Dodatak: Darovi

Pre nego što pređem na glavnu temu ovog razgovora u zajedništvu, ispričaću vam jednu priču. Kakvu priču bi trebalo da ispričam? Ako nema uticaj na ljude ili ako nije poučna i po pitanju život-ulaska i poznavanja Boga ne donosi dobrobit onima koji veruju u Boga, onda nema svrhe ispričati je. Ako ću da ispričam priču, ta priča sama po sebi na neki način mora biti poučna – mora da ima vrednost i značenje. Zato danas poslušajte ovu priču i vidite da li vam može biti poučna i korisna. Neke priče su istinite, neke su izmišljene, ali se oslanjaju na stvarne događaje; one nisu istinite, ali u životu često nailazimo na njih, tako da nisu odvojene od stvarnosti. Bilo da su izmišljene ili su se zaista dogodile, sve su usko povezane sa životima ljudi. Pa zašto vam pričam takve priče? (Kako bismo razumeli istinu.) Tačno: da biste iz njih razumeli istinu – neke istine koje ljudi teško mogu dokučiti u stvarnom životu. Hajde da upotrebimo pripovedanje kako bismo ljudsko znanje o istini i Bogu približili stvarnosti i olakšali ljudima da razumeju istinu i Boga.

Kada tokom dužeg vremenskog perioda često dolazim u kontakt s ljudima, neobični i zabavni događaji su neizbežni. Ovaj se dogodio u proleće ove godine. Kako je zima bila na izmaku, a proleće se približavalo, vreme je postajalo sve blaže i blaže, počele su da niču razne vrste biljaka, rastući iz dana u dan na suncu i kiši. Neke su bile divlje, a neke uzgajane; neke su bile za ishranu životinja, neke za ishranu ljudi, a neke i za ljude i za životinje. Bio je to pravi prolećni prizor: zeleni i živopisni pejzaž. I tu priča počinje. Iznenadio sam se kada sam jednog dana dobio poseban dar. Kakav dar? Vrećicu divljeg zeleniša. Osoba koja Mi ga je dala rekla je: „To je biljka hoću-neću – jestiva je i dobra za Vaše zdravlje. Možete je jesti sa kajganom.” Pošteno. Zatim sam je uporedio sa istom biljkom koju sam ranije kupio i čim sam to uradio, video sam problem. Možete li da pogodite kakav problem? Naišao sam na „misteriju”. Kakvu misteriju? Biljka hoću-neću u inostranstvu izgleda drugačije nego hoću-neću u Kini. Da li tu nešto ne štima? (Da.) Da su bile u pitanju iste biljke, trebalo bi da izgledaju isto, pa šta bi vam onda prvo palo na pamet kad biste otkrili da izgledaju drugačije? Da li je to hoću-neću ili nije? Nisam mogao da budem siguran. Zar ne bi trebalo da pitam čoveka koji mi je dao biljku šta se dešava? Kasnije sam otišao i pitao ga: „Da li si siguran da je ovo hoću-neću?” Razmišljao je i odgovorio: „Uh, nisam siguran da li je to hoću-neću ili nije.” Ako nije bio siguran, kako je mogao da mi pokloni biljku? Zašto bi se usudio da Mi je da? Srećom, nisam je odmah pojeo. Dva dana kasnije, bio sam siguran da to u stvari nije hoću-neću. Šta je rekao taj čovek? Rekao je: „Kako si shvatio da to nije hoću-neću? Ja nisam siguran, ali nema veze: nemoj to da jedeš.” Da li sad ta biljka i nakon toga može da se pojede? (Ne može.) Ne može da se pojede. Ako kažem: „Nisi siguran, ali Ja ću rizikovati i poješću je, pošto si bio tako ljubazan”, da li to ima smisla? (Nema.) Kakva je priroda takvog postupka? Da li bi to bilo glupo? (Bilo bi.) Da, to je glupost. Srećom, nisam je pojeo, niti sam dalje istraživao, pa je stvar bila zaboravljena.

