Dodaci: Rešavanje incidenta sa antihristom u Kanadi

Kakva je sada situacija s ljudima koji svoju dužnost obavljaju u kanadskoj crkvi? Jeste li dobro prosudili o antihristu Jenu? Možete li da uočite neke probleme u načinu na koji je Jen govorio i radio? (U to vreme, nisam uviđao nikakve probleme, već sam samo mislio da ne prati posao. Nisam zapravo mnogo znao ni o čemu drugom.) Može da nastavi neko drugi. (Nisam imao puno dodira s Jenom. Pre dve godine sam prisustvovao s njim na nekoliko skupova, ali posle toga nismo ostali u kontaktu.) Jen je bio starešina vaše crkve, pa kako to da nijedan od vaših timova nije imao nikakav kontakt sa njim? Je li to zato što je sada otkriveno da je imao problema, pa pokušavate da izbegnete odgovornost, ili zaista niste imali kontakte s njim? Čuo sam da je neko imao neprimeren odnos sa Jenom – da li je to tačno? (Jeste.) Da li ste vi to primetili? (Nismo.) Onda ste veoma slepi. Može da nastavi neko drugi. (Imao sam dosta kontakta s Jenom. U to vreme, mislio sam samo da je pomalo nadmen i samopravedan, da voli da veliča samog sebe i da se hvali. Ali nikada nisam primetio da poseduje suštinu antihrista.) Voleo je da zavodi žene; jesi li znao za to? (Ne. U zajedništvu je uvek strogo govorio o tome kako je za muškarce i žene naročito loše da budu promiskuitetni i često je besedio kako moramo prestati s takvim ponašanjem. Nikada nisam ni pomislio da bi on mogao biti takav iza zatvorenih vrata.) Može da nastavi neko drugi. (Sarađivao sam s Jenom godinu dana, ali nisam imao baš sjajan odnos sa njim i nismo imali harmoničnu saradnju. Kontaktirali smo samo u vezi s poslom, a izvan toga nisam imao puno dodira s njim. Upravo zbog toga, nisam mnogo rasuđivao o njemu.) Nisi mnogo rasuđivao o njemu? Je l’ nisi video šta se dešava ili nisi rasuđivao o tome? Kako si mogao da ne rasuđuješ mnogo o njemu? Kako je došlo do takvog ishoda? (Tako što sam išao pogrešnim putem, što sam od nadarenog čoveka pravio idola i ugledao se na njega. Jen je bio sjajan govornik i, pri svakom razgovoru u zajedništvu, citirao bi Božje reči, propovedi i besede o Višnjem. Činilo se da ume da rešava probleme i svaki put kad bi se u crkvi pojavio neki problem, on bi pokušavao da ga reši.) Ako je umeo da rešava probleme, kako to da tim za filmsku produkciju kanadske crkve grca u tolikim problemima, koji ni do dan-danas nisu rešeni? Kažeš da je zaista umeo da rešava probleme, ali zar to nije besmislica? Zar to nije varka? (Jeste.) Slušate li vi propovedi? Da li svake nedelje prisustvujete skupovima? (Prisustvujemo.) Da li Me, dakle, slušate dok propovedam o raspoznavanju antihrista? (Slušamo.) A da li, nakon što Me saslušate, prepoznajete kakav je zapravo Jen? Možete li da uočite probleme u načinu na koji je Jen radio? Slušali ste propovedi i okupljali se na istim mestima s antihristom, pa ipak niste bili u stanju da uočite tako očiglednog antihrista – u čemu je ovde problem? Jen je dve godine i pet meseci bio starešina; ko je za to vreme najčešće bio u kontaktu s njim? U kom timu je on provodio najviše vremena? Koliko je ljudi iz tog tima prepoznalo o kome se radi? Koliko je njih otkrilo da on ima neki problem, ali je o tome ćutalo? Ko je otkrio da on ima problem i javno progovorio o tome? Znate li odgovore na ova pitanja? (Niko nije prepoznao kakav je on zapravo.) Kako ste onda kasnije otkrili da je on jedan antihrist? (Jedna od sestara koja je bila u vezi s njim rekla je da je u lošem stanju, a kad smo pokušali da saznamo nešto više o tome, saznali smo za Jenov problem koji se tiče njegovog odnosa sa ženama.) Osim što je ta sestra iznela problem na svetlost dana, da li je još neko to prijavio? (Ne.)

Da li ste, za vreme dok smo u zajedništvu razgovarali i detaljno analizirali razne načine ispoljavanja antihrista, otkrili još neke probleme u vezi sa Jenom? (Kroz razgovor o tome kako prepoznati antihriste, otkrio sam da Jen veoma vešto unosi razdor među ljude. Često bi preda mnom donosio sud o određenoj braći i sestrama i pokušavao da poseje razdor u moj odnos prema sestri s kojom sam sarađivao, govoreći mi kako ona samo želi da se dopadne ljudima, da ne primenjuje istinu, i tome slično. Zbog toga sam stekao određene stavove o njoj, a posle izvesnog vremena nisam više mogao da dobro sarađujem s njom.) Svi ste vi, zapravo, imali svoje mišljenje o Jenu, ali ste svi ćutali o tome i niko ga nije prijavio. Svi samo želite da se dopadnete drugima i radije biste prouzrokovali kašnjenja u radu crkve, ne mareći ni za šta. On nije obavljao posao koji je Višnji za njega uredio, a vi ste sve to posmatrali ali ga niste prijavili, već ste štitili tog antihrista i povlađivali mu. Zašto ga niste prijavili? Jeste li se plašili da mu se to neće dopasti ili čitavu stvar niste temeljno razumeli? (Ja nisam temeljno razumeo te stvari. Osim što sam se povremeno viđao s njim kad bi se pojavio neki problem, obično se nisam družio s njim. Govorio je kako je zauzet poslom, ali mi nismo znali da li on govori istinu ili laže.) Nije bilo potrebe da istražuješ šta on radi izvan tvog vidokruga; trebalo je da budeš u stanju da prozreš nešto od onoga što je radio pred tvojim očima. Postoje određene manifestacije koje su vidljive kad god antihristi nešto rade. On neke stvari nije prosto radio izvan vašeg vidokruga; te ste manifestacije mogli lično da uočite. Ako niste mogli da ih uočite, zar vi onda niste slepi? (Jesmo.) Ako bi se, dakle, sada ponovo pojavio neko takav, da li biste mogli da ga prepoznate? Može li neko kao što je Jen da obavlja neki stvaran posao? Može li da u zajedništvu razgovara o istini i da rešava probleme? (Ne može.) Zašto kažete da ne može? (Crkva je, u pogledu rezultata rada, imala mnogobrojne probleme koji dugo nisu rešavani, posao je neverovatno sporo napredovao, a filmovi koje smo snimali nisu ispunjavali zahteve Božje kuće.) Pre no što je Jen stavljen pod kontrolu, jeste li uviđali da u tome leži problem? (Nismo.) Šta vi, dakle, razumete nakon što saslušate propovedi? Ne možete da uočite tako ozbiljne probleme, a onda samo smišljate izgovore i kažete: „Nismo se družili s njim. Kako smo mogli da znamo šta on sve radi izvan našeg vidokruga? Mi smo samo obični vernici, a on je bio starešina. Nismo mogli svuda u stopu da ga pratimo, te stoga ima smisla to što nismo mogli da prozremo i što ga nismo prijavili”. Je li to ono što ste hteli da kažete? (Jeste.) Koja je priroda toga? (Pokušavamo da izbegnemo svoju odgovornost.) Da li ćete, dakle, tom problemu ponovo pristupiti na isti način ako u budućnosti budete naišli na nekog sličnog? (Ne, ja takvom problemu neću opet pristupati na ovaj način. Čim razotkrijem nekog antihrista, treba da ga prijavim.) Nisam baš siguran da ćeš tako postupiti. U mnogim crkvama ima ljudi koji prijavljuju lažne starešine i antihriste, ali u kanadskoj crkvi baš niko to nije učinio. Ovaj antihrist bio je toliko dugo aktivan, a da ga pritom niko, ama baš niko nije prijavio. Nedavno je tim za filmsku produkciju u SAD poslao pismo u kojem je nekoga prijavio. Pismo je imalo čvrstu strukturu i bilo je dobro utemeljeno, a ujedno i veoma konkretno i precizno, jer se zapravo zasnivalo na činjenicama. To pokazuje da u svakoj crkvi ima ljudi koji mogu da prepoznaju lažne starešine i antihriste – što je dobra stvar. Lažne starešine i antihristi ponekad ostvaruju određeni učinak neko vreme, da bi zatim počeli da pokazuju izvesne probleme. Neki ljudi možda mogu da uoče te probleme, ali nisu u stanju da sagledaju suštinu i istinu tih problema, niti umeju da ih razreše – ovo takođe spada u nedostatak sposobnosti rasuđivanja. Šta treba uraditi u takvim okolnostima? U takvim situacijama, treba se obratiti nekome ko razume istinu i ko može da ih prepozna. Ako ima više ljudi koji mogu da preuzmu odgovornost i ako svi zajedno budete tragali, razgovarali i raspravljali o tome, moći ćete da postignete konsenzus i da sagledate suštinu problema, te da na taj način razlučite da li se zaista radi o lažnim starešinama i antihristima. Problem lažnih starešina i antihrista nije toliko teško rešiti; lažni starešine ne obavljaju nikakav stvarni posao, lako ih je razotkriti i jasno prozreti; antihristi ometaju i prekidaju rad crkve, pa je i njih lako prozreti i razotkriti. Sve se ovo svodi na problem ometanja izabranog Božjeg naroda u obavljanju dužnosti, te stoga treba da prijavite i raskrinkate sve ljude koji to čine – jedino tako ćete sprečiti odlaganja u radu crkve. Svi pripadnici izabranog Božjeg naroda dužni su da prijave i raskrinkaju lažne starešine i antihriste, jer je to delo od ključne važnosti, koje im garantuje da će svoje dužnosti moći dobro da obavljaju. Ako je neka osoba lažni starešina ili antihrist, bez obzira o kome se radi, izabrani Božji ljudi treba tu osobu da raskrinkaju i da je isteraju na videlo, te da na taj način ispune svoju obavezu. Ukoliko prijavljeni problem zaista postoji i ako je stvarno reč o lažnom starešini ili antihristu, Božja kuća će to uvek rešavati blagovremeno i u skladu s načelima. Da li ste, dakle, obznanili problem sa antihristom Jenom? Niste. Taj se đavo dugo poigravao s vama i navodio vas na stranputicu, kao da ste bili potpuno lišeni svesti. Zar ste zaista toliko nesvesni da kraj sebe imate očiglednog antihrista, koji se sve ovo vreme ponaša bezobzirno, a da mu se nijednom rečju ne suprotstavite? Da li normalno živite crkvenim životom? Možete li da uživate u delu Duha Svetoga? Jeste li imali koristi od svakog okupljanja kojem ste prisustvovali? Trebalo bi da možete da osetite sve te stvari. Što je najvažnije, antihrist Jen nije obavljao nikakav stvarni posao, već je zbog njega dolazilo do kašnjenja u filmskoj produkciji i do potpunog haosa u radu crkve. To je mogao da vidi svako ko ima srce, pa ipak, niko od vas nije raskrinkao ni prijavio tog antihrista. Izgleda da volite da se družite s prljavim đavolima i zlim duhovima, a da istinu uopšte ne volite. Možda niste voljni da to priznate, ali to je činjenica. Družili ste se s đavolom, a ipak mislite da je to sjajna stvar. Mislite da više ne morate da čitate Božje reči, niti da stremite ka istini, već da možete samo formalno da obavljate svoju dužnost; mislite da ne morate više da se trudite oko dostizanja spasenja, praktikovanja istine, pokoravanja Božjim orkestracijama i uređenjima, niti oko dobrog obavljanja svoje dužnosti. Verujete da možete naprosto da povlađujete vlastitom telu i da budete nesputani i slobodni kao ptice na grani, da možete, baš kao žitelji Sodome onomad, da jedete, pijete, veselite se i ne radite ništa kako treba, a da pritom niko ne preuzme odgovornost i da niko ne razotkrije, niti da prijavi antihrista. Ovo je dovelo do toga da crkva duže vreme bude lišena dela Svetog Duha. Ali vi za to ne marite i već ste pali u dekadenciju, tako da se ni po čemu ne razlikujete od bezvernika i nevernika. Iako ste godinama slušali propovedi, vi ni dan-danas niste u stanju da prepoznate lažne starešine i antihriste, već ste spremni da se mešate s antihristima i da po čitav dan nešto jedete, bez ozbiljnog razmišljanja o bilo čemu. Takvo ponašanje je dovoljan dokaz da vi u Boga ne verujete iskreno. Kao prvo, vi istinu ne volite, niti je prihvatate; nadalje, nemate osećaj odgovornosti prema dužnosti koju obavljate, a još se manje može reći da je obavljate odano, već jednostavno zanemarujete crkveni rad. Tobože obavljate svoju dužnost, ali ne postižete nikakve rezultate; isključivo se bavite formalnostima. Ma koliko da lažni starešine i antihristi ometaju i prekidaju rad crkve, vi ste toga potpuno nesvesni i to vam uopšte ne smeta. Tek pošto neki antihrist bude do kraja raskrinkan, vi priznajete da ste bili nerazboriti, a kad vas upitam za pojedinosti, kažete: „Ne znam, nisam ja za to odgovoran!” Drugim rečima, perete ruke od svega. Mislite li da će se na tome sve završiti i da ćete moći da pobegnete od sopstvene odgovornosti? Zar se Božja kuća neće više osvrtati na to? Božja kuća vas je sve ovo vreme zalivala i odslušali ste mnoge propovedi, a kakav je krajnji ishod? Ovde se radi o ozbiljnom problemu, o pojavi antihrista u crkvi, ali vi ste potpuno nesvesni toga. To pokazuje da uopšte niste napredovali, da ste otupeli i priglupi i da udovoljavate vlastitom telu. Vi ste jedna gomila mrtvaca, bez ijedne žive duše, bez ikoga ko teži istini i sa, u najboljem slučaju, jedva nekoliko službenika. Sve ovo vreme verujete u Boga i slušate propovedi, samo da biste se zatim družili sa antihristom, umesto da ga raskrinkate i prijavite – pa kakva je onda razlika između vas i nekoga ko u Boga ne veruje? Vi niste Božji ljudi, već ste sa antihristima; vi sledite Sotonu i nipošto niste Božji sledbenici. Iako niste lično počinili sve te zle stvari koje je počinio antihrist, vi ste ga ipak sledili i štitili time što ga niste razotkrili ni prijavili, nego ste samo trabunjali o tome kako se niste baš mnogo družili s njim i kako niste znali šta on tačno radi. Zar na taj način niste, širom otvorenih očiju, branili antihrista? Antihrist je počinio tolika zla i paralisao rad crkve, od života u crkvi napravio je čitavu zbrku, a vi ipak kažete da niste znali šta on radi – pa, ko bi u to poverovao? Svojim ste očima gledali kako antihrist ometa i narušava rad crkve, a ipak ste bili krajnje ravnodušni i uopšte niste reagovali na to. Niko ga nije razotkrio ni prijavio – toliko ste lišeni savesti i razuma da ste svi do jednog podbacili čak i u pogledu jedne tako sićušne obaveze! Sve crkve često šalju pisma u kojima prijavljuju lažne starešine i antihriste – zar nikada niste to videli? Jedino je kanadska crkva bara sa ustajalom vodom, koja Višnjem nikada nije poslala nijedan izveštaj o svojoj situaciji. Vi ste samo obična gomila mrtvaca, bez ijedne žive duše! Bog neće priznati takvu crkvu i, ako se ne pokajete, s vama će biti svršeno i svi ćete biti eliminisani.

Danas je 10. juli 2019. godine. Počev od danas, kanadski tim za filmsku produkciju zvanično ulazi u period izolacije i preispitivanja u trajanju od godinu dana. Koliko ima ljudi u timu za filmsku produkciju? (Bože, tim za filmsku produkciju broji ukupno 34 ljudi.) A koliko ima starešina? (Dvojica.) Dobro, ustanite vas dvojica da vas vidim. Svi vi iz tima za filmsku produkciju, upamtite ovaj datum, 10. juli. Počev od danas, kanadski tim za filmsku produkciju biće zvanično svrstan u grupu B na period od godinu dana. Ako se pokajete, moći ćete da se vratite u običnu crkvu; tokom narednih godinu dana posmatraćemo vaše ponašanje – ako budete mogli da nastavite sa obavljanjem svojih dužnosti i ako budete pokazali da se kajete, moći ćete i dalje da živite crkvenim životom. Razumete li? (Razumemo.) Tokom ovog perioda, vaše će dužnosti ostati iste. Ako neki od vas ne žele da budu uklonjeni i izbačeni, šta mislite o usvajanju pomenutog metoda izolacije i preispitivanja? Jeste li zadovoljni njime? (Jesmo.) Zašto vam dajem ovih godinu dana? (Da bi nam dao priliku da se pokajemo.) Da bih vam dao priliku da se pokajete. Ako se posle godinu dana i dalje budete ponašali sramotno, ako u svom radu ne budete dovoljno efikasni, ako svoje dužnosti i dalje budete obavljali kilavo i haotično kao do sada, ako ne budete ostvarili nikakav napredak u pogledu svog stručnog rada i život-ulaska i ako ne budete postigli nikakve rezultate, bićete u izolaciji još godinu dana, nakon čega će se taj jednogodišnji period izolacije svake godine obnavljati. Kad budete ostvarili napredak, odnosno kad budete mogli da pišete članke o iskustvenom svedočenju i kad vaše ponašanje, razumevanje i rezultati rada zaista budu bili na zahtevanom nivou, moći ćete da nastavite da živite crkvenim životom. Ostali timovi u kanadskoj crkvi mogu odmah da nastave sa crkvenim životom. Videćemo kakav će ubuduće biti vaš stav prema obavljanju dužnosti. Ako se i dalje budete sramotno ponašali, onda će svi pripadnici kanadske crkve biti izolovani. Razumete li? (Razumemo.) Šta mislite o ovakvom ishodu rešavanja ovog pitanja? (Mislimo da je dobar.) Da li zaista mislite da je dobar ili samo tako kažete? (Zaista je dobar.) Dobro, znači da ste zadovoljni njime. Prema tome, ova današnja propoved je poslednja koju slušate. Moja prvobitna namera bila je da vas potpuno izolujem i eliminišem i da vam ne dozvolim da ponovo slušate propovedi. Pošto su propovedi koje ste tokom svih ovih godina slušali bile uzaludne i pošto iz njih niste zadobili baš ništa, zašto da ih i dalje slušate? Osećam se tako povređeno dok vas gledam! Svi izgledate tako tupo i priglupo.

Kad sam pre nekog vremena razgovarao s jednom sestrom iz kanadske crkve, čuo sam da je ta crkva ogrezla u blesavom smehu i krajnjem razvratu, te da je u njoj toliko bučno da ona ne može ni da kuca na tastaturi, kao da je u samom centru grada. To Mi se od samog početka nije dopalo i rekao sam da ljudi u kanadskoj crkvi nisu pobožni, već da su svi razvratni poput bezvernika i da ne streme ka istini. Kasnije sam s tim ljudima razgovarao o pitanjima vezanim za filmsku produkciju i zaključio da su potpuno otupeli. Šta znači „otupeli”? Dok sam pričao s njima, nisu pokazivali nikakvu reakciju, niti su menjali izraz lica, a pogled im je bio fiksiran u jednu tačku, kao da su ih zaposeli zli duhovi – nisu imali nikakvu reakciju ni stav o bilo čemu. Zar to nije odvratno? Sudeći po mentalnom stanju tih ljudi i po tome kako izgledaju, nijedan od timova nije dobar i svi su haotični, dok se u timu za filmsku produkciju desio konkretan slučaj promiskuiteta, pri čemu oni i dalje tvrde kako o tome ništa nisu znali. Da li je to što oni govore tačno? Zar to nije varka? U stvari, starešine i delatnici već su se bili pozabavili pitanjem antihrista Jena, ali pošto je čitav slučaj tako ozbiljan i grozan, morao sam lično da se umešam. Zašto sam morao da se umešam? Zato što se oni nisu pravilno pozabavili time. Izrekli su svega nekoliko blagih kritika, nisu razrešili nijedan od postojećih problema i uopšte se nisu bavili detaljnom analizom slučaja. Koliko ste vi zapravo otupeli? Da vas neko ubode iglom u obraz, ne biste prokrvarili; potpuno ste nesposobni da išta osetite. Sve starešine i delatnici podvrgnuti su orezivanju, ali nakon toga su i dalje ostali isti i nisu se nimalo promenili. Zbog toga sam morao da se umešam i da vam promenim „tretman”. Koje ste pouke izvukli iz ovog slučaja? U srcu ste tužni, zar ne? Mislite li da je pravično što stvari rešavam na ovaj način? (Mislimo.) Zbog čega je to pravično? Dozvolite Mi da budem iskren: ako ne slediš ispravan put primenjivanja istine, ako nosiš zastavu vere u Boga ali želiš da živiš isto kao nevernici i da postupaš bezobzirno, onda je tvoja vera u Boga besmislena. Zašto kažem da je besmislena? Gde leži smisao vere u Boga? On leži u potpunoj promeni puta kojim se ljudi kreću, njihovog pogleda na život, njihovog životnog smera i ciljeva nakon što poveruju u Boga; smisao leži u tome da se te stvari potpuno razlikuju u odnosu na ljude koji u Boga ne veruju, na svetovne ljude i đavole, jer je put kojim idu vernici potpuno suprotan od njihovog puta. Koji je taj suprotan smer? To je smer koji te vodi ka želji da budeš dobra osoba, da budeš neko ko se pokorava Bogu i ko ima ljudsko obličje. A kako da to postigneš? Treba da se fokusiraš na težnju ka istini, jer ćeš jedino tako moći da se promeniš. Ako ne stremiš ka istini i ako ne primenjuješ istinu, tvoja vera u Boga nema nikakvog smisla ni vrednosti, tvoja vera je prazna ljuštura, đavolske reči koje služe da obmanjuju i mrtvo slovo na papiru, bez ikakvog efekta. Treba dobro da razmislite o ovome što vam govorim. Ove reči su najjednostavnije i najtemeljnije istine i vi o njima verovatno niste ranije razmišljali. Je li tako? Ako kažeš: „Verujem u Boga. Radiću ono što treba da radim, radiću šta želim, a što se tiče pokoravanja Bogu, pokoravanja Božjim orkestracijama i uređenjima, odanosti prema Bogu i posedovanja ljudskosti, te stvari nemaju sa mnom nikakve veze”, onda, ako te stvari nemaju nikakve veze s tobom, koja je uopšte svrha tvoje vere u Boga? Zašto ti veruješ u Boga? Kako želiš da veruješ u Njega? Kakva osoba želiš da budeš u svojoj veri u Boga? Ako pomenute stvari nemaju veze s tobom, onda tvoja vera u Boga naprosto nema nikakvog smisla. Ako oduvek veruješ u Boga oslanjajući se na vlastite predstave i uobrazilje, ako stalno radiš u skladu sa svojim sklonostima, ako radiš šta ti je volja i udovoljavaš svom telu, onda tvoje misli i gledišta, kao i sve ono što radiš, nema nikakve veze sa istinom ni sa onim što Bog zahteva, tvoja vera u Boga je besmislena, pa nema nikakve potrebe da i dalje veruješ. Čak i ako nastaviš da veruješ, tvoj će trud biti uzaludan i Bog te neće spasiti.

Ovo je veoma teška tema i svi ste uznemireni u vezi sa rešavanjem ovog problema; za vas je sve ovo bilo pomalo neočekivano. Bilo kako bilo, ovakvi slučajevi će se i ubuduće ponavljati. Pošto smo ovoga puta problem rešili na ovaj način, ako se slična stvar bude ponovo desila u budućnosti, možda je nećemo rešavati ovako, već na stroži način. Recite Mi, da li je ovo prikladno? (Jeste.)

Na sledećem zajedništvu, razgovaraćemo o nešto lakšoj temi. Volite li da slušate priče? (Volimo.) Onda ću vam ispričati jednu priču. Koju priču želite da vam ispričam? Koju biste temu hteli da čujete? Da li više volite da slušate priče, da raspravljate o aktuelnim događajima, o politici ili o istoriji? Nećemo pričati o tim stvarima, zato što je to besmisleno. Ispričaću vam priču o ponašanju ljudi koji veruju u Boga, o ljudskim naravima i o raznim stanjima koja ljudi doživljavaju u svom svakodnevnom životu.

Dodaci:

Rasprava o kapitalu:
„Pustite sad to!”

