanjem nakloni svinji i uzviknu: „Pozdrav, teta svinjo.” Krmača se prepade i onako uplašeni, ona i sva prasad odjure. Videvši ovo, Sjaoming se upita da li ju je nazvao pogrešnim imenom. Daming reče: „Svinja mora da je srećna i uzbuđena kada reaguje na ovaj način. Ubuduće, kada budemo nailazili na ovakve situacije, bez obzira šta drugi govore ili rade, treba da nastavimo da se ponašamo na ovaj način. Budi pristojan i poštuj društvene norme; čak će i svinje biti zadovoljne kada to vide.” Iz ove situacije, Sjaoming je naučio nešto novo. Šta je on naučio? On reče: „Bog je stvorio sva stvorenja; dokle god sva bića poštuju jedna druge, pristojna su, razumeju starešinstvo i poštuju starije i vole mlade, do tad sva bića mogu da žive zajedno u harmoniji.” Sjaoming sada razume ovu doktrinu. Čuvši ovo, njegov tata pohvali Sjaominga kao izuzetno bistrog malog dečaka. Od tog trenutka, Sjaoming postade još kulturniji i pristojniji. Gde god da dođe, lepo se ponaša i izdvaja se iz gomile. Nije li on „dobar dečko”? On je „dobar dečko” pod navodnicima. I to nas dovodi do kraja priče.

Šta mislite o ovoj priči? Nije li prilično zabavna? Kako je nastala ova priča? Potekla je iz govora, postupaka, ponašanja, misli i stanovišta ljudi u stvarnom životu – sve to je sažeto u ovu malu priču. O kom problemu govori ova priča? Koje probleme kod Daminga možete da vidite u priči? Šta je sa Sjaomingom? Šta je suština Damingovih problema? Pre svega, razmislite o ovome: da li je bilo koji deo onoga što je Daming sažeo i primenjivao u praksi bio u skladu sa istinom? (Nije bio.) Šta je on tada sprovodio u delo? (Predstave i zamišljanja.) Odakle su došle te predstave i zamišljanja? (Iz tradicionalne kulture.) Koren toga je tradicionalna kultura; njegove predstave i zamišljanja su proizvod nastao zaražavanjem, uslovljavanjem i podučavanjem tradicionalnom kulturom. On je uzeo ono za šta je verovao da je najbolje, najpozitivnije, uzeo je suštinske elemente tradicionalne kulture, prepakovao ih i od njih napravio ono za šta je verovao da je istina koju bi njegov sin trebalo da primenjuje. Može li se ova priča smatrati očiglednom i lako razumljivom? (Može.) Podelite sa mnom šta ste vi razumeli i šta ste mogli da shvatite slušajući ovu priču. (Nakon slušanja, osetio sam da je Damingov problem u tome što, iako je verovao u Boga, on nikada nije uložio napor da razume Božje reči. Verovao je u Boga na osnovu tradicionalnih predstava ljudi, misleći da će Bog biti zadovoljan ako se pridržava tih površnih normi. On nije tražio niti razmišljao unutar Božjih reči o tome šta Bog zapravo zahteva od ljudi i kako čovek treba da proživi normalnu ljudskost.) U skladu sa čim je Daming živeo? (Predstavama i zamišljanjima.) Živeti u skladu sa predstavama i zamišljanjima je prazna fraza; zapravo, on je živeo u skladu sa tradicionalnom kulturom i tretirao je tradicionalnu kulturu kao istinu. Živeo je u skladu sa tradicionalnom kulturom – koji detalji su uključeni u ovo? Zašto je želeo da se Sjaoming obraća ljudima koristeći određena imena? (Naizgled, on je rekao da je to kako bi doneo slavu Bogu kroz ova dobra dela, ali je u stvari želeo da zadovolji sopstvenu sujetu, da ga drugi pohvale zbog njegove sposobnosti da dobro obrazuje svoje dete.) Da, to je bila njegova namera. Njegovo obrazovanje nije imalo za cilj da natera svoje dete da razume Božje reči i istinu; imalo je za cilj da natera svoje dete da čini stvari koje su njemu donosile sve veću slavu, da zadovolji svoju ličnu sujetu. Ovo je takođe problem. Da li je problem ako se neko uvek fokusira na prikazivanje sebe u lepšem svetlu kroz svoje ponašanje? (Jeste.) To ukazuje na problem na putu kojim je išao, a to je najozbiljniji problem. Koja je svrha stalnog fokusiranja na to kako da svoje ponašanje prikažemo što lepšim? Svrha je da se zadobije divljenje ljudi, da nam laskaju i da nas hvale. Kakva je priroda ovoga? To je licemerje, to je pristup fariseja. Oni koji se fokusiraju na dobro spoljašnje ponašanje, koji se fokusiraju na to da svoje ponašanje lepo prikažu, koji ulažu mnogo truda u svoje ponašanje – da li oni razumeju istinu? (Ne razumeju.) Oni čitaju mnogo Božjih reči i ulažu prilično truda, pa zašto onda ne razumeju istinu? Oni ne razumeju da Božje upravljanje i spasavanje čovečanstva imaju za cilj da nateraju ljude da razumeju istinu, da usavrše ljude i da ih nateraju da promene svoju narav – oni to ne razumeju. Oni misle: „Bez obzira na to kako čitam Božje reči, sažeću neke govore, postupke i ponašanja sa kojima se ljudi lako slažu, koje cene i koje će odobriti, a onda ću proživeti ove stvari i čvrsto ću ih se držati u stvarnom životu. To bi pravi vernik uradio.”

Da li vi imate slične probleme kao i Daming? Osim očiglednih aspekata o kojima smo upravo govorili, kao što su poštovanje društvenih normi, obraćanje pažnje na starešinstvo, poštovanje starih i briga o mladima i održavanje pravilnog reda među starima i mladima, postoje li neka druga slična ponašanja, razmišljanja, gledišta ili razumevanja? Da li vi sami znate da istražujete i analizirate ova pitanja? Na primer, u crkvi, ako je neko stariji ili veruje u Boga mnogo godina, ti uvek želiš da mu ukažeš poštovanje. Puštaš ga da završi sa govorom, ne prekidaš ga ni ako govori besmislice, a čak i kada učini nešto loše i treba ga orezati, ti ipak pokušavaš da ga ne osramotiš i izbegavaš da ga kritikuješ pred drugima, misleći da bez obzira koliko su možda njegovi postupci nerazumni ili užasni, svi i dalje treba da mu oproste i da ga tolerišu. Često učiš i druge: „Trebalo bi da poštujemo starije, a ne da narušavamo njihovo dostojanstvo. Mi smo za njih juniori.” Odakle dolazi ovaj izraz „juniori”? (Iz tradicionalne kulture.) Potiče od tradicionalne kulturne misli. Pored toga, u crkvi je napravljena određena atmosfera u kojoj se ljudi, kada upoznaju stariju braću i sestre, njima toplo obraćaju sa „veliki brate”, „velika sestro”, „teto” ili „stariji brate”, kao da su svi deo velike porodice; na ovaj način se starijim ljudima ukazuje dodatno poštovanje, što u glavama drugih nesvesno ostavlja dobar utisak o mladima. Ovi elementi tradicionalne kulture su duboko ukorenjeni u mislima i kostima Kineza, do te mere da se kontinuirano šire i oblikuju atmosferu u crkvenom životu. Pošto su ljudi često ograničeni i kontrolisani ovim konceptima, oni ne samo da ih lično podržavaju, naporno rade kako bi postupali i praktično delovali u ovom pravcu, već i odobravaju drugima da rade isto, dajući im uputstva da ih slede. Tradicionalna kultura nije istina; to je sigurno. Ali da li je dovoljno da ljudi jednostavno znaju da to nije istina? To da nije istina je jedan aspekt; zašto bismo ga analizirali? Šta je njegov koren? Gde leži suština problema? Kako se neko može osloboditi ovih stvari? Analiza tradicionalne kulture ima za cilj da ti pruži potpuno novo razumevanje teorija, misli i pogleda na ovaj aspekt duboko u tvom srcu. Kako se može postići ovo potpuno novo razumevanje? Prvo, moraš znati da tradicionalna kultura potiče od Sotone. A kako Sotona usađuje ove elemente tradicionalne kulture u ljude? U svakoj epohi, Sotona koristi neke poznate ličnosti i uticajne ljude da širi ove misli, te takozvane izreke i teorije. Zatim se, postepeno, ove ideje sistematizuju i konkretizuju, bivaju sve bliže životima ljudi i na kraju postaju rasprostranjene među ljudima; malo po malo ove sotonske misli, izreke i teorije bivaju usađene u umove ljudi. Nakon što su indoktrinirani, ljudi na ove misli i teorije koje dolaze od Sotone gledaju kao na najpozitivnije stvari koje treba da praktikuju i da ih se pridržavaju. Sotona zatim koristi ove stvari da zatvori i kontroliše umove ljudi. Generacija za generacijom je vaspitavana, uslovljavana i kontrolisana u takvim okolnostima, sve do danas. Sve ove generacije veruju da je tradicionalna kultura ispravna i dobra. Niko ne analizira poreklo ili izvor ovih takozvanih dobrih i ispravnih stvari – to je ono što problem čini ozbiljnim. Čak i neki vernici koji godinama čitaju Božje reči i dalje misle da su to ispravne i pozitivne stvari, do te mere da veruju da one mogu zameniti istinu, mogu zameniti Božje reči. Štaviše, neki misle: „Bez obzira koliko Božjih reči čitamo, dok živimo među ljudima, takozvane tradicionalne ideje i tradicionalni elementi kulture – kao što su Tri poslušnosti i četiri vrline, kao i pojmovi poput blagonaklonosti, pravednosti, pristojnosti, mudrosti i pouzdanosti – se ne mogu odbaciti. To je zato što se oni prenose od naših predaka, koji su bili mudraci. Ne možemo ići protiv učenja naših predaka samo zato što verujemo u Boga i ne možemo da menjamo ili odbacujemo učenja naših predaka i tih drevnih mudraca.” Takve misli i svest postoje u srcima svih ljudi. Nesvesno, svi oni su još uvek kontrolisani i sputani ovim elementima tradicionalne kulture. Na primer, kada dete vidi da si u dvadesetim godinama i nazove te „čiko”, tebi je drago i zadovoljan si. Ako te direktno oslovi tvojim imenom, tebi će biti neprijatno, mislićeš da je dete nepristojno i da ga treba prekoriti, i tvoj stav će se promeniti. U stvari, to da li te zove čikom ili tvojim imenom, uopšte nema uticaja na tvoj integritet. Pa zašto si onda nesrećan kada te ne zove čikom? To je zato što u tebi dominira i na tebe ima uticaja tradicionalna kultura; ona se unapred ukorenila u tvom umu i postala je tvoj najosnovniji standard za ophođenje prema ljudima, događajima i stvarima, kao i za procenu i prosuđivanje svih stvari. Kada je tvoj standard pogrešan, može li priroda tvojih postupaka biti ispravna? Definitivno ne može. Ako se meri sa istinom, kako bi ti rešio ovu stvar? Da li bi te bilo briga kako te drugi zovu? (Ne bi.) To jest, osim ako su te uvredili ili ponizili – u tom slučaju, ti bi se definitivno osećao neprijatno; ovo je normalan izraz ljudskosti. Međutim, ako su tvoji standardi za merenje Božje reči istina ili kultura koje dolaze od Boga, onda bez obzira da li te ljudi zovu tvojim imenom ili „čikom” ili „bratom”, ti ne bi imao apsolutno nikakvu reakciju. Po ovom pitanju, možeš pratiti lokalne običaje. Na primer, kada te u Kini neko nazove „čikom”, ti osećaš da te poštuje. Ali kad bi otišao u zapadnu zemlju i neko te nazove „čikom”, osećao bi se neprijatno; bilo bi ti draže da te zovu tvojim imenom, jer je za tebe to oblik poštovanja. U Kini, ako bi te neko mnogo mlađi od tebe nazvao tvojim imenom, bio bi veoma nesrećan, imao bi osećaj da je zanemario tvoje starešinstvo; osećao bi se veoma poniženim, naljutio bi se i čak bi ukorio tu osobu. Zar to ne pokazuje da postoji problem sa takvim načinom razmišljanja? Ovo je problem koji nameravam da rešim.

Svaka zemlja i svaka etnička grupa imaju svoju tradicionalnu kulturu. Da li mi kritikujemo sve tradicionalne kulture? Postoji jedna kultura koju ne treba kritikovati. Možete li mi reći koja je to kultura? Daću vam primer. Bog je stvorio Adama; ko mu je to dao ime Adam? (Bog.) Dakle, Bog je stvorio čovečanstvo, pa kako se On obraća ljudima kada razgovara sa njima? (Tako što ih naziva njihovim imenima.) Tačno, On ih naziva njihovim imenima. Bog ti daje ime, i to ime ima značenje u Božjim očima; služi kao oznaka, naziv. Kada ti Bog da ime, On te njime i oslovljava. Zar ovo nije oblik poštovanja? (Jeste.) Ovo je najbolji oblik poštovanja, poštovanja koje je najbliže istini i koje je najpozitivnije. Ovo je standard prema kojem se poštuju ljudi i on dolazi od Boga. Zar ovo nije jedan oblik kulture? (Jeste.) Da li treba da se zalažemo za ovu kulturu? (Da.) Ovo dolazi od Boga; Bog naziva čoveka direktno njegovim imenom. Bog ti daje ime, daje ti oznaku, a zatim koristi ovu oznaku da te predstavi i oslovi. Tako se Bog odnosi prema ljudima. Kada je Bog stvorio drugu po redu osobu, kako se prema njoj ponašao? Bog je prepustio Adamu da joj da ime. Adam joj je dao ime Eva. Da li ju je Bog nazvao ovim imenom? Jeste. Dakle, ovo je kultura koja dolazi od Boga. Bog svakom stvorenom biću daje oznaku, i kada nas njome oslovi, i ljudi i Bog znaju na koga se misli. Ovo se zove poštovanje, ovo se zove jednakost, na osnovu ovog standarda merimo da li je čovek učtiv, da li postoji osećaj pristojnosti u njegovoj ljudskosti. Da li je ovo tačno? (Jeste.) Doista je tačno. U Bibliji, bilo da beleži određeni događaj ili genealogiju porodice, svi likovi imaju imena i oznake. Međutim, postoji jedna stvar za koju nisam siguran da li ste je primetili: Biblija ne koristi nazive kao što su deda, baba, ujak, ujna, stariji teča, starija tetka i tako dalje; jednostavno koristi imena ljudi. Šta možete zaključiti iz ovoga? Ono što je Bog postavio ljudima, bilo da se radi o pravilima ili zakonima, u ljudskom smislu je neka vrsta tradicije koja se prenosi među ljudima. A kakva je to tradicija koja je preneta od Boga? To je nešto čega bi ljudi trebalo da se pridržavaju: nema potrebe za hijerarhijskim titulama. U Božjim očima, ne postoje ove zamršene porodične titule kao što su deda, baba, stariji ujak, mlađi ujak, starija tetka, mlađa tetka i tako dalje. Zašto su ljudi toliko zabrinuti za ove hijerarhijske titule i nazive? Šta to znači? Bog najviše prezire ove stvari. Pripadnici Sotonine vrste su uvek ti koji se bune oko ovih stvari. Što se tiče ove tradicionalne kulture, postoji jedna veoma stvarna činjenica oko Boga: Bog je stvorio čitavo čovečanstvo i On jasno zna koliko porodica i potomaka može imati jedna osoba; nema potrebe za bilo kakvom hijerarhijom. Bog jednostavno kaže da budete plodni i da se množite, da svoju porodicu učinite prosperitetnom – to je sve što treba da zapamtiš. Koliko potomaka ima svaka generacija, a koliko potomaka imaju ti potomci – to je sve, nema potrebe za hijerarhijom. Novije generacije ne moraju da znaju ko su im bili preci, niti da grade dvorane ili hramove u čast predaka, a još manje da im prinose žrtve ili da ih obožavaju. Biblija beleži da svi koji veruju u Boga i slede Ga, oni koji veruju u Jahvea, svi oni donose darove pred oltar. Svi u porodici dolaze pred Boga i prinose darove. Nasuprot Kinezima, kod kojih svaka porodica ima dvoranu predaka ispunjenu spomen-pločama za svoje čukundede, pradede, prababe.Na mestu gde je Bog prvi put započeo Svoje delo, ove stvari ne postoje. Međutim, druga mesta daleko od Božjeg dela su pod kontrolom Sotone i zlih duhova. U ovim budističkim zemljama, takve sotonističke prakse napreduju. Tamo ljudi moraju da obožavaju svoje pretke i sve se mora ponuditi porodici, sve mora biti preneto precima porodice; čak i ako pepela predaka više nema, novije generacije i dalje moraju prinositi tamjan i pognuti glave. U modernim vremenima, neki ljudi koji su izloženi zapadnijim i novijim idejama i koji su se oslobodili tradicionalnih porodičnih okova ne žele da ostanu u takvim porodicama. Osećaju da ih takve porodice čvrsto i strogo kontrolišu, pri čemu se starešine u porodici mešaju u skoro sve stvari, posebno kada je u pitanju brak. Takve stvari nisu neuobičajene u Kini. Sotona tera ljude da se usredsrede na starešinstvo i čini se da ljudi lako prihvataju ovaj koncept, pa veruju: „Svaka generacija ima svoj rang; oni na vrhu su naši preci. Kada se spomene reč ’predak’, ljudi treba da kleknu i da mu se klanjaju kao da je bog.” Čovek je od detinjstva pod uticajem porodice, uslovljen i vaspitavan u porodici na ovaj način; u njegov mladi um je usađena jedna stvar: da se na ovom svetu ne može živeti bez porodice i da je napuštanje porodice ili raskid porodičnih okova, s moralne tačke gledišta, uvreda za osudu. Šta to znači, uvreda koju treba moralno osuditi? To znači da, ako ti ne slušaš svoju porodicu, onda si odrođeno dete, a to što si odrođeno dete znači da nisi čovek. Stoga se većina ljudi ne usuđuje da raskine ove porodične okove. Na Kineze utiče hijerarhija, ozbiljno ih uslovljava i kontroliše, kao i koncepti poput Tri poslušnosti i četiri vrline, i Tri osnovne veze i pet stalnih vrlina. Mladi ljudi koji se starijima ne obraćaju kako treba, kao tečama, tetkama, dekama ili bakama, često su optuženi da su nepristojni i nekulturni. Šta ovo znači? To znači da te smatraju inferiornim u ovoj etničkoj grupi, u ovom društvu, jer ne poštuješ društvene norme, nisi kulturan i bezvredan si. Drugi su dobro obučeni, vešti u pretvaranju i govore sa manirima i gracioznošću; oni su slatkorečivi, dok ti ne znaš ni da nazoveš nekoga tečom ili tetkom. Ljudi će reći da si nekulturan i gledaće te sa visine gde god da odeš. To je vrsta ideologije koja je usađena Kinezima. Neka deca koja ne znaju kako da se obrate ljudima će biti oštro prekorena ili čak pretučena od strane roditelja. Dok ih tuku, neki roditelji će reći: „Ti si nepristojan, bezvredan i nekulturan; mogao bih da te prebijem na smrt! Ti ne radiš ništa osim što me sramotiš, zbog toga gubim ugled među ljudima!” Samo zato što dete ne zna kako da se obraća drugima je nešto zbog čega bi roditelji, zarad sopstvenog ugleda, preuveličali problem i žestoko pretukli dete. Kakvo je to ponašanje? To je čista glupost! Da li biste razumeli ove stvari da ne besedim na ovaj način? Možete li, kroz pojave koje posmatrate u stvarnom životu, kroz čitanje Božjih reči ili kroz sopstvena iskustva, postepeno i malo po malo da sagledate ove stvari, a zatim da promenite pravac svog života, menjajući pravac puta na kojem ste? Ako ne možete, onda vam nedostaje pronicljivost. U svim stvarima, najispravniji pristup je korišćenje Božjih reči, Božjeg dela i Božjih zahteva kao standarda i to je pristup koji nema nijednu grešku – bez sumnje je tako. Sve što dolazi od Sotone nije istina već falsifikat, ma koliko to bilo u skladu sa ljudskim predstavama ili ukusima i ma koliko pristojno izgledalo.

Svrha pričanja ove priče je da vam razjasni neke stvari, da vas natera da shvatite šta je istina, šta ljudi dobijaju verovanjem u Boga, šta za Boga znači da natera ljude da promene svoju narav i zadobiju istinu. Ona treba da odgovori na to da li istina koju kazuje Bog i Njegovi zahtevi imaju bilo kakve veze sa onim što neko može da smisli, ili sa mislima, gledištima i različitim shvatanjima koje razvijamo kroz obrazovanje i kroz uslove koje nam postavlja naše nacionalno i društveno okruženje. Vi bi takođe trebalo da sami detaljno analizirate ove stvari. Danas je ovaj naš primer pokrio samo jedan aspekt. U stvari, u srcu svake osobe ne nedostaju stvari iz tradicionalne kulture. Neki ljudi kažu: „Pošto nam je suđeno da odbacimo hijerarhiju, da li to znači da mogu svoje roditelje zvati njihovim imenom?” Da li je ovo u redu? Ako svoje roditelje nazivate majkom i ocem, da li to znači da i dalje poštujete hijerarhiju i da ste se vratili u tradicionalnu kulturu? Ne znači. Roditelje i dalje treba zvati kako dolikuje; nazivati ih mamom i tatom je baš onako kako je Bog dao ljudima da im se obraćaju. Ovako ih treba zvati; to je isto kao kad vas roditelji zovu „dete”, „sine” ili „ćerko”. Dakle, šta vi prvenstveno treba da razumete kroz Moje pričanje ove priče? Kojim pitanjem se ona uglavnom bavi? (Naš standard za prosuđivanje stvari mora da se promeni; svemu treba suditi u skladu sa Božjim rečima i zahtevima.) Tako je. Nemojte sami slepo izmišljati stvari. Ljudi uvek žele da stvore sopstvenu „istinu”. Kad god žele nešto da urade, oni osmisle neki skup argumenata i teorija, a zatim i skup metoda, pa ih sprovode bez obzira na njihovu ispravnost. Oni to primenjuju godinama, uporno se držeći toga, bez obzira da li to daje rezultata, a ipak osećaju da su dobronamerni, pravedni i ljubazni. Oni misle da su stvari koje proživljavaju dobre i da im to donosi pohvale i divljenje, pa sve više misle da su sjajni. Ljudi nikada ne razmišljaju, ne pokušavaju da shvate ili da tragaju za onim što su Božji zahtevi za svaku stvar, što su načela delovanja za obavljanje svake stvari niti da li su pokazali lojalnost Božjem nalogu u procesu vršenja svoje dužnosti. Oni ne razmišljaju o ovim stvarima; oni samo razmišljaju o tim uvrnutim i rđavim stvarima – zar ovo nije učestvovanje u rđavosti? (Jeste.) Ko god je spolja nežan, ponaša se kako treba, obrazovan je i sledi društvene norme, pun je priče o blagonaklonosti, pravednosti, pristojnosti, mudrosti i pouzdanosti, ko govori sa prefinjenom elegancijom i o stvarima koje lepo zvuče – obratite pažnju na to da li taj čovek primenjuje istinu ili ne. Ako taj čovek nikada ne primenjuje istinu, onda on nije ništa drugo do licemer koji glumi dobrotu; on je isti kao Daming, nimalo drugačiji. Kakvi su to ljudi koji se fokusiraju samo na dobro ponašanje i koriste ga za obmanjivanje drugih ljudi kako bi ih oni hvalili i divili im se? (Licemeri.) Da li ovi ljudi imaju duhovno razumevanje? (Nemaju.) Mogu li ljudi koji nemaju duhovno razumevanje primenjivati istinu? (Ne mogu.) Zašto ne mogu? (Oni ne razumeju šta je istina, pa istinom smatraju neko naizgled dobro ponašanje i stvari koje ljudi vide kao dobre i to primenjuju.) To nije glavna poenta. Bez obzira koliko ne razumeju istinu, zar i dalje ne znaju neka očigledna načela obavljanja stvari? Kada im kažeš kako da vrše svoju dužnost, zar ne razumeju? Takvi ljudi poseduju jednu osobinu: oni nemaju nameru da primenjuju istinu. Bez obzira šta ti kažeš, oni te neće slušati; oni će samo raditi i govoriti onako kako im je volja. U poslednje vreme često govorimo o raznim manifestacijama antihrista. Pogledaj ljude oko sebe: pogledaj ko je pokazao neku promenu, čije se ponašanje i načela rada uopšte nisu promenili, čija srca ostaju netaknuta bez obzira na to kako razgovaraš sa njima i ko se i dalje ne menja, ili ne namerava da se promeni i nastavlja da radi šta mu je volja, čak i ako je u mogućnosti da poveže sadržaj vašeg zajedničkog razgovora sa sobom. Da li ste sreli takve ljude? Jeste, zar ne? Zašto su neke starešine i delatnici uklonjeni iz svojih uloga? To je zato što ne primenjuju istinu, ne rade pravi posao. Oni razumeju sve vrste doktrina i istrajni su na svoj način. Bez obzira na to kako ti njima besediš o istina-načelima, oni i dalje imaju sopstveni skup pravila, drže se svojih stavova i ne slušaju nikoga. Oni samo rade kako im je volja – ti kažeš jedno, oni rade drugo. Ovakve starešine i delatnike treba ukloniti, zar ne? (Tačno tako.) Zaista bi trebalo. Na kom su putu ovi ljudi? (Na putu antihrista.) Hodajući putem antihrista, uz dovoljno vremena, oni će i sami postati antihristi. Samo je pitanje koliko će im vremena trebati za to. Ako, bez obzira na to kako razgovaraš o istini sa njima, oni nju i dalje ne prihvataju i uopšte se ne menjaju, onda je to zaista problem i oni su već postali antihristi.

