Dodatak: Rešavanje nesporazuma vezanih za postupanje s jednom crkvom u Kanadi

Nešto neobično se dogodilo poslednji put kada smo se okupili. Šta je to bilo? (Radilo se o vođenju jedne kanadske crkve.) To je bilo pre mesec dana. Da li vam je to još sveže u sećanju? (Jeste.) Je li ova stvar jako uzburkala vaša osećanja? (Jeste.) Kada se pojave problemi sa određenim crkvama ili sa nekim ljudima, Ja donosim odluku na osnovu datih okolnosti i rešavam ih u skladu sa načelima. To je u osnovi bio slučaj kada sam rešavao pitanje kanadske crkve. Pa, recite Mi, zašto sam tu stvar rešio tako kako sam je rešio kada se antihrist pojavio u kanadskoj crkvi i naveo ljude na pogrešan put? Šta mislite o tome? Izgleda da je neke to uplašilo. Zašto ih je uplašilo? Neki ljudi kažu: „Rešavanju ovog pitanja se pristupilo na tako grub način. Je li bilo baš tako ozbiljno? Kako je to moglo da se reši na taj način? Da li se postupilo u skladu sa načelima? Nije li to rešeno iz trenutnog hira? Kakve će biti posledice takvog postupanja? Je li ono što su ti ljudi uradili zaista bilo tako ozbiljno? Na temelju onoga što se od ljudi tamo tražilo, kao i njihovog stava, izjava i informacija koje su izneli, čini se da nije trebalo tako oštro postupiti, zar ne?” Tako neki misle. Ima drugih koji kažu: „Možda je Bog imao Svoje razloge i ideje da tako postupi.” Koje su to tačno ideje? Da li je postojala ikakva prvobitna namera ili razlog da se stvar rešava na taj način? Je li bilo razumno tako postupiti s tim ljudima? (Da.) Svi vi kažete da je to bilo razumno, pa hajde danas da razgovaramo o tome i da vidimo tačno zašto je bilo razumno tako postupiti, da vidimo šta vi tačno mislite o ovome, kako će to uticati na vas u budućnosti, da li su vaše ideje o tome ispravne ili pogrešne, i da li ima nečeg pogrešnog ili iskrivljenog u vašim idejama. Ako se uvek suzdržavate, grizete za jezik i ne izražavate se, ako ste stalno neprijateljski nastrojeni, onda problemi nikada neće biti rešeni na najbolji način, i zato moramo postići konsenzus. Koja su načela za postizanje konsenzusa? Ako vi niste u stanju da prihvatite odluku koju Sam doneo, a imate ideje i predstave o tome, osećate otpor, pa čak i gajite nesporazume u vezi s tim, pa se pojave pitanja ili loše ideje, šta nam je onda činiti? Treba da popričamo o tome. Ako imamo različita mišljenja, onda među nama nema konsenzusa. Kako onda da postignemo konsenzus? Da li je u redu da tražimo zajednički jezik, a da i dalje zadržimo razlike? Ako neke nesuglasice rešimo kompromisom, ako malo Ja popustim, a malo vi, da li bi to bilo u redu? Jasno je da to nije u redu. Ovo nije način da se postigne usklađenost. Dakle, ako želimo da postignemo konsenzus i da dođemo do zajedničkog razumevanja i do odluke po ovom pitanju, kako to da uradimo? Vi morate tragati za istinom, težiti istini i nastojati da razumete istinu, a neophodno je da Ja svima objasnim celu priču i da je razjasnim. Niko ne treba da gaji bilo kakve nesporazume oko toga u svom srcu. Na taj način ćemo doći do zajedničkog stava po ovom pitanju, a onda smo s tim završili. Ako naiđem na sličan problem u budućnosti, možda ću ga rešiti na isti način, a možda ga i neću rešavati na ovaj način, već na neki drugi. Dakle, šta bi trebalo da izvučete iz svega ovoga? (Trebalo bi da naučimo kako da tragamo za istinom i da razumemo zašto je Bog tako rešio stvar.) Spomenuli ste dva aspekta, odlično. Ima li ih još? (Trebalo bi da se trudimo da razumemo načela Božjeg delovanja kako ne bismo uvredili Božju narav. Ovo je upozorenje za nas.) Ovo je još jedan aspekt.

Da bismo jasno objasnili vođenje kanadske crkve, moramo krenuti iz početka. Od čega da počnemo? Počećemo od trenutka kada su ovi ljudi napustili Kinu. Da li idemo predaleko u prošlost? Možda mislite da je to smešno, a u stvari, s time se nije šaliti. Da li je ovo slučaj naplate starih računa? Ne, nije. Kada budete čuli Moje razloge, znaćete zašto počinjem odatle. Ostavljajući po strani pitanje da li svako ko dođe u inostranstvo dolazi sa nalogom, misijom i nekom odgovornošću, počećemo sa manjim problemom – da li je slučajno da svaka osoba može da napusti Kinu? (Nije.) To se ne dešava slučajno. Tokom čitavog puta, od tvoje odlučnosti i spremnosti da zarad vršenja dužnosti napustiš Kinu pa sve do dolaska u inostranstvo, pored tvoje saradljivosti, reci mi, ko određuje da li možeš nesmetano da napustiš Kinu? (Bog.) Tako je. To ne određuju tvoje društvene veze, ni suma novca koju imaš, niti sređivanje svih formalnosti – svi koji dolaze u inostranstvo treba da imaju zajedničko razumevanje i iskustvo. Šta svi oni doživljavaju? Bog suvereno vlada nad tim da li neko može glatko da napusti Kinu. To nema nikakve veze sa stepenom sposobnosti tih ljudi niti sa pitanjem da li oni poseduju neku veliku stručnost. To nije samo prelazak iz jedne regije u drugu u nekoj zemlji; u pitanju je napuštanje vlastite zemlje koje zahteva mnogo komplikovanih formalnosti. Administrativne formalnosti za napuštanje Kine nisu tako lako rešive, naročito u ovom dobu sumanutog ugnjetavanja od strane velikog crvenog zmaja, u dobu progona vernika i pomnog praćenja svakog od njih. Dakle, neometano stizanje ovih ljudi u inostranstvo bilo je u potpunosti pod Božijim suverenitetom i to pokazuje Božju svemoć. Ko može da napusti Kinu, da li se formalnosti odvijaju glatko ili ne i koliko je vremena potrebno za njihovo rešavanje – sve to određuje Bog, a Božja ruka je ta koja orkestrira i organizuje sve ovo. Ne verovati ili ne priznati ovo je neprihvatljivo – to su činjenice. Taj problem se rešava uz ljudsku saradnju i Božji suverenitet. Ako smo doneli odluku da napustiš Kinu, ko je to omogućio? (Bog.) Bog je to učinio. Ljudi nemaju čime da se hvale; oni treba da zahvale Bogu. Dakle, šta treba da uradiš? (Da uložimo napore u vršenje svoje dužnosti.) Trebalo bi da uložite napore u vršenje svoje dužnosti i to sa usredsređenim umom. Kada sve sagledamo, možemo li doneti konačnu odluku i reći da je tvoje napuštanje Kine, da bi vršio svoju dužnost, zavisilo od Božjih uređenja i vođstva, a ne od tvojih sposobnosti? (Da, možemo.) Neki ljudi kažu: „Kako nije zavisilo od moje sposobnosti? Jeste da sam imao Božje vođstvo, ali čak i da me Bog nije vodio, napuštanje Kine ne bi bilo teško jer sam diplomirao i položio TEM8 test za engleski, pa polaganje TOEFL ispita ne bi bio problem.” Vrlo malo ljudi je u takvoj poziciji. Na primer, neki su bogati i mogu da emigriraju uz investitorsku vizu, ali takvi slučajevi su retki. Dakle, da li ovi ljudi koji napuštaju Kinu to čine pod Božjim suverenitetom i uz Njegovu dozvolu? Da. Nećemo ulaziti u pojedinačne slučajeve; govorićemo samo o onima koji mogu da napuste Kinu i koji kasnije dolaze da iskreno vrše svoju dužnost. Ovo nije u potpunosti rezultat njihovih sopstvenih namera. Jedan aspekt napuštanja Kine jeste da imaš misiju, dok je drugi aspekt u tome što si Kinu napustio pod Božjim vođstvom. Sa ove tačke gledišta, iz kog razloga ste napustili Kinu? (Da vršimo našu dužnost.) Bez obzira na to koliko dugo traje procedura u ranim fazama, koliko se daš ili kako Bog suvereno vlada nad tim, u svakom slučaju, pošto možeš da napustiš Kinu i vršiš svoju dužnost u Božjoj kući, možemo sa sigurnošću reći da imaš misiju u inostranstvu. Ti nosiš odgovornost i teško breme, a tvoj cilj dolaska u inostranstvo treba da bude vrlo jasan. Prvo, ti nisi imigrant koji je došao u inostranstvo da uživa u životu; drugo, ti nisi došao u inostranstvo tražeći sredstva za život; treće, ti nisi došao u inostranstvo tražeći drugačiji način života; i četvrto, ti nisi došao u inostranstvo da bi vodio dobar život. Zar nije tako? Ti nisi došao u inostranstvo idući za svetom; ti si došao sa misijom i po Božjem nalogu da vršiš svoju dužnost. Sa ove tačke gledišta, šta bi trebalo da bude tvoj glavni prioritet kada dođeš u inostranstvo? (Da vršimo našu dužnost.) Tvoj glavni prioritet jeste da dođeš u Božju kuću, da nađeš svoje mesto i da svoju dužnost vršiš na prizeman i pristojan način, u skladu sa uređenjem Božje kuće. Zar nije tako? (Da, jeste.) Tako je. Uostalom, ti nisi došao u inostranstvo zato što ti je neko pretio ili te kidnapovao – došao si svojevoljno. S kojeg god aspekta da gledaš, ti si došao u inostranstvo da vršiš svoju dužnost. To je tačno, zar ne? Da li su za ljude ovo visoki zahtevi? (Nisu.) Ovo nisu ni visoki ni preterani zahtevi. Nisu nerazumni. Sada, na osnovu onoga što sam upravo rekao, kako treba da se ophodiš prema svojoj dužnosti i kako treba da ispuniš nalog koji ti je Bog poverio? Treba li da razmišljaš o tim stvarima? Prvo što treba da uradiš jeste da pomisliš: „Ja više nisam obična osoba, sada nosim na leđima breme. Kakvo breme? Nalog, breme koje mi je Bog poverio. Bog me je vodio da dođem u inostranstvo i moje je da ispunim odgovornosti i obaveze koje stvoreno biće treba da ispuni u širenju Božjeg jevanđelja – to je moja dužnost. Kao prvo, treba da razmislim o tome koju dužnost mogu da obavljam, a kao drugo, treba da razmislim o tome kako da je dobro izvršim kako se ne bi dogodilo da ne živim shodno Božjem suverenitetu nada mnom i onome što je On uredio za mene.” Zar ne treba tako da razmišljate? Je li ovo razmišljanje preterano? Da li je laž? Ne, nije. To je nešto o čemu treba da razmišlja neko ko je razuman i ko poseduje ljudskost i savest. Ako neki ljudi kažu: „Nakon što sam došao u inostranstvo, otkrio sam da nije onako kako sam mislio da će biti i kajem se što sam došao”, kakva su stvorenja ti ljudi? Oni koji nemaju nimalo ljudskosti i čija je vera narušena. Ipak, većina ljudi koji dolaze u inostranstvo spremna je da se baci na obavljanje svoje dužnosti. Toliko o tome. Hajde sada da povežemo ovo o čemu pričamo sa slučajem kanadske crkve. Ljudi u kanadskoj crkvi nisu izuzeti od ovoga. Da li su slučajno otišli u Kanadu? To nije bilo slučajno, bilo je neminovno. Zašto kažem da je to bilo neminovno? Kažem to zato što je Bog odavno odredio koji ljudi će u koju zemlju, a tom „neminovnošću” je suvereno vladao Bog. Kada Bog suvereno odredi da treba da odeš u neku zemlju, onda se to i dogodi. Ljudi u kanadskoj crkvi su takođe imali misiju i došli su u inostranstvo pod Božjim uređenjem i suverenitetom. Bog ih je vodio u Kanadu, a crkva ih je, na osnovu njihovih talenata, profesionalnih veština, snaga i tako dalje, rasporedila na različita radna mesta i dozvolila im da obavljaju svoju dužnost. Od samog početka, oni su svoju dužnost izvršavali pomalo kruto. Pod „kruto” ne mislim da su bili uzdržani i spori, već da nisu stremili ka istini iako je većina njih došla da vrši svoju dužnost. Zašto kažem da nisu stremili ka istini? Kada su nailazili na probleme, nisu tragali za istinom i nisu tragali za načelima u svojim postupcima. Ponekad, kada bi Višnji za njih nešto organizovao ili im rekao da nešto urade, oni su bili suzdržani – s tim stavom su došli da obavljaju svoju dužnost. Nastavili su da se ponašaju ovako površno, pa im je obavljanje dužnosti zapalo u vrlo loše stanje, u totalni nered. Kod ovih ljudi nije bilo ničeg dobrog u crkvenom životu niti u život-ulasku, učinak njihove dužnosti je bio loš, nije bilo stvarnosti u njihovoj besedi o istini, i uopšte nisu raspoznavali lažne vođe i antihriste – nije bilo ničeg dobrog u bilo čemu što su radili. Kako je vreme prolazilo, pojavio se antihrist po imenu Jan, i oni su postali jedno sa ovim antihristom. Šta znači „postali su jedno”? Ovaj antihrist je bio još mladić, star 26 godina, koji je dve i po godine radio u crkvi. Za to vreme, privukao je mnoge sestre, možda čak deset njih. Neke među njima su mu se svidele, a neke ne, pa je njih ignorisao, a opet, svi su obožavali ovog antihrista. Dve i po godine pre toga, ljudi u kanadskoj crkvi nisu puno radili na obavljaju svojih dužnosti i zapali su u stanje beživotne tromosti. Koji god posao da im Višnji organizuje, oni su se prema njemu odnosili površno i suzdržano, pa ih je sprovođenje posla stalo velikog truda. Nakon što ih je Višnji orezao, oni su postali bezvoljni, zapali su u loše raspoloženje, retko su komunicirali sa Višnjim, i imali su izrazito malodušan stav prema poslu. Nakon što je antihrist po imenu Jan postao starešina, njihova situacija se pogoršavala iz dana u dan, a većina njih je otaljavala svoje dane. Zašto su uspeli da dođu do te faze otaljavanja? S čime je ovo bilo povezano? Objektivan uzrok bi mogao biti povezan sa starešinama. Bili su bez dobrih starešina, niko od njihovih starešina nije stremio ka istini, već je negovao međuljudske odnose i bavio se nepoštenim aktivnostima. A šta je bio subjektivni uzrok? Taj da niko od njih nije stremio ka istini. Da li je lako grupi ljudi, koja ne stremi ka istini, da odano i na način koji odgovara zahtevima obavljaja svoju dužnost? (Nije.) Ali, da li je grupi ljudi koja prosto ne stremi ka istini, i uz njih nekim bezvernicima, lako da se upuste u nepoštene radnje, da budu površni i da se suprotstave Višnjem? (Jeste.) A lako je i da grupa takvih ljudi propadne i da se degeneriše u nevernike? To je tako lako, a to je bio put kojim su išli. Pod izgovorom da vrše svoje dužnosti, jeli su hranu Božje kuće, živeli u smeštaju koji je pripadao Božjoj kući i Božja kuća ih je izdržavala. Na prevaru su uzimali hranu i piće Božje kuće, a ipak su se radovali ulasku u carstvo nebesko i primanju nagrada – živeli su tako, oslanjajući se na lukavstvo. Kada je antihrist poremetio crkveni rad, niko od njih nije prijavio bilo kakav problem Višnjem. Samo je jedna žena prijavila problem lažnom starešini, a rezultat toga je bio da stvar nije rešena. Ostali su bili slepi; mnoštvo problema se naočigled javljalo u crkvi, a oni ih nisu prijavili. Radni aranžmani Božje kuće jasno navode načela za zamenu starešina i delatnika, ali niko nije obraćao pažnju na njih, već su samo otaljavali svoje dane zajedno sa tim antihristom. Među ovim bezvernicima, na jednoj strani spektra nalazili su se oni koji su verovali u Boga više od 20 godina, a na drugoj, oni koji su verovali najmanje pet godina – ipak niko nije prijavio ove probleme. A šta je bilo još gore od toga? Bilo je mnogo žena među vođama timova, kao i među zamenicima vođa timova, koje su flertovale sa ovim antihristom i međusobno se nadmetale za njegovu pažnju. Kada muškarac i žena počnu da se zabavljaju, odrasli i stariji ljudi to mogu da primete na prvi pogled. Svi su ljudi osetljivi na pitanje odnosa između muškaraca i žena i dovoljan je samo jedan pogled da vide šta se tu dešava. Međutim, niko to nije prijavio, niko nije ustao da ih osudi ili razotkrije, i niko nije mogao da ih prepozna. Da li je neko istupio i, videvši da je to banda koju predvodi antihrist, rekao sebi: „Ne mogu da vas sledim. Ovo moram da prijavim višem rukovodstvu da vas smene, ili da organizujem braću i sestre sa osećajem pravde da vas isteraju”? Ne, niko to nije uradio. Niko to nije prijavio, sve do trenutka kada je ovaj problem otkriven. Kakva su stvorenja bili ti ljudi? Da li su to bili istinski vernici u Boga? Jesu li bili tragaoci za istinom? (Ne.) Da li su ljudi kojima se tako velika stvar dogodila pred nosom, a da toga nisu bili svesni, ljudi koji nisu stremili ka istini, mogli dobro da izvršavaju svoju dužnost? Kakav je bio njihov stav prema vlastitoj dužnosti? Oni su očigledno bili samo lezilebovići koji su iz dana u dan živeli na tuđ račun. Verovali su da u Božjoj kući lako mogu gurati traljavo dalje, da niko ne sme da progovori ni reč ako primeti problem, da niko nikoga ne sme da uvredi, a ako neko uvredi „gazdu”, to bi bilo strašno, a posledice loše. Ako se plašiš da uvrediš ljude i ne usuđuješ se da to učiniš, da li se usuđuješ da uvrediš Boga? Da li će posledice po tebe biti dobre ako uvrediš Boga? Kako će Bog postupiti s tobom? Neće li biti posledica? (Da, biće.) Biće posledica. To što su se plašili da ikoga uvrede nije, naravno, bio glavni faktor. Glavni faktor je bio to što su oni bili rđavi ljudi koji nisu nimalo voleli istinu. Pored toga što nisu stremili ka istini, oni su učinili i mnoge gluposti. Nije bilo mnogo ljudi u kanadskoj crkvi, ali su imali mnogo suludih ambicija. Obavljanje dužnosti očigledno nije imalo učinka, ali su oni ipak želeli da prošire obim posla, pa su se bavili kupovinom nekretnina, da bi na kraju uzalud dali depozit za neku nekretninu. Sada je većina ovih ljudi stavljena u izolaciju. Recite Mi, kakva su stvorenja ova gomila judi? Nisu li oni gomila zveri i bednika? Jasno, oni su ništa, a ipak su proćerdali ovakva dobročinstva. Niko nije štitio interese Božje kuće, niko nije imao osećaj za pravdu – oni su obična gomila demona! Ovo je da čovek pobesni!

U kanadskoj crkvi nije bilo mnogo ljudi, samo nekoliko stotina. Nisu ulagali mnogo truda u obavljanje svoje dužnosti, bili su nemarni u svojoj dužnosti i formirali su klike. Svi su samo otaljavali svoje dane. Zar to nije da čovek pobesni? Bili su neefikasni u radu i nisu napredovali, svi su kovali planove jedni protiv drugih i nisu skladno radili zajedno. Starešine su se upuštale u nepoštene radnje sa određenim osobama, i niko nije imao osećaj hitnosti, niko se nije naljutio, i niko nije bio tužan zbog toga. Niko se nije molio po ovom pitanju, niko nije tragao sa Višnjim niti je od Višnjeg zatražio pomoć. Niko to nije uradio, i niko se nije oglasio da kaže: „Nije u redu da na ovaj način obavljamo svoju dužnost. Ova dužnost koju obavljamo naš je Bogom dani nalog, a Boga ne smemo izneveriti!” Ništa im nije nedostajalo; imali su dovoljno ljudi, imali su dovoljno opreme. Šta im je nedostajalo? Nedostajali su im dobri ljudi. Niko nije imao osećaj tereta prema crkvenom radu, niti je iko mogao da zaštiti delo Božje kuće, da ustane i progovori, ili da u zajedništvu razgovara na temu istine o rasuđivanju, tako da svi mogu da se dignu i prepoznaju i razotkriju lažne vođe i antihriste. Niko to nije učinio. Da li je to bilo zato što su ovi nesretnici bili slepi i nisu videli šta se dešava, ili zato što su bili zbunjeni zbog nedostatka kova i poodmaklih godina? (Ni jedno ni drugo.) Nije bilo ni jedno ni drugo. Dakle, kakvo je bilo pravo stanje stvari? Svi su bili zajedno sa antihristom, svi su se međusobno štitili i jedni drugima ljubili čizme, niko nikoga nije razotkrivao, već su se svi družili u toj jazbini demona. Da li su ikada razmišljali o svojoj dužnosti ili o Božjem nalogu? (Nisu.) Hteli su samo da traljavo guraju dalje bez ikakvog osećaja samoprekora. Kakav je to fenomen kada nemaš osećaj samoprekora? Reč je o tome da Sveti Duh nije radio na njima i da ih je Bog napustio. Postoji još jedno objašnjenje za to što ih je Bog napustio, a to je da su se, zbog njihovog odnosa prema dužnosti i odnosa prema istini i Bogu, kao i zbog njihovih misli, smučili Bogu i više nisu zasluživali da obavljaju tu dužnost. Zato se kod njih nije video prekor, disciplina niti buđenje savesti, a pogotovo nisu primili nikakvo prosvećenje ili prosvetljenje, nikakvo orezivanje, osudu ili grdnju. Te stvari su im bile nebitne, svi su bili otupeli, i nisu se razlikovali od đavola. Oni su godinama slušali propovedi u Božjoj kući, a takođe su slušali i propovedi o prepoznavanju antihrista i propovedi o tome kako da svoju dužnost obavljaju prema standardima, a da li su za to vreme tragali za istinom i prihvatili je? Da li su prepoznali antihriste? Da li su vodili bilo kakvu debatu o različitim manifestacijama antihrista? Ne, nisu. Da jesu, onda bi sigurno među njima postojala manjina koja je mogla ustati, raskrinkati i prijaviti antihrista, i stvari ne bi postale tako loše kao što jesu. Oni su bili samo gomila smetenih i beskorisnih ljudi! U skladu sa njihovom stvarnom situacijom, sa njihovim ponašanjem i grupom u koju su svrstani, Ja sam ih proterao u Grupu B na jedan period izolacije i promišljanja. Je li bilo preterano od Mene da na ovaj način rešim problem? (Nije.) Ne, uopšte nije bilo preterano. A ako nije bilo preterano, zar se onda ne može smatrati savršeno ispravnim? To je urađeno da bi im se dala bar neka šansa. Kakva šansa? Ako zaista imaju bar malo ljudskosti i savesti, ako mogu da se pokaju i da promene kurs, onda će imati priliku da se vrate u crkvu. Ako nemaju čak ni želju da se pokaju, onda će jednostavno biti izolovani do kraja života, pa čak i izbačeni iz crkve. Tako je, kako je. Nisu odmah izbačeni da bi im se dala prilika da se pokaju. Možda će reći: „Uradili smo lošu stvar, a Ti si se naljutio i izolovao nas. Dakle, iako nismo zaslužili nikakve pohvale za naše nekadašnje obavljanje dužnosti, svakako smo patili zbog toga. Zašto Ti to ne vidiš?” Ali, zapravo, to što su u izolaciji, pokazuje dovoljnu popustljivost jer je, na osnovu njihovih postupaka i ponašanja, trebalo da budu izbačeni. Pogledajte samo kakav stav imaju – oni su u takvoj opasnosti! Prema tome, kako treba da se reši ova stvar? Svoj pristup moram da podelim u dve faze: prva faza je da ih izolujem, a druga faza je da postupim onako kako smatram da treba na osnovu njihove situacije tokom trajanja izolacije i na osnovu njihovog individualnog ponašanja, te da odlučim da li da ih zadržim u crkvi ili da ih izbacim. Zar se ovim ne pokazuje dovoljna popustljivost prema njima?

Ti ljudi u kanadskoj crkvi uradili su toliko loših stvari da je to što su bili izolovani shodno svom ponašanju pokazalo veliku popustljivost. Zašto onda neki ljudi još uvek imaju svoje ideje o tome kako je stvar rešena? Neki kažu: „Možda je Tvoje rešenje za ovaj slučaj bilo ispravno, ali još uvek postoji mali problem. Ti ljudi u kanadskoj crkvi su to sami na sebe natovarili i dobili su šta su zaslužili, pa ipak, zar ih Ti svojim postupkom ne kažnjavaš strogo da bi dao primer drugima?” Da li je ovo ispravno shvatanje? (Nije.) Čuo sam neke ljude kako kažu: „Ovo je pravi način da se to reši. Treba da ih strogo kazniš da bi dao primer drugima, da posluže kao upozorenje drugima i da pokažeš snagu kako bi drugima poslao poruku.” Zar to nije nešto što bi nevernik rekao? Takvo gledište bi imao nevernik. Možda još uvek niste u stanju da proniknete u suštinu ovog problema pa zato i dalje izražavate gledište nevernika. Zar ne mislite da je pomalo odvratno da neko to kaže? Ako koristite takve reči da biste objasnili ovu situaciju, onda promašujete poentu, jer se ovde ne radi o tome. Dakle, kako biste opisali način na koji Sam rešio tu stvar? (Ti si postupio po načelima.) Tako je, postupio sam po načelima; to je realna tvrdnja. Još neko? Nisu li sami krivi za ovo? (Jesu.) A koji je najjednostavniji način da se ovo opiše? (Dobili su šta su zaslužili.) Tako je, na osnovu toga kako su se ponašali, dobili su šta su zaslužili i sami su krivi. Bog deluje u skladu sa istina-načelima; On sprovodi odmazdu nad ljudima u skladu sa njihovim ponašanjem. Štaviše, ljudi treba da snose posledice za svoja dela, a kada rade stvari koje su pogrešne, treba ih kazniti – to je prikladno. Bog traži odmazdu nad ljudima u skladu sa njihovim ponašanjem; ovo je odmazda nad ljudima u kanadskoj crkvi i, da upotrebimo sadašnji rečnik, sa njima se postupilo u skladu sa načelima. Recite Mi, šta od ovoga što Sam razotkrio o njima nisu činjenice? Koje od Mojih analiza i definicija ovih stvari, koje od Mojih klasifikacija ovih stvari nisu činjenice? Sve su to činjenice. Dakle, odmazda se sprovodi nad njima u skladu sa ovim manifestacijama i u skladu sa njihovim postupcima i ponašanjem – šta je loše u tome? Dakle, pokazivanje snage da bi se poslala poruka drugima, strogo kažnjavanje ljudi da bi se dao primer drugima i da bi poslužili kao upozorenje drugima – da li je priroda ovih postupaka istovetna načinu na koji sam postupio sa kanadskom crkvom? (Nije.) Zašto onda strogo kažnjavati ljude da bi se dao primer drugima? Kakva je priroda toga? Strogo kažnjavanje ljudi da bi se dao primer drugima, da bi poslužili kao upozorenje drugima i pokazivanje snage da bi se drugima poslala poruka – priroda ova tri postupka u osnovi je ista. Kakva je to priroda? To je postupak vladara ili nekog moćnog čoveka koji u određenoj situaciji čini nešto što je po njegovom mišljenju neophodno kako bi uspostavio autoritet, a zatim ga koristi za zastrašivanje drugih. To se zove strogo kažnjavanje ljudi da bi se dao primer drugima. Šta bi mogao da bude cilj takvog njihovog postupanja? Da nateraju druge da budu poslušni, da ih se boje i da se osećaju zastrašeno, da pred njima ne čine ništa nepromišljeno i da pred njima ne rade šta im je volja. Da li bi to bilo u skladu sa načelima? (Ne.) Zašto kažete da to ne bi bilo u skladu sa načelima? Vladar bi imao svoj motiv da deluje, a njegov motiv bi bio da učvrsti svoj režim i da zaštiti svoju vlast. Želeo bi da napravi galamu oko toga i to bi bila priroda njegovog čina. Pitanje postupanja s kanadskom crkvom bilo je zasnovano na istina-načelima, a ne na sotonskim filozofijama nevernika. Antihrist je zaveo ljude, prekidao je i ometao crkveni rad, okrenuo je crkvu naopačke, a većina ljudi je i dalje govorila u njegovu odbranu – priroda njihovih postupaka je zaista odvratna! Kada su već tako otaljavali posao, za njih bi bilo bolje da su napustili crkvu i otišli da žive svojim životom. Tada barem resursi Božje kuće ne bi bili protraćeni, a to bi bila dobra stvar. A da li su oni to uradili? Njihova savest nije imala tu svest, i oni su protraćili finansijska i materijalna sredstva Božje kuće, nisu se trudili da izvrše svoju dužnost, bili su u savezu sa antihristom i činili zlo zajedno sa njim – priroda ovih postupaka je veoma ozbiljna! Božja kuća je prema njima postupila na ovaj način da ih natera da razmišljaju i spoznaju sebe, da uvide da treba da promene kurs i da se pokaju, i da je to za njihovo dobro. Da se niko njima nije pozabavio, možda bi za godinu dana svi izdali Boga i vratili se u svet. Na sreću, oni su bili izolovani i njihov slučaj je rešen na vreme, što je sprečilo da još veći broj ljudi čini zlo i da crkveni rad pretrpi još veći gubitak. Da li se oni time spasavaju ili isključuju? (Spasavaju se.) Oni se zapravo spasavaju. To je učinjeno da im se pomogne, da se upozore, da im se pozvoni na uzbunu, da im se kaže da nije u redu da tako postupaju, te da će, ako nastave tim putem, doživeti propast i uništenje i izgubiti svaku nadu da će postići spasenje. Ako budu mogli ovo da shvate, onda još uvek ima nade za njih. Ako ne mogu ni to da shvate, već nastave da se osećaju malodušno, da se degenerišu i padaju u očaj, da se suprotstavljaju Višnjem i u negativnom raspoloženju daju oduška svojim predstavama, onda će biti u nevolji. Šta im vi želite? (Da se pokaju.) Vi svi želite da im bude dobro i da se pokaju. A šta im Ja želim? Da li Ja želim da se ne pokaju, pa da ih sve očistim, da crkvi bude bolje bez ovih ljudi? Da li to želim? (Ne.) Ne, to nije ono što želim. Želim da im bude dobro i da se pokaju, da se nakon pokajanja vrate u Božju kuću i da više ne obavljaju svoju dužnost kao ranije. Kako ide taj stih? „Neka se svako odvrati od svoga zlog puta i od nasilja koje je činio” (Knjiga proroka Jone 3:8). Što se njih tiče, ako mogu da ostvare ovakav ishod, onda će to biti uspomena koja se ne može izbrisati dokle god su živi, kao i izvanredno iskustvo za njih. To će postati jedan divan događaj. A to zavisi od njihovih pojedinačnih težnji.