Petoro ljudi je međusobno ćaskalo, kad jedan od njih, po imenu g. Uni, reče: „Iz vremena provedenog na univerzitetu, najviše mi nedostaje život u studentskom domu. Dom je bio prepun raznovrsnih biljaka, pa je tokom proleća i jeseni pejzaž bio tako lep da sam se osećao opušteno i srećno. Osim toga, u to vreme sam bio mlad, nevin i pun ideala i niko me nije pritiskao. Život je bio tako lagan tokom te tri godine na univerzitetu. Kad bih mogao da se vratim deset ili dvadeset godina unazad i da opet živim u studentskom domu, mislim da bi to bilo nešto najlepše u ovom životu…” To je bila prva osoba, po imenu g. Uni. Šta znači Uni? To znači student na univerzitetu; odatle potiče ime g. Unija. Nije g. Uni još ni stigao da se u potpunosti i sa uživanjem priseti svog predivnog života, kad g. Diplomac upita: „Može li se trogodišnji kurs uopšte nazvati studiranjem na univerzitetu? Pre će biti da je to bila viša stručna škola. Osnovne akademske studije obično traju četiri godine; jedino se to može nazvati studiranjem na univerzitetu. Ja sam na univerzitetu proveo četiri godine. Za to vreme, otkrio sam da na tržištu talenata ima mnogo studenata i da je teško naći posao. Stoga sam, pre nego što sam diplomirao, razmislio o tome i odlučio da nastavim postdiplomske studije. U to vreme, nije bilo mnogo studenata sa diplomom mastera, pa sam lako mogao da nađem posao. Kao što sam i očekivao, odmah po sticanju diplome mastera našao sam sjajan posao s dobrom platom i veoma dobro sam živeo. To je ishod koji sam ostvario time što sam stekao zvanje mastera.” Kakvu poruku čujete iz ovih reči? G. Uni je završio višu stručnu školu, dok je g. Diplomac diplomirao na fakultetu i našao dobro plaćen posao, stekao status i poštovanje u društvu. G. Diplomac je još uvek radosno čavrljao, kad g. Menadžer reče: „Još si zelen, momče! Nemaš nikakvog iskustva u društvu. Nije bitno da li si na masteru ili na doktorskim studijama, već je najbitnije da odabereš dobar smer na osnovnim studijama. Pre no što sam krenuo na fakultet, istražio sam tržište i shvatio da i malim i velikim kompanijama trebaju ljudi s menadžerskim sposobnostima, pa sam zato odabrao da studiram tržišni menadžment kako bih, kad diplomiram, postao izvršni direktor, ili kraće CEO, neke kompanije. Baš u vreme kad sam diplomirao, vladala je velika potražnja za talentovanim ljudima poput mene u raznim kompanijama, velikim i malim. Tržište je bilo ogromno, pa je nekoliko kompanija pokušalo da me prigrabi za sebe čim sam počeo da se prijavljujem na oglase za posao. Na kraju sam odabrao jednu od njih. Odlučio sam da se zaposlim u najboljoj stranoj kompaniji, gde sam odmah postao menadžer sa visokim primanjima. U roku od pet godina, kupio sam automobil. Šta kažete, jesam li ispao mudar? Je l’ da da umem da donosim dobre odluke?” Dok je g. Menadžer pričao, dvojica pređašnjih govornika bili su pomalo prkosni, ali nisu rekli ni reč. U srcu su razmišljali: „On je vrhunski menadžer i uz to je dalekovid. Poseduje mnogo veći kapital od nas. Mada smo pomalo prkosni, nećemo ništa reći. Samo ćemo priznati poraz.” Kad je g. Menadžer završio, bio je veoma zadovoljan sobom, misleći kako ovi mladići nemaju toliko iskustva kao on. Dok se on osećao tako zadovoljno, reč je uzeo čovek po imenu g. Zvaničnik. G. Zvaničnik nije bio naročito impresioniran onim što su prethodna trojica izjavili. Ležerno je držao u ruci šolju čaja, srknuo gutljaj, osvrnuo se oko sebe i rekao: „Danas svi nešto studiraju. Ko danas ne može da se upiše na fakultet? Nije, međutim, dovoljno završiti fakultet, kao što nije dovoljno ni naći posao. Čak i ako si vrhunski menadžer, to nije doživotno zanimanje, jer nije stabilno. Od ključne je važnosti naći siguran posao i tek tada ćeš biti obezbeđen za čitav život!” Kad su ostali to čuli, začudiše se: „Doživotni posao? Ko danas uopšte razmišlja o takvim stvarima? To je nešto što pripada prošlosti!” G. Zvaničnik reče: „Nešto što pripada prošlosti? Hm, vi tako govorite samo zato što ste kratkovidi i što nemate uvida! Kad imate doživotni posao, čak i ako su vam primanja nešto niža, to vam obezbeđuje stabilan život, autoritet i deo od svakog kolača! Za većinu ljudi je bilo neshvatljivo kad sam izašao na ispit za javnog službenika i pitali su se zašto bi neko ko je tako mlad poželeo da radi u nekoj državnoj agenciji. Ali, nakon što sam položio ispit i postao javni službenik, odmah su počeli da me zivkaju prijatelji i rođaci kojima je trebao posao ili su se oko nečega s nekim tužili. To je već veliki autoritet, zar ne? Iako mi plata nije preterano velika, dobio sam službeni stan i automobil. Imam veće beneficije od vas. Osim toga, primam nadoknadu za troškove ishrane i za šoping, a mogu i besplatno da se vozim taksijem i avionom. Vaši poslovi nisu dovoljno dobri; svi vi imate nesigurne poslove. Mnogo sam bolje prošao od vas!” Kad su to čuli, ostalima je bilo pomalo neprijatno, pa rekoše: „Iako su tvoje beneficije prilično dobre, imaš lošu reputaciju. Svuda unaokolo reketiraš, ponašaš se kao tiranin i uopšte ne služiš ljudima. Ti ljudima samo nanosiš štetu i činiš svakojake loše stvari.” Na to im g. Zvaničnik odgovori: „Pa šta ako imam lošu reputaciju? Iz nje izvlačim veliku korist!” Svi su nastavili da raspravljaju o ovom pitanju, sve dok poslednja osoba konačno nije više mogla da se uzdržava, pa je ustala i rekla: „Vidite, svi ste vi pohađali univerzitet – ti si završio postdiplomske studije, ti si vrhunski poslovni menadžer, ti si zvaničnik, a ja nemam iskustvo koje vi imate. Ali, iako sam beznačajna osoba, moram da podelim s vama svoja iskustva. Kad sam se vratio u svoj ‘mater’…” Ostali su iznenađeno zapitali: „Šta je to ‘mater’? Kad neko položi ispit za javnu službu, postaje javni službenik, ko završi postdiplomske studije postaje master, neko ko pripada najvišem menadžmentu neke kompanije postaje njen CEO, ali šta znači ‘mater’? Možeš li to da nam pojasniš?” Na to je ova osoba odgovorila: „Vi, dakle, možete da pohađate univerzitet, da završite postdiplomske studije, da budete najviši poslovni menadžer i da postanete javni službenik, ali ja ne mogu da se vratim i da malo razgledam svoju alma mater?” Vidiš? On se naljutio. Iako je ta osoba bila slabo obrazovana, ona je ipak bila sujetna. Drugi rekoše: „Svi mi znamo šta znači vratiti se u svoju alma mater. Ne treba da kažeš da si se vratio u ‘mater’. Dovoljno je da kažeš da si posetio svoju alma mater.” Zatim su ga pitali kom obrazovnom nivou pripada njegova alma mater, da li je to viša škola, tehnički koledž, univerzitet ili ustanova za postdiplomske studije. Poslednji sagovornik je odgovorio: „Nikada nisam pohađao univerzitet, nisam išao na postdiplomske studije i nikada nisam izlazio na ispit za javnog službenika. Zar nije u redu ako neko završi samo osnovnu školu? Pustite sad to!” Bilo ga je stid; otkrio je svoje obrazovanje, koje više nije mogao da sakrije. Sve dotad se samo pretvarao. Družeći se s drugim ljudima, nikada im nije otkrivao svoj stepen obrazovanja. A sada je sve izašlo na videlo, okaljao je obraz, pa je pojurio ka vratima i pobegao. Ostali nisu razumeli zašto beži, pa svi uglas rekoše: „Zar nisi završio samo osnovnu školu? Zašto bežiš? A bio si tako ponosan na to!” Ovde ću završiti s pričom; ovim je manje-više sve rečeno.

U priči se pojavljuje pet osoba. O kojoj temi oni raspravljaju? (O svom akademskom obrazovanju.) A šta akademsko obrazovanje zaista znači ljudima? (Ono predstavlja njihov društveni status.) Akademsko obrazovanje neke osobe ima veze s njenim društvenim statusom – to je objektivna činjenica. Zašto, dakle, ljudi žele da raspravljaju o svom društvenom statusu? Zašto žele da svoj društveni status i identitet iznose na videlo i uzimaju ih kao temu za raspravu? Šta oni time zapravo rade? (Oni se time hvale.) Kako bi, dakle, trebalo da glasi naslov ove priče? (Poređenje akademskog obrazovanja.) Kad bi naslov ove priče bio „Poređenje akademskog obrazovanja”, zar to ne bi bilo previše otvoreno? (Da, bilo bi. Šta mislite o naslovu „Šepurenje statusom”?) To je malo previše direktno; nije implicitno i nije dovoljno duboko. Šta ako kao glavni naslov stavimo „Rasprava o kapitalu”, a kao podnaslov „Pustite sad to”? To je pomalo satirično, zar ne? „Rasprava o kapitalu” znači da svako raspravlja o vlastitom kapitalu, koji obuhvata akademsko obrazovanje i društveni status te osobe. A šta znači „Pustite sad to”? (Nepriznavanje da je iko drugi bolji.) Tako je, kroz to se pokazuje neka vrsta naravi. „Pa šta ako imaš diplomu mastera? Pa šta ako je tvoj stepen obrazovanja viši od mog?” Niko ne priznaje da je iko drugi bolji od njega. Upravo to znači raspravljati o kapitalu. Zar to nije vrsta razgovora koju često možete čuti kad se nađete među drugim ljudima? Ima ljudi koji se šepure svojim porodičnim bogatstvom, prestižnim poreklom svoje porodice, ljudi koji se šepure činjenicom da neki carevi i poznate ličnosti nose njihovo prezime, dok neki pričaju o univerzitetu na kojem su diplomirali i koliko su bili slavni, a jedna masažerka iz nekog salona lepote čak kaže: „Učila sam masažu od renomirane učiteljice, uz njenu stručnu korekciju i lični nadzor. Na kraju sam postala prvoklasna profesionalna masažna terapeutkinja, a 2000-te su bile moje najslavnije godine…” Reč „slavno” je ovde pogrešno upotrebljena. Čak i jedna masažerka, koja se bavi uslužnom delatnošću, priča o svojim „najslavnijim vremenima” – tu se onda zaista radi o razmetanju i hvalisanju. Ono o čemu smo uglavnom govorili u okviru ove teme jesu određeni razgovori koje često čujemo, ponašanja koja često vidimo i naravi koje se često razotkrivaju među ljudima u stvarnom životu. Zašto ljudi pričaju o takvom kapitalu? Koja je narav ili motivacija ovde na delu? Mogu li se te stvari o kojima se priča smatrati slavnim? Slava nema nikakve veze s tim. Imaju li, dakle, ljudi ikakve koristi od priče o tim stvarima? (Nemaju.) A da li i vi takođe pričate o tim stvarima? (Da.) Ako znate da od toga nemate nikakve koristi, zašto onda pričate o njima? Zašto ljudi sa uživanjem pričaju o tim stvarima? (Te stvari predstavljaju kapital kojim se ljudi šepure.) Koja je svrha šepurenja tim stvarima? (Da bi drugi ljudi imali visoko mišljenje o njima.) To je zato što niko ne želi da bude obična, svakodnevna osoba. Čak i neko ko je završio osnovnu školu pričao je o povratku u svoju „mater” radi njenog razgledanja, želeći da uz pomoć neke vrste književnog jezika zavarava i zatupljuje druge ljude kako bi ga oni visoko uvažavali. Koja je svrha u tome da ga drugi visoko uvažavaju? Svrha je u tome da se istakne u odnosu na druge i da među njima stekne svoje mesto i položaj, da dobije oreol iznad glave, da stvari koje govori imaju autoritet, da dobije podršku drugih ljudi i da stekne prestiž. Ako biste sve te stvari odbacili i postali obična, sasvim beznačajna osoba, šta biste onda posedovali? Kao prvo, treba da imaš ispravnu perspektivu. Kako se dolazi do te ispravne perspektive? Do nje se dolazi čitanjem Božjih reči i razumevanjem stava koji treba da zauzmeš prema određenim stvarima, a koji je u skladu s Božjim namerama, kao i razumevanjem potrebe da ljudi poseduju svoju normalnu ljudskost – to je ispravna perspektiva. Koja je, dakle, najprikladnija i najispravnija perspektiva koju jedna obična, svakodnevna i normalna osoba treba da ima prema svim tim stvarima, prema društvenom statusu, društvenom kapitalu, porodičnom poreklu, i tome slično? Znate li to? Recimo da postoji neko ko već mnogo godina veruje u Boga, ko za sebe smatra da je razumeo mnoge istine, ko veruje da sledi Božji put i da je odan Bogu i svojoj dužnosti, ali pritom svoj status u društvu i među ljudima ipak smatra veoma važnim, u velikoj meri neguje te stvari i čak se često šepuri svojim kapitalom, svojim slavnim poreklom i svojom vrednošću – da li je jedna takva osoba zaista neko ko razume istinu? Jasno je da nije. Da li, dakle, istinu može da voli neko ko je ne razume? (Ne.) Ne može. Kakav je odnos između rasprave o kapitalu i pitanja da li neko razume i voli istinu? Zašto kažem da neko ko ceni svoju vrednost i šepuri se vlastitim kapitalom nije osoba koja voli i razume istinu? Kako bi neko ko zaista voli i razume istinu trebalo da pristupa ovim pitanjima društvenog statusa, ličnog kapitala i vlastite vrednosti? Koje stvari spadaju u društveni status? Porodično poreklo, obrazovanje, ugled, dostignuća u društvu, lični talenti i tvoja etnička pripadnost. Kako, dakle, pristupaš tim stvarima da bi potvrdio da si ti neko ko razume istinu? Trebalo bi da je lako odgovoriti na to pitanje, zar ne? U teoriji bi trebalo da mnogo toga razumete o ovom aspektu. Recite prvo što vam padne na pamet. Nemojte misliti: „Oh, ne mogu ništa da kažem, jer nisam dovoljno promislio o tome.” Ako o tome niste razmišljali, prosto recite šta mislite u ovom trenutku. Ako o nečemu možete da govorite tek nakon što o tome dobro razmislite, to se zove pisanje članaka. Mi sada samo ćaskamo; ne tražim od tebe da napišeš članak o tome. Govorite najpre iz teorijske perspektive. (Ja sam iz Božjih reči razumeo da Boga ne zanima koliko je neko obrazovan, niti kakav mu je društveni status, već On uglavnom posmatra da li ta osoba stremi ka istini, da li je u stanju da istinu primenjuje, da li se istinski pokorava Bogu i da li svoju dužnost obavlja u skladu s merilima. Ako neko ima visok društveni status i visoko obrazovanje, ali mu nedostaje duhovno razumevanje, ne ide putem stremljenja ka istini, ne boji se Boga i ne kloni se zla, takva će osoba na kraju biti uklonjena i neće moći da ostane postojana u Božjoj kući. Prema tome, čovekovo akademsko obrazovanje i status potpuno su nevažni. Ono što je važno jeste da li taj čovek stremi ka istini.) Odlično, to je najosnovniji koncept. Zašto kažem da je najosnovniji? Zato što ove teme i ovaj sadržaj u osnovi predstavljaju ono o čemu ljudi obično pričaju. Da li neko ima drugačije shvatanje? Neka neko dopuni ono što je već rečeno. (Ako neko može da stremi ka istini, onda ta osoba može da vidi da težnja ka slavi, bogatstvu i statusu zapravo predstavlja neku vrstu ropstva i okova koje nosi, može da vidi da što više teži ka tim stvarima, to veću prazninu oseća i sve više počinje da shvata štetu i bol koje ljudima donose slava, bogatstvo i status. Kad čovek bude to razumeo i kad bude video nekoga ko te stvari smatra svojim kapitalom, misliće da je ta osoba zaista jadna.) (Osoba koja zaista voli i razume istinu odmeravaće društveni status i ugled uz pomoć Božjih reči, slušaće šta Bog kaže i zahteva, za čime Bog želi da ljudi streme, šta će ljudi na kraju dobiti ako teže ka tim stvarima i da li je to što su dobili u skladu sa rezultatima koje Bog očekuje da vidi u ljudima.) Ovde ste se donekle dotakli toga, a da li to što govorite ima mnogo veze sa istinom? Jeste li u stanju da to ocenite? Većina ljudi poseduje neko perceptivno znanje i, ako bih od vas tražio da održite propoved, bila bi to propoved podsticaja. Zašto kažem da bi to bila propoved podsticaja? Propoved podsticaja je propoved kojom ljudima pružate savet i ohrabrujete ih – ali, njome se ne mogu rešiti stvarni problemi. Mada u toj propovedi svaka rečenica može zvučati ispravno i razumno, u skladu s ljudskim razumom i racionalnim zahtevima, ona ipak ima malo veze sa istinom, već je samo deo površnog i perceptivnog ljudskog znanja. Ako bi o ovim rečima u zajedništvu razgovarao s drugim ljudima, da li bi ljudske probleme i poteškoće mogao da razrešiš na njihovom izvoru? Ne, ti to ne bi mogao i zato kažem da bi to bila propoved podsticaja. Ako ljudske poteškoće i probleme ne možete da razrešite na njihovom izvoru, vi onda te probleme ne rešavate uz pomoć istine. Oni koji istinu ne razumeju uvek će biti zagovornici znanja, ugleda i statusa i neće moći da pobegnu od ograničenja i robovanja ovim stvarima.

Razmislite o tome – kako bi trebalo da pristupate čovekovim vrednostima, društvenom statusu i porodičnom poreklu? Koji je ispravan stav koji treba da zauzmete? Pre svega, iz Božjih reči treba da vidite kako On pristupa ovim pitanjima; jedino na taj način razumećete istinu i nećete činiti ništa što je suprotno istini. Kako, dakle, Bog gleda na nečije porodično poreklo, društveni status, stečeno obrazovanje i bogatstvo koje ta osoba poseduje u društvu? Ako stvari ne posmatraš na osnovu Božjih reči, ako ne možeš da staneš na stranu Boga i da prihvatiš stvari od Boga, onda će način na koji posmatraš stvari umnogome odstupati od onoga što Bog namerava. Ako se tvoj način posmatranja ne razlikuje puno od Božjeg, uz jedva primetna odstupanja, to ne predstavlja problem; ali, ako stvari posmatraš na način koji je potpuno protivan Božjim namerama, onda je to u neskladu sa istinom. Što se Boga tiče, jedino od Njega zavisi šta će i koliko toga dati ljudima, pa i status koji ljudi imaju u društvu takođe određuje Bog i nipošto ga ljudi ne mogu sami izmišljati. Ako neko zbog Boga trpi bol i siromaštvo, da li to znači da se ta osoba ne može nadati spasenju? Ako ima malu vrednost i nizak položaj u društvu, znači li to da je Bog neće spasiti? Ako ima nizak društveni status, da li joj je onda status nizak i u Božjim očima? Ne mora da znači. Od čega ovo zavisi? Zavisi od puta kojim ta osoba ide, od onoga čemu teži i od njenog stava prema istini i Bogu. Ako neka osoba ima veoma nizak društveni status, ako potiče iz siromašne porodice i ima nizak stepen obrazovanja, ali pritom u Boga veruje na praktičan način, voli istinu i pozitivne stvari, da li je njena vrednost u Božjim očima velika ili mala, je li plemenita ili prizemna? Dragocena je. Gledajući iz ove perspektive, od čega zavisi vrednost neke osobe – bila ona velika ili mala, plemenita ili prizemna? Zavisi od toga kako te Bog vidi. Ako Bog u tebi vidi nekoga ko teži istini, to onda znači da imaš vrednost i da si dragocen – da si ti jedna dragocena posuda. Ako Bog vidi da ne težiš istini i da se ne daješ iskreno za Njega, ti onda nisi dragocen, nego si bezvredan – ti si jedna prizemna posuda. Ma koliko da si visoko obrazovan i ma kako visok status imao u društvu, ako ne težiš istini i ako je ne razumeš, tvoja vrednost nipošto ne može biti visoka; čak i ako te mnogi ljudi podržavaju, veličaju i obožavaju, ti si i dalje bednik dostojan prezira. Zašto, dakle, Bog ljude posmatra na ovaj način? Zašto Bog smatra prizemnom jednu tako „plemenitu” osobu, osobu s tako visokim društvenim statusom, koju toliki ljudi veličaju i dive joj se i koja čak ima tako visok prestiž? Zbog čega Bog ljude posmatra na način koji je potpuno suprotan načinu na koji ljudi posmatraju druge ljude? Da li Bog Sebe namerno suprotstavlja ljudima? Nipošto. Bog to radi zato što je On istina, On je pravednost, dok je čovek iskvaren i ne poseduje ni istinu ni pravednost; Bog čoveka ocenjuje prema vlastitom merilu, a merilo kojim On ocenjuje čoveka jeste istina. Možda vam ovo zvuči pomalo apstraktno, pa ću istu stvar izraziti drugim rečima – Božje merilo za ocenjivanje neke osobe zasniva se na stavu te osobe prema Bogu, prema istini i prema pozitivnim stvarima – tu više nema ničeg apstraktnog. Zamislite neku osobu sa visokim društvenim statusom, visokim nivoom obrazovanja, osobu koja je veoma obrazovana i vaspitana i koja ima naročito sjajnu i slavnu porodičnu istoriju, ali koja ima i jedan problem: ona, naime, ne voli pozitivne stvari, iz dubine duše oseća odbojnost, gađenje i mržnju prema Bogu, a kad god se pomene bilo šta u vezi s Bogom, bilo šta na temu Boga ili Božjeg dela, ona od mržnje škrguće zubima, oči joj plamte od besa, a hoće i da napada druge ljude. Na sam pomen neke teme koja ima veze s Bogom ili istinom, ona oseća odbojnost i neprijateljstvo, a njena životinjska priroda izbija na površinu. Da li je takva osoba dragocena ili bezvredna? Kakvu vrednost u Božjim očima imaju njeno akademsko obrazovanje i njen takozvani društveni status i prestiž? Baš nikakvu. Kako Bog gleda na takve ljude? Kako Bog određuje njihovu prirodu? Takvi ljudi su đavoli i Sotone i to su najbezvredniji, prezira dostojni bednici. Ako to posmatramo iz sadašnje perspektive, po kom osnovu se nečija vrednost definiše kao plemenita ili prizemna? (Po osnovu stava te osobe prema Bogu, istini i pozitivnim stvarima.) Tako je. Pre svega, čovek mora da razume kakav je Božji stav. Najtačnije, najprikladnije i najpoštenije je najpre razumeti Božji stav, kao i načela i merila po kojima Bog definiše ljude, a zatim ocenjivati ljude na osnovu tih Božjih načela i merila. Pošto sada imamo osnovu za ocenjivanje ljudi, kako da je konkretno primenimo u praksi? Primera radi, ako je neka osoba veoma visoko obrazovana i popularna gde god da se pojavi, ako svi imaju lepo mišljenje o njoj i ako se svima čini da ima sjajne izglede – da li će ta osoba u Božjim očima definitivno biti plemenita? (Ne mora da znači.) Kako bi onda trebalo da ocenimo tu osobu? Plemenitost, odnosno prizemnost neke osobe ne zasniva se na njenom statusu u društvu, niti na njenom akademskom obrazovanju, a još manje na tome kojem narodu pripada ili koje je nacionalnosti – na čemu se, onda, to mora zasnivati? (To mora da bude zasnovano na Božjim rečima i na stavu te osobe prema istini i Bogu.) Tačno. Ako se, na primer, iz kontinentalnog dela Kine preselite u SAD, pa čak i ako jednoga dana steknete američko državljanstvo, da li će se vaša vrednost i status promeniti zbog toga? (Neće.) Neće se promeniti; ti ćeš i dalje biti ti. Ako veruješ u Boga, ali ipak nisi u stanju da zadobiješ istinu, onda i dalje pripadaš vrsti koja je osuđena na propast. Neki površni ljudi ne veruju iskreno u Boga i ne teže istini, već slede pravila sekularnog sveta, pa onda, kad postanu američki državljani, kažu: „Vi, Kinezi” i „Vi, ljudi iz kontinentalnog dela Kine”. Recite Mi, jesu li takvi ljudi plemeniti ili prizemni? (Prizemni.) Oni su tako prizemni! Ponašaju se kao da su se oplemenili zato što su dobili američko državljanstvo – zar nisu baš površni? Toliko su površni. Ako je neka osoba u stanju da stekne slavu i novac, društveni status, bogatstvo i akademska postignuća zahvaljujući svom običnom srcu – pri čemu, naravno, to što imaš obično srce ne znači da si već iskusio ove stvari i otupeo, već znači da poseduješ merilo ocenjivanja i da te stvari ne posmatraš kao nešto najvažnije u svom životu, da poseduješ merila i načela po kojima sagledavaš i ocenjuješ te stvari i vlastite vrednosti, da si pretrpeo promenu i da tim stvarima možeš pravilno da pristupaš i da ih sagledavaš običnim srcem – šta se time dokazuje? Time se dokazuje da si se oslobodio spoljašnjih stvari, poput takozvanog društvenog statusa, čovekove vrednosti, i tome slično. Možda u ovom trenutku još uvek niste sposobni da to postignete, ali ako zaista možete da razumete istinu, onda ćete biti u stanju i da prozrete ove stvari. Daću vam jedan primer. Neka osoba se sreće s bogatom braćom i sestrama i vidi kako oni nose isključivo firmiranu garderobu i odaju izgled dobrostojećih ljudi, pa ne zna kako da razgovara i da se druži s njima i stoga je pred njima ponizna, laska i ulizuje se toj bogatoj braći i sestrama i, jednom rečju, ponaša se odvratno – zar ona time ne degradira samu sebe? Ovde postoji nešto što dominira nad njom. Kad se sretnu s nekom bogatom ženom, neki ljudi je nazivaju „velikom sestrom”, dok bogatog muškarca oslovljavaju sa „veliki brate”. Stalno nastoje da se ulizuju tim ljudima i da im se preporučuju. Nasuprot tome, oni potpuno menjaju svoj stav kad vide nekoga ko je siromašan i nezanimljiv, ko potiče sa sela i slabo je obrazovan, pa takvu osobu gledaju s visine i nimalo ne obraćaju pažnju na nju. Da li je ovo uobičajena praksa unutar crkve? Jeste, i vi to ne možete da poreknete, jer čak i među vama ima ljudi koji pokazuju takvo ponašanje. Neki pozivaju „velikog brata”, drugi pozivaju „veliku sestru”, a treći pozivaju „tetku” – to su ozbiljni društveni trendovi. Sudeći po njihovom ponašanju, to nisu ljudi koji teže istini, već ljudi koji ne poseduju ni trunku istina-stvarnosti. Među vama su takve osobe u većini i, ukoliko se ne promene, one će na kraju biti eliminisane. Mada ova pogrešna stanovišta ne utiču na čovekovo prihvatanje istinitog puta, ona mogu da utiču na njegov život-ulazak i njegov učinak u obavljanju dužnosti; ako se, pritom, ne radi o čoveku koji prihvata istinu, veoma je verovatno da će prouzrokovati ometanja u crkvi. Ako možeš da razumeš Božju nameru, onda možeš da dokučiš i načela i merila po kojima se ove stvari ocenjuju. Postoji još jedan aspekt, a to je da, bez obzira na društveni status i stepen obrazovanja neke osobe, i bez obzira na njeno porodično poreklo, ima jedna činjenica koju moraš da priznaš: tvoja postignuća na polju obrazovanja i tvoje porodično poreklo ne mogu da promene tvoj karakter, niti mogu da utiču na tvoju narav. Zar nije tako? (Jeste.) Zašto to kažem? Bez obzira na to u kakvoj je porodici neka osoba rođena i kakvo će obrazovanje primiti, bez obzira na to da li će postati visokoobrazovana ili ne, bez obzira na vrstu društvenog porekla koju je rođenjem stekla i bez obzira da li joj je društveni status visok ili nizak, njena je iskvarena narav identična naravima svih ostalih ljudi. Svi ljudi su isti – to je neizbežno. Tvoj društveni status i vrednost ne mogu da promene činjenicu da si pripadnik ljudske rase koju je Sotona iskvario, niti mogu da promene činjenicu da si ti jedno iskvareno ljudsko biće sa iskvarenom naravi, koje se suprotstavlja Bogu. Šta time želim da kažem? Želim da kažem da, bez obzira koliko je bogata porodica u kojoj si rođen i koliko je visoko tvoje obrazovanje, ti ipak imaš iskvarenu narav; bez obzira na to da li si plemenit ili prizeman, bogat ili siromašan, visokog ili niskog statusa, ti si i dalje jedno iskvareno ljudsko biće. Stoga ste svi jednaki nakon što ste prihvatili Božje delo, a Bog je pošten i pravedan prema svima. Zar to nije nešto što ljudi treba da razumeju? (Jeste.) Koju to osobu Sotona nije iskvario i koja je osoba lišena iskvarene naravi zato što ima visok status u društvu i što je rođena unutar najplemenitije rase u celom čovečanstvu? Je li opravdano tako nešto reći? Da li se ta činjenica ikada javila u vasceloj istoriji ljudskog roda? (Ne.) Nije se javila. U stvari, nijedno ljudsko biće, uključujući tu i Jova, Avrama i sve one proroke, kao i drevne svetitelje i Izraelce, nije moglo da izbegne ovu nepobitnu činjenicu: tokom života na ovom svetu, celokupno čovečanstvo je iskvareno od strane Sotone. Dok te kvari, Sotonu ne zanima da li si ti visokoobrazovan, kakva je tvoja porodična istorija, koje prezime nosiš, ni koliko je razgranato tvoje porodično stablo; jedino je bitan krajnji rezultat: ako živiš među ljudima, Sotona te je iskvario. Prema tome, činjenicu da poseduješ sotonsku, iskvarenu narav i da živiš sa takvom naravi, ne možeš promeniti ni svojom vrednošću ni svojim akademskim obrazovanjem. Zar to nije nešto što ljudi treba da razumeju? (Jeste.) Nakon što ste razumeli ove stvari, ako se ubuduće neko bude razmetao svojim talentima i kapitalom, ili ako među vama opet otkrijete nekoga ko je „superioran”, kako ćete se prema takvoj osobi ophoditi? (Ophodiću se u skladu s Božjim rečima.) Pravilno. A kako ćete se to prema njoj ophoditi u skladu s Božjim rečima? Ako si dokon, pa kreneš da nekog takvog čoveka omalovažavaš, rugaš mu se i govoriš mu: „Ti si neki strašno obrazovan čova, što se toliko hvališ? Stalno pričaš o svom kapitalu, a možeš li svoju dužnost dobro da obaviš? Ma koliko da si obrazovan, zar Sotona nije i tebe iskvario?” – da li je to dobar način ophođenja prema njemu? To nije u skladu s načelima, niti je nešto što bi osoba s normalnom ljudskošću trebalo da čini. Kako se, dakle, prema takvim ljudima treba ophoditi u skladu s načelima? Ne treba da se ugledaš na njih, ali ni da ih omalovažavaš – zar to nije pravi kompromis? (Jeste.) Da li je u redu praviti kompromise? Ne, to nije u redu. Prema njima treba da se ophodiš korektno i treba da im pomogneš ukoliko to možeš da učiniš koristeći istinu koju razumeš. Ako ne možeš da im pomogneš i ako si pritom starešina i vidiš da su podobni za neku konkretnu dužnost, onda im poveri tu dužnost. Nemoj ih nipodaštavati samo zato što imaju visok stepen obrazovanja, misleći: „Pih, kakva je korist od visokog obrazovanja? Da li ti razumeš istinu? Ja, recimo, nisam visokoobrazovan, a ipak sam starešina. Dobrog sam kova i bolji sam od tebe, pa ću zato da te omalovažavam i staviću te na stub srama!” Takvo ponašanje je zlo i lišeno ljudskosti. Šta znači „ophoditi se prema njima korektno”? To znači ophoditi se u skladu sa istina-načelima. A o kom se istina-načelu ovde radi? O onom da se prema ljudima treba ophoditi pravično. Ljude nemojte ceniti preterano visoko, nemojte se ugledati na njih i nemojte se pred njima ponižavati kao da ste niži od njih, ali im nemojte ni laskati, nemojte gaziti po njima i nemojte ih omalovažavati; možda oni ni sami ne misle da mnogo vrede i možda se ne razmeću. Da li je u redu da stalno strahuješ od toga da će se oni razmetati, te da stoga neprekidno gaziš po njima? Ne, to nije u redu. Takvo ponašanje je zlo i lišeno ljudskosti – ako oni ne naginju previše na jednu stranu, ti si taj koji preterano naginje na drugu. Prema ljudima se treba ophoditi korektno i pravično – to je načelo. Iako ovo načelo zvuči jednostavno, nije nimalo lako sprovoditi ga u praksi.