Koja je najveća inspiracija do koje ste došli slušajući ovu danas ispričanu priču? Trebalo bi da ste shvatili to da je ljudima lako da skrenu sa pravog puta. Zašto ljudi tako lako zalutaju? Prvo, ljudi imaju iskvarenu narav; drugo, bez obzira na godine, po pitanju svojih misli, kao i u dubini srca, ljudi nisu prazan list papira. Pa, koje vam nagoveštaje ova priča daje? Ljudi lako skrenu sa pravog puta – to je prva stvar. Drugo, ljudi imaju tendenciju da se pridržavaju onoga za šta veruju da je dobro i ispravno, kao da je to istina, tretirajući biblijsko znanje i duhovne doktrine kao Božje reči koje treba primenjivati. Nakon što ste razumeli ove dve stvari, koje novo razumevanje, ideje ili planove imate za put kojim bi trebalo da koračate u budućnosti i za svaki zadatak koji morate da obavite u budućnosti? (Kada radimo stvari u budućnosti, ne treba da postupamo prema onome što verujemo da je ispravno. Prvo, treba da razmotrimo da li su naše misli u skladu sa onim što Bog želi i da li odgovaraju Božjim zahtevima. U Božjim rečima treba da pronađemo načela za svoje postupanje, a zatim da nastavimo. Samo na taj način možemo biti sigurni da primenjujemo istinu i da je put kojim koračamo u našoj veri u Boga ispravan.) Vi morate uložiti napor u vezi sa Božjim rečima. Prestanite da stvarate sopstvene pretpostavke. Ti nemaš duhovno razumevanje; tvoj kov je loš; i koliko god da su tvoje ideje sjajne, one nisu istina. Čak i ako si uveren da je ono što si uradio besprekorno i ispravno, i dalje bi trebalo to da izneseš pred braću i sestre da bi se o toj stvari razgovaralo i da bi se ona proverila ili da to, pak, uporediš sa relevantnim Božjim rečima. Možeš li na ovaj način da postigneš stopostotnu besprekornost? Ne nužno; i dalje možeš da odstupaš od svojih praktičnih postupaka, osim ako nisi u potpunosti razumeo istina-načela i izvor onoga što je Bog rekao. To je jedan aspekt. Koji je drugi aspekt? Ako se ljudi udalje od Božjih reči, ma koliko njihovi postupci izgledali razumno ili prihvatljivo, oni ne mogu zameniti istinu. Sve što ne može da zameni istinu nije istina, niti je pozitivna stvar. Ako to nije pozitivna stvar, šta je to? To definitivno nije nešto što je ugodno Bogu, niti je u skladu sa istinom; to je nešto što Bog osuđuje. Kakve će biti posledice ako učiniš nešto što Bog osuđuje? Nateraćeš Boga da te prezire. Sve stvari koje ne dolaze od Boga su negativne stvari, one dolaze od Sotone. Neki ljudi ovo možda neće razumeti; neka ti to dođe postepeno kako budeš sticao iskustvo.

Mi danas svečano kritikujemo jednu stvar; šta mi to kritikujemo? To da staru krmaču nazivamo tetka svinjom, zar ne? Da li je sramotno zvati svinju „tetka svinja”? (Jeste.) To je sramotna stvar. Ljudi uvek žele da dobiju neko časno ime. Odakle dolazi ta „čast”? Na šta se odnosi „čast”? Da li se radi o starešinstvu? (Da.) Uvek želite da vas smatraju starijim, uvek se fokusirate na starešinstvo – da li je ovo dobro? (Nije.) Zašto fokusiranje na starešinstvo nije dobro? Trebalo bi da analizirate kakav je značaj fokusiranja na starešinstvo. Tako je jednostavno reći ovako nešto: „Bog ne dozvoljava ljudima da se usredsrede na starešinstvo, pa zašto onda besmisleno raspravljaš o tome? Pričaš gluposti dok se pretvaraš da si civilizovan. Ti nikada ne vodiš računa o interesima Božje kuće dok vršiš dužnost, uvek ih izdaš zarad sebe. Kada nešto uključuje tvoje sopstvene interese, ti nećeš oklevati da izdaš interese Božje kuće. Koga pokušavaš da zavaraš ponašajući se kao dobra osoba? Da li si dostojan da budeš smatran dobrim?” Da li bi bilo prihvatljivo reći nešto slično ovome? (Bilo bi.) Šta treba reći da bude još oštrije? „O čemu brbljaš? Ti si samo glupa svinja, imbecil, bez ikakvog razumevanja istine. Kako se predstavljaš? Ti si obrazovan, kulturan i veruješ u Boga. Pročitao si toliko Božjih reči i još uvek misliš da prilično dobro veruješ u Boga. Ali na kraju, ti čak i ne znaš šta znači primenjivati istinu. Zar nisi samo glupa svinja, potpuni idiot?” To je sve što se tiče ove priče. Vratimo se sada glavnoj temi našeg zajedničkog razgovora.

Detaljna analiza prevrtljivog, samovoljnog i diktatorskog ponašanja antihristȃ i načina na koji oni prisiljavaju ljude da im budu poslušni

I. Detaljna analiza prevrtljivog ponašanja antihristȃ

Prošli put smo u zajedništvu razgovarali o petom po redu načinu ispoljavanja antihristȃ – o tome kako oni ljude navode na pogrešan put, vrbuju ih, prete im i kontrolišu ih. Danas ćemo razgovarati o šestom načinu njihovog ispoljavanja – o tome da se oni ponašaju podlo, samovoljni su i diktatorski nastrojeni, nikada sa drugima ne razgovaraju i druge primoravaju da im budu poslušni. Ima li neke razlike između ovog i petog po redu načina njihovog ispoljavanja? U pogledu naravi, tu nema bitnih razlika; oba načina ispoljavanja imaju za cilj preuzimanje vlasti, te samovoljno i diktatorsko ponašanje. Obe vrste naravi su rđave, nadmene, nepopustljive i pakosne; njihove su naravi u oba slučaja identične. Ova šesta stavka, međutim, naglašava još jedno upadljivo ispoljavanje antihristȃ, a to je da su im postupci prevrtljivi – ona se, dakle, odnosi na samu prirodu postupaka antihristȃ. Hajde da najpre popričamo o značenju reči „prevrtljivo”. Da li reč „prevrtljivo”, spolja gledano, ima pogrdno ili pohvalno značenje? Ako neko uradi nešto prevrtljivo, je li to dobro ili loše? (Loše.) Ako se za nekoga kaže da postupa prevrtljivo, da li je ta osoba dobra ili loša? Očigledno je da ljudi imaju utisak i osećaju da je neko ko se ponaša prevrtljivo propalica i kreten. Kad se čovek suoči s nečim što je prevrtljivo, da li on u tome vidi razlog da bude srećan ili ga od toga hvata jeza? (Hvata ga jeza.) To, jednostavno, nije dobro. Spolja gledano, reč „prevrtljivo” ima pogrdno značenje, bilo da se njome opisuje način postupanja neke osobe ili neki konkretan postupak; ništa u vezi s tom reči nije pozitivno i ona je bez sumnje negativna. Hajde da najpre objasnimo na koje se sve načine ispoljava prevrtljivost. Zašto za nekoga kažemo da je prevrtljiv, a ne da je lažljiv? Koje to posebne implikacije reč „prevrtljivo” ovde ima? Prevrtljivost je dublja od lažljivosti. Zar nije tačno da je ljudima potrebno više vremena i truda da bi prozreli osobu koja postupa prevrtljivo? (Jeste.) To je sasvim očigledno. Objasnite, dakle, izraz „prevrtljivo” koristeći reči koje su vam svima razumljive. Ovde reč „prevrtljivo” označava nešto podmuklo i lukavo, a odnosi se na abnormalno ponašanje. Ta abnormalnost se odnosi na nešto što je duboko skriveno i neshvatljivo za prosečnu osobu, koja ne može da dokuči šta takvi ljudi misle ili rade. Drugim rečima, veoma je teško dokučiti metode, motive i polazne tačke postupaka takve osobe, čije je ponašanje ponekad podmuklo i prikriveno. Ukratko, izraz kojim se može opisati stvarno ispoljavanje i stanje lukavosti i neuobičajenosti neke osobe glasi „nedostatak transparentnosti”, a upravo je to ono što tu osobu čini nedokučivom i neshvatljivom za druge ljude. Postupci antihristȃ imaju takvu prirodu – to jest, mada je za tebe prilično zastrašujuće kad shvatiš i osetiš kako njihove namere da nešto urade nisu direktne, ti kratkoročno ili iz nekog razloga još uvek ne možeš da prozreš njihove namere i motive, već samo nesvesno osećaš da su njihovi postupci lukavi i neuobičajeni. Zašto se zbog njih ovako osećaš? Jedan od razloga jeste taj što niko ne može da shvati šta oni govore ili rade. Sledeći razlog je što oni često govore na zaobilazan način, navode te na pogrešan smer, tako da na kraju nisi načisto koje su od njihovih izjava istinite a koje lažne, kao ni kakvo je zapravo značenje njihovih reči. Kad lažu, ti misliš da govore istinu; ne znaš koja je izjava istinita ili lažna i često imaš osećaj da su te prevarili i napravili budalu od tebe. Zbog čega se u tebi javlja taj osećaj? Zbog toga što takvi ljudi nikada ne postupaju transparentno; ti ne možeš jasno da vidiš šta rade ni čime su zaokupljeni, pa si zato neizbežno sumnjičav prema njima. Naposletku uviđaš da im je narav lažljiva, podmukla, a takođe i rđava. Mada je reč „prevrtljivo” donekle opskurna i ljudima zvuči dosta neobično, zašto je objašnjavati tako prostom frazom kao što je „nedostatak transparentnosti”? Ova fraza sadrži jedno implicitno značenje. Koje je to implicitno značenje? To je da ti antihristi često prikazuju lažnu sliku kad požele da nešto urade, usled čega ti je teško da ih prozreš. Na primer, ako neki antihrist poželi da te ošamari po levom obrazu, najpre će zamahnuti kao da želi da te udari po desnom. Kad se izmakneš da bi zaštitio desni obraz, opaliće te šakom po levom obrazu i tako ostvariti svoj cilj. To je prevrtljivost i izražena sklonost ka spletkarenju – svako ko s njima komunicira i ko ima posla s njima podložan je njihovim kalkulacijama. Zašto su oni uvek tako proračunati? Osim što žele da upravljaju ljudima i da zauzmu svoje mesto u njihovom srcu, oni takođe žele da od svakoga nešto ućare. Pored toga, u takvim ljudima može se otkriti i neka vrsta rđave naravi: oni naročito uživaju u eksploatisanju drugih ljudi i u korišćenju vlastitih prednosti kako bi se drugima podsmevali, a takođe nalaze veliko zadovoljstvo u poigravanju s ljudima. Tako se ispoljava njihova rđavost. Prostim jezikom rečeno, takvi se ljudi smatraju prepredenjacima. Obični ljudi misle: „Samo starije osobe mogu da budu prepredene. Kako bi neko ko je mlad i ko ne poseduje iskustvo i ovozemaljsku mudrost mogao da bude prepreden?” Da li je ova izjava tačna? Ne, nije tačna. Rđava narav antihristȃ ne zavisi od godina starosti; ti se ljudi rađaju s takvom naravi. Stvar je naprosto u tome da njihovo bavljenje takvim mahinacijama može biti na elementarnom nivou i manje prefinjeno dokle god su oni još mladi i neiskusni. S godinama, oni svoje veštine dovode do savršenstva, poput onih starih đavolskih careva čiji su postupci detaljno proračunati i za većinu ljudi potpuno zagonetni.

Pošto sam vam maločas u grubim crtama objasnio značenje reči „prevrtljivo”, hajde da malo popričamo o konkretnim stanjima i manifestacijama prevrtljivosti. Zar o njima ne vredi razgovarati? Ako o njima ne razgovaramo, hoćete li moći da ih razlučite? Možete li da ih prozrete? (Ne.) Nije stvar u tome da nikako ne možeš da ih razlučiš ni prozreš; ponekad će ti se takođe učiniti da je neka konkretna osoba zaista vešta – toliko vešta da ćeš na kraju, čak i nakon što te izda, uraditi sve što kaže – i da moraš da je se čuvaš. Šta je, dakle, to što antihristi rade i koje to reči i postupke otkrivaju u svom ophođenju sa braćom i sestrama i sa ljudima koji ih okružuju, a koje pokazuju da oni postupaju na devijantan način i da imaju rđavu narav? O tome vredi razgovarati. Kad im se objasni samo reč „prevrtljivo”, ljudi obično misle da je to nešto krajnje jednostavno; da bi razumeli njeno značenje, dovoljno je da je potraže u rečniku. Ali, kad se postavi pitanje o tome koji su sve ljudski postupci, ponašanja i naravi povezani s tom reči i predstavljaju njene konkretne manifestacije i stanja, tada njeno razumevanje postaje znatno teže i napornije, zar ne? Kao prvo, razmislite malo o ljudima, odnosno o konkretnim antihristima s kojima ste se susretali i koje ste upoznali. Za koje od njihovih postupaka ti se učinilo da su po svojoj prirodi prevrtljivi, odnosno koje su od njihovih reči, postupaka i ponašanja bili povezani s tim? (Jednom sam sreo nekog antihrista koji je očigledno hteo da se izbori za svoj status i da postane starešina, ali je braći i sestrama govorio: „Moramo da prijavimo sve lažne starešine i delatnike. Jedino tako možemo imati delo svetog duha. Ako ne prijavimo i ne raskrinkamo lažne starešine, ne možemo zadobiti delo svetog duha. Moramo da ustanemo i da zajedničkim snagama zaštitimo rad crkve.” Skrivajući se iza parole o zaštiti rada crkve, tražio je način da stekne prednost nad starešinama i delatnicima, dizao ogromnu galamu oko nebitnih stvari, a braću i sestre podsticao da prijavljuju starešine i delatnike. Cilj mu je bio da omalovaži starešine i delatnike kako bi došao u priliku da on sȃm postane starešina. Mnogi od braće i sestara nisu to razabrali, tako da ih je naveo na stranputicu. Umesto da problem sagledaju na osnovu načela, uhvatili su se za neka nebitna pitanja i razotkrili iskvarenost starešina i delatnika kako bi ih osudili, etiketirali i čitavu stvar naduvali preko svake mere, te tako napravili haos u crkvi.) Recite Mi, je li ovo prevrtljivo ponašanje? (Jeste.) Radi se upravo o tome. A zašto je prevrtljivo? Zato što je, mašući zastavom pravednosti, pokušavao da ostvari svoje skrivene ciljeve i ujedno podstrekavao druge da deluju, dok se on sam nije pokazivao, već je u potaji čekao da vidi šta će od svega toga ispasti. Ako mu se plan bude ostvario, tim bolje po njega, a ako ne bude, niko neće moći da ga prozre, jer je sve vreme bio u dubokoj senci. To je prevrtljivost – odnosno, jedan od oblika njenog ispoljavanja. On ti ni za živu glavu ne bi dozvolio da saznaš šta duboko u duši zaista misli, a ako bi ti to makar i malčice naslutio, on bi brzo smislio čitavu hrpu izgovora i argumenata da to prikrije i da po svaku cenu odbrani sebe, strahujući da bi ljudi mogli da prozru istinu. Na taj način on namerno komplikuje stvari; to je prevrtljivost. Ima li još neko nešto da doda? (Pre nekoliko godina, u našoj crkvi se pojavila grupa antihrista i napravila nered u radu crkve. Višnji su poslali osobu koja je trebalo da preuzme kontrolu nad radom crkve, ali su antihristi iz te grupe bili dobro zamaskirani i rekli su: „Imamo mi svoje starešine i ne prihvatamo one koji su prebačeni sa drugih mesta; možemo i sami da obavljamo sve poslove.” Kao rezultat toga, mnogi su bili zavedeni i slušali su antihriste, odbijajući da prihvate starešine koje su im Višnji poslali. Ovi antihristi su čak ograničili starešinu kojeg su Višnji poslali, zabranivši mu da komunicira s braćom i sestrama, onemogućivši mu da pomaže u radu crkve i da obavlja bilo kakve poslove.) To je bilo strašno prevrtljivo od strane antihristȃ – koji su skriveni motiv oni imali? Hteli su da preuzmu kontrolu nad crkvom i da uspostave svoje nezavisno carstvo. To je prevrtljivost; to je ono što antihristi obično rade.

Koji su primarni načini ispoljavanja prevrtljivog ponašanja antihrista? Prvi je nedostatak transparentnosti, a drugi da se oni potajno bave spletkama koje je ružno i pominjati. Kada bi oni svima otvoreno saopštavali svoje namere i planove, da li bi ljudi mogli to da shvate? Naravno da ne bi. Zašto osobe koje se služe prevrtljivim metodima postupaju na taj način? Koji cilj stoji u pozadini njihovih postupaka? Vi ste dosad mislili kako oni samo žele da preuzmu kontrolu nad crkvom, ali ima i nekih pitanja koja se ne tiču upravljanja crkvom i svim njenim pripadnicima. Ako skretanje pripadnika crkve ili nekog regiona na stranputicu predstavlja relativno veliki problem, koji onda cilj stoji iza nekih manje važnih ponašanja i postupaka antihrista u običnim vremenima? Oni bi zapravo da ljude eksploatišu i nateraju ih da ulažu napor kako bi udovoljili njihovim ličnim ciljevima i interesima. Iako Bog orkestrira ljude i upravlja njihovim sudbinama, antihristi bi takođe hteli da ljudima diktiraju sudbinu i da manipulišu njima. Međutim, kad bi ti oni neposredno saopštili da žele da manipulišu tobom, da li bi pristao na to? Da li bi pristao ako bi ti rekli da žele da ti naređuju kao nekakvom robu? Ako bi ti rekli da su oni starešine i da moraš da ih slušaš, da li bi pristao? Ti nipošto ne bi pristao na to. Stoga su oni prinuđeni da se služe nekim nekonvencionalnim metodima kako bi te bez tvog znanja eksploatisali; to se zove prevrtljivo postupanje. Primera radi, velika crvena aždaja postupa na prevtljiv način, koristeći naizgled legitimne izgovore da bi ljude navodila na pogrešan put. Na koji način je sprovela konfiskaciju imovine zemljoposednika i kapitalista? Da li je donela pisani zakon kojim propisuje da sva imovina preko određenog iznosa mora biti predata državi? Da li bi joj to pošlo za rukom da se tako otvoreno deklarisala? (Ne bi.) Znajući da joj to ne bi prošlo, kako je postupila? Morala je da smisli način da svako poveruje kako je ispravno i opravdano konfiskovati i preoteti imovinu zemljoposednika i kapitalista. Time je razvlastila zemljoposednike i kapitaliste, namakla pare državi i učvrstila sopstvenu vlast. Kako je velika crvena aždaja sve to postigla? (Napadom na zemljoposednike i preraspodelom zemlje.) Mahala je parolama „napada na zemljoposednike i preraspodele zemlje” i „jednakosti za sve”, a zatim izmislila priče kao što je „Sedokosa devojka” i takvom nameštaljkom osudila sve zemljoposednike i kapitaliste. Koristeći moć javnog mnjenja i propagande, indoktrinirala je ljude tim pogrešnim idejama, a sve one neobaveštene navela na pomisao da su zemljoposednici i kapitalisti loši ljudi koji nemaju ista prava kao pripadnici radničke klase, da su sada ljudi gospodari svoje zemlje, da država pripada narodu, da ta šaka pojedinaca ne treba da poseduje toliko bogatstvo, već da ono mora da bude konfiskovano i preraspodeljeno svima. Podstaknuti ovim tobože dobrim i ispravnim ideologijama i teorijama u korist siromašnih, ljudi su zavedeni i zaslepljeni, pa su se pobunili protiv lokalnih tajkuna i počeli da napadaju zemljoposednike i kapitaliste. Kakav je bio krajnji ishod svega toga? Neki od tih zemljoposednika i kapitalista bili su nasmrt pretučeni, drugi su osakaćeni, a treći pobegli glavom bez obzira. Jednom rečju, krajnji rezultat bio je potpuna pobeda velike crvene aždaje. Glupe i neuke mase postepeno su usmeravane takvim prevarama, sve dok ovi đavoli nisu postigli ono što su hteli. Slično tome, antihristi takođe primenjuju ove prevrtljive metode u svojim postupcima. Na primer, kad se antihrist nađe u situaciji da s nekim deli ulogu starešine, pa vidi da ta osoba poseduje osećaj za pravdu, razume istinu i u stanju je da ga prozre, on počinje da se oseća nesigurno: „Da li bi ovaj tip mogao da me potkopa iza leđa? Da li mi smišlja neke zakulisne radnje? Zašto ne mogu da ga isteram na čistac? Je li on na mojoj strani ili nije? Da li bi mogao da me prijavi višnjem?” Ovako razmišljajući, antihrist počinje da strahuje za svoj status, zar ne? Šta onda radi? Da li on neposredno kažnjava tu osobu? Neki antihristi će otvoreno preduzeti mere protiv takve osobe, dok oni prevrtljiviji to neće učiniti direktno. Umesto toga, najpre će među braćom i sestrama potražiti neke koji su relativno slabiji, smeteniji i manje razboriti, pa će početi da ih diskretno ispituju i proveravaju: „Taj i taj je vernik već duže od jedne decenije, tako da bi trebalo da njegova vera ima neke osnove, zar ne?” Na to bi mu neko možda odgovorio: „On ima prilično dobru osnovu. Tokom svih ovih godina vere u Boga, potpuno se odrekao porodice i karijere; njegova je vera jača od naše. Trebalo bi da je za tebe baš dobro što si se udružio s njim.” Antihrist bi na to rekao: „Da, prilično je dobro, ali on se uopšte ne druži sa ostalom braćom i sestrama. Izgleda da nije preterano društven.” Neko drugi bi možda dodao: „Nije tačno – on za istinom traga više nego mi. Često ćaskamo, ali on uglavnom provodi vreme čitajući Božje reči, slušajući propovedi i učeći himne, a kad se okupimo, u zajedništvu razgovaramo o Božjim rečima.” Kad čuje takve povoljne i odobravajuće komentare o toj osobi, antihrist oseća kako tome nema mnogo da doda, pa zato menja temu i kaže: „On već mnogo godina veruje u boga i iskusniji je od nas. Ubuduće bi trebalo da više komuniciramo s njim i da ga ne izolujemo.” Kad to čuju, ostali još uvek ništa ne primećuju. Uvidevši da većina ljudi o toj osobi govori sa uvažavanjem i da ne može da ostvari svoj cilj, antihrist prestaje da govori o toj temi. Kasnije, antihrist pronalazi neku drugu grupu ljudi i pita ih: „Jeste li ikada videli tog i tog da čita božje reči? Stičem utisak da on uvek sa drugima razgovara u zajedništvu i naizgled je stalno nečim zauzet; ali zašto nikad ne čita božje reči?” Ljudi iz ove grupe su, međutim, pronicljiviji, pa će, shvativši šta antihrist želi da kaže, pomisliti: „Izgleda da među ovom dvojicom nešto škripi; ovaj pokušava da nas nagovori da tu osobu podrijemo i isključimo je iz crkve.” Stoga mu oni ovako odgovaraju: „Pa da, stalno se bavi nekim nebitnim poslovima i pridaje previše važnosti ljudima i stvarima. Retko čita božje reči, a i kad ih čita, on na kraju uvek zaspi; više puta sam to primetio.” Na osnovu razgovora antihrista sa prvom i drugom grupom ljudi, kakva je narav prisutna u njegovim rečima? Zar ta narav nije rđava? (Jeste.) Kakvi su načini i priroda njegovih postupaka? Oni su prevrtljivi. Ljudi iz prve grupe nisu shvatili šta antihrist pokušava da učini, dok su oni iz druge grupe ukapirali o čemu se radi i zatim se poveli za njegovim rečima. Videvši da ljudi iz druge grupe slede njegove reči i da bi mogao da ih pridobije, antihrist želi te ljude da iskoristi kako bi se ratosiljao svog partnera. Ovakav način razmišljanja je prevrtljiv. Nakon što ih je svim i svačim ubedio, zaveo na pogrešan put i pridobio, ljudi iz druge grupe kažu: „Pošto ta osoba ne ispunjava načela i uslove da bude starešina crkve, valjda ne bi trebalo da ga sledeći put izglasamo za starešinu, zar ne?” Ljudi iz ove grupe prilično su izdajnički raspoloženi i posmatraju kako će antihrist reagovati na te njihove reči. Tada antihrist kaže: „To neće ići; ne bi bilo pošteno. Ovo je božja kuća, a ne ljudsko društvo!” Čuvši to, ljudi ga pitaju: „Zar stvarno tako misliš? Pa šta da radimo? Onda ćemo i sledeći put glasati za njega.” Na šta antihrist brzo odgovara: „Ni od glasanja za njega neće biti nikakve vajde.” Vidite li? Šta god da ljudi kažu, ne valja; u tome je problem. U stvari, antihrist samo želi da te ljude navede na svoj put i kopa im jamu u koju će upasti. Na kraju, saslušavši svakojaka mišljenja, ti ljudi shvataju antihristove namere: „Hajde da, jednostavno, glasamo pošteno. Ionako nema mnogo onih koji su za tu osobu i sva je prilika da neće ni biti izabrana.” Antihrist zadovoljno trlja ruke. Pogledajte samo: vuk i nekoliko lisica okupili su se da zajedničkim snagama ostvare svoj cilj. Ovo je načelo i priroda postupaka koje obavljaju antihrist i silesija njegovih sledbenika u crkvi; ovako se oni ispoljavaju. Ljudi koji slede antihrista kažu: „Hajde, onda, da glasamo. Osim toga, ta osoba nije baš toliko izuzetna; možda neće ni biti izabrana.” Ima li tu nečeg sumnjivog? Smišljaju li oni nešto? Po rečima koje među sobom razmenjuju, oni su već naslutili šta svako od njih misli, mada to niko nije izgovorio direktno; među njima postoji prećutno razumevanje i svi su toga svesni. Površno gledano, antihrist nikome ne nalaže direktno da ne glasa za njegovog partnera, kao što ni ljudi ispod njega ne kažu: „Nećemo glasati za njega; glasaćemo za tebe.” Zašto oni to ne kažu otvoreno? Zato što niko ne želi da drugima pruži našto što bi oni mogli kasnije da iskoriste protiv njega. Zar to nije prevrtljivo? To je čista rđavost. Svako pažljivo sluša šta drugi govore, pri čemu niko ne govori otvoreno, ali se naposletku ipak postiže konsenzus. To se naziva sotonskim dijalogom. Među njima se, međutim, uvek nađe neka „budala” koja, čuvši sve to, i dalje ne kapira o čemu se radi, pa druge zapitkuje da li će glasati za tu osobu ili neće. Kako antihrist na to odgovara? Bilo bi isuviše očigledno ako bi mu rekao: „Radi kako hoćeš.” Takav odgovor nosi u sebi izvesnu pretnju i podsticaj; rđavi ljudi ne govore tako. Umesto toga, antihrist kaže: „Zar u božjoj kući ne postoje radni aranžmani? Glasaj za onog za koga treba da glasaš; ako neko ne treba da bude izabran, nemoj glasati za njega.” Zar te reči nisu dvosmislene? Služeći se naizgled legitimnim izgovorom, on kaže: „Moraš da postupaš u skladu s načelima; ne smeš mene da slušaš. Nebitno je šta ja kažem. Načela nisu sadržana u meni, već u božjim rečima.” Kad „budala” to čuje, on ovako razmišlja: „Ako treba da postupamo u skladu s načelima, glasaću za tu osobu.” Uviđajući da bi ta budala mogla da im pomrsi račune, ljudi je kolektivno izbacuju iz svoje grupe i ne dozvoljavaju „budali” da ostane u njihovim redovima. Na kraju, pošto „budala” i dalje uporno zapitkuje da li treba da glasaju za tu osobu ili ne, neko mu kaže: „Hajde da to ostavimo za kasnije. Odlučićemo na osnovu njenog učinka.” Ima li u tim rečima imalo odlučnosti? Ima li u njima imalo poštenja? (Ne.) Šta se onda u tim rečima zapravo krije? Te reči u sebi nose njihovu rđavu narav, kao i njihove neizgovorene motive, namere i ciljeve. One su prožete tajnom sklopljenom među zaverenicima – vukom i lisicama – da se ratosiljaju osobe koja je antihristu trn u oku. Zbog čega ova grupa ljudi postupa na taj način? Osim što su vođeni svojom rđavom naravi, razlog za takvo njihovo postupanje leži u činjenici da se ta osoba ne dopada najvišem među njima – antihristu. Ako bi antihrist saznao da su glasali za tu osobu, ne bi se dobro proveli. Stoga je za njih najurgentnije, najkorisnije i od ključne važnosti da ne glasaju za tu osobu. Svi oni slušaju antihrista; šta god da antihrist kaže, ma u kom smeru da pođu njegove reči, ovi ljudi ga slede, odbacujući u stranu istina-načela i Božje reči. Vidiš, dokle god se neki antihrist javlja, neminovno će biti onih koji su mu poslušni. Dokle god neki antihrist deluje, neki ljudi će mu se pridružiti i slediti ga – nema antihrista koji deluje samostalno i izolovano.