Nakon nekog vremena, divlje bilje raznih vrsta počelo je da raste po poljima: visoko i nisko, sa cvetovima i bez, bilje svih boja ioblika. Bilo ga je sve više, raslo je sve gušće i sve je više poprimalo svoj oblik. Jednog dana dobio sam još jednu vrećicu na poklon, ali ovog puta nije bila u pitanju vrećica sa biljkom hoću-neću. Umesto toga, u vrećici je bio je kineski pelin. Dobio sam ga od istog čoveka. Bio je toliko ljubazan da Mi je poslao još jednu vrećicu i uz nju uputstvo: „Probaj ovo. To je kineski pelin: čuva od hladnoće, a možeš da ga jedeš i sa kajganom.” Pogledao sam biljku: zar to nije slatki pelin? Kineski pelin se može naći u mnogim delovima Kine i njegovi listovi imaju poseban miris, ali to nije bilo ono što mi je čovek poslao – kako bi ova biljka mogla da prođe kao kineski pelin? Listovi jesu pomalo slični, ali da li je to – to ili nije? Pitao sam čoveka koji Mi ga je dao, ali on nije znao – skinuvši tako sa sebe svu odgovornost. Čak Me je i pitao: „Zašto još ništa nisi pojeo? Iako nisam siguran šta je to, moraš malo pojesti. Ja sam probao i stvarno je ukusno.” Nije bio siguran, ali Me je nagovarao da pojedem tu biljku. Šta mislite, šta je trebalo da uradim? Da li je trebalo da nateram sebe da je pojedem? (Ne.) Naravno da biljku nije trebalo pojesti, jer čak ni osoba koja ju je poslala nije znala šta je to. Da sam rizikovao i pojeo je samo da bih probao nešto novo, možda se ništa ne bi desilo, jer je čovek koji ju je pojeo rekao da će sve biti u redu. Ali kakav je to postupak – misliti da će sve biti u redu i kao glupak je pojesti? Zar to nije postupanje naslepo? Kakva osoba takve stvari radi naslepo? To bi uradio samo neko ko je grub i nemaran – neko ko misli: „Ionako nije važno, manje-više je sasvim dovoljno.” Da li mislite da bi trebalo to da radim? (Ne.) Zašto ne? Ima mnogo stvari koje se mogu jesti; zašto rizikovati da pojedeš nepoznatu biljku? Za vreme gladi, kada zaista nema hrane, možete ubrati razne divlje biljke i pokušati da ih pojedete, možete da rizikujete. U takvim situacijama, mogli biste da pojedete nepoznatu biljku. Ali da li je ovo sada jedna od takvih situacija? (Nije.) Ima toliko stvari koje se mogu jesti, pa zašto onda ići i brati divlje bilje? Da li je neophodno rizikovati zbog malo dobrobiti koja nije vidljiva i opipljiva i izmišljena je? (Nije.) Stoga sam odlučio da biljku ne pojedem. Nisam je pojeo, srećom; niti sam dalje istraživao, pa je i ta stvar bila zaboravljena.

Nakon nekog vremena, taj čovek Mi je ponovo dao dar; treći put. Ovog puta dar je bio prilično poseban: nije izrastao iz zemlje, niti se rodilo na drvetu. Šta je to bilo? Dva ptičja jaja, lepo umotana u papirnu kesu na kojoj je pisalo: „Ptičja jaja za Boga.” Smešno, zar ne? Kada sam otvorio papirnu kesu, video sam da su ljuske oba jajeta prelepih boja. Nikada ranije nisam video takva jaja, pa nisam mogao da odredim koja ih je ptica izlegla; pomislio sam da potražim tu informaciju na internetu, ali nisam mogao da pronađem nikakav trag, pošto je bilo mnogo jaja sa istim šarama i iste boje, pa na osnovu veličine i boje nije bilo moguće odrediti čija su. Da li neko od vas misli da bi imalo smisla pitati tog čoveka od koje su ptice jaja? (Ne.) Zašto ne? (Ni on ne bi znao.) Pogodili ste; ni on ne bi znao. Zato ga nisam pitao. Da jesam, povredio bih njegova osećanja, a on bi pomislio: „Tako sam dobronameran i pažljiv, a Ti i dalje sumnjaš u mene. Zašto moraš da tražiš na internetu? Kad Ti ih već dajem da ih pojedeš, pojedi ih!” Da li mislite da je trebalo da pojedem ta jaja ili ne? (Nije trebalo.) Da je vama dao ta jaja, da li biste ih pojeli? (Ne.) Ne bih ni Ja. Ta jaja služe za razmnožavanje ptica, iz njih se legu. Zar ne bi bilo surovo pojesti ih? (Bilo bi.) Nisam mogao to da uradim, pa je i pitanje ptičjih jaja bilo zaboravljeno, ali slične stvari su nastavile da se dešavaju.