Ranije bi se starešina preselio u neko mesto da živi. Rekao sam mu da može sa sobom da povede relevantne vođe timova i članove, jer bi mu na taj način bilo zgodno da zajedno razgovaraju o poslu. To što sam mu rekao nije bilo teško razumeti – čim čuje, čovek to razume. Na kraju je ispalo da je relevantno osoblje koje je poveo sa sobom imalo poprilično „akreditiva”: jedni su mu donosili čaj, drugi su mu prali noge i trljali leđa – bila je to jedna gomila ulizica. Koliko je samo odvratan bio taj starešina? Među njima je bio i jedan što je bolovao od neke zarazne bolesti, koji mu je povazdan laskao i ulagivao se, pratio ga unaokolo i služio ga. Ovaj starešina je, dakle, bio spreman da rizikuje da zakači tu bolest, samo da bi mogao da uživa u laskanju. Konačno, pošto se toj osobi bolest povratila nakon preseljenja, njihov lažni starešina je takođe bio razotkriven. Prema tome, bilo da ljudi razumeju istinu ili ne, oni apsolutno ne smeju činiti ništa loše, kao ni ono što se oslanja na njihove želje i ambicije, i ne smeju imati mentalitet osobe koja rizikuje, jer Bog ispituje ljudska srca i ispituje celu zemlju. Šta „cela zemlja” obuhvata? Ona obuhvata kako materijalne, tako i nematerijalne stvari. Nemoj pokušavati da Boga, Božji autoritet ili Božju svemoć meriš vlastitim umom. Ljudi su stvorena bića i njihovi su životi toliko beznačajni – kako oni mogu da mere veličinu Stvoritelja? Kako oni mogu da mere svemoć i mudrost Stvoritelja pri Njegovom stvaranju svih stvari i u Njegovoj suverenosti nad svim stvarima? Nipošto ne smeš da činiš neuke stvari, niti da činiš zlo. Činjenje zla će neumitno izazvati odmazdu, a kad te jednoga dana Bog bude razotkrio, dobićeš više nego što si tražio i tog ćeš dana zaplakati i zaškrgutati zubima. Moraš se vladati sa znanjem o sebi. Bilo bi ti bolje da, pre no što te Bog razotkrije, po određenim pitanjima uporediš sebe s Božjim rečima, da preispitaš sebe i da sve ono što si zakopao izneseš na svetlo dana, da otkriješ vlastite probleme i da onda tragaš za istinom kako bi ih razrešio – nemoj da čekaš da te Bog razotkrije. Kada te Bog razotkrije, zar zbog toga nećeš postati pasivan? Ti ćeš do tog vremena već počiniti prestup. Od trenutka kad Bog počne da te ispituje, pa sve dok te ne razotkrije, možda će tvoja vrednost i Božje mišljenje o tebi pretrpeti ogromnu promenu. To je zato što ti Bog, dok te ispituje, pruža prilike i polaže Svoje nade u tebe sve do momenta dok te ne razotkrije. Kako se Božje raspoloženje menja otkad položi Svoje nade u nekoga, do momenta kad se Njegove nade konačno izjalove? Ono doživljava ogroman pad. A kakve će to posledice imati po tebe? U manje ozbiljnim slučajevima, možda ćeš postati predmet Božjeg gnušanja, pa ćeš biti sklonjen ustranu. Šta znači biti „sklonjen ustranu”? To znači da ćeš biti zadržan na posmatranju. A kakva će posledica biti u ozbiljnijim slučajevima? Bog će reći: „Ova osoba je prava propast i ne zaslužuje čak ni da pruža usluge. Ja nipošto neću spasiti ovu osobu!” Kad Bog dođe na takvu ideju, ti više nećeš imati nikakvog ishoda, a kad se to dogodi, džaba će ti biti da metanišeš i da krvariš, jer Bog ti je do tada već bio pružio dovoljno prilika, a ti se nikada nisi pokajao, već si otišao predaleko. Prema tome, bez obzira na to kakve probleme imaš ili kakvu iskvarenost otkrivaš, uvek treba da razmišljaš o sebi i da spoznaš sebe u svetlu Božjih reči ili da zamoliš braću i sestre da ti na te stvari ukažu. Najvažnije je da prihvatiš Božje ispitivanje, da dođeš pred Boga i zamoliš Ga da te prosveti i prosvetli. Kakav god metod da koristiš, rano otkrivanje problema, a zatim i njihovo rešavanje predstavlja dejstvo koje se postiže samopromišljanjem i to je ono najbolje što možeš da učiniš. Ne smeš da čekaš da te Bog otkrije i eliminiše, pa da onda osetiš grižu savesti, jer će tada biti prekasno da se pokaješ! Da li je Bog užasno gnevan ili obilno milostiv kad nekoga razotkrije? Teško je reći, jer to je nepoznanica, a Ja ti takvu garanciju neću davati – na tebi je da odabereš put kojim ćeš ići. Znate li šta je Moja odgovornost? Govorim vam sve ono što moram da kažem, svaku reč koju treba da kažem, ne izostavljajući ni jednu jedinu reč. Bez obzira na metod koji koristim, bilo da je to pisana reč, pripovedanje ili izrada malih programa, Ja vam, u svakom slučaju, na razne načine prenosim istinu koju Bog želi da razumete i ujedno vas obaveštavam o problemima koje mogu da uočim. Ja vas upozoravam, podsećam i ohrabrujem, snabdevam vas određenim stvarima i pružam vam pomoć i podršku. Ponekad vam govorim i grube stvari. To je ono za šta sam Ja odgovoran, a sve ostalo je na tebi da uradiš. Nema potrebe da analiziraš Moj govor i izraze lica, niti da pažljivo posmatraš kakvo je Moje mišljenje o tebi – nije neophodno da išta od toga radiš. Tvoj budući ishod nema nikakve veze sa Mnom; on zavisi jedino od onoga ka čemu ti sȃm stremiš. Ja danas otvaram prozor i govorim iskreno, govorim potpuno jasno. Jeste li čuli i razumeli svaku reč i svaku rečenicu koju sam izgovorio, kao i ono što moram da kažem, što treba da kažem i što sam već rekao u prošlosti? U onome što govorim nema ničeg apstraktnog, ničega što ne razumete; svi ste razumeli, i time sam Ja ispunio svoju odgovornost. Nemojte misliti da vas Ja i dalje moram držati na oku nakon što prestanem da govorim, da i dalje odgovaram za vas i da ću vas do samog kraja držati za ruku. Svi vi već nekoliko godina verujete u Boga, odrasli ste ljudi, a ne mala deca. Imate starešine koji odgovaraju za vas dok obavljate svoje poslove, tako da to nije Moja odgovornost. Ja imam Svoju oblast rada i Svoju oblast odgovornosti; ne moram, niti bi to za Mene bilo moguće, da svakog od vas pratim u stopu, da vas stalno nadgledam i požurujem – nemam obavezu da to radim. A što se tiče stvari ka kojima stremite, što se tiče svega što privatno govorite i radite, kao i puta koji sledite, ništa od toga nema nikakve veze sa Mnom. Zašto kažem da to sa Mnom nema nikakve veze? Ako svoje dužnosti u Božjoj kući možete da obavljate na pravilan i prikladan način, Božja kuća će do samog kraja biti odgovorna za vas. Ako ste spremni da obavljate svoju dužnost, da plaćate cenu, da prihvatite istinu i da postupate u skladu s načelom, Božja kuća će vas voditi, snabdevati i podržavati; ako niste spremni da obavljate svoju dužnost, već želite da izađete i zaradite novac, vrata Božje kuće su vam širom otvorena i bićete srdačno ispraćeni. Međutim, ako pravite smetnje, činite zlo i talasate u Božjoj kući, znajte da Božja kuća ima upravne odluke i radne aranžmane i da će se prema svakome ko čini zlo, ma ko to bio, postupati u skladu s tim načelima. Razumete li? Svi vi već godinama verujete u Boga, pročitali ste mnogo Božjih reči, tokom svih ovih godina ste prisustvovali skupovima i slušali propovedi, pa kako to da se niste nimalo pokajali ni preobrazili? Ima mnogo ljudi koji su godinama slušali propovedi i razumeli neke istine, ali se još uvek nisu pokajali i svoje dužnosti još uvek obavljaju na površan način – ti ljudi su u opasnosti. Da vam kažem nešto realno: nemojte stalno da očekujete od Mene da vas držim na oku, da pazim na vas i da vas podučavam držeći vas za ruku, kako biste vi mogli nešto praktično i učinkovito da uradite. Ako postajete površni i sporo napredujete u poslu kad vas Ja ne posmatram, kad vas ne nadgledam i ne požurujem, s vama će biti svršeno. To pokazuje da ste pri obavljanju svoje dužnosti potpuno lišeni odanosti i da ste svi vi samo službenici. Da vam kažem, Ja sam Svoju službu obavio i nisam u obavezi da vodim računa o vama. To je zato što Sveti Duh radi na vama i proučava vas po tim pitanjima; sve što je trebalo da uradim Ja sam uradio, kazao sam sve što je trebalo da kažem, držao sam se Svoje službe, ispunio sam Svoju odgovornost i ostalo je još samo da i vi preuzmete odgovornost za vlastite postupke i ponašanje. Ako ne prihvatate istinu, već ste stalno površni i ne pomišljate da se pokajete, vaša kazna i vaše uklanjanje neće imati nikakve veze sa Mnom.

Jedan od aspekata priče koju sam maločas ispričao govori o tome kako posmatrati društveni status ljudi, njihovu vrednost, njihovo porodično poreklo, akademsko obrazovanje i tome slično, kao i o merilima i načelima po kojima te stvari treba posmatrati; drugi aspekt govori o tome kako pristupati ovim stvarima i kako prozreti njihovu suštinu. Kad jednom prozreš suštinu tih stvari, one te više neće sputavati i ti više nećeš živeti u skladu s njima, čak i ako su one možda još uvek prisutne u tvom srcu. Kad vidiš nekog nevernika kako se šepuri slavnom istorijom svog odlaska na univerzitet i svojim master ili doktorskim studijama, kakvo je tvoje gledište i stav? Ako kažeš: „Osnovne studije na univerzitetu su mačji kašalj. Ja sam još odavno završio postdiplomske studije” – ako, dakle, imaš takav mentalitet, onda je to za tebe problematično, jer pokazuje da se nisi mnogo promenio tokom svoje vere u Boga. Ako te pitaju za stepen obrazovanja, a ti im kažeš: „Nisam završio čak ni osnovnu školu i ne mogu ni esej da napišem”, pa onda oni kažu da si niko i ništa i počnu da te ignorišu, zar to nije baš savršeno? Tako ćeš imati više vremena za čitanje Božjih reči i za obavljanje svoje dužnosti, a to je prava stvar. Koja je svrha ogovarati druge sa nevernicima i bezvernicima? Ako te neko omalovažava kad mu kažeš da je tvoj stepen obrazovanja nizak i da nemaš nikakav status u društvu, šta ćeš učiniti? Nemoj to da uzimaš k srcu i nemoj se osećati sputano, pusti ga neka priča, neka ti kaže sve što hoće, nije to ništa. Dokle god to ne odlaže tvoje stremljenje ka istini u tvojoj veri u Boga, sve je u najboljem redu. Mada je ova tema zapravo sporedna, kroz ono što ljudi izražavaju u svakodnevnom životu može se videti da oni pridaju veliki značaj ovim stvarima koje se tiču kapitala i da ih stalno nose u srcu. Te stvari utiču ne samo na ono što ljudi govore i kako se ponašaju, već mogu uticati i na njihov život-ulazak, kao i na njihov izbor pravog puta vere u Boga. U redu, neću ponovo govoriti na ovu temu. Hajde da se sada vratimo na temu o kojoj smo prošli put razgovarali u zajedništvu i da nastavimo sa razgovorom i sa detaljnom analizom raznih načina na koje se antihristi ispoljavaju.

Detaljna analiza rđavosti, podmuklosti i lažljivosti antihrista

I. Detaljna analiza gnušanja i neprijateljstva antihrista prema pozitivnim stvarima i istini

Završili smo s detaljnom analizom šeste manifestacije antihrista i sada ćemo preći na detaljnu analizu sedme: rđavosti, podmuklosti i lažljivosti antihrista. Neki ljudi kažu: „S obzirom na našu detaljnu analizu i razotkrivanje antihrista, nije li suviše blago reći da su oni rđavi, podmukli i lažljivi? Čija to narav nije barem malčice rđava i lažljiva? Budući da svi obični ljudi imaju te iskvarene naravi, ako antihriste na taj način razotkrivamo i raščlanjujemo, ne znači li to onda da su svi ljudi antihristi?” Da li iko od vas ovako misli? Ako iko od vas zaista tako misli, niste u pravu. Ima li razlike između rđavosti, podmuklosti i lažljivosti antihrista s jedne, i otkrovenja tih iskvarenih naravi kod običnih ljudi, s druge strane? Sasvim je sigurno da ta razlika postoji, jer, u suprotnom, mi te naravi ne bismo svrstali u manifestacije antihrista. Danas ću vam prevashodno besediti najpre o toj razlici, da bismo zatim prešli na razgovor o nekim stvarnim primerima i konkretnim manifestacijama rđavih, podmuklih i lažljivih naravi antihrista. Doslovno značenje reči „rđavo”, „podmuklo” i „lažljivo” lako je razumeti. Poteškoća leži u raspoznavanju suštinske razlike između takvih manifestacija kod antihrista i kod običnih ljudi, leži u shvatanju razloga zbog kojeg takvu vrstu osobe koja poseduje te iskvarene naravi i suštine definišemo kao antihrista, kao i u spoznaji suštinske razlike između antihrista i običnih iskvarenih ljudi. Kao prvo, antihristi se otvoreno protive istini i Bogu; oni se nadmeću s Bogom oko Njegovog izabranog naroda, oko Njegovog položaja i ljudskih srca, pa čak čine razne stvari pripadnicima Božjeg izabranog naroda kako bi zadobili njihova srca, naveli ih na stranputicu i paralisali. Ukratko, priroda postupaka i ponašanja antihrista, kako otvorenih tako i tajnih, uvek je protivna Bogu. Zašto kažem da je protivna Bogu? Zato što oni odlično znaju da su Božje reči istina i da je On Bog, ali Mu se ipak suprotstavljaju i ne prihvataju istinu, ma kako da se o njoj besedi. Pojedini antihristi, na primer, nagovaraju, navode na stranputicu i kontrolišu neke ljude. Oni te ljude navode da im budu poslušni i da ih slede, a zatim iz crkve na prevaru pribavljaju svakojake knjige i druge materijale, pomoću kojih osnivaju sopstvene crkve i uspostavljaju vlastita carstva kako bi mogli da uživaju u tome što ih njihovi sledbenici slede i obožavaju, nakon čega počinju da zarađuju od crkve. Takvo ponašanje jasno ukazuje da se oni nadmeću s Bogom oko Njegovog izabranog naroda – zar to nije osobina antihrista? Da li je nepravedno definisati te ljude kao antihriste na osnovu ove njihove očigledne osobine? To uopšte nije nepravedno – ova definicija je vrlo precizna! Ima, takođe, i antihrista koji unutar crkve formiraju klike i na taj način rasturaju crkvu. Oni unutar crkve neprekidno neguju vlastite snage i isključuju sve one koji se ne slažu s njima. Zatim oko sebe okupljaju one koji ih slušaju i slede da bi formirali vlastite snage i da bi sve ostale primorali da rade kako im oni kažu. Zar oni time ne uspostavljaju sopstvena carstva? Kakve god radne aranžmane ili zahteve dobili od Višnjeg, oni odbijaju da ih sprovode i, umesto toga, postupaju na svoju ruku, vodeći svoje sledbenike u otvoreno suprotstavljanje Višnjem. Primera radi, Božja kuća zahteva hitnu smenu starešina i delatnika koji nisu sposobni da obavljaju stvarne poslove. Antihrist će, međutim, ovako razmišljati: „Mada pojedini starešine i delatnici nisu sposobni za obavljanje stvarnog posla, ja sam ih odnegovao i oni me podržavaju i odobravaju moje postupke. Nema šanse da Višnji smeni te ljude ukoliko prvo ne smeni mene.” Recite Mi, zar ta crkva nije pod kontrolom antihrista? Radni aranžmani Božje kuće ne prolaze kod antihrista i ne mogu se sprovesti u delo. Ukoliko su radni aranžmani objavljeni davno i ako svaka crkva izveštava o tome kako se ti aranžmani sprovode – na primer, ko je prebačen na drugu dužnost ili ko je smenjen i pod kojim okolnostima – antihristi nikada ne šalju nikakve povratne izveštaje o tome, niti ikoga smenjuju. Neki ljudi su uvek površni u obavljanju svojih dužnosti, što ozbiljno narušava rad crkve, ali antihristi ih ipak ne premeštaju. Čak i kad Višnji direktno naloži antihristu da te ljude smeni, prođe mnogo vremena bez ikakvog odgovora. Zar ovde ne postoji neki problem? Kad Višnji zatraži od antihrista da sprovede radne aranžmane ili pokuša da se raspita o nečemu, nailazi na ćorsokak. Braća i sestre u crkvi ne znaju ništa o tome, ne dobijaju nikakve poruke, i njihov kontakt sa Višnjim je potpuno prekinut – crkva je pod apsolutnom kontrolom te jedne osobe. Koja je priroda ovakvog antihristovog postupanja? Antihrist time preuzima crkvu. Antihristi formiraju svoju kliku unutar crkve, uspostavljaju u njoj vlastito carstvo, suprotstavljaju se Božjoj kući i nanose štetu izabranom Božjem narodu. Ljudi ostaju bez dela Svetog Duha, ne mogu da osete Božje prisustvo, nemaju spokoja ni radosti, gube veru u Boga i svoje dužnosti više ne obavljaju energično. Oni čak postaju negativni i izopačeni, a njihovi životi stagniraju. Sve su to rezultati antihristove kontrole nad ljudima i navođenja ljudi na stranputicu. Sada je u svim parohijama kontinentalne Kine razotkriven i smenjen jedan broj lažnih starešina i antihrista. Među njima ima lažnih starešina i lažnih delatnika koji nisu obavili nikakav stvarni posao. Mada svi ti ljudi poseduju manifestacije antihrista i mada svi imaju naravi antihrista, oni još uvek nisu dostigli nivo pravih antihrista, te su zbog toga samo smenjeni s dužnosti. Neki ljudi, međutim, nisu marili za pravila, u svemu su imali konačnu reč, svesno su kršili radne aranžmane i postupali na svoju ruku, pa su zbog toga označeni kao antihristi i izbačeni. To je divan način razotkrivanja i postupanja prema lažnim starešinama i antihristima! Veoma sam srećan kad pročitam takve izveštaje, jer oni pokazuju da su neki pripadnici izabranog Božjeg naroda, nakon što su godinama slušali propovedi, razumeli malo od istine. Zašto kažem da su razumeli malo od istine? Zato što su oni, odslušavši te propovedi, u stanju da ih povežu i da ih primene na neke stvari s kojima se susreću u životu. Možda oni te istine ne razumeju u potpunosti čim ih saslušaju, ali zato kasnije počinju da raspoznaju ljude i događaje. Oni dolaze do načela i merila na osnovu kojih mogu da ocene ljude koji potpuno ignorišu zakone i pravila, koji ne obavljaju nikakve stvarne poslove, koji ne mogu da reše stvarne probleme, koji su površni u obavljanju svojih dužnosti, koji ne nose nikakvo breme i koji uopšte nemaju osećaj za odgovornost. Zar to nije napredak? To zaista jeste napredak. Za njih se, doduše, ne može reći da poseduju rast, već samo da su razumeli malo od istine. Pripadnici izabranog Božjeg naroda mogu donekle da prepoznaju lažne starešine, antihriste i neke od onih koji ne obavljaju stvarne poslove i koji su u svom poslu nestručni – zar to nije dobra stvar? To je dobra stvar; to pokazuje da pripadnici izabranog Božjeg naroda razumeju istinu i umeju da rasuđuju, da mogu da stanu na Božju stranu i da zaštite rad crkve – to je nešto što vredi slaviti. Nije moguće da antihristi na stranputicu navedu ljude koji razumeju istinu. Ako neko vreme i mogu da navode na stranputicu one koji ne razumeju istinu i koji nemaju moć rasuđivanja, koliko dugo oni to mogu da čine? Verujem da će ljudima, što budu više razumeli istinu i imali više vere u Boga, biti potrebno sve kraće vreme da sa sebe skinu i odbace sve okove i ograničenja koja im nameću antihristi. Stoga je neophodno da u zajedništvu i dalje detaljno razgovaramo o raznim manifestacijama antihrista, jer će, u suprotnom, ljudima biti veoma teško da dostignu spasenje ukoliko ih antihristi budu kontrolisali i navodili na stranputicu.