Ovo o čemu smo upravo govorili predstavlja jednu od manifestacija prevrtljivog postupanja antihrista. Prevrtljivost koju ovde pominjemo odnosi se to da antihristi imaju svoje ciljeve i motive u svemu što rade, ali ti oni to neće reći niti će ti dopustiti da to vidiš. Kad to otkriješ, svim silama će se truditi da to zataškaju i služiće se raznim sredstvima da te navedu na pogrešan put i da promene tvoju percepciju o njima. To je ta prevrtljiva strana antihristȃ. Ako bi njihove motive bilo lako razotkriti, ako bi ih oni široko publikovali i delili sa svima, ako bi ljudima dozvolili da ih spoznaju, da li bi to bilo prevrtljivo? Ako ne bi bilo prevrtljivo, šta bi to bilo? (Bilo bi glupo.) Ne bi bilo glupo – bila bi to nadmenost koja se graniči s gubitkom razuma. Antihristi su lukavi i neuobičajeni u svom ponašanju. U čemu sa ogledaju ta lukavost i neuobičajenost? Oni se uvek ponašaju tako da se oslanjaju na lukavstvo, a njihove reči ništa ne odaju, pa je ljudima teško da dokuče kakve su im namere i ciljevi. To je lukavo i neuobičajeno. Ni u čemu što govore ili rade oni ne dolaze lako do zaključaka; oni to čine tako da njihovi podređeni i oni koji ih slušaju mogu da naslute njihove namere, da bi zatim ti ljudi, koji su razumeli antihrista, postupali u skladu s njegovom agendom i motivima i da bi izvršavali njegove naredbe. Ako je postavljeni zadatak obavljen, antihrist je srećan. Ako nije, niko ne može da nađe ništa zbog čega bi mu zamerio, niti da dokuči motive, namere i ciljeve na kojima se njegovi postupci zasnivaju. Lukavost i neuobičajenost postupaka antihristȃ leži u skrivenim spletkama i tajnim ciljevima, kojima oni nastoje da obmanu sve druge ljude, da se poigravaju i upravljaju njima. To je suština lukavog i neuobičajenog ponašanja. Lukavost i neuobičajenost nisu prosto laganje ili činjenje nečeg lošeg, već obuhvataju ozbiljnije namere i ciljeve, koji su običnim ljudima nedokučivi. Ako ste učinili nešto za šta ne biste želeli da iko sazna, pa u vezi s tim izgovorite neku laž, da li se to računa kao lukavost i neuobičajenost? (Ne.) To je samo lažljivost, koja ne dostiže do nivoa lukavosti i neuobičajenosti. Šta je to što lukavost i neuobičajenost čini dubljom od lažljivosti? (Ljudi ne mogu da ih dokuče.) Ljudima je teško da dokuče lukavost i neuobičajenost. To je jedan od razloga. Ima li još šta? (Ljudi nemaju ništa zbog čega bi lukavoj i neuobičajenoj osobi mogli da zamere.) I to je tačno. Poenta je u tome da je ljudima teško da pronađu išta zbog čega bi mu zamerili. Iako neki ljudi znaju da je ta osoba počinila loše stvari, oni ipak ne mogu da ustanove da li se radi o dobroj ili lošoj osobi, o zloj osobi ili o antihristu. Ljudi ne mogu da prozru tu osobu, pa misle da je dobra, a ona može da ih navede na pogrešan put. To su lukavost i neuobičajenost. Ljudi su generalno skloni laganju i sitnom spletkarenju. To je puka lažljivost. Antihristi su, međutim, podmukliji od običnih lažljivaca. Nalik su đavoljim carevima i niko ne može da dokuči šta oni rade. U stanju su da u ime pravde počine mnoga zla i da naude ljudima, a ljudi im i dalje pevaju hvalospeve. To se zove lukavost i neuobičajenost.

U prošlosti se desilo da je neki starešina, prilikom kontakta i razgovora s Višnjim, obavešten o nekim planovima rada Božje kuće. U to vreme, radni aranžmani još uvek nisu bili zvanično objavljeni. Po povratku, počeo je da se pravi važan, mada se to nije moglo sa sigurnošću reći. Na jednom skupu je govorio veoma ozbiljno, da bi odjednom, usred besede, izgovorio nešto što niko nikada ranije nije čuo: „Sve dosad, svaki korak božjeg dela bio je dovršen i ljudi su se u osnovi stabilizovali. Počev od sledećeg meseca, proširićemo propovedanje jevanđelja, te stoga treba da osnujemo jevanđeoske timove. Na koji način treba da osnujemo jevanđeoske timove? Ima nekih pojedinosti u vezi s tim…” Kad su ostali to čuli, pomislili su: „Odakle su ove reči potekle? Još uvek nismo dobili nikakve rdne aranžmane od Višnjeg. Kako on to zna? Mora da je dalekovid!” Obožavali su ga, zar ne? Momentalno se promenio stav ljudi prema njemu. Pritom je on samo pomenuo potrebu osnivanja jevanđeoskih timova, nakon čega nije obavio nikakav konkretan posao – naprosto je izvikivao šuplje parole. Naravno, to njegovo izvikivanje šupljih parola imalo je svoju svrhu; pravio se važan, hteo je da ljudi steknu visoko mišljenje o njemu, da ga obožavaju. Nedugo zatim, od strane Višnjeg objavljeni su radni aranžmani. Kad su braća i sestre to videli, bili su zapanjeni i rekli su: „Neverovatno! Zar u tome nema nečeg proročanskog? Kako si saznao za ovo? Ti istinu razumeš bolje od nas; tvoj rast je veći. Naš je rast premali. Ti si nam već unapred rekao da je došlo vreme da širimo jevanđelje, dok smo mi bili otupeli i potpuno nesvesni toga. Pogledaj, zar se ono o čemu si besedio ne poklapa sa radnim aranžmanima dobijenim od Višnjeg? To se slučajno poklopilo, a sada je i potvrđeno.” Nakon toga, svi su ga još više obožavali, i to ne na uobičajeni način, već potpuno pokorno, gotovo do te mere da su klečali i klanjali se pred njim. Većina ljudi nije znala ništa o tome; da on sȃm nije o tome progovorio, niko ne bi znao, jer to zna samo Bog. Bilo je toliko očigledno, ali on to nikome nije otkrio, već je odlučio da ih tako drsko prevari. Da li se takvo ponašanje smatra prevrtljivim? (Da.) Zašto je on prevario ljude na takav način? Zašto je mogao tako da se ponaša i da postupa? Šta je duboko u duši zaista mislio? Hteo je da ga ljudi vide kao nekoga ko se razlikuje od njih, da za njega misle da nije običan čovek. Je li to nešto što bi trebalo da postoji u normalnoj ljudskosti? (Nije.) Postupci jedne takve osobe odvratni su i besramni. Da li biste ovo nazvali prevrtljivim? (Da.) Osim što je prevrtljivo, takvo ponašanje je pomalo i odvratno.

Među antihristima postoji tip čoveka za koga niko nikad nije čuo da kaže nešto pogrešno niti je iko video da radi nešto pogrešno; obično se smatra da je delanje i ponašanje tog čoveka valjano, te dobija odobravanje svih. Često se osmehuje, ima izraz lica nalik milostivom svecu i nikada nikog ne orezuje. Bez obzira na to kakve greške ljudi prave, on ih uvek toleriše srcem punim praštanja, poput majke pune ljubavi. Nikada se ne bavi ljudima koji krše upravne odluke u crkvi, koji prouzrokuju prekidanja i ometanja ili čine zlodela. Da li je to zato što ne može da vidi ili da raspozna te stvari? Ne, nije ni jedno ni drugo; on može to da vidi i da raspozna, ali u svom srcu veruje da, ako bi ti ljudi bili pročišćeni i crkva bila u miru, ispunjena samo poštenim ljudima koji streme ka istini i koji se iskreno daju Bogu, tada bi bilo lako i njega samog prepoznati i možda ne bi više mogao da ima uporište u crkvi. Stoga, on zadržava te ljude i dopušta zlikovcima da nastave da čine zlo, lažovima da nastave da lažu, a onima koji ometaju da nastave to da rade, te kroz ta ometanja osigurava da crkva nikada nema mir i na taj način obezbeđuje svoj status. Pa, čim neko treba da bude izopšten, izolovan, uklonjen sa položaja, ili se tom osobom treba pozabaviti, šta on kaže? „Moramo dati ljudima šansu da se pokaju. Ima li osobe bez mana i iskvarenosti? Ima li ikog ko nije pravio greške? Moramo učiti da budemo tolerantni.” Braća i sestre porazmisle o tome i kažu: „Mi smo tolerantni prema onima koji istinski veruju u Boga i koji su počinili prestupe, ili prema onima koji su glupi i neuki, ali ne tolerišemo zle ljude. On je zao čovek.” Antihrist odgovara: „Kako je on zao čovek? On samo povremeno izgovara oštre reči; to nije zlo. Ljudi koji ubijaju i podmeću požare, oni su zaista zli.” Ali šta antihrist zapravo misli? „On je zao čovek? Da li je on zao koliko i ja? Ti nisi video šta sam ja uradio, ti ne znaš šta ja mislim u sebi. Kad bi znao, zar me ne bi pročistio? Da li razmišljaš o tome da ga pročistiš? Nema šanse! Neću ti dozvoliti da se baviš njime. Ko god to da pokuša, razbesneću se na njega, otežaću mu život! Ko god pokuša da ga se reši, izopštiću ga!” Ali, da li bi antihrist to rekao naglas? Ne, ne bi. Šta on onda radi? Prvo smiruje situaciju, stabilizujući stanje i pokazujući se sposobnim da vodi crkvu i da balansira različite sile, tako da crkva ne može bez njega. Zar njegov položaj nije na taj način osiguran? Kada je njegov položaj osiguran, zar time nije osiguran i njegov opstanak? To je ono što nazivamo prevrtljivošću. Zbog toga većina ljudi ne može da prozre takve osobe. Zašto ne može? Oni nikada ne govore istinu niti deluju olako. Šta god da im Višnji naloži da urade, oni to formalno izvrše; koje god knjige treba da se podele, oni ih podele; održavaju nekoliko sastanaka nedeljno i ne vode glavnu reč tokom sastanaka. Spolja gledano, sve deluje savršeno i bez greške, ne ostavljajući prostora za kritiku. Ali, postoji jedna stvar koju možete da raspoznate – oni se nikada ne bave zlim ljudima. Naprotiv, oni ih štite, stalno se zauzimaju za njih i brane ih. Zar to nije prevrtljivost? Šta je, u ovom slučaju, prevrtljivo u njihovom ponašanju, na šta treba da se fokusiramo? To mora da bude jasno. Oni nikada ne govore istinu, uvek izgovaraju laži da bi prevarili Božju kuću. Oni vide zle ljude kako čine zlo, ali se ne bave njima, uvek izglađuju situacije i praktikuju strpljenje i toleranciju. Sa kojim motivom oni to rade? Da li to rade da bi iskreno pomogli ljudima da nadopunjuju jedni druge i da budu tolerantni jedni prema drugima? (Ne.) Koji je onda njihov cilj? Oni žele da učvrste svoj uticaj, da stabilizuju svoj status. Oni znaju da, čim zli ljudi budu pročišćeni, oni će biti sledeći; to je ono čega se plaše. Stoga, zadržavaju zle ljude; dokle god su oni tu, status antihrista je osiguran. Kad bi zli ljudi bili pročišćeni, antihristi bi bili gotovi. Zli ljudi su njihov zaštitni kišobran, njihov štit. Tako da, ko god da razotkrije zle ljude ili predloži da zli ljudi budu pročišćeni, antihristi se ne slažu, govoreći: „Oni još uvek mogu da obavljaju svoje dužnosti, još uvek mogu da daju novac; u najmanju ruku, još uvek mogu da službuju!” Nalaze razloge i izgovore da brane zle ljude i, obično, ljudi koji nemaju sposobnost razlučivanja ne mogu da prepoznaju zlu nameru skrivenu u antihristima, nisu u stanju da je raspoznaju.

Da li postoje još neki primeri kada su prevrtljiva dela antihrista ostavila dubok utisak na vas? Neka neko podeli svoje iskustvo. (Bila je jedna sestra koja je bila starešina tima za širenje jevanđelja, i svakog meseca je uspevala da zadobije nekoliko ljudi, od kojih su neki bili nevernici. Antihrist je pogrešno protumačio radne aranžmane, govoreći da širenje jevanđelja treba prvenstveno da bude usmereno na ljude iste veroispovesti, a da su nevernici na drugom mestu, pa ako je glavni fokus bio na nevernicima, to je onda bilo ozbiljno kršenje radnog aranžmana. Čak je iskoristio Božje reči iz teksta „Upozorenje onima koji ne primenjuju istinu” kako bi detaljno analizirao to ponašanje. Zatim je naložio svima da glasaju, pitajući ih: „Može li takva osoba i dalje da upravlja?” U to vreme, bilo je mnogo novih vernika u crkvi, prisutnih tek godinu ili dve dana, koji nisu mogli to da shvate, pa su smatrali da je kršenje radnog aranžmana ozbiljna stvar i složili su se da se sestra smeni. Ta sestra je tada postala veoma negativna; nakon što ju je antihrist detaljno izanalizirao i osudio, osećala je da je i ona sama antihrist, da će je Bog sigurno isključiti, te je postala izuzetno negativna, izgubivši volju za životom. Pored toga, ovaj antihrist nam je takođe uskratio neke propovedi i besede Višnjeg, ne dopuštajući nam da ih slušamo. Tvrdio je da je beseda Višnjeg vrlo stroga i da bismo mi, kao novi vernici malog rasta, razvili predstave nakon slušanja. Spolja gledano, izgledalo je kao da brine o nama, ali u stvari, on se plašio da ćemo, ako budemo slušali propovedi Višnjeg, biti u stanju da ga raspoznamo, i tada ne bi mogao da nas kontroliše. Koristio je te naizgled razumne metode da manipuliše ljudima i da ih obmanjuje, te se činilo da je ono što je uradio logično i u skladu sa radnim aranžmanima Božje kuće.) Taj incident se svakako može opisati kao prevrtljiv. Svako ko se smatra antihristom uvek ima iste dosledne prakse kojih se drži, ni najmanje ih ne menja, uvek ima iste namere i usmeren je ka istim ciljevima u svemu što radi. Zar to ne dokazuje da su antihristi zaista demoni i zli duhovi? (Da.) Potpuno tačno. Opisati dela antihrista – tih demona i zlih duhova – kao prevrljiva, sasvim je prikladno i nimalo nije preuveličano.

Nakon što ste čuli ove primere, trebalo bi da ste stekli određeni uvid; da li ste počeli da razvijate neku spoznaju o prevrtljiim delima antihrista? Sve što uključuje prevrtljivo ponašanje, skrivene namere i motive, nisu dela normalne osobe niti dela poštene osobe, a svakako nisu dela čoveka koji stremi ka istini. Da li je to što takav čovek radi primenjivanje istine? Da li taj čovek štiti interese Božje kuće? (Ne.) Dakle, šta on radi? On prekida i rastura rad crkve, čineći zlo; on ne sledi Božji put niti podržava rad Božje kuće. To što on radi nije crkveni posao; on se samo pretvara da radi crkveni posao kako bi sledio svoj lični plan, dok zapravo štiti svoje lične interese i interese Sotone. Ima li još nekih primera? (Godine 2015. Višnji je izdao radni aranžman, nalažući nam da koristimo članak iz teksta „Probuđeni” kako bismo razgovarali o raspoznavanju lažnih starešina i o razlikama između prave i lažne crkve. Bio je jedan starešina u crkvi koji je upravo bio smenjen, koji je rekao da smo mi novi u veri u Boga i da imamo mali rast, te da smo previše površno razumeli radne aranžmane Višnjeg – Božja dela su nedokučiva i taj aranžman koji je Višnji izdao ima dublje značenje. Takođe je rekao: „Što se tiče istina o raspoznavanju lažnih starešina i antihrista, višnji je o tome već umnogome besedio i objasnio je to vrlo jasno. Da se radi o pukom raspoznavanju lažnih starešina i antihrista, da li bi bilo potrebe da se izda još jedan radni aranžman?” Nakon toga, izvukao je iz konteksta delove iz prethodnih radnih aranžmana, propovedi i beseda Višnjeg, sastavljajući materijal od desetina hiljada reči kako bi naveo braću i sestre na pogrešan put, navodeći nas da, umesto toga, tumačimo tekst „Probuđeni”. U to vreme, bili smo navedeni na stranputicu i nismo se fokurisali na raspoznavanje lažnih starešina i antihrista. Kasnije, taj čovek je bio razotkriven kao antihrist. Plašio se da će, ako svi počnu da raspoznaju lažne starešine i antihriste, otkriti njegova zla dela i raspoznati ga, pa nas je namerno zavodio da tumačimo tekst „Probuđeni” umesto toga.) To je bio trik, taktika odvraćanja i skretanja pažnje kako niko ne bi obraćao pažnju na njega. Zar vam ta metoda ne zvuči poznato? Kada se velika crvena aždaja suočava s krizom, poput unutrašnje nestabilnosti u svom političkom sistemu ili javnih planova za štrajkove ili pobune, koristi istu ovu taktiku – skretanje pažnje. Često koristi tu metodu. Kad god nastane kriza, velika crvena aždaja izaziva paniku zbog rata, podstiče patriotizam, zatim neprekidno pušta filmove o otporu i patriotizmu ili širi lažne vesti da bi podstakla nacionalistička osećanja i skrenula pažnju. Velika crvena aždaja ima skrivene motive kada to čini i krije neizrečene ciljeve – to je prevrtljivo ponašanje. Ko je predak antihrista? To je velika crvena aždaja, đavo. Priroda njihovih dela potpuno je ista, kao da su u dosluhu jedno s drugim. Odakle dolaze planovi i metode antihrista? Naučili su ih od svojih predaka, đavola i Sotone. Sotona prebiva u njima, pa je za njih sasvim normalno da postupaju na prevrtljiv način; to potpuno otkriva njihovu narav antihrista.

(Bože, želim da podelim jedan primer. Ovaj slučaj antihrista dogodio se u pastoralnom području Jidžin. Bilo je to negde u proleće 2012. godine. Antihrist po imenu An širio je mnoge zablude u različitim crkvama i čak je napisao knjižicu pod naslovom „Šta Bogu najviše znači pre nego što napusti zemlju”, koju je privatno delio svim crkvama. Tvrdio je da Bogu, pre nego što napusti zemlju, najviše znači to da li će Božji izabrani narod slušati čoveka kojeg koristi Sveti Duh nakon što On ode, pa bi trebalo da razumemo Božje namere; i da je sada dovoljno da samo čitamo propovedi, besede i radne aranžmane čoveka kojeg koristi Sveti Duh, kao zamena za potrebu da jedemo i pijemo Božje reči. Mnoga braća i sestre su zbog toga bila navedena na pogrešan put; prestali su da jedu i piju Božje reči, što je bio cilj koji je imao antihrist. Podmuklost antihrista ležala je u tome što je, pod plaštom svedočenja o čoveku kojeg koristi Sveti Duh, odvlačio ljude od Božjih reči, te su prestali da jedu i piju Božje reči, dok je ujedno izazivao kod ljudi osećaj da on duboko razume Božje srce. Razmišljao je o tome šta Bogu znači pre nego što ode, pa su ga ljudi veoma cenili i obožavali.) Zašto je uzdizao čoveka kojeg koristi Sveti Duh? Čovek kojeg koristi Sveti Duh je čovek, kao i on sam. Uzdižući čoveka kojeg koristi Sveti Duh, zapravo je navodio ljude da obožavaju i uzdižu njega; to je bio njegov cilj. Ne možemo samo da prosuđujemo da li je ono što je on rekao ispravno ili pogrešno; moramo da sagledamo posledice i ciljeve koje su njegove reči postigle; to je ključno. Dakle, njegova svrha u uzdizanju čoveka kojeg koristi Sveti Duh zapravo je bila da uzdigne sebe; to je bio njegov cilj. Znao je da se sigurno niko neće protiviti uzdizanju čoveka kojeg koristi Sveti Duh i da bi se ljudi složili s njim i uzdigli ga. Ali, kada bi sebe direktno uzdigao i kada bi svedočio o sebi, ljudi bi ga mogli razotkriti, prepoznati i odbaciti. Stoga je antihrist primenio taktiku uzdizanja čoveka kojeg koristi Sveti Duh kako bi postigao sopstveno uzdizanje i svedočenje o sebi; to je bila podmuklost antihrista. Postupci antihrista Ana bili su veoma prevrtljivi, bilo je lako navesti ljude na stranputicu – to je tipičan primer antihrista. Božji izabrani narod treba iz tog primera da nauči da raspoznaje ljude, da razume prevrtljive aspekte antihrista, kao i uobičajene metode i sredstva kojima se služe kako bi uspeli da navedu ljude na pogrešan put. Veoma je korisno da ljudi razumeju te aspekte kako bi mogli da prepoznaju antihriste. Ko još ima neki primer koji želi da podeli?

(Bože, imam i ja slučaj antihrista koji bih da podelim. Ovaj incident se dogodio u pastoralnom području Henan. Oko 2011. godine, antihrist po imenu Ju, lažna starešina koja je bila smenjena, dobila je od crkve zadatak da nadgleda posao čišćenja zato što je bila nadarena i imala je neko radno iskustvo. U to vreme, Višnji je izdao radni aranžman da se temeljno razotkriju i uklone lažne starešine i antihristi. Ju, koja je volela status, videla je to kao priliku da se vrati na poziciju. Pod izgovorom da sprovodi radni aranžman, neprekidno je razgovarala sa braćom i sestrama o tome kako slediti tok dela Svetog Duha i fokusirati se na raspoznavanje lažnih starešina i antihrista. Međutim, nije razgovarala o načelima po kojima se oni mogu raspoznati, već nas je navodila da usmerimo pažnju na starešine i delatnike. Na svakom sastanku pitala bi braću i sestre da govore o učinku starešina i delatnika. Pošto bismo nešto ispričali, dohvatila bi se nekih odstupanja i otkrila iskvarene naravi u njihovom radu, pri čemu bi preuveličala prirodu tih problema, odmah ih etiketirala kao lažne starešine i oni bi bili smenjeni. Nakon toga bi stalno svedočila braći i sestrama o tome kako je uklonila te lažne starešine i delatnike, te im se činilo da je pronicljiva i sposobna u svom radu. U stvarnosti, njen cilj je bio da iskoristi smenjivanje tih starešina i delatnika kao priliku da se vrati i nastavi da radi kao starešina. S obzirom da ih je Ju navela na pogrešan put, braća i sestre su, sagledavši otkrivenu iskvarenost starešina i delatnika i odstupanja u njihovom radu, počeli da se pitaju da nisu to lažne starešine, pa su čak počeli da sumnjaju u crkvene starešine na svim nivoima i prestali su normalno da sarađuju u radu sa starešinama i delatnicima. Mnoge starešine i delatnici slabog rasta takođe su u velikoj meri bili ograničeni, živeći u stanju pasivnosti i opreza, nesposobni da normalno obavljaju svoje dužnosti, što je dovelo do haosa u crkvi. U to vreme, mnogi su obožavali tu ženu antihrista, koja je uspela da navede na stranputicu i kontroliše desetak crkava. Čak i nakon što je bila razotkrivena, neki ljudi još uvek nisu mogli da je raspoznaju, verujući da je ona podržavala rad crkve, a neki su je čak i branili.) Šta se kasnije desilo sa braćom i sestrama koji su bili navedeni na pogrešan put? (Kroz razgovor u zajedništvu i pomoć, neki su stekli sposobnost da prepoznaju antihrista i spašeni su, dok su neki, bez obzira na to koliko su razgovarali sa drugima, ostali tvrdoglavi i odlučni da slede antihrista, te su ti ljudi na kraju bili isključeni.) Da li sada većina ljudi raspoznaje tog antihrista? (Imaju sada neku sposobnost raspoznavanja.) Oni koji ostaju tvrdoglavi i nepromenjenog stava zaslužuju da propadnu; takav ishod čeka svakog ko sledi antihrista.