Nakon što je rešen problem antihrista u kanadskoj crkvi, neki su pomislili: „Ovi ljudi su godinama obavljali svoju dužnost, a ipak su izolovani jer se antihrist pojavio i uneo pometnju.” Imaju osećaj da su u krizi, pa misle: „Oh, ovo je prvi put da vidim da se Bog ljuti i da proklinje ljude. Čak ni antihristovi saradnici, saučesnici i sledbenici nisu bili pošteđeni. Bog zaista ne mari za bilo čija osećanja! Obično se kaže da Bog voli čoveka i da je milostiv prema njemu, ali Njegov gnev je ovoga puta zaista nepodnošljiv!” Počinju da osećaju nelagodu u srcu. Recite Mi, da li je ispravno da ljudi razmišljaju na ovaj način? (Nije.) Zašto nije? Kako ljudi treba da pristupe ovoj stvari? Koliko godina već slušate propovedi? Zar nije prošlo najmanje pet godina? I zar ne bi trebalo da budemo u stanju da postignemo saglasje po mnogim pitanjima, posebno u određenim slučajevima kada su načela relativno jasna? (Da.) Šta znači „saglasje”? To je neka vrsta prećutnog razumevanja. Ja radim nešto a da vam ne kažem razlog zašto, a vi dobro znate zašto, u stanju ste da to razumete, prihvatite i shvatite sa pozitivne strane – to je prećutno razumevanje. Kako dolazi do tog prećutnog razumevanja? Recimo da ste slušali mnoge propovedi, postigli određeni nivo razumevanja istine i da smo se bolje upoznali. Objasnio sam vam mnoge stvari i izneo vam Svoje stavove, Svoje ideje, Svoja načela delovanja, kao i stvari koje treba da razumete i uradite. Rekao sam vam sve ove stvari i kakvi su Moji stavovi, a vi ste onda prihvatili Moje stavove i pristupili stvarima, svojoj dužnosti, veri, životu i drugim ljudima u skladu sa Mojim stavovima. Neće li tada prećutno razumevanje među nama sve više da raste? (Hoće.) Dakle, da li smo postigli ovu vrstu prećutnog razumevanja u pogledu postupanja sa kanadskom crkvom? Da nisam objasnio stvar ovako kako činim, na šta bi se svelo naše prećutno razumevanje? „Strogo kažnjavanje ljudi da bi se dao primer drugima” i „Strogo kažnjavanje ljudi da bi poslužili kao upozorenje drugima.” – je li ovo naše prećutno razumevanje? (Nije.) Ti ljudi su godinama slušali propovedi, pa kako je Moje preduzimanje ovih koraka moglo da izazove takvu reakciju? Recite Mi, kako sam se osećao dok sam slušao kako iznose takve stavove? Osećao sam koliko je tragično to što ljudi mogu da govore takve stvari! Pitam te: „Da li je trebalo tako da se osećam?” (Da.) Zašto to kažeš? Takvi iskazi, takvo gledište, takvo razumevanje i takvo shvatanje nije trebalo da postoje niti da se pojave. Sada su se pojavili i prevazišli su Moja očekivanja. Toliko su daleko od Moje procene i očekivanja da se stidim zbog ovog slučaja! Neko će reći: „Je li to tako ozbiljno? Zar ne praviš veliku stvar ni od čega?” Da vam kažem, ovo nije velika stvar, ali nije ni sitnica. Od onog dana kada počneš da veruješ u Boga, kada priznaš da je Bog tvoj Bog i tvoj Gospod, kada želiš da jedeš i piješ Božje reči, da Ga slediš, prihvatiš Njegove orkestracije i uređenja, i pokoriš se svemu što Bog traži od tebe, od tog dana si uspostavio odnos sa Bogom. Jednom kada uspostaviš ovaj odnos, između tebe i Boga postoji jedan problem od izuzetne važnosti. Kakav je to problem? Problem je sledeći: ako ne možeš da prihvatiš stvari koje Bog čini niti način na koji se Bog ponaša, ako ne možeš da razumeš ove stvari i ne možeš da preuzmeš inicijativu da tragaš i da ih shvatiš, onda će tvoj odnos sa Bogom biti u krizi u svakom trenutku. A šta ovo krizno stanje znači? Bez obzira na to koliko Božjih reči jedeš i piješ, bez obzira na to kako planiraš da se pokoriš Bogu, sve dok je ovo krizno stanje prisutno, čak i na jedan dan, to što želiš da slediš Boga, kao i tvoja želja da prihvatiš Božje spasenje mogu biti uništeni, mogu postati neodrživi i mogu postati samo fantazija. Zašto ovo govorim? Sve dok tvoj odnos sa Bogom nije normalan i dok postoji ovo krizno stanje, da li ćeš moći da održavaš normalan odnos sa Bogom? Kakav ćeš onda odnos imati sa Bogom? Da li će to biti odnos usklađenosti sa Bogom? Porodični odnos ili odnos između kolega? Kakav će tačno biti taj odnos? Sve dok je tvoj odnos sa Bogom u kriznom stanju, ti ćeš biti kadar da u bilo kom trenutku i na bilo kom mestu osuđuješ i pogrešno razumeš Božja dela i ponašanje, pa čak i da se suprotstaviš i da odbiješ da prihvatiš ono što Bog čini. Zar tada ne bi bio u opasnosti? Kako se dolazi do ove opasnosti? Tako što ne poznaješ Boga. Nećemo govoriti iz pozitivnog, već iz negativnog ugla. Na primer, ti uvek vidiš Boga na određeni način i misliš da je Bog kralj na zemlji, najvažniji zvaničnik, vrhovna ličnost koja ima vlast na zemlji. Ti u glavi uvek misliš da je Bog neko ko je na takvoj poziciji, pa sudeći po tome, kakvo će tvoje gledište biti po pitanju stvari koje Bog čini i govori? Dozvolite Mi da vam dam nekoliko primera i onda ćete možda razumeti na koje gledište mislim. U svetu postoji izreka: „Kraljevi i medvedi često zabrinu svoje čuvare.” Dakle, ima li ljudi koji ovu izreku primenjuju na svoj odnos sa Bogom? (Da.) Ima takvih ljudi i mnogi imaju takvo gledište o Bogu. Zatim, tu je izreka koju smo ranije pomenuli: „Strogo kažnjavanje ljudi da bi poslužili kao upozorenje drugima.” Zar ovo takođe ne prikazuje Boga kao kralja na zemlji ili kao nekog sa uticajem i statusom? (Da, tako ga prikazuje.) Oni imaju takvo razumevanje Boga zato što imaju takvo gledište o Bogu, a to je zato što imaju takav odnos sa Bogom, zato što Ga vide na ovaj način, zato što tako shvataju Njegov identitet i status, te Ga doživljavaju na isti način kao što bi doživljavali nekoga ko ima visok status u svetu – to je prirodno. Postoji još jedna izreka koja kaže: „Kako neko može tolerisati da drugi zadiru u njegovu sferu uticaja?” Ovo je način da se opišu ovozemaljski kraljevi i ljudi sa statusom i uticajem. Neki od vas možda znaju ili su se ranije družili sa takvim ljudima, a možda i vi koristite ovu izreku za Boga. To jest, kada Bog nešto uradi ili kaže, ti možeš povezati te izreke sa Njim i posmatrati Ga na taj način. Ako gledaš na Boga na taj način i imaš takvo gledište o Njemu, kakav će tačno biti tvoj odnos sa Bogom? Biće opozicioni. Bez obzira koliko se diviš i koliko strahuješ od boga u tvojoj glavi, koliko možeš biti poslušan i koliko mu se možeš predati, i bez obzira na to kakav je tvoj stav prema njemu, tvoj odnos sa Bogom će i dalje biti opozicioni. Možda mislite da, zato što govorim na ovaj način, Moje reči zvuče pomalo apstraktno, ali ako pažljivo razmislite o njima, zar onda nećete videti da je to tako? Nakon što sam rešio pitanje antihrista u kanadskoj crkvi, nisam vam pažljivo objasnio stvari niti sam ulazio u detalje, a nisam vam naveo ni razloge zašto sam se bavio tim ljudima, i mnogi su se zabrinuli za svoje izglede i sudbinu. Odakle ta briga? Ona je došla od ljudi koji pogrešno razumeju Boga i koji ne poznaju Boga – to je bio osnovni uzrok! Ako je vaše razumevanje Boga usklađeno sa Božjom suštinom – na primer, ako je tvoje razumevanje Božje pravednosti, autoriteta i mudrosti u skladu sa istinom – onda, bez obzira šta Bog radi, čak i ako ne razumeš razloge niti Božje namere, hoćeš li pogrešno razumeti Boga? Ne, apsolutno ne. Kada sam rešio problem sa kanadskom crkvom, neki ljudi su rekli: „Ovo je urađeno da bi ti ljudi poslužili kao upozorenje drugima i da bi se mi uplašili”. Šta je njihov problem? Da li je to što su rekli u skladu sa istinom? Da li pokazuje ispravno razumevanje? (Ne.) Zašto ne? Dozvolite mi da vam kažem nešto krajnje jednostavno: njihovo razumevanje je bilo u suprotnosti sa stvarnom situacijom, to nisu bile činjenice i oni su to pogrešno razumeli. Nije li jednostavno tako reći? (Jeste.) Pa zašto se onda toliko naprežete da objasnite ovo pitanje? Nikada nisam to mislio i nikada nisam hteo ikoga da uplašim. Većina ljudi je tokom godina kontinuirano poboljšavala učinak u obavljanju svoje dužnosti, pa da li sada obavljaju svoju dužnost prema standardima? Ne, ne obavljaju je, ali su ovi ljudi u procesu dostizanja standarda u obavljanju svoje dužnosti, pa i ako ima nekih manjih problema, Ja im progledam kroz prste. Tokom tog procesa, dogodi se da neki ljudi ometaju, neki odugovlače, ili se kod nekih pojave manji problemi, ali su, generalno, oni dosta dobri. Međutim, postoji jedna stvar koju ne treba zaboraviti: došli ste da vršite svoju dužnost. Bez obzira na to koliko naporno radite, ili koliko patite, ili koliko vas orezuju, treba da ste zahvalni Bogu. Bog vam je dao ovu priliku da iskusite svakojake situacije i da doživite razna lična iskustva i susrete. To je dobra stvar, i sve je urađeno da biste razumeli istinu. Dakle, šta vas brine? Od koga se čuvate? Nema potrebe da bude budete takvi. Samo normalno stremite ka istini, pronađite svoje pravo mesto i dobro obavljajte svoju dužnost i posao koji vam pripadne, i to je dovoljno. To je sve što se traži od vas.

Od trenutka kada se antihrist pojavio u kanadskoj crkvi i počeo da ometa, pa sve dok ti ljudi nisu došli do faze u kojoj su danas, koliko dugo sam ih trpeo? Koliko dugo Sam ih trpeo? Nisam bio u potpunosti nesvestan toga šta se dešava sa njima, dugo Sam to trpeo. Koliko toga Sam istrpeo? Dugo nisu bili u stanju da ostvare rezultate, posao nije napredovao i niko se od njih nije bavio svojim stvarnim poslom; svi su bili samovoljni i nepromišljeni, raskalašeni i neobuzdani, i to je trebalo rešavati mnogo ranije. Ako ste i vi sposobni da budete samovoljni, nepromišljeni i da se ne bavite svojim stvarnim poslovima, onda nemojte čekati da Ja rešavam vaš slučaj. Umesto toga, preuzmite inicijativu i odustanite; to bi bilo dostojanstvenije. Da li bi to bilo ispravno? Ne, ni to ne bi bilo ispravno. Ne razmišljajte stalno o odlasku; ovde morate odlučno da pustite korene i da dobro obavljate svoju dužnost. Bez obzira na to da li možete dobro da vršite svoju dužnost ili ne, barem radite svim srcem i uverite se da ste na kraju završili sve svoje zadatke. Nemojte da budete dezerteri. Neki ljudi kažu: „Lošeg sam kova, nisam mnogo obrazovan, i nemam nijedan talenat. Imam ličnih mana i uvek nailazim na poteškoće u svojoj dužnosti. Šta ću da radim ako ne budem mogao dobro da obavljam svoju dužnost i ako budem zamenjen?” Čega se plašiš? Možeš li sam da završiš ovaj posao? Ti si samo preuzeo jednu ulogu, od tebe se ne traži da preuzmeš sve na sebe. Samo preuzmi ono što bi trebalo da radiš, to je dovoljno. Zar tada nećeš ispuniti svoje obaveze? To je tako jednostavno; zašto si uvek tako nepoverljiv? Plašiš se da će ti opadajuće lišće pasti na glavu i razbiti je i pre svega razmišljaš o sopstvenom rezervnom planu – zar onda nisi ništarija? Šta znači „ništarija”? Znači da ne pokušavaš da napreduješ, da nisi voljan da daš sve od sebe i da uvek želiš da dobiješ nešto za ništa i da uživaš u finim stvarima – takvi ljudi su smeće. Neki ljudi su suviše uskogrudi. Kako bismo mogli da opišemo takve ljude? (Oni su izuzetno sitničavi.) Izuzetno sitničava osoba je podla osoba, a svaka podla osoba može da procenjuje karakter džentlmena prema svojim podlim merilima i da smatra da su drugi sebični i ogavni baš kao što su oni sami. Ovi ljudi su ništarije i neće im biti lako da prihvate istinu čak i ako veruju u Boga. Zašto neke osobe imaju premalo vere? Zato što ne razumeju istinu. Ako razumeš premalo istina i imaš suviše plitko razumevanje tih istina, pa stoga ne možeš da razumeš svako Božje delo, sve što Bog čini i sve što Bog zahteva od tebe, ako ne možeš da dostigneš takvo razumevanje, u tebi će se onda pojaviti svakojake sumnje, zamisli, pogrešna shvatanja i predstave u vezi sa Bogom. Ako u tvom srcu nema ničeg sem ovih stvari, možeš li imati istinsku veru u Boga? Vi nemate istinsku veru u Boga, te se uvek osećate uznemireno i brinete zato što ne znate kada bi vas mogli zameniti. Uplašeni ste i mislite: „Bog bi mogao da dođe ovde u bilo kom trenutku i da izvrši inspekciju.” Samo se opustite. Sve dok dobro obavljate posao koji vam je Božja kuća poverila, čak i ako vam pomalo nedostaje stremljenje ka istini i ka život-ulasku, progledaću vam kroz prste. Što se tiče vašeg odlaska na skupove i slušanja propovedi, vašeg crkvenog života i vašeg jedenja i pijenja Božjih reči, Ja neću pratiti te stvari i neću vam smetati u vašem poslu. Zašto vam neću smetati? Ima nekoliko razloga. Jedan od njih je to što ste vi bolje od mene upoznati sa raznoraznim profesionalnim veštinama. Tokom proteklih nekoliko godina rada, trebalo bi da ste poboljšali svoje iskustvo ili profesionalne veštine i da ste osmislili program za svoj rad. Bilo pismeno ili usmeno, trebalo je da sumirate neka pravila i propise. Ne znam koji način rada koristite i ne želim da remetim vaše planove i metode rada. Vi možete slediti sopstvene stilove ili obrasce, ili pravila i propise, i raditi na bilo koji način koji je lak i pogodan, koji čini da se svi osećaju slobodnim i nesputanim i koji rezultira visokim nivoom efikasnosti. Drugim rečima, dajem vam punu slobodu u radu. Iako ponekad šetam po crkvama, držim se po strani, da Me ne vidite – trudim se najbolje što mogu da se osećate slobodno i nesputano. Zašto to radim? Niko od vas nije sasvim upoznat s profesionalnim veštinama; morate postepeno da se snalazite, što je deo procesa učenja. Bilo da ljudi uče profesionalne veštine ili ulaze u istinu, svi oni imaju svoj tempo napretka i nivo efikasnosti. Ne možete da gurate ljude da rade stvari koje prevazilaze njihove mogućnosti. Ljudi moraju proći kroz jedan proces, doživeti neuspehe, savladati prepreke ili naučiti neke lekcije iz svojih grešaka, a zatim postepeno sumirati kako da napreduju i ovladaju određenim načelima u svim oblastima. Tada će napredovati. Svi vi imate sopstveni stil rada i sopstvene metode – bilo bi neprikladno da vam Ja smetam po tom pitanju. Zato se veoma retko uključujem u diskusije o stvarima koje se odnose na vaš rad. Ovaj razlog se odnosi na vas. Postoji i primarni razlog koji se odnosi na Mene. Biću iskren sa vama, ono što ste vi sposobni da vidite i mislite, bilo kad je reč o profesionalnim veštinama ili o umetnosti, a pogotovo kada je reč o istini, Meni deluje veoma plitko. Biste li mogli podneti da pokušam da vas nateram da brže napredujete? Ne, ne biste. Kad bih se među vama ponašao kako bih želeo, Moji zahtevi prema vama bi nadmašili vaš trenutni stvarni nivo profesionalnih veština i vaš stvarni rast u pogledu život-ulaska. Ne želim to da radim, jer bi to bilo veoma zamorno za Mene, a za vas bi bilo veoma zahtevno. Svi bismo se našli u nezgodnoj situaciji, a to ne bi bilo dobro; to nije ono što želim. Ovo je Moje mišljenje po tom pitanju i tako stoje stvari. Iz dva razloga: jedan se odnosi na vas, a drugi je da imam Svoje mišljenje po tom pitanju i rešavao sam stvari na taj način. Takvo postupanje pogoduje vašem postepenom rastu. Što se tiče život-ulaska, imate knjige Božjih reči, raznorazne skupove i propovedi, a ima i starešina i delatnika koji vas zalivaju i podržavaju; postoji toliko mnogo stvari koje možete jesti, piti i koje vas snabdevaju. Drugi aspekt jeste u tome što je proces životnog rasta ljudi sličan semenu koje posejete, koje zalivate i prihranjujete, a ono zatim postepeno niče i raste dok konačno ne donese plod. To je veoma spor proces. Naravno, spor proces kroz koji vi prolazite može biti čak i sporiji od semena koje raste od klijanja do ploda. Zašto je to tako? Za to postoji mnogo praktičnih i objektivnih razloga koji se nalaze u ljudima. Jedan je da ljudi imaju iskvarene naravi, ali nećemo o tome. Drugi je da su ljudi inertni i često postaju negativni. Lenji su, i otupeli i spori kada je reč o istini i o pozitivnim stvarima. Štaviše, ljudi ne vole pozitivne stvari. Stoga, kada ljudi pokušaju da uđu u istinu i da dostignu život-ulazak, oni se suočavaju sa teškom borbom i plove kroz jake plime i oseke. Kada ljudi idu linijom manjeg otpora, šlepaju se, streme ka sekularnom svetu i prate trendove, oni se prepuštaju struji, što je lako, a iz subjektivne perspektive ljudi zaista žele da se ponašaju na ovaj način. Međutim, za njih je veoma naporno da streme ka istini, da čine ono što je pravedno i da budu ljudi sa osećajem za pravdu, koji mogu da se bave svojim stvarnim zadacima. Oni moraju da se pobune protiv svojih subjektivnih želja, protiv sopstvenih osećanja i sopstvenih predstava, a takođe moraju da se pobune protiv svoje lenjosti i drugih sličnih štetnih i negativnih stvari. Kada se suoče sa ljudima, sa partnerima u radu ili sa okruženjima koja nisu onakva kakva su zamišljali, ili čak kada čuju uznemirujuće i neprijatne stvari, oni moraju da se oslone na molitvu da bi to prevazišli, pa tako nailaze na ogroman otpor na putu stremljenja ka istini u svojoj veri u Boga. Ako su izuzetno odlučni i streme ka istini sa neverovatnom energijom, videće napredak nakon godinu ili dve iskustva. U suprotnom, ako se ponašaju kako žele i samo puste da stvari idu svojim prirodnim tokom, onda će veoma sporo napredovati. Možda će se posle nekog vremena susresti sa posebnim događajem, koji je za njih od izuzetnog značaja, i tada naučiti lekciju, biti orezani i u najskrivenijim delovima srca pretrpeti ogromnu bol i biti veoma pogođeni, pa će tek nakon toga oni moći da naprave mali preokret na bolje u pogledu život-ulaska. Može li im ovaj preokret na bolje omogućiti napredak? Ne, ne može. Njihov napredak zavisi od toga kako tragaju za istinom tokom tog perioda. Ako su to ljudi koji samo traže izgovore, koji se prepuštaju telesnoj udobnosti i koji zapravo ne vole istinu, onda bi sve što bi dobili od ovog događaja bilo tek površna lekcija i oni ne bi postigli razumevanje istine. Zbog tog sporog tempa životnog napretka koji ostvarujete, Ja držim ovu distancu u kontaktu s vama i usvojio sam ovaj metod. Mislite li da je ovo prikladno? (Jeste.) Ovo je veoma korisno za vas; u najmanju ruku, bićete opušteni. Neću da vam namećem nikakav dodatni teret, posmatrajući vas i držeći vas na oku po ceo dan, ne dozvoljavajući vam da se opustite tokom svih 24 časa u danu i terajući vas da revnosno i neumorno radite. Nemam nameru to da radim, već ću dozvoliti da stvari kod vas idu svojim prirodnim tokom. Da li to znači da možete potonuti u samougađanje? (Ne.) Pa kako onda mogu sa takvom sigurnošću da donesem odluku da vas ne posmatram? Zato što postoji ispitivanje Svetoga Duha. Štaviše, ako neko stremi ka istini, ima tu potrebu i voljan je da stremi ka istini u najskrivenijim delovima srca, onda, čak i kada takvog čoveka ne gledaš, on će i dalje stremiti ka istini – takvi ljudi su pristojne osobe koje se bave svojim stvarnim poslovima. Ako nisu pristojne osobe, onda neće vredeti čak i ako ih posmatraš. Kada ih posmatraš, oni se samo spolja ponašaju na određeni način, u svom površnom odnosu prema tebi, a onog momenta kada ih ne posmatraš, oni se ponašaju kao i inače i vraćaju se na staro. Stremljenje ka istini nije nešto što čovek može da nadzire. To je nešto što Sam u potpunosti prozreo i zato koristim ovaj metod u druženju i komunikaciji s vama. Potpuno je prikladno da Ja to učinim.

Zar sada pitanje kanadske crkve nije jasno objašnjeno? I jeste li shvatili neke istine u vezi sa ovim slučajem? Ako u budućnosti ponovo naiđete na takvu situaciju, da li ćete opet reći da se radi o strogom kažnjavanju ljudi da bi se dao primer drugima i da bi poslužili kao upozorenje drugima? Pre nego što se ovo dogodilo, smatrao si da niko ne može da raskine tvoj odnos sa Bogom i da si već usklađen sa Bogom. Međutim, kada si naišao na ovaj slučaj, razotkrio se taj deo malog rasta koji poseduješ. Kakav rast? Mislio si da možeš da podneseš teško breme i da patiš, da su ti odlučnost i vera jači nego ranije i da ćeš se uskoro usavršiti. Ovu si pogrešnu percepciju gajio u srcu. I šta sad misliš? Tvoje razmišljanje je bilo malo preuranjeno! Pogledaj Me: izgledam ovako spolja, mogu me dodirnuti i videti – da li se može reći da je Moja ličnost otvorena i jasna? Sudeći po Mojoj ličnosti, Ja nisam neko ko ide iza vaših leđa kada iskrsne problem, ko vam ništa ne govori, a potajno preduzima neke mere i onda traži od vas da pogodite koje su Moje namere. Ja nisam takva osoba. Bez obzira na to koji problem iskrsne, uvek vam ga jasno objašnjavam, a ipak, vi ste opet u stanju da sumirate takav skup teorija i da kažete: „To je moje najviše razumevanje Boga”. Šta mislite o ovom shvatanju? Sada ste naučili lekciju, zar ne? Zar se ne može reći da je ovo bio vaš najveći neuspeh u razumevanju Boga? Vi možete čuti reči koje govorim i možete Me videti kada se pojavim. Ja sam osoba od krvi i mesa koja se može dodirnuti i videti. Postupio sam tako i niko od vas nije bio u stanju da to shvati, te nismo bili u stanju da postignemo saglasje – nismo imali čak ni trunku prećutnog razumevanja. Ti si tako daleko od Boga! Ti si još uvek daleko od razumevanja Boga! Ovo su istinite reči; ovo je pravo stanje stvari. Nemoj misliti da samo zato što možeš da izvršiš deo svoje dužnosti, što veruješ u Boga mnogo godina i možeš da pričaš o nekim doktrinama, da razumeš Boga. Da ti kažem nešto, tvoje razmišljanje je preuranjeno! Nemoj misliti da zaista znaš ponešto. Zapravo, ti si još uvek daleko od razumevanja Boga; nisi ni zagrebao po površini ovog razumevanja. Ljudi se mogu razotkriti u različitim situacijama i neki ljudi su razotkriveni prilikom rešavanja pitanja kanadske crkve. Ljudi moraju neprestano da rastu i da neprestano nastoje da razumeju sebe i Boga kroz različite situacije i događaje, kako bi stekli znanje o Božjim delima i naravi, kako bi razumeli svoju buntovnost i shvatili tačno kakav je njihov odnos sa Bogom i jasno videli na kom je tačno nivou njihovo razumevanje i spoznaja istine, kao i njihovo razumevanje Boga. Kroz ove stvari će se meriti tvoj stvarni rast i stvarno stanje. Da li ste ovog puta naučili lekciju? Nastojte da sledeći put nemate ovakvo shvatanje. To je tako bolno, sve je tako neverovatno! Mislite li da je ovo pitanje bilo vredno tolikog objašnjavanja? Ne bi trebalo da ima potrebe za tim. Zašto kažem da ne bi trebalo? S obzirom na reči i doktrine koje ste shvatili, trebalo je da budete u stanju da savladate prepreku na koju ste naišli u ovom slučaju. Razmišljajući o tome sami i razgovarajući o tome sa svima u zajedništvu, trebalo je da budete u stanju da to razumete na relativno ispravan način, a da vaše shvatanje ne postane tako ekstremno. Ali, kako se ispostavilo, pojavila su se ekstremna shvatanja i postalo je neophodno da Ja besedim o određenim detaljima. Zar vam se srca nisu ozarila nakon što ste saslušali ovu besedu? Sada više ne bi trebalo da imate dodatne ideje po ovom pitanju, zar ne? Dakle, da li smatrate da je način na koji sam postupio s tim ljudima bio preteran? (Ne.) Hajde da ovde završimo diskusiju o tom slučaju, a Ja ću početi da besedim o glavnoj temi.

Detaljna analiza rđavosti, podmuklosti i lažljivosti antihrista

Prošli put smo u zajedništvu razgovarali o sedmoj po redu manifestaciji antihrista – rđavi su, podmukli i lažljivi. O kom smo aspektu prvenstveno razgovarali? Govorili smo o tome kako su antihristi rđavi. Zašto kažemo da su rđavi? Koje se to specijalne naravi, manifestacije i karakteristike unutar njihove priroda-suštine mogu klasifikovati kao rđave, podmukle i lažljive? Koje to očigledne odlike dokazuju da njihova rđavost postoji i da se poklapa s njihovim pravim okolnostima? Koje nam glavne karakteristike njihove priroda-suštine pružaju razlog da kažemo da su takvi ljudi rđavi? Molim vas da podelite s nama svoja razmišljanja. (Mnogi antihristi razumeju istinu, ali joj se drsko suprotstavljaju. Oni tvrdoglavo insistiraju na izboru vlastitog puta kojim će ići, mada vrlo dobro znaju šta je ispravno. Rđavost antihrista se takođe manifestuje kroz njihovo neosnovano neprijateljstvo prema ljudima koji iskreno streme ka istini i prema pozitivnim pojedincima.) (Antihristi ne žele da vide da drugima dobro ide. Žele da isključivo oni sami uživaju u pogodnostima koje Božja kuća pruža braći i sestrama – pošto ne žele da u njima uživaju ostala braća i sestre, oni te pogodnosti ne prosleđuju naniže ka njima.) (Bože, na mene su snažan utisak ostavile Tvoje pređašnje besede o tome kako antihristi koriste Boga i istinu kao svoje alatke za sticanje statusa, jer mi se čini da je to naročito rđavo.) Većina vas je upamtila neke stvari, odnosno neke od primera koje sam vam dao kada sam besedio o rđavoj suštini antihrista. Upamtili ste te primere, ali ste zato zaboravili sadržaj Moje besede i detaljnu analizu rđave suštine antihrista. Od svih onih istina kojih sam se dotakao prilikom detaljne analize i besede o rđavoj priroda-suštini antihrista, koliko njih ste, dakle, u stanju da razumete? Budući da te stvari ne možete da zapamtite, zar to ne pokazuje da vi tada niste razumeli nijednu od njih? Da su Moje besede ostavile tako snažan utisak na vas, zar vi onda ne biste mogli da ih u određenoj meri upamtite? Zar vam u sećanje ne naviru upravo one stvari koje ste razumeli? Zar stvari kojih ne možete da se setite nisu upravo one koje veoma teško razumete ili koje naprosto ne možete da razumete? U vreme kad ste čuli te istine, smatrali ste ih tačnim, pa ste ih upamtili kao doktrine, a to je od vas zahtevalo veliki trud. Pa ipak, već nakon jedne prospavane noći, vi ste ih zaboravili. Mesec dana kasnije, potpuno su vam iščezle iz sećanja. Zar nije tako? Da bi prozreo neku stvar ili suštinu neke osobe, neophodno je da razumeš istinu. Ako se i dalje držiš stanovišta nevernika i ako stvari posmatraš i razmatraš na osnovu izjava nevernika, to je dokaz da ne razumeš istinu. Ako ništa nisi zadobio od toga što si nekoliko godina proveo slušajući propovedi i razgovore u zajedništvu i ako istinu ne razumeš, ma koliko dobro da je ljudi objašnjavaju kad s tobom razgovaraju o njoj, to pokazuje da nisi sposoban da shvatiš istinu i da si osoba slaboga kova. Zar nije tako? (Tako je.) A što se tiče rđavosti antihrista, niko od vas nije pomenuo izjavu koja je od ključne važnosti. Zašto je niste pomenuli? Jedan od razloga je taj što je od tada proteklo dosta vremena, pa ste zaboravili. S druge strane, to je zato što niste shvatili značaj te izjave; niste spoznali da je ta izjava ključna za ogoljavanje i razotkrivanje rđave suštine antihrista. Koja je to izjava? To je ona koja kaže da se rđavost antihrista prvenstveno manifestuje kroz njihovo neprijateljstvo i gnušanje prema svim pozitivnim stvarima i svemu što ima veze sa istinom. Zbog čega antihristi osećaju neprijateljstvo i gnušanje prema pozitivnim stvarima? Jesu li im te pozitivne stvari naškodile? Ne. Da li se one tiču njihovih interesa? Ponekad možda da, a ponekad uopšte ne. Zašto onda antihristi osećaju neosnovano neprijateljstvo i gnušanje prema pozitivnim stvarima? (To im je u prirodi.) Njihova priroda je takva da osećaju neprijateljstvo i gnušanje prema svim pozitivnim stvarima i istinama. To potvrđuje rđavu prirodu antihrista. Da li je ova izjava važna ili nije? Niste upamtili jednu tako važnu izjavu; pamtite samo stvari koje nisu ključne. Zašto vam postavljam ova pitanja? Zato da biste progovorili i da biste mogli da sagledate u kojoj meri shvatate ove stvari, koliko toga možete u svom srcu da upamtite i koliko ste toga u to vreme mogli da razumete. Kao što sam i očekivao, upamtili ste samo nekoliko manje važnih stvari. Prema svemu što sam vam govorio odnosite se kao prema bezumnom čavrljanju. Nisam došao ovde da ćaskam sa vama – došao sam da vam kažem kako da raspoznajete ljude. Izjava koju sam izrazio predstavlja najviše istina-načelo za raspoznavanje rđave prirode antihrista. Ako tu izjavu ne možeš da primeniš, nećeš biti u stanju da raspoznaš, niti da spoznaš rđavu prirodu antihrista. Primera radi, kad je neka osoba definisana kao antihrist, neki će ljudi možda reći: „On je dobar prema nama, voli nas i pomaže nam. Zašto jednu tako dobru osobu definisati kao antihrista?” Oni ne shvataju da antihristi, iako se na prvi pogled može učiniti da vole druge ljude, prekidaju i ometaju Božje delo i da se naročito suprotstavljaju Bogu. Ta njihova podmukla i lukava strana jeste nešto što većina ljudi ne može da vidi. Oni to uopšte ne mogu da prepoznaju, već pogrešno razumeju Boga, stvaraju predstave o Bogu, pa čak i osuđuju i žale se na Boga zbog toga. Takvi ljudi su naprosto nitkovi i ne mogu da prime Božje spasenje. To je zato što oni vide samo površinske stvari – na primer, kad se antihristi ulaguju ljudima, kada ih mame i hvataju u zamku – ali ne primećuju rđavu suštinu antihrista, niti metode koje oni koriste da bi pružali otpor Bogu i osnivali svoja nezavisna carstva. Zašto oni ne primećuju te stvari? Zato što ne razumeju istinu i što ne umeju da raspoznaju ljude. Spoljašnje pojave ih uvek navode na pogrešan put, pa ne mogu da prozru suštinu ni posledice tog problema. Uvek koriste tradicionalne ljudske predstave o moralu i ovozemaljske načine da bi odmeravali ljude i donosili presude o njima. Kao rezultat toga, antihristi ih navode na stranputicu, pa ljudi staju na njihovu stranu, dok sa Bogom upadaju u konflikte i sukobe. Ko je za to kriv? Kako je došlo do ove greške? To je posledica njihovog nerazumevanja istine, nepoznavanja Božjeg dela i stalnog posmatranja ljudi i stvari na osnovu vlastitih predstava i uobrazilja.