Maločas sam vam jednostavnim rečima objasnio manifestacije antihrista i razloge zbog kojih takve ljude definišemo kao antihriste. Po čemu se, dakle, manifestacije rđavosti, podmuklosti i lažljivosti antihrista razlikuju od iskvarenih naravi običnih ljudi? Razumete li to ikako? Ispričaću vam jednu priču, koja se sasvim sigurno odnosi na rđavost, podmuklost i lažljivost. Biblijska Knjiga o Jovu beleži razgovor između Boga i Sotone. Bog pita Sotonu: „Odakle dolaziš?” (Knjiga o Jovu 1:7). A šta Sotona odgovara? („Prolazio sam i obilazio zemlju uzduž i popreko” (Knjiga o Jovu 1:7).) Ljudi ni dan-danas ne shvataju šta je Sotona hteo time da kaže – to se zove narav. Zašto ljudi ne shvataju šta je Sotona hteo da kaže? Zato što ti još uvek nisi dokučio odakle Sotona tačno dolazi. Koji je problem sa onim što je Sotona rekao? Ovde je na delu jedna vrsta naravi, a to je rđava narav. Hajde da ovde završimo priču o tom stihu i da analiziramo ono što sledi. Sotona dolazi pred Boga i, nakon što je odgovorio na Njegovo pitanje, Bog kaže Sotoni: „Jesi li video Jova, slugu mojega? Nema na zemlji čoveka koji je, poput njega, savršen, pošten, bogobojažljiv i kloni se zla” (Knjiga o Jovu 1:8). Kakva bi obično bila reakcija neke normalne osobe nakon što čuje ovo što je Bog rekao? (Ta osoba bi htela da vidi Jova na delu.) Ljudi bi istog trenutka pomislili: „Jov se plašio Boga, izbegavao je zlo i bio je savršen čovek. Zaista mu se divim!” Odakle potiče to divljenje? Ono se unutar normalne ljudskosti rađa iz svojevrsne žudnje, ljubavi i čežnje za pozitivnim stvarima. Međutim, ako ti ne voliš istinu, šta ćeš ispoljiti kad čuješ te reči? (Prezir.) Preziraćeš te reči i ignorisaćeš ih. Neki ljudi će se tada zapitati: „Plašiti se Boga i izbegavati zlo? Kakav je to strah? Šta uopšte znači ’izbegavati zlo’? Gde danas možete pronaći savršenog čoveka?” Pošto izgleda da oni ne osećaju ništa nakon što čuju te reči, da li u njihovim grudima kuca srce koje čezne i žudi za tim stvarima? (Ne.) Da li oni te stvari priželjkuju? (Ne.) Žele li da tragaju kako bi razumeli tačno značenje svih pojedinosti u tome? Imaju li oni takvu težnju? Ne, nemaju je; oni u svom srcu ne žele da znaju. Postoji još jedan tip osobe koja reaguje abnormalno kad čuje kako je Bog rekao da Ga se Jov plaši i da izbegava zlo, da je Jov jedan savršen čovek. Takve osobe kažu: „Molim? Jov se plašio Boga, izbegavao je zlo i bio savršen čovek – postoji li takva osoba? Pokaži mi kako je bio savršen – ne verujem u to!” Da li ovakvi ljudi, koji imaju takve ideje i manifestacije, istinski priznaju i veruju u reči koje je Bog izgovorio? (Ne.) Oni ne veruju istinski u njih, niti ih priznaju. Pre svega, jedna stvar je sigurna: oni ne priznaju da je ono što Bog govori istinito, pouzdano i tačno; oni Božje reči ne posmatraju kao istinu, kao reči Stvoritelja i kao vrhovnu istinu za celo čovečanstvo. Pošto Božje reči ne smatraju istinom, kako oni gledaju na Boga? Pošto poriču Božje reči, mogu li uopšte priznati da je Bog zaista Bog? Naravno da ne, s obzirom na to da poriču Božje reči, da poriču Božju perspektivu i da poriču Božje izreke, usled čega oni ujedno poriču i samo postojanje Boga, kao što poriču i da je On stvarnost svih pozitivnih stvari. To je ono što je sigurno. Postoji, međutim, još nešto: kakav je stav takvih ljudi prema istini koju Bog izražava i prema pozitivnim i negativnim stvarima, i kakva narav leži u pozadini takvog stava? Kako oni gledaju na Jova? „To je nemoguće! Može li iko takav još uvek postojati na ovome svetu? To je samo istorijska relikvija. Neko takav ne bi trebalo da živi na ovom svetu. Treba da žive samo oni koji su prevrtljivi i loši, zli i rđavi. Ljudi poput Jova treba da umru, a ne da žive!” Kakva je ovo narav? (To je rđavost.) To je rđavost Sotone. Postoje li u današnjem čovečanstvu ljudi koji imaju potpuno istu rđavu narav kao i Sotona? Kakvi su to ljudi koji, kad čuju da je Bog rekao: „Jov je bogobojažljiv i kloni se zla; on je savršen čovek”, još uvek nisu ubeđeni, odbijaju da to prihvate, osećaju odbojnost i gađenje, a u srcu im se čak rađaju kletve? Možemo li da kažemo da ljudi koji izazivaju takve stvari pripadaju Sotoninoj sorti? (Možemo.) Da li je onda preterano ako takve ljude definišemo kao antihriste? (Nije.) Kad je Bog Sotoni jasno i svečano izjavio: „Jov je bogobojažljiv i kloni se zla; on je savršen čovek”, kakav je bio Sotonin stav? On je posumnjao u tu činjenicu. S jedne strane, Sotona je sumnjao da je Jov takav čovek i mislio je da je to nemoguće. To je zato što je Sotona rđav i što veruje da su sve stvari rđave; on nije poverovao da među ljudima može postojati neko ko je tako divan i koga bi Bog mogao da smatra savršenim – Sotona nije verovao u tu činjenicu. S druge strane, kada je Bog otkrio jednog tako dobrog čoveka kao što je Jov, šta je Sotona u svom srcu osećao? Kao prvo, na najpovršnijem nivou, osetio je zavist i pomislio: „Kako može da postoji savršen čovek? Zar nisam iskvario čitavo čovečanstvo? Svi su ljudi isti kao ja i svi su oni izdali Tebe. Kako onda mogu Tebe da slede?” Ako to prevedemo na ljudski jezik, takav je bio njegov mentalitet. Sotona nije verovao da je to moguće, a to njegovo neverovanje sastoji se iz dva dela: prvi je da bi Sotona želeo da Jov ne postoji, dok je drugi deo Sotonina misao: „Čak i ako postoji, uništiću ga”. Zar to nije bila rđavost Sotone? (Jeste.) Bila je to rđavost Sotone. On nije želeo da neka uistinu dobra osoba, neko ko se plašio Boga i klonio zla, stupi pred Boga, nije hteo da neko poput Jova živi na ovom svetu, nije želeo da neko takav postoji, a još manje je želeo da se neko takav uzdigne – u tome je bila Sotonina rđavost. Koji je izvor Sotonine rđavosti? Njegova narav-suština je rđava. Osim toga, Sotona je takođe neprijateljski nastrojen prema svim pozitivnim stvarima. Šta spada u „sve pozitivne stvari”? Tu spadaju ljudi koji se plaše Boga, klone se zla i savršeni su. Zar Sotona, zbog svog neprijateljstva prema Jovu, nije ujedno bio neprijateljski nastrojen i prema Bogu? (Jeste.) Stvari su stajale upravo tako. Dok je Sotona bio neprijateljski nastrojen prema Jovu, on je ujedno mrzeo Boga. Želeo je da niko ne obožava Boga – to bi ga učinilo najsrećnijim i to je bila njegova najveća želja. A onda se ispostavilo da su sve te činjenice potpuno suprotne onome čemu se on nadao, što je želeo da vidi i za čim je žudeo. Tako divna stvar se odigrala pred njegovim očima, a on je ipak, zbog vlastite rđavosti i podlosti, započeo još jedan razgovor s Bogom, koji se sastojao od sledećeg dijaloga između njega i Boga. Da li neko zna kako glasi originalni tekst? („Ne plaši li se Jov Boga bez razloga?” (Knjiga o Jovu 1:9).) Sotona nije govorio direktno, u njegovim se rečima krila jedna zamka. Rekao je: „Ne plaši li se Jov Boga bez razloga?” da bi ti razmišljao o tome. Recite Mi, da li je Bog znao šta je Sotona time hteo da kaže? (Jeste.) Bog je to znao. Bog je skroz-naskroz prozreo Sotonu i potpuno je jasno video o čemu se radi. Čim je Sotona rekao: „Ne plaši li se Jov Boga bez razloga?”, Bog je znao šta će ovaj da uradi. Kad je Bog video da Sotona želi nešto da uradi, znao je da Mu se ukazala prilika, da je došlo vreme da upotrebi Sotonu da bi iskušao Jova. Ko je, dakle, od njih dvojice bio mudar? (Bog.) Sotona to nije znao i mislio je: „Zar mi Bog ranije nije branio da diram Jova? Nikada ne bih očekivao da će On sada pristati na to.” Ostavićemo se sada ove priče. U osnovi, svi znaju šta se dalje događalo.

Hajde da sada detaljno analiziramo Sotonine manifestacije i narav iz onoga što je rekao, kao i kakvi su mu bili motivi i namere kada je to rekao. Kao prvo, Sotona nije verovao u ono što je Bog rekao, gajio je sumnjičav stav prema sadržaju i činjenicama u rečima koje je Bog izgovorio. Istovremeno sa sumnjom u ono što je Bog rekao, hteo je da pomoću nekog metoda to porekne, ali nije mogao da to učini direktno. Gde je ležala Sotonina rđavost? Ležala je u usvajanju jednog još lažljivijeg metoda, pa je u svom srcu rekao: „Neću Te direktno osporavati. Navešću Te da mi dozvoliš da zlostavljam Jova, pa ću onda njega naterati da ospori Tebe. To će biti najbolji ishod. Zar to neće biti Tvoj neuspeh?” To je bio njegov cilj. Kakvu je narav Sotona razotkrio u svom dijalogu s Bogom i u svojim mislima? Jasno je da je ta narav bila rđava. Po čemu se Sotonina rđavost razlikuje od rđavosti običnih iskvarenih ljudi? Koju ulogu Sotona ovde igra? On nije pošao direktno da potraži Jova kako bi ga naterao da porekne Boga. Kad bi mu se Jov usprotivio, Sotona bi bio osramoćen, te stoga nije postupio na taj način. Šta je, dakle, Sotona uradio? Koji je tačno motiv Sotona imao i koja je sredstva i taktike primenio da bi uradio to što je uradio? (Hteo je da napadne koristeći druge.) Ti zaista potcenjuješ Sotonu; ljudska bića ne mogu da dokuče njegovu rđavost. Sve pravedne i divne pozitivne stvari na ovom svetu nisu divne za Sotonu – on sve te stvari želi da učini rđavim i nečistim. U čemu je najveća razlika između Sotone i iskvarenih ljudskih bića? Najveća razlika je u tome što on savršeno dobro zna da je Bog istina, da Bog poseduje mudrost i autoritet, i da je Bog izvor svih pozitivnih stvari, ali on te stvari ipak ne priznaje, već ih, naprotiv, odbija, gnuša ih se, mrzi ih, pa ih čak i proklinje. S druge strane, iskvarene ljude Sotona često navodi na pogrešan put, pa oni ne znaju šta su pozitivne stvari, niti znaju koje su stvari pravedne, a pogotovo ne znaju šta je istina i šta Bog zahteva. Mada i oni pokazuju neke iskvarene naravi, te rđave i lažljive iskvarene naravi pokazuju se onda kad su ljudi glupi, neuki, otupeli, slepi, nasamareni i kad ne razumeju istinu, dok Sotona svesno radi ono što je pogrešno. Zašto ga zovemo Sotonom? Zato što on može da vidi sve što Bog radi u duhovnom carstvu i širom cele vaseljene i što, dok svedoči svemu tome, i dalje poriče da Bog postoji, da je Bog istina, kao i činjenicu da Bog ima suverenost nad celim čovečanstvom. Ma koliki broj ljudi sledio Boga, ma koliko da je veliko delo koje Bog obavlja, ma koliki autoritet da Bog ima i ma koliko da je Bog svemoguć, Sotona i dalje sve to poriče, pa bestidno i beščasno parališe, zaslepljuje i kvari čovečanstvo, koristeći svakojake metode da bi ljude naveo na stranputicu i privoleo ih da ga slede. Koje sam primarne manifestacije Sotonine rđavosti maločas pomenuo? On je specijalista za suprotstavljanje Bogu, ne priznaje ono što Bog kaže ma koliko da su Njegove reči ispravne, ne priznaje da su Njegove reči pozitivne i da su istina, već naopačke postavlja stvari. Primera radi, Bog je ljude naveo da zabeleže istoriju Njegovog stvaranja čoveka, a pored tih zapisa postoje i tragovi materijalnih dokaza o činjenici Božjeg stvaranja čoveka, koji se takođe mogu naći. A šta je Sotona uradio? Izmislio je „Darvinizam” i kazao da su ljudi nastali od majmuna, nacrtao je sliku koja prikazuje kako su se majmuni postepeno razvijali od četvoronožnih bića do dvonožnih ljudi koji hodaju uspravno, te tako fabrikovao tu jeres i zaludu. Kao rezultat toga, mada neki ljudi danas osporavaju evoluciju, mnogi još uvek ne veruju da čovek potiče od Boga. Zar to nije rđavost Sotone? (Jeste.) To je rđavost Sotone. Ma koliko da je veliko Božje delo kojem lično svedoči, Sotona je i dalje Božji neprijatelj i suprotstavlja Mu se do samog kraja. Svakoga dana tokom kojeg Bog ne uništi Sotonu i ne razreši ga, on Mu se neprekidno suprotstavlja. U tome leži Sotonina rđavost, a osnovni uzrok tome jeste taj što je njegova suština rđava.

Da li u razgovoru između Sotone i Boga, zabeleženom u Knjizi o Jovu, postoji ikakva veza između manifestacija Sotone i manifestacija antihrista? (Postoji.) Koja je to veza? Zašto ukazujem baš na taj odlomak? Rđavost, podmuklost i lažljivost antihrista je tema sa kojom se često susrećete, a to su takođe i stvarne manifestacije koje često viđate, pa zašto onda te manifestacije antihrista posebno navodim kao izdvojenu stavku za detaljnu analizu? Upravo smo razgovarali o rđavosti Sotone i o tome kako se on naročito usmerava protiv Boga, a zar i antihristi ne rade to isto? (Rade.) Koje su manifestacije antihrista? Nakon što antihrist odsluša neku propoved, on zna da je ta propoved dobra i može da razume te reči. Pored toga, on poseduje određeni kov, pa se trudi da upamti te reči nakon što ih shvati i pokušava da napamet nauči stvari koje mu se dopadaju i koje su u skladu s njegovim vlastitim predstavama. On zatim, na osnovu toga, obrađuje i formuliše svoju vlastitu propoved, za koju drugi ljudi, kad je čuju, misle da je veoma dobra. To, međutim, nije primarna manifestacija antihristove rđavosti. Koja je njegova primarna manifestacija? Takvi ljudi mogu da razumeju istinu, pa Mi stoga recite imaju li oni sposobnost da razlikuju ispravno od pogrešnog? (Imaju.) Da, imaju, oni nisu glupi. Oni, na primer, često dolaze u kontakt s braćom i sestrama i u svom srcu znaju koji ljudi streme ka istini a koji ne. U svom srcu znaju ko može da se posveti i da se odrekne nekih stvari, ko može odano da obavlja svoju dužnost i ko sigurno može odabrati da upražnjava istinu i da postupa u skladu s načelima kad se suoči sa običnim stvarima. Ali, mogu li oni da postupaju pravično prema takvim ljudima? (Ne.) U čemu način na koji se oni ophode prema ljudima ima veze s manifestacijama antihrista? Primera radi, kad ih neka osoba ne ugrožava, oni misle: „Ti stremiš ka istini i boljeg si kova nego ja, ali te neću unaprediti. To što te ne unapređujem, ne znači da ću te ignorisati. Ako mi se budeš ulagivao, držaću te kraj sebe. Ako mi se nikad ne ulaguješ i ako si uvek tako pošten, ako uvek postupaš nepristrasno i pridržavaš se načela, bićeš u stanju da prepoznaš sve ono loše što radim i moći ćeš da me prozreš, pa ćeš sa mnom razgovarati o istini kako bi me naveo da se pokajem, a to će me previše osramotiti. Ako mi se ne budeš mešao, onda u redu. Ako mi se stalno budeš mešao, ja ću te se ratosiljati!” Takav je njihov plan i tako oni kalkulišu u svom srcu. Kakva je to narav? Oni imaju dve naravi: podlost i rđavost. Tako oni razmišljaju pre no što počine takvo delo i nanesu patnju toj osobi – to je rđavost. Oni savršeno dobro znaju da ta osoba stremi ka istini i da poseduje osećaj za pravdu, ali je ne unapređuju i ne zbližavaju se s njom, a u srcu osećaju odbojnost prema njoj i čuvaju se od nje – kakva je to narav? To je rđavost. Na šta se odnosi ta rđavost? Nije da antihristi ne razumeju koje su stvari pozitivne, a koje negativne; oni znaju koji je pravi put, samo što ga ne slede; oni ne upražnjavaju istinu, ne slušaju nikoga i biraju put rđavosti. Neke žene, na primer, nisu spremne da budu dobre moralne žene i da žive prikladno i pravilno, već umesto toga moraju da pobegnu u javnu kuću. Danas ih niko ne podvodi, niti ih iko na to prisiljava, pa zašto onda beže u javnu kuću? Zato što su rđave i što su rođene da budu takve. Antihristi su takva đubrad, a mi ih detaljno analiziramo i definišemo ih kao antihriste upravo zato što rđavost antihrista nikada ne može da postane čestitost i dobrota normalnih ljudi – u tome je razlika između njih i normalnih ljudi koji imaju iskvarene naravi. Njihova prvobitna namera i načela po kojima deluju ne mogu se promeniti ni orezivanjem, ni obračunavanjem s njima uz pomoć upravnih odluka crkve, ni pokušajima braće i sestara da im se usprotive i da ih razotkriju – to se nikada ne može desiti. Niko ne može da ih promeni, niko ne može da ih dirne u srce i natera ih da se odreknu svojih gledišta ili načela ponašanja; ne možeš da ih promeniš – oni su antihristi. Jesi li mislio da su antihristi toliko rđavi da ne znaju šta je dobro, a šta loše? Znaju oni to. Kad neki antihrist prijavljuje probleme ili Višnjem dostavlja izveštaje o radu, on koristi tako milozvučne reči da, kad čitaš njegove izveštaje, misliš kako ta osoba mora da je veoma dobroga kova. Međutim, kad se upoznate sa stvarnom situacijom na terenu, saznajete da ona u svom radu stalno krši radne aranžmane, da tlači ljude koji streme ka istini i ometa rad crkve – ta osoba je antihrist. Neki antihristi ostavljaju komentare na veb-stranici naše crkve, na osnovu kojih vi, ako ne poznajete njihovu pozadinu i poreklo, možete samo da zaključite kako su napisani tečno, naročito jasnim i dobrim stilom, pa stoga mislite kako ih je napisala neka osoba dobrog kova. Tek kad saznate nešto više o toj osobi, shvatate da se radi o antihristu koji je počinio mnogo zla i koji je još pre tri godine izbačen iz crkve. Stalno je objavljivao poruke na veb-stranici Božje kuće kako bi ga Višnji primetio, unapredio ga i pružio mu priliku da se popravi; tako to biva. Recite Mi, da li antihristi žele da budu blagosloveni? (Da.) Oni zaista to žele; plaše se smrti i strahuju da će propasti.

Koja je primarna manifestacija rđavosti nekog antihrista? Ona se ogleda u tome da on dobro zna šta je ispravno i u skladu sa istinom, ali, kad dođe do toga da treba nešto da uradi, on će uvek odabrati ono čime se krše načela i što se suprotstavlja istini, ono što zadovoljava njegove lične interese i položaj – to je primarna manifestacija antihristove rđave naravi. Ma koliko reči i doktrina da razume, ma kako da su milozvučne reči koje koristi u svojim propovedima i ma koliko da se drugim ljudima čini kako poseduje duhovno razumevanje, kad god antihrist nešto radi, on bira isključivo jedno načelo i jedan metod, a to je da se suprotstavlja istini, da štiti svoje interese i da se stoprocentno i do kraja opire istini – to je načelo i metod po kojima on bira da postupa. Pored toga, kakvog on tačno boga i kakvu istinu zamišlja u svom srcu? Njegov stav prema istini svodi se na to da o njoj može da govori i propoveda, ali ne i da je primenjuje u praksi. On samo želi da priča o istini i da ga pripadnici izabranog Božjeg naroda uvažavaju, da bi zatim iskoristio svoj položaj crkvenog starešine i postigao cilj da zagospodari izabranim Božjim narodom. Antihristi propovedaju doktrinu samo da bi ostvarili svoje ciljeve – zar oni time ne pokazuju prezir prema istini, zar se ne poigravaju s njom i ne gaze po njoj? Zar ne vređaju Božju narav time što se prema istini odnose na taj način? Oni samo iskorišćavaju istinu. U njihovim srcima, istina je samo slogan, to su samo uzvišene reči kojima ljude mogu da navedu na stranputicu i da ih pridobiju, reči koje mogu da utole ljudsku žeđ za divnim stvarima. Antihristi misle da na ovom svetu nema nikoga ko može da upražnjava istinu ili da je proživi, da to jednostavno ne funkcioniše, da je to nemoguće i da je istina samo ono što svi priznaju i što je izvodljivo. Mada i sami govore o istini, oni u svojim srcima ne priznaju da je to istina. Kako mi to proveravamo? (Oni ne upražnjavaju istinu.) Oni nikada ne upražnjavaju istinu; to je jedan aspekt. A koji je drugi važan aspekt? Kad se u stvarnom životu s nečim susretnu, doktrina koju razumeju nikada nije izvodljiva. Čini se kao da zaista imaju duhovno razumevanje, oni propovedaju doktrinu za doktrinom, ali, kad se suoče s problemima, metodi su im izobličeni. Mada nisu u stanju da upražnjavaju istinu, ono što rade mora u najmanju ruku da bude u skladu s predstavama i uobraziljom ljudi, u skladu s ljudskim merilima i ukusima, i da barem kod drugih prolazi. Na taj način, položaj će im biti stabilan. U stvarnom životu, međutim, ono što rade neverovatno je izobličeno, pa je dovoljno ovlaš ih pogledati i shvatiti da oni istinu ne razumeju. Zašto oni ne razumeju istinu? U svojim srcima, oni osećaju odbojnost prema istini, ne priznaju istinu, uživaju da rade u skladu sa sotonskim filozofijama, a probleme bi stalno da rešavaju koristeći se ljudskim načinima, pa ako na taj način mogu da ubede druge i da steknu prestiž, to im je sasvim dovoljno. Ako antihrist, kad ode na neki skup, čuje kako neko propoveda praznu teoriju, biće veoma uzbuđen, ali, ako tamo neko propoveda o istina-stvarnosti i zalazi u takve detalje kao što su razna ljudska stanja, uvek će pomisliti kako propovednik baš njega kritikuje i probada mu srce, pa će osetiti odbojnost i neće hteti da ga sluša. Ako se od antihrista zatraži da besedi o stanju u kojem se u poslednje vreme nalazi, o tome da li je postigao ikakav napredak i da li je pri obavljanju dužnosti nailazio na neke poteškoće, on o tome neće imati šta da kaže. Ako ti nastaviš razgovor o tom aspektu istine, on će zaspati; on ne uživa da sluša o tim stvarima. Ima takođe nekih ljudi koji su zainteresovani dok ćaskaš s njima, ali zato gledaju da se sakriju u neki ćošak i malo odremaju čim čuju da neko besedi o istini – u njima nema nimalo ljubavi prema istini. Do koje mere im nedostaje ljubav prema istini? U blažim slučajevima, njih istina ne zanima i dovoljno im je da budu službenici; u ozbiljnim slučajevima, oni osećaju odbojnost prema istini, ona im se naročito gadi i ne mogu da je prihvate. Ako jedna takva osoba postane starešina, ona je ujedno i antihrist; ako je, pak, običan sledbenik, ona i dalje korača putem antihristȃ i njihov je naslednik. Spolja gledano, čini se da su takvi ljudi inteligentni i nadareni, da imaju dobar potencijal, ali njihova priroda-suština je ista kao u antihrista – jednostavno je tako. Na čemu se taj sud zasniva? On se u celosti zasniva na stavu tih ljudi prema istini i na njihovom stavu prema pozitivnim stvarima. To je aspekt koji se odnosi na ljudski pristup istini. Drugi aspekt je da se, u mnogim slučajevima, ljudi sa istinom ne suočavaju direktno, da neke stvari ne obuhvataju istine i da ljudi ne mogu da razmišljaju o tome koji je aspekt istine obuhvaćen; s kim se, dakle, ljudi direktno suočavaju? Onaj s kim se oni direktno suočavaju jeste Bog. A kako se ti ljudi ophode prema Bogu? Kroz koje manifestacije oni pokazuju svoje rđave naravi? Da li oni učestvuju u istinskoj molitvi i u istinski prisnoj vezi sa Bogom? Imaju li oni pošten stav? Imaju li istinsku veru? (Nemaju.) Da li se zaista oslanjaju na Boga i da li se zaista poveravaju Bogu? Da li se uistinu plaše Boga? (Ne.) Sve su to praktična pitanja koja apsolutno nisu puka učtivost niti klišei. Ako ne shvataš da su ove reči praktične, onda ti nedostaje duhovno razumevanje. Dozvolite Mi da vam na jednom primeru opišem manifestacije takvih ljudi. Pojedini ljudi na skupovima stiskaju pesnice i zaklinju se sledećim rečima: „Dok sam živ, neću stupati u brak, napustiću posao, svega ću se odreći i slediću Boga do samog kraja!” Kad prestanu da viču i kad treba da se daju za Boga, oni razmišljaju: „Kako da od Boga dobijem što više blagoslova? Moram da učinim nešto što bi Bog video.” Međutim, kad čuju Boga kako kaže da ne voli takve ljude, oni se pitaju: „Šta ću sad? Distanciraću se od Boga tako da On ne može da me vidi.” O kakvom je stanju ovde reč? (To je odbrambeno stanje.) Oni se klone Boga kako bi se odbranili od Njega. A koja narav leži unutar tog odbrambenog stanja? Rđavost. Kad god nešto rade, oni se čuvaju od Boga, strahuju da će ih Bog prozreti i ne prihvataju Božju proveru – je li to vera u Boga? Zar se oni na taj način ne opiru Bogu? To je jedno veoma negativno stanje, koje nije normalno. Mada oni i dalje pristaju da jedu i piju Božje reči, onog trenutka kad čuju da Bog izgovara reči kojima ljude razotkriva i sudi im, oni beže glavom bez obzira ili, pak, na brzinu navlače masku i pronalaze neki kompromis ne bi li se zaogrnuli. Jako se trude da se prikriju i čine sve što je u njihovoj moći da to izbegnu i da se odbrane, dok se istovremeno u svojim srcima neprekidno bore protiv Boga. Oni ne tragaju za Božjim namerama, niti za istinom u onome što rade. Umesto toga, oni bi da još više pokažu kako mogu da prihvate istinu i da se bez pritužbi pokore Bogu, trudeći se da pretvaranjem i lažima od svih dobiju odobravanje. A što se tiče onoga što Bog govori i što zahteva od takvih ljudi, načina na koji On takve ljude ocenjuje i definiše, njih to uopšte ne zanima i ne žele to da znaju. U svojim srcima oni zapravo nisu načisto ko je tačno Bog, već im se sve svodi na uobrazilju i sud. Kad Bog uradi nešto što je u suprotnosti s njihovim predstavama, oni to u svojim srcima osuđuju. Mada kažu da veruju u Boga, srca su im ispunjena sumnjom. To je ljudska rđava narav.