Jednog dana sam naišao na slatki pelin – koji je ličio na kineski pelin – sušio se negde na ogradi, pa sam pitao jednu sestru čemu to služi. „Zar to nije onaj isti kineski pelin koji ti je onaj čovek dao prošli put?” odgovorila je. „Pomoću kineskog pelina možeš da se otarasiš vlage i oteraš hladnoću. Zar nisi osetljiv na hladnoću? Taj čovek je rekao da će pelin, kada se osuši, sačuvati za Tebe da ga koristiš za toplu kupku za stopala kako bi oterao hladnoću.” Šta mislite, kakva je bila Moja reakcija kad sam to čuo? Četiri reči. (Ostao si bez reči.) Tačno, ostao sam bez reči. Zar u takvim okolnostima nije trebalo da promislim o tome koliko je taj čovek brižan i kako se stvarno potrudio? Kako sam mogao da ostanem bez reči? Radilo se o tome da nekoliko puta pre toga ovaj čovek prosto nije pazio šta radi, a onda je promenio pristup, kao da je hteo da kaže: „Dao sam ti da jedeš bilje i jaja, ali nisi ih pojeo, pa sam osušio kineski pelin za tebe kako bi ga koristio za toplu kupku za stopala da moj trud ne bi bio uzaludan.” S obzirom na ovu scenu, zaista sam ostao bez reči. Kasnije sam nekome rekao da sada mnoge apoteke imaju kineski pelin. Možeš da ga kupiš koliko god želiš: ima ga u različitim pakovanjima, proizvode ga razne zemlje i propisno je prerađen. Mnogo je bolji od onog koji Mi je taj čovek poslao, pa zar onda to što ga je brao pored puta i zatim sušio na ogradi na suncu nije uzaludan trud? Ako ga osuši i pošalje Mi ga, da li mislite da ga želim? (Ne želiš ga.) Ne želim ga. Vremenom, na ogradama više nije bilo pelina, jer je to što sam rekao stiglo do njega i prestao je da ga šalje. Kasnije, kad je na poljima bilo više divljeg bilja, mora da više nije bilo smatrano za retkost, pa mi ga više niko nije slao. A pretpostavljam da su se ptičja jaja u međuvremenu izlegla i više ih nije bilo moguće sakupljati, pa sve do sada, nisam više dobijao ni ptičja jaja, ni divlje bilje. I to je Moja priča.