II. Detaljna analiza ljubavi antihrista prema negativnim stvarima

Danas ćemo nastaviti razgovor o sedmoj po redu manifestaciji antihrista: rđavi su, podmukli i lažljivi. Fokus te manifestacije je na njihovoj rđavosti, jer rđavost ujedno obuhvata i podmuklost i lažljivost. Rđavost je karakteristična za suštinu antihrista, dok su podmuklost i lažljivost sekundarne. Prošli put smo razgovarali o rđavoj suštini antihrista i razotkrivali je. Govorili smo o nekim širim konceptima i nekim relativno definišućim sadržajima, dotičući se pritom nekih reči u vezi sa razotkrivanjem tog aspekta suštine antihrista. Danas ćemo nastaviti sa razgovorom o toj temi. Neki će se možda pitati: „Ima li ičega o čemu treba razgovarati kada je ta tema u pitanju?” Ima. Postoje određeni detalji o kojima ovde treba da razgovaramo. Danas ćemo, međutim, o ovoj temi razgovarati na drugačiji način i iz drugačije perspektive. O kojoj smo glavnoj karakteristici i manifestaciji rđave prirode antihrista prošli put razgovarali? Ljudi koji su nalik antihristima osećaju neprijateljstvo i gnušanje prema svim pozitivnim stvarima i istini. Njihovom neprijateljstvu i gnušanju prema istini i prema pozitivnim stvarima nije potreban nikakav razlog, ono se ne dešava kao rezultat podstrekavanja s bilo čije strane, a pogotovo nije rezultat njihove zaposednutosti zlim duhom. Naprosto im je urođeno da ne vole te stvari. Oni prema tim stvarima osećaju neprijateljstvo i gnušanje; u svom životu i u svojim kostima osećaju odvratnost kad god se susretnu s pozitivnim stvarima. Ako pred njima svedočiš o Bogu ili razgovaraš o istini sa njima, kod njih će se razviti mržnja prema tebi, pa će možda čak i pomišljati da te napadnu. Pošto smo ovaj aspekt neprijateljstva i gnušanja antihrista prema pozitivnim stvarima obradili na prošlom zajedništvu, ovoga puta nećemo ponovo diskutovati o tome. Na ovom zajedništvu, istražićemo jedan drugi aspekt. Koji je to aspekt? Ako antihristi osećaju neprijateljstvo i gnušanje prema pozitivnim stvarima, šta je onda to što oni vole? Danas ćemo s te strane i iz te perspektive analizirati i raščlaniti rđavu prirodu antihrista. Da li je to neophodno? (Jeste.) Neophodno je. Možete li sami to da shvatite? (Ne možemo.) To što antihristi ne vole pozitivne stvari i istinu odraz je njihove rđave prirode. Na toj osnovi, dakle, pažljivo razmotrite šta se antihristima sviđa i kakve stvari vole da rade, koje metode i sredstva koriste u svom radu i kakvi im se ljudi dopadaju – zar njihovu rđavu prirodu nije bolje posmatrati s te strane i iz te perspektive? Tako ćemo doći do konkretnijeg i objektivnijeg gledišta. Kao prvo, antihristi ne vole pozitivne stvari, što ukazuje na to da su oni neprijateljski nastrojeni prema njima i da vole negativne stvari. Šta spada u primere negativnih stvari? Laži i lukavstvo – nisu li to negativne stvari? Da, laži i lukavstvo spadaju u negativne stvari. Šta je, dakle, pozitivna suprotnost lažima i lukavstvu? (Poštenje.) Tačno, to je poštenje. Voli li Sotona poštenje? (Ne.) On voli lukavstvo. Šta je prvo što Bog zahteva od ljudi? Bog kaže: „Ako želiš da veruješ u Mene i da Me slediš, kakva osoba treba pre svega da budeš?” (Poštena osoba.) Šta je, dakle, prva stvar koju Sotona uči ljude da rade? Uči ih da lažu. Šta je prvi dokaz rđave prirode antihrista? (Lukavstvo.) Da, antihristi vole lukavstvo, vole laži, a poštenje mrze i preziru. Iako je poštenje pozitivna stvar, oni ga ne vole, već osećaju odvratnost i mržnju prema njemu. Nasuprot tome, oni vole lukavstvo i laži. Kako se antihristi osećaju kad neko pred njima često govori istinito i kad im kaže nešto poput: „Ti poslove voliš da obavljaš sa pozicije statusa i ponekad si lenj”? (Oni to ne prihvataju.) Neprihvatanje je jedan od stavova koje oni poseduju, ali, da li je to sve? Kakav je njihov stav prema toj osobi koja govori istinito? Ne vole je i osećaju odvratnost prema njoj. Neki antihristi će braći i sestrama reći: „Ima već neko vreme kako vas predvodim. Molim vas da mi svi kažete šta mislite o meni.” Svi će pomisliti: „Pošto si već tako iskren, daćemo ti neke povratne informacije.” Neki će reći: „Prilično si ozbiljan i marljiv u svemu što radiš, a podnosiš i veliku patnju. Jedva da možemo to da gledamo i žao nam je zbog toga. Za Božju kuću bi bilo korisno da ima još starešina poput tebe! Ako bismo morali da ukažemo na neku tvoju mani, to bi bila tvoja preterana ozbiljnost i marljivost. Ako budeš previše radio i sagorevao, nećeš još dugo moći da izdržiš, a zar onda neće biti svršeno s nama? Ko će nas onda predvoditi?” Kad to čuju, antihristi su zadovoljni. Iako znaju da je to laž i da im se ti ljudi ulaguju, oni to ipak rado slušaju. U stvari, ljudi koji tako govore zapravo prave budale od antihrista, ali ti antihristi će radije izigravati budale nego da otkriju pravu prirodu tih njihovih reči. Antihristi vole ljude koji im ljube stopala. Takvi pojedinci ne iznose na videlo greške, iskvarene naravi i nedostatke antihrista. Umesto toga, oni ih prikriveno hvale i veličaju. Mada je očigledno da njihove reči predstavljaju laži i lukavstvo, antihristi ih rado prihvataju i nalaze u njima utehu i zadovoljstvo. Te reči su za antihriste bolje od kušanja najukusnijih poslastica. Kad ih čuju, antihristi su zadovoljni sobom. Šta nam to ilustruje? To pokazuje da u antihristima postoji određena narav koja voli laži. Zamislite da im neko kaže: „Previše si nadmen i prema ljudima se ophodiš nepravično. Dobar si prema onima koji te podržavaju, ali zato omalovažavaš i ignorišeš ljude koji te drže na distanci i ne ulizuju ti se.” Zar ove reči nisu istinite? (Jesu.) Kako se antihristi osećaju kad to čuju? Postaju nesrećni. Oni te reči ne žele da čuju, niti mogu da ih prihvate. Pokušavaju da nađu izgovore i razloge da to objasne i da izglade stvar. Što se tiče onih koji antihristima neprestano laskaju u lice, koji im stalno govore milozvučne reči kojima ih prikriveno hvale i čak ih očigledno varaju svojim rečima, antihristi nikad ne proučavaju takve ljude. Umesto toga, antihristi ih koriste kao važne figure. Te večite lažove oni čak postavljaju na važne položaje i poveravaju im neke značajne i dostojanstvene dužnosti, dok ljudima koji su iskreni i koji često prijavljuju probleme dodeljuju dužnosti na manje upadljivim pozicijama, čime im sprečavaju pristup višim starešinama ili poznanstvo i bliskost sa većinom ljudi. Nebitno je koliko su ti ljudi daroviti i koje bi sve dužnosti mogli da obavljaju u Božjoj kući – antihristi sve to zanemaruju. Njih samo zanimaju ljudi koji umeju da se služe lukavstvom i koji im mogu biti od koristi; to su pojedinci koje oni postavljaju na važne položaje, ne vodeći nimalo računa o interesima Božje kuće.

Antihristi vole lukavstvo i laži. Pretpostavimo, na primer, da crkve čiji rad nadziru antihristi uopšte ne vode računa o radu na jevanđelju, niti se fokusiraju na obuku ljudi u širenju jevanđelja, usled čega rad na jevanđelju daje slabe rezultate i veoma mali broj ljudi biva pridobijen. Antihristi, međutim, strahuju od toga da bi ljudi mogli da prijave stvarnu situaciju. Mrze svakoga ko govori iskreno, a vole one koji su u stanju da lažu, da se služe lukavstvom i da sve nepovoljne informacije guraju pod tepih. Koju, dakle, priču antihristi najviše vole da čuju? „Svi ljudi koji u našoj crkvi šire jevanđelje sposobni su da svedoče i svako je od njih stručnjak za širenje jevanđelja.” Zar te reči nemaju za cilj da zavaraju ljude? Antihristi, međutim, uživaju u slušanju takvih stvari. Kako antihristi reaguju kad to čuju? Oni kažu: „Sjajno, rezultati rada naše crkve na jevanđelju neprestano se poboljšavaju i mnogo su bolji nego u ostalim crkvama. Svi ljudi koji u našoj crkvi šire jevanđelje pravi su majstori svog zanata.” Tako antihristi i oni koji im laskaju pletu jedni drugima lovorike, a antihristima ne pada na pamet da razotkriju njihovo bestidno laskanje. Antihristi rade na sledeći način: kad ih podređeni varaju, oni svojevoljno padaju na njihove podvale. Antihristi se na taj način samo glupiraju. Neko ko je upoznat sa stvarnom situacijom istupiće i kazaće: „To nije tačno. Ustanovili smo da, od 10 osoba kojima propovedamo jevanđelje, dvoje ne prihvata istinu i već su odustali od istraživanja. Od preostalih osmoro, samo troje iskreno veruje u Boga. Hajde da damo sve od sebe da to troje pridobijemo.” Kako antihristi reaguju kad se razotkrije realnost situacije? Oni misle: „Nisam znao za to!” Kad neko progovori istinito o stvarnoj situaciji u vezi sa stvarima kojih antihristi nisu bili svesni, da li se oni slažu s tom osobom ili se ne slažu, jesu li srećni ili nesrećni? Oni su nesrećni. A zašto su nesrećni? Zato što su starešine, a pritom ne znaju, niti mogu da dokuče konkretne stvari i činjenice u vezi sa radom crkve – štaviše, treba im neko ko razume šta se zapravo dešava i ko će im sve to natenane objasniti. Kad neko ko shvata situaciju progovori iskreno i objasni im u čemu je stvar, kako se antihristi isprva osećaju? Misle da su potpuno izgubili obraz i da će sav njihov prestiž pasti u vodu. Imajući u vidu rđavu prirodu antihrista, šta će oni tada uraditi? U njima će se javiti mržnja i pomisliće: „Ti si jedan običan brbljivac! Da nisi progovorio, sve bi ovo prošlo neprimećeno. Zahvaljujući tebi, sada su svi saznali za to, pa će možda, umesto meni, početi da se dive tebi. Zar zbog svega toga ne izgledam nesposobno i kao da zapravo ništa ni ne radim? Upamtiću ti ovo. Govoriš istinu, izazivaš me i suprotstavljaš mi se na svakom koraku. Postaraću se da zažališ zbog toga!” Razmislite o tome – kako oni gledaju na ljude koji savesno rade, koji govore iskreno i koji su odani svojim dužnostima? Oni u njima vide svoje protivnike. Zar to nije iskrivljavanje činjenica? Ne samo što s drugima ne sarađuju u cilju blagovremenog ispravljanja vlastitih grešaka vezanih za posao, nego još nastavljaju sa zanemarivanjem svojih dužnosti. Štaviše, u sebi gaje mržnju prema onima koji govore istinito i koji su u svom poslu pažljivi i odgovorni. Možda čak pokušaju i da te ljude zlostavljaju. Zar to nije ponašanje antihrista? (Jeste.) O kakvoj se naravi ovde radi? To je rđavost. Na taj se način razotkriva rđavost antihrista. Kad god se pojavi neka poštena osoba, kad god neko progovori iskreno i istinito i kad god se neko pridržava načela i istražuje pravu prirodu nastalog problema, antihristi osećaju odvratnost i gnušanje prema takvoj osobi, a njihova rđava priroda izbija na videlo i razotkriva se. Gde god postoji lukavstvo i gde god se pričaju laži, antihristi osećaju oduševljenje, uživaju u tome, pa se ponekad čak i zaborave. Da li je iko od vas pročitao „Carevo novo odelo”? Ponašanje antihrista je po svojoj prirodi donekle slično tome. U toj priči, car je go paradirao ulicom, dok je na hiljade ljudi klicalo: „Carevo novo odelo zaista je prekrasno! Car u njemu predivno izgleda! Tako je veličanstven! Stvarno je magično ovo carevo novo odelo!” Svi su izgovarali laži. Da li je car to znao? Bio je potpuno go, pa kako je onda mogao da ne bude svestan činjenice da na sebi nema nijedan komad odeće? To se zove glupost. Prema tome, ovim rđavim antihristima, osim što su podmukli i lažljivi, nedostaje mudrosti. Zašto kažem da im nedostaje mudrosti? Zato što nalikuju onom golom caru. Car nije umeo da prepozna reči koje su imale za cilj da ga prevare. Bio je čak u stanju da se go šeta unaokolo, razotkrivajući svoju ružnoću. Zar to nije glupost? Šta je, dakle, ono što rđavost antihrista često razotkriva? To je njihova glupost.

Pošto antihristi imaju rđavu prirodu, pošto vole lukavstvo i laži a ne vole iskrenost i pošto preziru istinite reči, u crkvama koje su pod vlašću antihrista, svi oni pojedinci koji su ili iskreni ili streme ka tome da budu iskreni, koji upražnjavaju istinu i ne posežu za lukavstvom i lažima, često su izloženi zlostavljanju. Zar nije tako? Što više govoriš istinito, to će te antihrist više zlostavljati i više će te mrzeti. I obrnuto, oni koji antihristima laskaju i koji ih varaju, stiču njihovu naklonost i omiljeni su u njihovim očima. Zar antihristi nisu rđavi? Ima li i oko vas takvih rđavih antihrista? Jeste li ih ikada sreli? Oni ljudima ne dozvoljavaju da govore istinito; svakome ko progovori istinito bivaju zapušena usta. Ako ti ikada pođe za rukom da slažeš i da se uskladiš s onim što kažu, čime postaješ njihov saučesnik, oni više neće biti tvoji protivnici. Ako istraješ u tome da govoriš istinito i da stvari rešavaš u skladu sa istina-načelima, pre ili kasnije će početi da te zlostavljaju. Da li je iko od vas bio izložen zlostavljanju? Zlostavljali su vas samo zato što ste razotkrili zlodela lažnih starešina i antihrista, a na kraju su vas do te mere zlostavljali da više niste smeli ništa da kažete čak i ako biste to želeli. Da li se to dešavalo? Trpeo si zlostavljanje zato što si istinito govorio i što si prijavljivao probleme. Je li iko od vas, u raznim crkvama, bio izložen zlostavljanju zbog prijavljivanja problema? Kad neko ko govori laži i ko vara crkvu bude orezan, da li je to zlostavljanje? (Ne.) To je normalno disciplinovanje; to nije isto što i zlostavljanje. To se dešava zbog toga što zanemaruješ svoju dužnost, što kršiš načela i postupaš s pogrešnim namerama, što lažeš i varaš, a to dovodi do toga da budeš orezan. Prema tome, u Božjem prisustvu, ti nikada nećeš snositi nikakve posledice zbog toga što istinito govoriš. Međutim, u prisustvu Sotone i antihrista moraš da budeš obazriviji. To se odražava u izreci: „Kraljevi i medvedi često sekiraju svoje čuvare.” Kad god im se obraćaš, moraš da vodiš računa o njihovom raspoloženju, da odmeravaš koliko su srećni i da li im je izraz lica tmuran ili vedar, pa da po tome odlučiš šta ćeš kazati a da to bude u skladu s njihovim mislima. Primera radi, ako te neki antihrist upita: „Zar danas neće pasti kiša?”, ti moraš da kažeš: „Prognoza kaže da će danas biti kišovito.” A u stvari, kad antihrist kaže da će danas možda pasti kiša, to je zato što ne želi da izlazi iz kuće da bi obavljao svoju dužnost. Ako kažeš: „Prognoza kaže da će danas biti sunčano”, naljutiće se. Moraš brzo da se ispraviš: „Oh, pogrešio sam. Biće danas kišovito.” Tada će antihrist reći: „Pa ti maločas reče da neće padati kiša. Kako sad kažeš da će padati?” Na to ćeš morati da odgovoriš: „To što je sada sunčano ne znači da će celog dana biti tako. Što kažu stari ljudi: ’Nebo ima svoje neočekivane oluje.’ Vremenske prognoze nisu baš uvek tačne, ali tvoja je procena besprekorna!” Kad antihrist to čuje, zadovoljan je i hvali tvoju razumnost. Da li se ikada ovako ponašate? Ponašate se, zar ne? Jeste li u stanju da radite ono što antihristi često rade, to jest, da drugima ne dopuštate da govore istinito i da zlostavljate sve koji to čine? Zar niste svi gledali dvorske drame? Kakav je odnos između cara i njegovih ministara na dvoru? Mada taj odnos možda nije lako izraziti u jednoj rečenici, među njima postoji jedan fenomen, a to je da car ničije reči ne uzima zdravo za gotovo. On analizira i proučava sve što govore njegovi ministri i nikada to ne uzima kao istinu. To je načelo koje primenjuje dok sluša šta ministri govore. Što se ministara tiče, oni moraju biti vešti da saslušaju neizrečene implikacije. Na primer, kad car kaže: „Danas je premijer Vang nešto pomenuo” ili nešto slično tome, svi to pomno slušaju i misle: „Izgleda da car želi da unapredi premijera Vanga, ali se najviše plaši ljudi sklonih grupašenju, ličnom bogaćenju i buntovništvu, te stoga ne smem otvoreno da podržim premijera Vanga. Moram da se držim zlatne sredine, da mu se ne suprotstavljam, niti da ga podržavam, kako car ne bi razaznao moje prave namere – ali ja se, isto tako, ne protivim carevoj volji.” Kao što vidiš, u njihovim glavama, jedna jedina izjava zahteva toliko razmišljanja, koje je vijugavije i zapetljanije čak i od tragova zmije na pesku. Značenje onoga što govore ostaje, u svojoj srži, neuhvatljivo i obavijeno velom dvosmislenosti. Potrebne su godine nagomilanog iskustva da bi se analiziralo koje su od njihovih izjava istinite a koje lažne, a ono što su hteli da kažu mora se dešifrovati na osnovu toga kako se oni obično ponašaju i šta govore. Ukratko, u njihovim govorima nema ni jedne jedine istinite izjave i sve što kažu je laž. Svačiji dijalog, bilo da se radi o osobama višeg ili nižeg ranga, sadrži u sebi vlastiti način govora. Oni govore sa sopstvenog stanovišta, ali to što govore nikada nema doslovno značenje onoga što si ti čuo – sve su to samo laži. Kako nastaju laži? Pošto ljudi u svoje reči i postupke unose određene namere, ciljeve i motive, oni pažljivo biraju reči kad govore, paze na sve moguće implikacije tih reči, okolišaju i imaju svoje vlastite metode govora. A čim imaju metod, da li je ono što govore i dalje istinito? Ne, nije istinito. Njihove reči imaju veoma slojevita značenja, predstavljaju kombinaciju istine i neistine – neke su istinite, neke lažne – a neke od njih imaju za cilj da zavaraju. U svakom slučaju, njihove reči nisu istinite. Uzmimo za primer maločas pomenutog premijera Vanga. Neko se na dvoru otvoreno suprotstavlja premijeru Vangu. Za protivljenje te osobe ne može se na prvi pogled ustanoviti da li je istinito ili lažno. Ono se mora dublje razmotriti. U sledećoj sceni, vidimo tu osobu kako pije u tajnom salonu za prijem, u kući premijera Vanga. Ispostavlja se da njih dvojica sarađuju. Ako posmatraš samo scenu u kojoj se taj čovek suprotstavlja premijeru Vangu, kako bi mogao da znaš da njih dvojica zapravo sarađuju? Zašto mu se onda suprotstavljao? Zato da ne bi bio sumnjiv i da bi time naveo cara da malo spusti gard, kako ne bi posumnjao da su njih dvojica u dosluhu. Zar mu nije upravo to taktika? (Jeste.) Ti ljudi žive u okruženju unutar kojeg se ne usuđuju da izgovore ni jednu jedinu reč istine. Ako je svakodnevno laganje toliko iscrpljujuće, zašto ne napuste to okruženje? Oni čak posećuju grobove svojih počivših oponenata – o čemu se tu radi? Naprosto, vole da se sukobljavaju s drugima; život bez borbe im se čini dosadnim. Ako nema borbe, misle da im je život isuviše jednoličan. Zbog svih tih spletki i zapleta koji im se vrzmaju po glavi, a koje nemaju gde da iskoriste, potreban im je rival s kojim će se sukobiti da bi ustanovili ko je nadmoćniji. Tek tada osećaju da im život ima neku vrednost. Ako njihov oponent umre, čini im se da njihov život više nema nikakvog značenja. Recite Mi, mogu li takvi ljudi da se promene? (Ne mogu.) To je njihova priroda. Takvu prirodu imaju antihristi: svakodnevno se sukobljavaju, bilo međusobno ili protiv starešina i delatnika. Čak se i sa Bogom sukobljavaju, svakoga dana pričaju laži i varaju, prekidajući i ometajući rad Božje kuće. Ni na trenutak ne mogu mirno da sede. Istinu ne mogu da prihvate, ma kako da se o njoj razgovara s njima. Baš kao ni velika crvena aždaja, neće se odmoriti sve dok ne budu potpuno uništeni.

Antihristi ne vole ljude koji istinito govore, ne vole poštene ljude. Oni uživaju u lukavstvu i lažima. Kakav je, dakle, njihov stav prema Bogu? Primera radi, kakav stav imaju prema Božjem zahtevu da ljudi budu pošteni? Kao prvo, oni tu istinu preziru. Njihova sposobnost da omalovažavaju pozitivne stvari zaista ukazuje na njihov problem, a to već dokazuje da im je priroda rđava. To, međutim, nije potpuna i sveukupna slika. Ako malo dublje zagrebemo, kako antihristi razumeju Božji zahtev da ljudi budu pošteni? Oni bi mogli reći: „Ako sam pošten, ako bogu pričam o svemu, ako mu sve poveravam i ako s braćom i sestrama sve delim otvoreno – zar time ne gubim vlastito dostojanstvo? To znači nemati dostojanstvo, nemati svoje ’ja’ i, sasvim sigurno, nemati privatnost. Pa to je strašno; kakva je to istina?” Zar oni na to ne gledaju upravo tako? Osim što, duboko u svojim srcima, preziru Božje reči i zahtev u vezi sa poštenjem, oni to čak mogu i osuđivati. A ako mogu to da osude, da li onda mogu da budu pošteni ljudi? Nipošto, oni apsolutno ne mogu biti pošteni. Kako antihristi reaguju kad vide kako neki ljudi priznaju da su lagali? Oni iz dubine srca nipodaštavaju i rugaju se takvom ponašanju. Veruju da su ljudi koji pokušavaju da budu pošteni zapravo velike budale. Zar nije rđavo s njihove strane to što poštene ljude definišu kao budale? (Da, jeste.) To je rđavo. Oni misle: „Ko u današnjem društvu govori istinu? Bog traži da budeš pošten i ti stvarno pokušavaš da budeš pošten – pa čak i iskreno pričaš o tome. Stvarno si neviđena budala!” Prezir, koji duboko u svojim srcima osećaju prema poštenim ljudima, dokazuje da oni tu istinu osuđuju i da je se gnušaju, da je ne prihvataju, niti joj se pokoravaju. Zar to nije rđavost antihrista? Ta istina je očigledno pozitivna stvar i jedan od aspekata proživljavanja normalne ljudskosti koje ljudi treba da poseduju u smislu svog vladanja, ali antihristi tu istinu osuđuju. To je rđavo. U crkvi često ima ljudi koji, zbog toga što Višnjem prijavljuju probleme i opisuju pravo stanje stvari, bivaju na kraju „orezani” od strane određenih starešina – takvi ljudi bivaju podvrgnuti zlostavljanju. Kad se Višnji raspituje o situaciji u crkvi, neke starešine ponekad izveštavaju samo o pozitivnim stvarima, dok negativne stvari prećutkuju. Kad neki ljudi čuju da izveštaji tih starešina nisu zasnovani na činjenicama i kad od njih zatraže da kažu istinu, te starešine ih sklanjaju ustranu i ne dozvoljavaju im da kažu istinu. Neki ljudi ne prihvataju način rada antihrista. Oni misle: „Pošto nećeš da govoriš iskreno, ni ja se prema tebi neću ophoditi kao prema starešini. Višnjem ću reći istinu. Ne plašim se da će me orezati.” I tako oni verno izveštavaju Višnjeg o stvarnoj situaciji. Kad to učine, sve crkvene tajne izlaze na videlo. Kako to? Tako što su ovi ljudi, razotkrivanjem činjenica o tim antihristima, zapravo razotkrili pravo stanje stvari. Da li se antihristi slažu s tim? Mogu li to da tolerišu? Oni nipošto neće poštedeti ljude koji su taj problem prijavili. Šta antihristi rade? Nedugo zatim, sazivaju sastanak u vezi s tim pitanjem, pa traže od ljudi da diskutuju o tome i posmatraju njihove reakcije. Većina ljudi, koje je lako pokolebati, razmatraju to pitanje i misle: „Neko je prijavio činjenično stanje i sada je ovaj starešina u opasnosti. Budući da nismo prijavili šta se dešava, zar nas Višnji neće povezati s tim starešinom ako bude odlučio da ga kazni?” I tako, ovi ljudi smišljaju načine da odbrane svoje starešine, što dovodi do toga da oni koji su prijavili istinu ostanu izolovani. Na taj način, antihristi mogu da rade šta im je volja, jer, ma kakva zlodela da počine, niko neće smeti da ih prijavi Višnjem, čime će antihristi ostvariti svoje ciljeve. Prema tome, za neke ljude je prijavljivanje situacije Višnjem skopčano s brojnim stvarnim poteškoćama. Iako su tim ljudima činjenice dobro poznate, antihristi stalno nastoje da ih ućutkaju. Zbog svoje bojažljivosti i straha, oni pristaju na kompromis, ali zar oni time ne postaju žrtve prisile od strane antihrista? Kad ti antihristi naposletku budu razotkriveni i smenjeni, šta mislite kako se osećaju ljudi koji su pristali na kompromis? Da li oni žale zbog toga? (Da, oni žale zbog toga.) Oni istovremeno osećaju žal i zadovoljstvo, misleći: „Da sam znao kako će se ta stvar završiti, ne bih odustao. Trebalo je da nastavim da ih raskrinkavam i da prijavljujem njihove greške sve dok ne budu zamenjeni.” Ali, većina ljudi nije sposobna za to; u njima ima previše kukavičluka.