Neki antihristi često pokušavaju da testiraju Boga. Oni to rade tako što krenu korak napred, pa sagledaju situaciju i tek onda načine sledeći korak; prosto se može reći da oni imaju stav tipa „sačekaj i vidi”. Šta znači „sačekaj i vidi”? Dopustite Mi da vam dam jedan primer. Recimo da neko napusti svoj posao i zatim se Bogu pomoli sledećim rečima: „O, bože, ostao sam bez posla. Nadam se da ćeš me ubuduće ti izdržavati. Sve sam poverio tebi u ruke. Svoj sam život posvetio tebi.” Kad završi s molitvom, ta osoba čeka da vidi hoće li je Bog ičim blagosloviti, da li će joj podariti kakvo natprirodno otkrovenje ili poveću blagodat, da li će barem dobiti nešto više i da li će više uživati nego što je uživala u obavljanju svog svetovnog posla. Ona na taj način testira Boga. Šta zapravo predstavlja takva molitva i takva posvećenost? (To je transakcija.) Zar u toj transakciji nema rđave naravi? (Ima.) Pristup takve osobe sastoji se u tome da zakotrlja grudvu tako što će ponuditi skroman podsticaj, ne bi li time privukla znatno vredniji doprinos, tražeći od Boga blagodat i blagoslove – to je njen cilj. Neko će reći: „Situacija u Kini je zaista užasna. Hapšenja ljudi od strane velike crvene aždaje sve su gora. Opasno je kad se dvoje ljudi sastanu, pa čak i kad se okupi neka četvoročlana porodica. Kako sada stvari stoje, u Kini je veoma opasno verovati u boga. Ako nešto zaista pođe naopako, da li bismo i dalje bili spaseni? Neće se valjda ispostaviti da smo uzalud verovali?” Ti ljudi počinju ovako da razmišljaju: „Moram da smislim način da napustim zemlju. Ranije, kad je situacija bila dobra, žudeo sam za lakoćom i udobnošću i nisam hteo da odem iz Kine. Bilo mi je tako lepo kada se porodica okupljala i ujedno sam mogao da verujem u boga i da primam blagoslove; bila je to dobitna kombinacija. Sada, međutim, stvari stoje znatno lošije, nastupile su katastrofe i moram što pre da napustim Kinu. Kad odem iz zemlje, i dalje ću moći da obavljam svoju dužnost i imaću priliku da zadobijem blagoslove.” Na kraju, oni beže iz zemlje. O čemu se ovde radi? To je oportunizam. Svako može da kalkuliše i svako ima taj trgovački mentalitet – zar to nije rđavo? Ima li i među vama takvih ljudi? Oni u svom srcu kažu: „Ako me u svetovnom životu maltretiraju, tu su moji roditelji i porodica da me zaštite. Ako me uhapse zbog toga što verujem u Boga, hoće li me Bog zaštititi? Čini se da je to teško znati sa sigurnošću. Šta da radim ako to ne mogu sa sigurnošću da znam? Sigurno je da roditelji neće moći da me zaštite. Kad nekoga uhapse zbog vere u Boga, obični ljudi tu osobu ne mogu da izbave, a zar mi život neće biti uništen ako ne budem mogao da izdržim surovu torturu i mučenje od strane velike crvene aždaje i ako postanem Juda? Zato je najbolje da odem iz zemlje i da u inostranstvu nastavim da verujem u Boga.” Ima li ikoga ko ovako razmišlja? Mora da ima, zar ne? Ima li, dakle, ikoga ko kaže: „Ti nas ocrnjuješ, a mi uopšte ne razmišljamo tako”? Takvi ljudi nikako nisu u manjini, a s vremenom ćeš i ti to uvideti i razumeti.

Koje su glavne odlike rđavosti antihrista? Prva odlika je da oni ne priznaju pozitivne stvari, ne priznaju da nešto poput istine uopšte postoji i misle da njihove jeretičke zablude i rđave negativne stvari jesu istina – to je jedna od manifestacija rđavosti antihrista. Primera radi, neki ljudi kažu: „Svako svoju sreću nosi u vlastitim rukama” i „Samo kada čovek ima moć, može steći sve” – to je logika antihrista. Oni veruju da im, kada imaju neku moć, prilaze ljudi koji će im laskati i ulagivati im se, ljudi koji će im se ulizivati i davati im poklone, a uz to dolaze i sve one prednosti koje donosi status i svakojaki užici; veruju da više neće morati da trpe da ih iko gura ustranu ili da ih vodi, već da će oni moći da predvode druge – to je njihov glavni prioritet. Šta mislite o tim njihovim kalkulacijama? Zar one nisu rđave? (Jesu.) Umesto istine, antihristi koriste svoju sotonsku logiku i jeretičke zablude – to je jedan aspekt njihove rđavosti. Pre svega, oni ne priznaju istinu, ne priznaju da postoje pozitivne stvari i ne priznaju ispravnost pozitivnih stvari. Štaviše, iako neki ljudi priznaju da u ovom svetu ima pozitivnih i negativnih stvari, kako oni pristupaju pozitivnim stvarima i postojanju istine? Oni ih i dalje ne vole, a život koji biraju i put kojim koračaju u svojoj veri u Boga i dalje ostaje negativan i u suprotnosti sa istinom. Oni štite isključivo vlastite interese. Bilo da se radi o pozitivnoj ili negativnoj stvari, dokle god ona može da sačuva njihove interese, ona je za njih u potpunosti ispravna i vrhunska. Zar to nije rđava narav? Postoji još jedan aspekt: takvi ljudi, koji poseduju rđavu suštinu, gaje u sebi prezir prema Božjoj skrušenosti i skrivenosti, prema Božjoj vernosti i dobroti; oni imaju urođeni prezir prema tim pozitivnim stvarima. Uzmite Mene za primer: zar Ja nisam sasvim običan? Običan sam, zašto se ne usuđujete to da kažete? Ja i Sȃm priznajem da sam običan. Nikada nisam Sebe smatrao izvanrednim ni velikim. Ja sam samo jedna obična osoba; oduvek sam priznavao tu činjenicu i ne plašim se da se s njom suočim. Ne želim da budem nadčovek, niti neka uzvišena osoba – kako bi to bilo naporno! Neki ljudi gledaju s visine na tu običnu osobu kakva sam Ja i stalno gaje nekakve predstave o Meni. Kad ljudi koji iskreno veruju u Boga stupe preda Me, oni i dalje osećaju izvesnu pobožnost, bez obzira na moj spoljni izgled. Ima, zatim, i onih koji, uprkos tome što Mi se obraćaju veoma učtivo, u svojim srcima gaje prezir prema Meni, što mogu da osetim po boji njihovog glasa i po njihovim pokretima tela. Mada se ponekad čini da Me veoma poštuju, na sve što kažem oni odgovaraju sa „ne” i uvek negiraju Moje reči. Na primer, ako kažem da je danas veoma toplo, oni će reći: „Ne, nije. Juče je bilo stvarno vrelo.” Oni time negiraju moje reči, zar ne? Šta god da im kažeš, oni će uvek tvrditi suprotno. Zar oko nas nema takvih ljudi? (Ima.) Kažem im: „Hrana je danas preslana. Da li je stavljeno previše soli ili previše sosa od soje?” A oni odgovaraju: „Ni jedno ni drugo. U hrani ima previše šećera.” Ma šta da kažem, oni to negiraju, pa stoga ništa više ne govorim, ne gledamo se u oči i pričamo različitim jezicima. Nadalje, ima i onih koji, kad Me čuju kako pričam o veri u Boga, kažu: „Ti si stručnjak za to i stoga ću te slušati.” Ako malčice progovorim o nečemu što je eksterno, oni više ne žele da slušaju, kao da baš ništa ne znam o spoljnim stvarima. Nema veze što ne obraćaju pažnju na Mene, želim da ćutim. Ne treba Mi da iko obraća pažnju na Mene, jer Ja samo radim ono što treba da radim. Imam Svoje odgovornosti i Svoj način života. Recite Mi, šta pokazuju ti stavovi koje ljudi imaju? Oni vide da ja ne ličim na neku sjajnu ili sposobnu osobu, da govorim i ponašam se kao obična osoba, pa misle: „Kako to da ne ličiš na boga? Pogledaj mene. Da sam ja bog, najviše bih ličio na njega.” Nije stvar u tome da li neko liči ili ne liči na Boga. Ti si taj koji zahteva da ličim na Boga, ja nikad nisam rekao da sam kao On, niti sam ikad poželeo da budem kao On; Ja samo radim ono što treba da radim. Ako odem negde gde Me ljudi ne prepoznaju, to je sjajno i uštedeće Mi trud. Vidiš, nekada davno, Gospod Isus je toliko toga rekao i uradio u Judeji i, ma koliko da su iskvarene naravi imali učenici koji su Ga sledili, njihov stav prema Njemu bio je isti kao stav čoveka prema Bogu – njihov je odnos bio normalan. Pa ipak, bilo je i onih koji su za Gospoda Isusa govorili: „Zar on nije drvodeljin sin?”, a taj su stav neprekidno gajili čak i neki od onih koji su Ga dugo sledili. To je uobičajena pojava i nešto sa čime se ovaploćeni Bog često suočava kad postane obično, normalno ljudsko biće. Neki ljudi se toliko oduševe kad Me prvi put vide, da padaju ničice i ridaju kad odem, ali to ne pali tokom prave interakcije, pa sam mnogo puta prinuđen da to trpim. Zašto moram to da trpim? Zato što su neki ljudi glupi, neki ne mogu da budu kulturni, neki su potrebni kao služitelji, a neki ostaju gluvi prema svemu što je razumno. Zbog toga Ja ponekad moram da otrpim, a ponekad ima određenih ljudi kojima ne mogu da dopustim da Mi se približe; ti ljudi su previše odbojni i imaju neprijateljsku narav. Koliko neprijateljsku? Kad, na primer, vidim neko preslatko kučence, kažem: „Nazovimo ga Huamao.” A kakav stav većina ljudi ima prema tom imenu? To je samo ime, a pošto sam ga Ja prvi smislio, taj pas i treba tako da se zove; to je sasvim normalna stvar. Pojedini ljudi, čija je narav neprijateljska, ne žele da kučence zovu tim imenom, pa kažu: „Kakvo je to ime Huamao? Nikada nisam čuo da se neki pas zove Huamao. Hajde da ga ne zovemo tako, nego da mu damo neko englesko ime.” Kažem: „Nisam naročito vičan u smišljanju engleskih imena, pa ga nazovite kako god hoćete, a Ja ću se prikloniti vašoj odluci.” Zašto prihvatam njihovu odluku? To je sitnica, pa zašto se oko nje svađati? Neki ljudi ne popuštaju, nego prosto moraju da se svađaju i oko takvih stvari. To što im popuštam ne znači da mislim kako sam uradio nešto pogrešno; naprosto se radi o načelu po kojem postupam i po kojem se ponašam. Ako se ne svađam s tobom, ne znači da te se plašim. Ne svađam se, ali u Svom srcu znam da si bezvernik i radije bih imao posla sa psom, nego s takvima kao što si ti. Osim nekolicine ljudi s kojima moram da komuniciram u okviru Svog životnog okruženja, ljudi s kojima ću imati posla jesu braća i sestre, ljudi iz Božje kuće – to je Moje načelo. Ne komuniciram ni s jednim jedinim nevernikom; ne treba Mi to. Ali, ako u Božjoj kući ima prijateljski nastrojenih bezvernika, oni mogu da budu prijatelji crkve. Bilo da pomažu crkvi ili da ulažu određeni napor i zarad crkve rešavaju neka pitanja, crkva ih može primiti, ali Ja neću da imam posla s njima kao što imam sa braćom i sestrama; veoma sam zauzet Svojim poslom i nemam vremena da se bavim takvim stvarima. Pojedini ljudi, koji već nekoliko godina veruju u Boga, trebalo bi da imaju nekakav koncept Božjeg dela, ovaploćenog Boga i Božjeg spasavanja ljudi; pa ipak, oni uopšte nemaju bogobojažljivo srce. Potpuno su isti kao nevernici i nimalo se nisu promenili. Recite Mi, šta su ti ljudi? To su đavoli po rođenju, neprijatelji Božji. Kad se nečija povezanost sa sotonskim, đavolskim ljudima produbi, sve se pretvara u nesreću i katastrofu.

Svi vi možete iz svog svakodnevnog života da dokučite da će, ma kojoj grupi ljudi se pridružiš, uvek biti onih koji te ne vole i koji će, čak i ako ih ne isprovociraš i ne uvrediš, govoriti loše o tebi, osuđivati te i klevetati. Mada ti, pritom, pojma nemaš šta se desilo, njima se naprosto ne sviđaš, ne slažu se dobro s tobom i žele da te maltretiraju – o kakvoj se situaciji tu radi? Nemaš pojma čime si ih tačno uvredio, ali oni te, iz nekog nepoznatog razloga, maltretiraju. Postoje li takvi zli ljudi? (Postoje.) Oni su tvoji protivnici i jedino se time to objašnjava. Čak i pre no što stupiš u bilo kakvu interakciju s njima, odmah im se ne sviđaš i oni samo smišljaju kako da ti naude – zar onda nisu tvoji ogorčeni protivnici? (Jesu.) Možeš li dobro da se slažeš s nekim svojim ogorčenim protivnikom? Možete li da hodate istim putem? Naravno da ne možete. Da li bi se, dakle, sukobljavao i raspravljao s takvim ljudima? (Ne, ne bih se raspravljao s njima.) A zašto ne bi? Zato što oni ostaju gluvi prema svemu što je razumno. Neki ljudi imaju urođenu odbojnost i odvratnost prema pozitivnim, ispravnim stvarima i prema stvarima koje su kod ljudi relativno dobre, to jest, prema pozitivnim stvarima koje se ljudima prilično dopadaju i za kojima žude; jedna od naravi koje takvi ljudi očigledno poseduju jeste rđavost – to su rđavi ljudi. Primera radi, neki čovek ide da traži devojku i razmišlja ovako: „Bila ona ružna ili lepa, ako je čestita i dobra i ako ume da se snalazi u životu, meni je to dovoljno. Naročito ako se radi o ženi koja poseduje ljudskost i veru, bez obzira da li sam bogat ili siromašan, ružan ili zgodan, pa čak i ako se razbolim, ona će se u potpunosti posvetiti životu sa mnom.” Pristojni ljudi se obično drže takvog gledišta. Koja vrsta ljudi ne voli ili ne odobrava takvo gledište? (Rđavi ljudi.) Recite Mi, onda, kojeg se gledišta drže rđavi ljudi? Kako oni reaguju kad čuju ove reči? Podsmevaju ti se i govore ti: „Idiote. Znaš li u kojem dobu mi živimo? I ti tražiš neku takvu? Treba da tražiš bogatu i lepu ženu!” Obični ljudi sklapaju brak sa pristojnim i čestitim ženama i žive prikladnim i ispravnim životom u složnoj i srećnoj porodici; oni se u životu ponašaju čisto. Da li rđavi ljudi razmišljaju na ovaj način? (Ne.) Oni kažu: „Može li se, u današnjem svetu, muškarac i dalje zvati muškarcem ako nije imao barem 10 devojaka i nekoliko žena? Ako nije, uzalud je živeo!” Svi se oni drže ovakvog gledišta. Ti im kažeš: „Nađite sebi pristojnu, čestitu i dobru ženu, naročito neku koja ima ljudskosti i vere”, ali da li je to njima prihvatljivo? (Nije.) Oni ti se podsmevaju i kažu: „Kako si ti glup! U današnje vreme niko ne brine tuđu brigu, svi žive nesputano i slobodno. Naročito kad napustiš Kinu i odeš na Zapad, sve je još slobodnije i nema nikoga da ti dahće za vratom. Zašto si tako strog prema sebi? Mnogo si blesav!” To je gledište kojeg se oni drže. Šta, dakle, takvi ljudi osećaju kad im pričaš o pozitivnim stvarima, o najlepšim ljudskim pozitivnim stvarima koje se tiču istine i pravde? Osećaju odvratnost i u svojim srcima te proklinju. Čim spoznaju da si takva osoba, njihova srca će zauzeti odbrambeni stav prema tebi i oni će početi da te izbegavaju. Ljudi koji ne pripadaju istom tipu osobe ne slede isti put. Oni znaju da osećaš odvratnost prema ljudima poput njih, pa u svojim srcima na ljude poput tebe gledaju s visine. Ne žele s tobom da pričaju o tome koliko se doteruju i kako s drugim ljudima idu u zezanje. Plaše se da ćeš u zajedništvu razgovarati s njima o istini i da ćeš pokušati da ih navedeš da slede ispravan put, što u njima budi krajnju odvratnost; drugim rečima, u najskrivenijim dubinama srca, oni na sve pozitivne stvari gledaju s visine. Prema tome, ako prilikom propovedanja jevanđelja naiđete na takve ljude, njima ne možete propovedati. Čak i ako to učinite a oni poveruju, to su i dalje antihristi koji ne mogu biti spaseni. Zašto svi vi možete da sedite ovde i da slušate Moju propoved? Zar to nije zato što posedujete delić istinoljubivog srca? Dokle god Duh Sveti radi na tebi dok vam Ja govorim, u svojim ćete srcima biti dirnuti i ohrabreni, poželećete da se posvetite, da patite i da dajete sebe, stremeći ka pravdi, istini i spasenju. Onog trenutka kad ovi rđavi čuju kako neko priča o davanju sebe za pravdu, istinu i Boga, oni osećaju da su te reči prazne, da su to samo puki slogani koje je nemoguće shvatiti, pa stoga diskriminišu takve ljude. Kada, dakle, naiđete na te rđave ljude, nemojte s njima razgovarati ni o čemu, jer vi ne pripadate onom soju ljudi kojem oni pripadaju i stoga se držite podalje od njih. Kad Ja natrčim na takve ljude i kad vidim da imaju takav stav prema Meni i da Mi se tim tonom obraćaju, treba li da ih orežem i da im držim pridike? (Ne, to nije neophodno.) To nije neophodno i nema potrebe da obraćate pažnju na njih, niti da im odgovarate. Možeš li da ih promeniš tako što ćeš odgovarati na njihova pitanja? Ne možeš da ih promeniš. Jednostavno ih ostavite po strani i neka na tome ostane; takvi ljudi neće dugo istrajati u svojoj veri u Boga. Pod jedan: oni ne vole istinu; pod dva: pozitivne stvari su im odvratne; pod tri: oni diskriminišu Boga i imaju najgore moguće mišljenje i najveći prezir prema Božjoj naravi i prema svemu što u vezi s Bogom zavređuje ljubav – te stvari određuju da takve ljude Bog nikada neće spasiti. Ma gde da se takvi ljudi nalaze i bez obzira da li su bezazleni ili prevrtljivi, to što pokazuju takve manifestacije jeste dokaz da u njihovim naravima definitivno ima izvesne rđavosti.