Upravo smo razgovarali o različitim načinima na koje antihristi ispoljavaju prevrtljivo ponašanje. Hajde da sada sve to sažmemo. Koju suštinu i narav takvo ponašanje antihrista izražava? (Rđavost.) To je narav koju prvenstveno karakteriše rđavost. Možemo li onda reći da ljudi koji imaju rđavu narav obično postupaju prevrtljivo, i da oni koji postupaju prevrljivo imaju veoma rđavu narav? (Da.) Da li je to logično rasuđivanje? Iako, spolja gledano, to donekle izgleda kao rasuđivanje, u stvari, upravo tako stoje stvari – ljudi koji imaju rđavu narav često postupaju prevrtljivo. Priroda-suština antihrista koji se ponaša prevrtljivo potiče od Sotone; sasvim je jasno da su oni slični đavolima i Sotoni. Posmatrajući ponašanje antihrista, možeš da razumeš postupke đavola i Sotone. Pravi đavoli, Sotona i velika crvena aždaja postupaju još ozbiljnije od toga. Čak i običan antihrist može da postupa tako prevrtljivo, koristeći pametne taktike, pričajući bez ikakvih propusta, tako da ispada nemoguće da mu iko pronađe grešku ili da ga uhvati. A u kojoj meri to tek rade stari đavoli i Sotona! Posmatrano iz perspektive prevrtljivog ponašanja antihrista, obični ljudi bez statusa, koji retko komuniciraju ili se retko otvaraju drugima, koji postupaju netransparentno i ne žele da drugi znaju o čemu razmišljaju ili šta planiraju da urade u dubini svoje duše i ne žele da drugi znaju njihove namere, koji se skrivaju negde duboko i vrlo su stegnuti — zar njihovi govori i postupci ne bi isto tako odavali nagoveštaj prevrtljivosti? Ako se takvi ljudi ne klasifikuju kao antihristi, onda nesumnjivo hodaju putem antihrista. To je sigurno. Oni koji hodaju putem antihrista, ako ne prihvataju orezivanje niti slušaju sugestije drugih, a posebno ako ne prihvataju istinu, čim steknu status, neminovno će postati antihristi; to je samo pitanje vremena. Ako neki ljudi imaju toliko rđavu narav, ako su nekada hodali putem antihrista i ako su pokazali neke sličnosti sa antihristima, ali ako se, nakon što prihvate orezivanje, pokaju, ako mogu da prihvate istinu, da napuste svoj prethodni put i da se okrenu i primene istinu, kakav će biti rezultat toga? Takva promena će ih još više udaljiti od puta antihrista, olakšavajući im da uđu na pravi put verovanja u Boga i tada će imati nadu da budu spaseni. To je sve što se tiče razgovora na temu kako antihristi ispoljavaju prevrtljivo ponašanje; sledeći razgovor koji ćemo voditi biće o tome kako antihristi ispoljavaju samovoljno i diktatorsko ponašanje.

II. Detaljna analiza samovoljnog i diktatorskog ponašanja antihristȃ i načina na koji ljude prisiljavaju da im budu poslušni

Antihristi postupaju samovoljno i diktatorski, nikada ne razgovaraju u zajedništvu niti se konsultuju sa drugima, rade kako im je volja i prisiljavaju druge da im budu poslušni. Moglo bi se reći da, bez obzira na to šta antihristi rade, koje god aranžmane ili odluke da donesu, oni ne razgovaraju sa drugima, ne postižu dogovore, ne traže istinu kako bi razrešili probleme i ne traže načela koja bi trebalo da primene u obavljanju svojih dužnosti. Štaviše, oni ne dozvoljavaju ljudima da razumeju zašto stvari rade na određeni način, te ljudi ostaju zbunjeni i u obavezi da ih slušaju. Ako neko nešto ne razume i postavi mu pitanje, antihrist nije voljan da o tome razgovara niti da to objasni. Kakvu situaciju antihrist po tom pitanju želi da zadrži? Niko ne sme da zna detalje; niko nema pravo da bude obavešten. Antihristi rade šta im je volja, i ono što oni misle da je ispravno mora u potpunosti da se sprovede. Drugi nemaju pravo da to dovode u pitanje, a još manje su kvalifikovani da rade u saradnji sa antihristima; njihova uloga je da samo budu poslušni i da se pokore. Kako antihrist na to gleda? „Pošto ste me izabrali za starešinu, pod mojom ste upravom i morate da me slušate. Ako ne želite da me slušate, onda nije trebalo da me izaberete. Ako me izaberete, morate me slušati. Ja imam poslednju reč u svemu!” U njegovim očima, kakav je odnos između njega i braće i sestara? On je taj koji izdaje naređenja. Braća i sestre ne mogu da analiziraju šta je ispravno, a šta pogrešno, ne mogu da se raspituju niti im je dozvoljeno da ga optuže, raspoznaju, da mu postavljaju pitanja ili da u njega sumnjaju; sve to je zabranjeno. Antihrist treba samo da predloži planove, izjave i metode, a svi moraju da aplaudiraju i da se bez pogovora slože. Nije li to pomalo prisilno? Kakva je to taktika? To je samovoljno i diktatorsko ponašanje. Kakva je to narav? (Zlobna.) Na prvi pogled, „samovoljno” se odnosi na samostalno donošenje odluka, na situacije kada osoba ima poslednju reč; a „diktatorsko” znači da, nakon što neko samostalno donese neki sud ili odluku, svi ostali moraju to da sprovedu i nemaju pravo da ispolje različita mišljenja ili da kažu nešto drugo, pa čak ni da postave pitanja. Ponašati se samovoljno i diktatorski znači da, kada se suoči sa nekom situacijom, antihrist razmišlja i razmatra tu situaciju sam pre nego što donese odluku o tome šta da uradi. On samostalno iza kulisa donosi odluke o tome kako nešto da se uradi, bez tuđeg uplitanja; čak ni njegovi saradnici, kolege ili starešine višeg ranga ne mogu da se umešaju – to znači ponašati se samovoljno i diktatorski. Bez obzira na situaciju s kojom se suočavaju, oni koji se tako ponašaju uporno nastavljaju da o svemu razmišljaju u sebi, lupaju glavu promišljanjima i nikada se ne konsultuju s drugima. U sebi razmišljaju o svemu i svačemu, ali šta zapravo misle, to niko ne zna. Zašto niko to ne zna? Zato što ne progovaraju. Neki bi mogli da pomisle da je to zato što nisu pričljivi, ali da li je to stvarno tako? To nije pitanje tipa ličnosti; to je svojevoljna odluka da se drugi drže u neznanju. Oni žele da stvari rade sami i imaju vlastite proračune. Šta proračunavaju? Njihovi proračuni se vrte oko njihovih ličnih interesa, statusa, slave, dobiti i ugleda. Razmišljaju o tome kako da postupaju u svoju korist, kako da zaštite svoj status i reputaciju od štete, kako da postupaju a da drugi ne uspeju da ih prozru, i najvažnije, kako da sakriju svoje postupke od Višnjeg, nadajući se da će na kraju imati neke pogodnosti, a da pritom nikom ne otkriju svoje slabosti. Oni razmišljaju: „Ako slučajno pogrešim i kažem nešto pogrešno, svi će me prozreti. Ako neko progovori bez dozvole i prijavi me Višnjem, Višnji bi mogao da me smeni, te ću izgubiti svoj status. Osim toga, ako uvek budem razgovarao s drugima, zar moje ograničene sposobnosti neće postati svima očigledne? Zar me drugi neće potcenjivati?” Sada Mi recite da li bi bilo dobro ili loše kada bi ih ljudi zaista prozreli? U stvari, za one koji streme ka istini, za poštene ljude, i nije previše važno ako ih neko prozre ili ako izgube malo ugleda ili reputacije. Ne čini se da su takvi ljudi previše zabrinuti zbog toga; deluje kao da su manje toga svesni i ne pridaju tome previše značaja. Ali antihristi su sušta suprotnost; oni ne streme ka istini i smatraju da su njihov status, kao i gledišta i stavovi drugih prema njima važniji od samog života. Zamoliti ih da kažu ono što misle ili da govore istinu izuzetno je teško; možda čak ne bi bile dovoljne ni razne pogodnosti koje im se mogu ponuditi. Kada bi ih zamolili da otkriju svoje tajne ili nešto iz privatnog života, to bi bilo još teže – možda to ne bi učinili čak ni po cenu svog života. Kakva je to priroda? Može li takva osoba da prihvati istinu? Može li da bude spasena? Sasvim sigurno da ne može. Na kraju krajeva, „Vuk dlaku menja, ali ćud nikada”.

Antihristi pridaju poseban značaj svom samopoštovanju, statusu, ugledu i svemu što može da održi njihovu moć. Ti razgovaraš s njima, govoreći: „U obavljanju crkvenog posla, bilo da se radi o spoljnim pitanjima ili unutrašnjoj administraciji, o promenama po pitanju zaposlenih ili o bilo čemu drugom, moraš da razgovaraš sa braćom i sestrama. Prvi korak u učenju saradnje s drugima je da naučiš da razgovaraš sa njima. Razgovor u zajedništvu nije pričanje u prazno ili puko izražavanje tvoje negativnosti ili pobune protiv Boga. Ne bi trebalo da ispoljavaš svoje negativne ili buntovne stavove kako bi uticao na druge. Glavna poenta je da se razgovara o tome kako pronaći načela u Božjim rečima i kako razumeti istinu.” Međutim, koliko god ti razgovarao o istini, to ih ne može pokrenuti niti ih navesti da promene svoja načela i pravac po pitanju toga kako postupaju i ponašaju se. Kakva je to narav? Blago rečeno, to je nepopustljivost; strože rečeno, to je zloba. Zapravo, nazvati to zlobom sasvim je prikladno. Razmisli o vuku koji drži ovcu u svojim čeljustima i uživa u svom plenu; u pokušaju da pregovaraš s njim, ti kažeš: „Daću ti zeca umesto nje, pa pusti ovcu, važi?” Ali, vuk na to neće pristati. Zatim kažeš: „Daću ti kravu, šta kažeš na to?” On sigurno neće pristati. On će prvo pojesti ovcu, a zatim će krenuti na kravu. Nije mu dovoljna samo jedna opcija; on želi obe. Kakva je to narav? (Nezasito pohlepna i izuzetno zlobna.) Itekako je zlobna! Na sličan način, u vezi sa izuzetno zlobnom naravi antihrista, razgovori o istini, orezivanje ili savetovanje ne pomažu. Ništa od toga ne može da promeni njihovu duboko ukorenjenu težnju za statusom niti njihovu želju da kontrolišu druge, osim ako im ne ponudiš viši status ili veće pogodnosti. U suprotnom, oni sasvim sigurno neće pustiti plen koji im je već u ustima. Šta znači to potpuno odbijanje da puste? To znači da, kada jednom steknu određeni status, iskoristiće tu priliku da se energično istaknu i hvališu. Čime se hvališu? Ističu svoju nadarenost i različite talente, svoje poreklo, obrazovanje, vrednost i status u društvu, hvaleći se i razmećući se koliko su sposobni i vešti, kako mogu da se poigravaju sa ljudima i manipulišu njima i kako mogu njima da upravljaju. Kada to čuju ljudi koji nemaju istinu niti imaju sposobnost raspoznavanja, misle da su takvi antihristi zaista impresivni; sami se osećaju inferiorno i spremno se pokoravaju kontroli antihrista.

Neki antihristi su posebno lukavi i otišli su daleko u svom spletkarenju. Oni se pridržavaju vrhunske sotonske filozofije, a to je da retko progovaraju u bilo kojoj situaciji i da ne izražavaju olako svoj stav u bilo kojoj situaciji s kojom se suoče, i da progovaraju samo kada su na to apsolutno primorani. Naprosto, oni pažljivo osmatraju svačije postupke, kao da im je cilj da potpuno razumeju i prozru one oko sebe pre nego što progovore ili delaju. Najpre identifikuju one koji mogu da budu njihov plen, te takvi ljudi postaju njihovi pomagači, a zatim i one od kojih treba da se čuvaju kao svojih „političkih neprijatelja”. Ponekad ne progovaraju niti zauzimaju stav, već samo ćute, ali u isto vreme razmišljaju i proračunavaju u sebi; takvi pojedinci su lukavi u duši i retko progovaraju. Da li biste rekli da je takav čovek prilično zlokoban? Ako često ne progovara, kako možeš da ga razotkriješ? Da li je lako prozreti ga? To je veoma teško. Srca takvih ljudi su potpuno ispunjena sotonskom filozofijom. Nije li to prevrtljivost? Antihristi veruju da će ih, ako previše pričaju tako što stalno izražavaju svoje stavove i razgovaraju s drugima, svi prozreti; misliće da im nedostaje dubina, da su oni samo obične osobe i neće ih poštovati. Šta za antihrista znači gubitak poštovanja? To znači da time gubi svoj ugledni status u srcima drugih i da izgleda prosečno, neuko i obično. To je nešto što antihristi ne žele da vide. Stoga, kada vide da se drugi u crkvi uvek otvaraju i da priznaju svoju negativnost, svoje buntovništvo protiv Boga, svoje greške koje su juče počinili ili nepodnošljiv bol koji osećaju jer danas nisu bili iskreni, antihristi smatraju da su ti ljudi glupi i naivni, jer sami tako nešto nikada ne bi priznali i čuvali bi svoje misli u tajnosti. Neki ljudi retko progovaraju zbog slabog kova, prostodušnosti ili nedostatka složenih misli, ali kada antihristi retko progovaraju, to nije iz istog razloga; to je problem naravi. Antihristi retko progovaraju kada se susreću sa drugim ljudima i ne izražavaju olako svoje stavove. Zašto ne izražavaju svoje stavove? Prvo, sigurno im nedostaje istina i ne umeju da prozru stvari. Ako progovore, mogu da pogreše i da ih onda drugi ljudi prozru; boje se da drugi ne gledaju na njih sa visine, pa se pretvaraju da su ćutljivi i glume da su dubokoumni, tako da drugi ne mogu da ih procene, a pritom deluju mudro i ugledno. Sa takvom fasadom, ljudi se ne usuđuju da potcene antihriste, a kad vide njihovu naizgled smirenu i pribranu spoljašnjost, još ih više poštuju i ne usuđuju se da ih omalovaže. To je prevrtljiv i rđav aspekt antihrista. Oni svoje stavove ne izražavaju olako, jer većina njihovih stavova nije u skladu sa istinom, već su to puke ljudske predstave i uobrazilje, nedostojne da se iznesu na videlo. Zato oni ćute. Unutar sebe se nadaju da će dobiti neko duhovno prosvetljenje koje bi mogli izneti da bi zadobili divljenje, ali pošto im to nedostaje, ostaju ćutljivi i skriveni tokom razgovora o istini, vrebajući u senci poput duha koji čeka dobru priliku. Kada vide da drugi iznose istinu na svetlo, smišljaju načine kako to da prisvoje, te izražavaju to isto na drugi način kako bi se istakli. Eto koliko su antihristi lukavi. Šta god da rade, trude se da se istaknu i da budu superiorni, jer su samo tako zadovoljni. Ako nemaju priliku, najpre se pritaje i zadržavaju svoje stavove za sebe. To je lukavstvo antihrista. Na primer, kada Božja kuća izda propoved, neki ljudi kažu da zvuči kao Božje reči, dok drugi misle da više liči na besedu Višnjeg. Ljudi koji su relativno prostodušni kažu ono što im je na umu, ali antihristi, čak i ako imaju neko mišljenje o tome, ne otkrivaju ga. Oni posmatraju i spremni su da prate mišljenje većine, ali u stvarnosti ni sami ne mogu u potpunosti to da shvate. Mogu li tako vešti i lukavi ljudi da razumeju istinu i da imaju sposobnost istinskog rasuđivanja? Šta može da prozre neko ko ne razume istinu? Takav čovek ne može ništa da prozre. Neki ljudi ne mogu ništa da prozru, a ipak se pretvaraju da su dubokoumni; zapravo, njima nedostaje sposobnost rasuđivanja i boje se da će ih drugi prozreti. Ispravan stav u takvim situacijama je sledeći: „Ne možemo ovo da prozremo. Pošto ne znamo, ne bi trebalo nemarno da govorimo. Ako kažemo nešto pogrešno, to može da ima negativan uticaj. Sačekaću da vidim šta kaže Višnji.” Nije li to iskreno rečeno? Te reči su tako jednostavne, pa zašto ih antihristi onda ne koriste? Znajući svoja ograničenja, oni ne žele da ih drugi ljudi prozru; ali, iza toga se krije i ogavna namera – biti obožavan. Zar to nije ono što je najodvratnije? Nakon što su svi izrekli svoje mišljenje, videvši da većina kaže da su to Božje reči, a nekolicina kaže da nisu, antihrist takođe oseća da propoved možda nije Božja reč, ali to ne iznosi otvoreno. On kaže: „Ne mogu brzopleto da sudim o tome; složiću se sa većinom.” Ne priznaje da mu nedostaje uvid, već koristi takav pristup da se prikrije i sakrije, i sve vreme misli da je vrlo mudar, da su njegove metode izuzetne. Onda, dva dana kasnije, kada Božja kuća objavi da je propoved bila Božja reč, antihrist odmah kaže: „Vidiš, šta sam ti rekao? Sve vreme sam znao da je to božja reč, ali brinuo sam zbog slabosti onih među vama koji je nisu prepoznali, pa nisam to mogao da kažem. Da sam rekao da su to božje reči, zar vas ne bih osudio? Kako biste tada bili tužni! Kako bih mogao biti miran znajući koliko ste slabi? Kakav bih ja starešina tad bio?” Kakav je on majstor prerušavanja! Postoje namere i ciljevi iza svega što antihristi kažu; kad god otvore usta, to je da bi sami sebe pohvalili, da bi se razmetali svojim postignućima, dobrim delima koje su ranije počinili i slavnim trenucima iz prošlosti. Kad god da progovore, uvek pričaju o tome. Oni koji ne mogu da ih prozru, obožavaju ih, dok oni koji ih prozru smatraju da su to krajnje podmukli i lažljivi ljudi – antihrist nikada ne priznaje svoje nedostatke. Antihristi delaju u tajnosti i govore dvosmisleno; većina toga što govore su besmislice; oni nisu u stanju ništa da prozru niti da razumeju ikakvu istinu. Što je još gore, oni se pretvaraju da razumeju istinu, iako je uopšte ne razumeju, i žele da budu uključeni u sve, žele da donose odluke i da u svemu imaju poslednju reč, dok niko oko njih nema nikakva prava da išta o tome zna. U kakvu situaciju to na kraju vodi? Iako se, spolja gledano, čini da su antihristi odani i da su spremni da plate cenu, svi koji sarađuju sa njima ili koji obavljaju svoju dužnost sa njima osećaju da to u stvari nije slučaj. Čak ni oni koji su godinama bili bliski sa antihristima ne mogu da ih prozru niti znaju šta su oni zapravo sposobni da urade – većina ljudi ne može da ih prozre. Sve što govore jesu laži i prazne reči, dvolične i obmanjujuće reči. Oni žele da budu uključeni u sve i da donose sve odluke, ali čim donesu odluku, ne preuzimaju odgovornost za moguće posledice i nalaze razloge da opravdaju takvo ponašanje. Nakon što donesu odluku, puštaju druge da obavljaju posao, dok oni nastavljaju da se mešaju u neke druge stvari. Što se tiče toga da li je prvobitna stvar urađena, da li je sprovedena, kolika je delotvornost sprovođenja, da li većina drugih ljudi ima ikakvo mišljenje o pristupu, da li to šteti interesima Božje kuće i da li braća i sestre imaju svoje mišljenje o tome, njih je baš briga za to, ponašaju se kao da to nije njihova stvar, kao da to nema nikakve veze s njima – uopšte se ne brinu o tome. O čemu se jedino brinu? Brinu se jedino o stvarima u kojima mogu da se istaknu i da zadobiju divljenje drugih; nikada ne propuštaju priliku da to učine. U svom radu, oni ne rade ništa osim što daju naređenja i sprovode pravila. Sposobni su samo da igraju igre moći i da manipulišu ljudima, dok su u potpunosti zadovoljni sobom i misle da su postigli uspeh u svom radu. Potpuno su nesvesni posledica svog načina rada – oni štete Božjem izabranom narodu, izazivaju prekide i ometanja u radu crkve. Oni ometaju sprovođenje Božje volje i pokušavaju da uspostave svoje nezavisno carstvo.

„Ponašati se samovoljno i diktatorski, nikada ne razgovarati sa drugima i prisiljavati druge da im budu poslušni” – šta pretežno znači takvo ponašanje antihrista? Njihova je narav rđava i zlobna, a posedovanje izrazito snažne želje da kontrolišu druge prevazilazi granice normalne ljudske razumnosti. Pored toga, kakvo je njihovo shvatanje ili stav prema dužnosti koju obavljaju? Po čemu se to razlikuje od onih koji iskreno obavljaju svoju dužnost? Oni koji iskreno obavljaju svoju dužnost tragaju za načelima u onome što rade, što je osnovni zahtev. Ali kako antihristi shvataju dužnost koju obavljaju? Kakva se narav i suština otkrivaju kroz obavljanje njihove dužnosti? Oni zauzimaju visok položaj i sa visine gledaju na one ispod sebe. Čim su izabrani da vode, počinju da gledaju na sebe kao na osobe od statusa i identiteta. Oni ne prihvataju svoju dužnost od Boga. Po sticanju određenog položaja, osećaju da je njihov status važan, da je njihova moć velika, a njihov identitet jedinstven, što im omogućava da gledaju na druge s visine. Istovremeno, misle da mogu da izdaju zapovesti i da postupaju u skladu sa sopstvenim zamislima, i da ne moraju da imaju bilo kakve sumnje u vezi sa tim. Misle da mogu da iskoriste priliku obavljanja dužnosti kako bi zadovoljili svoju žudnju za autoritetom, kako bi zadovoljili svoju želju i ambiciju da vladaju i da snažno vode druge. Moglo bi se reći da osećaju da konačno imaju priliku da budu neosporni u svom autoritetu. Neki kažu: „Ispoljavanja antihrista ogledaju se u samovoljnom i diktatorskom ponašanju, i u činjenici da nikada ne razgovaraju s drugima. Iako naš starešina takođe ispoljava narav i otkrivenja antihrista, on često razgovara sa nama!” Da li to znači da on nije antihrist? Antihristi ponekad mogu da se pretvaraju; nakon što obave krug razgovora sa svima i razumeju i dokuče svačije misli – utvrđujući ko se slaže sa njima, a ko ne – oni ljude kategorizuju. Što se tiče stvari kojima će se baviti u budućnosti, komuniciraju samo s onima s kojima su u dobrim odnosima i sa kojima su kompatibilni. Oni koji se sa njima ne slažu, često o većini svari ostaju u neznanju, a antihristi im mogu čak uskratiti i knjige Božjih reči. Da li ste se vi ikada tako ponašali, samovoljno i diktatorski, nikada ne razgovarajući s drugima? Samovoljno i diktatorsko ponašanje se svakako ispoljava, ali to nužno ne znači da nikada ne nećeš razgovarati s drugima; povremeno ćeš možda razgovarati. Međutim, nakon razgovora, stvari se i dalje dešavaju onako kako si ti rekao. Neki ljudi misle: „Iako smo razgovarali, ja sam zapravo odavno već utvrdio plan. Razgovaram s tobom samo formalnosti radi, samo da ti dam do znanja da imam svoja načela u onome što radim. Zar misliš da ne znam tvoju meru? Na kraju krajeva, ipak ćeš morati da me slušaš i da pratiš moj put.” U stvari, oni su već odavno u svom srcu odlučili. Oni veruju: „Slatkorečiv sam i mogu da preokrenem bilo koju raspravu u svoju korist; niko ne može da me nadglasa, pa će se sve prirodno odvijati prema mom vođstvu.” Oni su daleko unapred napravili svoje proračune. Da li takva situacija postoji? Samovoljno i diktatorsko ponašanje nije nešto što se povremeno slučajno otkrije; to ponašanje kontroliše određena narav. Možda ne izgleda da se ponašaju samovoljno i diktatorski na osnovu njihovih postupaka ili načina na koji pričaju, ali iz njihove naravi i prirode njihovih dela, oni se zaista ponašaju samovoljno i diktatorski. Oni obavljaju formalnosti i „slušaju” tuđa mišljenja, dozvoljavaju drugima da govore, obaveštavaju ih o detaljima situacije, diskutuju o onome što Božje reči zahtevaju – ali koriste određenu retoriku ili fraze kako bi usmerili druge da se slože sa njima. A koji je konačan rezultat? Sve se odvija po njihovom planu. To je njihova podmukla strana; to se takođe naziva prisiljavanje drugih da im budu poslušni, to je vrsta „blage” prisile. Oni misle: „Ne slušaš, zar ne? Ne razumeš, zar ne? Hajde da ti objasnim.” Dok objašnjavaju, oni pletu i uvijaju svoje reči i pri tom navode druge da poveruju u njihovu logiku. Nakon što ih navedu, ljudi slušaju i misle: „To što ti kažeš je ispravno; uradićemo kako ti kažeš, nema potrebe da više budemo tako ozbiljni.” I tako antihristi budu zadovoljni. Većina ljudi ne može da razluči njihove reči. Da li vi imate sposobnost rasuđivanja? Šta bi trebalo da radite kada se suočite sa takvim situacijama? Na primer, kada se sa nečim suočiš, osećaš da postoji problem; ne možeš tačno da odrediš u čemu je problem u tom trenutku, ali osećaš da si prisilijen da budeš poslušan. Šta bi tada trebalo da uradiš? Trebalo bi da tražiš relevantna načela, da potražiš uputstva Višnjeg ili da popričaš sa tom osobom. Pored toga, oni koji razumeju istinu mogu zajedno da raspravljaju i razgovaraju o tome. Ponekad će ti delo i uputstva Svetog Duha omogućiti da razumeš probleme u predlozima ili teorijama koje su predložili antihristi ili oni koji hodaju putem antihrista, i njihove skrivene motive. Kroz razgovor, možeš doći do razumevanja. Ali, ti možda ne razgovaraš sa drugima, već misliš: „To nije veliki problem, neka radi kako hoće. Na kraju krajeva, ja nisam primarno odgovoran, ne moram time da se bavim. Neću biti odgovoran ako nešto krene po zlu; on će snositi tu odgovornost.” Kakvo je to ponašanje? To je primer nekoga ko nije odan u svojoj dužnosti. Kada neko nije odan u svojoj dužnosti, zar to ne znači isto što i izdati interese Božje kuće? To je nalik Judi! Mnogi ljudi, kada se suoče sa ugnjetavajućom silom, na kraju pristaju i slože se sa onima koji se razmeću tom silom, čime ispoljavaju nelojalnost prema svojoj dužnosti. Bez obzira da li se suočavaš sa antihristom ili sa nekim ko se ponaša nepromišljeno i prisiljava te da mu budeš poslušan, kojih načela bi trebalo da se pridržavaš? Koji put treba da slediš? Ako osećaš da ono što radiš ne protivreči niti odstupa od Božjih reči i radnih aranžmana, moraš da budeš postojan. Držati se istine je ispravno i Bog to odobrava, ali klanjanje Sotoni i pravljenje kompromisa sa Sotonom, sa rđavim silama, sa zlim ljudima, to je izdajničko ponašanje, to je zlodelo koje Bog mrzi i proklinje. Kada se antihristi suoče sa nekim ko se s njima raspravlja, često kažu: „Ja po tom pitanju imam poslednju reč i to mora da se uradi na moj način. Ako nešto pođe po zlu, ja ću preuzeti odgovornost!” Koju narav predstavlja ta izjava? Može li neko ko tako govori i postupa da ima normalnu ljudskost? Zašto prisiljavaju druge da im budu poslušni? Zašto ne tragaju za istinom da bi razrešili probleme kada se pojave? Zašto ne mogu da utvrde načela primene istine? To dokazuje da im nedostaje istina. Možete li vi da raspoznate u čemu je problem sa tom izjavom? Izgovaranje takvih reči sasvim je dovoljno da se dokaže da neko ima narav antihrista; to je ponašanje antihrista. Međutim, lukaviji antihrist, u strahu da ga drugi ne raspoznaju, mora da kaže neke stvari sa kojima se svi slažu i koje se čine ispravnim kako bi stekao uporište i postigao svoj cilj navođenja ljudi na pogrešan put. A potom će razmišljati o tome kako da kontroliše Božji izabrani narod.