Antihristi vole lukavstvo i laži i gnušaju se poštenja; to je prva očigledna manifestacija njihove rđave prirode. Vidiš, neki ljudi stalno govore na način koji drugima otežava da ih razumeju. Njihove rečenice ponekad imaju početak, ali nemaju kraj, a ponekad imaju kraj, ali ne i početak. Ti uopšte ne znaš šta oni zapravo hoće da kažu, ništa od onoga što govore nema za tebe nikakvog smisla, a ako ih zamoliš da ti to razjasne, oni odbijaju da to učine. U svojim govorima često koriste zamenice. Primera radi, kad izveštavaju o nečemu, oni kažu: „Taj momak je, znači, mislio to i to, pa braća i sestre nisu bili baš …” Mogli bi tako satima da pričaju a da ništa ne kažu jasno, mrmljaju i zamuckuju, ne dovršavaju svoje rečenice, već samo izgovaraju nepovezane reči, nakon čega nisi nimalo mudriji nego pre toga – čak si i uznemiren. U stvari, oni su proučavali mnoge stvari i dobro su obrazovani – pa zašto onda nisu u stanju da izgovore nijednu potpunu rečenicu? To je problem koji se tiče njihove naravi. Toliko su ljigavi da moraju da ulože ogroman napor da bi izgovorili makar i mrvicu istine. Svemu što antihristi govore nedostaje fokus, njihovi govori uvek imaju početak, ali ne i kraj; izvale nekako prvu polovinu rečenice, a drugu polovinu progutaju i stalno ispipavaju situaciju, jer ne žele da ti shvatiš šta oni hoće da kažu, već žele da ti to sam pogodiš. Kad bi ti to direktno saopštili, ti bi shvatio šta hoće da kažu i odmah bi ih do kraja prozreo, zar ne? Oni to ne žele. A šta zapravo žele? Žele da sam pogađaš, rado te puštajući da veruješ da si tačno pogodio – u tom slučaju, oni ti to neće reći, da ne bi snosili nikakvu odgovornost. Pored toga, šta oni još dobijaju kad im kažeš šta su, po tvom mišljenju, hteli da kažu? Tvoje nagađanje je upravo ono što žele da čuju, jer iz toga saznaju tvoje ideje i gledišta u vezi s tom konkretnom stvari. Od tog trenutka pa nadalje, oni će govoriti selektivno, biraće šta žele a šta ne žele da kažu, da bi zatim prešli na sledeći korak svog plana. Svaka njihova rečenica završava se zamkom, tako da ćeš ti, ako ih, slušajući, budeš uporno dovršavao, do guše upasti u tu njihovu zamku. Da li je njima zamorno da tako govore? Njihova narav je rđava – to ih uopšte ne zamara. Za njih je to potpuno prirodno. Zašto oni žele da ti postavljaju te zamke? Zato što ne mogu jasno da sagledaju tvoje stavove i plaše se da ćeš ih prozreti. Dok pokušavaju da te zaustave u nastojanju da ih razumeš, oni istovremeno pokušavaju da razumeju tebe. Žele da iz tebe izvuku tvoja gledišta, ideje i metode. Ako u tome uspeju, znači da su im zamke završile posao. Neki ljudi u pričanju odugovlače tako što često izgovaraju „hmm” i „ha”; uz to, oni ne izražavaju nijedno konkretno stanovište. Drugi odugovlače koristeći se poštapalicama „znači” i „pa…”, kojima prikrivaju šta stvarno misle tako što ih stavljaju namesto reči koje bi zapravo hteli da kažu. Svaka njihova rečenica obiluje takvim beskorisnim rečima, prilozima i pomoćnim glagolima, koji za njih imaju svoju funkciju. Ako bi zabeležio njihove reči i stavio ih na papir, uvideo bi da nijedna od njih ne otkriva njihova gledišta i stavove o datoj stvari. Sve njihove reči sadrže skrivene zamke, iskušenja i mamce. Kakva je to narav? (Rđava.) Veoma rđava! Služe li se oni lukavstvom? Upravo to njihovo postavljanje zamki, iskušenja i mamaca naziva se lukavstvom. To je zajednička odlika ljudi sa rđavom suštinom antihrista. Kako se ta njihova zajednička odlika manifestuje? Tako što izveštavaju o dobrim, ali ne i o lošim stvarima, što koriste isključivo prijatne reči kad govore, što su im rečenice isprekidane, što delimično skrivaju njihovo pravo značenje, što pričaju konfuzno i nejasno i što njihove reči nose u sebi iskušenja. Sve su to zamke i sredstva kojima se služe lukavi ljudi.

Većina antihrista pokazuje te manifestacije i na taj način govori i radi. Da li biste to mogli da razlučite ako biste neko duže vreme bili s njima u kontaktu? Da li biste mogli da ih prozrete? Kao prvo, moraš da ustanoviš da li se radi o poštenim ljudima. Ma koliko strogo oni od drugih zahtevali da budu pošteni i da govore istinito, moraš da vidiš jesu li i oni sami pošteni, da li streme ka tome da budu pošteni i kakva gledišta i stavove imaju prema poštenim ljudima. Posmatraj da li oni, duboko u svom srcu, osećaju odvratnost, da li se gnušaju i diskriminišu poštene ljude ili, pak, u dubini duše i sami žele da budu pošteni, ali im je to toliko teško i izazovno da ne uspevaju to da postignu. Moraš da utvrdiš u kojoj se od te dve situacije oni nalaze. Da li bi to mogao da razlučiš? Možda u tome ne bi uspeo za neko kraće vreme jer, ako oni svoje lukave metode mudro koriste, može se desiti da ne možeš ih prozreš. Međutim, kako vreme bude prolazilo, svako će biti u stanju da ih prozre; oni ne mogu večno da skrivaju istinu o sebi. Slično ponašanju velike crvene aždaje koja se često hvali kako „služi narodu” i kako je „u službi javnosti”. Ko još u današnje vreme veruje da je to nekakva narodna partija? Ko još veruje da ona svoje odluke donosi u ime naroda? U to više niko ne veruje, zar ne? Narod je u početku bio ispunjen optimizmom i mislio da će, predvođen Komunističkom partijom, moći da promeni vlastitu sudbinu i da zagospodari njome, da će ona služiti narodu i biti u službi javnosti. Ali, ko danas još veruje njenim đavolskim rečima? Kako je ljudi danas ocenjuju? Ona je postala javni neprijatelj naroda. Kako se ona, dakle, od javnog službenika pretvorila u javnog neprijatelja? Na osnovu njenih postupaka i upoređivanjem tih postupaka s njenim rečima, ljudi su otkrili da su sve reči koje je izgovarala bile puke laži, neistine i reči namenjene ispiranju mozgova. Dok je izgovarala najmilozvučnije reči, činila je najgore zamislive stvari. Slično se ponašaju i antihristi. Primera radi, oni braći i sestrama govore: „Treba odano da obavljate svoje dužnosti – nemojte dozvoliti da se zaprljaju vašim ličnim nečistoćama.” Ali, pomislite samo, da li se i oni sami tako ponašaju? Kad im nešto predlažeš, ako im tek malčice otkriješ svoje mišljenje, oni tvoj predlog neće prihvatiti i neće se s njih složiti. Kad im lični interesi dođu u sukob s njihovim dužnostima ili sa interesima Božje kuće, bore se za svaki pedalj profita i neće ni za dlaku da odstupe. Razmisli malo o njihovom ponašanju, a zatim ga uporedi sa onim što govore. Šta primećuješ? Mada naizgled lepo zvuče, sve njihove reči su neistine koje imaju za cilj da ljude prevare. Dok spletkare i bore se za vlastite interese, njihovo ponašanje, kao i njihove namere, sredstva i metodi njihovih postupaka, potpuno su iskreni – antihristi tada ne glume. Na osnovu toga, možeš donekle da prepoznaš antihriste.

Antihristi vole laži i lukavstvo – šta još vole? Vole taktiku, spletke i zavere. Rade u skladu sa sotonskim filozofijama, nikada ne tragaju za istinom, u potpunosti se oslanjaju na laži i lukavstvo i bave se spletkama i zaverama. Oni nikada neće postupiti u skladu sa istina-načelima, ma koliko da im jasno besediš o istini, čak i ako ti pritom klimaju glavom u znak odobravanja. Umesto toga, razbijaće glavu oko toga kako da u svojim postupcima iskoriste spletke i zavere. Izgleda da oni istinu ne mogu razumeti, bez obzira na to koliko jasno im besediš o njoj; oni naprosto rade onako kako su spremni da rade, onako kako žele da rade i na način koji doprinosi njihovim ličnim interesima. Govore mazno, prikrivaju svoje pravo lice i pravi karakter, varaju ljude i prave ih budalama, a kad neko nasedne na njihove laži, oni su zadovoljni jer su im se ambicije i želje ispunile. Antihristi se dosledno drže tog metoda i takvog pristupa. A što se tiče onih poštenih ljudi koji otvoreno govore o svemu, koji su iskreni i koji otvoreno razgovaraju o vlastitoj negativnosti, slabostima i buntovničkim stanjima, koji uvek govore iz srca, antihristi u sebi osećaju odvratnost prema takvim ljudima i diskriminišu ih. Antihristi vole ljude koji, kao i oni sami, govore uvijeno i lažljivo i koji ne upražnjavaju istinu. Kad naiđu na takve ljude, u srcu osećaju oduševljenje, kao da su pronašli osobu sličnu sebi. Oni tada više ne brinu o tome da li su drugi bolji od njih i da li će moći da ih raspoznaju. Zar ovo nije manifestacija rđave prirode antihrista? Zar to ne može da pokaže da su oni rđavi? (Može.) Zašto te stvari mogu da ilustruju rđavost antihrista? Pozitivne stvari i istina jesu ono što bi jedno racionalno stvoreno biće, koje poseduje savest, trebalo da voli. Kada je, međutim, reč o antihristima, oni na pozitivne stvari gledaju kao na gnojni čir na licu i trn u oku. Svako ko se tih stvari pridržava ili ih upražnjava postaje njihov neprijatelj i oni su prema takvim pojedincima neprijateljski nastrojeni. Zar to ne podseća na prirodu Sotoninog neprijateljstva prema Jovu? (Da.) Reč je o istoj prirodi, istoj Sotoninoj naravi i istoj suštini. Priroda antihrista vuče poreklo od Sotone i oni pripadaju istoj kategoriji kao i Sotona. Prema tome, antihristi i Sotona igraju u istoj ligi. Da li je ova izjava preterana? Nipošto; ona je u potpunosti tačna. Zašto? Zato što antihristi ne vole pozitivne stvari. Oni uživaju da se služe lukavstvom, vole laži, iluzorne pojave i pretvaranje. Ako neko otkrije njihovo pravo lice, mogu li oni tome da se pokore i da to s radošću prihvate? Ne samo što to ne bi mogli da prihvate, već bi na to odgovorili salvom uvreda. Ljudi koji govore istinu ili razotkrivaju njihovo pravo lice razbesneli bi ih i doveli do stanja potpune razjarenosti. Može, na primer, postojati antihrist koji je veoma vešt u pretvaranju. Svi ga doživljavaju kao dobru osobu: ispunjen je ljubavlju, u stanju je da saoseća s drugima, može da razume njihove teškoće i često pruža podršku i pomoć slabim i negativnim ljudima. Kad god neko naiđe na neku poteškoću, on je tu da prema toj osobi pokaže obzir i nađe opravdanje za nju. U srcima ljudi, taj antihrist je veći od Boga. Kada je, dakle, reč o ovoj osobi koja glumi čestitost, ako razotkriješ njenu podvalu i pretvaranje, ako joj saopštiš činjenice, može li ona to da prihvati? Ne samo što neće moći to da prihvati, nego će početi još žešće da se pretvara i da podvaljuje. Reci Mi, da si otkrio podvalu fariseja, onda kad su iznosili svete spise na ulicu da ih čitaju i da se mole kako bi ih ostali čuli i da si im rekao da oni to čine samo predstave radi, da li bi oni priznali da si u pravu? Da li bi oni to rado prihvatili? Da li bi se zamislili nad tvojim rečima? Jesu li mogli da priznaju da to što rade nije ništa drugo do podvala i lukavstvo? Jesu li mogli da se preispitaju, pokaju i da to više nikad ne ponove? Ni slučajno. Ako bi im ti, nakon toga, rekao: „Ti svojim postupcima navodiš ljude na stranputicu i zbog toga ćeš biti kažnjen i završiti u paklu”, zar to ne bi bila sušta istina? (Bila bi.) Ti bi im rekao istinu. A da li bi je oni prihvatili? Ne, oni bi se momentalno razbesneli i rekli bi: „Šta? Kažeš da ću otići u pakao i da ću biti kažnjen? I baš si se ti našao da mi to kažeš! Ja sam taj koji veruje u boga, a ne ti! Tvoje reči ne znače ništa!” Da li bi se na tome završilo? Šta bi oni nakon toga uradili? Nastavili bi svoju tiradu i rekli bi ti: „Prošao sam svet uzduž i popreko, tolikim sam ljudima preneo jevanđelje, ubrao toliko plodova, poneo toliko krstova na svojim plećima i strašno propatio na robiji – e, moj žutokljunče, kad sam ja poverovao u gospoda, ti si još bio u majčinoj utrobi!” Ovim je njihova priroda razotkrivena, zar ne? Zar oni ne propovedaju strpljenje i toleranciju – pa zašto onda ne mogu da otrpe jednu ovakvu sitnicu? Zašto ne mogu da je tolerišu? Zato što si im rekao istinu i razotkrio njihovo pravo lice, tako da oni više nemaju nikakvo odredište. Mogu li oni to ipak da otrpe? Ako nisu antihristi, ako idu putem antihrista ali ipak mogu da prihvate istinu i ako, uz to, ispoljavaju podvale, šta će učiniti ako razotkriješ tu njihovu podvalu? Možda neće baš odmah krenuti da preispituju sami sebe, jer bi moglo zvučati nerealno i šuplje ako bismo tvrdili suprotno. Međutim, kod većine normalnih ljudi, prva reakcija kad to čuju jeste osećaj oštrog, probadajućeg bola u srcu. Na šta ukazuje taj probadajući bol? Ukazuje na to da ih je pogodilo to što su čuli; nisu očekivali da će se neko usuditi da postupi tako brzopleto, da kaže istinu i da ih ovako, oči u oči, osudi – te reči su nešto što oni nisu očekivali i što nikada ranije nisu čuli. Osim toga, imaju osećaj stida i hteli bi da sačuvaju svoj obraz. Dok razmišljaju o tome što si im rekao da, time što stoje na uglu ulice da bi se molili i čitali svete spise, zapravo navode ljude na stranputicu, oni će, nakon što preispitaju sami sebe, otkriti da su time zaista hteli ljudima da pokažu koliko su posvećeni, koliko vole Gospoda i kako mogu mnogo da trpe, da je sve to podvala i da si im ti rekao istinu. Otkriće da, ukoliko nastave da se tako ponašaju, neće moći ljudima da izađu na oči. Oni imaju osećaj stida i mogli bi da, zahvaljujući tom osećaju stida, donekle obuzdaju sami sebe i prekinu sa svojim zlodelima i sa bestidnim postupcima zbog kojih mogu da izgube obraz. Šta bi značilo ako bi oni prestali da se tako ponašaju? To bi predstavljalo nagoveštaj pokajanja. Mada se ne može sa sigurnošću tvrditi da će se pokajati, izvesno je da postoji barem mogućnost pokajanja, što je ipak mnogo bolje nego u slučaju antihrista i fariseja. Zbog čega je mnogo bolje? Zbog toga što imaju savest i osećaj stida i što im reči kojima ih drugi razotkrivaju probadaju srce. Mada će se oni možda osećati postiđeno i povređenog dostojanstva, činjenica je da su barem u stanju da priznaju tačnost tih reči. Čak i ako im ne pođe za rukom da sačuvaju obraz, oni su te reči, duboko u duši, već priznali i pokorili im se, oni su te reči već prihvatili. Po čemu se antihristi razlikuju od takvih ljudi? Zašto kažemo da su antihristi rđavi? Rđavost antihrista leži u činjenici da oni, kad čuju nešto što je ispravno, ne samo što nisu u stanju da to prihvate – naprotiv, oni to mrze. Pored toga, oni pribegavaju vlastitim metodama i uvek traže izgovore, razloge i razne objektivne faktore kako bi se odbranili i objasnili svoje postupke. Koji cilj oni nastoje da ostvare? Cilj im je da negativne stvari pretvore u pozitivne, a pozitivne stvari u negativne – žele da preokrenu situaciju. Zar to nije rđavo? Oni misle: „Koliko god da si ti u pravu i ma koliko da su tvoje reči u skladu sa istinom, možeš li da istraješ u borbi protiv ovako veštog govornika kao što sam ja? Mada je svaka reč koju izgovorim očigledno lažna, varljiva i navodi na stranputicu, ja ću ipak poreći i osuditi sve što budeš rekao.” Zar to nije rđavo? To je zaista rđavo. Misliš li da antihristi, kad vide dobre ljude, u svom srcu ne smatraju te ljude poštenim? Oni zaista smatraju da su to pošteni ljudi koji streme ka istini, ali, kako glasi njihova definicija poštenja i stremljenja ka istini? Oni misle da su pošteni ljudi budale. Prema stremljenju ka istini osećaju odvratnost, prezir i neprijateljstvo. Smatraju da je to nešto lažno, da niko nije tolika budala da napusti sve zarad težnje ka istini, da nikome ništa ne govori i da sve poveri Bogu. Niko nije tolika budala. Oni misle da su svi ti postupci lažni i ne veruju ni u jedan od njih. Da li antihristi veruju da je Bog svemoguć i pravedan? (Ne veruju.) Oni, dakle, u svojim glavama, iza svih tih stvari stavljaju znak pitanja. Šta se iz ovoga može zaključiti? Kako tumačimo tu hrpu znakova pitanja? Oni ne samo da sumnjaju i dovode u pitanje sve to, već naposletku sve poriču i pokušavaju da preokrenu situaciju. Šta time želim da kažem? Oni misle: „Od kakve je koristi biti toliko pravedan? Ako neku laž ponovite hiljadu puta, ona postaje istina. Ako niko ne govori istinu, onda to i nije istina i potpuno je beskorisna – to je puka laž!” Zar ovo nije izvrtanje ispravnog i pogrešnog? To je rđavost Sotone – iskrivljavanje činjenica i izvrtanje ispravnog i pogrešnog – eto kakav je on. Antihristi briljiraju u lukavstvu i pretvaranju. To u čemu briljiraju je, naravno, svojstveno njihovoj srži, a to što je svojstveno njihovoj srži ujedno je i ono što je u njihovoj priroda-suštini. Štaviše, to je ono za čime žude i što vole, a to je takođe i pravilo njihovog opstanka na ovom svetu. Oni veruju u izreke poput: „Dobri umiru mladi, a zli uvek dočekaju lepu i duboku starost”, „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi”, „Svako je krojač svoje sudbine”, „Čovek će trijumfovati nad prirodom”, i tako dalje. Da li je ijedna od tih izreka usklađena sa ljudskošću i sa prirodnim zakonima koje normalni ljudi mogu da shvate? Ama baš nijedna. Kako onda antihristi mogu da budu toliko zaljubljeni u te đavolske Sotonine reči i da ih čak uzimaju za svoje geslo? Može se jedino reći da je to zato što im je priroda isuviše rđava.

U periodu od oko godinu dana, nekoliko puta sam dolazio u kontakt s jednim crkvenim starešinom. Mada smo nekoliko puta imali priliku da se sretnemo, naši su razgovori bili ograničeni, jer on nije bio od onih koji se slobodno izražavaju. Šta znači to da „nije bio od onih koji se slobodno izražavaju”? To znači da on ne bi puno govorio čak ni kad bi mu ti postavljao pitanja. E sad, da li je on bio isti takav u komunikaciji sa ostalim članovima crkve? Postojale su dve moguće situacije. Onima koji su razmišljali slično njemu imao je puno toga da kaže. Međutim, pred onima koji nisu mislili kao on, postajao bi oprezan i ređe se izražavao slobodno. Kada sam kasnije sumirao Svoje razgovore s njim, ustanovio sam da je koristio ukupno pet „klasičnih” fraza. Pošto se nije slobodno izražavao, čim bi nešto rekao, to bi odmah postala „klasična” fraza. O kakvoj se osobi ovde radi? Možemo li tog čoveka nazvati „istaknutom osobom”? Sasvim je normalno da crkvene starešine ili delatnici budu u kontaktu sa Mnom i da razgovaramo o raznim stvarima, zar ne? Pomenuta osoba je, međutim, bila jedinstvena. Izgovorio je samo pet fraza, pet neverovatno „klasičnih” fraza. Poslušajte šta je to što tih pet fraza čini tako „klasičnim”. Svaka njegova fraza ima svoj sopstveni kontekst i svoju pričicu u pozadini. Počnimo od porekla prve njegove fraze.

U crkvi koju je taj starešina predvodio, bila je jedna zla osoba koja je počinila nekoliko loših stvari i ometala rad crkve. Svi su uvideli da se radi o zloj osobi, pa su u zajedništvu počeli da razgovaraju i da diskutuju o tom čoveku. Ako bi hteli da ga proteraju i otpuste, morali bi da u crkvi naprave zabelešku o tome, pa bi onda svi saznali koje loše stvari je počinio, zašto je svrstan među zle osobe i otpušten iz crkve. Tokom razotkrivanja nekih loših stvari koje je ta zla osoba počinila, pomenuti starešina, koji inače nije bio naročito govorljiv, ustao je i rekao: „Imao je najbolje namere.” Kako je on gledao na tu zlu osobu koja je toliko toga lošeg počinila i ometala rad crkve? „Momak je imao najbolje namere.” Verovao je da su loše stvari koje neka loša osoba čini u skladu sa istinom, ukoliko ona to čini iz najbolje namere. Po njemu, bez obzira na prirodu njenih postupaka, bili oni dobri ili loši, i bez obzira na posledice tih postupaka, dokle god ta osoba ima najbolje namere, čak će i prekidi i ometanja koje ona izaziva biti u skladu sa istinom. „Imao je najbolje namere.” Bila je to prva fraza koju je ovaj starešina izgovorio. Jeste li ikada čuli nešto slično? Zla osoba očigledno čini neko zlo, a neko pritom ipak tvrdi da je ta osoba gajila dobre namere dok je činila te loše stvari. Da li svi vi prepoznajete ovu frazu? Verujem da bi neki ljudi mogli da budu navedeni na stranputicu ovom frazom, zato što većina ljudi misli da, dokle god neko ima dobre namere, ne treba se baviti njime, te da, ako neko učini nešto loše iz najbolje namere, ne znači da namerno čini zlo. Postojala je, dakle, mogućnost da neki ljudi, nakon što ih je ovaj starešina na taj način uzbunio i naveo na pogrešan put, pređu na njegovu stranu i počnu da saosećaju s pomenutom zlom osobom. Da ih starešina nije naveo na stranputicu, većina ljudi bi ispravno razumela čitavu stvar i smatrala da zlu osobu treba proterati i otpustiti zbog zla koje je počinila. Međutim, pošto ih je starešina uzbunio i naveo na stranputicu, neki ljudi su pomislili: „Pa to ima smisla, imao je najbolje namere. I mi smo ponekad takvi. Ako, dakle, iz najbolje namere učinimo nešto loše, hoće li onda i nas ukloniti i otpustiti?” Kao rezultat toga, prešli su na stranu starešine. Zašto? Zato što su mislili na vlastitu budućnost. Zar ljudima nije bilo lako da prihvate frazu koju je taj starešina izgovorio? Kakve su bile posledice tog njihovog prihvatanja? U njima su se razvile sumnje u vezi s Bogom, s Njegovom pravednom naravi i sa načelima po kojima On radi. Razvili su sumnje u vezi s načelima rada Božje kuće, počeli su ta načela da dovode u pitanje, da bi ih zatim i osudili. Takve su sumnje oni gajili u svojim srcima. A u stvari, pomenuta zla osoba nije bila otpuštena zbog samo jedne loše stvari koju je počinila. Iz Božje kuće niko ne biva otpušten zbog neke slučajne greške koju napravi, bez obzira da li ta osoba obavlja fizičke poslove, neku specijalnu dužnost ili dužnost koja zahteva tehničku stručnost. Crkvene starešine, zajedno s braćom i sestrama, zajednički vrše klasifikaciju svih tih ljudi na osnovu njihovog ponašanja, a zatim prema njima preduzimaju odgovarajuće mere. Na primer, ako je neka osoba stalno lenja u vreme kada treba da radi i ako smišlja izgovore da ne bi radila, da li bi na osnovu tog ponašanja bilo u redu otpustiti je? (Da, bilo bi.) Tačno, ta bi mera bila odgovarajuća. Primera radi, ako si zadužen za čistoću, ali često grickaš semenke suncokreta, ispijaš čaj, čitaš novine i opušteno bacaš ljuske suncokretovog semena svuda oko sebe, zar time ne zanemaruješ svoju dužnost? Ne samo što ne čistiš, već praviš još veći nered, što znači da zanemaruješ svoje dužnosti. Ako nisi kompetentan za posao koji obavljaš, potpuno je u skladu s načelima da budeš otpušten i nema potrebe da oko toga diskutuješ. Crkveni starešina je, međutim, tvrdio kako je pomenuta osoba imala najbolje namere, čime je ljude naveo na pogrešan put. Pošto je na taj način uzbunio ljude i naveo ih na stranputicu, neki od njih su pošli njegovim stopama, pa je tako postignut konsenzus. Ali, gde su oni, postupivši na taj način, smestili Boga i istina-načela? Postali su nalik nekakvoj porodici i govorili o „našoj crkvi” i „našoj Božjoj kući”. Kako se „crkva” i „Božja kuća” definišu? Može li biti Božje kuće tamo gde nema Boga? (Ne.) Ako na nekom mestu nema Boga, može li tu da postoji ili da bude osnovana crkva? (Ne može.) Šta je, dakle, značilo kad su rekli „naša”? To je značilo da su se otcepili od Boga. Ta crkva je postala crkva tog smetenog starešine, koji je postao njen gospodar, a takozvana braća i sestre, zajedno sa svim ostalim smetenjacima, prišli su njegovoj bandi i ponašali se kao njegovi rođaci. Udaljili su se od Boga, pa je tako Bog preuzeo ulogu izvan „Božje kuće”. To su bile posledice do kojih je došlo nakon što je pomenuti starešina, pod opisanim okolnostima, izgovorio tu svoju prvu frazu. Svi su posebno odobravali njegov stav, misleći: „Naš crkveni starešina je pravičan, vodi računa o nama, oprašta nam naše slabosti i čak govori u naše ime. Kad napravimo neku grešku, Bog nas uvek razotkriva i orezuje. Ali zato nas naš starešina uvek štiti, baš kao što kvočka štiti svoje piliće. Dok imamo njega, nećemo trpeti nepravdu.” Svi su mu bili zahvalni. To su bile posledice prve fraze koju je starešina izgovorio.

Pređimo sada na drugu frazu koju je starešina izgovorio. Jednom je u crkvi trebalo obaviti nešto u vezi sa spoljnim poslovima, što većina ljudi ili nije znala da obavi, ili je bila previše zauzeta obavljanjem vlastitih dužnosti. Pošto su neki vernici, koji su to bili samo na papiru, bili vični spoljnim poslovima, Božja kuća je odvojila nešto novca da bi za taj posao angažovala upravo takvu osobu, kojoj bi ponekad ponudila i nešto veću količinu novca da bi u ime Božje kuće obavila popriličan broj poslova. Recite Mi, da li su načela Božje kuće prekršena trošenjem dodatnih 200 kineskih juana radi obavljanja takvih poslova? Pošto je jedino na taj način bilo moguće obaviti te poslove i pošto je to dalo dobre rezultate, tako je i učinjeno. Ponudivši toj osobi dodatnih 200 kineskih juana, Božja kuća je te poslove lako pozavršavala i time rešila mnoge probleme. Da li je, dakle, vredelo potrošiti tih dodatnih 200 juana? (Vredelo je.) Apsolutno je vredelo. Bilo je sasvim prikladno obaviti to na takav način. Da je tih 200 juana Božja kuća ponudila nekome ko te poslove ne zna da obavi, bila bi to čista šteta. Dati toj osobi 200 juana značilo je da će poslovi moći da budu obavljeni dobro – da li je, dakle, taj način rešavanja problema bio u skladu s načelima Božje kuće? (Bio je u skladu s načelima.) A da li je u skladu s načelima i to što je takva odluka doneta bez konsultacije i razgovora s braćom i sestrama? (I to je u skladu s načelima.) Da li Višnji ima pravo da stvari rešava na takav način? (Ima.) Da, nesporno je da ima. Crkveni starešina je, međutim, rekao: „Braća i sestre kažu da je toj osobi uplaćeno dodatnih 200 kineskih juana… Ja samo postavljam to pitanje u ime braće i sestara. Oni to načelo ne razumeju, te stoga želimo da iznađemo način kako da u zajedništvu porazgovaramo o tom aspektu istine.” Izgovarao je samo takve polurečenice. To je bila njegova druga fraza. Očigledno je da je ta fraza predstavljala pitanje, kojim se htelo reći sledeće: „Kažeš da je sve što radiš u skladu s načelima, ali ovde to nije slučaj, a pojedina braća i sestre imaju o tome svoja mišljenja i predstave, te stoga moram da te pitam u njihovo ime. Kako to objašnjavaš? Daj mi neko objašnjenje.” Reč je o pitanju, zar ne? Hajde sad, analizirajte koliko je poruka sadržano u tom pitanju – kakvo je vaše gledište kad tako nešto čujete? Kako na osnovu ovoga gledate na tu osobu? (Bože, tu svoju frazu je izgovorio upitnim tonom. On je ispitivao Boga. U stvari, imao je vlastite predstave o svemu tome. Nije izrazio svoje prave misli, već je kazao da su zapravo braća i sestre ti koji ne mogu da prihvate odluku Višnjeg i imaju svoje mišljenje o tome. Kad braća i sestre imaju neke predstave, trebalo bi da on, kao starešina crkve, razgovara s njima o istini kako bi rešili taj problem; on, međutim, ne samo da nije rešio problem, već je s tim predstavama došao pred Boga da Mu postavlja pitanja. On u sebi nosi neku lažljivu i rđavu narav.) Pomenuo si dve važne stvari: jedna je da je starešina ispitivao Višnjeg, a druga se ogleda u činjenici da je on u sebi već imao neke predstave, ali je ipak rekao: „Braća i sestre ne razumeju načela, pa bi hteli da ih potraže.” Postoji li neki problem u vezi s ovom frazom? Da li su mu braća i sestre bili toliko važni? Pošto je život-ulazak braće i sestara smatrao toliko važnim, kad su se u njima razvile tako snažne predstave, zašto ih nije razrešio? Zar to ne znači da se nemarno odnosio prema svojoj dužnosti? Stvarno je bio nemaran. Nije rešio problem i čak je, bez ikakvog stida i srama, pošao sa predstavama braće i sestara da ispituje Višnjeg. Kakvu su, dakle, vajdu imali od njega? Šta mu je omogućilo da postavlja pitanja? Zar nije i on sam imao predstave? Zar i on nije imao svoje mišljenje o odluci Višnjeg? Nije li i on smatrao je čitava stvar rešena na neprikladan način? Pošto tih 200 juana nije potrošeno na njega, osećao se zakinutim, zar ne? Mislio je: „Trebalo je da ja dobijem tih dodatnih 200 juana, jer mi smo to zaslužili. Taj momak je bezvernik i nije trebalo da ih dobije. Mi iskreno verujemo u boga i mi smo narod božje kuće, a ne on.” Zar nije upravo to hteo da kaže? (Jeste.) Hteo je da kaže baš to. Ali on to nije rekao otvoreno, nego je sve vreme zamuckivao. Razumete li sada, nakon što ste sve ovo čuli, ili i dalje ne razumete? Kako vi gledate na ovo pitanje trošenja novca? Većina ljudi može da razume ovo manje bitno pitanje. Imajući u vidu ogroman rad Božje kuće, da li je starešina baš morao da primeti da je potrošeno dodatnih 200 juana? Osim toga, budući da taj novac nije uzet iz njegovog džepa, zašto ga je to toliko potreslo? Zar naprosto nije osetio zavist kad je video da su drugi ljudi dobri? Da nije to hteo da kaže? Možete li da razumete ovo što sam vam upravo objasnio? Ima li među vama ikoga ko se s tim ne slaže i ko kaže: „Ne! Neko je bez našeg znanja potrošio dodatnih 200 juana – strašno je što nemamo prava da budemo upoznati s tim. Zar to nije traćenje priloga datih Božjoj kući?” Šta je koncept Božje kuće? Šta je koncept davanja priloga? Da ti nešto kažem, prilozi nisu svačije vlasništvo, oni ne pripadaju braći i sestrama; kad bi postojali samo braća i sestre, ali ne i Bog, crkva se ne bi zvala Božjom kućom. Kad se Bog pojavi i počne da dela, kad pozove ljude da se okupe oko Njega i osnuje crkvu – to je onda Božja kuća. Kad braća i sestre daruju desetinu priloga, oni to ne daju ni Božjoj kući ni crkvi, a pogotovo ne bilo kojem pojedincu. Tu desetinu oni daruju Bogu. Prostim jezikom rečeno, taj novac je darovan Bogu; to je Njegovo privatno vlasništvo. Šta se pod tim Njegovim privatnim vlasništvom podrazumeva? Podrazumeva se da Bog može da ga raspoređuje kako Mu je volja i da pomenuti starešina nije bio ovlašćen da se u to meša. Da ti pravo kažem, raspitivanje i traženje istine u vezi s tom stvari bilo je pomalo preterano i nepotrebno; starešina je zapravo bio neiskren i pretvarao se! Bilo je toliko važnijih problema u vezi s kojim nije tražio istinu, a u vezi s ovim je ipak odlučio da je potraži. Zašto se on sam nije pozabavio tom zlom osobom? Zašto nije tragao tako što bi rekao: „Ova osoba je ispoljila određene sklonosti ka zlodelima; svoj braći i sestrama je muka od njega. Zar ne bi trebalo da se pozabavim time?” Starešina se o tome nije raspitivao; bio je potpuno slep za tu osobu. Zar to nije problematično? Kako glasi prva fraza koju je starešina koristio? (Imao je najbolje namere.) „Imao je najbolje namere.” Pogledajte koliko je „dobronameran” bio taj momak; kakav licemer! Bio je rđav, a opet su mu usta bila puna dobronamernosti i moralnosti; reči su mu bile slatke kao med, ali mu je zato srce bilo oštro kao bodež i nije se ponašao kao ljudsko biće. Kako je glasila njegova druga fraza? „Božja kuća je nekome dala dodatnih 200 juana da obavi neki posao. U ime braće i sestara želim da se raspitam kako treba da razumemo i da dokučimo načelo koje je ovde primenjeno.” Ja vam ovde dajem kompletnu izjavu; naravno, on se nije baš tako izrazio. Oklevao je dok je to izgovarao, pa je bilo teško razumeti šta zapravo želi da kaže. Naprosto je tako govorio. To je bila druga fraza koju je starešina koristio.