Gde god neki antihrist drži svu vlast, crkveni život i efekti koje pripadnici izabranog Božjeg naroda ostvaruju pri obavljanju svojih dužnosti neće biti dobri, a rad Božje kuće biće onemogućen, pa će, ukoliko antihristi ne budu izdvojeni i proterani, rad crkve pretrpeti veliki gubitak, a mnogim pripadnicima izabranog Božjeg naroda biće naneta šteta! Lažne starešine su prvenstveno nesposobne za obavljanje stvarnog posla, a čak i kad se bave nekim opštim poslovima, oni sporo napreduju i neefikasni su. Nadalje, oni ne umeju da kultivišu ni da koriste dobre ljude dobroga kova, koji streme ka istini. A šta je sa antihristima? Kad na vlast dođe neki antihrist, on sve radi isključivo zarad vlastite slave, bogatstva i statusa, ne obavlja nikakve stvarne poslove i neposredno ometa i prekida rad crkve – antihristi se naročito angažuju oko uništavanja crkve i ni po čemu se ne razlikuju od Sotone. Ako antihrist vidi da neki ljudi vole istinu i da streme ka njoj, on se oseća neprijatno. Odakle potiče ta neprijatnost? Ona potiče iz njegove rđave naravi, to jest, unutar njegove prirode postoji rđava narav koja mrzi pravdu, mrzi pozitivne stvari, mrzi istinu i suprotstavlja se Bogu. Upravo zbog toga, kad vidi da neko stremi ka istini, on kaže: „Mada nemaš neko posebno obrazovanje i nisi naročito privlačan, ti zaista i dalje stremiš ka istini.” Kakav stav to pokazuje? To je prezir. Primera radi, pojedina braća i sestre poseduju neki talenat ili posebnu veštinu i hteli bi da obavljaju dužnost koja je u skladu s tim. To je, u stvari, sasvim prikladno u smislu raznih njihovih stanja, ali kako se antihristi ophode prema takvoj braći i sestrama? Oni u svom srcu misle: „Ako želiš da obavljaš tu dužnost, najpre moraš da se zbližiš sa mnom i da postaneš deo moje ekipe i tek tada ću ti dopustiti da obavljaš tu dužnost. U suprotnom, o tome možeš samo da sanjaš!” Zar se antihristi ne ponašaju upravo tako? Zašto su antihristima toliko odvratni oni koji iskreno veruju u Boga, koji imaju nekakav osećaj za pravdu i nešto ljudskosti, i koji čine određeni napor u cilju stremljenja ka istini? Zašto su stalno u sukobu s takvim ljudima? Osećaju se neprijatno kad vide ljude koji streme ka istini i lepo se ponašaju, ljude koji nikada nisu negativni i koji imaju dobre namere. Kad antihristi vide ljude koji nepristrasno postupaju, ljude koji svoju dužnost mogu da obavljaju u skladu s načelima i koji istinu koju su razumeli mogu da sprovode u delo, oni zaista pobesne, razbijaju glavu pokušavajući da smisle način na koji bi te ljude mučili i nastoje da im otežaju život. Ako neko prozre priroda-suštinu antihrista, ako prozre njegovu podmuklost i rđavost, pa poželi da ga razotkrije i prijavi, šta će antihrist uraditi? Antihrist će na sve moguće načine nastojati da ukloni taj trn iz oka, to strano telo iz vlastitog tela, pa će stoga podstrekivati braću i sestre da tu osobu odbace. Obična braća i sestre nemaju nikakav prestiž ni status unutar crkve; oni u tom čoveku samo donekle prepoznaju antihrista i stoga ne predstavljaju nikakvu pretnju po njega. Zašto se onda antihristu oni nikada ne dopadaju i zašto on tu osobu tretira kao trn u oku i kao strano telo u vlastitom telu? Kako se ta osoba uopšte našla na antihristovom putu? Zašto antihrist ne može da prihvati takve ljude? Zato što u antihristu postoji rđava narav. Antihristi ne mogu da tolerišu ljude koji streme ka istini ili slede ispravan put. Oni se suprotstavljaju svima koji žele da slede ispravan put i namerno ti zagorčavaju život, razbijaju glavu pokušavajući da smisle kako da te se otresu, a ako u tome ne uspeju, ugnjetavaće te sve dok ne postaneš negativan i slab ili će ti pronaći neku mrlju i preneti je unaokolo ne bi li te svi ostali odbacili, i tek će tada biti srećni. Ako ih ne slušaš i ne radiš kako oni kažu, nego i dalje stremiš ka istini, slediš pravi put i nastojiš da budeš dobra osoba, oni će u srcu osećati nelagodu, biće uznemireni i osećaće se neprijatno dok te gledaju kako obavljaš svoju dužnost. U čemu je stvar? Da li si ih nečim ozlovoljio? Nisi. Zašto se prema tebi ovako ophode kad im ništa nisi uradio, niti si na bilo koji način ugrozio njihove interese? To samo pokazuje da je priroda tih stvorova – antihrista – rđava i da se oni suštinski protive pravdi, pozitivnim stvarima i istini. Ako ih pitaš o čemu se tačno radi, čak ni to neće znati da ti kažu; naprosto ti namerno zagorčavaju život. Ako kažeš da nešto treba uraditi na jedan način, oni to moraju da urade drugačije; ako kažeš da taj i taj nije naročito dobar, reći će da je ta osoba sjajna; ako kažeš da je ovo odličan način širenja jevanđelja, oni će reći da ne valja; ako kažeš da je neka sestra, koja tek godinu-dve veruje u Boga, postala negativna i slaba i da joj treba podrška, oni će kazati: „Nema potrebe, jača je od tebe.” Jednom rečju, oni se stalno sukobljavaju s tobom i namerno postupaju suprotno od tebe. Kojeg se načela oni drže pri sukobljavanju s tobom? Njihovo načelo je sledeće: za sve što ti kažeš da je ispravno, oni kažu da je pogrešno, a za sve što ti kažeš da je pogrešno, oni kažu da je ispravno. Ima li u njihovim postupcima ikakvih istina-načela? Nema ni jednog jedinog. Oni samo žele da ti napraviš budalu od sebe, žele da te osramote, da te slome, da te toliko iscrpe da ne možeš da podigneš glavu, žele da prestaneš da stremiš ka istini, da postaneš slab i da prestaneš da veruješ; tek tada će postići svoj cilj i u srcu osetiti radost. O čemu se ovde radi? To je rđava suština ljudi koji su antihristi. Ako vide da braća i sestre veličaju Boga, da svedoče o Bogu i da uopšte ne obraćaju pažnju na njih, jesu li oni tada srećni? Ne, nisu srećni. Kako se osećaju? Ljubomorni su. Obično, kad ljudi čuju da neko veliča nekog drugog čoveka, njihova normalna reakcija je: „I ja sam baš sjajan; zašto i mene ne veličate?” Imaju tu sitnu ideju, a opet, kad čuju da neko svedoči o Bogu, pomisle: „Ta osoba ima toliko iskustva i tako dobro svedoči da svi to odobravaju. Ako oni imaju takvo shvatanje, zašto i ja nemam takvo shvatanje?” Oni zavide toj osobi i dive joj se. Antihristi imaju određenu karakteristiku: kad antihrist čuje da neko o Bogu svedoči rečima: „Ovo je Božja zasluga, ovo je Božja disciplina, ovo su Božja dela i Božja uređenja, i ja sam spreman da se pokorim”, on je nesrećan i misli: „Kažeš da je sve to božja zasluga. Jesi li video kako bog nad nečim vlada? Jesi li video da bog išta uređuje? Kako to da ja ne znam ništa o tome?” S jedne strane, oni su upravo nalik Sotoni, po načinu na koji se on odnosio prema Božjem odobravanju Jova. Kad Bog zadobije neku osobu, antihristi imaju isti mentalitet kao i Sotona – oni imaju Sotoninu narav. Drugi aspekt ogleda se u tome da, ako neko razume istinu i može da prepozna antihriste, ako antihriste odbacuje umesto da ih sledi, antihristi tada prosto pomahnitaju i misle: „Pošto nikako ne mogu da zadobijem ovu osobu, uništiću je!” Zato je Bog, kad se Jov suočio s kušnjama, rekao Sotoni: „Dajem ti ga u ruke, ali mu ipak poštedi život.” Da Bog to nije rekao, da li bi Sotona bio milostiv? (Ne bi.) U to nema nikakve sumnje; on nipošto ne bi bio milostiv.

Kakav je stav antihrista prema braći i sestrama koji vole istinu i streme ka njoj, prema ljudima koji imaju neku veru i koji sa izvesnom odanošću obavljaju svoju dužnost? A kakav je njihov stav prema određenim ljudima koji govore o životnim iskustvima da bi svedočili o Bogu i koji s braćom i sestrama često razgovaraju o istini? (Oni prema njima osećaju zavist i mržnju.) Od čega zavisi taj njihov stav? Zavisi od njihove rđave naravi. Prema tome, kad vidiš da oni nekoga, iz neobjašnjivih razloga, često kinje, da nekoga mrze i da određenim ljudima nanose patnju, ti tada znaš da rđavu narav antihrista niko ne može da promeni, da je ona duboko ukorenjena u njima i da im je urođena. Sa ove tačke gledišta, može se videti da ti ljudi, koji su antihristi, nipošto ne mogu da dostignu spasenje. Ako braći i sestrama ne dopuštaju da svedoče o Bogu, mogu li onda oni sami da svedoče o Bogu? (Ne mogu.) Njima je toliko mrsko kad drugi ljudi svedoče o Bogu, da škrguću zubima; stoga Mi recite, mogu li oni da svedoče o Bogu? Oni su apsolutno nesposobni da svedoče o Bogu. Neki ljudi kažu: „Nije tačno, neki antihristi veoma dobro svedoče o Bogu, pa braća i sestre plaču dok slušaju njihovo svedočenje.” Kakvo je to njihovo svedočenje? Morate da saslušate tu vrstu „svedočenja” kako biste odredili da li se radi o istinskom svedočenju ili ne. Recimo da se neko ko ima dobar posao i dobru porodicu, budući dirnut od Boga, odrekne tog svog dobrog posla i porodice, pa svoje telo i svoj um posveti davanju sebe za Boga; mada u svom srcu oseća tugu, on se ipak odriče svega toga. Braća i sestre ga tada pitaju: „Zar se ne osećaš baš nimalo slabo?” A on im odgovara: „Da, pomalo, ali zar to što sam u stanju da se odreknem porodice i posla nije u celosti božja zasluga? Nekada sam zarađivao dve-tri hiljade dnevno i desetine hiljada mesečno, a imao sam i vrednu imovinu. Nakon što sam poverovao u boga, a da bih mogao da obavljam svoju dužnost, svu imovinu sam poverio nekom drugom na čuvanje.” Drugi ga pitaju: „Zar uopšte nisi rukovodio svojom imovinom nakon što si je predao nekome drugom? Da li ti sada više nemaš nikakvu imovinu? Kako si se odrekao svoje imovine?” On odgovara: „To je božji čin.” Zar to nije isuviše dvosmisleno? (Jeste.) To su samo prazne reči. Nadalje, zar to što saopštava visinu svojih nekadašnjih prihoda nije puko hvalisanje? Zašto on to kaže? On zapravo svedoči o bogatstvu kojeg se odrekao. Da li on svedoči o Bogu? On svedoči samo o deliću svoje „slavne” prošlosti, o ceni koju je platio i o tome koliko se u prošlosti potrošio, o tome koliko je toga posvetio i o tome kako nema pritužbi na Boga. Ima li u svemu tome ičega što svedoči o Bogu? Iz svega što je rekao, niste videli ništa od onoga što je Bog uradio, zar ne? Nije tačno da on svedoči o Bogu; očigledno je da on svedoči o samom sebi, ali pritom ipak tvrdi da svedoči o Bogu! Zar to nije obmanjivanje? On se pretvara da svedoči o Bogu, samo zato da bi svedočio o sebi – zar to nije licemerje? Zašto su onda neki ljudi duboko dirnuti i ne prestaju da plaču kad to čuju? Ima svakakvih budala unaokolo! Kad god neko pomene svedočenje o Bogu, antihristi moraju da pričaju o nekim sitnicama koje su uradili, o malim stvarima koje su posvetili i o kratkom vremenu tokom kojeg su davali sebe; kako vreme prolazi, ljudi prestaju da obraćaju pažnju, pa antihristi smišljaju nove stvari o kojima će govoriti i na taj način svedoče o sebi. Ako se pojavi neko ko je bolji od njih, ko može bolje da besedi i da donese malo svetla istine, oni se osećaju nelagodno. Da li se osećaju nelagodno zato što su njihovi napori u vezi sa istinom inferiorni u odnosu na druge ljude i što žude da se u tome istaknu? Ne, oni nikome ne žele da dozvole da bude bolji od njih, ne mogu da podnesu da drugi budu bolji i srećni su samo onda kad su bolji od svih ostalih. Zar to nije rđavo? Ako je neko bolji od tebe i bolje razume istinu od tebe, onda treba da naučiš nešto od te osobe – zar to nije dobra stvar? To je nešto zbog čega svi treba da se raduju. Nekada je, na primer, postojao Jov, taj jedan čovek među mnogim Božjim sledbenicima u ljudskoj istoriji. Da li je to bio jedan od slavnih događaja u Božjem delu upravljanja od šest hiljada godina, ili je to bilo nešto sramno? (Bio je to slavan događaj.) Bio je to slavan događaj. Kakav bi stav trebalo da usvojite prema tom događaju? Iz koje perspektive treba da ga posmatrate? Treba da budete srećni zbog Boga i da Ga slavite, da veličate moć Božju, da veličate Božje zadobijanje slave – to je bila dobra stvar. Bila je to izuzetno dobra stvar, a opet ima ljudi kojima je ona čak odvratna i gadi im se. Zar ti ljudi nisu rđavi? Ako ćemo iskreno, rđavi su i sve je to posledica njihove rđave naravi.

Narav antihrista je rđava; oni ne samo da ne prihvataju istinu, već su takođe u stanju da se opiru Bogu, da uspostavljaju vlastita carstva i da se neumoljivo suprotstavljaju Bogu – to je rđava narav. Da li vi imalo razumete iskvarene naravi? Pošto mnogi ljudi možda ne umeju da ih prepoznaju, hajde da ih prikažemo na jednom primeru. Neki ljudi se obično ponašaju veoma normalno u tipičnim okolnostima: oni veoma normalno pričaju i komuniciraju s drugima, izgledaju kao normalni ljudi i ne rade ništa loše. Međutim, kad dođu na skupove, kad čitaju Božje reči i kad razgovaraju o istini, neki od njih ne žele da slušaju, neki su pospani, neki osećaju odbojnost prema tome, teško im je da to podnesu i ne žele to da čuju, dok neki nehotice zadremaju i postaju potpuno nesvesni – o čemu se tu radi? Zašto se toliko nenormalnih pojava dešava čim neko počne da u zajedništvu razgovara o istini? Neki od tih ljudi su u nenormalnom stanju, dok su neki prosto rđavi. Ne može se isključiti ni mogućnost da su ih zaposeli zli duhovi, a to ljudi ponekad ne mogu u potpunosti da shvate niti da jasno razluče. Antihristi imaju zle duhove u sebi. Ako ih pitaš zbog čega su neprijateljski nastrojeni prema istini, oni će to poricati i tvrdoglavo će odbijati da priznaju, iako zapravo u svom srcu odlično znaju da ne vole istinu. Kad niko ne čita Božje reči, oni se vrlo dobro slažu s drugima, baš kao da su normalni ljudi, tako da ti uopšte nisi svestan šta leži u njima. Međutim, čim neko počne da čita Božje reči, oni ne žele to da slušaju, a u srcima im se rađa odvratnost. Time se njihova priroda ogoljava – oni su zli duhovi; to su takvi stvorovi. Jesu li Božje reči razotkrile suštinu tih ljudi ili su ih pogodile u živac? Ni jedno ni drugo. Kad prisustvuju skupovima, antihristi ne žele da slušaju nikoga ko čita Božje reči – zar oni time ne pokazuju da su rđavi? Šta znači to „da su rđavi”? To znači da su bez ikakvog razloga neprijateljski nastrojeni prema istini, prema pozitivnim stvarima i prema pozitivnim ljudima; čak ni oni sami ne znaju razlog tog neprijateljstva, već naprosto moraju tako da se ponašaju. To znači biti rđav i, prosto rečeno, biti naprosto loš. Neki antihristi kažu: „Čim neko počne da čita božje reči, odmah gubim želju da ga slušam. Dovoljno je da čujem kako neko svedoči o bogu, pa da osetim odvratnost, a da čak ni sam ne znam zašto. Kad vidim da neko voli istinu i stremi ka njoj, ja s tom osobom ne mogu da se složim, već želim da joj se suprotstavim i stalno osećam želju da je proklinjem, da joj iza leđa nanosim štetu i da je mučim do smrti.” Čak ni oni sami ne znaju zbog čega se tako osećaju – tako je kad su rđavi. Šta je zapravo razlog tome? Antihristi naprosto nemaju u sebi duh normalne osobe, jednostavno ne poseduju normalnu ljudskost – u krajnjoj liniji je tako. Kad normalna osoba čuje Boga kako jasno i lucidno govori o raznim aspektima istine, ona misli: „U jednom tako rđavom i promiskuitetnom dobu, kad se ispravno ne razlikuje od pogrešnog i kad se dobro i loše međusobno prepliću, dragocena je i retka prilika čuti toliko istine i tako izvanredne reči!” Zašto je to dragoceno? Božje reči bude želju i nadahnuće u onim ljudima koji poseduju i srce i duh. Kakvo nadahnuće? Ti ljudi čeznu za pravdom i za pozitivnim stvarima, čeznu za životom pred Bogom, za pravičnošću i pravednošću u svetu i za time da Bog dođe i da preuzme vlast nad ovim svetom – to je vapaj svih onih koji vole istinu. Međutim, da li antihristi čeznu za tim stvarima? (Ne.) Za čime čeznu antihristi? „Kad bih imao vlast, uništio bih sve koji mi se ne dopadaju! Kad neko svedoči o hristu kao o bogu koji se pojavio i koji deluje, kad svedoči o tome kako je bog suveren čovečanstva i o tome kako su božje reči istina, najviša životna maksima čovečanstva i temelj ljudskog opstanka, ja osećam odvratnost, mržnju i ne želim to da slušam!” To je nešto što leži duboko unutar svakog antihrista. Zar antihristi nemaju takvu narav? Dokle god ih neko obožava, ugleda se na njih i sledi ih, oni su dobri drugari i pripadaju istom timu; ako neko stalno besedi o istini i svedoči o Bogu, antihristi se klone takve osobe i osećaju odvratnost prema njoj, pa je čak i napadaju, isključuju i muče – to je rđavost. Kada govorimo o rđavosti, to se uvek povezuje sa Sotoninim lukavim spletkama; to što Sotona radi je rđavo, to što radi velika crvena aždaja takođe je rđavo, rđavo je ono što rade antihristi, a kad kažemo da su oni rđavi, to prvenstveno znači da su oni neprijateljski nastrojeni prema svim pozitivnim stvarima i da se naročito suprotstavljaju istini i Bogu – to je rđavost i to je narav antihrista.

Razmislite o antihristima koje ste lično susreli i za koje ste čuli, a koji pokazuju takvu rđavu narav. Jednom sam naišao na pravu beštiju od žene, čija je ljudskost bila neverovatno zlonamerna. Kad god bi Božja kuća propovedala o predstojećim velikim katastrofama, o tome da nema mnogo vremena, da braća i sestre treba da pripreme dobra dela, da treba da se potrude da streme ka istini, da svoje dužnosti treba dobro da obavljaju kako bi udovoljili Božjim namerama i da ni za čim ne treba da žale, kad god bi, dakle, Božja kuća propovedala o tim stvarima, ta bi žena u svom srcu proklinjala i mislila: „Kraj sveta? Život je predivan. Možda je za tebe kraj sveta, ali za mene sigurno nije! Čak i ako nastupe velike katastrofe, ja i dalje treba da živim. Ako neko mora da umre, umrite vi!” Da li je ta žena nerazumna ili šta već? Kad god bi neko zapodenuo razgovor o ovom aspektu istine, ona bi postajala nerazumna, u srcu joj se rađala odvratnost i mislila bi: „Život mi je sasvim dobar ovakav kakav je! Imam puno novca, posedujem automobile, kuće, imam velike prihode, glavna sam zverka u svom kraju i niko se ne bi usudio da me uvredi. Pošto su mi uslovi života tako dobri, zar ne bih pretrpela gubitak ako bi naišle velike katastrofe? Još nisam spremna da umrem!” Iz koje je perspektiva ona gledala na Božje delo i na Njegovu želju da uništi ovaj rđavi svet i ovo rđavo čovečanstvo? (Bila je neprijateljski nastrojena prema njima.) Ma šta da Bog uradi, ako bi se to ticalo njenih interesa, ako bi štetilo njenim interesima, ona bi to mrzela i bila bi neprijateljski nastrojena prema tome. Ona se ne bi složila s tim, već bi mislila: „To što radiš je pogrešno!” I momentalno bi porekla Božja dela. Osim toga, najrđavija stvar u vezi s njom bila je ta što joj se nije dopadalo da zavladaju pravičnost i pravednost; ma ko da je na vlasti, pa čak i kada bi Bog držao svu vlast i kad bi zavladale pravičnost i pravednost, njoj to ne bi bilo po volji ako bi štetilo njenim interesima – njoj su vlastiti interesi bili važniji od Boga. Zar njeni postupci nisu bili demonske prirode? A kad je na delu demonska priroda, zar to nije ona ista priroda kao kad nekoga zaposedne zao duh i kad ta osoba kaže da ne želi da sluša Božje reči? (Jeste.) Kad god neko čita Božje reči, taj zao duh će reći kako ne želi da ih sluša. Kad god bi neko od braće ili sestara besedio o skorom svanuću Božjeg dana ili o velikim predstojećim katastrofama, ta beštija od žene bi sve to mrzela i proklinjala u svom srcu. Zašto je ona to proklinjala? Kada bi Bog došao da uništi svet, ona bi izgubila svu svoju imovinu – kad god bi se nešto ticalo njenih interesa, ona bi to proklinjala. Njene kletve, dakle, imaju istu prirodu koju ima i zao duh kad kaže da neće da čuje Božje reči. Zajednička im je odlika da, kad god neko pomene istinu, kad god neko ogoli dubine njihovih duša, kad ogoli njihovu ružnoću, njihovu rđavost i podmuklost, u srcima im se odmah budi mržnja, sukob i otpor, usled čega oni proklinju i psuju – eto kakvi su zli duhovi. Spolja gledano, ta beštija od žene nije ličila na nekoga ko je zaposednut demonom, već je govorila i ponašala se baš kao neka normalna osoba, ali je priroda njenih postupaka ipak bila upravo istovetna tom demonu. Kad budete imali priliku, bogatašima u crkvi možete postaviti sledeće pitanje: „Kad dođe Božji dan i kad nastupe velike katastrofe, a ti izgubiš sve svoje porodično imanje, da li ćeš se osećati uznemireno? Raduješ li se dolasku Božjeg dana? Raduješ li se što će Bog preuzeti vlast i što će zavladati pravičnost i pravednost? Raduješ li se Božjem uništenju ovog rđavog ljudskog roda, čak i ako ćeš pritom i ti biti uništen? Želiš li da se to dogodi?” Saznajte šta oni misle o tome. Neki će hteti da se to dogodi, a neki neće. Ako uzmemo u obzir čitav svet, celu vaseljenu, sve materijalne stvari kojima upravlja Bog – ovde ne govorimo o nematerijalnim stvarima, već samo o onima iz domena materijalnog: porodično imanje, automobili, kuće, novac, i tome slično – ako, dakle, sve te stvari skupimo na gomilu, vrede li one koliko i zrno peska u Božjim rukama? (Ne.) Međutim, kad ljudi steknu te stvari, oni ne žele da ih se odreknu i čini im se da imaju kapital za nadmetanje s Bogom, pa kažu: „Ako mi budeš preoteo porodično imanje, mrzeću te, protiviću ti se i neću hteti da priznam da si ti bog!” Da li od tvog priznanja zavisi da li je Bog zaista Bog ili nije? (Ne zavisi.) Imaš li ti kapital da se s Bogom nadmećeš tim svojim sićušnim porodičnim imanjem? Tako si neuk! Dijamanti su najvrednije stvari na Zemlji. Kad obični ljudi ugledaju jednokaratni dijamant, začude se i kažu: „Kakav ogroman dijamant! Mora da vredi 10 ili 20 hiljada američkih dolara!” Misle da su dijamanti toliko vredni. A onda sam čuo vest da je jedna planeta, koja se nalazi nedaleko od Zemlje, u celosti sačinjena od dijamanata i najednom sam shvatio nešto: ljudi su tako kratkovidi. Kad vidiš dijamant kako svetluca, mnogo ti se dopada i misliš da je to sjajna stvar, ali kad čuješ da postoji planeta u celosti sačinjena od dijamanata, koje je onda tvoje stanovište? Tvoje se stanovište o dijamantima menja. Drugim rečima, kad čuješ neku drugu informaciju, tvoj se horizont najednom širi; ti više ne vidiš samo sićušan prostor pred sobom i nisi više žaba u bunaru, jer sada raspolažeš većom količinom informacija, pa se tvoja percepcija promenila i porasla. Dok žive na ovom svetu, ljudi se neprekidno susreću sa svakom svakcijatom stvari koja im se desi i sa različitim okruženjima, usled čega im se horizonti stalno menjaju, dok se u isto vreme njihova stanovišta neprekidno osavremenjuju. To je normalno i to je proces u kojem Bog navodi ljude da u ovom životu postepeno napreduju i da stalno unapređuju svoje uvide, stanovišta i razumevanje sveta u celini i razumevanje Božjih dela. Kako, dakle, treba da se odnosite prema ovom pitanju sada, nakon što se odslušali Moju priču o tome? Treba li da pomislite: „Oh, ljudi na Zemlji su tako neuki, lišeni su svakog uvida i tako malo znaju!”? Drugim rečima, možda su tvoja gledišta i uvidi o čitavoj vaseljeni, o celokupnoj ljudskoj rasi, o svim stvarima kojima Bog zapoveda i o svemu što Bog zapoveda, identični tvom razumevanju sićušnog dijamanta čija se vrednost poredi s celom jednom planetom, zar ne? (Tako je.) Koji zaključak možemo izvući iz toga? Nijedna osoba na planeti Zemlji, ma koja postignuća da je ostvarila, ma kakav ugled da je stekla, ma koliko veličanstvenom da se pokazala, ne bi smela time da se hvali, zato što su ljudska bića tako beznačajna da ne vrede ni prebijene pare! Bog je pripremio nešto dijamanata na zemlji, a ljudi su se oko njih potukli. Zar oni ne znaju koliko ima planeta u Božjim rukama, od kojih svaka u sebi krije stvari vrednije čak i od dijamanata? Zar ljudi nisu mizerni? (Jesu.) Eto koliko su ljudi mizerni; oni su tako neuki.

Antihristi ne mogu a da se ne opiru Bogu; mržnja prema istini i pozitivnim stvarima toliko im je urođena da čak ni ljude koji vole istinu i pozitivne stvari ne mogu da puste na miru, već takve ljude osuđuju, kinje i isključuju. A što se tiče onih koji su u dosluhu s njima, oni su među sobom prirodno povezani, štite jedni druge, jedni drugima pružaju utočište i celivaju skute. Iz toga možemo da vidimo da ljudi koji su antihristi zapravo predstavljaju reinkarnaciju zlih duhova i nečistih demona, koji su lišeni normalne ljudskosti. Ma koliko da razumeju istinu kad je čuju i ma koliko jasno propovedaju reči i doktrine, kad je reč o praksi, biraju jedino da se suprotstave istini i da se opiru Bogu, kao i da zaštite vlastite pozicije i lične intrerese – u tome se ogleda njihova rđavost. Po čemu su oni najrđaviji? Po tome što mrze istinu; oni istinu mrze bez ikakvog razloga ili objašnjenja. Ako ih pitaš zašto mrze istinu, možda nisu u stanju da ti objasne, ali u svakom njihovom postupku ogledaju se narav i metodi antihrista, svaki njihov postupak ima za cilj da ljude navede na stranputicu i uhvati ih u zamku, da omete i prekine rad Božje kuće – to je rezultat svakog njihovog postupka. Posmatrajte i upoređujte starešine i delatnike na svim nivoima, kao i običnu braću i sestre koje poznajete i sa kojima kontaktirate, kako biste videli da li iko od njih bezrazložno mrzi, napada i želi da isključi onu braću i sestre koji streme ka istini. Oni i sami znaju da to nije ispravno, ali prosto ne mogu da se uzdrže, pa pred tom braćom i sestrama govore milozvučne reči, dok iza njihovih leđa postupaju sasvim drugačije, otkrivaju svoje demonsko lice i počinju da im se suprotstavljaju. Ako to nije rđavost, šta onda jeste? Šta je najodvratnije u vezi sa antihristima? Oni često govore ispravne stvari da bi pripadnike izabranog Božjeg naroda i ljude oko njih naveli na stranputicu, pa čak i da bi prevarili i obmanuli Višnjeg ili, još gore, da bi kitnjastim rečima obmanuli Boga i zadobili poverenje ljudi, a odmah zatim počinju da divljaju, da se ponašaju nepromišljeno i da u Božjoj kući rade šta im je volja. Umeju da govore ispravno i umeju da govore pogrešno, znaju kako treba i kako ne treba da se ponašaju, znaju šta jesu a šta nisu načela, znaju šta znači raditi protiv načela i šta znači raditi u skladu s načelima. U svom srcu nemaju nikakvih nedoumica u vezi s tim stvarima, a neki od njih znaju te stvari veoma jasno i lucidno, ali, ma koliko da dobro razumeju i jasno poznaju načela, oni u svom radu uopšte ne primenjuju istinu, već bez ustezanja čine loše stvari koje su u skladu s njihovim vlastitim željama. To njihovu prirodu određuje kao sotonsku i kao prirodu antihrista. Oni ne samo da mrze istinu i da osećaju odbojnost prema njoj, već često mrze i osuđuju pozitivne stvari. Zbog čega velika crvena aždaja mrzi istinu i Boga? To je u celosti određeno njenom sotonskom prirodom. Pojedina braća i sestre trpe tolika mučenja i progone da više ne smeju da se vrate svojim kućama, a ovi đavoli i Sotone na to kažu: „Ovi ljudi više nemaju normalan život; napustili su svoje porodice.” U stvari, oni ne mogu da se vrate svojim kućama zato što ih velika crvena aždaja progoni. Takve stvari se često dešavaju. Za koje ste još stvari čuli? (Velika crvena aždaja kaže da ljudi koji previše čitaju Božje reči imaju isprane mozgove.) Velika crvena aždaja kaže: „Ljudima su Božje reči isprale mozak; oni su oboženi.” To je okretanje istine naglavačke. Mada je očigledno da upravo velika crvena aždaja ispira ljudima mozak i kvari ih, ona tu činjenicu izvrće naglavačke i kaže da je Bog taj koji ljudima ispira mozak – ovi demoni su tako rđavi! Velika crvena aždaja preuzima zasluge za sva dobra dela koja su učinili drugi, a druge krivi za sve ono loše što je sama uradila. Isto to rade i antihristi; njihovi metodi identični su metodima koje koriste velika crvena aždaja i Sotona. Oni su pravi Sotonini lakeji!