Ispoljavanja samovoljnog i diktatorskog ponašanja antihrista bi trebalo da budu vrlo česta, jer se takvo ponašanje, narav i kvalitet mogu videti kod svake iskvarene osobe, a kamoli kod antihrista. Možete li da se setite nekih primera kada ste se vi ponašali samovoljno i diktatorski? Na primer, ako ti neko kaže da ti dobro stoji kratka kosa, a ti odgovoriš: „Šta je toliko dobro u kratkoj kosi? Ja više volim dugu kosu i postupaću kako mi se sviđa.” Da li je to samovoljno i diktatorsko ponašanje? (Nije.) To je samo lični izbor, deo normalne ljudskosti. Neki ljudi vole da nose naočare iako nisu kratkovidi. Ako ih neki ljudi osude, govoreći: „Ti samo pokušavaš da izgledaš dobro, zapravo ti naočare nisu potrebne!” A oni odgovore: „Pa šta ako to radim? I dalje ću ih nositi!” Da li je to samovoljno i diktatorsko ponašanje? Ne, to je lična sklonost, u krajnoj liniji, to je svojevoljno ponašanje i ne uključuje nikakav problem u njihovoj naravi; možda će prestati da nose naočare nakon nekoliko dana, ako im tako odgovara. Dakle, šta uglavnom uključuje samovoljno i diktatorsko ponašanje? Uglavnom uključuje put kojim čovek ide, njegovu narav, kao i načela i motive zbog kojih postupa na određeni način. Na primer, u braku u kom muž voli automobile, a porodica ima samo dvadeset hiljada juana, i muž pozajmljuje novac odakle god može da bi nepotrebno kupio automobil za dvesta hiljada juana, ostavljajući porodicu bez mogućnosti da priušti hranu, a žena čak ni ne zna za tu kupovinu, da li taj čovek postupa samovoljno i diktatorski? To je zaista samovoljno i diktatorsko ponašanje. Ponašati se samovoljno i diktatorski znači ne uzimati u obzir osećanja, misli, mišljenja, stavove ili gledišta drugih, fokusirajući se samo na sebe. Jednostavno rečeno, u svakodnevnom životu to znači zadovoljavanje telesnih užitaka i želja, zadovoljavanje sopstvene sebičnosti, a kada je u pitanju dužnost, to se odnosi na zadovoljenje sopstvene ambicije i želje za statusom i moći. Evo jednog primera: crkva je imala kuću i pored nje je trebalo izgraditi put. Odgovarajuća širina puta trebalo bi da bude određena veličinom kuće i dvorišta, s ciljem da se postigne i estetski izgled i funkcionalnost. S obzirom na veliku površinu te kuće i dvorišta, put je trebalo da bude širok najmanje dva metra. Čovek zadužen za to je rekao: „Odlučio sam, napravićemo put koji će biti širok jedan metar.” Drugi su rekli: „Mnogo ljudi dolazi i odlazi svakog dana, a ponekad moramo da nosimo stvari; jedan metar jednostavno nije dovoljno, suviše je usko.” Ali taj čovek je insistirao na svom mišljenju i nije bio otvoren za diskusiju. Nakon završetka, svi su videli da je put previše uzak; nije se uklapao sa kućom i dvorištem i bio je nepraktičan – morao je biti prepravljen, što je dovelo do toga da sve treba ponovo da se uradi. Svi su se tada žalili na tog čoveka. U stvari, pre nego što je počela izgradnja puta, neki ljudi su izneli primedbe, ali on se nije složio i insistirao je na svom mišljenju, primoravši druge da obave posao prema njegovim željama, što je dovelo do takvih posledica. Zašto taj čovek nije mogao da prihvati sugestije drugih? Kada su postojala različita mišljenja, zašto nije mogao da razmotri sve aspekte i da pronađe ispravan pristup? Ako nije bilo nikoga s kim bi mogao da se konsultuje, u redu je da donese sopstvene odluke, ali sada kada je bilo ljudi s kojima bi mogao da se konsultuje, pa čak i boljih predloga, zašto nije mogao da ih prihvati? Kakva je to narav? Postoje najmanje dve mogućnosti: jedna je da je taj čovek nepromišljen smeten pojedinac; druga je da je njegova narav previše nadmena i samopravedna, on uvek oseća da je on u pravu, nesposoban je da prihvati ono što drugi kažu, ma koliko tačno to bilo – to je toliko nadmeno da dovodi do gubitka razuma. Tako jednostavna stvar je otkrila njegovu narav. Preterana nadmenost vodi ka gubitku razumnosti. Šta znači nedostatak razumnosti? Kakvo biće nema razumnost? Zveri nemaju razumnost. Ako čoveku nedostaje razumnost, on se ne razlikuje od zveri; njegov um nema sposobnost prosuđivanja i nema razumnost. Ako čovek postane toliko nadmen da izgubi razum i ako mu nedostaje razumnost, zar nije sličan zveri? (Jeste.) On je upravo to; nedostatak ljudske razumnosti znači da on nije ljudsko biće. Da li antihristi poseduju takvu razumnost? (Ne.) Antihristima to još više nedostaje; oni su gori od zveri, oni su đavoli. Kao kad je Bog pitao Sotonu: „Odakle dolaziš?” Božje pitanje je zapravo bilo veoma jasno; koju poruku je Bog preneo? (Pitao je Sotonu odakle dolazi.) Ta rečenica se očigledno završava sa znakom pitanja; to je pitanje, odnosi se na „Sotonu” sa subjektom „ti”: „Odakle dolaziš?” Gramatika je primerena i Božje pitanje je lako razumeti. Kako je Sotona odgovorio? („Prolazio sam i obilazio uzduž i popreko” (Knjiga o Jovu 1:7).) To je Sotonin čuveni citat. Da li Sotonin odgovor pokazuje bilo kakvu razumnost? (Ne.) Nedostaje mu razumnost. Kada ga je Bog ponovo pitao odakle dolazi, ponovio je isti odgovor, kao da nije mogao da razume Božje reči. Mogu li ljudi da razumeju šta je Sotona rekao? Ima li njegov govor ikakvu razumnost? (Nema.) Nedostaje mu razumnost – da li onda može da razume istinu? Čak je i na tako jednostavno Božje pitanje odgovorio na taj način; još manje je sposoban da razume istine koje Bog izgovara. Može se reći da i antihristi nemaju razumnost; oni koji se ponašaju prevrtljivo, koji ne mogu da razumeju Božje reči ili istinu, svi su nerazumni. Koliko god ti govorio o primeni istine, delovanju prema načelima, traženju načela i razgovorima u zajedništvu s drugima dok obavljaš dužnost – iako oni kažu da razumeju to i da znaju – kada dođe do toga da se nešto preduzme, ne uzimaju tvoje reči k srcu i rade šta god im se prohte. To je demonska narav! Oni koji imaju takvu demonsku narav ne razumeju istinu i nemaju razumnost. Koji je njihov najnerazumniji i najbesramniji aspekt? Ljude je stvorio Bog, a s kojim ciljem Bog bira ljude i dovodi ih pred Sebe? On to radi da bi ljudi obratili pažnju na Božje reči i razumeli ih, da bi išli pravim putem u životu onako kako ih Bog usmerava, i da na kraju budu sposobni da razlikuju ispravno od pogrešnog, pozitivno od negativnog. To je ono što Bog namerava; na taj način, oni koji slede Boga postaju sve bolji. A do kog stepena su antihristi nerazumni? Oni misle: „Bože, ti dovodiš ljude pred sebe, pa ću i ja učiniti isto; ti možeš da biraš ljude, da njima vladaš i da im orkestriraš, pa ću i ja učiniti isto; ti možeš da navedeš ljude da ti se pokore i slušaju te, ti daješ direktne zapovesti te oni rade ono što kažeš, pa ću i ja učiniti isto.” Zar to nije nerazumno? (Jeste.) Zar biti nerazuman ne znači da nemaju osećaj za sramotu? (Da.) Da li su ljudi tvoji? Da li bi trebalo da te slede? Zašto bi te slušali? Ti si samo jedno od malih stvorenih bića, kako možeš da težiš da budeš iznad svega? Zar to nije nerazumno? (Jeste.)

Neki ljudi imaju sreću da budu izabrani kao starešine u crkvi, ali u stvarnosti, njihov kov i rast nisu na odgovarajućem nivou. Biti starešina velika je čast od Boga, ali oni to ne doživljavaju na taj način. Umesto toga, oni misle: „Kao starešina, ja sam bolji i uzvišeniji od drugih; ja više nisam obična osoba. Dok vi svi treba poslušno da se klanjate pred Bogom i obožavate Ga, ja to ne moram jer sam drugačiji od vas; vi ste stvorena bića, ali ja nisam.” A šta si onda ti? Zar nisi i ti od krvi i mesa? Po čemu si ti drugačiji od drugih? Razlikuješ se po svojoj bestidnosti; nedostaje ti osećaj časti i razumnosti, ne možeš se uporediti čak ni sa psom. Ponašaš se samovoljno i diktatorski, ignorišući bilo kakve savete drugih – u tome je razlika. Bez obzira na to koliko je njihov kov loš ili koliko su nedelotvorni u svojim delima, oni i dalje misle da su iznad prosečne osobe i veruju da imaju sposobnost i talenat. Zbog toga, bez obzira na to šta rade, oni se ne savetuju sa drugima kako bi postigli dogovor, misleći da su dovoljno kvalifikovani ili da imaju potpunu sposobnost da kontrolišu sve. Zar to nije nadmenost koja vodi gubitku razuma? Zar to nije besramno drsko? (Jeste.) Pre nego što su postali starešine, u svemu su postupali podvijenog repa; verovali su da imaju talenat i sposobnost i krili su u svojim delima neku ambiciju, ali im je prosto nedostajala prilika. Čim su postali starešine, odvojili su se od braće i sestara, zauzimajući nadređeni položaj. Počeli su da se ponašaju nadmoćno, pokazujući svoje pravo lice; počeli su da pomišljaju kako mogu da ostvare nešto jako veliko, verujući: „Božja kuća je izabrala pravu osobu; ja sam zaista talentovan – pravo zlato je predodređeno da zasija. Pogledajte me sada: bog me je prepoznao, zar ne?” Zar to nije odvratno? (Jeste.) Ti si samo jedno od običnih stvorenih bića; bez obzira koliko su tvoji talenti i dar veliki, tvoja iskvarena narav je ista kao i kod svih ostalih. Ako misliš da si izuzetan i ako smatraš sebe nadmoćnim, ako želiš da se izdigneš iznad svih i da budeš svemu nadređen, tada grešiš. Zbog te zablude, ponašaš se samovoljno i diktatorski, ne razgovaraš niti se savetuješ sa drugima, pa čak želiš da uživaš u tome da se drugi ljudi tebi pokore i povinuju, što je pogrešno. U čemu je greška? (U zauzimanju pogrešnog položaja.) Zašto antihristi uvek zauzimaju pogrešan položaj? Jedno je sigurno, što možda niste shvatili – u poređenju sa drugima, oni imaju nešto dodatno u svojoj ljudskosti; oni su uvek u nekoj vrsti zablude. Kako nastaje ta zabluda? Nju nije dao Bog, već Sotona. Sve što rade, sve što otkrivaju i izražavaju, nije instinkt u okviru normalne ljudske prirode, već je vođeno spoljašnjom silom. Zašto se kaže da su njihova dela prevrtljiva, a njihove ambicije i želje neobuzdane? Njihova želja da kontrolišu ljude je prešla granice. Šta znači preći granice? To znači pribegavati bilo kakvim sredstvima, prelaziti granice razumnosti i osećaja stida; to je neobuzdano ponašanje, poput opruge – možda će se privremeno smiriti kada je pritisneš, ali čim je pustiš, ona se vraća nazad. Zar to nije obuzetost željom i zaluđenost opsesijom? To uopšte nije preterivanje.

Gde god da antihristi imaju vlast u crkvi, ta crkva više ne može da se zove crkvom. Oni koji su to iskusili trebalo bi da imaju svest o tome. Tu ne vlada atmosfera smirenosti, radosti i zajedničkog uzdizanja, već je to atmosfera burne nesloge. Svi se osećaju naročito nemirno i nelagodno, nesposobni da osete mir u srcu, kao da će se desiti neka velika katastrofa. Reči i dela antihrista stvaraju atmosferu u kojoj ljudska srca postaju zamagljena i gube sposobnost da razlikuju pozitivne od negativnih stvari. Takođe, kada antihristi dugotrajno navode ljude na pogrešan put, to ljudska srca udaljava od Boga i dovodi do neprirodnih odnosa s Bogom, baš kao što je to slučaj s ljudima u religiji koji nominalno veruju u Boga, ali u srcima nemaju mesta za Njega. Postoji i stvarni problem, a to je da, kada antihristi preuzmu vlast, to izaziva podele i haos unutar crkve. Oni koji vole istinu ne osećaju se zadovoljno ili oslobođeno na okupljanjima i stoga žele da napuste crkvu i da veruju u Boga kod kuće. Kada Duh Sveti deluje u crkvi, bez obzira na to da li ljudi razumeju istinu ili ne, svi se ujedinjuju srcem i trudom, stvarajući mirniju i stabilniju atmosferu, oslobođenu nemira. Međutim, kad god antihristi delaju, oni stvaraju nemirnu i sablasnu atmosferu. Njihovo mešanje dovodi do stvaranja frakcija, gde ljudi zauzimaju odbrambeni položaj jedni prema drugima, sude jedni drugima i međusobno se napadaju, podrivajući jedni druge iza leđa. Koju ulogu antihristi očigledno igraju? Oni su Sotonini pomagači. Posledice postupaka antihrista su sledeće: prvo, uzajamno osuđivanje, sumnjičenje i opreznost među braćom i sestrama; drugo, brisanje granica između muškaraca i žena, što postepeno vodi do neprikladnih interakcija; i treće, ljudima u srcu postaje nejasno šta su vizije i prestaju da se fokusiraju na primenu istine. Više ne znaju kako da postupaju u skladu sa istina-načelima. Ono malo razumevanja doktrina što su imali je izgubljeno, umovi im postaju zamagljeni i oni slepo slede antihriste, fokusirajući se samo na obavljanje površnih zadataka. Neki ljudi osećaju da, ako slede antihrista, to ne vodi nigde; kada bi samo oni koji streme ka istini mogli da se okupljaju i da zajedno obavljaju svoje dužnosti, kakvu bi to radost donelo! Čim antihristi preuzmu vlast u crkvi, Sveti Duh prestaje da dela i tama pada na braću i sestre. Postaju bezvoljni u svom verovanju u Boga i u obavljanju dužnosti. Ako to dugo potraje, zar Bog neće isključiti većinu braće i sestara?

S jedne strane, danas smo detaljno analizirali način na koji antihristi ispoljavaju samovoljno i diktatorsko ponašanje. S druge strane, tokom detaljne analize tih načina ispoljavanja, svi su postali svesni da čak i ako nisi antihrist, ispoljavanje takvih ponašanja te dovodi u vezu sa svojstvom antihrista. Da li je samovoljno i diktatorsko ponašanje manifestacija normalne ljudskosti? Sasvim sigurno da nije; očigledno je to prikaz iskvarene naravi. Bez obzira na to koliko je tvoj status visok ili koliko dužnosti možeš da obavljaš, ako možeš da naučiš kako da razgovaraš sa drugima, tada se držiš načela istine, što je minimum po pitanju onoga što se zahteva. Zašto se kaže da je učenje kako razgovarati sa drugima u zajedništvu isto što i pridržavati se načela? Ako možeš da naučiš kako da razgovaraš, to dokazuje da ne tretiraš svoj status kao sredstvo za dobijanje privilegija niti ga shvataš preozbiljno. Bez obzira na to koliko je tvoj status visok, ti obavljaš tvoju dužnost. Postupaš u svrhu obavljanja svoje dužnosti, a ne radi statusa. Istovremeno, kada se suočiš sa problemima, ako možeš da naučiš kako da razgovaraš i, bez obzira na to da li su u pitanju obična braća i sestre ili oni sa kojima sarađuješ, ako možeš da tražiš i da razgovaraš sa njima, šta to dokazuje? To pokazuje da imaš stav da tragaš za istinom i pokoravaš joj se, što pre svega odražava tvoj stav prema Bogu i istini. Pored toga, obavljanje tvoje dužnosti je tvoja odgovornost, a traganje za istinom u tvom radu je put koji treba da slediš. Što se tiče toga kako drugi reaguju na tvoje odluke, da li mogu da se pokore ili kako se pokoravaju, to je njihova stvar; a da li ti možeš pravilno da obavljaš svoju dužnost i da dostigneš standarde je tvoja stvar. Moraš da razumeš načela obavljanja dužnosti; nije stvar u pokoravanju nekoj osobi, već u pokoravanju istina-načelima. Ako osećaš da razumeš istina-načela i ako kroz razgovor sa svima postižeš dogovore koje svi smatraju primerenim, ali postoji nekoliko njih koji su tvrdoglavi i žele da prave probleme, šta treba uraditi u takvoj situaciji? U tom slučaju, manjina treba da prati većinu. Ako je većina postigla dogovor, zašto se oni izdvajaju da prave probleme? Da li namerno pokušavaju da izazovu ometanje? Oni mogu da iznesu svoje mišljenje kako bi svi mogli da ga procene, i ako svi kažu da njihova mišljenja nisu u skladu sa načelima i da ne piju vodu, tada bi trebalo da napuste svoje stavove i da prestanu da ih se pridržavaju. Po kom načelu bi to trebalo da se reši? Čovek treba da se drži onoga što je ispravno i da ne primorava druge da slede ono što je pogrešno. Da li je to jasno? Zapravo, pre nego što antihristi ispolje to samovoljno i diktatorsko ponašanje i postupke, oni u sebi već imaju svoje planove. Ponašati se samovoljno i diktatorski sigurno ne znači činiti ispravnu stvar ili primeniti istinu. To svakako znači činiti ono što je pogrešno i što krši istinu, slediti pogrešan put i donositi pogrešne odluke, a i dalje očekivati da te drugi slede. To je ono što se naziva samovoljnim i diktatorskim ponašanjem. Ako je nešto ispravno i u skladu sa istinom, onda se toga treba pridržavati. To nije samovoljno i diktatorsko ponašanje; to je pridržavanje načela. To dvoje treba razlikovati. Na šta se prvenstveno odnosi samovoljno i diktatorsko ponašanje antihrista? (Odnosi se na postupke koji nisu u skladu sa načelima niti sa istinom, i istovremeno zahtevanje od drugih da te slede.) Tačno, bez obzira na situaciju i bez obzira na to koji problem treba da se reši, oni ne tragaju za istina-načelima već donose odluke na osnovu svojih predstava i uobrazilja. Oni u srcu znaju da je to što rade protivno načelima, ali i dalje žele da ih drugi slušaju i da im se pokore. To je dosledan pristup antihrista.