U priči su se desila ukupno četiri događaja i sva četiri imaju veze sa stvarima koje su Mi poslate: dva su u vezi sa slanjem nepoznatog divljeg bilja, jedan sa slanjem jaja nepoznate ptice i jedan sa na suncu osušenom „tradicionalnom kineskom melemu”. Možda zvuči pomalo suludo kada pričamo o tim stvarima, ali nakon što ste čuli šta se desilo, kakav utisak vi imate po pitanju samih događaja? Da li postoji nešto što bi trebalo da shvatite ili naučite iz njih, neke pouke koje bi trebalo da izvučete? O čemu ste razmišljali dok ste slušali? Da li su stvari o kojima sam pričao bile namenjene nekoj određenoj osobi? Naravno da nisu. Ali, ako nisu bile namenjene nekoj određenoj osobi, zašto onda pričam o njima? Da li to ima smisla? Ili je sve samo prazna priča? (Nije.) Pošto ne smatrate da je sve prazna priča, da li znate zašto pričam o tome? Zašto je taj čovek uradio takve stvari? Kakva je bila priroda njegovog ponašanja? Koji je bio njegov motiv? Koje probleme ovde uočavamo? Da li ih treba staviti u kontekst? Moći ćete da razumete istinu ako prozrete ljude i prirodu samih događaja u kontekstu. Da li mislite da je čovek koji je učinio te stvari imao dobre ili loše namere? (Dobre.) Pre svega, jedna stvar je sigurna: imao je dobre namere. Šta nije bilo u redu s njegovim dobrim namerama? Da li to što nešto radite iz dobre namere znači da ste brižni? (Ne nužno.) Ako su dobre namere nečiji motiv da nešto uradi, da li to podrazumeva odsustvo nečistoće iskvarene naravi? Ne. Onda sve vas pitam, ako poštuješ i slušaš svoje roditelje, zašto im ne bi poslao te stvari da ih pojedu? Ili ako voliš i brineš o svojim šefovima i vođama, zašto im ne bi dao te stvari da ih pojedu? Zašto se ne bi usudio to da uradiš? Zato što se plašiš da će nešto poći po zlu. Plašiš se da ne naudiš svojim roditeljima, svojim vođama i šefovima, pa zar se ne bojiš da ne naudiš Bogu? Kakve su tvoje namere? Šta podrazumeva tvoja dobrodušnost? Da li pokušavaš da prevariš Boga? Da li pokušavaš da se igraš s Njim? Da li bi se usudio da radiš takve stvari sa Bogom kao duhovnim bićem? Da li bi imao bogobojažljivo srce kad bi video da je Božje telo telo normalne ljudskosti i umesto da Ga se bojiš, ti se usuđuješ da radiš takve stvari? Kad ne bi imao bogobojažljivo srce, da li bi bilo brižnood tebe da radiš takve stvari? To ne znači biti brižan: to je varanje i igranje s Bogom i veoma je smelo s tvoje strane! Ako stvarno jesi odgovorna osoba, zašto prvo ti sam ne bi pojeo i probao nešto, kako bi se uverio da je sve u redu pre nego što to doneseš Bogu? Ako to odmah doneseš Bogu, a nisi ga probao, zar to nije igranje s Bogom? Zar ne osećaš da svojim postupcima vređaš Božju narav? Da li je to nešto što Bog može da zaboravi? Čak i ako ti zaboraviš, Bog neće. Šta ti je na umu kada radiš tako nešto? Nisi to probao, nemaš naučne dokaze, a ipak se usuđuješ da to daš Bogu. Da li je to odgovorno ponašanje? Kad bi povredio Boga, kakvu bi odgovornost snosio? Čak i ako se zakon ne bi bavio tobom, Bog bi te kaznio zauvek. Ti čak ne bi smatrao da je to đubre dovoljno dobro da ga daš neverujućim vođamai službenicima, smatrao bi to nedostojanstvenim. Pa kakve onda tvoje namer ako to daješ Bogu? Da li Ja vredim toliko malo? Kada bi svom šefu dao kesu divljeg bilja, šta bi on pomislio? „Da li vredim samo toliko? Ljudi mi daju novac i markirane stvari, a ti mi daješ šaku korova?” Možeš li to s ponosom da mi uručiš? Naravno da ne bi. Ali kad bi ipak to uradio, šta bi te brinulo? Prva stvar o kojoj bi morao da razmišljaš je: „Šta moj šef voli? Da li mu ovo treba? Ako mu ne treba, a ja mu to ipak dam, da li će mi zagorčati posao? Da li će me maltretirati i mučiti na poslu? Ako stvari postanu ozbiljne, hoće