Čujte sada treću frazu koju je izgovarao. Jednom su svi zajedno nešto kopali napolju. Svakome je bilo naloženo da napuni jednu kofu zemlje. Jedna osoba je bila baš brza i prva završila svoj deo posla, pa je sela da se odmori, da popije malo vode i da sačeka ostale. A onda je nešto pošlo naopako. Šta je to pošlo naopako? Javio se treći problem. Starešina je ponovo otišao kod Višnjeg i rekao: „Imamo ovde jednog momka koji se hitro kreće i brzo radi, ali u vezi s njim postoji jedan problem. Kad završi sa radom, on samo sedi i ne pomaže drugima, pa su zato svi počeli da stvaraju mišljenja o njemu.” Višnji brat je pitao: „Da li je inače lenj dok radi?” Starešina je odgovorio: „Ne, nije lenj. Stvar je u tome što brzo radi, ali, kad završi, on samo sedi i čeka i ne pomaže nikome, pa braća i sestre smatraju da nije nimalo saosećajan.” Kad su mu braća i sestre to pomenuli, starešinu je to potreslo. Pomislio je: „Pobogu, vidi kako je ova osoba okrutna! Moja braća i sestre su umorna od posla, rade sporo i niko im ne pomaže.” Cela grupa je bila uznemirena, pa se uznemirio i on. Kako je samo „empatičan”! Poneo je ovo „breme” sa sobom i otišao da sve prijavi Višnjem. Prvo što je upitao bilo je: „Može li neko takav da bude kažnjen?” Recite Mi, može li takva osoba da bude kažnjena? (Ne.) Kakva je, dakle, vaša reakcija na ovo što ste upravo čuli? Imate li pomešana osećanja u vezi s tim? Jeste li se uznemirili? (Jesmo.) Božja kuća u svojim besedama uvek napominje da ljudi moraju razumeti istinu i biti pravični prema drugima, a on čak ni tu sitnicu nije mogao da učini. Verovao je da bi bilo pravično kazniti tu osobu. Zar to nije rđavo? (Da, jeste.) Mislio je: „Moja braća i sestre pate i izvestili su me da je ta osoba lišena saosećanja. Kako ja, kao starešina, mogu da pridobijem te ljude, da ih zaštitim, da sprečim da im drugi nanose nepravdu ili da se osećaju da se prema njima postupa nepravično?” Njegova prva reakcija bila je da kazni tu osobu, misleći da će time umiriti bes ostalih i da će sve na kraju ispasti fer i pravično. Zar nije upravo to želeo? (Jeste.) Mislio je: „Svi se hranimo iz istog kazana, živimo pod istim krovom i svi imamo isti tretman. Odakle tebi pravo da tako brzo radiš? A kad već radiš brzo, zašto onda ne pomogneš ostalima?” Recite Mi, kako se ljudi osećaju kad to čuju? „Greh je raditi brzo. Izgleda da nipošto ne smemo da radimo brzo – od toga nećemo imati nikakve vajde kod ovog starešine. Nije dobro raditi brzo, kao što nije dobro ni biti samoinicijativan. Opravdano je biti spor!” Višnji je starešinu pitao: „Šta je sa onima koji sporo rade? Da li te ljude nagrađuješ?” Starešina se načas zbunio, ali se nije smeo. Odgovorio je: „Ne, ne mogu da ih nagradim. Međutim, momak koji brzo radi treba da bude kažnjen. Sva braća i sestre kažu da ga treba kazniti.” To je bila fraza koju je izgovorio. Recite Mi, da li ta fraza zaista odražava mišljenje braće i sestara, ili mišljenje samog starešine? (Odražava mišljenje starešine.) Hajde da braću i sestre ostavimo po strani – među njima ima svakakvih smetenjaka: onih koji ne vole istinu, onih koji govore uvijeno, onih koji su sebični i misle samo na sebe, onih koji izazivaju svađe, onih koji u svom govoru nemaju nikakvih načela i onih koji deluju bez ikakve moralne osnove. Ko će ga znati kakvih sve ljudi ima među njima? Šta je, dakle, taj crkveni starešina bio dužan da uradi? Da li je bio dužan da govori u ime uticajne braće i sestara, da stane u odbranu ovih rđavih trendova i zlih postupaka? (Ne.) Šta je onda bila njegova obaveza? Kad je otkrio da među braćom i sestrama ima pojava izvrtanja činjenica i skretanja s puta, bio je u obavezi da te probleme razreši koristeći se istinom, kako bi ti ljudi mogli da razumeju gde leže problemi i šta nije u redu s njihovim stanjima, što bi ih navelo da spoznaju sebe i da razumeju istinu i što bi ih dovelo pred Boga. Zar to nije obaveza crkvenog starešine? (Jeste.) Da li on tu obavezu ispunio? Ne samo što nije ispunio, nego je čak raspirivao te rđave trendove i zle postupke, štitio, podsticao i odobravao njihovo razmnožavanje i širenje u crkvi. Zar to nije rđavo? (Jeste.) Recite Mi, nakon što Višnji bude orezao i raskrinkao osobu s takvom rđavom naravi, hoće li ona u svom srcu biti prkosna? (Hoće.) Sigurno će biti prkosna. Da li će se prema ljudima odnositi pravično i u skladu s načelima dobijenim od Višnjeg? Ni slučajno. Iz reči koje je taj starešina izgovorio možeš da vidiš da je bio krajnje lukav i neuobičajen. Kasnije sam u Sebi razmišljao: „Ako one koji brzo rade sleduje kazna, ko će se usuditi da radi brzo? Svi će postati spori kao kornjače, nesposobni da se popnu uz obalu reke čak ni nakon trodnevnog batrganja.” Zar se neće desiti upravo to? Osim nesposobnosti da se prema ljudima ophodi pravično, ono što je kod tog starešine bilo najozbiljnije, najfatalnije i što je ljude najviše navodilo na stranputicu, bilo je to što, bez obzira na sve loše stvari koje su braća i sestre činili, kao i na pogrešne i apsurdne stavove koje su širili, on ne samo da to nije prepoznao ni ispravio, već im je povlađivao, štitio ih, pa čak i ugađao njihovim željama. Zar taj čovek nije bio opasan? (Bio je.) Bio je ekstremno opasan! To je bila treća fraza koju je starešina izgovorio.

Pređimo sada na četvrtu frazu. Često sam posećivao crkvu na čijem je čelu bio taj starešina i u kojoj su gajili neke piliće. Prilikom svake Moje posete, on bi svakoga dana klao po jedno pile. Prvog dana, pile bi skuvali i napravili bistru pileću supu; sledećeg dana, na trpezu bi iznosili reš-pečeno pile; trećega dana, na meniju bi se našla dimljena piletina. Pomislio sam da će, ako svakog dana budem išao tamo, po svoj prilici čitavo jato pilića nestati za nekoliko dana. Kako to? Kad bi skuvali pile, ponekad bih uzeo zalogaj-dva, a ponekad ga ne bih ni okusio, ali bi zato svi ostali jeli ne obazirući se na Mene, tako da bi svaki put bilo pojedeno celo pile. Kasnije sam malo razmislio o tome: ako pri svakoj Mojoj poseti bude pojedeno celo pile, ma koliko pilića da imaju, oni im neće dugo potrajati ako ih budu tim tempom tamanili. Stoga sam starešini naložio da prestanu s klanjem pilića. Zar nije bilo ispravno tako postupiti? (Da, bilo je.) Sad se starešina našao u velikoj dilemi. Svoje pitanje započeo je ovako: „Ako ne smemo da koljemo piliće…” Nećete verovati šta je zatim pitao. Šta je na kraju uspeo nekako da izusti? „Šta onda želiš da jedeš?” Rekao sam: „Zar nema baš ništa da se jede osim pilića? Zar bašta nije prepuna povrća? Rado ću pojesti bilo šta od povrća.” Mislio je da će, ako ne smeju da zakolju pile, ipak morati da me posluže nečim od mesa. Bio je baš „uviđavan”, zar ne? Rekao sam: „Kakvo crno meso! Ako ima povrća, neću jesti meso. Ako ti ne kažem da zakolješ pile, nemoj ga ni klati!” Trebalo bi da je to bilo lako razumeti, zar ne? (Tako je.) Ali, u ovom slučaju, nastala je dilema. Zbog nemogućnosti da zakolje pile, bilo mu je zaista neprijatno; počeo je vrlo čudno da se ponaša, kao da ga je nešto zaposelo. Pošto tada nije mogao da jede piletinu, prilikom Moje sledeće posete postavio je još jedno pitanje, čime dolazimo do njegove pete fraze. Poslušajte kako njegova pitanja postaju sve smešnija i smešnija. Kako je glasilo to pitanje? Rekao je: „Kad već ne možemo da koljemo piliće, a pošto čuvamo i neke zečeve – da li bi ti, za promenu, probao malo zečetine?” To Me je zaista razbesnelo. Rekao sam: „Zečići koje čuvamo su tako slatki, sa svojim bistrim okicama i snežnobelim krznom. Sjajno se zabavljaju dok se igraju. Zašto stalno razmišljaš o mesu? Zar baš ne možeš bez mesa?” Nije Me razumeo. U njihovoj kuhinji uvek je bilo mesa; imali su nepresušne zalihe pilećih nogica i svinjskih kotleta. Imao je, znači, dovoljno mesa da jede, pa zašto se onda uporno raspitivao oko klanja zečeva i konzumiranja zečetine? Kratko sam mu uzvratio sledećim rečima: „Zabranjujem ti da ih ubijaš! Čemu sve to klanje?” Kad je saslušao Moj odgovor, uplašio se da će biti orezan i nije više smeo da postavi nijedno pitanje. Kakve je obroke pripremao nakon toga? Tokom letnje sezone, u junu i julu, u bašti je bilo svega i svačega; lisnatog i drugog povrća bilo je u izobilju. Jednoga dana, starešina je spremio punu trpezu hrane. Koja jela je spremio? Propržene klice mungo pasulja, supu od sojinih klica, dinstani tofu sa ribom, prženi grašak sa jajima, pečurke zvane Judino uvo – na stolu nije bilo ništa od zelenog lisnatog povrća. Samo sam ovlaš bacio pogled na svu tu suvu hranu. Iako je, u to doba godine, svežeg povrća bilo u izobilju, sva spremljena hrana bila je vansezonska. Pomislio sam, zar ova osoba nije rđava? U bašti ima svakojakog povrća; zašto nije spremio nešto od zeleniša? Na kraju sam rekao da tom starešini treba pod hitno dati otkaz. Dok je on zadužen za kuhinju, ljudi nikada neće okusiti ništa od sezonske hrane. Umesto toga, stalno će jesti vansezonsku hranu. Da li je to normalno? To definitivno nije normalno!

Kroz pitanja koja je taj starešina postavljao i iz načina na koji je spremao hranu, uočio sam, kao prvo, da je slabog karaktera; kao drugo, da ima rđavu i podmuklu narav; i, kao treće, da ne stremi ka istini. Međutim, bilo je tu i nečeg neočekivanog, moglo bi se čak reći i bizarnog. U prošlosti, svaki put kad bi se u crkvi održavali izbori, pa čak i prilikom reizbora starešine, on je uvek osvajao najveći broj glasova. Kako to da je jedna takva osoba više puta uzastopno osvajala najveći broj glasova? Zar razloge za to ne treba tražiti na obema stranama? (Treba.) Razlozi za to postojali su na obema stranama. Koji su bili glavni razlozi? S jedne strane, većina braće i sestara nije razumela istinu, niti je stremila ka njoj, a uz to nisu umeli da razaznaju ljude. S druge strane, taj crkveni starešina bio je jako sposoban da ljude navede na stranputicu. Vi ne znate kakav je bio taj čovek, niste videli šta je radio i ne znate kakva je ličnost on bio iza zatvorenih vrata. Pa ipak, samo na osnovu ovoga što sam vam ispričao i na osnovu pet pomenutih fraza koje je izgovorio, šta mislite o kakvoj se ličnosti radilo? Da li je bio prikladna ličnost za mesto crkvenog starešine? (Nije.) Zašto su onda braća i sestre uvek birali baš njega? Zato što je imao strategiju i što je te ljude navodio na stranputicu. On nipošto nije bio tako bezazlen i racionalan kakvim se na prvi pogled činio; definitivno je imao strategiju. Kasnije sam rekao da u toj crkvi nema nikoga ko bi bio prikladan da obavlja dužnost starešine i da odnekud treba poslati neku drugu osobu koja će vršiti tu dužnost. Međutim, neki ljudi nisu to razumeli; smatrali su da ta druga osoba nije izabrana od strane braće i sestara. Kako bi trebalo definisati „braću i sestre”? Da li braća i sestre predstavljaju istinu? Da li tako glasi njihova definicija? (Ne.) Kad braća i sestre kolektivno ispostave neki zahtev, kreiraju neko pravilo ili usvoje neko mišljenje i argument, da li je to baš uvek u skladu sa istinom? Da li Bog treba najpre da razmatra njihove probleme i da se za njih pobrine? Može li Bog to da radi? (Ne.) Kako se, dakle, treba ophoditi prema njima? Kako treba definisati tu braću i sestre? Većina njih spremno obavlja svoje dužnosti, službuje i radi, ali oni ne streme ka istini. Nemaju sposobnost i nisu takvog kova da bi shvatili istinu, luckasti su, tupi i priglupi, nesposobni da raspoznaju ljude i da sagledavaju stvari, a uz to su sebični i misle samo na sebe. Mada imaju neke dobre namere i spremni su štošta da napuste, da se daju i trude zarad Boga, koja je njihova fatalna mana? Oni istinu ne razumeju, niti je prihvataju. Drže se onog: „Ko god da me hrani moja je mati, a ko god mi daje novac taj mi je otac.” Ko god je dobar prema njima ili od njega imaju neku korist, ko god govori u njihovo ime i štiti ih, oni će tu osobu izabrati. Kad bi takvim ljudima bilo dopušteno da sami biraju, da li bi oni mogli da odaberu dobrog starešinu? Ne bi mogli. Da li bi mogli da učine ikakav napredak u pogledu život-ulaska? Ako bi im Višnji dozvolio da budu svojevoljni i da se ponašaju tako bezobzirno, zar to ne bi bilo neodgovorno? (Bilo bi.) Bili su pravi smetenjaci, ali Višnji nije takav, pa je smenio starešinu kojeg su oni odabrali i na njegovo mesto postavio drugu osobu. Mada ti ljudi nisu bili radi da prihvate novog starešinu, dokle god je ta osoba mogla da obavlja neki stvaran posao, bilo im je mnogo bolje nego s onim lažnim starešinom koji ih je vodio stranputicom. Iako ta braća i sestre nisu razumeli aranžmane Višnjeg, oni će jednoga dana dokučiti neke istine i razumeti neke stvari, pa će tada spoznati ko je bio dobar, a ko loš. Postupivši na taj način, Višnji je u potpunosti preuzeo odgovornost za njih. Da li je to bilo prikladno? (Bilo je prikladno.) Mada ljudi nisu to razumeli, naprosto im se nije moglo dozvoliti da rade šta im je volja i da izaberu koga god su hteli. Hoće li se pobuniti? Ako budu poželeli da čine zlo, da postanu saučesnici Sotone, biće potpuno uništeni. Višnji je, dakle, doneo odluku umesto njih i odabrao drugog starešinu. Ali, oni to nisu prihvatali; insistirali su na tome da je osoba koju su izabrali prikladna. Zar to nije rđavo s njihove strane? Zašto su svog starešinu oduvek smatrali dobrim? Šta je u vezi s njim bilo dobro? Zašto su bili toliko odlučni da ga zadrže? Tu je postojao jedan problem: lažni starešina im je nanosio štetu i navodio ih na stranputicu, a da oni toga nisu ni bili svesni. Zaista su bili obična gomila budala. Završio sam priču o ovoj stvari. Ljude slične tom lažnom starešini uzimamo kao tipične primere, koje u okviru ove teme raščlanjujemo i analiziramo – to je sasvim prikladno. Na kraju krajeva, rđavost sadržana u njihovim naravima sama po sebi je tipična.

Kada je reč o našim razgovorima na temu rđavosti u okviru sedme manifestacije antihrista, da li vam je, kroz objedinjavanje tih konkretnih primera, kroz njihovu analizu i upoređivanje, ovo pitanje postalo bar malo jasnije? Nepoznato je i teško je reći da li će osoba o kojoj sam vam upravo govorio ubuduće moći da stremi ka istini, pa ćemo se za sada uzdržati od donošenja bilo kakvih zaključaka. Jedna stvar je, međutim, sigurna: njegova narav, suština i priroda su, svi odreda, rđavi. Šta je, dakle, on voleo? Je li voleo pravičnost i pravednost? Je li voleo razne istine koje je izrekao Bog? Da li je voleo da bude pošten, da se prema drugima pravično ophodi, da postupa u skladu s načelima i da traga za istinom? Da li je voleo te stvari? Nije voleo nijednu od njih – to je sto posto sigurno. Kroz onih nekoliko fraza koje je izgovarao i onih nekoliko pitanja koje je postavljao, razotkrile su se stvari koje je duboko u svom srcu i do srži voleo voleo. Među njima nije bilo ni jedne jedine koja je u skladu s pozitivnim stvarima. Ko su bili ljudi koje je voleo i koje je bio spreman da zaštiti? Štitio je one koji su činili zlo, koji su ometali rad crkve, koji su bili u potpunosti lišeni odanosti i koji su, tokom obavljanja svojih dužnosti, bili uključeni u brojna zlodela. Na takve ljude on nije gledao s besom i mržnjom, već je čak govorio u njihovo ime i branio ih. Na šta sve to ukazuje? Na to da su pripadali istom soju ljudi: delili su zajedničke interese i imali istu suštinu. Prirodno su se slagali jedni s drugima i bili su dva izdanka jedne te iste trule sorte. Kad su neka braća i sestre počeli da gaje predstave i da pogrešno shvataju Božje reči i postupke, kako se taj starešina osećao? Da li je poneo breme onda kad je trebalo rešiti te probleme? (Nije.) Nije poneo svoje breme; nije se pozabavio tim problemima i nije obraćao pažnju na čitavu stvar – pravio se da ništa od toga nije video. Kad su pojedinci ponižavali ime Božje ili ometali i prekidali rad Božje kuće, kad je nekima nedostajalo odanosti i kad su površno obavljali svoje dužnosti, kad su nanosili štetu interesima Božje kuće i tokom obavljanja dužnosti uzrokovali ometanja i uništenje, ispuštali svoju negativnost i širili predstave, da li je taj starešina mogao da prepozna bilo koji od tih problema? On te stvari nije prepoznavao kao probleme; mislio je: „Normalno je da se takve stvari dešavaju; ima li ijedne osobe koja ne pokazuje iskvarenost?” Šta je time hteo da kaže? Hteo je da kaže da su ti ljudi morali tako da postupaju, jer onda ne bi izgledao toliko loše – mogao bi da se „sakrije” i da bude „zaštićen”. Zar to nije rđavo? Ti ljudi su neprestano izazivali ometanja i prekide, a on se uopšte nije bavio njima. Na osnovu toga, recite Mi da li je on imao osećaj za pravdu? Da li je voleo istinu? Za kakvo je mesto smatrao Božju kuću? On nije želeo da Božja kuća bude ispunjena poštenim ljudima, ljudima koji su odani Bogu, koji slede Božji put i znaju svoje mesto dok obavljaju svoje dužnosti. Nije želeo da se svi otvore i da razgovaraju o Božjim rečima, da se pokore Bogu i da svedoče o Njemu. Nije želeo da u Božjoj kući svi ljudi budu takvi. Šta je, dakle, bilo to što je želeo? Želeo je da se svi samouslužno povezuju, da jedni drugima štite lične interese, da niko nikom ne nanosi štetu i da niko ne izvlači kosture iz tuđih ormana. Želeo je da se svi međusobno štite i da pokrivaju jedni druge, da sve loše što su drugi uradili skrivaju od stranaca i da svi deluju kao jedan ujedinjeni front. To je ono što je želeo. Kad bi neko tuđa nedela i stvarne okolnosti izneo na videlo i objavio, kad bi o njima otvoreno progovorio i svima ih obznanio, on bi takve postupke mrzeo i prezirao. Voleo je da nedela ostanu skrivena i obavijena velom tajne, da laži ostanu neotkrivene i da prema nikome ko je posegnuo za lukavstvom i naneo štetu interesima Božje kuće ne budu preduzete odgovarajuće mere u skladu s načelima. U šta su se pretvorile Božje reči i upravne odluke i radni aranžmani Božje kuće u crkvi čiji je on bio nadzornik? Pretvorile su se u prazne reči, koje nije bilo moguće sprovoditi. Zašto ih nije bilo moguće sprovoditi? Zato što ih je on blokirao; pretvorio se u neprobojni zid o koji su se one odbijale. To je ta rđava narav koju antihristi otkrivaju tako što izvrću činjenice, primenjuju određene taktike i upuštaju u određene spletke i intrige kako bi druge ljude zavarali i napravili budalama, te tako ostvarili vlastite ciljeve.

U crkvama u kojima vlast drže antihristi, radne aranžmane Božje kuće nije moguće primeniti. Istovremeno, unutar tih crkava javlja se neobičan fenomen koji se ogleda u tome da se izvršavaju samo oni poslovi koji sa radnim aranžmanima Božje kuće nemaju nikakve veze ili su im potpuno oprečni, usled čega se među braćom i sestrama rađaju različita mišljenja i argumenti, što u crkvi dovodi do haosa. Kako u toj situaciji postupaju lažne starešine? Oni ne rade u skladu s radnim aranžmanima Božje kuće; ponašaju se kao da nemaju šta da rade i uopšte se ne obaziru na radne aranžmane. Ljudi podređeni ovim starešinama nemaju pojma ni o čemu; ponašaju se kao hrpa rastresitog peska koju nema ko da organizuje – svako radi šta hoće i kako hoće. Lažne starešine ne daju nikakve izjave i ne preuzimaju odgovornost za takvo stanje. Antihristi, međutim, postupaju drugačije. Ne samo što ne primenjuju radne aranžmane, već izmišljaju vlastite izjave i praksu. Neki od njih preuzimaju radne aranžmane od Višnjeg i menjaju ih tako što ih pretvaraju u sopstvene izjave, koje zatim primenjuju, dok drugi uopšte ne postupaju u skladu s radnim aranžmanima dobijenim od Višnjeg, već rade po sopstvenom nahođenju. Radne aranžmane dobijene od Višnjeg oni zadržavaju kod sebe i ne prosleđuju ih nižima u hijerarhiji, te tako svoje podređene drže u mraku, dok sami čine šta im je volja, pa čak izmišljaju vlastite izjave i teorije kako bi ljude pod sobom zavarali i naveli na stranputicu. Stoga se ne obazirite na to koliko se antihristi tobože odriču nečega ili koliku su patnju naizgled u stanju da izdrže. Ostavite po strani njihove površne aktivnosti i ponašanja i fokusirajte se na suštinu onoga što rade. Kakav odnos imaju sa Bogom? Protive se svemu što je Bog rekao i uradio, svemu što Bog od braće i sestara traži da razumeju i svemu što On zahteva da bude primenjeno na nižim nivoima crkvene hijerarhije – oni se svemu tome protive. Neko će možda upitati: „Da li je neuspešna primena isto što i protivljenje tim stvarima?” Zašto oni te stvari ne primenjuju? Zato što se ne slažu s njima. A da li to što se ne slažu s njima znači da su oni viši od Božje kuće? Da li to što se ne slažu s tim stvarima znači da imaju neki bolji plan? Naravno da nemaju. Kako se onda usuđuju da te stvari ne primenjuju samo zato što se s njima ne slažu? Razlog za to leži u njihovoj želji da dominiraju i upravljaju crkvom. Oni misle da bi njihov doprinos ostao nezapažen, da se ne bi istakli i da ih niko ne bi zapazio ukoliko bi primenjivali samo ono što je potpuno u skladu s radnim aranžmanima i zahtevima Višnjeg. Za antihriste bi to predstavljalo katastrofu. Ako bi svako svedočio pred Bogom i s drugima redovno razgovarao o istini, ako bi svako mogao da razume istinu, da pitanja rešava u skladu s načelima i da, kad se suoči s problemima, traži istinu, moli se i priziva Boga, kakva bi onda bila njihova uloga? Pošto antihristi ne teže istini, oni tada ne bi imali nikakvu ulogu; pretvorili bi se u puke ukrase. A kad bi postali ukrasi i kad više niko na njih ne bi obraćao pažnju, da li bi oni to prihvatili? Oni to ne bi prihvatili. Samo bi smišljali kako da spasu situaciju. Pošto antihristi imaju rđavu narav i rđavu suštinu, mogu li oni da predvide da bi bili razotkriveni ako bi sva braća i sestre težili istini? Antihristi su vrlo loši i ne tragaju za istinom; rđavi su, lažljivi, podmukli i ne vole ništa što je pozitivno. Kad bi svi ljudi razumeli istinu, oni bi lako prepoznali antihriste. Jesu li antihristi toga svesni? Itekako. Oni to u svojoj duši osećaju. To je kao kad negde odeš i naiđeš na nekog zlog duha. Kad te zao duh pogleda, nećeš mu se dopasti, a i tebi će zao duh već na prvi pogled biti odbojan i nećeš hteti da pričaš s njim. Iako te on zapravo nije uvredio, niti ti je na bilo koji način naudio, tebi je odvratno da ga gledaš, a još ti je odvratniji kad čuješ šta govori. U stvarnosti, on te ne poznaje, kao što ni ti njega ne poznaješ. O čemu se onda tu radi? Ti svom svojom dušom osećaš da vas dvojica ne pripadate istoj vrsti. Antihristi su neprijatelji izabranog Božjeg naroda. Ako to ne uviđaš i ako toga nisi svestan dok komuniciraš s njima, zar to onda ne znači da si prilično otupeo? Recimo da ti ove stvari ne možeš jasno da sagledaš ako neki antihrist ne priča mnogo, već samo kaže par reči kad želi da iznese neki argument, da predoči neko stanovište ili kada gaji određene stavove u vezi sa svojim postupcima. Ali, ako ti već duže vreme komuniciraš s njim, a još uvek nisi toga svestan, nego tek kad ga Višnje definiše kao antihrista, ti konačno doživiš epifaniju, pomalo se uplašiš i pomisliš: „Kako to da nisam uspeo da prozrem ovako očiglednog antihrista? Zamalo da upadnem u zamku!” – onda ti mora da si strašno otupeo!