Kada je delo širenja jevanđelja tek počelo, neki ljudi su nosili tekst Reč se pojavljuje u telu u religiozne krugove da propovedaju jevanđelje. Nakon što su pročitali Božje reči koje otkrivaju tajne, koje govore o vizijama i raspravljaju o život-ulasku, svi religiozni ljudi su rekli da su prilično dobre. Međutim, smatrali su da su neke reči koje osuđuju i razotkrivaju ljude previše grube po pitanju izbora reči. Osećali su se kao da ih neko kori i nisu mogli to da prihvate, govoreći: „Može li Bog da govori tako da zvuči kao da kori ljude? U najboljem slučaju, čini se da je te reči napisao neki mudar čovek.” Čovek odgovoran za širenje jevanđelja rekao je da ima rešenje. Kasnije je izmenio sve delove Božjih reči koji nisu bili u skladu sa ljudskim predstavama, uobrazilji i afinitetima, kao i reči za koje se plašio da bi kod ljudi mogle da izazovu predstave nakon što ih pročitaju. Na primer, reči koje je Bog iskoristio da razotkrije ljudsku prirodu, kao što su „bludnica”, „prostitutka”, „ološ”, i fraze poput „bačen u pakao” i „bačen u jezero ognja i sumpora”, sve su bile izbrisane. Ukratko, sve reči koje su lako mogle da izazovu predstave ili nesporazume bile su u potpunosti uklonjene. Recite Mi, nakon uklanjanja tih reči osude, osuđivanja i proklinjanja iz Božjih reči, da li su to i dalje Božje izvorne reči? (Nisu.) Da li su to još uvek reči koje je Bog izrazio u Svom delu suda? Taj „stari gospodin” se nije konsultovao ni sa kim i izbrisao je mnoge Božje reči koje su bile posebno grube kada su u pitanju oplemenjivanje i razotkrivanje iskvarenih naravi ljudi, posebno onih koje se odnose na vreme kušnje službenika. Kasnije, kada su religiozni ljudi pročitali izmenjenu verziju, rekli su: „Nije loše, možemo verovati u takvog boga”, te su je prihvatili. Taj stari gospodin je pomislio: „Pogledaj kako sam pametan! Nije mudro da Božje reči budu previše grube. Što se tiče tih ljudi, sve se svodi na to da ih podstakneš – kako možeš reći nešto što bi moglo pogrešno da se shvati kao grdnja? To nije mudro! Napravio sam neke izmene i pogledajte šta se desilo; čak su i religijski sveštenici spremni da veruju i sve više ljudi to prihvata. Kako vam to zvuči? Zar nisam pametan? Zar nisam mudar? Zar to nije prilično impresivno?” Rezultati njegovih izmena doveli su do toga da je bio izuzetno ponosan na sebe. Međutim, neki religiozni ljudi koji su ušli u crkvu primetili su da su reči Božje koje su pročitali bile izmenjene i drugačije od originalnih tekstova u crkvi, i pokrenuli su to pitanje. Kasnije se otkrilo da je taj stari gospodin promenio sadržaj Božjih reči. Šta mislite o tome što je taj stari gospodin uradio? Hajde da ne spominjemo ništa drugo i da samo kažemo sledeće: te reči nisu bile tvoje, nisi imao pravo da ih menjaš. Čak i ako je to bio članak ili knjiga koju je napisao čovek, ako želiš da napraviš izmene, prvo moraš da dobiješ saglasnost originalnog autora. Ako se on slaže, možeš da napraviš izmene. Ako se ne slaže, ne smeš nikako da promeniš ni jednu jedinu reč. To se zove poštovanje autora i čitalaca. Ako autor nema energije da napravi izmene i ovlasti tebe, govoreći da možeš da promeniš bilo šta sve dok ostaješ veran izvornom značenju i postižeš željeni efekat, možeš li onda da napraviš izmene? (Da.) Ako ti je autor dao saglasnost ili ovlašćenje, onda izmene mogu biti napravljene. Kako nazivamo takvo ponašanje? To ponašanje je opravdano, legitimno i prikladno, zar ne? Ali, šta ako se autor nije složio i ti napraviš izmene bez njegovog ovlašćenja? Kako se to zove? (Biti bezobziran i svojeglav.) To se naziva bezobzirnim i svojeglavim, samovoljnim i diktatorskim ponašanjem. Dakle, šta je taj stari gospodin promenio? (Božje reči.) Izvorne reči Boga, koje nose Božje raspoloženje, narav i namere prema čovečanstvu. Božje reči imaju značaj po pitanju načina na koji su izgovorene. Da li znaš kakvo je raspoloženje, svrha i željeni efekat iza svake reči koju Bog izgovara? Ako ne možeš to da dokučiš, zašto nasumično praviš izmene? Svaka rečenica koju Bog izgovara, izbor reči, ton, atmosfera, raspoloženje i emocije koje te reči bude kod ljudi, sve je to pažljivo sročeno i razmotreno. Bog deluje promišljeno i mudro. Šta je taj stari gospodin mislio? On je smatrao da Božji način govora nije mudar. Tako je on gledao na Božje delo. Verovao je: „One u religiji koji žele samo da se najedu hleba treba pridobiti i prema njima se treba odnosi s ljubavlju i milošću. Reči ne smeju biti preoštre. Ako su preoštre, kako će se jevanđelje širiti? Može li se jevanđelje i dalje širiti na taj način?” Zar Bogu to nije poznato? (Jeste.) Bog to vrlo dobro zna. Pa zašto onda i dalje govori na taj način? To je Božja narav. Šta je Božja narav? Da govori na Svoj način, bez obzira na to da li ti veruješ ili ne. Ako veruješ, ti si jedna od Božjih ovaca; ako ne veruješ, ti si vuk. Božje reči te razotkrivaju i pomalo te grde, a ti onda odbijaš da priznaš da si vernik u Boga? Šta, više nisi stvoreno biće Boga? Da li je Bog prestao biti Bog? Ako možeš zbog toga da negiraš Boga, onda si ti zao čovek, đavo. Bog takve ljude ne spašava, pa ni crkva ne bi trebalo da ih na silu ili na nagovor prihvata. Neki ljudi kažu: „Čak i ako me Bog grdi, rado to prihvatam. Ako je On Bog, On može da me spase. Ako me kazni, zaslužio sam to. Ako me nazove smetenjakom, onda to zaista i jesam, čak i više nego što to izgleda; ako me nazove bludnikom, iako se ne čini da sam uradio to što radi bludnik, pošto Bog to kaže, prihvatam to i priznajem.” Takvi ljudi imaju najjednostavniju veru, priznanje i prihvatanje, kao i najjednostavnije bogobojažljivo srce. Bog želi da zadobije takve ljude. Neki ljudi smatraju da su Božje reči previše oštre i prodorne, misle da neće dobiti blagoslove, te više ne žele da veruju. Misle: „Čak i ako ti jesi bog, ja neću verovati u tebe. Ako govoriš na taj način, neću te slediti.” Onda beži! Ako čak ni ne priznaješ Boga, kako Bog može da te prizna kao Svoje stvoreno biće? To je nemoguće! Božje reči su tu, veruj u njih ili nemoj, to je tvoja stvar. Ako ne veruješ, onda idi. Propustićeš priliku. Ako veruješ, imaćeš tračak nade za spasenje. Zar to nije pravedno? (Jeste.) Ali, da li je taj stari gospodin razmišljao na taj način? Da li je mogao da prozre Božje misli? (Nije.) Zar nije bio nerazuman? Ljudi koji nemaju duhovno razumevanje u stanju su da počine tako glupa dela. On je Boga smatrao vrlo beznačajnim i jednostavnim, misleći da Božje misli nisu na mnogo višem nivou od ljudskih. Često je govorio o tome kako su Božje misli na višem nivou od čovekovih, propovedao je te velike doktrine u svakodnevnim situacijama, ali kada bi se zapravo suočio sa nekom situacijom, te reči bi bacio u zaborav, osećajući da te Božje reči ne deluju kao nešto što bi Bog rekao. Nije prepoznao te Božje reči u svom srcu, te jednostavno nije mogao da ih prihvati. Baš dok se jevanđelje širilo, iskoristio je priliku da promeni Božje reči, čak i pod izgovorom „da se tako jevanđelje delotvorno širi i da tako zadobija više ljudi”. Kako sam na kraju okarakterisao njegovo ponašanje? Kao petljanje sa Božjim rečima. Šta znači petljanje? To znači samovoljno dodavanje, oduzimanje ili menjanje izvornog značenja, menjanje autorove namere, ignorisanje prvobitnih autorovih namera i svrhe govora, a zatim nasumično menjanje istih. To je petljanje. Da li je imao bogobojažljivo srce? (Nije.) Kakva drskost! Da li je to nešto što bi ljudsko biće uradilo? (Nije.) To je delo đavola, a ne čoveka. Ne možeš slučajno da menjaš ni reči običnog čoveka; moraš da poštuješ mišljenje autora. Ako želiš da napraviš promene, moraš ga unapred obavestiti i dobiti njegov pristanak, i tek nakon što dobiješ njegovo dopuštenje, možeš da napraviš izmene u skladu sa izvornim značenjem. To se zove poštovanje. Kada je reč o Bogu, potrebno je mnogo više od samog poštovanja! Ako je čak i jedna rečenica u Božjim rečima pogrešno odštampana, ako nedostaje čak i jedan gramatički član, moraš da pitaš da li je to prihvatljivo; ako nije, moraš ponovo da odštampaš tu stranicu. To zahteva vrlo ozbiljan i odgovoran stav; to se zove imati bogobojažljivo srce. Da li je taj stari gospodin imao takvo srce? (Nije.) Nije imao bogobojažljivo srce. Smatrao je Boga nižim od sebe; bio je krajnje drzak. Takva osoba treba da bude izopštena.

Nedavno se dogodio sličan incident. Neki ljudi su ponovo iskoristili izgovor širenja jevanđelja i zadobijanja više ljudi kao razlog da bezobzirno menjaju Božje reči. Ovog puta bilo je nešto bolje nego prethodnog; u prethodnom slučaju, to je bilo učinjeno samovoljno i diktatorski, bez razgovora sa drugima, i postupak petljanja sa Božjim rečima bio je nasumičan i nepromišljen. Ovog puta su prvo pitali Višnjeg, rekavši: „Ljudi iz određene etničke grupe ne mogu da prihvate neke izraze u Božjim rečima. Osmislili smo strategiju da uklonimo ili promenimo te izraze i delove izreka ili pasusa u božjim rečima koje oni ne mogu da prihvate, a zatim da im propovedamo posebno prilagođenu verziju božjih reči. Zar tada ne bi poverovali?” Pogledajte vi to; stvarno su drski. Kakvo je to ponašanje? Ako bismo prema njima bili popustljivi, moglo bi se reći da su takvi ljudi prosto glupi, neuki i premladi; mogli bi samo da budu upozoreni da to više ne rade. Ali, sudeći po prirodi onoga što su učinili, oni su olako menjali Božje reči da bi udovoljili Sotoni. Kako se to zove? To je ponašanje Jude, izdajnika i buntovnika, koji prodaje Gospoda za slavu. Oni su menjali Božje reči, čineći ih prijemčivijim i ugodnijim, da bi ljudima udovoljili i da bi ih pridobili da prihvate jevanđelje – na šta to liči? Čak i da nijedan čovek na zemlji ne veruje, da li Božje reči prestaju da budu Božje reči? Da li se priroda Božjih reči menja? (Ne.) Da li su Božje reči istina samo ako ih ljudi prihvate, a ako to ne urade, Njegove reči nisu istina? Može li se priroda Božijih reči zbog toga promeniti? Sigurno da ne može. Istina je istina; ako je ne prihvatiš, ti propadaš! Neki ljudi koji šire jevanđelje misle: „Kako je žalosno što ih ne prihvataju! Kakav je to veliki i plemenit narod. Bog ih toliko voli i pokazuje im milost, kako da im ne pokažemo nešto ljubavi? Hajde da promenimo božje reči kako bi mogli da ih prihvate. Kako su ti ljudi divni i kako je bog prema njima dobar i milosrdan. Trebalo bi da budemo pažljivi prema božjim namerama!” Zar to nije pretvaranje? (Jeste.) Još jedan prevarant – oni koji ne razumeju istinu mogu samo da rade glupe stvari! Već je rečeno da je problem čoveka koji je menjao Božje reči bio rešen i da je bio izopšten, a sada postoje ljudi koji žele da ih ponovo menjaju. Šta pokušavaju da postignu? Zar to nije prodaja Gospoda za slavu? (Jeste.) To je prodaja Gospoda za slavu, ugađanje Sotoni. Zar Božje reči nisu praktične? Zar ne mogu da budu otvoreno predstavljene? Zar ih ti ne priznaješ kao istinu? Ako ih ne priznaješ, zašto još uvek veruješ? Ako ne možeš da prihvatiš istinu, koja je svrha tvoje vere u Boga? Nemoguće je postići spasenje na taj način. Bez obzira na to kako Bog govori, koje god reči da koristi a da se ne podudaraju sa tvojim predstavama, On je i dalje Bog i Njegova suština se ne menja. Bez obzira na to koliko se lepo izražavaš, bez obzira na to šta radiš, bez obzira na to koliko misliš da si ljubazan, dobronameran ili pun ljubavi, ti si i dalje samo čovek, iskvaren čovek. Odbijaš da priznaš Božje reči kao istinu i pokušavaš da ih menjaš da bi udovoljio Sotoni. Kakvo je to ponašanje? To je vredno prezira! Mislio sam da, nakon prethodnih razgovora o prirodi menjanja Božjih reči, takvo pitanje neće ponovo iskrsnuti u širenju jevanđelja. Pa ipak, neverovatno je da još uvek postoje ljudi koji se usuđuju da se petljaju s takvim mislima i da razmišljaju na taj način. Kakav je njihov stav prema Božjim rečima? (Oni nemaju poštovanja.) Oni su potpuno nepromišljeni! U njihovim srcima, Božje reči su lagane poput pera, beznačajne su. Oni misle: „Božje reči mogu da se izraze na bilo koji način; mogu da menjam njegove reči kako mi se prohte. Bolje je da ih prilagodim ljudskim predstavama i afinitetima. To je ono što bi božje reči trebalo da budu!” Oni koji rade takve stvari, kao što je petljanje s Božjim rečima, mogu se nazvati antihristima. Oni postupaju nemarno i nepromišljeno, nasumično se petljajući u sve; ponašaju se samovoljno i diktatorski i dele istu narav i karakteristike kao i drugi antihristi. I postoji još jedna stvar. Šta im je prva pomisao i šta prvo urade kada se suoče sa opasnošću ili kada su njihovi lični interesi ugroženi? Šta biraju? Biraju da izdaju Božje interese i interese Božje kuće kako bi zaštitili sebe. Oni koji se petljaju s Božjim rečima, da li to zaista rade da bi delotvorno širili jevanđelje? Koji je njihov skriveni motiv iza takozvane efikasnosti? Žele da pokažu svoje talente i sposobnosti, tako da ljudi vide: „Pogledajte kako sam sposoban! Vidite kako se jevanđelje delotvorno širi nakon mojih izmena? Vi nemate iste veštine, vi se ne biste ni usudili da tako mislite. Osmotrite, uz moje misli i dela, vidite kakve sam rezultate postigao?” Ti ljudi ne mare za Božje reči i petljaju sa njima da bi zadovoljili svoju ambiciju i želju za slavom i statusom. Zar nemaju narav antihrista? Nazvati ih antihristima nije nimalo nepravedno.

Koji je drugi način na koji antihristi ispoljavaju samovoljno i diktatorsko ponašanje? Nikada ne razgovaraju o istini sa braćom i sestrama niti rešavaju stvarne probleme ljudi. Umesto toga, samo propovedaju reči i doktrine da bi držali ljudima predavanja, pa čak i da bi ih prisiljavali da im budu poslušni. Kakav je njihov stav i pristup prema Višnjem i prema Bogu? To je ništa drugo do obmana i dvoličnost. Bez obzira na probleme u crkvi, oni nikada ni o čemu ne obaveštavaju Višnjeg. Šta god da rade, nikada ne pitaju Višnjeg za savet. Kao da nemaju nikakvih problema za koje im je potreban razgovor sa Višnjim ili Njegovo uputstvo – sve što rade prikriveno je i tajno i dešava se iza kulisa. To nosi naziv podmukla manipulacija, što znači da žele da imaju poslednju reč i da sami donose odluke. Ipak, ponekad se pretvaraju, postavljajući trivijalna pitanja da bi ispitivali Višnjeg, glumeći nekoga ko stremi ka istini, navodeći Višnjeg da pogrešno poveruje da u svemu tragaju za istinom sa najvećom pažnjom. U stvarnosti, oni nikada ne traže uputstva u vezi sa bilo kakvim značajnim pitanjima, donose jednostrane odluke i drže Višnjeg u neznanju. Ako se pojavi bilo kakav problem, još su manje skloni da ga prijave, jer se plaše da bi to moglo uticati na njihovu moć, status ili reputaciju. Antihristi postupaju samovoljno i diktatorski; nikada ne razgovaraju sa drugima i prisiljavaju druge da im budu poslušni. Jednostavno rečeno, glavne manifestacije tog ponašanja su bavljenje ličnim upravljanjem; gajenje svog uticaja, ličnih grupa i veza; stremljenje ka sopstvenim poduhvatima; a potom rade šta im je volja i ono što njima ide u korist, i postupaju netransparentno. Želja antihrista da im se drugi pokore naročito je jaka; očekuju da ih ljudi slušaju poput lovca koji tera svog psa da mu se povinuje, ne dopuštajući nikakvo rasuđivanje o tome šta je ispravno ili pogrešno, insistirajući na apsolutnoj poslušnosti i pokornosti.

Još jedan način na koji antihristi ispoljavaju samovoljno i diktatorsko ponašanje može se uočiti u sledećem scenariju. Na primer, ako je starešina određene crkve antihrist, i ako starešine i delatnici višeg ranga žele da saznaju nešto o radu te crkve i da intervenišu, da li bi se taj antihrist složio? Sigurno da ne bi. U kojoj meri on kontroliše crkvu? Crkva je poput neprobojne tvrđave gde ni igla ne može da prodre niti voda da procuri; on ne dozvoljava nikom drugom da se meša niti da se raspituje. Kada sazna da starešine i delatnici dolaze da saznaju nešto o radu, on braći i sestrama kaže: „Ne znam koji je cilj njihovog dolaska. Oni ne razumeju stvarnu situaciju u našoj crkvi. Ako se umešaju, mogli bi da poremete rad naše crkve”. Tako on navodi braću i sestre na pogrešan put. Kada starešine i delatnici stignu, on pronađe razne razloge i izgovore kako bi sprečio braću i sestre da se sa njima sretnu, dok licemerno zabavlja starešine i delatnike, držeći ih izolovanim pod izgovorom da brine za njihovu bezbednost; ali zapravo, cilj je da im onemogući da se sretnu sa braćom i sestrama i da od njih saznaju kakva je situacija. Kada se starešine i delatnici raspituju o situaciji na poslu, antihrist se služi obmanom, prikazujući lažnu sliku; vara one iznad sebe i skriva istinu od onih ispod sebe, preuveličava svoje izjave i poslovnu efikasnost kako bi ih obmanuo. Kada starešine i delatnici predlože da se sretnu s braćom i sestrama iz crkve, on odgovara: „Nisam ništa organizovao! Nisi me obavestio pre nego što si došao. Da jesi, organizovao bih sastanak sa nekim od braće i sestara. Ali, s obzirom na trenutnu neprijateljsku sredinu, iz bezbednosnih razloga, bolje je da se ne susrećete s braćom i sestrama.” Iako njegove reči zvuče razumno, pronicljiv čovek može da uoči problem: „On ne želi da se starešine i delatnici sretnu s braćom i sestrama jer se boji da će biti razotkriven, boji se da će nedostaci i odstupanja u njegovom radu biti otkriveni.”Antihrist čvrsto kontroliše braću i sestre u crkvi. Ako starešine i delatnici nisu odgovorni, antihrist lako može da ih prevari i obmane. Tako starešine i delatnici ne bi znali za stvarno stanje braće i sestara u crkvi, za njihove probleme koji ostaju nerazrešeni, da li su besede Višnjeg, propovedi i knjige Božjih reči na vreme dostavljene braći i sestrama, kako napreduju različiti radni projekti crkve, da li postoje odstupanja ili problemi. Braća i sestre takođe nisu svesni bilo kakvih novih radnih aranžmana u Božjoj kući; na taj način, antihrist potpuno kontroliše crkvu, monopolizuje vlast i ima poslednju reč o svemu. Braća i sestre iz crkve nemaju priliku da stupe u kontakt sa starešinama i delatnicima višeg ranga, a pošto ne znaju stvarnu istinu, njih antihristi kontrolišu i navode na pogrešan put. Te starešine i delatnici koji rade inspekciju, bez obzira na to kako antihrist govori, nemaju sposobnost razlučivanja i još uvek misle da antihrist radi valjan posao, te imaju potpuno poverenje u njega. To je isto kao da se Božji izabrani narod poveri antihristu na čuvanje. Ako, tokom obmane antihrista, starešine i delatnici nemaju sposobnost razlučivanja, ako nisu odgovorni i ne znaju kako to da reše, zar to ne otežava rad crkve i ne šteti Božjem izabranom narodu? Zar takve starešine i delatnici nisu lažni? Što se tiče crkve koju kontroliše antihrist, starešine i delatnici moraju da intervenišu i da izvrše istragu, te moraju pod hitno da se reše antihrista i da ga se otarase – to je neupitno. Ako postoje lažne starešine koje ne obavljaju pravi rad i ignorišu to što antihrist navodi Božji izabrani narod na stranputicu, izabrani narod treba da razotkrije te lažne starešine i delatnike, treba da ih prijavi, da ih ukloni s njihovih položaja i da ih zameni dobrim starešinama. To je jedini način na koji temeljno može da se razreši problem antihrista koji navodi ljude na pogrešan put. Neki bi mogli reći: „Možda su te starešine i delatnici lošeg kova i nemaju sposobnost razlučivanja, te zbog toga nisu uspeli da razmotre i razreše problem antihrista. Oni to ne rade namerno; zar ne bi trebalo da im se pruži još jedna prilika?” Tako smetenim starešinama ne bi trebalo davati više prilika. Ako im se pruži još jedna prilika, samo će nastaviti da nanose štetu Božjem izabranom narodu. To je zato što oni nisu ljudi koji streme ka istini; nemaju savest i razum i postupaju bez načela – oni su ogavni ljudi koji treba da budu isključeni! U poslednje dve godine, neka braća i sestre iz određenih crkava su se udružili da bi otpustili, smenili i isključili takve lažne starešine i antihriste koji ne obavljaju stvaran posao. Zar to nije dobra stvar? (Jeste.) Raduje Me kad čujem tako dobre vesti; to je najbolji dokaz da Božji izabrani narod napreduje u životu i da stupa na pravi put verovanja u Boga. To pokazuje da su ljudi zadobili određenu sposobnost razlučivanja i određeni rast i da ih više ne kontrolišu lažne starešine i đavoli antihrista. Obične lažne starešine i antihristi više ne mogu da kontrolišu Božji izabrani narod niti da ih navode na pogrešan put, i narod više nije sputan ni statusom ni moći. Ima hrabrosti da razluči i razotkrije lažne starešine i antihriste, i usuđuje se da ih protera i otpusti. U stvari, bilo da su u pitanju starešine i delatnici ili obični ljudi među Božjim izabranicima, svi imaju jednak status pred Bogom i razlikuju se samo po dužnostima. U Božjoj kući nema razlike u statusu, već samo u dužnostima i odgovornostima. Kada se suoče s lažnim starešinama i antihristima koji ometaju rad crkve, i starešine i delatnici, kao i Božji izabrani narod, treba da ih razotkriju i prijave, da ih se odmah reše, isključivši na taj način antihriste iz crkve. Ta odgovornost ista je i zajednička za sve.

Antihristi se ponašaju samovoljno i diktatorski, nikada ne razgovaraju sa drugima i moraju da imaju poslednju reč u svemu – zar ti problemi nisu očigledni? Razgovor sa drugima i traženje načela nisu formalnost niti površan proces; s kojim ciljem se to radi? (To se radi da bi čovek svoje dužnosti obavljao prema načelima i da bi imao put u njihovom obavljanju.) Tačno; cilj je imati načela i put u obavljanju dužnosti. Najpre moraš da razumeš da čovek može delotvorno da obavlja svoju dužnost samo ako traga za istinom u Božjim rečima i ako razume načela. Ako razgovaraš o istini kako bi razrešio probleme, kakav pristup treba da usvojiš? Ko treba da bude uključen? Treba da odabereš prave osobe; trebalo bi da razgovaraš uglavnom sa ljudima dobrog kova koji mogu da razumeju istinu jer to vodi ka delotvornim rezultatima. To je suštinski važno. Ako odabereš smetene ljude slabog kova, koji nemaju razuma i koji ni posle mnogo rasprava ne mogu da razumeju istinu niti da je dostignu, tada, čak i ako se razgovara o obilju istine, to neće doneti nikakve rezultate. Bez obzira na probleme koji se pojavljuju u crkvi, Božji izabrani narod ima pravo da bude informisan i treba da zna o stanju posla u crkvi i o postojećim problemima. Ako starešine i delatnici obmanjuju one iznad sebe i kriju istinu od onih ispod, koristeći metode sa ciljem da zbune druge, Božji izabrani narod ima pravo da ih razotkrije i prijavi, ili da prepusti rešavanje situacije višim instancama. To je takođe dužnost i obaveza Božjeg izabranog naroda. Neke lažni starešine postupaju samovoljno i diktatorski, kontrolišući Božji izabrani narod u crkvi. To je pružanje otpora i suprotstavljanje Bogu, što je uobičajena praksa antihrista. Ako Božji izabrani narod to ne razotkrije i ne prijavi, a crkveni rad bude otežan ili usporen, odgovornost ne snose samo starešine i delatnici, već i Božji izabrani narod, jer su oni ti koji pate kada lažne starešine i antihristi imaju vlast u crkvi, što potencijalno može da ugrozi njihovu priliku da dobiju spasenje. Stoga, Božji izabrani narod ima pravo i odgovornost da prijavi i razotkrije lažne starešine i antihriste, što je korisno za crkveni rad i za život-ulazak Božjeg izabranog naroda. Neke starešine i delatnici kažu: „Svi vi kažete da se ponašam samovoljno i diktatorski, zar ne? Ovog puta neću biti takav. Pustiću sve da iznesu svoje mišljenje. Jedan dan, dva dana – čekaću koliko god je potrebno da ih iskažete.” Ponekad, suočeni sa nekim posebnim pitanjima, rasprave traju danima bez rešenja, a oni samo nastavljaju da čekaju. Pre nego što nastave sa radom, čekaju dok svi ne postignu dogovor, što može da izazove značajna kašnjenja. To toliko otežava rad; to je očigledno manifestacija neodgovornosti. Kako starešina ili delatnik može delotvorno da upravlja crkvenim radom ako ne može da donosi odluke? U crkvenom radu, iako starešine i delatnici imaju autoritet da donose odluke, braća i sestre imaju pravo da budu informisani. Međutim, na kraju, starešine i delatnici su ti koji moraju da donesu odluke. Ako starešina ili delatnik nije sposoban da donosi odluke, tada je njegov kov suviše loš, te on nije pogodan za rukovodeću ulogu. Čak i ako jeste na poziciji starešine, on nije u stanju da obavlja stvaran posao niti da primereno izvršava svoje dužnosti. Neke starešine i delatnici raspravljaju o jednom pitanju veoma dugo, nesposobni da donesu odluku, i na kraju prosto slede onoga ko im se čini najodlučnijim. Da li je takav pristup načelan? (Nije.) Kakvo je to vođstvo? To je samo smetenost. Ako kažeš: „Antihristi se ponašaju samovoljno i diktatorski i ja se bojim da ne postanem kao oni; ne želim da hodam putem antihrista. Sačekaću da svi iznesu svoje mišljenje, a onda ću da zaključim i da sažmem umeren pristup kako bih doneo odluku”. Da li je to prihvatljivo? (Nije.) Zašto nije? Ako rezultat nije u skladu sa načelima istine, čak i ako postupiš na taj način, može li to biti delotvorno? Hoće li to udovoljiti Bogu? Ako nije delotvorno i ne udovoljava Bogu, tada je problem ozbiljan. Ne postupati prema načelima istine, biti neodgovoran u obavljanju svoje dužnosti, biti površan i raditi stvari prema sotonskog filozofiji, isto je što i ne biti odan Bogu. To je obmanjivanje Boga! Da bi izbegao da budeš osumnjičen ili osuđen kao antihrist, ti izbegavaš odgovornosti koje bi trebalo da ispuniš i usvajaš „kompromisni” pristup sotonske filozofije. Zbog toga nanosiš štetu Božjem izabranom narodu i utičeš na rad crkve. Zar to nije ponašanje bez načela? Zar to nije sebično i ogavno? Kao starešina ili delatnik, ti moraš da govoriš i da postupaš prema načelima, da ispunjavaš svoje dužnosti tako da to bude delotvorno i da donosi rezultate. Treba da postupaš na bilo koji način koji koristi radu Božje kuće i koji je u skladu sa istina-načelima. Na primer, predmeti za crkvu moraju da se nabavljaju imajući u vidu praktičan rezultat. Predmeti treba da se kupe po razumnim cenama i da budu funkcionalni. Ako trošiš novac nemarno, bez načela, to može naneti gubitak interesima Božje kuće i Božjim prilozima. Kako biste vi postupili u takvoj situaciji? (Tražili bismo upustvo od Višnjeg.) Traženje uputstva od Višnjeg je jedan način. Pored toga, nemojte biti lenji. Temeljno istražite, raspitajte se na više mesta, pitajte više ljudi, shvatite detalje i primereno se pripremite; možda ćete tada naći relativno prikladno rešenje. Ako ne obavite tako temeljan rad i ako postupate nemarno, bez razumevanja detalja, što dovodi do rasipanja mnogo novca, kako se to zove? To je površnost. Neki ljudi tako obavljaju svoje dužnosti, nedostaje im transparentnost u onome što rade. Prijavljuju samo polovinu onoga što bi trebalo, skrivajući ostatak, jer osećaju da bi ih potpuna transparentnost mogla dovesti do nevolja i da će morati da sprovedu dodatna istraživanja i poboljšanja. Dakle, oni prosto sakriju pravu situaciju i detalje od drugih, brzo završe zadatak, a onda traže od Božje kući da plati. Ali, nakon provere, utvrđeno je da zadatak nije urađen prema standardima i da zahteva prepravke, čime se rasipa još više novca. Zar to nije nanošenje štete Božjoj kući? Zar to nije ponašanje Jude? (Jeste.) Ponašanje Jude uključuje posebnu izdaju interesa Božje kuće. Kada se suoči sa određenim situacijama, takav čovek staje na stranu onih van crkve, misli samo na sebe i uopšte ne razmišlja o interesima Božje kuće. Ima li takav čovek ikakvu odanost prema Bogu? (Nema.) Nema nimalo odanosti. On uživa u izdaji interesa Božje kuće i u nanošenju štete radu crkve – to je ponašanje Jude. Postoji i druga situacija. Neke dužnosti uključuju specijalizovano znanje ili stručnost u oblastima koje svima mogu da budu nepoznate. U takvim slučajevima, ne smeš da bežiš od problema. U ovo doba bogato informacijama, ne smeš biti lenj, već moraš aktivno da tražiš relevantne podatke i informacije. Počevši od sticanja osnovnih informacija, postepeno zadobijaš osnovno razumevanje struke ili oblasti, a zatim postepeno učiš o drugim aspektima u okviru te oblasti, bilo da su to podaci ili razni stručni pojmovi, te pritom stičeš osnovno znanje o tome. Nakon dostizanja tog nivoa, zar to nije korisnije za primereno i odano ispunjavanje tvoje dužnosti? (Jeste.) Dakle, koja je svrha svog tog pripremnog rada prilikom obavljanja tvoje dužnosti? Istraživanje, razumevanje detalja, a zatim pronalaženje izvodljivih rešenja kroz razgovor i raspravu, to je sve deo pripreme za primereno ispunjavanje dužnosti. Ukoliko čovek valjano obavi te pripreme, on pokazuje odanost u obavljanju dužnosti; to takođe razotkriva one koji su površni. Kakav je stav bezvernika i onih koji se istinski ne daju Bogu kada obavljaju svoje dužnosti? Oni su potpuno površni; bez obzira na to šta kupuju za crkvu, oni nemarno troše novac, prema vlasitim hirovima, ne traže uputstva Višnjeg i misle da sve razumeju. To dovodi do rasipanja novca Božje kuće. Zar to nisu rasipnici, vesnici propasti? Oni nanose štetu Božjim prilozima, a da čak ni ne shvataju da čine zlo i da pružaju otpor Bogu; njihova srca ne osećaju nikakvu grižu savesti. Tek kada ih Božji izabrani narod razotkrije i razluči, i kada se izglasa da budu uklonjeni i isključeni, oni postaju svesni i počnu da se kaju. Nisu shvatali da će njihova dela imati tako ozbiljne posledice – zaista, oni neće pustiti ni suzu dok ne vide sopstveni kovčeg! Takvi ljudi su uglavnom glupaci kojima fali neka daska u glavi, ali ipak teže da postanu starešine i delatnici i da obavljaju zadatke za Božju kuću. Oni su poput svinja koje su nanele karmin – potpuno su bestidni. Takvi ljudi su bezvernici; bez obzira na to koliko godina veruju, oni ne razumeju nikakvu istinu. Ipak, uvek žele da budu starešine i delatnici u Božjoj kući, uvek žele da imaju vlast i da imaju poslednju reč – zar nisu bezobrazno bestidni? Zašto se takvi ljudi smatraju bezvernicima? Zato što, iako godinama veruju u Boga i slušaju mnoge propovedi, ne razumeju nijednu istinu i ne mogu da primene nijednu istinu, što ih čini bezvernicima. Da li neko od vas pokazuje takvo ponašanje? Oni koji pokazuju, neka podignu ruku. Svi? Onda ste svi bezvernici i to je ozbiljan problem. Oni koji iskreno veruju u Boga, ako dosledno slušaju propovedi, razumeće neke istine i ostvariće određeni napredak, a njihov govor i postupci biće pouzdaniji. Ako neko godinama sluša propovedi bez ikavkog napretka, on je smetenjak, zver, bezvernik. Neki ljudi, u roku od tri do pet godina verovanja u Boga, dosta toga shvate i mogu da tragaju za istinom u svom govoru i delima. Ako primete greške u obavljanju svoje dužnosti ili prouzrokuju neku štetu Božjoj kući, osećaju tugu, samooptužuju se i mrze sebe; osećaju da su njihovi trenutni propusti, nedostatak odanosti, lenjost ili prepuštanje telesnoj udobnosti doveli do tako ozbiljnih grešaka i prouzrokovali tako velike gubitke, te mrze sebe zbog toga. Takvi ljudi pokajničkog srca imaju izvesnu ljudskost i mogu da postignu primanje spasenja. Ako neko, nakon što je godinama slušao propovedi, ne razume nijednu istinu, stalno pravi greške u obavljanju svoje dužnosti, uvek stvara probleme Božjoj kući i prouzrokuje gubitke u crkvenom radu, a pritom nema ni pokajničko srce, takva osoba onda nema nikakvu ljudskost, gora je od svinja i od pasa. Može li takva osoba i dalje pravilno da obavlja svoju dužnost? Čak i ako obavlja dužnost, to radi površno i neće dobiti Božje odobravanje.