li tražiti izgovor i način da me raskrinka ne bi li me otpustio?” Da li razmišljaš o svemu ovome? (Da.) Ako želiš da ugodiš svom šefu, šta je prvo što bi trebalo da mu daš? (Nešto što voli.) Nije dovoljno da mu samo daš nešto što voli. Ako mu je, na primer, trenutno potrebna šolja, da li bi mogao da potrošiš 10 ili 20 juana da mu kupiš šolju? (Ne.) Moraš da mu daš nešto zlatno, nešto srebrno, nešto prigodno. Zašto bi mu dao nešto što ni sebi ne bi kupio? (Da bih mu ugodio.) Koji je cilj toga da mu ugodite? Pre svega, najmanje što može da se desi jeste da te uzme pod svoje okrilje i da te, sa autoritetom koji ima, zaštiti i pobrine se da tvoj posao i plata budu stabilni i sigurni. U najmanju ruku neće ti otežavati. Prema tome, nikada mu nećeš pokloniti hrpu nepoznatog divljeg bilja. Zar nije tako? (Tako je.) Ako to ne bi učinio svom šefu, zašto je onda čovek koji Mi je dao korov to učinio Meni? Da li je razmišljao o posledicama? Sigurno nije. A zašto nije? Neki bi rekli, „Zato što nas Ti nećeš mučiti.” Da li se radi samo o tome? Zato što mu neću otežavati, zar je samo to u pitanju? Kako to da se usudio da mi da takve stvari? (Mislio je da su mu namere dobre.) To je tačno – dobrim namerama je prikrio svu svoju ružnoću i rđavost, misleći, „Ja imam dobre namere prema Tebi, ali drugi nemaju! Pogledaj sve ovo divlje bilje. Ko Ti ga je ubrao? Zar nisam ja?” Kakav je to stav? Kakvo je to razmišljanje? Da li su te dobre namere u skladu sa ljudskošću? Ako nisu u skladu čak ni sa ljudskošću, da li mogu biti u skladu sa istinom? (Ne mogu.) One ne mogu biti dalje od istine! Kakve su te dobre namere? Da li su to zaista dobre namere? (Nisu.) Kakav onda stav one podrazumevaju? Kakve nečistoće i suštine sadrže? Čak i vi mladi koji niste videli mnogo sveta shvatate da šefu ne možete tek tako pokloniti bilo kakav poklon; morate da razmišljate o posledicama. Dakle, ako jedan iskusan čovek od četrdeset ili pedeset godina Meni daje takve stvari, kakva je po vašem mišljenju priroda tog postupka? Da li vredi da ovde o tome razgovaramo? (Vredi.) Dakle, kada se sve sabere i oduzme, kakva je priroda toga? Čovek Mi je nemarno dao neko divlje bilje, rekao Mi je da ga pojedem, a da ni sam nije znao šta je to. Kada sam rekao da to što Mi je dao ne izgleda onako kako inače izgleda ta vrsta divljeg bilja, odmah Mi je rekao da ga ne jedem – i to nije sve. Poslao Mi je da pojedem još jednu vrstu divljeg bilja. Nisam ga pojeo, a on je rekao, „Uzmi, ukusno je. Probao sam.” Kakav je to stav? (To je nepoštovanje i neodgovornost.) Tačno. Da li svi tako osećate? (Da.) Da li je takav stav dobronameran? Tu ništa nije dobronamerno! Ubrao je nešto nasumice, čak ga ništa nije ni koštalo, stavio u plastičnu kesu, dao Mi je i rekao Mi da to pojedem. Čak i kad bi ubrao neko divlje bilje da nahraniš ovce i zečeve, opet bi morao da razmisliš, „Da li životinje mogu da se otruju ako ovo pojedu?” Zar to nije nešto što treba da uzmeš u obzir? Ako ne bi bio voljan da rizikuješ kad hraniš stoku, kako onda možeš samo tako uzeti bilo kakvu gomilu divljeg bilja i dati je Meni da je pojedem? Kakva je to narav? Kakva je priroda tog problema? Da li razumete? Ako se takva osoba ovako ophodi prema Meni, šta mislite kako bi se ophodila prema svojim podređenima ili prema nekome koga smatra običnim čovekom s ulice? To je samo neozbiljno poigravanje. Kakva je to narav? To je rđava i podmukla narav. Da li se takav čovek može smatrati dobrom osobom? (Ne može.) Takav čovek se ne smatra dobrom osobom. Ne uzimati zaozbiljno tuđa tela i živote, kockati se njima i nakon toga ne osećati ništa i nemati apsolutno nimalo griže savesti, već biti sposoban da to isto ponavljaš iznova i iznova: to je zaista čudno.