Postoji jedna očigledna karakteristika rđavosti antihristȃ i Ja ću ti sada otkriti tajnu kako da je uočiš: ona se ogleda u tome da na osnovu onoga što antihristi govore i rade nikako ne možeš da dokučiš njihovu dubinu, niti da im zaviriš u srce. Kad ti se obraćaju, pogled im neprestano vrluda, tako da ne možeš da dokučiš kakvu zaveru kuju. Ponekad te navode na pomisao da su odani i prilično iskreni, ali to uopšte nije slučaj – ti nikada ne možeš da ih prozreš. U srcu, međutim, imaš određeni osećaj da njihove misli sadrže duboku suptilnost, nedokučivu dubinu i da su lukave i neuobičajene. To je prva karakteristika rđavosti antihristȃ, koja ukazuje na to da antihristi poseduju atribut rđavosti. Koja je druga karakteristika rđavosti antihristȃ? Ona se sastoji u tome da sve što oni rade i govore navodi ljude na stranputicu. Gde se to ispoljava? U njihovom naročitom osećaju za ljudsku psihologiju, u tome što vešto govore stvari koje se poklapaju s ljudskim predstavama i maštarijama i koje ljudi lako prihvataju. Postoji, međutim, jedna stvar koju treba da uočiš: oni nikada ne oličavaju ništa od onih lepih stvari o kojima govore. Primera radi, oni drugima propovedaju doktrinu, govore im kako da budu pošteni ljudi, kako da se mole i kako da Bogu dopuste da gospodari njima kad ih nešto zadesi, ali kad se samim tim antihristima nešto desi, oni ne primenjuju istinu. Umesto toga, oni postupaju isključivo po vlastitoj volji i smišljaju bezbroj načina da se okoriste, primoravajući sve ostale da im služe i da rešavaju njihove probleme. Nikada se ne mole Bogu, niti Mu dopuštaju da im bude gospodar. Govore stvari koje lepo zvuče, ali njihovi postupci nisu u skladu s onim što govore. Kad preduzimaju neku akciju, prva stvar o kojoj razmišljaju jeste kako da se okoriste; oni ne prihvataju Božje orkestracije i uređenja. Ljudi vide da oni nisu poslušni dok obavljaju poslove i da uvek nalaze načine da se okoriste i da napreduju. To je ona lažljiva i rđava strana antihristȃ koju ljudi mogu da vide. Dok rade, antihristi ponekad mogu da podnose nevolje i da plaćaju cenu, pa čak i da se povremeno odreknu hrane i spavanja, ali oni to čine samo da bi stekli status ili prepoznatljivo ime. Oni nevolje trpe zarad vlastitih ambicija i ciljeva, ali su zato površni kada je reč o važnim poslovima koje Božja kuća uređuje za njih, a koje oni jedva da obavljaju. Da li se oni, dakle, pokoravaju Božjim uređenjima u svemu što rade? Obavljaju li svoje dužnosti? Ovde postoji problem. Postoji još jedna vrsta ponašanja, koje se ogleda u tome da, kad braća i sestre iznesu drugačija mišljenja, antihristi ta mišljenja odbijaju na zaobilazan način, vrteći se ukrug, navodeći ljude na pomisao da su antihristi u zajedništvu razgovarali s njima o tim stvarima – ali, kada je reč o nečem zaista važnom, svi moraju da rade onako kako antihristi kažu. Oni uvek traže načine da odbace tuđe predloge, kako bi ljudi sledili njihove ideje i radili onako kako im oni kažu. Je li to traženje istina-načela? Naravno da nije. Koje je onda načelo njihovog rada? Ono se sastoji u tome da svi moraju da ih slušaju i da im se pokoravaju, da od njih nema nikog boljeg kome treba da posvete pažnju, te da su njihove ideje najbolje i najuzvišenije. Antihristi bi hteli da svi osete kako je ono što oni govore ispravno, da oni sami jesu istina. Zar to nije rđavo? To je druga karakteristika rđavosti antihristȃ. Treća karakteristika rđavosti antihristȃ ogleda se u tome da oni, kad svedoče o sebi, zapravo svedoče o svojim doprinosima, o nevoljama koje su trpeli i o korisnim stvarima koje su učinili zarad svih ostalih. Oni to uporno usađuju ljudima u glavu, kako bi ti ljudi upamtili da se u stvari kupaju u svetlosti antihristȃ. Ako neko antihristu uputi kompliment ili mu se na nečemu zahvali, on će mu možda čak uzvratiti produhovljenim rečima, poput: „Zahvali se bogu. Sve je ovo božje delo. Nama je božja blagodat dovoljna”. Čini to da bi svi videli da je on u velikoj meri produhovljen i da je dobar sluga Božji. U stvarnosti, međutim, oni veličaju sebe i svedoče o sebi, a u njihovim srcima uopšte nema mesta za Boga. Prema mišljenju svih ostalih, antihrist je po svom statusu već daleko prevazišao Boga. Zar to nije stvarni dokaz da antihristi svedoče o sebi samima? U crkvama u kojima antihristi imaju vlast i drže sve pod kontrolom, oni u ljudskim srcima imaju najviši status. Bog je tek na drugom ili trećem mestu. Ako Bog ode u crkvu u kojoj je na vlasti neki antihrist i tu nešto kaže, hoće li Njegove reči dopreti do tamošnjih ljudi? Hoće li oni to svim srcem prihvatiti? Teško je reći. To u dovoljnoj meri dokazuje koliko napora antihristi ulažu u svedočenje o sebi. Oni uopšte ne svedoče o Bogu, već svaku priliku za svedočenje o Bogu koriste da bi svedočili o sebi samima. Zar nije podmukla ova taktika koju koriste antihristi? Zar ona nije neverovatno rđava? Pomoću ove tri karakteristike o kojima smo ovde razgovarali, antihriste je lako prepoznati.

Postoji još jedna karakteristika antihristȃ, koja ujedno predstavlja glavnu manifestaciju njihove rđave naravi. Ona se ogleda u tome da, ma koliko se u Božjoj kući razgovara o istini, ma koliko da pripadnici izabranog Božjeg naroda diskutuju o samospoznaji ili da prihvataju sud, grdnju i orezivanje, antihristi na to uopšte ne obraćaju pažnju. Oni i dalje streme ka slavi, dobitku i statusu, i nikada ne otpuštaju svoju nameru i želju za sticanjem blagoslova. Po mišljenju antihristȃ, dokle god je neko u stanju da obavlja dužnost, da plaća cenu i da podnese izvesne nevolje, Bog tu osobu treba da blagoslovi. Stoga oni, nakon što neko vreme provedu radeći u crkvi, odmah počinju da prave spiskove poslova koje su obavili za crkvu, spiskove doprinosa koje su dali Božjoj kući i svega što su učinili za svoju braću i sestre. Oni sve to prilježno beleže u svojim glavama, iščekujući da vide koje će blagodati i blagoslove time zaraditi kod Boga, kako bi utvrdili da li je ono što rade uopšte vredno truda. Zašto su oni stalno preokupirani takvim stvarima? Šta je to čemu oni iz dubine duše zapravo streme? Koji je cilj njihove vere u Boga? Od samog početka, njihova se vera u Boga svodi isključivo na sticanje blagoslova. I ma koliko godina da slušaju propovedi, ma koliko Božjih reči da jedu i piju, ma koliko doktrina da razumeju, oni nikada neće otpustiti svoju želju i nameru da budu blagosloveni. Ako od nekog antihrista zahtevaš da bude savesno stvoreno biće i da prihvati Božju suverenost i uređenja, on će ti reći: „Ja s tim nemam ništa. To nije ono čemu treba da težim. Ono čemu treba da težim je sledeće: kad budem izvojevao svoju bitku, kad budem učinio potreban napor i podneo potrebne poteškoće – i sve to uradim u skladu s onim što bog zahteva – bog treba da me nagradi i da mi dozvoli da ostanem, treba da budem krunisan u carstvu i postavljen na viši položaj u odnosu na božji narod. Treba da dobijem na upravljanje barem dva ili tri grada.” To je ono do čega je antihristima najviše stalo. Bez obzira na to kako se u Božjoj kući razgovara o istini, njihova želja i namera za sticanjem blagoslova ne može se raspršiti; oni pripadaju istoj vrsti ljudi kao Pavle. Zar se u jednoj ovako ogoljenoj transakciji ne ogleda neka vrsta rđave i opake naravi? Neki religiozni ljudi kažu: „Naša generacija sledi boga na putu krsta. Bog je odabrao nas, čime smo stekli pravo da budemo blagosloveni. Propatili smo, platili cenu i ispili čašu žuči. Neki od nas su čak bili hapšeni i osuđivani na robiju. Nakon što smo pretrpeli sve te nedaće, odslušali tolike propovedi i toliko toga naučili o Bibliji, ako jednoga dana ne dobijemo blagoslov, otići ćemo na treće nebo i ući u raspravu s bogom.” Jeste li ikada čuli nešto slično? Kažu da će otići na treće nebo da bi se raspravljali s Bogom – kakva drskost! Zar vas već i na sam pomen nečega takvog ne spopadne strah? Ko se usuđuje i da pomisli da se raspravlja s Bogom? Na sreću, Isus u kojeg oni veruju odavno se već uspeo na nebo. Da Isus još uvek hoda zemljom, zar oni ne bi pokušali da Ga ponovo razapnu? Naravno, neki će ljudi isprva, kad tek počnu da veruju u Boga, takve reči možda smatrati moćnim i upečatljivim, misleći da čovek i treba da ima takvu kičmu i da bude odlučan. Ali kako na te reči gledate vi, koji sve do danas verujete u Boga? Zar takvi ljudi nisu arhanđeli? Zar nisu Sotone? Sa svakim se možeš raspravljati, ali ne sa Bogom. O nečemu takvom ne treba ni da razmišljaš, a kamoli da to učiniš. Blagoslovi dolaze od Boga: On ih daje kome On želi. Čak i ako ispuniš uslove za dobijanje blagoslova, a Bog ti ih ne podari, ti ipak ne treba da se raspravljaš s Bogom. Čitava vaseljena i vasceli ljudski rod pod Božjom su vladavinom; Bog je taj koji odlučuje. Kako ti, kao jedno sićušno ljudsko biće, smeš da se raspravljaš s Bogom? Kako možeš da sebe u tolikoj meri preceniš? Što se ne pogledaš u ogledalo da vidiš ko si? Da na taj način dižeš galamu i boriš se protiv Stvoritelja, zar to nije isto kao da se udvaraš smrti? „Ako jednoga dana ne dobijemo blagoslov, otići ćemo na treće nebo i ući u raspravu s bogom” izjava je koja se otvoreno suprotstavlja Bogu. Kakvo je mesto treće nebo? To je Božje prebivalište. Smeti otići na treće nebo da bi se zapodenula rasprava sa Bogom jednako je pokušaju „svrgavanja” Boga! Zar nije tako? Neki će možda pitati: „Kakve to veze ima s antihristima?” Ima mnogo veze s njima, jer svi oni koji žele da odu na treće nebo da bi se raspravljali s Bogom jesu antihristi. Samo antihristi mogu tako nešto da kažu. Reči poput ovih glas su koji antihristi gaje duboko u svojim srcima. U tome je njihova rđavost. Mada antihristi ove reči možda ne izgovaraju otvoreno, oni te stvari zaista gaje u svojim srcima, samo se ne usuđuju da ih otkriju i ne dopuštaju da iko sazna za njih. Takve želje i ambicije, međutim, duboko u njihovim srcima rasplamsavaju požar koji se ne da ugasiti. Zašto je to tako? Zato što antihristi ne vole istinu. Oni ne vole Božje poštenje i pravednost, Božji sud i grdnju, a pogotovo ne vole Božju svemoć, Njegovu mudrost i suverenost nad svim stvarima. Ništa od toga oni ne vole – oni sve to mrze. Pa šta onda vole? Vole status i brinu o nagradama. Oni kažu: „Darovit sam, imam mnoge talente i sposobnosti. Službovao sam za crkvu i bog za to mora da mi plati i da me nagradi!” Zar nisu u nevolji? Zar to nije udvaranje smrti? Zar to nije direktan izazov Bogu? Zar oni time ne izazivaju Stvoritelja? Smelost da se kopljem upre direktno u Boga, u Stvoritelja – to je nešto za šta je sposoban samo arhanđeo, Sotona. Ako zaista ima ljudi koji stoje na takvim stanovištima, koji su sposobni za takve postupke, onda nema nikakve sumnje da se radi o antihristima. Na celom svetu, jedino antihristi smeju da se tako otvoreno opiru Bogu i da Ga osuđuju. Neki će možda reći: „Antihristi koje smo mi videli nisu bili tako smeli i drski.” Ovo treba posmatrati imajući u vidu kontekst i okruženje u kojem antihristi borave. Kako bi oni uopšte smeli da budu tako oštri, a da prethodno nisu u potpunosti zadobili i uspostavili svoju vlast? Antihristi znaju da budu strpljivi i da čekaju povoljan trenutak da ustanu. Kad dođu na svoje, potpuno će se razotkriti oštra strana njihovog karaktera. Mada pojedini antihristi prilično dobro kriju svoje pravo lice dok još nemaju status, tako da se na površini ne uočava nikakav problem u vezi s njima, čim zadobiju status i utvrde svoj položaj, njihova rđavost i ružnoća bivaju do kraja razotkriveni. Po tome su slični određenim ljudima kojima fali istina-stvarnost. Dok još nemaju nikakav status, mogu samo da se nerado podvrgnu orezivanju, dok u duši još uvek nisu prkosni. Međutim, ako postanu starešine ili delatnici i ako među pripadnicima izabranog Božjeg naroda ostvare izvestan prestiž, sasvim je moguće da će prilikom orezivanja pokazati svoje pravo lice i početi da se raspravljaju s Bogom i da galame protiv Njega. To je isto kao kad neki ljudi pod normalnim okolnostima dobro obavljaju svoje dužnosti i ni na šta se ne žale, ali će zato po svoj prilici razotkriti svoje pravo lice kad se suoče sa kancerom i smrću koja im se brzo približava. Tada će početi da se žale na Boga, da se raspravljaju s Njim i da galame protiv Njega. Ljudi koji pripadaju ovoj grupi antihrista imaju odbojnost prema istini, mrze istinu i nikada je ne primenjuju. Zašto onda, nakon što su raskrinkani i razotkriveni, oni i dalje žele da službuju u crkvi i da čak budu najniži među sledbenicima? Šta se tu dešava? Dešava se to da imaju svoj cilj: oni zapravo nikad nisu otpustili svoju nameru da steknu blagoslove. Razmišljaju otprilike ovako: „Čvrsto ću se uhvatiti za ovu poslednju slamku. Ako ne mogu da steknem blagoslove, nikada neću ostaviti boga na miru. Ako ne mogu da steknem blagoslove, onda bog zapravo i nije bog!” O kakvoj se ovde naravi radi? Usuditi se da drsko poričeš Boga i da dižeš galamu protiv Njega – to je rđavost. Dokle god imaju makar i tračak nade da će dobiti blagoslove, boraviće u Božjoj kući i čekati na te blagoslove. Kako se ovo može posmatrati? Oni su nalik farisejima i stalno se pretvaraju da su dobri – zar namera i cilj koji stoje iza toga nisu očigledni? Ma koliko da se njihovo ponašanje, spolja gledano, čini dobrim i ma koliko da oni naizgled pate, činjenica je da nikada ne primenjuju istinu i da u svojim postupcima ne traže istinu, ne mole se Bogu i ne traže Njegove namere. Oni nikada ne čine ono što je Bogu milo. Umesto toga, rade ono što požele i što je njima po volji, nastojeći jedino da udovolje vlastitoj ambiciji i želji za sticanjem blagoslova. Zar zbog toga neće upasti u nevolje? Zar se time ne razotkriva suština antihristȃ? Ono što antihristi vole i čemu teže predstavlja njihovu sotonsku narav. Prema onome što vole i čemu teže odnose se kao prema nečemu pozitivnom što je Bogu milo, pa pokušavaju da Ga privole da to prihvati i da ih blagoslovi. Da li je to u skladu sa istina-načelima? Zar to nije suprotstavljanje Bogu i stavljanje sebe u položaj koji je protivan Njemu? Antihristi na svakom koraku pokušavaju da s Bogom sklapaju pogodbe. Koriste vlastitu patnju i cenu koju su platili da bi od Boga zahtevali nagrade i krune, koje će kasnije trampiti za neko dobro odredište. Ali, da se nisu malko preračunali? Kako da ih, zbog ovakvog opiranja Bogu, ne zadesi Božja kazna? To je ono što zbog svojih grehova zaslužuju. To je odmazda.

Bio jednom jedan antihrist vičan pesmi i igri, pa mu je u to vreme povereno da vodi hor braće i sestara, kako bi i njih podučio tim veštinama. Ta braća i sestre bili su mladi, tako da većina njih nije u Boga verovala neko duže vreme; bili su naprosto strastveni i željni da obavljaju svoje dužnosti, i to je sve, ali nisu razumeli istinu, a neki od njih nisu čak ni temelj bili postavili. Dok je taj antihrist radio, on ih je usmeravao ka tome da dožive osećaj dela Svetog Duha, da iskuse razliku između osećaja Božjeg prisustva i Njegovog odsustva – stalno ih je navodio da se oslanjaju na vlastita osećanja. On nije razumeo istinu, niti je imao ikakvo stvarno iskustvo, ali je na ovaj način, na osnovu vlastitih predstava i maštarija, obmanjivao braću i sestre i navodio ih na pogrešan put. Višnji je znao da taj antihrist ne poseduje istina-stvarnost, pa je od njega samo tražio da drugima objasni tu veštinu i poduči ih njoj. Samo ispunjavanje tog aspekta njegove dužnosti smatralo bi se adekvatnim i on bi na taj način ispunio svoje obaveze. On je, međutim, i dalje želeo da „besedi o istini” i da ljude natera da shvate svoja osećanja i da se oslanjaju na njih. Zar mu ne bi bilo lako da takvim postupanjem ljude dovede do natprirodnog osećanja o delovanju zlog duha? To je itekako opasno! Kad zao duh jednom ugrabi takvu priliku i zaposedne neku osobu, ona je uništena. Tokom perioda obuke, on je tim ljudima nalagao da se mole, a nakon molitve im je pokazivao kako Sveti Duh deluje i pritom posmatrao da li se znoje, plaču ili u svom telu imaju bilo kakva druga osećanja. Naglašavao je te stvari koje su, međutim, već bile dovoljno jasno objašnjene. Iako postoje tolike istine, on o njima nije besedio, niti je te ljude navodio da jedu i piju Božje reči; on naprosto nije uspevao da se posveti vlastitom poslu. Braći i sestrama nije dozvoljavao da osmisle koreografiju igara, već je svima dopuštao da na sceni igraju onako kako im srce ište i da do mile volje improvizuju, pa im je čak govorio: „Sve je u redu, bog nas vodi i zato se ne plašimo; na delu je sveti duh!” Ovaj antihrist nije razumeo istinu, pa je stalno pravio gluposti. Braća i sestre nisu ništa primećivali, pa su ga slušali i počinjali da se mole: „Bože, molim Te radi, Bože, molim Te radi…” Davali su sve od sebe da se mole „svim srcem” i čak su plakali nakon molitve, a zatim izlazili na scenu i improvizovali ples. Onima koji su ih iz publike posmatrali činilo se da je atmosfera sjajna i da je Sveti Duh snažno delovao! Uplakanog lica gledali su druge kako igraju, kao da su osećali delo Svetoga Duha. Ti su ljudi naposletku sve to zabeležili kamerom i snimili fotografije da bi Mi ih pokazali. Neki od ljudi na slikama plakali su sklopljenih očiju, a ugrejana lica su im se crvenela, iako se sve dešavalo usred zime. Shvatio sam da je nevolja na pomolu i da će antihrist te ljude upropastiti. Od njega je samo traženo da ih poduči veštini, pri čemu on nije razumeo nijednu istinu. Samo je slepo postupao na osnovu vlastitih maštarija, sa željom da pronađe osećaj za delovanje Svetog Duha. Da li je delo Svetog Duha pitanje osećanja? Moraš da razumeš istinu – to je stvarno. Sama osećanja su prazna i beskorisna. Da li istinu i Božje namere možeš da razumeš na osnovu vlastitih osećanja? Nipošto. Ne moraš da tragaš za osećanjem, već na osnovu Božjih reči moraš samo da tražiš načela i Božje namere, te da ih zatim uporediš sa svim onim što ti se dešava – to je veoma praktično i polako će te dovesti do razumevanja istine. Kada praktično postupaš u skladu s Božjim rečima, Sveti Duh će prirodno početi da deluje. A čak i ako Duh Sveti ne bude delovao, Bog će te prepoznati kao Svog sledbenika zato što si praktično postupao u skladu s Božjim rečima – ovo je vrlo praktično, ovo je najistinitija stvar. Pomenuti antihrist, međutim, nije besedio na ovaj način, već je one ljude neprestano podsticao da tragaju za osećanjima, za stvarima poput čuda i znamenja, kao i za snovima. Bio je to laik bez imalo duhovnog razumevanja, koji je grupicu glupe i neuke dečurlije navodio da čine smešne stvari. Na slikama su bili prikazani ljudi koji plaču i jecaju. Šta to predstavlja? To ne predstavlja baš ništa, ali postoji nešto što objašnjava prirodu antihristovih postupaka. Taj je antihrist sve to snimao i tako dobijene fotografije označavao kao „pojedinosti Božjeg dela”. Šta su bile te „pojedinosti”? Ti ljudi nisu razumeli istinu, već su tragali za osećajem delovanja Svetog Duha i bavili se improvizacijama bez valjanog razloga, tako da su svaki put drugačije plesali, jer su se svaki put osećali drugačije, a i Bog ih je drugačije „vodio” – to su bile te „pojedinosti”. Od čega su se još sastojale ove „pojedinosti”. Antihrist im je takođe rekao da su to rezultati delovanja Svetog Duha. Na te njegove reči, braća i sestre su se uzbudili, kao da su im se vera i rast najednom značajno uvećali. Zašto je on upotrebio reč „pojedinosti”? Odakle je reč „pojedinosti” potekla? Ja sam jedanput pomenuo pojedinosti Božjeg dela. Na šta se te pojedinosti odnose? One su rezultati Božjeg delovanja na ljudima, koje čovek može da vidi i da dokuči, jer nisu ni natprirodne ni nejasne. One su nešto što možeš da osetiš. One se ispoljavaju onda kad Bog poradi mnogo na tebi, kad ti saopšti mnoge reči. kad uloži mukotrpan trud i time promeni način tvog postojanja, tvoje poglede na svet, stav koji imaš dok nešto radiš, tvoj stav prema Bogu, kao i neke druge delove tebe. Drugim rečima, one su plodovi Božjeg rada – to je ono što se podrazumeva pod pojedinostima. Onaj antihrist je stvari koje je obavio takođe nazivao „pojedinostima”. Ako za sada ostavimo po strani prirodu tih stvari, šta možete da zaključite samo na osnovu analize tog izraza? Bog radi na ljudima i rekao je da će ljudi na sebi videti pojedinosti Njegovog rada, ali je i taj antihrist, koji je ljude doveo do ludila i od svega napravio strašnu zbrku, svoje postupke takođe nazvao „pojedinostima” – šta je on time pokušavao da učini? (Hteo je da se izjednači s Bogom.) Tako je. Iz čega je proisteklo njegovo korišćenje reči „pojedinosti”? Iz njegove želje da se izjednači s Bogom i da Ga oponaša. Koristeći taj izraz, zapravo je hteo da kaže: „Bog radi temeljno, a ono što ja ovu grupu navodim da uradi takođe je temeljno”. Uz „pojedinosti” stoji atribut „Božjeg dela”, ali je on u duši zapravo hteo da rezultate pojedinosti u delovanju Svetog Duha pripiše sebi, što je tipično za antihriste. Kad god im se ukaže prilika da se nađu u centru pažnje, kad god se javi makar i tračak takve mogućnosti, oni je neće propustiti; nadmetaće se s Bogom oko pridobijanja ljudi. Oko kakvih se ljudi nadmeću? Neki od tih ljudi ne razumeju istinu, nisu u stanju da ljude razlikuju prema istina-načelima, glupi su i neuki; neki ne tragaju za istinom, povode se za masom i, spolja gledano, rade potpuno naslepo; ima takođe i novopečenih vernika čiji su temelji plitki – oni još uvek ne razumeju šta znači verovati u Boga, pa ih antihristi lako navode na stranputicu. Opisano ponašanje antihrista je kasnije prekinuto, taman na vreme. Iako činjenica da je ono prekinuto nije naročito neobična, ona ukazuje da su najedanput bile razotkrivene sve gluposti koje je antihrist počinio. Dok su se u zajedništvu prisećali toga, svi su govorili: „Pre no što se taj antihrist pojavio, dok smo pevali, osećali smo da to možemo da primimo k srcu i da svaku reč možemo svim srcem da otpevamo, uprkos tome što se ponekad nismo snalazili sa stručnim i tehničkom aspektima pevanja. Kada je on došao i počeo da nam izlaže neke stručne teorije, svi smo presahli i nismo više hteli da pevamo, jer nismo mogli da uživamo u svakoj Božjoj reči – nismo više mogli da osetimo Boga.” Zar ti ljudi nisu bili u nevolji? Čim antihristi počnu da deluju, posledice koje oni donose su takve da ljudi više ne mogu da osete gde je Bog i ne znaju kako da se ponašaju. Ljudi tada potpuno gube kompas. A kad ljudi nisu u stanju da osete Boga, mogu li i dalje da obavljaju svoje dužnosti? Mogu li i dalje predano da rade kako bi svedočili o Bogu? Nakon što ih je Sotona iskvario, ljudi su razvili jednu karakteristiku, koja se ogleda u tome da vole da slede masu. Po tome su nalik muvama: ne moraju imati nikakav jasan cilj dokle god imaju nekog vođu, a ostali će im se pridružiti u slepom glupiranju, zato što je mnogo veselije tako živeti, zato što tada ne moraju da se obuzdavaju, i zato što nema standarda po kojem bi se njihovi postupci mogli meriti i niko se ne ponaša u skladu s načelima. Nema potrebe za molitvom ili traganjem, ne moraju biti tihi ni pobožni; dokle god im je glava na ramenima i dok mogu da dišu, oni će se tako ponašati. Zar takvi ljudi nisu manje-više isti kao životinje? Zbog ove karakteristike, iskvarena ljudska bića je lako navesti na pogrešan put, ali ako ti razumeš istinu i možeš da prepoznaš ove stvari, neće te tako lako skrenuti s puta. Nakon što je pomenuti antihrist raskrinkan, svi su detaljno analizirali reči kojima ih je obmanjivao i taktike koje je koristio, pa zatim sve to upoređivali s Božjim rečima. Tada su shvatili da je taj tip bio zaista vešt u obmanjivanju ljudi, da je u crkvi napravio strašan nered i da oni u to vreme zapravo uopšte nisu bili u stanju da osete Boga, iako im se činilo da ih je navodio da čine nešto veoma upečatljivo i da su pritom osećali snažno delovanje Svetoga Duha. Spolja gledano, činilo se kao da su svi bili u velikom zanosu i da su se njihova vera i rast najednom uvećali; u stvarnosti, međutim, sve je to bila iluzija i delo zlog duha. Zbog nastanka tih natprirodnih okolnosti, Sveti Duh nije delovao. Tokom izvesnog perioda nakon ovih dešavanja, kroz razgovore o istini, svi su bili u stanju da prepoznaju antihrista i svima se stanje, malo po malo, vratilo u normalu. Antihrist je te ljude naveo na pogrešan put i oni su se udaljili od Mene. Dok sam govorio, ti ljudi su Me gledali kao neku nepoznatu osobu, nisu hteli da odgovaraju na Moja pitanja i momentalno smo se otuđili. Pre nego što bi ikoga poslušali, čekali su da čuju šta će antihrist reći; slušali su sve što je antihrist govorio, a sve njegove reči ujedno su predstavljale i njih. Ti ljudi, dakle, ni o čemu nisu odlučivali, ali im to nimalo nije smetalo; čekali su da čuju šta će on da kaže i bili su pod njegovom kontrolom. Zli duhovi i antihristi rade takve stvari da bi ljude naveli na stranputicu.

Neke rđave stvari mogu se jasno izraziti rečima i detaljno analizirati, dok se za druge može samo reći da u sebi sadrže delo zlih duhova i one se rečima ne mogu jasno izraziti, već ih možeš razaznati samo na osnovu svojih osećanja ili na osnovu onih istina koje razumeš i koje doživljavaš. Pomenutog antihrista su brzo prepoznali i pozabavili se njime, posle čega se crkveni život vratio u normalu. Još dugo nakon toga, svi su se pribojavali kad god bi se u zajedništvu poveo razgovor o tom incidentu. Govorili su: „Stvarno je bilo opasno! Takozvani ’detalji’ tog antihrista naneli su nam toliku štetu da nas je gotovo uništio.” Stoga morate naučiti kako da prepoznate antihriste. Ako prepoznavanje antihrista ne budete shvatali ozbiljno, bićete u opasnosti, jer ko zna kada će vas oni, i kojim povodom, navesti na stranputicu. Može ti se čak desiti da, kao kakav smetenjak, slediš nekog antihrista, a da pritom pojma nemaš šta se dešava. U tim trenucima će ti se činiti da u tome nema ničeg lošeg i čak ćeš smatrati da je sve što taj antihrist govori ispravno – i tako će te navesti na stranputicu, a da toga nećeš ni biti svestan. Činjenica da te je naveo na stranputicu pokazuje da si izdao Boga, a tada Bog neće imati načina da te spase. Ima ljudi koji obično imaju dobar učinak, ali onda na izvesno vreme nasednu na varke antihrista, da bi ih crkva na kraju vratila pod svoje okrilje putem odvraćanja i razgovora u zajedništvu. Ima, međutim, i onih koji se nikada ne vrate, ma koliko da se s njima razgovara o istini, već tvrdoglavo ostaju pri odluci da slede antihriste – zar oni tada ne bivaju potpuno uništeni? Uporno odbijaju da se vrate, te stoga Bog više ne radi na njima. Neki ljudi su lišeni sposobnosti rasuđivanja, pa im je žao takvih osoba i kažu: „Ta osoba je sasvim pristojna: tolike je godine verovala u Boga, odrekla se mnogih stvari i davala sebe; svoju je dužnost obavljala prilično odano, imala je veliku veru u Boga i bila je pravi vernik – zar ne bi trebalo da joj pružimo još jednu šansu?” Da li je ovakvo stanovište ispravno? Je li ono u skladu sa istinom? Ljudi mogu samo površno da sagledaju drugu osobu, ali ne mogu da joj zavire u srce; ne mogu jasno da vide o kakvoj se osobi zapravo radi i kakva joj je suština. Moraju izvesno vreme da budu u kontaktu s njom ili da je posmatraju, a ta osoba mora da se suoči s događajima koji otkrivaju njeno pravo lice, da bi ljudi mogli do kraja da je prozru. Štaviše, ako iz čiste velikodušnosti pokušaš da pomogneš tim ljudima, ali se oni ipak ne vrate ma koliko da sa njima razgovaraš, nećeš saznati razlog zbog kojeg su tako postupili. U stvarnosti, Bog je te ljude već prozreo i eliminisao. Zašto ih je Bog eliminisao? Najprostiji razlog je taj što je očigledno da su antihristi zli duhovi i što se mogu klasifikovati kao antihristi u kojima deluju zli duhovi. Ako ih ljudi budu neko vreme sledili, srca će im se pomračiti, a oni će toliko oslabiti da će se srušiti, što dokazuje da je Bog od njih još odavno digao ruke. Bog ima pravednu narav i mrzi Sotonu. Pošto ti ljudi slede Sotonu i zle duhove, može li Bog i dalje da ih priznaje za Svoje sledbenike? Bog poseduje svetost i užasava se zla. On ne želi one koji su sledili zle duhove; čak i ako ih drugi smatraju dobrim ljudima, Bog ih ne želi. Šta znači to da se Bog užasava zla? Na šta ukazuje izraz „užasava se zla”? Slušajte šta vam sada govorim, pa ćete razumeti. Počev od trenutka kad Bog izabere neku osobu, pa do trenutka kad ta osoba prizna da je Bog istina, pravednost, mudrost i svemoć, da je On jedan i jedini – kada, dakle, ta osoba shvati te stvari, i nakon što stekne neko iskustvo, ona će duboko u svom srcu imati osnovno razumevanje Božje naravi, suštine i onoga što Bog jeste, a to osnovno razumevanje postaće njena vera. Ono će je takođe motivisati da sledi Boga, da daje sebe za Boga i da obavlja svoju dužnost. Kad bude stekla iskustvo, kad bude razumela istinu i kad njeno razumevanje Božje naravi i njena spoznaja Boga budu pustili korenje u njenom srcu – kad bude posedovala takav rast – ona više neće poricati Boga. Ali, ako ona ne poseduje istinsko znanje o Hristu, praktičnom Bogu, i ako je podložna tome da obožava i sledi nekog antihrista, onda je ta osoba još uvek u opasnosti. Još uvek može da okrene leđa ovaploćenom Hristu da bi sledila rđavog antihrista. To bi bilo otvoreno poricanje Hrista i presecanje svih veza sa Bogom. Podtekst svega toga je sledeći: „Ja više ne sledim Boga – sledim Sotonu. Volim Sotonu i spreman sam da mu služim; spreman sam da sledim Sotonu. Ma kako da se on ophodi prema meni, ma koliko da me uništava, gazi po meni i kvari me, ja sam više nego spreman da ga sledim. Ma koliko da je Bog pravedan i svet, ma koliko istine da On izražava, nisam voljan da Ga sledim. Ja istinu ne volim. Volim slavu, status, krune i nagrade; čak i ako ne mogu da ih dobijem, ja ih volim.” Ta osoba je, dakle, tek tako sledila čoveka s kojim nema nikakve veze, pobegla sa antihristom koji se suprotstavlja Bogu. Da li bi Bog i dalje želeo neku takvu osobu? Naravno da ne bi. Da li je od Boga razumno što je ne želi? I te kako je razumno. Iz doktrine znaš da Bog jeste Bog koji se užasava zla i znaš da On poseduje svetost. Ti razumeš tu doktrinu, ali znaš li kako se Bog ophodi prema takvim ljudima? Ako se Bog nekoga gnuša i odbacuje ga, On će se bez oklevanja odreći te osobe. Zar stvari ne stoje upravo tako? (Stoje.) Stvari stoje upravo tako. Da li, dakle, to što se Bog odriče takve osobe znači da je On surov u srcu? (Ne znači.) Bog je principijelan u Svojim postupcima. Ako znaš ko je Bog, ali ne bi da Ga slediš – ako znaš ko je Sotona, ali ipak insistiraš na tome da ga slediš – Bog te neće prisiljavati. Slobodno možeš doveka da slediš Sotonu. Ali, više se ne vraćaj; Bog te se odrekao. Kako se može razumeti Božja narav? Božja narav je pravedna i sveta, a u Njegovoj naravi postoji element koji se užasava zla. Drugim rečima, ako si ti, kao stvoreno biće, spreman da budeš izopačen, šta bi drugo Bog mogao da kaže na to? Bog ljude nikada ne prisiljava da rade ono što ne žele da rade. On ih nikada ne prisiljava da prihvate istinu. Ako želiš da budeš izopačen, to je tvoj lični izbor – na kraju krajeva, ti si taj koji će snositi posledice i moći ćeš samo sebe da kriviš zbog toga. Božja načela za ophođenje s ljudima su nepromenljiva, pa, ako si zadovoljan svojom izopačenošću, na kraju ćeš neminovno biti kažnjen. Potpuno je nebitno koliko si godina sledio Boga; ako želiš da budeš izopačen, Bog te neće prisiljavati da se pokaješ. Ti si taj koji želi da sledi Sotonu, koji želi da ga Sotona navodi na stranputicu i uništava, pa ćeš stoga, na kraju, ti biti taj koji mora da snosi posledice. Nekima je žao ovakvih ljudi, pa traće svoju dobrotu pomažući im, ali oni se neće vratiti ma koliko da ih kumite i molite. O čemu se ovde radi? Stvar je u tome da Bog takve ljude ne spasava; On ih ne želi. I šta tu čovek može? To je osnovni razlog. Ali, kad ljudi ne mogu jasno da sagledaju situaciju, trebalo bi da rade ono što treba da urade i da ispune obaveze i odgovornosti koje su im date. A to kakve će rezultate time postići, za to se moraju okrenuti Božjem vođstvu. Na osnovu pojedinosti o kojima sam vam govorio, zar niste bar donekle razumeli frazu „Bog je Bog koji se užasava zla”? Jedan aspekt toga jeste da Bog ne želi one koje su zli duhovi ukaljali. Iz kog razloga ih Bog ne želi? Ako si izabrao Sotonu, zašto bi te Bog i dalje želeo? Ako si izabrao Sotonu, kako bi Bog i dalje mogao da bude milostiv i da ti podstiče srce da se vratiš? Da li je On sposoban da to učini? Više je nego sposoban, ali On to neće učiniti zato što je Njegova narav pravedna i zato što je On Bog koji se užasava zla.