Kada neki ljudi govore, stalno nazivaju Božju kuću „našom porodicom”, neprestano pominjući „našu porodicu” u razgovoru. Kako slatko zvuči kada to kažu! Kakva je to „naša porodica” o kojoj pričaju? Postoji samo Božja kuća, Božja porodica, crkva. Da li je primereno stalno govoriti „naša porodica”? Meni se to ne čini primerenim. Izraz „naša porodica” može da se koristi, ali je primereno samo ako ono što se kaže odgovara stvarnosti. Ako ti nisi neko ko stremi ka istini, ako često površno obavljaš svoje dužnosti, ako ni najmanje ne podržavaš rad crkve, ako uopšte ne shvataš ozbiljno rad crkve, a ipak stalno govoriš „naša porodica”, onda to nije primereno. To ima prizvuk laži i pretvaranja, što izaziva gađenje i odbojnost; međutim, ako si ti neko ko zaista poseduje istina-stvarnost i podržava rad crkve, onda je prihvatljivo koristiti izraz „naša porodica” kada se priča o Božjoj kući. To drugima zvuči iskreno, bez laži, te će gledati na tebe kao na brata ili sestru, voleće te i diviće ti se. Ako u svom srcu ne voliš istinu niti je prihvataš, i ako ne pokazuješ odgovornost u obavljanju svojih dužnosti, nemoj nazivati Božju kuću „našom porodicom.” Trebalo bi iskreno da stremiš ka istini, da valjano obavljaš svoje dužnosti i da budeš u stanju da podržiš rad crkve, kako bi Božji izabrani narod osećao da si deo Božje kuće. Onda, kada kažeš „naša porodica”, to drugima daje osećaj bliskosti, bez ikakve odbojnosti, jer u svom srcu zaista smatraš Božju kuću svojim domom, zaista si odgovoran u obavljanju svojih dužnosti i podržavaš rad crkve. Kada kažeš „naša porodica”, to zvuči potpuno zasluženo, bez traga laži. Ako čovek ne pokazuje nikakvu odgovornost prema radu crkve, površno obavlja koje god dužnosti da ima, ne trudi se ni da pokupi stvari sa zemlje, da očisti prljavu sobu, da očisti sneg ili da zimi sredi dvorište, ako ne deluje kao član Božje kuće, već više kao stranac, da li je takav čovek kvalifikovan da Božju kuću nazove „našom porodicom”? On je puki služitelj, privremeni radnik, čovek bez života koji pripada Sotoni i ni u kom slučaju Božjoj kući. A ipak, često bez stida naziva Božju kuću „našom porodicom,” govori to kad god otvori usta, govori to s takvom prisnošću, obraća se braći i sestrama s velikom toplinom – ali ne rešava nikakve prave zadatke. Kada preuzme zadatke, on pravi greške, nanoseći štetu Božjoj kući. Zar to prosto nije licemer? Takvi ljudi su potpuno nemoralni, nemaju ni savesti ni razuma. Najosnovnije osobine koje bi vernik u Boga trebalo da ima jesu savest i razum, a takođe bi trebalo da bude u stanju da prihvati istinu. Ako nema ni savest ni razum i ako uopšte ne prihvata istinu, da li zaslužuje da Božju kuću naziva „našom porodicom”? On je samo privremeni radnik i službenik; on pripada Sotoni i nema skoro nikakve veze sa Božjom kućom. Bog ne priznaje takve ljude; u Njegovim očima, oni su zli ljudi. Mnogi ljudi veruju u Boga, ali uopšte ne streme ka istini i pokazuju ravnodušnost prema poslovima Božje kuće. Zanemaruju probleme na koje naiđu, ne mare za svoje odgovornosti, izbegavaju braću i sestre koji imaju nekih poteškoća i ne pokazuju nikakvu mržnju prema onima koji čine loša dela i koji štete interesima Božje kuće ili ruše rad crkve. Oni nemaju svest o pitanjima velikog dobra ili zla; šta god da se desi u Božjoj kući, njih se ne tiče. Da li oni postupaju prema Božjoj kući kao prema svom domu? Očigledno da ne. Takvi ljudi nisu kvalifikovani da Božju kuću nazivaju „našom porodicom”; oni koji to čine su puki licemeri. Koji ljudi su kvalifikovani da kažu „naša porodica”? Nedavno sam primetio da neki ljudi zaista nisu loši, iako su, naravno, u manjini. Bez obzira na to koliko razumeju istinu, koliki je njihov rast ili vera, ti ljudi istinski veruju u Boga, mogu da preuzmu stvarne zadatke i iskreno su odgovorni u svakoj dužnosti koju obavljaju – oni imaju neki privid ljudskosti. Samo za takve ljude se može zaista smatrati da su deo Božje kuće. Kada kažu „naša porodica”, to zvuči toplo i iskreno. Na primer, crkvi je bio potreban sto koji bi koštao šest ili sedam stotina dolara kada bi trebalo da se kupi. Neka braća i sestre su rekli: „To je preskupo. Možemo da uštedimo mnogo novca ako kupimo drvo i ako sami napravimo sto. Funkcionisao bi podjednako dobro, bez ikakve razlike.” Kako sam se osećao u Svom srcu kad sam to čuo? Bio sam pomalo dirnut: „Ovi ljudi nisu loši; znaju kako da uštede novac za Božju kuću.” Takvi ljudi su mnogo bolji u poređenju sa onima koji traće priloge, jer barem poseduju neku savest i razum i malo ljudskih osećanja. Neki ljudi nanesu gubitke Božjoj kući od stotine ili hiljade dolara bez ikakve svesti, pa čak kažu da to nije njihov problem i ne osećaju nikakvu grižu savesti u srcu. S druge strane, postoje drugi koji kažu: „Čak i ako uštedimo deset ili osam dolara, to vredi truda. Ne bi trebalo nepotrebno da trošimo novac na stvari koje možemo sami da rešimo. Trebalo bi da štedimo gde god da možemo. Nema potrebe trošiti novac ako to nije nužno. Ispravno je da pretrpimo malo poteškoća i napora.” Samo oni koji mogu da izgovore takve reči jesu ljudi koji imaju savest i razum, koji poseduju normalnu ljudskost i koji su zaista usklađeni sa Božjom kućom. Ti ljudi mogu s pravom nazvati Božju kuću „našom porodicom” jer vode računa o interesima Božje kuće. Neki ljudi uopšte ne razmišljaju o interesima Božje kuće. Da li je to zato što nisu sposobni za takva razmišljanja? Kada je u pitanju njihov vlastiti život, oni su izuzetno štedljivi, paze na svaki dinar, uvek žele da kupe najjeftinije i najpraktičnije stvari, štede gde god mogu, čak se i cenkaju i sve pažljivo računaju, i očigledno su vešti u upravljanju svojim životima. Ali, kada je u pitanju obavljanje stvari za Božju kuću, oni ne postupaju na taj način. Kada koriste novac Božje kuće, troše ga preko svih granica, troše ga kako im se prohte, kao da bi bilo šteta ne potrošiti ga. Zar to nije znak užasnog karaktera? Takvi ljudi su izuzetno sebični, uopšte ne misle na Božju kuću, već samo gledaju kako da zadovolje sebe. Oni se nadaju da će se provući u nebesko carstvo i zadobiti velike blagoslove uz najmanju moguću cenu. Takvi sebični i ogavni ljudi još uvek gaje tako velike ambicije i želje; to pokazuje da njihov moralni karakter ima ozbiljan nedostatak!

Da li smo sada u našem razgovoru temeljno i u potpunosti pokrili ovaj način ispoljavanja antihrista, njihovo prevrtljivo, samovoljno i diktatorsko ponašanje? (Jesmo.) Hajde onda to sve da sažmemo. Antihristi koji postupaju prevrtljivo i njihovo samovoljno i diktatorsko ponašanje dva su različita, ali podjednako značajna i podudarna ponašanja koja su kod njih uobičajena. Ta manifestacija razotkriva dve glavne naravi antihrista – rđavost i zlobu; oni su i rđavi i zlobni. Ponekad možda ne vidiš njihovu zlobnu stranu, ali možeš videti njihovu rđavu stranu. Oni mogu da postupaju blago, zbog čega se njihovo nasilno ili divljačko ponašanje mnogo teže primeti. Oni spolja ne izgledaju surovo niti te prisiljavaju da bilo šta uradiš, ali te hvataju u zamku drugim rđavim sredstvima, uvlače te pod svoju kontrolu i teraju te da im služiš – i tako te iskorišćavaju. Nesvestan, upadaš u njihovu zamku i dobrovoljno se pokoravaš njihovoj manipulaciji i igri. Zašto mogu da prouzrokuju takve posledice? Antihristi često koriste tačne izjave i izreke da ti daju instrukcije i da utiču na tebe, podstiču te da nešto uradiš tako da osećaš da je sve što kažu ispravno, da to treba da sprovedeš i da treba to da uradiš na taj način, inače ćeš imati utisak da se suprotstavljaš istini i da je to što im nisi poslušan znači da se buniš protiv Boga. Na taj način, dobrovoljno si im poslušan. Kakav je krajnji rezultat toga? Čak i ako ljudi slede njihove reči i primenjuju ono što oni kažu, da li razumeju istinu? Da li njihov odnos s Bogom postaje sve bliži ili sve udaljeniji? Kada se suoče sa određenim situacijama, ljudi ne samo da ne dolaze pred Boga i ne mole Mu se, već ne znaju kako da traže istina-načela u Božjim rečima niti kako da dokuče Božje namere i zahteve. Umesto toga, izjavljuju nešto neverovatno: „Godinama sam verovao u Boga oslanjajući se uglavnom na podršku i uzdržavanje starešina. Šta god da se dogodi, sve dok starešine razgovaraju u zajedništvu, postoji put koji nas vodi napred. Bez starešina, to jednostavno ne funkcioniše.” Godinama su verovali u Boga, a dostigli su samo toliki rast – još uvek nisu u stanju da funkcionišu bez starešina. Zar to nije jadno? Koje se implicitno značenje tu krije? Ovim se sugeriše da ne znaju kako da se mole Bogu, kako da zavise od Boga, kako da se ugledaju na Boga niti znaju da jedu i piju Božje reči. Za sve to im treba podrška starešine kako bi mogli da dostignu razumevanje; starešina može da im zameni Boga u koga veruju. Može se reći da takav čovek zapravo veruje u svoje starešine, a ne u Boga. On sluša sve što starešine kažu i veruje u sve to što kažu. U koga on zaista veruje, koga sledi i kome se pokorava – Bogu ili starešinama? Zar to nije slično kao kod religioznih ljudi koji nominalno veruju u Gospoda, ali u stvarnosti veruju, slede i oslanjaju se na svoje sveštenike? Zar to ne znači da si pod kontrolom ljudi? Ti obožavaš starešine, u svemu ih slušaš. To znači da veruješ u ljude i da slediš ljude, znači da te ljudi ograničavaju i kontrolišu. Bog je tako jasno govorio, a ipak ne možeš da razumeš Njegove reči niti znaš kako da ih primeniš, ali razumeš đavole i Sotonu čim izgovore nekoliko reči? Šta to zapravo razumeš? Ponekad razumeš neko pravilo ili doktrinu – da li to znači da razumeš istinu? (Ne.) To nije razumevanje istine; to znači da si naveden na pogrešan put. To je upravo tako.

Glavne naravi koje ispoljavaju antihristi koji se ponašaju prevrtljivo, samovoljno i diktatorski jesu rđavost i zloba. Gde se njihova rđavost ispoljava? Ispoljava se u njihovom prevrtljivom ponašanju. A gde se ispoljava njihova zlobna narav? (U tome što se ponašaju samovoljno i diktatorski.) Pre svega se ispoljava u njihovom samovoljnom i diktatorskom ponašanju i u tome što prisiljavaju druge da im budu poslušni; njihova prisila odražava zlobnu narav. Bog zahteva da se ljudi pokore Njemu i istini. Kakav je Božji način rada? Nakon što Bog izrazi Svoje reči, On ljudima kaže da je najvažnija stvar u verovanju u Boga to da se pokore istini i Božjim rečima. Tebi je ta istina poznata, znaš da je ta izreka ispravna, ali kakav je Božji stav po pitanju toga da li se pokoravaš i kako se pokoravaš? Ti imaš slobodnu volju i pravo da izabereš. Ako želiš da se pokoriš, pokorićeš se; ako ne želiš, ne moraš. Međutim, što se tiče toga kakve posledice nepokornost može doneti, šta Bog ispituje kod ljudi i kakve zaključke donosi o njima? Po pitanju tih stvari, Bog ne radi ništa dodatno. On te ne upozorava, ne preti ti niti te prisiljava, ne tera te da platiš cenu niti te za to kažnjava. Bog ne deluje na taj način. Tokom perioda kada Bog spašava ljude, dok izražava reči da bi ljudima pružio ono što im je potrebno, Bog dozvoljava ljudima da greše, da krenu pogrešnim putem, i dozvoljava im da se pobune protiv Njega i da čine gluposti. Ali, kroz Svoje reči i neke Svoje metode rada, Bog postepeno pušta ljude da shvate šta su Njegovi zahtevi, šta je istina, šta je ispravno, a šta pogrešno – na primer, kroz orezivanje, grdnju i disciplinovanje, kao i kroz opomene. Ponekad ti Bog pruži blagodat, pokrene te iznutra ili ti pruži neko prosvetljenje i prosvećenje, čime ti omogućava da shvatiš šta je ispravno, a šta pogrešno, koji su stvarno Božji zahtevi, kakvu poziciju ljudi treba da zauzmu i šta ljudi treba da primenjuju. Dok ti omogućava da shvatiš, On ti takođe daje izbor. Ako kažeš: „Ja ću biti buntovan, biću svojeglav, ne želim da biram ono što je ispravno, ne želim da budem odan, želim samo ovako da se ponašam!” To znači da si na kraju ti odgovoran za svoje odredište i ishod. Moraš da preuzmeš odgovornost za svoje postupke i da platiš cenu; Bog ne čini ništa po tom pitanju. Bog je pošten i pravedan. Ako postupaš u skladu sa Njegovim zahtevima i ako si osoba koja se pokorava Bogu, ili ako, suprotno tome, ne postupaš u skladu sa Božjim zahtevima i nisi osoba koja se pokorava Bogu, onda je u oba slučaja Bog odavno odredio tvoje odredište. Bog ne mora da čini ništa dodatno. To nije kao da, ako danas ne postupaš u skladu sa Božjim zahtevima, On će te disciplinovati, grditi ili će te kazniti i doneće ti nesreću – Bog tako ne postupa. Bog funkcioniše tako što zahteva da se ljudi pokore kako bi razumeli istinu o pokoravanju; tu nema elementa „prisile”. Bog ne prisiljava ljude da se pokore niti da primene taj aspekt istine. Dakle, u Božjem načinu rada, bilo da On orkestrira ljudima, upravlja njihovom sudbinom, vodi ih ili im obezbeđuje istinu, pretpostavka tih postupaka nije zasnovana na prisili niti na nuždi. Ako postupaš prema Božjim rečima, postepeno ćeš sve više razumeti istinu, a tvoje stanje pred Bogom će nastaviti da se poboljšava – održavaćeš dobro stanje i Bog će te takođe prosvetiti u aspektima svakodnevnog života koje ne razumeš. Međutim, ako ne primenjuješ istinu, ako se ne pokoravaš Bogu i nisi voljan da stremiš ka istini, ono što ćeš zadobiti biće veoma ograničeno. To je oštar kontrast između te dve situacije. Bog ne pravi razliku; On je pravedan prema svima. Neki ljudi kažu: „Kad bi me Bog prisilo, zar ne bih tad praktikovao primenu?” Bog ne prisiljava ljude; to je ono što radi Sotona. Bog ne postupa na taj način. Ako možeš da se pokoriš Bogu samo kada si prisiljen, kakav si ti onda čovek? Da li se zaista pokoravaš Bogu? To nije vrsta pokornosti koju Bog želi. Pokornost o kojoj Bog govori je kada, na osnovu razumevanja istine, čovek dobrovoljno primenjuje Božje reči iz savesti i razuma. To je suštinsko značenje pokornosti. To ne uključuje prisilu, ograničenje, pretnje ili bilo koji oblik sputavanja ili kontrole. Dakle, kada se po pitanju nečega osećaš posebno sputano ili ograničeno, to sigurno nije delo Božje. S jedne strane, to može proisteći iz ljudskih misli ili iskrivljenog shvatanja i samonametnutih ograničenja. S druge strane, to može biti neko drugi ko pokušava da te sputa i ograniči tako što koristi pravila ili neku argumentaciju ili teoriju koja zvuči ispravno, i time te navodi da razviješ neka izobličenja u svom načinu razmišljanju. To ukazuje da imaš problem sa svojim razumevanjem. Ako osećaš da se dobrovoljno i radosno pokoravaš Bogu, to je rezultat dela Svetog Duha, istinske ljudskosti, kao i savesti i razuma.

Postoje neki ljudi u Božjoj kući koji se ne pokoravaju istini, ne pokoravaju se radnim aranžmanima Božje kuće, niti se pokoravaju uređenjima crkve. Kako Božja kuća to rešava? Da li se koriste neke metode prisilnog sprovođenja da bi se to razrešilo? Na primer, ako starešina ne radi stvaran posao, ako ne radi u skladu sa radnim aranžmanima niti primenjuje istinu, ili ako ne može da obavlja stvaran posao, kako Božja kuća to rešava? (Božja kuća takvog starešinu smeni.) Takav starešina bude direktno smenjen, ali da li bude i izopšten? (Ne.) Oni koji nisu počinili zlo nisu izopšteni. Što se tiče obične braće i sestara, ako im se dodeli određena dužnost, a oni je odbiju, da li se na to gleda kao da se nisu pokorili? Ako oni to ne obave, naći će se neko drugi; da li će iko biti prisiljen da obavlja dužnost? (Neće.) Nema prisile. Ako su kroz razgovor o istini spremni da prihvate i da se pokore, to je u redu. To se ne smatra prisilom; to znači da su oni lično saglasni i voljni da obavljaju dužnost koja je za njih uređena. Na primer, neki ljudi vole da kuvaju, ali su raspoređeni da čiste, te kažu: „Ako treba da čistim, onda ću čistiti. Pokoravam se uređenjima Božje kuće.” Da li tu ima ikakve prisile? Da li se iko prisiljava da radi nešto protiv svoje volje? (Ne.) Oni su tu raspoređeni shodno sopstvenoj volji i pokornosti, tako da niko nije doveden u tešku situaciju niti je prisiljen da nešto izvrši. Može da se dogodi i da ne postoji niko ko bi u tom trenutku mogao da obavlja određenu dužnost, pa si ti raspoređen da privremeno uskočiš; možda lično nemaš volje to da obaviš, ali je neophodno i to je poseban slučaj. Ti si član Božje kuće, dobijaš obroke u Božjoj kući i tamo obavljaš svoje dužnosti – pošto se izjašnjavaš kao osoba koja veruje u Boga i koja Ga sledi, zar ne možeš da se suprotstaviš svom telu po pitanju te sitnice? Na to se čak ne gleda kao na pokornost ili teškoću; to je samo privremeni posao, ne traži se od tebe da dugoročno obavljaš tu dužnost. Neki ljudi se žale da je posao koji se od njih traži da obave prljav i naporan, te ne žele da ga rade. Ako tako nešto spomenu, trebalo bi odmah da budu smenjeni. Međutim, ako to samo verbalno izraze, a u stvari su voljni da se pokore i voljni su da pate, onda bi trebalo da nastave da obavljaju svoju dužnost. Da li je takav pristup primeren? (Jeste.) Da li je to načelo ispravno? (Jeste.) Božja kuća nikako ne prisiljava ljude da išta rade protiv svoje volje. Postoji još jedna situacija u kojoj su neki ljudi lenji, neodgovorni i nisu odani, bez obzira na to koju dužnost obavljaju. Ponekad čak potajno čine loše stvari. Kada ne obavljaju valjano svoju dužnost, pronalaze izgovore i tvrde da im dužnost ne odgovara, da to nije njihova jača strana ili da ne razumeju oblast o kojoj je reč. Ali u stvarnosti, svima je jasno da to nisu razlozi njihovog neuspeha u obavljanju dužnosti. Kako bi takve ljude trebalo rešiti? Ako zatraže da obavljaju dužnost negde drugde, da li bi to trebalo odobriti? (Ne.) Šta bi onda trebalo učiniti? Takvi ljudi nisu pogodni za obavljanje dužnosti; oni to rade nevoljno i bez odgovarajućeg stava, te ih treba oterati. Postoji još jedna vrsta ljudi koji postanu teški i počnu da pružaju otpor čim im se kaže da obave neku dužnost. Izuzetno su nevoljni i skloni pružanju otpora, i jedva uspevaju da potisnu svoje nezadovoljstvo, misleći: „Ja ću se samo ovde pritajiti i snalaziću se tokom nekoliko godina, i ko zna gde ću završiti nakon toga!” Ljudima koji imaju takve namere ne bi trebalo dopustiti da obavljaju dužnosti, a čak i ako žele da obavljaju neke druge dužnosti, to im nije dozvoljeno. Takvi slučajevi moraju odlučno da se rešavaju. Zašto je to tako? Zato što smo prozreli njihovu suštinu – oni koji ih razumeju kažu da su to bezvernici; ljudi u njihovoj okolini takođe kažu da ti ljudi nisu pogodni za obavljanje dužnosti. Takvi ljudi su nevernici i moraju biti pročišćeni. Ako se to ne uradi, oni mogu samo da izazovu ometanja, da počine prestupe i da naude Božjem izabranom narodu unutar crkve, što je potpuno neprihvatljivo. Takvi slučajevi treba da budu rešeni u skladu sa načelima o tome kako postupati s onima koji obavljaju dužnosti u crkvi; njihova nevoljnost nije faktor. Da li je to prisila? To nije prisila; to je postupanje u skladu sa načelima, očuvanje interesa i rada Božje kuće. Radi se o pročišćenju bezvernika i onih koji su tu samo da bi bili paraziti u Božjoj kući. Ako želiš da budeš parazit, radi to negde drugde, a ne ovde. Božja kuća nije dom za penzionere; ona ne podržava neradnike. Razumeš?