Jesmo li sada praktično završili sa razgovorom o rđavim, podmuklim i lažljivim manifestacijama antihrista? Zar ono o čemu sam vam danas besedio nije drugačije i stvarnije od onoga što možete da razumete doslovno? Božja kuća je poslednjih godina proizvela mnogo video-zapisa, uključujući i neke himne, filmove, i tome slično, i sve je to objavljeno na internetu. Kad je te stvari video na internetu, jedan antihrist iz kontinentalnog dela Kine je rekao: „Te programe ste proizveli u inostranstvu, ali mi to takođe možemo da uradimo u Kini.” Zatim je započeo sa pridobijanjem ljudi, pronašao jednu grupu i u zemlji velike crvene aždaje osnovao hor. Na kraju su svi ti ljudi bili uhapšeni. Zašto je taj antihrist morao to da uradi? Da li je imao neki cilj? (Jeste.) Koji je bio njegov cilj? (Da kontroliše ljude.) Cilj mu nije bio tako jednostavan da bi se sveo samo na želju za kontrolom nad ljudima. Želeo je da osnuje sopstvenu frakciju. Ideja mu je bila sledeća: „Ako Božja kuća može da ima svoj hor, mogu i ja! Ako u tome uspem, imaću vlastitu frakciju. Dovoljno je samo da mahnem rukom i mnogi ljudi će doći!” Na taj način bi mogao da istisne Božju crkvu. Zar nije to cilj koji je želeo da postigne? Rezultat je, međutim, bio takav da je velika crvena aždaja sprečila taj pokušaj, tako da su se njegove lepe želje izjalovile. Božja kuća taj posao obavlja uz preduslov garantovane bezbednosti. Da li je on imao takav preduslov u zemlji kojom vlada velika crvena aždaja? Taj preduslov mu nije bio dostupan, ali on je ipak hteo da se pokaže. Nije se, međutim, dobro pokazao, pa mu je na kraju sve pošlo po zlu. Pre par godina, još jedna grupa ljudi je proizvela nekakav program i postavila ga onlajn. Pevali su neke stare melodije praćene plesom, obučeni u nošnju jedne etničke manjine, sa cvetnim dezenima. Sve je izgledalo prilično konvencionalno i zastarelo. Recite Mi, zar ti antihristi nisu samo prouzrokovali ometanja? (Jesu.) Nevernici i religiozni ljudi nisu bili upoznati s aktuelnom situacijom i mislili su da je to zaista napravila crkva. Antihristi stalno prave gluposti; ne samo da su rđavi, nego su pritom i glupi. Zašto su glupi? Da li zato što su toliko rđavi da su zbog te svoje rđavosti načisto zaglupeli? Ne. Kada osoba bilo kog kova, koja razume ponešto od istine, u svom radu naiđe na neku nepremostivu prepreku, pa ne zna šta bi bilo prikladno uraditi a šta ne, ona će u svom srcu povući crvenu liniju ispod koje se ne ide: neće postupati slepo i nepromišljeno. Zar nije tako? (Da, jeste.) Međutim, bezobzirno se ponašaju ljudi koji ne razumeju istinu i koji su toliko nadmeni da postaju nerazumni. Šta znači to što se oni ponašaju bezobzirno? Takvi ljudi su nerazumni, a nerazumni ljudi nisu u stanju da razmotre problem. Šta podrazumevam pod „razmotre”? Podrazumevam sve ono što treba uraditi u početnim fazama: šta treba pripremiti, šta je potrebno kad se preduzme akcija, zašto se neki program mora napraviti i, kad se jednom napravi, na koliko ljudi može uticati, koliko se ljudi pomoću tog programa može obrazovati i ima li kakvih neželjenih posledica ili nedostataka – sve to treba proceniti. Taj proces procenjivanja naziva se „razmatranje”. A mogu li ti glupaci išta da razmotre? (Ne mogu.) Ljudi koji nisu u stanju da razmotre problem lišeni su racionalnosti; imaju li oni ikakvo razumevanje istine? Naravno da nemaju. Ako neko zaista razume ponešto od istine, njegova će razumnost postati jasnija i zdravija. Biće mu jasnije šta je pozitivno a šta negativno, šta je ispravno a šta pogrešno i kom domenu to i to načelo pripada; drugim rečima, ma šta da takva osoba radi, bilo da radi nešto dobro ili loše, ona će u svom srcu imati merilo. Na primer, ako ti neko kaže da gola istrčiš na ulicu, da li bi ti to uradila? (Ne bih.) Da li bi to uradila ako bi te neko udario? Da li bi to uradila ako bi ti neko dao deset hiljada juana? (Ne bih mogla. Bilo bi me sramota.) Sama spoznaja da bi bilo sramotno tako nešto uraditi predstavlja način razmišljanja, jednu vrstu presude, svojevrstan stav koji proizlazi iz racionalnosti; to jest, jedino uz pomoć te racionalnosti možeš tako da razmišljaš i da zauzmeš takav stav. Prema tome, bez obzira da li te na to mame novcem ili te surovo zlostavljaju i muče, ma kako da te na to prisiljavaju, ti to ipak ne bi uradila, što znači da ništa od toga ne bi uticalo na tebe i ti bi ostala čvrsta u svojoj odluci. Antihristi ne razumeju istinu i oni upravo zbog toga nemaju koncept o bilo čemu što rade. Šta u ovom kontekstu znači „koncept”? To znači da oni ne znaju šta da urade kako bi svedočili o Bogu. Pomenuti antihrist je mislio da ima srce prepuno ljubavi, pa je okupio grupu ljudi i snimio video zapis sa horskim pesmama, na koji je utrošio mnogo novca i izložio se riziku. U kontinentalnom delu Kine, situacija je gora nego u inostranstvu, i šta ako stvari krenu naopako? Da li je on to razmotrio? Možda je u određenoj meri razmotrio čitavu tu situaciju, ali zato nije znao koje programe da napravi ni kakve će rezultate time postići – on to uopšte nije razumeo. Zašto nije razumeo? Zato što je bio lišen te racionalnosti. Kako nastaje racionalnost? Jedino kroz razumevanje istine, ljudski razum može postepeno da postane jasan i zdrav. Antihristi po svojoj prirodi mrze istinu, urođeno im je da se suprotstavljaju pozitivnim stvarima i duboko u srcu nikada ne vole istinu, pa mogu li onda da razumeju istinu? (Ne.) A ako ne razumeju istinu, mogu li posedovati razmišljanje normalne ljudskosti? Oni to nikada ne mogu posedovati. Da li ljudi lišeni razmišljanja normalne ljudskosti poseduju racionalnost? Ne, oni je ne poseduju. Kad antihristi nešto govore i rade, njihova stanovišta i sve ono što rade ne razlikuju se od onoga što rade đavoli i zli duhovi. Zašto kažem da se ne razlikuju? Primera radi, neko stvarno voli da propoveda i da se pokazuje, te je stoga u stalnoj potrazi za ljudima koji bi slušali njegove propovedi. Čak i ako ljudi ne vole da ga slušaju, on i dalje propoveda; kad ostali osete toliku odvratnost prema njemu, on toga nije svestan, ne trudi se da ih posmatra, ne vidi šta je drugima potrebno, već udovoljava samo sebi. Zar to nije sramno? To je sramno, a on je lišen racionalnosti. Ima li ikakve razlike između tog odsustva racionalnosti i nasumičnih i bezobzirnih reči i postupaka nekoga ko je zaposednut Sotonom i zlim duhovima? Iako on možda ne liči na mentalno obolelu osobu koja pomahnitala i gola trči ulicom, jasno je da su njegovi postupci lišeni racionalnosti. Kad se od njega zatraži da neku braću i sestre zalije, da širi jevanđelje ili da obavi neku dužnost, on je u potpunosti lišen načela, pa postupa nepromišljeno i kako je njemu po volji. Ima ljudi koji 20 godina šire jevanđelje a da pritom nisu zadobili ni jednu jedinu osobu, a ipak i dalje žele da postanu starešine. Da li zaista ima takvih ljudi? I te kako ih ima. Oni ne poseduju nikakva načela i prave zbrku od svega što rade, ali bi ipak da postanu starešine i da predvode druge ljude – mnogo je takvih ljudi, budite sigurni u to. Toliko godina veruju u Boga, tolike su Božje reči pročitali i tolike propovedi odslušali, ali i dalje ne razumeju istinu. Sa čime je, dakle, povezan taj njihov nedostatak razumevanja istine? Koji je uzrok doveo do toga da je oni ne razumeju? Da li je uzrok u tome što su isuviše slabog kova i nisu sposobni da shvate, ili u tome što su lošeg karaktera i ne vole istinu? (To je povezano s njihovom suštinom.) Zašto je povezano s njihovom suštinom? (Zato što im je suština rđava, što ne mogu da prime delo Svetog Duha i što Bog ne deluje na takve ljude, te stoga oni nikada neće razumeti istinu, ma koliko jeli i pili Božje reči.) To je objektivan uzrok. Naravno, to što Sveti Duh ne deluje u njima jeste objektivan uzrok, te stoga oni definitivno neće moći ništa da razumeju – to važi za sve. Postoji takođe i jedan subjektivan uzrok, a znate li koji? (Takvi ljudi mrze istinu.) A kako na istinu gledaju ljudi koji je mrze? (Kao na svoju antitezu.) Posmatraju je kao svoju antitezu; to je jedan aspekt. Ima li šta još? Jesu li u stanju da shvate praktičnu stranu istine? Nisu, nikada. Recite Mi, ako oni ne mogu da shvate čak ni taj nivo, da li su onda u stanju da razumeju istinu? Ne, oni nikada ne mogu razumeti istinu. Objektivni uzrok je taj što takvi ljudi nisu sposobni da prime delo Svetog Duha i što ih Bog ne prosvećuje. Subjektivni uzrok je to što su oni neprijateljski nastrojeni prema Bogu, istini i pozitivnim stvarima i što, po njihovom mišljenju, nijedna pozitivna stvar nije pozitivna. Za koje, dakle, stvari oni u svom srcu veruju da su pozitivne? Za one stvari koje zagovara Sotona – stvari koje su sve odreda rđave, isprazne i nejasne. Jesu li, dakle, ovi rđavi ljudi koji mrze istinu sposobni da tu istinu razumeju? Oni je nikada ne mogu razumeti, zato što je ne prihvataju. Recite Mi, sada, ima li ikakvog smisla razgovarati o istini s takvim ljudima? Mogu li oni da budu spremni da vas saslušaju dok im čitate Božje reči? Svi su oni nevernici i demoni, pa kako bi onda mogli da slušaju Božje reči? Neki ljudi ne mogu da prodru u srž ovog problema, pa se pitaju: „Zašto me ne razumeju kad s njima razgovaram o istini? Zar oni nisu ljudska bića?” Zbunjen si i ne uspevaš da dopreš do njih. Neke ljude je jednostavno nemoguće slušati kad govore, a ono što rade naprosto je besmisleno – to su nevernici i demoni, koji su gluvi za sve što je razumno. Zašto sam upotrebio ovih šest reči: „gluvi za sve što je razumno”? Ti veruješ da Bog postoji i da Bog drži suverenost nad svim stvarima – zar to nisu pozitivne stvari? (Jesu.) A u šta ti ljudi veruju? „Zar ovako bog drži suverenost nad svim stvarima? Čudna mi čuda.” Zar nisu gluvi prema svemu što je razumno? (Jesu.) S takvim se ljudima ne može komunicirati; oni pripadaju nekoj drugoj vrsti, to su zveri koje ostaju gluve prema svemu što je razumno. Zveri nikada ne mogu razumeti šta su pozitivne stvari i šta je istina, tako da nema načina da se s njima komunicira. Činjenica da nisi u stanju da s njima komuniciraš nije stvar vremena, ni napornog truda, ni količine truda koji ulažeš u to, već je stvar u tome da oni naprosto nisu sposobni da razumeju. Šta bi onda više mogao da im kažeš? Šta je tačno problem s tim ljudima? U njihovim srcima nema poštenja, nema čestitosti ni dobrote, već samo rđavosti; srca su im ispunjena rđavošću. To je razlog zbog kojeg su ti ljudi gluvi pred svim što je razumno i zbog kojeg ih je nemoguće spasiti.

U poređenju sa rđavom naravi, lažljivost i podmuklost su relativno lakše i plićeg stepena. Ako su plićeg stepena, zašto ih ovde uopšte pominjem? Antihristi rade i govore lažljivo, neobjašnjivo i opskurno, usled čega se drugima čini da su podmukli i lažljivi, a obični ljudi ne mogu da prodru do srži problema. Oni rade i govore lažljivo i ne mogu da se slože s ljudima koji su bezazleni i pošteni i koji streme ka istini. Umesto toga, oni često iskorišćavaju takve ljude i poigravaju se njima. Potpuno nesvesni toga, ti ljudi postaju igračke u rukama antihrista, koji ih čak i iskorišćavaju. Doduše, takvo ponašanje i ti metodi koje antihristi koriste nisu toliko štetni po ljude. Šta je to što ljudima nanosi mnogo štete? Ono što je mnogo ozbiljnije jeste rđava narav antihrista, kao i navođenje ljudi na stranputicu, kontrola nad njima i tlačenje ljudi koje proizilazi iz te rđave naravi. Kada je reč o njihovim postupcima, antihristi uvek imaju nameru i motiv, koje ne mogu da saopšte drugima. Oni nikada neće posvetiti ni dati ništa od sebe bez razloga, niti će bez razloga ili nadoknade učiniti išta za bilo koga, pa ni za Božju kuću. Iza svake njihove reči i postupka stoji neki motiv, neka namera, a onog trenutka kad njihova namera i motiv izađu na videlo ili kad im se ambicije i želje izjalove, oni traže priliku da se povuku. U svom srcu misle: „Ne vredi da se posvećujem i da dajem sebe bez razloga, nije vredno da trošim vreme na to. Čovek mora nešto da dobije od verovanja u boga. Ako se neko daje za boga ne tražeći ništa zauzvrat, onda je to naprosto glupo.” Njihova logika glasi: „Nema ručka za džabe.” Savest i razum, ponašanje i dobra dela, koje normalni ljudi treba da poseduju, sve je to po njihovom mišljenju glupo i budalasto. Zar to nije rđavo? (Jeste.) To je neverovatno rđavo. Primera radi, Božja kuća pravi neke radne aranžmane i u izvesnoj meri vodi računa o životnim potrebama braće i sestara koji obavljaju svoje dužnosti, ali antihristi ih koče iznutra. Koju svrhu antihristi vide u tome što ih koče? Kad bi radni aranžmani dolazili od antihrista i kad bi braća i sestre to znali, oni bi osećali da mu duguju zahvalnost, a onda bi on preuzeo vođstvo. Ako braća i sestre ne znaju ko je napravio radne aranžmane i ako misle da ih je napravila Božja kuća, te su zbog toga zahvalni Bogu, da li bi se antihrist složio s tim? Ni slučajno. Radni aranžmani bi se zaustavili kod antihrista i ne bi bili sprovedeni. Braća i sestre imaju koristi od toga što radne aranžmane izdaje Božja kuća, a na taj način se i jevanđelje bolje širi. Budući da je to značajno sa stanovišta Božjeg dela, kako bi u tome trebalo da sarađuju oni koji obavljaju ulogu starešina? Trebalo bi da se svim silama trude da dobro sarađuju i da te aranžmane sprovode u delo. Neki antihristi ih, međutim, koče iznutra i dve godine ne sprovode radove. Šta je tome razlog? Sotona je taj koji uzrokuje opstrukcije i ometanja. Antihristi i zli ljudi ometaju i kontrolišu pojedine crkve, tako da niko ne vodi računa o braći i sestrama koji obavljaju svoje dužnosti. Antihristi su srećni zbog toga i u svom srcu misle: „Dovoljno mi je što ja koristim sve te divne stvari i ogromne beneficije. Kako bi sva braća i sestre mogli da budu korisnici?” Kako bi to što braća i sestre koriste beneficije moglo na bilo koji način da utiče na antihriste? To uopšte ne bi uticalo na njih. Oni bi imali koristi, svi ostali bi imali koristi, i to bi bilo sjajno! Razmislite o ukupnoj situaciji: ne treba da kočiš ni da zadržavaš, već samo da to sa radošću sprovodiš. Zar to nije normalno? (Jeste.) To je dužnost koju čovek treba da obavlja i to je tvoja odgovornost. S jedne strane, to te ništa ne košta, a s druge: zar širenje dela jevanđelja nije nešto što svi želite? (Jeste.) Kad antihristi vide kako braća i sestre uživaju u blagodati Božjoj, da li oni postaju ljubomorni? Na šta su ljubomorni? Zar antihristi nisu demoni? Dakle, zašto antihristi ne sprovode rad? Zato što su ljubomorni. Da li oni uopšte razmatraju činjenicu da bi sprovođenje rada bilo korisno za širenje dela jevanđelja? (Ne, oni to ne razmatraju.) Da li to utiče na njihove interese? Kakve to veze ima sa njima? Iako to sa njima nema nikakve veze, oni to ipak ne sprovode, a to je zato što su rđavi. Oni su živi đavoli i treba ih prokleti! U vezi s jednim takvim pitanjem, koje se tiče rada Božje kuće i utiče na tolike ljude koji obavljaju svoje dužnosti, oni uopšte ne razmatraju moguće posledice. Da imaju i naznaku dobre namere, oni ne bi mogli sebe da nateraju da to urade. Zašto se tako ponašaju? To je lupeštvo i to je rđavost. Radite li i vi takve stvari? Ako ste sposobni za takve stvari, onda se ni po čemu ne razlikujete od antihrista, onda ste i vi živi đavoli. Ne smete da radite takve stvari! Ima takođe i antihrista koji vide da u crkvi ima zlih ljudi koji često ometaju rad crkve i koji divljaju po crkvi, ali se prave da ih ne vide. Kad se od njih zatraži da se pozabave takvim ljudima, oni oklevaju i odugovlače s tim. Uopšte ne razmatraju interese braće i sestara; razmišljaju samo o tome kako da im ugled ne bude narušen i to je sve. Oni misle: „Postavljen sam za starešinu i stoga moja reč mora da bude poslednja. Imam apsolutnu vlast i autoritet. Ako izopštim one za koje mi ti kažeš da ih izopštim, pokazaću se kao potpuno nemoćan. Moram se postarati da braća i sestre znaju da su ti ljudi moja briga i da su meni podređeni.” Kome oni pružaju otpor? (Bogu.) Zar opiranje Bogu nije rđavost? To je rđavost. Znaš li ti u koju vrstu stvari spada ljudsko biće? Bog ti je udahnuo život, pa zar onda nećeš ispasti glup ako ne znaš jednu tako važnu stvar? Bog ti u svakom trenutku može oduzeti život, a ti Mu se ipak očajnički suprotstavljaš – to je rđavo i ti si živi đavo! Prema tome, jedan aspekt je da morate stremiti ka istini i da ne smete slediti put antihrista; pored toga, morate znati kako da prepoznate antihriste. Ako naiđete na nekog antihrista, treba pažljivo da ga posmatrate i da ga, čim vidite kako se sprema da uradi nešto loše, odmah zaustavite, da ga, udruženi sa ostalom braćom i sestrama, raskrinkate, detaljno analizirate, odbacite i izopštite. Nedavno sam čuo kako se, u nekoj crkvi, nekolicina mlade braće i sestara udružila i zbacila lažnog starešinu. Smatram da su ti mladi ljudi ostvarili napredak, da ne žive u skladu sa sotonskim filozofijama, da su u stanju da primenjuju istinu i da postupaju u skladu s načelima, te da su mnogo bolji od većine ljudi. Većina ljudi drži se filozofija za ovozemaljsko ophođenje, a Sotona ih je toliko zatrovao da se još uvek nisu otresli Sotoninog uticaja. Kad je čovek u stanju da ukloni lažnog starešinu, on time pokazuje da razume istinu i da može da zaštiti rad Božje kuće – a to je dobra stvar. To pokazuje da je dostigao životnu zrelost i da svoju dužnost može dobro da obavlja.

Iz današnjeg razgovora i razotkrivanja brojnih aspekata rđave, podmukle i lažljive suštine antihrista, kao i raznih njihovih manifestacija, vidimo da je antihristima urođeno da se suprotstavljaju Bogu. Neki ljudi kažu: „Iako imam narav antihrista, moja priroda-suština nije ista kao u antihrista i ja se nikada neću razviti u pravog antihrista.” Šta mislite o tom stavu? Uprkos tome što nemaš suštinu antihrista, ti ipak pokazuješ manifestacije i otkrovenja antihrista, proživljavaš ono što antihrist proživljava i imaš antihristovu narav, pa stoga postoji opasnost da počneš da slediš put antihrista. Činjenica je da bi, uz odgovarajući status, uticaj i kapital, bilo samo pitanje vremena kada bi i ti postao antihrist. S kojom namerom vam sve ovo govorim? Namera Mi je da zvonim na uzbunu i da vam saopštim jednu činjenicu: kad počnete da sledite put antihrista, na raspolaganju vam stoje dve mogućnosti. Prva je da to na vreme otkrijete, da promenite smer, preispitate sami sebe, pokajete se i postanete sposobni da se pokorite Božjim orkestracijama i uređenjima. To je najbolja mogućnost, koja vam daje nadu da ćete dostići spasenje. Ukoliko, međutim, niste u stanju da sledite put stremljenja ka istini, čim budete počinili mnogo zla i budete definisani kao antihrist, posledice će biti nezamislive. Razumete li? (Razumemo.) Dobro je da razumete. Šta time želim da kažem? Želim reći da, ako pokazuješ manifestacije antihrista, ti i dalje imaš nešto manevarskog prostora i priliku da se pokaješ, ali, kad jednom postaneš antihrist, bićeš u opasnosti. Prema tome, čim otkriješ da imaš manifestacije antihrista, treba da promeniš kurs, da potražiš istinu i da taj problem rešiš; nemoj da se prema njemu odnosiš olako. U suprotnom, kad budeš došao na vlast i kad budeš u prilici, nepromišljeno ćeš počiniti zlodela i izazvati ometanja i prekide u radu crkve. Nećeš biti u stanju da podneseš posledice, a to će vrlo verovatno uticati na tvoj ishod i na tvoje odredište.