Naš razgovor je prošli put bio fokusiran na to da je glavna manifestacija rđave suštine antihrista njihovo neprijateljstvo i gnušanje prema svim pozitivnim stvarima i istini. Danas vam o tome besedim iz drugačije perspektive, iz koje se vidi da antihristi vole sve što je suprotno pozitivnim stvarima. A šta je to? (To su negativne stvari.) Da, to su negativne stvari, odnosno sve ono što se suprotstavlja, protivreči i ne slaže se sa istinom. Antihristi ne vole pozitivne stvari, što znači da mora postojati nešto što vole, zar ne? A šta je to što oni vole? Oni vole lukavstvo i laži, kao i spletke, zavere i taktiku. Ima li antihrista koji u slobodno vreme čitaju „Trideset šest ratnih lukavstava”? Verujem da ima. Misliš li da Ja čitam „Trideset šest ratnih lukavstava”? Ja tu knjigu ne čitam. Ne proučavam je. Kakva je korist od čitanja te knjige? Kad je čitam, osećam mučninu i povraća Mi se. Kako se vi osećate nakon čitanja „Trideset šest ratnih lukavstava”? Zar zbog toga ne osećate još veću odvratnost prema rđavom čovečanstvu? Jeste li iskusili taj osećaj? Što je više čitate, to vam je odvratnija. Osećate da je ta osoba naprosto previše loša! Vredi li koristiti ratna lukavstva za svaku sitnicu, vredi li ići dotle da noću ne možete da spavate, da danju ne možete da jedete, kao i da razbijate glavu oko toga kako da se borite? Neki antihristi su u stanju da u slobodno vreme proučavaju „Trideset šest ratnih lukavstava” i da se nadmudruju s drugim ljudima ili s Bogom. Oni uživaju u lažima, lukavstvu, zaverama i spletkama, kao i u taktikama i strategijama – ali, vole li oni Božju pravičnost i pravednost? Šta je suprotno od pravičnosti i pravednosti? (Rđavost i ružnoća.) Rđavost i ružnoća. Oni vole ružne stvari, vole sve što je grešno i nepravično, sve što je nepravedno i neprilično. Primera radi, ljudi koji streme ka istini zalažu se za pravednu stvar – a kako antihristi to definišu? Oni kažu: „Ljudi koji streme ka istini su budale! U čemu je vrednost života ako čovek ne živi onako kako bi želeo da živi? Ljudi moraju živeti za sebe, a što se tiče onih koji žive za istinu i za pravdu, svi ti ljudi su budale!” To je njihovo stanovište. Jesu li oni, dakle, sposobni da učine nešto pravedno? Nisu. Mogu li da podignu svoj glas i da progovore kad u crkvi dođe do ometanja i prekida u radu crkve? Ne samo što ne dižu svoj glas, već se potajno zabavljaju i raduju se toj nesreći – oni su seme zla. Nikada nisu zabrinuti oko stvari koje se tiču rada Božje kuće, nikada ne ustaju u odbranu pripadnika izabranog Božjeg naroda, niti išta čine da ih zaštite. Svi ti koji se potajno zabavljaju i smišljaju viceve na račun Božje kuće kad vide kako zlikovci čine zlodela i kako loši ljudi terorišu crkvu – kakvi su to ljudi? To su rđavi pojedinci. A u kakve ljude onda spadaju starešine koje su u stanju da tim zlikovcima pruže utočište? To su antihristi. Oni neće dozvoliti da im budu ugroženi lični interesi, ali zato neće ni trepnuti okom kad neko ugrožava interese crkve, niti će se zbog toga imalo rastužiti. Iza zatvorenih vrata, njima je čak drago što oni sami nisu ništa izgubili. Takva je rđavost antihrista.

Maločas smo pričali o tome kako antihristi osećaju odbojnost prema istini, kako vole nepravedne i rđave stvari, teže interesima i blagoslovima, nikad ne odustaju od svoje namere i želje za sticanjem blagoslova i stalno pokušavaju da sa Bogom sklapaju nagodbe. Kako bi, dakle, ovo pitanje trebalo razlučiti i klasifikovati? Ako bismo rekli da se time profit stavlja iznad svega ostalog, bilo bi previše blago. Kao kad je Pavle priznao da mu se trn zabio u meso i da treba da radi kako bi iskupio svoje grehe, ali je naposletku ipak poželeo da dobije venac pravednosti. Koja je priroda toga? (Zloba.) To jeste neka vrsta zlobne naravi. Ali, koja je njena priroda? (Sklapanje nagodbi s Bogom.) To je njena priroda. Tražio je profit u svemu što je radio i u svemu je video transakciju. Među nevernicima postoji izreka: „Nema besplatnog ručka.” Antihristi gaje istu logiku, pa ovako razmišljaju: „Ako budem radio za tebe, šta ćeš mi ti dati zauzvrat? Koje koristi mogu da imam od toga?” Kako bi se ta priroda mogla ukratko opisati? Nju pokreće profit, ona profit stavlja iznad svega ostalog, sebična je i ogavna. To je priroda-suština antihristȃ. Oni u Boga veruju isključivo radi sticanja profita i blagoslova. Čak i ako istrpe neku patnju ili plate neku cenu, oni sve to čine u cilju sklapanja nagodbe s Bogom. Ogromna je njihova želja za sticanjem blagoslova i nagrada, namera im je jaka, i oni se toga čvrsto drže. Ne prihvataju nijednu od brojnih istina koje je Bog izrazio, a u duši oduvek misle da se verovanje u Boga svodi na sticanje blagoslova i obezbeđenje dobrog odredišta, da je to najviše načelo koje ništa ne može da nadmaši. Misle da ljudi ne treba da veruju u Boga ako to ne čine zarad sticanja blagoslova, te da, bez takvog cilja, vera u Boga ne bi imala nikakvog smisla ni vrednosti, da bi, dakle, vera izgubila svoj smisao i vrednost. Da li je takve ideje antihristima u glavu usadio neko drugi? Jesu li one izvedene iz obrazovanja ili iz uticaja neke druge osobe? Ne, one su determinisane urođenom priroda-suštinom antihrista, koju niko ne može da promeni. Iako ovaploćeni Bog danas izgovara mnoštvo reči, antihristi nijednu od njih ne prihvataju, nego im se opiru i osuđuju ih. Priroda njihove odbojnosti i mržnje prema istini nikada se neće promeniti. Na šta ukazuje ta njena nepromenljivost? Ukazuje na to da im je priroda rđava. Ovde se ne radi o tome da li neko stremi ili ne stremi ka istini; radi se o rđavoj naravi, o drskom dizanju galame protiv Boga i o suprotstavljanju Bogu. To je priroda-suština antihristȃ; to je njihovo pravo lice. Pošto su antihristi u stanju da drsko galame na Boga i da Mu se protive, kakva je onda njihova narav? Narav im je rđava. Zašto kažem da je rđava? Antihristi imaju smelosti da se opiru Bogu i da protiv Njega galame zarad sticanja blagoslova, kao i zarad slave, bogatstva i statusa. Odakle im smelost da to rade? Duboko u njihovom srcu postoji jedna sila, jedna rđava narav koja upravlja njima, pa su zato u stanju da postupaju beskrupulozno, da se raspravljaju s Bogom i da galame protiv Njega. Čak i pre no što Bog kaže da im neće dati krunu, pre no što ih liši odredišta, u srcu im izbija erupcija vlastite rđave naravi, pa kažu: „Ako mi ne budeš dao krunu i odredište, doći ću na treće nebo da se raspravljam s tobom!” Da im nije rđave naravi, odakle bi crpli svu tu silnu energiju? Je li većina ljudi u stanju da prikupi toliku energiju? Zašto antihristi ne veruju da su Božje reči istina? Zašto se tako uporno drže svoje želje za sticanjem blagoslova? Zar za to nije opet kriva njihova rđavost? (Jeste.) Upravo su blagoslovi koje je Bog obećao ljudima postali predmet želja i ambicija antihristȃ. Iako su čvrsto rešeni da ih zadobiju, oni ne vole istinu i ne žele da slede Božji put. Umesto toga, idu za blagoslovima, nagradama i krunama. Čak i pre no što Bog kaže da im ništa od toga neće dati, oni bi da se nadmeću s Bogom. Koja je njihova logika? „Ako ne budem dobio blagoslove i nagrade, raspravljaću se s tobom, usprotiviću ti se i reći ću da ti nisi bog!” Zar oni tim rečima ne prete Bogu? Zar ne pokušavaju da Ga svrgnu? Čak se usuđuju da opovrgnu Božju suverenost nad svime. Sve dok im Božji postupci nisu po volji, imaju smelosti da poriču da je Bog Stvoritelj, jedan istiniti Bog. Zar to nije Sotonina narav? Zar to nije Sotonina rđavost? Ima li ikakve razlike između ponašanja antihristȃ i Sotoninog stava prema Bogu? Ta dva pristupa moguće je u potpunosti izjednačiti. Antihristi odbijaju da priznaju Božju suverenost nad svime i hteli bi da iz Božjih ruku istrgnu blagoslove, nagrade i krune. O kakvoj se naravi tu radi? Na osnovu čega hoće tako da postupaju i da grabe stvari? Kako uspevaju da prikupe toliku energiju? Sada se razlog za to ukratko svodi na sledeće: takva je rđavost antihristȃ. Iako ne vole istinu, antihristi ipak žele da steknu krune i blagoslove, i da te nagrade istrgnu iz Božjih ruku. Zar se time ne udvaraju smrti? Jesu li oni svesni da se udvaraju smrti? (Oni to ne shvataju.) Osim toga, moguće je da imaju neki blagi osećaj da neće dobiti nagrade, pa zato najpre izjave ovako nešto: „Ako ne budem dobio blagoslove, otići ću na treće nebo da se raspravljam s bogom!” Oni, dakle, unapred predviđaju da neće moći da dobiju blagoslove. Na kraju krajeva, šta je Bog dao Sotoni koji već tolike godine, sa svog čardaka ni na nebu ni na zemlji, galami protiv Boga? Bog mu na to samo odgovara: „Kad budem dovršio Svoje delo, baciću te u bezdan. Ti pripadaš bezdanu!” To je jedino Božje „obećanje” Sotoni. Zar nije uvrnuto to što Sotona i dalje želi nagrade? To je rđavost. Urođena suština antihristȃ suprotstavljena je Bogu, a antihristi čak ni sami ne znaju zašto je to tako. Srce im je fokusirano isključivo na sticanje kruna i blagoslova. Kad god se nešto tiče istine ili Boga, u njima se budi otpor i bes. To je rđavost. Normalni ljudi verovatno ne mogu da shvate unutrašnja osećanja antihristȃ; antihristima je prilično teško. Antihristi poseduju ogromne ambicije, gaje u sebi ogromnu rđavu energiju i užasno jaku želju za sticanjem blagoslova. Moglo bi se reći da sagorevaju od želje. Božja kuća, međutim, neprestano vodi razgovore o istini – mora da je antihristima veoma mučno i bolno da to slušaju. Da bi to izdržali, moraju mnogo da se pretvaraju i da budu nepravedni prema sebi. Zar to nije neka vrsta rđave energije? Kad obični ljudi ne bi voleli istinu, crkveni život bi im bio nezanimljiv i oni bi prema njemu čak osećali izvesnu odbojnost. Čitanje Božjih reči i razgovori o istini donosili bi im više patnje nego zadovoljstva. Kako, dakle, antihristi uspevaju da to podnesu? Ogromna želja za blagoslovima primorava ih da budu nepravedni prema sebi i da to nevoljno trpe. Štaviše, oni krišom ulaze u Božju kuću da bi tamo igrali ulogu Sotoninih lakeja i posvetili se ometanju i prekidanju rada crkve. Veruju da je to njihova misija i ne mogu da se skrase sve dok ne obave svoj zadatak opiranja Bogu, jer bi u suprotnom izneverili Sotonu. Sve je to određeno prirodom antihristȃ.

Antihristi imaju očiglednu naklonost prema statusu i to svi znaju. U kojoj meri oni vole status? Kako se ta njihova ljubav ispoljava? Pre svega, oni koriste svaku priliku da se uspentraju na lestvici, bilo putem ulagivanja i korišćenja lukavih metoda, ili tako što će nekim dobrim delima pridobiti ljudska srca. U svakom slučaju, kad god im se ukaže prilika da se popnu za stepenik više, oni je koriste. Kad konačno steknu status, oni ga cene čak i više nego pre. Kad normalni ljudi steknu status, oni se toga pomalo stide i suzdržavaju se. Štaviše, položaj starešine ili delatnika u Božjoj kući predstavlja dužnost. To nije ni status ni zvanična titula, to je dužnost. Ti normalni ljudi mogu ponekad pokazati nešto od svoje iskvarene naravi tako što će se hvaliti time, smatrajući da se sada nalaze na nekom zvaničnom položaju. Za njih je donekle prihvatljivo da se povremeno tako ponašaju, ali, ako to čine redovno, postaće odvratni sami sebi i uplašiće se da braća i sestre to ne primete. Oni imaju dostojanstvo i osećaj stida, pa će se stoga pomalo ustručavati. Nakon što budu razumeli istinu, postepeno će pridavati sve manji značaj statusu. Kakve će to pozitivne efekte imati i koje će dobre rezultate doneti? To će im omogućiti da spokojno obavljaju svoju dužnost. Bez obzira na svoju trenutnu ulogu, oni će to smatrati svojom dužnošću. Pošto su izabrani da budu vođe, a budući da je rukovođenje za čoveka istovremeno i breme i dužnost, oni najpre moraju da shvate šta sve spada u okvir te dužnosti. Kad nisi na rukovodećoj poziciji, ne moraš da brineš o određenim stvarima, tako da zapravo i nisi opterećen nikakvim bremenom. Ali, kad preuzmeš ulogu rukovodioca, moraš da osmisliš kako da svoje zadatke izvršavaš dobro i kako da svoju dužnost obavljaš u skladu s načelima i radnim aranžmanima Božje kuće. Na taj način, ljudi koji streme ka istini mogu da napreduju u pozitivnom smeru. Koja je, dakle, razlika između antihrista i onih koji streme ka istini, u pogledu načina na koji se odnose prema statusu? Antihristi statusu pristupaju strastveno, teže ka njemu, cene ga i upravljaju njime. Na svakom koraku misle na svoj status. Status je njihova životna snaga. Ako ih drugi ljudi ne poštuju ili ako na njih gledaju sa visine zbog nečega što su, sasvim slučajno, pogrešno rekli, te tako izgubili mesto u njihovim srcima, oni će stalno biti zabrinuti za svoj status i ubuduće će strogo paziti šta rade i šta pričaju. Ma kako da im besediš o istini, oni to neće moći da razumeju. Šta je to što oni jedino mogu razumeti? „Kako da uspešno rukovodim ovim ’kabinetom’ i kako da delujem kao zvaničnik?” Postoje određeni konkretni načini na koje se ovo ispoljava. Na primer, kad treba napraviti grupnu fotografiju crkvenog starešine sa preko dvadesetoro braće i sestara, gde bi neko ko ima dostojanstvo i osećaj stida odabrao da sedne? Takva osoba bi odabrala da sedne sa strane, u nekom ćošku. A gde antihristi obično sede? (U sredini.) Da li oni sede u sredini zato što svi ostali tako žele ili je to njihova lična želja? (To je njihova lična želja.) Ponekad će se možda svi ostali namerno skloniti u stranu, ostavljajući prazno mesto u sredini, te ga na taj način primorati da zauzme centralnu poziciju, zbog čega će on u svom srcu biti veoma zadovoljan sobom, misleći: „Gledaj samo koliko me svi podržavaju! Moram ovde da sednem. Iz ovoga vidim da imam svoje mesto u srcu svakog od njih. Oni ne bi mogli bez mene!” Veoma je srećan i zadovoljan zbog toga. Ako mu se nije dopala ideja da se svi pomaknu u stranu i oslobode mu mesto u sredini, zašto je onda otišao i seo baš tamo? Sasvim je očigledno da je on baš u tom trenutku potpuno uživao u svom položaju i u osećanju koje taj položaj nosi sa sobom. Njima je zaista potreban osećaj koji imaju u tom trenutku i jako ga cene, pa se upravo stoga i ne odriču svog položaja. Taj starešina, dakle, seda u sredinu, okružen desetinama drugih ljudi, i čak se podupire jastukom da bi bio što istaknutiji. On ovako razmišlja: „Neće valjati ako sam iste visine kao i ostali. Po čemu ću se onda razlikovati kao njihov starešina? Treba malo da se izdignem u odnosu na njih i da sednem u sredinu, da bih bio upadljiv. Treba znati sesti na pravo mesto. Kad ljudi budu gledali ovu fotografiju, prvo što će na njoj uočiti biću ja. Reći će: ’Ovo je naš starešina taj i taj.’ Kako je to slavno! Ova fotografija će trajati mnogo godina. Ako ljudi ne budu mogli da me vide i ako me polako budu zaboravljali, koja je onda svrha da im budem starešina?” Eto koliko visoko oni cene svoj status.

Jednom sam tražio neke ljude iz jedne crkve da bih saznao kakva je tamo situacija. Kad su uključili kameru, svi su posedali na pod ispred kamere, ostavljajući prazno mesto u sredini. Isprva nisam razumeo o čemu se radi, pa sam im predložio da priđu bliže sredini kako bi svi ušli u kadar, jer su izgledali nezgrapno, budući da im se videlo samo po pola lica. Nakon toga, pomerili su se malko bliže centru, ali i dalje ostavljajući prazno mesto u sredini. Promrmljao sam Sebi u bradu: „Zašto niko ne seda u sredinu? Kao da tamo sedi nekakav sveti Buda – zašto se niko ne usuđuje da sedne na to mesto?” Zatim je jedan prilično debeo čovek otišao na to mesto i posadio se tačno u sredinu; izgledao je baš kao neki sveti „Buda”, sav okrugao i debeljuškast. Ispostavilo se da je mesto u sredini bilo rezervisano upravo za njega. Možete li da pogodite ko je bio taj čovek? (Starešina.) Tačno, i zauzeo je mesto baš u sredini. To je statusni simbol. Kad je taj đavo sa likom Bude došao i seo tamo, on je tu poziciju zauzeo sasvim prirodno, kao da je to mesto koje mu s pravom pripada. Svi su bili više nego zadovoljni da posedaju oko njega sa obe strane i gledali su u njega s naročitom naklonošću, kao da ga neizmerno „razumeju”. Pomislio sam kako se radi o gomili ulizica koji kažu: „Ah, napokon si stigao. Toliko smo te dugo čekali.” Dok sam Ja govorio, niko Me nije zarezivao; svi su čekali svog starešinu. Najpre je trebalo da se pojavi taj sveti „Buda”. Da se nije pojavio, Je na bih mogao da nastavim da govorim. Kako je on mogao da sedne tamo, i to da sedne tako prirodno? Ima li to neke veze s njegovim uobičajenim sklonostima, prioritetima i težnjama? (Ima.) Kakav bi prizor ti ljudi obično predstavljali? Upotrebite svoju maštu i razmislite o tome. Kad taj starešina igra ulogu domaćina nekog skupa ili kad ulazi u prostoriju u kojoj ljudi obavljaju svoje dužnosti, kako se oni prema njemu ophode? Ophode se kao prema nekom svom pretku ili prema Budi: žurno mu nude stolicu da sedne, pri čemu glavno mesto mora da bude rezervisano za njega. Da li bi bilo u redu ako mu oni ne bi rezervisali to mesto? Na osnovu onoga što sam u tom trenutku video kroz kameru, po svoj prilici ne bi bilo u redu ako za njega ne bi ostavili glavno mesto – to je za njih postalo pravilo, nepisano pravilo. Kad se pojavi „Buda”, mora mu se odmah ponuditi glavno mesto. Ukoliko „Buda” nije prisutan, glavno mesto mora da ostane upražnjeno. To se zove status. Da li se iko od vas slično ponaša i smatra da je status viši od svega ostalog? Šta možete da uočite u prizoru koji sam vam upravo opisao? Različiti ljudi se različito odnose prema statusu. Oni koji vole istinu smatraju svoj status dužnošću i u svojim srcima neguju Božji nalog. Prihvataju svoju dužnost, ali ne ističu svoj status. Neki ljudi na svoj status gledaju kao na neki teret, veruju da ih to dodatno breme pritiska, ograničava i čak im stvara nevolje. S druge strane, oni koji obožavaju status odnose se prema njemu kao prema službenoj dužnosti i uživaju u prednostima koje im status donosi. Ne mogu da žive bez statusa. Kad ga jednom steknu, spremni su da za njega žrtvuju sve, uključujući vlastiti život i svoje samopoštovanje – čak su spremni da radi njega prodaju vlastito telo. Zar to nije rđavo? (Jeste.) To se zove rđavost. Šta je u njihovim očima status? To je put i sredstvo da se stigne do vrha i to je metod pomoću kojeg mogu da promene svoj identitet, sudbinu i položaj među ljudima. Stoga, oni veoma visoko vrednuju status. Kad steknu status i kad ljudi počnu da ih slušaju, da budu poslušni prema njima, da im se ulaguju i da im se u svemu dodvoravaju, oni, umesto da prema svemu tome osete odvratnost, nalaze izuzetno zadovoljstvo u tome. Baš kao i onaj starešina koji je uvek sedao u sredinu – držao se tako opušteno i relaksirano i osećao ogromno zadovoljstvo i uživanje u tome. Zar to nije rđavo? Ako neka osoba naročito uživa u svakom osećanju superiornosti i u svim prednostima koje donosi status, ako posebno stremi ka tim stvarima i ako ih naročito ceni, ako nije spreman da ih otpusti, onda je ta osoba do krajnosti rđava. Zašto kažem da je do krajnosti rđava? Kada je reč o ljudima koji laskaju, izgovaraju umilne reči i daju komplimente ljudima sa statusom, šta oni zapravo govore? Oni izgovaraju lažne reči, bestidne reči, bolesne, mučne i lukave reči, pa čak i neke stvari koje su uvredljive za uši. Recimo, na primer, da neka osoba sa statusom ima sina koji je stvarno ružan, sa šiljatim licem i obrazima kao u majmuna – da li će joj ti laskavci reći da joj je sin ružan? Šta će joj kazati? (Kazaće da je stvarno lep.) Da li je dovoljno ako samo kažu: „stvarno je lep”? Oni moraju da kažu nešto zaista mučno, poput: „Ima visoko čelo i široku, okruglu vilicu. Ima lice čoveka koji će u budućnosti zgrnuti bogatstvo i steći visok status!” Iako je očigledno da se to nikada neće desiti, oni se ipak usuđuju da otvoreno izgovaraju takve laži. Kad ovaj zvaničnik to čuje, biće ushićen, jer ti ljudi vole da čuju takve stvari – oni prosto uživaju slušajući ih. Koliko vole da ih slušaju? Kad pred njima niko ne bi izgovarao te licemerne, laskave i lukave reči, kad niko ne bi izgovorio nijednu lažnu i odvratnu reč da bi ih učinio srećnim i zadovoljnim, oni bi svoj život smatrali nezanimljivim. Zar to nije rđavo? (Jeste.) To je do krajnosti rđavo. Već je prilično mučno kad oni sami izgovaraju laži, ali oni povrh toga uživaju kad okupe gomilu drugih lažova koji se vrzmaju oko njih kao roj smrdljivih muva, i to im nikad ne dosadi. Vole svakoga ko je vešt na rečima, ko je dobar u laskanju i ulagivanju i ko uvek okoliša kad priča – oni takve ljude drže stalno uza se i postavljaju ih na važne položaje. Zar takve starešine nisu u opasnosti? Kakav su posao oni u stanju da urade? Zar crkva ne bi načisto propala ako bi potpala pod njihovu kontrolu? Da li bi i dalje mogla da poseduje delo Svetoga Duha?