Postoje neki antihristi koji se vrlo dobro kriju, samo se ćutljivo smeškaju kada nešto vide, u vezi sa mnogim pitanjima samo ćute, glume dubokoumnost i ne izražavaju nikakav stav. Kada prvi put dođeš u kontakt s njima, nije ih lako prozreti; možeš čak da pomisliš da su to veoma značajni i izuzetni ljudi. Kako da raspoznaš takve antihriste? Moraš da obratiš pažnju i da osmotriš šta to oni zaista vole, na šta se fokusiraju, šta ih zanima i sa kim se druže. Posmatrajući te aspekte, možeš da zadobiješ razumevanje antihrista. Pored toga, postoji još nešto što bi svi trebalo da znate: bez obzira na kom su nivou starešina ili delatnik, ako ih obožavate zato što razumeju malo istine i zato što imaju po neki dar, i ako verujete da poseduju istina-stvarnost i da ti mogu pomoći, i ako se u svemu ugledate na njih i oslanjate se na njih, i ako kroz to pokušavate da zadobijete spasenje, to je onda vaša glupost i neznanje. Na kraju, sve će to propasti jer je vaša početna tačka suštinski pogrešna. Bez obzira na to koliko istina čovek razume, on ne može da zauzme mesto Hrista, i bez obzira na to koliko je nadaren, to ne znači da poseduje istinu – zato će svi oni koji obožavaju druge ljude, ugledaju se na njih i slede ih, na kraju biti isključeni i osuđeni. Vernici u Boga mogu jedino da se ugledaju na Boga i da slede Boga. Starešine i delatnici su i dalje obični ljudi, bez obzira na njihov rang. Ako na njih gledaš kao na svoje neposredne nadređene, ako osećaš da su iznad tebe, da su sposobniji od tebe, i da bi trebalo da te vode, da su u svakom pogledu iznad svih ostalih, onda grešiš – to je zabluda. A kakve će posledice ta zabluda doneti? Navešće te da nesvesno meriš svoje starešine prema zahtevima koji nisu u skladu sa stvarnošću i da ne budeš u stanju da pravilno postupaš prema njihovim problemima i nedostacima; istovremeno, nesvesno ćeš biti duboko privučen njihovim šarmom, darom i talentima, tako da, pre nego što to i shvatiš, ti ih već obožavaš i oni su postali tvoj bog. Taj put, od trenutka kada počnu da postaju tvoj uzor, predmet tvog obožavanja, do trenutka kada postaneš njihov sledbenik, put je koji će te nesvesno udaljiti od Boga. I čak i dok se postepeno udaljavaš od Boga, i dalje ćeš verovati da slediš Boga, da si u Njegovoj kući, da si u Njegovom prisustvu, dok su te, u stvari, Sotonine sluge, antihristi, već odvukli. Nećeš to čak ni osetiti. To je vrlo opasna situacija. Da bi razrešio taj problem, potrebno je da delom budeš sposoban da razaznaš priroda-suštinu antihrista i da prozreš ružno lice mržnje antihrista prema istini i otpor koji imaju prema Bogu; takođe je potrebno da se upoznaš sa uobičajenim tehnikama koje antihristi koriste kako bi naveli ljude na pogrešan put i uhvatili ih u zamku, kao i sa načinom na koji postupaju. Drugi deo uključuje to da svi morate da stremite ka poznavanju Božje naravi i suštine. Mora da vam bude jasno da je samo Hristos istina, put i život, i da će vam obožavanje bilo koje osobe doneti nesreću i katastrofu. Morate da verujete da samo Hristos može spasiti ljude, i morate da sledite i da se pokoravate Hristu s apsolutnom verom. To je jedini ispravan put ljudskog života. Neki bi mogli reći: „Pa, imam ja svoje razloge zašto obožavam starešine – ja duboko u sebi prirodno obožavam svakog ko je talentovan. Obožavam svakog starešinu koji se slaže s mojim predstavama.” Zašto insistiraš na obožavanju čoveka iako veruješ u Boga? Na kraju krajeva, ko će te spasiti? Ko te zaista voli i štiti – zar to zaista ne možeš da vidiš? Ako veruješ u Boga i ako slediš Boga, treba da obratiš pažnju na Njegovu reč, a ako neko govori i postupa ispravno i u skladu sa istina-načelima, onda samo treba da se pokoriš istini – zar to nije jednostavno? Zašto si tako prizeman? Zašto insistiraš na traženju nekoga koga ćeš obožavati i slediti? Zašto uživaš u tome da budeš Sotonin rob? Zašto ne postaneš sluga istine umesto toga? Po tome se vidi da li osoba ima razum i dostojanstvo. Treba da počneš od sebe: opremi se različitim istinama, budi u stanju da prepoznaš raznovrsne načine na koje se različite stvari i ljudi ispoljavaju, probaj da shvatiš prirodu različitih ljudskih ponašanja i naravi koje ispoljavaju, nauči da razlikuješ suštine različitih vrsta ljudi, neka ti bude jasno kakvi ljudi te okružuju, kakva si ti osoba i kakva osoba je tvoj starešina. Kada sve to jasno sagledaš, bićeš sposoban da pristupiš ljudima na pravi način i u skladu sa istina-načelima. Ako su to braća i sestre, postupaćeš prema njima s ljubavlju; ako to nisu braća i sestre, već zli ljudi, antihristi ili bezvernici, držaćeš se podalje i napustićeš ih. A ako su to ljudi koji poseduju istina-stvarnost, iako je u redu da im se diviš, nećeš ih obožavati. Niko ne može da zauzme mesto Hrista; samo je Hristos praktični Bog. Samo Hristos može da spasi ljude i samo sledeći Hrista možeš da zadobiješ istinu i život. Ako možeš sve to jasno da sagledaš, onda poseduješ rast i antihristi te verovatno neće tako lako navesti na pogrešan put, niti treba da se plašiš da će se to desiti.

Neki ljudi se zabrinu kada vide da su određeni antihristi razotkriveni i isključeni, te kažu: „Iako se, spolja gledano, ne čini da su antihristi zli, zašto se ispostavlja da su toliko zli kada se prepozna ono što čine? Izgleda da su antihristi zaista veoma prevrtljivi. Ali ja sam niskog kova, i ako ponovo naiđem na takve antihriste, bojim se da neću moći da ih raspoznam. Kako da se zaštitim od antihrista?” Čak i ako si niskog kova, ne treba uvek da brineš da ćeš biti naveden na pogrešan put niti treba uvek da razmišljaš o tome kako da se od njih zaštitiš. Treba samo da se fokusiraš na razumevanje istine, da više čitaš Božje reči i da, kada imaš vremena, ozbiljno razmatraš zla dela koja su antihristi počinili, postavljajući sebi pitanja: „Na čemu počiva njihovo zlo? Šta ih je navelo da počine takvo zlo? Mogu li obični ljudi da počine takvo zlo? Kako oni koji razumeju istinu raspoznaju antihriste? Kako ih ja mogu raspoznati?” Kada jasno sagledaš ljudsku suštinu kroz Božje reči, sve će ti biti jasno. Kako stalno o tome razmišljaš, nesvesno ćeš naučiti da rasuđuješ, te ćeš prirodno biti sposoban da prepoznaš antihriste kada se ponovo suočiš sa situacijom u kojoj pokušavaju da navedu ljude na pogrešan put. To zahteva mnogo iskustva; to nije nešto što možeš da naučiš tako što ćeš slušati više propovedi. To je nalik sticanju iskustva u društvu nakon što si previše puta bio iskorišćen ili nakon što si pretrpeo previše gubitaka – „na greškama se uči”. To je isto. U našem verovanju u Boga, glavno je razumeti istinu. Što više istine razumeš, više stvari ćeš prozreti. Ako ne razumeš nijednu istinu, čak ni znanje ti neće biti od koristi. Ne možeš ništa da prozreš ako samo koristiš znanje; tvoji pogledi su isti kao i kod svetovnih ljudi i sve što komentarišeš biće besmislice i zablude. Ne brini ako u ovom trenutku ne možeš da prozreš neke ljude. Kada budeš razumeo istinu, prirodno ćeš steći sposobnost rasuđivanja. Za sada, fokusiraj se na to da valjano obavljaš svoju dužnost, da jedeš i piješ više Božjih reči i da više razmišljaš o istini. Kada dođe vreme da zadobiješ razumevanje istine, steći ćeš sposobnost da raspoznaješ ljude. Biće dovoljno da samo osmotriš nečije ponašanje, i u svom srcu ćeš znati šta se događa sa tom osobom; biće dovoljno da samo poslušaš kako neko prijavljuje neki problem, i bićeš u stanju da prozreš suštinu tog problema; i dovoljno će ti biti da samo čuješ nečije misli i stavove, i znaćeš koliki je rast te osobe. Bez mnogo truda bićeš u stanju da razumeš sve što se tiče bilo koje stvari ili osobe – to je rezultat razumevanja istine. Međutim, ako ne stremiš ka istini, već se oslanjaš na svoju maštu da procenjuješ ljude, da ih obožavaš, da se na njih oslanjaš i da im slepo laskaš, i ako ne slediš put stremljenja ka istini, kakav će biti krajnji rezultat? Bilo ko bi mogao da te navede na pogrešan put; nećeš moći nikoga da prozreš, čak ni najočiglednijeg antihrista. Pokušaće da te nasamari, a ti ćeš ga i dalje obožavati zbog njegove sposobnosti, svakodnevno se vrteći oko njega. Tada si zaista smetenjak i može se sa sigurnošću reći da veruješ u nejasnog boga, a ne u praktičnog Boga, i da definitivno nisi osoba koja stremi ka istini.

Neki ljudi, čak i nakon što su poslušali nekoliko propovedi o raspoznavanju antihrista, i dalje ne mogu da ih raspoznaju. Oni razumeju samo neke metode raspoznavanja, ali im nedostaje praktično iskustvo. Kada se zapravo suoče sa zlim delima antihrista, ponovo ne uspevaju da ih raspoznaju. Iako ne mogu da raspoznaju antihriste nakon slušanja propovedi, oni porede sebe sa onim što su čuli i sve više počinju da osećaju da su i sami poput antihrista. Na kraju dolaze do zaključka da su i oni sami antihristi. Nema ničeg lošeg u takvom raspoznavanju. Takvi ljudi su u potpunosti svesni detalja po pitanju raspoznavanja antihrista, ali im prosto nedostaju načela za definisanje. To nije veliki problem; to pokazuje da je to što su slušali propovedi bilo delotvorno. Iako nisu raspoznali stvarne antihriste, prepoznali su sebe, što je takođe dobra stvar. Najpre spašavaju sebe i izbegavaju da postanu antihristi, što je plodonosan ishod slušanja ovih propovedi koje razotkrivaju antihriste. Biti u stanju da raspoznaš sebe kao antihrista nije jednostavno; takvo rasuđivanje podrazumeva detaljno posmatranje i verujem da to već može da znači da imaš sposobnost rasuđivanja. Prepoznati sebe u ovom trenutku je dobra stvar; nije prekasno za to. Da si počinio zlo ili izazvao katastrofe i tada bio okarakterisan kao antihrist, bilo bi prekasno. Ako sada možeš sebe da raspoznaš, to u najgorem slučaju znači da ispoljavaš osobine slične onima koje imaju antihristi, da hodaš putem antihrista i da si izabrao pogrešan put – možeš biti okarakterisan jedino na ovaj način. Još uvek imaš vremena da promeniš put, ali je opasno ako odlučiš da ga ne promeniš. Do sad smo mnogo puta razgovarali na temu raspoznavanja antihrista i neki ljudi zaista mogu da ih prepoznaju. Oni mogu da prepoznaju svoje sopstvene naravi antihrista koje otkrivaju, i rezultat i dokaz toga je da su zadobili sposobnost raspoznavanja. Ako mogu dodatno da naprave razliku između onih ljudi koji poseduju priroda-suštinu antihrista i onih koji samo imaju narav antihrista, tada će u potpunosti ovladati raspoznavanjem. To je nešto što se uskoro može postići, te nema potrebe za brigom. Ako ljudi mogu da raspoznaju svoje sopstvene naravi antihrista, ako mogu da prepoznaju da li koračaju putem antihrista i ako mogu da razumeju šta je priroda-suština antihrista, onda su već naučili kako da raspoznaju antihriste. Sposobnost raspoznavanja antihrista ne zavisi od toga koliko dugo čovek veruje u Boga, već da li je u stanju da teži istini i da je razume. Neki ljudi su godinama verovali u Boga i poslušali su brojne propovedi o razotkrivanju antihrista, ali se njihove naravi i manifestacije antihrista uopšte nisu promenile. Bez obzira na to koliko Ja razgovaram o istini, oni su i dalje nesvesni. Možda se u tom trenutku identifikuju sa sadržajem razgovora, ali kada je reč o delanju ili obavljanju njihovih dužnosti, vraćaju se svojim starim navikama. Zar to za takve ljude nije problematično i opasno? Veoma je opasno! Kako god da Ja razgovaram o tome u zajedništvu, ma koliko osećali grižu savesti ili nemir dok Me slušaju, oni se nakon toga uopšte ne menjaju. Ne razmišljaju o tome zašto uvek promovišu i favorizuju ljude koji laskaju i koji se ulaguju, niti razmišljaju o tome zašto ne postupaju prema drugima u skladu sa načelima, već prema svojim sopstvenim hirovima. Ne gade im se ljudi koji im se dopadaju, čak i ako su zli ili loši, te nastavljaju da ih promovišu i koriste. Još manje razmišljaju o tome zašto uopšte ne streme ka istini i zašto su krenuli putem antihrista. Opasno je počiniti toliko zla bez ikakvog istinskog promišljanja ili promene. Na nedavnim okupljanjima, razgovaralo se o razotkrivanju naravi i suštine antihrista. Narav antihrista je skrivenija i rđavija od iskvarenih naravi koje se uobičajeno mogu videti. Antihristi osećaju odbojnost prema istini, oni mrze istinu i nikako ne mogu da prihvate istinu niti Božji sud i grdnju. Kakav je onda ishod, kakav je kraj antihrista? Oni će sigurno biti isključeni. Kako Bog karakteriše antihriste? Kao one koji mrze istinu i protive se Bogu – oni su Božji neprijatelji! Suprotstavljanje istini, mržnja prema Bogu i mržnja prema svim pozitivnim stvarima – to nije trenutna slabost niti glupost običnih ljudi, niti je to otkrivanje pogrešnih misli i stavova koji nastaju usled trenutne izobličene spoznaje; to nije problem. Problem je što su to antihristi, neprijatelji Božji, koji mrze sve pozitivne stvari i svu istinu; oni su likovi koji mrze Boga i koji Mu se suprotstavljaju. Kako Bog gleda na takve likove? Bog ih ne spašava! Ti ljudi preziru i mrze istinu, oni imaju priroda-suštinu antihrista. Da li vam je to jasno? Ono što je ovde razotkriveno jeste rđavost, zloba i mržnja prema istini. To je najozbiljnija sotonska narav među iskvarenim naravima, koja predstavlja Sotonina najtipičnija i najznačajnija svojstva, a ne iskvarene naravi koje ispoljava uobičajeno iskvareno čovečanstvo. Antihristi su sila neprijateljska prema Bogu. Oni mogu da ometaju i da kontrolišu crkvu, i imaju sposobnost da unište i prekinu Božji plan upravljanja. To nije nešto što obični ljudi sa iskvarenim naravima mogu da urade; samo su antihristi sposobni za takva dela. Nemojte to potceniti.

Svi zli ljudi imaju rđave naravi. Neka rđavost se izražava kroz zlobne naravi, kao što je često maltretiranje bezazlenih ljudi, postupanje prema njima na satiričan ili sarkastičan način, kao i konstantno ismevanje i iskorišćavanje takvih ljudi. Zli ljudi se drugom zlom čoveku iz poštovanja klanjaju i ulaguju, ali kada vide slabog čoveka, oni ga gaze i ponašaju se prema njemu nasilnički. To su izuzetno zli i rđavi ljudi. Svako ko maltretira ili ugnjetava hrišćane je đavo prerušen u čoveka; takvi ljudi su bezdušne zveri i reinkarnacija su đavola. Ako u masi zlih ljudi postoje oni koji ne maltretiraju bezazlene ljude, ne ponašaju se surovo prema hrišćanima, već samo iskaljuju svoj bes na one koji ugrožavaju njihov lični interes, smatra se da su to dobri ljudi među nevernicima. Ali, po čemu se razlikuje rđavost antihrista? Rđavost antihrista se pretežno manifestuje u njihovoj posebnoj sklonosti ka nadmetanju. Oni se usuđuju da se takmiče sa Nebom, da se takmiče sa zemljom i da se takmiče sa drugim ljudima. Ne samo da ne dozvoljavaju drugima da ih maltretiraju, već su oni ti koji maltretiraju i kažnjavaju druge. Svakog dana razmišljaju o tome kako da kazne ljude. Ako su na nekog ljubomorni ili ako nekog mrze, nikada to neće prevazići. Po tome su antihristi rđavi. Gde se još ta rđavost ispoljava? Može se videti u prevrtljivom načinu na koji nešto obavljaju, što ljudi sa nešto mozga, nešto znanja i malo društvenog iskustva teško mogu da otkriju. Antihristi postupaju izuzetno prevrtljivo, što prerasta u rđavost; to nije obična lažljivost. Oni mogu da se prikrivaju i da se poigravaju sa drugima, i to rade na višem nivou nego većina ljudi. Većina ljudi ne može da se takmiči sa njima i ne može da se nosi sa njima. To su antihristi. Zašto kažem da obični ljudi ne mogu da se nose s njima? Zato što je njihova rđavost toliko ekstremna da oni poseduju ogromnu moć da navedu ljude na pogrešan put. Mogu da osmisle raznovrsne načine kako bi naterali ljude da ih obožavaju i da ih slede. Takođe mogu da iskoriste različite ljude kako bi ometali i narušavali rad crkve. U takvim okolnostima, Božja kuća stalno razgovara o svakoj vrsti manifestacije i naravi, kao i suštini antihrista, kako bi ljudi mogli da ih raspoznaju. To je neophodno. Neki ljudi ne razumeju i kažu: „Zašto se uvek razgovara o tome kako raspoznati antihriste?” Zato što su antihristi izuzetno sposobni da navedu ljude na pogrešan put. Mnoge ljude mogu da navedu na stranputicu, nalik su smrtonosnoj kugi, čija zaraza samo tokom jedne epidemije može da naškodi gomili ljudi i mnoge da ubije; vrlo je zarazna i široko rasprostranjena, a njena stopa zaraznosti i smrtnosti prilično je visoka. Zar to nisu teške posledice? Ako ne razgovaram na taj način sa vama, da li ćete biti u stanju da se oslobodite antihrista koji vas navode na pogrešan put i koji vas ograničavaju? Možete li se zaista okrenuti Bogu i pokoriti Mu se? To je veoma teško. Kada obični ljudi otkriju nadmenu narav, drugi, u najmanju ruku, mogu da vide ružno stanje njihove nadmenosti. Ponekad se hvale, ponekad se ističu i pokazuju, a ponekad vole da ističu svoj status i da drže drugima lekcije. Ali, da li je to slučaj sa antihristima? Spolja gledano, možda ne deluje kao da ističu svoj status ili da ga vole, možda izgleda da ih status uopšte ne zanima, ali duboko u sebi, oni imaju snažnu želju za njim. To je kao kod nekih careva ili gospodara razbojnika među nevernicima: kada se bore za svoju zemlju i kada zajedno sa svojim saputnicima podnose nedaće, čine se poniznim i neambicioznim. Ali, da li si video želje skrivene duboko u njihovim srcima? Zašto mogu da podnesu takve teškoće? Njihove ih želje podstiču. U sebi gaje veliku ambiciju, spremni su da podnesu bilo kakvu patnju ili da izdrže bilo kakvu klevetu, uvrede i poniženja, kako bi jednog dana zauzeli presto. Zar to nije prevrtljivo ponašanje? Mogu li oni bilo kome da otkriju ovu ambiciju? (Ne mogu.) Oni je skrivaju i drže je u tajnosti. Ono što je spolja vidljivo jeste čovek koji može da izdrži ono što drugi ne mogu, koji može da podnese nepodnošljive teškoće, za koga se čini da je uporan, neambiciozan, prizeman i dobar prema onima oko sebe. Ali, onog dana kada taj čovek zauzme presto i dobije pravu moć, kako bi konsolidovao svoj autoritet i sprečio uzurpaciju, on pobije sve one koji su propatili i koji su se borili pored njega. Tek kada se otkrije istina, ljudi shvate koliko je to duboko lukav čovek. Kada se osvrneš i shvatiš da je sve što je uradio bilo vođeno ambicijom, otkriješ da on ima rđavu narav. Koja je to bila taktika? To je bila prevrtljivost. To je narav po kojoj postupaju antihristi. Antihristi i đavolski kraljevi koji imaju zvaničnu moć su isti; ni u kom slučaju neće bezrazložno patiti i trpeti u crkvi ako ne dobiju moć i status. Drugim rečima, ti ljudi nikako nisu zadovoljni time da budu obični sledbenici, da prave kompromise u Božjoj kući kao obični obožavaoci Boga, ili da tiho i anonimno obavljaju neku dužnost; sasvim sigurno ne bi bili voljni to da rade. Ako je neko ko ima status smenjen jer je išao putem antihrista, i ako pomisli: „Sad kad nemam status, prosto ću otvoreno da postupam kao obična osoba i obavljaću koju god dužnost da mogu; mogu i dalje da verujem u Boga isto tako dobro i bez statusa,” da li je taj čovek antihrist? Ne, taj čovek je nekada hodao putem antihrista, nekada je izabrao pogrešan put zbog trenutne gluposti, ali on nije antihrist. Šta bi pravi antihrist uradio? Ako izgubi status, pravi antihrist više neće verovati. I ne samo to, već će smisliti razne načine da navede druge ljude na pogrešan put, kako bi ga obožavali i sledili i kako bi ispunio svoju ambiciju i želju za moći. To je razlika između onih koji koračaju putem antihrista i stvarnih antihrista. Mi razmatramo i detaljno analiziramo te narav-suštine i manifestacije antihrista zato što je priroda tog pitanja vrlo ozbiljna. Većina ljudi ne može da raspozna antihriste. Da ne pominjemo običnu braću i sestre, čak ni neke starešine i delatnici koji misle da razumeju istinu nisu potpuno ovladali raspoznavanjem antihrista. Teško je reći koliko su time ovladali, što ukazuje na to da je njihov rast previše mali. Samo oni koji mogu tačno da raspoznaju antihriste jesu ljudi sa istinskim rastom.

Koji je glavni problem sa kojim se sada suočavate? Većina ljudi ne može da raspozna lažne starešine i antihriste koji ih lako navedu na pogrešan put, što može biti veoma opasan problem ako se ne razreši. Zbog toga zahtevam da naučite kako da razlikujete različite vrste ljudi. Raspoznajte kakvu narav predstavljaju različita ponašanja i izjave ljudi, te na osnovu toga raspoznajte suštinu te osobe. Pored toga, morate da budete u stanju da razlikujete šta je istina-stvarnost, a šta su samo reči i doktrine. Ako to ne možete da raspoznate, nećete moći da uđete u istina-stvarnost. Kako možete da imate put ka ulasku u stvarnost bez sposobnosti raspoznavanja? Neke starešine i delatnici samo izgovaraju reči i doktrine, misleći da razumevanje reči i doktrina znači da poseduju stvarnost. Tako da se, dok rasipaju reči i doktrine, osećaju zadovoljno i opravdano i sve se više oduševljavaju. Ali, kada ih pogode iskušenja, oni posustaju i, iako čak i ne znaju kako su posustali, i dalje kažu: „Zašto me Bog nije zaštitio?” Zar to nije sraman neuspeh? Dakle, neke starešine i delatnici uvek pričaju o rečima i doktrinama – da li možete to da raspoznate? (Ne.) Ponekad čujem od braće i sestara da neke starešine samo pričaju o rečima i doktrinama i da nisu pogodni da budu starešine, te traže da ih smene. Međutim, nakon što se od njih zatraži da izaberu novog starešinu, većina ljudi nema sposobnost raspoznavanja, te su izabrane starešine i delatnici opet oni koji samo pričaju o rečima i doktrinama, a nemaju puno stvarnosti. To je veoma ozbiljan problem, veoma težak. Kada slušate Moje reči dok razgovaramo o ovim pitanjima, da li možete da uočite bilo kakvu razliku od onoga što kažu obične starešine? Ako možete da uočite razliku, onda znate šta je istina-stvarnost. Ako ne možete to da prepoznate i mislite da je sve isto, misleći: „Mi smo takođe naučili da govorimo Božje reči, i ono što kažemo isto je kao ono što Bog kaže,” onda to predstavlja problem. To dokazuje da uopšte ne razumeš istinu, već samo znaš kako da oponašaš Božje reči i kako da ih malo izrecituješ, bez stvarnog razumevanja istine. Većina antihrista poseduje određeni dar i rečitost, što im daje osnovu da navode ljude na pogrešan put. U kombinaciji sa njihovom iskvarenom naravi i manipulativnim načinima govora i delovanja, oni zaista mogu da navedu ljude na stranputicu. Ako ste sposobni da samo izgovarate reči i doktrine, a ne možete da raspoznate šta je istina-stvarnost, jedino što može da vam se desi je da vas antirhisti navedu na pogrešan put. To je nešto što je izvan vaše kontrole! Za one koji ne razumeju istinu, nemoguće je da ih antihristi ne navedu na pogrešan put, bez obzira na to šta žele. Osloboditi se uticaja Sotone nije jednostavno, zar ne?

11. jun 2019. godine