Mi smo danas razjasnili suštinsku razliku između rđave naravi antihrista i rđave naravi običnih ljudi. Da li to sada razumete? Sva iskvarena ljudska bića imaju rđavu narav i svi ljudi imaju otkrovenja i manifestacije rđave naravi. Međutim, rđava narav običnih ljudi razlikuje se od rđave naravi antihrista. Mada obični ljudi imaju rđavu narav, oni u svom srcu vole istinu i žude za njom, a tokom procesa vere u Boga i obavljanja svojih dužnosti, u stanju su da prihvate istinu. Mada je istina koju mogu da sprovedu u delo ograničena, oni ipak donekle mogu da je upražnjavaju, usled čega se njihove iskvarene naravi postepeno pročišćuju i uistinu menjaju, da bi oni konačno mogli da se, u osnovi, pokore Bogu i da dostignu spasenje. Sa druge strane, antihristi uopšte ne vole istinu, nikad je ne prihvataju i nikada je ne sprovode u delo. Trebalo bi da pokušate da ih posmatrate i raspoznate na osnovu ovoga što vam ovde govorim; bilo da se radi o nekom crkvenom starešini ili delatniku ili, pak, o nekom običnom bratu ili sestri, posmatrajte da li su oni u stanju da sprovedu u delo one istine koje mogu da razumeju. Recimo, na primer, da neko razume određeno istina-načelo, ali, kad dođe vreme da ga sprovede u delo, on to uopšte ne čini, već radi šta mu je volja i ponaša se bezobzirno – to je rđavost i takvu osobu je teško spasiti. Neki ljudi zapravo ne razumeju istinu, ali u svom srcu žele da potraže šta tačno treba da urade, a da je to u skladu s Božjim namerama i da je usklađeno sa istinom. Duboko u svom srcu, oni ne žele da se suprotstavljaju istini. Samo zbog toga što ne razumeju istinu, oni svojim rečima i postupcima krše načela, prave greške, pa čak i rade nešto čime izazivaju ometanja i prekide – kakva je priroda toga? Priroda svega toga nema veze sa činjenjem zla; oni to čine iz gluposti i neznanja. Oni to rade isključivo zbog toga što ne razumeju istinu, zato što nisu u stanju da dostignu istina-načela i zato što, u skladu sa svojim predstavama i uobraziljom, misle da je to što rade ispravno, pa se zato i ponašaju na taj način, te ih Bog definiše kao glupe i neuke, kao ljude koji nemaju kova. Ovde se ne radi o tome da oni istinu razumeju i da joj se namerno suprotstavljaju. Što se tiče starešina i delatnika koji uvek rade u skladu s vlastitim predstavama i zamislima i koji često prekidaju rad Božje kuće zato što ne razumeju istinu, morate praktikovati primenu nadzora i restrikcija i morate više da razgovarate o istini kako biste rešavali probleme. Ako je neko isuviše slabog kova i ne može da razume istina-načela, to znači da je došlo vreme da tu osobu otpustite kao lažnog starešinu. Ako ona razume istinu, ali joj se namerno suprotstavlja, mora se orezati. Ukoliko ona i nakon toga nije u stanju da prihvati istinu, a pritom ne izražava nikakvo kajanje, prema njoj se mora postupati kao prema zloj osobi i ona mora biti uklonjena. Priroda antihrista, međutim, mnogo je ozbiljnija od prirode zlih ljudi i lažnih starešina, jer antihristi svesno i namerno ometaju rad crkve. Čak i ako razumeju istinu, oni je ne primenjuju; nikoga ne slušaju, a i kad slušaju, ne prihvataju to što su čuli. Čak i ako se naizgled čini da su prihvatili istinu, oni joj se duboko u srcu opiru, a kad dođe vreme da nešto urade, oni to i dalje čine u skladu s vlastitim sklonostima, nimalo ne mareći za interese Božje kuće. Kad su okruženi ljudima, oni ponekad izgovore poneku ljudsku reč i pokažu malo od ljudskog obličja, ali kad rade ljudima iza leđa, na površinu izranja njihova demonska priroda – to su antihristi. Kad steknu status, neki ljudi čine svakojaka zla i postaju antihristi. Neki ljudi nemaju nikakav status, ali im je priroda-suština ista kao u antihrista – možeš li da kažeš da su ti ljudi dobri? Onog trenutka kad zadobiju status, počinju da čine svakakva zla – oni su antihristi.

Ima li među vama ikoga ko u sebi prepoznaje antihrista u najavi i ko oseća da će, čim zadobije status, garantovano postati stopostotni antihrist? U tom slučaju, kad te ostala braća i sestre odaberu za starešinu, nipošto im ne smeš to dozvoliti, već treba da im kažeš: „Ja sam uzdržan. Molim vas da ne izaberete mene. Ako to učinite, sa mnom je svršeno.” To se zove biti samosvestan. Kad nemaš status, ti si zaštićen. Kao običan sledbenik, možda nikada nećeš biti u prilici da počiniš neko veliko zlo, a verovatnoća da budeš kažnjen može biti ravna nuli. Međutim, onog trenutka kad stekneš status, verovatnoća da ćeš počiniti zlo penje se na sto procenata, koliko iznosi i verovatnoća da ćeš biti kažnjen, a onda je s tobom svršeno jer ćeš time potpuno uništiti svaku priliku koju si možda imao da dostigneš spasenje. Ako imaš ambicije i želje, treba što pre da se pomoliš Bogu, da zatražiš istinu kako bi rešio problem, treba da se osloniš na Boga, da upražnjavaš samoobuzdavanje i da ne uživaš u svom položaju, pa ćeš onda moći normalno da obavljaš svoju dužnost. Ako se stalno fokusiraš na službene titule i uživaš u svom položaju, i ako ne mariš za obavljanje svoje dužnosti, ti si onda prevarant i moraš da budeš uklonjen. Kad prihvatiš neku dužnost, nemoj da se fokusiraš na položaj; treba samo da svoju dužnost obavljaš dobro – dobro postupanje sa raznim stvarima realnije je od svega drugog. Ako svoju dužnost možeš dobro da obavljaš, zar time nećeš udovoljiti Bogu? Što se vas tiče, to je poslednji način na koji možete izbeći činjenje zla. Da li je dobro ili loše to što vas stalno ograničavaju i što vam ne dopuštaju da steknete status? (To je dobra stvar.) Zašto se onda, tokom izbora, neki ljudi i dalje toliko upinju i nadmeću oko statusa? Neki ljudi su previše ambiciozni. Nije normalno da ljudi budu previše ambiciozni – time bivaju rđavi. Ima mnogo mladih sestara, od kojih svaka ima dvadeset i kusur godina, koje bi da steknu službeni položaj i koje obožavaju status. Ako ih ne izaberu za starešine, one se dure i prestaju da uzimaju hranu. Mada su naizgled pomalo detinjaste, one su toliko odlučne da će, kako budu starile, stvari postati očajnički ozbiljne, jer će one postati eksperti, zar ne? Kad čuju da je nekada davno neka žena postala carica, pojedine žene postaju strašno ljubomorne i htele bi da i one mogu da budu ta žena. Ne žele da budu obične i ne žele da, u svojoj veri u Boga, budu samo obične sledbenice. Želje im neprekidno gore u srcima i, čim im se ukaže prilika da se iskažu, one tu priliku rado prihvataju. Oni ne žele da obavljaju svoje dužnosti na pristojan način, da ispunjavaju svoje obaveze, da svim srcem streme ka istini niti da se pokore Božjim orkestracijama i uređenjima. Ne vole da streme ka istini i da na taj način vrše svoje dužnosti, i ne žele da žive tako običnim životom – to je za njih problematično. Ima li među vama takvih žena? Uzmimo, na primer, ženu koja voli da se ponaša promiskuitetno; njen muž, ma koliko da je dobar prema njoj i ma koliko novca da ima, nikada ne može da je zadrži samo za sebe. Neke žene imaju gomilu dece, pa ipak bezobzirno pokušavaju da zavode druge muškarce i nijedan muškarac ne može da je drži na oku – to se zove rđavost. Odakle potiče ta rđava energija? (Ona potiče iz njihove prirode.) A kako nastaje ta njihova priroda? Nečisti duhovi žive u njima i one su reinkarnacije nečistih duhova. Ma koliko da su pojave u duhovnom carstvu komplikovane, a one zaista jesu komplikovane, dokle god čovek razume istinu i može te pojave da posmatra u skladu s Božjim rečima, on te pojave može da razluči, što je poznato kao direktno prodiranje u duhovno carstvo. Kad razumeš istinu, stvari možeš da vidiš oštro i precizno, tvoje razmišljanje takođe postaje agilno i jasno, a srce ti se razvedrava. Ako ne razumeš istinu, srce će ti uvek biti smeteno, u svom srcu nećeš znati ništa o onome što radiš, bićeš nalik idiotu i plašićeš se da se okreneš u bilo koju stranu. Ako radiš više, plašićeš se da se previše ističeš, a ako radiš manje, plašićeš se da ne ispunjavaš svoje obaveze; uvek ćeš biti u takvom stanju. To je zato što premalo razumeš istinu. Koja je prva manifestacija nekoga ko premalo razume istinu? Takvi ljudi žive zlobnim i beskorisnim životom. Nakon što su se antihristi s njima poigravali, maltretirali i šutirali ih unaokolo, kad se jednoga dana probude, oni shvataju da su trčali za antihristima, da su ih služili i radili za njih, a ipak su i dalje govorili da antihristi vole Boga i da su Mu odani. Oni tek tada uviđaju da su sve te reči pogrešno koristili. Zar to nije veoma beskorisno? (Jeste.) Zašto je beskorisno? Zato što je izazvano njihovim nerazumevanjem istine, tako da su dobili ono što su zaslužili! Ako razumeš istinu, ti onda možeš da prepoznaš antihriste i da ih prozreš, a zatim da ih raskrinkaš i svrgneš. Da li ćeš onda nastaviti da ih slediš i da im dopuštaš da te navode na stranputicu? Naravno da nećeš. Nadalje, pošto si odslušao tolike propovedi i pošto te je Božja kuća tolike godine zalivala i kultivisala, ako i dalje ne razumeš istinu, ako ne možeš da prepoznaš antihriste i ako ne ispunjavaš čak ni one obaveze koje treba da ispuniš, nego trčiš za antihristima i naposletku postaješ njihov saučesnik, zar te to ne čini beskorisnim? Zar takvi ljudi ne izazivaju sažaljenje? Ako ti nominalno slediš Boga, ali su te antihristi povukli za sobom i naveli na stranputicu, pa si nekoliko godina sledio put antihrista i sada bi da se vratiš, ali nemaš hrabrosti da se suočiš s braćom i sestrama, zar to onda nije beskoristan način življenja? Ma koliko da se potresaš, ništa ti to ne vredi. Ko je kriv za to što ne razumeš istinu? Ne možeš za to da kriviš nikoga do samog sebe.

U zajedništvu smo razgovarali o ukupno sedam različitih manifestacija antihrista. Što se tiče detaljnih manifestacija o kojima smo pojedinačno govorili, što se tiče suštine koju smo detaljno analizirali, kao i raznih okolnosti o kojima smo pričali, ništa od toga nije izmišljeno ni iz čega, već je sve čvrsto utemeljeno i zasnovano na činjenicama. Postoji, međutim, još nešto: ako ti, nakon što si sve to saslušao, naprosto nisi u stanju da to povežeš sa stvarnim pojavama s kojima se susrećeš, šta to onda pokazuje? Pre svega, to pokazuje da si lišen duhovnog razumevanja; čak i ako ponekad pokažeš neko duhovno razumevanje, to je samo polovično, a ne potpuno duhovno razumevanje. Kao drugo, to pokazuje da ti istinu ne voliš i da je ne uzimaš zaozbiljno; treće, to pokazuje da si suviše slaboga kova i da ti potpuno nedostaje sposobnost spoznaje. Mnogo sam govorio o razotkrivanju antihrista, ali ti ništa od toga nisi razumeo. Možda misliš da si u to vreme razumeo, a da ti je kasnije postalo nejasno, što samo pokazuje da ti to još uvek nisi razumeo. Zašto ne razumeš? Ima li to neke veze sa spoznajom? Ako sam to objasnio do ovog nivoa, a ti i dalje ne razumeš, to znači da ti sposobnost spoznaje u prevelikoj meri nedostaje i da ti zapravo ne poseduješ nikakvu sposobnost da spoznaš istinu. Da li je to što kažem tačno? Stvari stoje upravo tako. Među vama ima određenih ljudi koji već 10 ili 20 godina slušaju propovedi, pa ipak i dalje ne razumeju istinu. Kako to objašnjavamo? Postoje samo dve mogućnosti: jedna je da ne posedujete duhovno razumevanje, da ste suviše slabog kova i da ste nesposobni da razumete istinu; druga je da vi, iako posedujete duhovno razumevanje, naprosto ne volite istinu, niti vas ona zanima. Ako se bilo koja od te dve mogućnosti odnosi na vas, to onda znači da niste sposobni da razumete istinu. Ako na vas mogu da se primene obe mogućnosti, to znači da vas je nemoguće spasiti i da za vas nema nade. Ukoliko nakon ovog razgovora i dalje ne možete da napravite odgovarajuće poređenje i još uvek vam nije jasno šta sam hteo da kažem, šta to onda govori o vašoj sposobnosti spoznaje? Zar to ne znači da ste previše lišeni te sposobnosti? Da ste malo više lenji, da žudite za komforom, da nemate ljubavi prema istini, da imate ličnih sklonosti i da ste zaokupljeni eksternim pitanjima, ove bi reči sve manje uticale na vas i njihovo bi dejstvo bilo u velikoj meri redukovano – tako stoje stvari. A, u stvari, antihriste je veoma lako prepoznati. S jedne strane, treba razjasniti metode koje oni u svom radu koriste, dok, sa druge strane, treba posmatrati kakva im je narav, koji je njihov životni smer i kako gledaju na egzistenciju, kakav stav imaju prema braći i sestrama, prema dužnosti, prema interesima Božje kuće, prema Bogu, prema istini i pozitivnim stvarima, te kakva su im načela delovanja. Uz pomoć ovih aspekata, vi ćete, u osnovi, biti u stanju da ih razvrstate. Hoće li i dalje biti potrebno da ih znatno duže posmatramo i saznajemo nešto o njima? Neće. Nije da se antihristi isključivo upuštaju u promiskuitet, niti da samo tlače ljude. Oni imaju sotonsku prirodu i na sve su spremni. Ako ti, nakon što si saslušao ove propovedi, naprosto nisi u stanju da prepoznaš narav antihrista i ne možeš da tvrdiš da to što oni pokazuju zaista jeste narav antihrista, da li si ti onda razumeo ijednu od ovih propovedi? Upamtio si doktrinu, ali ne možeš ni sa čim da je povežeš, a tvoja doktrina je slaba i neefikasna kad se suoči s činjenicama, što dokazuje tvoje nerazumevanje. Ako si neku propoved razumeo onda kad si je čuo, pa si kasnije malo molitveno čitao, ako s braćom i sestrama često razgovaraš o ovim stvarima, ako praviš zabeleške i kasnije kontempliraš o ovim istinama i ako se često moliš pred Bogom, zadobićeš više. Međutim, ako pri obavljanju dužnosti žudiš za komforom, ako se olabaviš, ako ne nosiš breme i imaš lične sklonosti, ako si hirovit i ako istinu ne voliš iskreno, ako pratiš ovozemaljske trendove i ako te privlače stvari iz spoljnog sveta, ti onda nećeš biti sposoban da dobro obavljaš svoju dužnost. Istine o kojima ovde razgovaramo neće ti naposletku ništa značiti; jedino što će preostati biće reči i doktrine, a to će značiti da si sve ovo uzalud slušao. Da li vi ove naše razgovore kasnije ponovo preslušavate? (Da.) Koliko puta možete da ih slušate? Da li one pri svakom sledećem slušanju drugačije deluju na vas? Da li o njima kasnije kontemplirate? Kakav utisak imate nakon kontemplacije o njima? Mogu li ove propovedi, što se tebe tiče, da postanu tvoja načela praktičnog delovanja i kriterijumi za raspoznavanje ljudi i stvari u tvom životu? (Neke od očiglednih naravi i manifestacija antihrista mogu da uporedim sa samim sobom, to jest, sa stvarima koje govorim i radim, a koje očigledno imaju za cilj da zarobe srca drugih ljudi; pored toga, misliću na reči kojima Bog razotkriva, spoznaću da priroda mojih postupaka jeste da zarobim tuđa srca i spoznaću da želim da postignem neki cilj. Međutim, još uvek mi mnogo toga nedostaje kad je reč o raspoznavanju ljudi, i ja Božje reči ne upoređujem sa određenom svrhom sa ljudima koji me okružuju.) Recite Mi, kada želite jasno da vidite sebe, da li koristite ogledalo ili baricu mutne vode? (Ogledalo.) Koja je prednost ogledanja u ogledalu? Prednost je u tome što možete jasnije da vidite sebe. Stoga je veoma ograničeno ako možete da raspoznate samo sebe; morate takođe da naučite da raspoznajete druge ljude. Raspoznavanje drugih ne znači njihovo namerno svrstavanje među antihriste, već ima za cilj usvajanje načela za odmeravanje i raspoznavanje reči i postupaka različitih vrsta ljudi. To je čoveku od koristi, jer na taj način ujedno može da se prema drugim ljudima ophodi korektno i u skladu s načelima, čime ostvaruje skladnu saradnju dok s drugima obavlja svoju dužnost. S druge strane, ako se oslanja isključivo na poznavanje samog sebe, čovek može da postigne samo ograničene rezultate. Dok stremite ka istini, ne smete da se fokusirate samo na poznavanje samog sebe. Morate takođe da se fokusirate na sprovođenje istine u delo da biste postigli efekat pokoravanja Bogu. Fokusiranjem na samo jedan aspekt, nikada nećete u potpunosti razumeti istinu ni zakoračiti u istina-stvarnost, kao što nećete ostvariti ni životni rast. To je otprilike isto kao da razumete isključivo reči i doktrine, pa nećete biti u stanju da spoznate Boga. Oni koji zaista razumeju istinu mogu sve da prozru. Ne samo što poznaju sami sebe, već raspoznaju i druge ljude i mogu da prozru sve vrste ljudi, događaja i stvari. Jedino na taj način, čovek svoju dužnost može da obavlja u skladu s merilima i da bude upotrebljen od strane Boga.

Kroz današnji razgovor o manifestacijama rđave naravi antihrista, do kojih ste dubljih i novijih uvida došli u pogledu rđave naravi? Recite nam nešto o tome. (Bože, danas me je najviše uznemirilo kad je Bog rekao da, ako se ponašamo kao antihristi i ako namerno opstruišemo i ometamo rad Božje kuće, znači da smo živi đavoli. Bog je govorio o određenim ljudima koji ne mogu da podnesu da iko bude bolji od njih, pa sam preispitao samog sebe i shvatio da imam posebno snažan takmičarski duh i da sa uznemirim kad vidim da je osoba s kojom obavljam dužnost u prednosti u odnosu na mene, pa stalno nastojim da je nadmašim. Osećam da je moje stanje slično stanju živih đavola koje je Bog razotkrio i vidim da je priroda te stvari ozbiljnija nego što sam zamišljao, a to me plaši. Tu stvar nikada nisam dublje razumeo, pa se sada osećam veoma uznemireno, kad vidim koliko je ova moja iskvarena narav zapravo ozbiljna.) Sada ste to prepoznali. Ljudske iskvarene naravi nisu tako jednostavne kao neko trenutno otkrovenje; one imaju svoj osnovni uzrok, a s njima su povezane i neke stvari zbog kojih ti je teško da ih odbaciš, koje te stalno kontrolišu, koje te teraju da pokazuješ toliku iskvarenost i zbog kojih ne možeš da se kontrolišeš. Ljudi ne mogu da objasne zašto su takvi i ne mogu to da kontrolišu – to su ljudske naravi. Kada je neko u stanju da jasno razume tu vrstu iskvarene naravi, to predstavlja jedan aspekt napretka. Kada je reč o toj vrsti iskvarene naravi, ako možete da potražite istinu i da prozrete njenu suštinu, ako možete da prihvatite Božji sud, kušnje i oplemenjivanje, i ako pritom možete da dostignete stanje u kojem primenjujete istinu i iskreno se pokoravate Bogu, onda je tu iskvarenu narav moguće promeniti – to znači da istinu počinjete da primenjujete na osnovu njenog razumevanja. Većini vas je sada veoma teško da se obuzdavate dok razotkrivate svoje iskvarene naravi, što znači da još niste počeli da primenjujete istinu; ono malo što postižete prilikom obavljanja svoje dužnosti uglavnom se zasniva na ličnom interesu, na sklonostima, pa čak i na plahovitosti, a sve to ima malo veze sa promenom naravi, zar ne? (Tako je.) Odlično, osećate se uzdrmano. Da li još neko želi nešto da kaže? (Saslušavši današnju Božju besedu, veoma sam se uznemirio. Nekada sam mislio da biti rđav znači govoriti prilično lažljivo, ne govoriti iskreno, stalno se pretvarati i obmanjivati druge ljude. Međutim, nakon što sam saslušao Boga, koji nam je pružio detaljnu analizu rđave naravi, ja sada znam da rđavost znači pružanje otpora i sukobljavanje sa istinom i sa pozitivnim stvarima, i znam da, ako se neko opire i sukobljava sa istinom i sa pozitivnim stvarima, znači da ima rđavu narav. Nekada je moje razumevanje rđave naravi bilo tako plitko, ali sada, nakon što sam čuo Božju besedu, imam jedno potpuno novo shvatanje. Nadalje, baš me je jako potreslo kada je Bog rekao da će kanadski tim za filmsku produkciju biti svrstan u grupu B tokom perioda od godinu dana. Stvarno sam bio šokiran kad sam to čuo, a iz načina na koji se Bog pozabavio tim problemom mogu da vidim pravednu narav Božju. Vidim da ni jedna jedina osoba u tom timu nije upražnjavala istinu, što je izazvalo ogromne opstrukcije u radu Božje kuće, zbog čega sam zaista pobesneo. U poslednje vreme, ljudi u našem timu bili su u sličnom stanju, to jest, nisu bili opterećeni bremenom naše dužnosti. Kad nam se obim posla smanjio u odnosu na prethodni period, nismo sačinili planove za obavljanje naše dužnosti, pa smo počeli da zabušavamo i da uludo provodimo dane. Slušajući današnju Božju besedu, shvatio sam da, ako neko ne upražnjava istinu ili ne teži napredovanju u svojoj dužnosti i ako istinu ne uzima zaozbiljno, Bog sa gnušanjem odbacuje takav stav prema obavljanju dužnosti. Takođe sam shvatio da moramo da cenimo vreme i mogućnost da obavljamo svoju dužnost. Ako ne cenimo svoju dužnost, kad budemo proćerdali vreme tokom kojeg je Bog čekao na nas i prilike koje nam je Bog pružio, Božji će se gnev sručiti na ljude, a onda će biti kasno za kajanje.) Čini se da je neophodno da neko izvrši određeni pritisak na vas, zar ne? (Tako je.) Odlično. Ovo je realan problem i stoga na vašim okupljanjima morate da razgovarate o tome kako da taj problem rešite. Morate u redovnim razmacima da razgovarate u zajedništvu, te da zatim donesete odgovarajuće zaključke i osmislite novi plan. Svaka osoba, uključujući i Mene, ima svoju misiju u ovom životu i, ako ne živimo za tu misiju, naši životi nisu ni vredni življenja. Ako u tome što živiš nema nikakve vrednosti, onda je tvoj život bezvredan. Zašto kažem da je bezvredan? Živećeš životom leša koji hoda; nećeš zaslužiti da živiš. Ako ne ispuniš svoje obaveze i ako ne ostvariš svoju misiju, ti onda ne zaslužuješ da uživaš u svemu što ti Bog daje. Šta to znači? To znači da ti Bog u svakom trenutku može oduzeti sve. Bog daje, Bog i uzima – tako stoje stvari. Zapravo, svako od ovde prisutnih ima neku misiju, samo što svi imate različite zadatke koje morate da obavite. Nevernici takođe imaju misiju. Njihova je misija da na ovom svetu budu mutivode i da prave nered u društvu, kako bi ljudima život bio sve bolniji i kako bi umirali usred katastrofa. Vaša je misija da sarađujete s Božjim delom, da širite Božje jevanđelje i novo delo, dok u isto vreme shvatate istinu i dostižete spasenje – to je nešto najradosnije. Ništa u ljudskoj istoriji nije radosnije ni srećnije od toga. Ništa nije važnije od toga; to je najveća stvar u životu i najveća stvar u ljudskoj istoriji. Ako odbaciš svoju misiju i ratosiljaš se svoje dužnosti i svojih obaveza, tvoj život neće imati nikakvu vrednost i za tebe život neće imati nikakvog smisla. Možda još uvek nisi umro i možda ćeš proživeti ostatak svog života na ovom svetu, ali za tebe taj život neće imati nikakav smisao ni vrednost. Recimo da postoji jedna osoba koja nikada nije čula za istinu ni za Božji put i druga osoba koja je nekada znala šta je Božji plan upravljanja i razumela Božji put, ali koja na kraju nije zadobila ni istinu ni život. Recite Mi, kad bi takve dve osobe živele na ovom svetu, da li bi se one, duboko u srcu, osećale isto? (Ne bi.) Nevernici ne znaju koja je njihova misija; oni nemaju osećaj za misiju. Ti znaš odakle potiče tvoja misija, znaš da je Bog Stvoritelj, Suveren nad svim stvarima, znaš da su ljudi od Boga potekli i da će se Bogu vratiti – znajući sve to, možeš li i dalje spokojno da živiš u ovom svetu? Možeš li i dalje bezbrižno da živiš kao kakav smetenjak? Ne možeš. Budući da ti je Bog poverio tu misiju, treba da na svojim plećima poneseš odgovornost za širenje jevanđelja, da drugima svedočiš o Bogu, da ispuniš sve obaveze koje čovek treba da ispuni, da istinu koju razumeš i svoje iskustveno svedočenje posvetiš koristi svih ljudi, i tada će Bog biti zadovoljan. Ljudi su, zapravo, jedino za to i sposobni. Dokle god možeš malo da patiš, da platiš neku cenu i da malo manje žudiš za komforom, moći ćeš to da postigneš. Na taj način, tvoj će se ishod razlikovati od ishoda nevernika i Bog će te drugačije odmeravati – a to je velika retkost! Bog ti daje taj blagoslov, a ukoliko ne umeš da ga ceniš, ti si onda nečuveno buntovan. Pošto si odabrao ovaj put vere u Boga, nemoj oko toga da se dvoumiš, već krajnje odlučno utišaj svoje srce i obavljaj dobro svoju dužnost. Nemoj posle da se kaješ. Čak i ako u ovom trenutku ne možeš da dostigneš Petrov rast, niti da učiniš pravedna dela kao Jov, barem se potrudi da svoju dužnost obaviš u skladu s merilom. Šta znači „obavljati svoju dužnost u skladu s merilom”? To znači obavljati dužnost u skladu sa istina-načelima i sa radnim aranžmanima Božje kuće, bez zabušavanja, bez ikakvih potajnih motiva i ništa ne skrivajući, nego tako što ćeš davati sve od sebe – na taj način ćeš svoju dužnost obavljati u skladu s merilom. Bog od ljudi ne traži mnogo, zar ne? (Tako je.) Da li se ovo može lako postići? Ovo je nešto što spada u domen ljudskosti i trebalo bi da možete to da postignete. Imate li još nekih pitanja? Ako nemate, ovim možemo da završimo naš današnji razgovor.

10. jul 2019. godine