Čuo sam da neke starešine mnogo vole da jedu. Dok su živeli s braćom i sestrama koji nisu bili naročito vični kuvanju i nisu spremali ukusne obroke, pronašli bi nekog domaćina koji je umeo da im se ulaguje i znao kako da ih podmaže i koji je svakoga dana specijalno za njih spremao razne delikatese. Svakoga dana, te starešine bi jeli i pili koliko im duša ište i govorili bi: „Hvala dobrom bogu što nam je omogućio da svakog dana uživamo u bogovskoj gozbi. Ovo je prava božja blagodat!” Takvi ljudi su u opasnosti. Čak i ako još uvek nisu antihristi, njihovo ponašanje već pokazuje da imaju priroda-suštinu antihrista i rđavu narav, kao i da trenutno hodaju putem antihrista. Da li oni mogu da postanu antihristi ili već jesu antihristi, zavisiće od puta za koji će se naknadno opredeliti. Prilično je očigledno da oni u ovom trenutku koračaju putem antihrista i da je njihova narav-suština usaglašena s narav-suštinom antihrista, a to je zato što vole negativne stvari i što mrze sve što je pozitivno. Oni u svom srcu preziru, osuđuju i odbacuju pozitivne stvari. A šta je to što prihvataju? Dvoličnost, laž i sve što je povezano s negativnim stvarima. Kad dođem u neko mesto, pojedini ljudi Mi kažu: „Ne izgledaš dobro; idi, odmori malo.” Valjda Ja znam da li se osećam dobro ili ne i kad treba da se odmorim. Ne moraš da se praviš pametan i ne treba da se hvališ time koliko si mudar. Ja to ne prihvatam; smatram to odbojnim. Kakve ljude volim? One koji su u stanju da u zajedništvu pokrenu razgovor čim se nešto desi i koji Mi saopštavaju sve što im leži na srcu. Ja s tobom razgovaram da bih rešio tvoje poteškoće, tako da možeš da budeš prisniji sa Mnom. Nemoj da brineš o tome kako da Mi se dodvoriš i ne pokušavaj da Mi ugađaš – to je strašno odvratno! Takvi ljudi treba da se drže podalje od Mene, jer ih smatram odbojnim. Svrstavam te među dosadne muve ili štetočine. Odbij od Mene! Neki ljudi kažu: „Zar Ti nije potreban neko ko će stalno biti pored Tebe da Ti služi?” Ja bih, po tvom mišljenju, a shodno Svom identitetu i statusu, trebalo da dobijem odgovarajući tretman i uslugu. Ali, Meni to nije potrebno. Ne smeš to da radiš, razumeš li? Osećam odvratnost i gađenje prema tim stvarima. Ako iskreno i od srca želiš da prema Meni budeš pažljiv i da brineš o Meni, postoji mnogo načina da to činiš pravilno. Ako ti, na primer, kažem da nešto uradiš, uradi to poslušno i do kraja, a kad god naiđeš na neke poteškoće, možeš odmah da porazgovaraš sa Mnom o njima. Međutim, šta god da radiš, nemoj da oponašaš nevernike koji pokušavaju da steknu naklonost ljudi na visokom položaju, niti da me obasipaš milozvučnim laskanjima – Ja to ne želim da slušam. Očigledno je da nisam visok, ali Mi ti uporno govoriš: „Ti možda nisi visok, ali si ipak viši od svih nas.” Ne želim to da čujem, pa Mi stoga nemoj to govoriti, ma šta da radiš; obraćaš se pogrešnoj osobi. Takve reči vole da čuju antihristi. Oni će, na primer, braću i sestre koji su im podređeni pitati: „Jesam li debeo?” Na šta će pojedini odgovoriti: „Iako si debeo, izgledaš bolje od nas.” „Jesam li onda mršav?” „Čak i ako si mršav, izgledaš sjajno. U svakom slučaju, izgledaš kao maneken i sve ti dobro stoji.” Kad antihristi to čuju, biće ushićeni i smatraće te svojim partnerom i saveznikom. Sve te stvari koje antihristi vole odvratne su i rđave – kako bismo ih još mogli nazivali rđavima? Da li antihristi vole elemente normalne ljudskosti kao što su, između ostalog, savest, razum, osećaj stida i dostojanstva, sposobnost razlikovanja dobra od zla, crnog od belog, ispravnog od pogrešnog? Vole li antihristi ljude koji imaju osećaj stida? Vole li dostojanstvene ljude? Oni vole bestidnike, ljude koji su preterano slatkorečivi, a da pritom nemaju ni trunke samosvesti i nikada se ne postide. Zar oni nisu lišeni osećanja stida? Što si ti slatkorečiviji, to su oni srećniji. Ako posmatramo sklonosti antihrista i njihove stavove prema raznim stvarima, kao i ono za šta se opredeljuju i ka čemu su orijentisani, očigledno je da njihova rđavost ne zna za granice. Zaboravite na one koji razumeju istinu – ovakvo ponašanje ne odobravaju čak ni ljudi koji imaju makar i trunku osećaja za pravdu u društvu. Vidiš, neki ljudi koji se kreću u zvaničnim krugovima očajnički pokušavaju da se dodvore funkcionerima. Oni tim ljudima daju sve što im je potrebno, pa se čak odriču i vlastitih žena – zar oni nisu potpuno lišeni dostojanstva? (Jesu.) Nadalje, pojedini zvaničnici stupaju u istopolne veze, dok će neki, koji pripadaju istom polu kao i ti zvaničnici, pristati čak i na intimne odnose s njima, mada to lično ne žele. Da li biste i vi mogli da uradite tako nešto? (Ne, mi to ne bismo mogli.) Ali, oni mogu. Oni nemaju nikakvu moralnu granicu, nikakav osećaj stida, nisu svesni svoje savesti, nemaju nikakvu racionalnost – zato to i rade. Kad bi te naterali da u pozorišnoj predstavi odglumiš te ljude, ti čak ne bi mogao da izustiš reči koje oni izgovaraju; slatkorečiviji su čak i od pozorišnih zabavljača. Šta podrazumevam pod pozorišnim zabavljačima? Podrazumevam ljude koji ne bi imali ništa protiv i koji ne bi ni okom trepnuli kad biste ih videli ili zatekli potpuno gole. Takve ljude nazivamo pozorišnim zabavljačima. Dakle, ti laskavci, sa svim svojim mučnim i ogavnim rečima i sklonostima ka rđavim stvarima, gori su čak i od ovih pozorišnih zabavljača. Ovi poslednji prodaju samo svoja tela, ali šta prodaje ona banda rđavih spodoba koje nazivamo antihristima? Oni prodaju svoje duše. To je jedna obična gomila demona, koje je nemoguće iskupiti. Upravo zbog toga je saopštavanje istine tim ljudima isto što i bacanje bisera pred svinje – njima je prosto nemoguće da zavole istinu. Tako se oni odnose prema statusu, uživaju u osećanju superiornosti i raznim drugim osećanjima koja idu uz to. Koja to razna osećanja proističu iz tog uživanja? Jesu li to pozitivne ili negativne stvari? Sve su to negativne stvari. Kad se ti ljudi dokopaju statusa, oni očekuju da će uživati u tome da im ljudi laskaju, da im uvek stoje na usluzi i da udovoljavaju njihovim interesima. Ujedno bi da uživaju i poseban tretman – hrana koju jedu, smeštaj u kojem borave i stvari koje koriste, sve to mora da bude posebno i oni se po svemu moraju razlikovati od ostalih. Da li se to tvoje fizičko telo zaista po nečemu razlikuje od tela drugih ljudi? Onog trenutka kad osiguraju sebi status, antihristi za sebe misle da su plemićke krvi i izvanredni, da na zemlji više ne postoji mesto na kojem bi mogli udobno da se smeste – mora im se obezbediti „postelja od ruža” i ljudi koji će im prinositi darove. Zar nije tako? Recite Mi, jesu li to ideali o kojima obično maštaju obični ljudi? Bilo da imaju ili nemaju status, normalni ljudi mogu imati određene želje i težnje za tim, ali, budući da poseduju osećaj stida, savest i racionalnost, a pošto sada još i donekle razumeju istinu, to se njihova privrženost statusu polako smanjuje i bledi. Nadalje, u stanju su da pridaju sve manji značaj prednostima koje dolaze sa statusom, a ako već smatraju nevažnim beneficije koje donosi status, onda ujedno mogu i da osete odbojnost prema laskanju i slatkorečivosti drugih ljudi, prema njihovom ulizivanju i sličnim ponašanjima, te da se distanciraju od takvih stvari ili da im čak okrenu leđa i napuste ih. A mogu li antihristi da ostave ili da otpuste te stvari? Ni slučajno. Ako tražiš od njih da otpuste te stvari, to je isto kao da si zatražio da žrtvuju svoje živote. U suprotnom, zašto bi neki ljudi, čim izgube svoj status, govorili: „Neću više da verujem, neću više da živim, život nije više vredan življenja”? Zar se ovde ne dešava nešto čudno? Zašto im je status toliko važan? Oni ne mogu da žive jednoličnim i običnim životom; moraju da imaju status, moraju da budu iznad gomile i da uživaju u tome da ih drugi poštuju, obožavaju i veličaju, kao i da im se svojim lažima ulaguju, varaju ih i laskaju im. To je ono čemu oni žele da se prepuste. Da li se ljudi s normalnom ljudskošću svojevoljno prepuštaju takvim stvarima? Nipošto; one u njima izazivaju nemir. Zašto antihristi vole da uživaju u tim stvarima? Zato što u sebi imaju sotonsku narav. Samo ljudi od Sotonine sorte streme ka takvim stvarima i imaju takve zahteve. Normalni ljudi možda mogu da u tim stvarima uživaju neko vreme, ali naposletku uviđaju da su one besmislene, štaviše iritantne, i stoga se klone svih tih stvari. Ipak, neki ljudi tvrdoglavo odbijaju da te stvari otpuste. Zašto se, na primer, neke filmske zvezde nikako ne povlače iz sveta filma, iako su već godinama u njemu? Zato što im je, bez tog oreola i bez ljudi koji ih okružuju, život dozlaboga dosadan. Čini im se da nebo više nije tako plavo, da im život protiče besciljno i da je postao besmislen i bezvredan. Osećaju kako im život postaje turoban, te stoga moraju da se vrate filmskoj industriji i da ponovo prožive taj osećaj koji biti filmska zvezda nosi sa sobom. Antihristi imaju iste odlike kao i oni: poseduju podjednako rđavu narav i suštinu. Kad antihristi steknu status, oni se posvuda šepure njime, pa čak i kod kuće preuzimaju ulogu diktatora i primoravaju članove svoje porodice da im budu poslušni. Antihristi poseduju rđavu narav i suštinu, a prema svom statusu se odnose s naročitom ljubavlju i trude se iz petnih žila da ga svima prikažu i da se šepure njime. Šta nam to pokazuje? Imaju li ti ljudi osećaj stida? Nemaju. Kad steknu status, oni misle da im je time promenjen identitet i da je ček i njihov odnos prema roditeljima pretrpeo izmene. Zar tu ne postoji jedan problem? To je perverzno! To što oni mogu da usvoje takav stav prema vlastitom statusu predstavlja jednu vrstu dokaza kojim se razotkriva njihova rđava suština.

Bog je Stvoritelj, sa vrhovnim identitetom i statusom. Bog poseduje autoritet, mudrost i silu, ima Svoju vlastitu narav, Svoje odlike i Svoje biće. Da li neko zna koliko godina Bog deluje među ljudima i usred svega onog što je stvorio? Tačan broj godina tokom kojih Bog deluje i upravlja celokupnim čovečanstvom nije poznat; niko ne može da dȃ preciznu brojku, a Bog ne izveštava ljude o tim stvarima. Kada bi, međutim, Sotona činio nešto slično, da li bi on izveštavao o tome? U to nema nikakve sumnje. On želi da se hvali kako bi što više ljudi naveo na stranputicu i kako bi što veći broj ljudi postao svestan njegovih doprinosa. A zašto Bog ne izveštava o tim stvarima? Postoji jedan ponizan i skriveni aspekt Božje suštine. Šta je suprotno poniznosti i skrivenosti? To je nadmenost i hvalisanje. Ma koliko da je veliko delo koje Bog obavlja, On ljudima saopštava samo ono što oni mogu da dokuče i da razumeju, i zadovoljan je što ljudima omogućava da steknu znanje i da kroz delo koje On obavlja spoznaju Njegovu suštinu. Kakvu korist ljudi imaju od toga? Koji se rezultat time postiže? Da li je stvar u tome da ljudi moraju znati te stvari da bi obožavali Boga? Zapravo se ne radi o tome. Sposobnost ljudi da obožavaju Boga jeste eventualan objektivni ishod, ali koja je Božja prvobitna namera zbog koje ljudima dopušta da spoznaju te stvari? Namera Mu je da ljude, kad steknu znanje o tim stvarima i kad shvate kako Bog upravlja čovečanstvom, kako ostvaruje Svoju suverenost nad ljudima i kako uređuje čovečanstvo, osposobi da se pokore Božjoj suverenosti, da prestanu sa uzaludnim opiranjem i da više ne skreću s puta – na taj način, ljudi će mnogo manje patiti. Ako živiš prirodno i ako je tvoje postojanje u skladu s načinima i zakonima koje ti Bog pruža i u skladu s Njegovim zahtevima i načelima koje ti On daje, nećeš više upadati u Sotonine kandže, niti će te on po drugi put iskvariti i zgaziti. Umesto toga, večno ćeš živeti u okviru pravila koja je uspostavio Bog, živećeš u ljudskom obličju i kao stvoreno biće, i dobijaćeš Božju negu i zaštitu. To je prvobitna namera i svrha Božjeg dela. Da li se, dakle, Bog ikada hvalio neizmernim delom koje je obavio? Je li On ljudima ikada rekao šta je uradio? Nikada im nije rekao. Mnogi ljudi ni ne znaju šta je Bog uradio, niti znaju koju je vrstu stvari obavio Bog, a koju nije. U stvari, Bog je obavio mnogo toga, ali to nikada nije objavljivao ljudima. Bog te stvari ne objavljuje ljudima; a sve što ti treba da uradiš jeste da budeš načisto s tim šta je to što treba da znaš. U budućnosti, čovečanstvo će moći normalno da egzistira na zemlji i da prihvati Božje vođstvo, a kada Bog dođe među ljude, oni će moći normalno da komuniciraju s Bogom, da Ga primaju, da Ga obožavaju, da slušaju Njegove reči i da prestanu da hodaju sa Sotonom. Na taj način, Božje carstvo će se pojaviti na zemlji i postojaće na zemlji grupa ljudi koji Njega mogu da obožavaju, grupa ljudi koji mogu da slušaju Njegove reči i da ih sprovode u delo. Tako će se Božje delo ostvariti; dovoljno je da se postigne taj rezultat. Prema tome, kad Bog nešto radi, ako ti to ne razumeš ili nisi toga svestan, On ti to neće objašnjavati. Zašto On to ne objašnjava? Zato što nema potrebe da to čini. Ima mnogo stvari koje ne razumeš, a Bog ti određene tajne neće otkrivati da bi ih ti spoznao, da bi razumeo Njegov identitet i suštinu ili da bi razumeo Njegovu silu. Bog ne obavlja to delo. Na šta je Bog trenutno usredsređen? Usredsređen je na to da ljudi razumeju istinu. Kad budeš razumeo istinu, spoznaćeš Boga, imaćeš svoj životni temelj i moći ćeš da se u budućnosti pokoravaš Bogu i da Ga obožavaš, a ujedno ćeš biti u stanju da prepoznaš i da napustiš Sotonu, tako da te on više neće navoditi na stranputicu, niti ćeš se slagati s njim – time će Božje delo biti dovršeno. A što se tiče pomenutih tajni, čovečanstvo će u budućnosti imati priliku da ih shvati, ali su tajne Božjih postupaka neverovatno velike i, čak i ako ti ih Bog otkrije, ne mora da znači da ćeš ih razumeti. Možda nećeš biti u stanju da ih dokučiš i shvatiš čak i ako dođeš u neposredan dodir sa njima. Zašto je to tako? Zato što postoji određeni jaz između stvorenih bića i Boga, između ljudskih misli i Božjih ideja. Primera radi, ti možda znaš da je duga znak saveza između Boga i čovečanstva, ali znaš li kako nastaje duga? Kad bi ti Bog objasnio tu tajnu, da li bi je razumeo? Ti to ne bi razumeo i zato ti Bog ne otkriva tu tajnu. Kad bi ti je otkrio, ona bi te umnogome opterećivala, jer bi morao da je proučavaš i analiziraš, što bi ti donelo mnogo nevolja. Stoga, Bog ne priča puno o tajnama. A može li čovek koji pripada Sotoni zadržati te tajne za sebe ukoliko sazna za njih? Ni slučajno. U tome je razlika između ljudske i Božje suštine. Da li Bog objašnjava mnoge stvari koje je čovečanstvu godinama razotkrivao, ali koje ljudi nikada ne mogu razumeti? Da li On radi natprirodne stvari? Ne radi. Bog je stvorio čovečanstvo i Bog odlično zna koliko toga, i u kojoj meri, ljudi mogu da razumeju. Te se stvari odigravaju pred očima ljudi, ali, ako nije neophodno da ih oni razumeju, onda nema ni potrebe da se prosvećuju, niti da im se te stvari nameću ili kao breme natovaruju, te stoga Bog ne radi na taj način. Prema tome, Božji se postupci zasnivaju na određenim načelima. Njegov pristup ljudima odlikuju nega, obzir i ljubav.. Bog želi ono što je najbolje za ljude – to je izvorište i prvobitna namera svih Njegovih postupaka. S druge strane, Sotona voli da se hvali i da ljudima na silu nameće razne stvari: tera ih da ga obožavaju, navodi ih na stranputicu i vodi ih ka tome da postanu izrodi, tako da se oni postepeno pretvaraju u žive đavole i kreću se ka sopstvenom uništenju. Ali, kad veruješ u Boga, ako razumeš istinu i ako je zadobiješ, ti onda možeš da pobegneš od uticaja Sotone i da dostigneš spasenje – nećeš se suočiti sa ishodom vlastitog uništenja. Sotona ne može očima da vidi kad ljudima dobro ide, niti mari za to da li ljudi žive ili umiru; on brine samo za sebe, za vlastiti dobitak i vlastito uživanje, a potpuno je lišen ljubavi, milosrđa, tolerancije i praštanja. Sotona ne poseduje te kvalitete; te pozitivne stvari poseduje isključivo Bog. Bog je obavio značajnu količinu posla na ljudima, a da li je On ikada govorio o tome? Da li je On to ikada objašnjavao? Da li je On to ikada obznanio? Nije. Ma koliko da ljudi pogrešno razumeju Boga, On im ništa ne objašnjava. Sa Božjeg stanovišta, bez obzira da li imaš šezdeset ili osamdeset godina, tvoje je razumevanje Boga veoma ograničeno, tako da si ti, sudeći po tvom skromnom znanju, još uvek dete. Bog ti ne zamera zbog toga; ti si još uvek jedno nezrelo dete. Nebitno je da li su neki ljudi proživeli mnogo godina, pa im se na telu ukazuju znaci starenja; njihovo je razumevanje Boga i dalje veoma detinjasto i površno. Bog ti zbog toga ne zamera – ako ne razumeš, tvoja stvar. To je tvoj kov i tvoj kapacitet i to se ne može promeniti. Bog te ni na šta neće primoravati. Bog zahteva da ljudi svedoče o Njemu, a da li je On svedočio o Sebi? (Nije.) S druge strane, čak i kad uradi neku najsitniju stvar, Sotona strahuje da ljudi neće saznati za to. Antihristi se nimalo ne razlikuju od njega: pred svima se hvale zbog svake sitnice koju urade. Kad ih čujete, može vam se učiniti da svedoče o Bogu – ali, ako ih pažljivije poslušate, otkrićete da oni ne svedoče o Bogu, već da se hvale i da uzdižu sebe. Njihova namera i suština onoga što govore jeste da se nadmeću s Bogom oko Njegovog izabranog naroda i oko statusa. Bog je ponizan i skriven, a Sotona se šepuri. Ima li razlike? Između šepurenja sa jedne i skrušenosti i skrivenosti s druge strane, koje su stvari pozitivne? (Skrušenost i skrivenost.) Može li se za Sotonu reći da je ponizan? (Ne može.) Zašto? Sudeći po njegovoj rđavoj priroda-suštini, on je bezvredni komad smeća; za Sotonu bi bilo nenormalno da se ne šepuri. Kako bi se za Sotonu moglo reći da je „ponizan”? „Skrušenost” je reč kojom se opisuje Bog. Božji identitet, suština i narav uzvišeni su i časni, ali On se nikada ne hvali. Bog je ponizan i skriven, pa ljudi ne vide šta je sve uradio, ali, dok tako pritajeno radi, On ljude sve više snabdeva, hrani i usmerava – sve to Bog uređuje. Zar nije skrivenost i skrušenost to što Bog nikada ne obznanjuje te stvari i što ih nikada ne pominje? Bog je ponizan upravo zbog toga što može da obavi te stvari, ali ih nikada ne pominje i ne objavljuje, niti sa ljudima raspravlja o njima. Odakle tebi pravo da govoriš o skrušenosti kad za takve stvari nisi sposoban? Iako ništa od tih stvari nisi uradio, ti i dalje insistiraš na tome da preuzmeš zasluge za njih – to je ono što se naziva bestidnošću. Dok usmerava čovečanstvo, Bog obavlja tako veliko delo i predsedava nad čitavom vaseljenom. Njegov autoritet i sila su ogromni, ali On ipak nikada nije rekao: „Moja je sila izvanredna”. On i dalje ostaje skriven među svim stvarima, predsedava nad svime, hrani i snabdeva čovečanstvo i omogućava ljudima da, generaciju za generacijom, opstaju. Uzmite, na primer, vazduh i sunčevu svetlost, kao i sve one materijalne stvari koje su neophodne za opstanak ljudi na zemlji – sve one naviru bez prestanka. Neupitno je da Bog snabdeva čoveka. Kad bi Sotona učinio nešto dobro, da li bi on ćutao o tome i ostao neopevani junak? Nikada. Isti je slučaj i sa nekim antihristima unutar crkve koji su se ranije bavili nekim opasnim poslovima, koji su napustili neke stvari i podneli patnju, i koji su možda bili čak i u zatvoru; ima takođe i onih koji su nekada doprineli jednom aspektu rada Božje kuće. Oni te stvari nikada ne zaboravljaju, misle da im zbog toga sleduju doživotne zasluge i da su time stekli doživotni kapital – što samo pokazuje koliko su ti ljudi mali! Ljudi su zaista mali, a Sotona je bestidan.

Recite Mi, kad bi antihristi imali jednak status sa Bogom, šta bi oni morali da jedu i kakvu bi odeću morali da nose? Morali bi da jedu najbolja jela i da nose odeću najbolje marke, zar ne? Recite Mi, dakle, zar oni nemaju određene specifikacije u pogledu svojih zahteva za materijalnim stvarima? Kad negde putuju, moraju da lete avionom. Kad stignu na željenu destinaciju, mogu li obična braća i sestre da ih ugoste kod svoje kuće? Čak i kad bi mogli, antihristi ne bi to prihvatili – moraju da odsednu u ekskluzivnom hotelu. Zar antihristi nisu vrlo konkretni u pogledu svojih specifikacija? A što se tiče počasti, uživanja i taštine, koje bi im doneo status, mogu li oni da se odreknu tih stvari? Dokle god imaju odgovarajuće uslove i mogućnosti, zgrabiće pregršt tih stvari i uživati u njima. Koja su njihova načela? Sve dok poseduju status, oni mogu da zgrću gomile novca i da nose brendiranu odeću i modne dodatke. Ne žele da nose obične stvari; oni moraju da nose isključivo odeću najpoznatije marke. Kravate, odela, košulje, dugmad za manžetne, zlatne ogrlice i kaiševi – sve to mora da bude brendirano. To nije dobar znak, a zar braća i sestre ne trpe zbog toga? Novac koji braća i sestre daju kao prilog, ti antihristi koriste da bi kupovali brendiranu robu. Zar to što čine nije veliko zlo? Zar to nije izazvano njihovom rđavošću? Takve su stvari oni u stanju da rade. Bio je jednom neki čovek koji je nosio skromnu odeću kad je prvi put izabran na rukovodeću funkciju; imao je svega tri do pet kompleta odeće, koja nije bila ni brendirana ni vrhunskog kvaliteta. Pošto nije obavljao nikakve stvarne poslove, smenjen je posle nekoliko godina provedenih na položaju rukovodioca. Kad je odlazio, poneo je sa sobom pun prtljažnik stvari: brendiranu odeću, tašne i svakojake lepe stvarčice. Kao starešina nije ništa zarađivao, pa odakle mu onda sve te stvari? Stekao ih je svojim statusom. Da je odbijao da primi stvari koje su mu drugi kupovali, da li bi braća i sestre i dalje insistirali da mu te stvari kupuju? Da li bi se tako nešto desilo? Da on nije želeo te stvari, braća i sestre mu ih ne bi ni kupili. Šta je ovde problem? On je tu robu pohlepno i na silu otimao. S jedne strane, on je te stvari iznuđivao od braće i sestara, dok ih je, s druge strane, i sȃm aktivno nabavljao. Štaviše, puštao je braću i sestre da mu kupuju te stvari, a ako bi neko od njih to odbio da učini, on bi tu osobu mučio i zagorčavao joj život. Sve te razloge treba uzeti u obzir. Na kraju je „ubrao bogatu žetvu” i tako se obogatio. Zavidite li takvim starešinama? Ako bi vam se ukazala prilika, da li biste i vi mogli da steknete takvo bogatstvo? Pravo da ti kažem, nije dobro sticati bogatstvo na taj način – to sa sobom nosi određene posledice! Kad postanu starešine, neki ljudi strahuju da bi nešto slično moglo i njima da se desi. Misle da bi iskušenja bila prevelika, da bi bilo teško izbeći ili savladati ta iskušenja i da bi lako poklekli pred njima. Neki drugi ljudi, međutim, ne brinu oko toga, već misle: „To je normalno. Ko stupa na funkciju a da ne uživa u takvim stvarima? Zašto bi se onda i prihvatao te funkcije? U tome je cela poenta!” Čiji to glas ovo govori? To je glas antihristȃ, a ti ljudi su u opasnosti.

Ima već skoro trideset godina kako radim. Jesam li ikada išta iznudio od bilo koga? Na primer, kad bih video da neko nosi lep nakit, jesam li pokušavao da taj nakit iznudim od njega tako što bih mu poslao poruku tipa: „Daj Mi svoj nakit; ne stoji ti lepo. Zlatan i srebrni nakit namenjen je ljudima od statusa, a oni koji nemaju status ne bi trebalo da ga nose”? Da li se to ikada desilo? Nije se desilo. Čak i kad bi braća i sestre skupili nešto novca i kupili Mi kožnu jaknu ili nešto slično, Ja sam to uvek vraćao. Ne zato što mi se nije svidelo, nego zato što Meni takve stvari naprosto ne trebaju. Kasnije bih razmišljao o tome: „Kako da se na prikladan način postavim prema ovim stvarima? Kako da izbegnem da se ljudi koji su mi to kupili osete uvređeno?” Odneo sam te stvari u crkvu da bi braća i sestre mogli da ih raspodele u skladu s načelima. Ako bi neko poželeo da kupi neku od vrednijih stvari, crkva bi mu to prodala po sniženoj ceni. Stvar nije bila u tome da se zaradi novac, već u tome da se ovo pitanje reši na obostrano zadovoljstvo. Niko ne treba te stvari da dobije za džabe, jer one prvobitno nisu ni bile namenjene tebi. Roba je bila ograničena po količini i asortimanu, pa ju je bilo nemoguće ravnomerno podeliti svima, a ne bi bilo u redu ni da je dobije bilo koja konkretna osoba. Stoga je jedina opcija bila da se ta roba proda nekome ko ima novca i ko želi da je kupi. Uz to je svakako bila jeftinija u odnosu na tržišnu cenu, tako da je Božja kuća kupca častila pozamašnim popustom. Imao sam pravo da tako postupim. To je zato što, kad Mi neko pokloni neku stvar, ona automatski postaje Moja, pa imam pravo da s njom činim šta Mi je volja. Ona više nije imala nikakve veze sa osobom koja ju je prvobitno kupila. Postupivši na takav način, ujedno sam se postarao da toj osobi ne povredim ponos. Nije trebalo da bude nikakvih primedbi s njene strane, jer je takav pristup bio potpuno prikladan. Mnoga braća i sestre su Mi kupovali stvari. Nisam im poveravao da Mi kupuju stvari, a kamo li da sam to od njih zahtevao. Jako su želeli da to čine, što sam Ja cenio, ali mnoge stvari ipak nisam mogao da prihvatim zato što Mi naprosto nisu bile potrebne. Radi se o čisto praktičnom pitanju. Je li to što sam im rekao bilo prikladno? (Jeste.) Da li je i način na koji sam se time pozabavio bio prikladan? (Jeste.) Bilo je takođe braće i sestara koji su znali da sam osetljiv na hladno i da ne jedem hladna jela, pa su Mi kupili neke lekove protiv „grčeva u želucu”. Međutim, nakon uzimanja tih lekova nije Mi bilo dobro – Moje telo ne može da podnese takve eksperimente, tako da ima mnogo lekova koje moram pažljivo da uzimam. Morate to da shvatite. Pojedina braća i sestre su takođe kupovali neke dodatke ishrani, poput planinskog ženšena, crvenog ženšena i nekih drugih vrsta sirupa. Ništa od toga nisam mogao da pijem. Zašto? Zato što Mi nije prijalo. Nije da sam s nipodaštavanjem gledao na ono što su Mi braća i sestre kupovali, niti na to gde su oni te stvari kupovali; radi se naprosto o tome da nisam mogao i nisam bio u stanju da ih upotrebim. Nisu sve dobre stvari prikladne za svakoga. Ima mnogo dobrih stvari, ali, ako uzmeš nešto dobro, pa ti to izazove neželjenu ili alergijsku reakciju, onda ta stvar nije dobra za tebe. Kako se, dakle, treba prema tome odnositi? Najbolje je da te stvari date ljudima kojima one odgovaraju. Prema tome, hteo bih da svi koji bi hteli da potroše novac da bi Mi nešto kupili upamte ove reči – nemojte to da radite. Ako Mi nešto bude potrebno, reći ću ti to otvoreno i neću biti baš toliko ljubazan. Kapiraš? Ali, kad Mi donesete nešto što ste kupili, a Ja vam kažem da Mi to ne odgovara ili da Mi nije potrebno, Ja ni tada nisam ljubazan prema vama. To nije ni laž ni licemerje. Sve što vam govorim je stvarno; sve je istina. Molim vas da ne čitate između redova dok vam govorim. Kad kažem da Mi nešto ne treba, znači da Mi stvarno ne treba. Kad kažem da nešto ne mogu da koristim, znači da to stvarno ne mogu da koristim. Ma šta da radite, nemojte traćiti vreme smišljajući šta da Mi kupite i nemojte bez veze da trošite novac. Nemojte misliti da Bogu treba dati sve dobre stvari – da li ti uopšte znaš jesu li Mi te stvari potrebne ili nisu? Ako Mi nisu potrebne, zar to ne znači da si ih badava kupovao? Ako si zaista hteo da Mi nešto kupiš, reći ću ti jednu stvar – nemoj ništa da Mi kupuješ. Ako kažeš da si Mi nešto kupio da bih Ja to podelio sa ostalima, onda u redu, mogu to da im prosledim. Što se tiče načina na koji se odnosim prema tim stvarima, kao i prema svemu materijalnom što status i položaj nose sa sobom, Moj stav je takav. Da li se i antihristi prema tim stvarima odnose na isti način? (Ne odnose se.) Kao prvo, sigurno je da oni ništa ne odbijaju – od viška ne boli glava. Bez obzira o kakvim je poklonima reč i ko im ih šalje, oni te poklone prihvataju. Kao drugo, oni bez sumnje iznuđuju od ljudi određene stvari i, konačno, oni neke stvari uzimaju za sebe. To je ono što oni žele i za čime tragaju; to je ono što im donosi status ka kojem teže.

Na osnovu našeg prethodnog i današnjeg razgovora o rđavoj suštini antihrista, možete li da u jednu rečenicu sažmete zaključak kojim ćete do kraja razgolititi tu njihovu rđavu suštinu? Najvažnija karakteristika rđavosti antihrista ogleda se u sledećem: oni osuđuju pozitivne stvari, osuđuju sve što je pravedno i što je u skladu sa istinom, kao i sve ono što se među ljudima smatra lepim. Oni te stvari mrze i osećaju odbojnost prema njima. Nasuprot tome, sve što je negativno, sve što ljudi sa savešću, razumom i osećajem za pravdu osuđuju i gledaju s visine, upravo je ono čime se antihristi oduševljavaju. To su stvari koje oni cene i kojima teže. Postoji još jedna rečenica kojom se to može sumirati: Antihristi mrze sve ono pozitivno što dolazi od Boga i mrze ono što Bog voli, a pritom vole upravo one stvari kojih se Bog gnuša i koje osuđuje. U tome je rđavost antihristȃ. Šta je primarna karakteristika te rđavosti? Ona se ogleda u njihovoj naročitoj naklonosti prema svemu što je ružno i negativno, dok se istovremeno gnušaju i pokazuju neprijateljstvo prema svemu što je lepo, pozitivno i u skladu sa istinom. Eto šta je rđavost. Vi to razumete, zar ne? Naš današnji razgovor se odnosio na temu „šta antihristi vole”. Izneli smo i neke konkretne primere, među kojima su neki manje a neki više tipični, ali zato svi oni mogu da se koriste kao dokaz u cilju razjašnjavanja rđave priroda-suštine antihrista. Sledeće što posle ovoga treba da uradite jeste da promišljate i da razgovarate o tome koje rđave ili pozitivne stvari vidite i razumete, koje negativne strane antihristi vole, koje pozitivne stvari mrze i šta je to što vi možete da razumete, kao i šta je to što uočavate i doživljavate. Antihristi i obična iskvarena ljudska bića dele određene zajedničke probleme u vezi sa svojim naravima i suštinama i, mada se ozbiljnost tih istovetnosti može razlikovati od slučaja do slučaja, suštine njihovih naravi su iste. Putevi kojima idu i ciljevi ka kojima streme takođe se mogu međusobno razlikovati, ali oni u velikoj meri pokazuju jedne te iste iskvarene narav-suštine. Prema tome, razotkrivanje raznih aspekata suštine antihrista korisno je za svaku iskvarenu osobu. Ako pripadnici izabranog Božjeg naroda mogu da razaznaju suštinu antihrista, to im garantuje da ih antihristi neće navoditi na stranputicu, kao i da oni antihriste neće obožavati ni slediti.

7. avgust 2019. godine