Na početku priče sam rekao nekoliko reči na koje možda niste obratili mnogopažnje. Rekao sam da su neke od tih divljih biljaka za ljudsku ishranu, neke za životinjsku ishranu, a neke su i za ljude i za životinje. Ovo je „dobro poznata izreka” i to s razlogom. Znate li odakle potiče? To je aluzija na jednu priču. Potiče od čoveka koji je u toj priči poklonio tih nekoliko darova. Bio je zadužen za sadnju i posadio je tri vrste kukuruza. Koje tri vrste? Jednu koju jedu ljudi, jednu koju jedu životinje i jednu koju jedu i ljudi i životinje: te tri vrste. Te tri vrste kukuruza su prilično zanimljive. Jeste li ranije već čuli za njih? Niste. I ja sam tek tada prvi put čuo za njih – pošto su te vrste retke. Na kraju, pošto su ljudi koji su ih sadili bili toliko neodgovorni, te tri vrste kukuruza su se pomešale: ona koja je za životinje bila je data ljudima, dok je ona za ljude bila data životinjama. Nakon što su pojeli kukuruz, svi su se žalili da je bezukusan, da nema ukus žitarice, već kao da ima ukus trave. Šta su to uradili ljudi koji su sadili kukuruz? Pošto su bili neodgovorni u obavljanju svoje dužnosti, pomešali su ono što je za ljudsku ishranu sa onim što je za životinjsku ishranu, dok na kraju niko više nije mogao da razlikuje šta je šta, pa su morali da kupe još semena i sve posade ispočetka. Šta mislite, kako je taj posao bio obavljen? Da li takvi ljudi imaju načela u svojim postupcima? (Nemaju.) Da li oni u svojim postupcima tragaju za istinom? (Ne tragaju.) Šta ljudi s takvim stavom u svojim postupcima, s takvim nepoštovanjem i neodgovornošću prema svima, misle o verovanju u Boga? Kakav je njihov pristup istini? Koliko je u njihovim srcima istina važna? Koliko je značajan Božji identitet? Da li znaju? (Ne znaju.) Zar ne bi trebalo da znaju za tako važne stvari? Pa zašto ih onda ne znaju? To je povezano s njihovom naravi. Kakva je to narav? (To je rđavost.) To je rđavost i to je odbojnost prema istini. Oni nisu svesni prirode svojih postupaka i nikada ne pokušavaju da razmisle ili da tragaju, niti se preispituju nakon što nešto urade. Umesto toga, rade šta god žele, misleći da im, sve dok imaju dobre i ispravne namere, nisu potrebni nadzor niti kritika; misle da su njihove odgovornosti i obaveze ispunjene. Da li je tako? Neki ljudi kažu: „Razumemo priču koju si nam ispričao, ali i dalje ne razumemo ono što nas najviše zanima, a to je: kakav je Tvoj stav prema takvim stvarima? Kakav je Tvoj stav prema čoveku koji radi tako nešto? Da li je to gnev, gnušanje i odbacivanje ili odbojnost? Ili Ti se možda sviđa takva osoba?” (U pitanju je gađenje.) Zar se ne bi trebalo gaditi takvih stvari? (Trebalo bi.) Šta biste vi pomislili kad bi vam se desilo tako nešto? Zamislite da vam jedan ljubazan čovek stalno daje neke nepoznate stvari, trudeći se da vas ubedi: „Pojedi to, dobro je za tvoje zdravlje; pojedi to, bićeš u formi; pojedi to, bićeš lepši i vitalniji. Ne bi bilo loše da me poslušaš!” Šta biste mislili kada bi se, nakon provere, ispostavilo da te stvari nemaju nikakav učinak? (Kad bi se meni to desilo, verovatno ne bih više želeo da imam posla sa tim čovekom; bio bih ozlojeđen na njega i ostao bih bez reči – tako bih se osećao.) Trebalo bi prezirati i gaditi se takvih ljudi. Šta još? Da li treba osećati bes, tugu ili bol? (Nema svrhe.) Nema svrhe, zar ne? Zar ne postoje ljudi koji kažu: „Ovaj čovek je verovatno to uradio jer ne razume istinu?” Većina ljudi ne razume istinu, ali koliko njih je sposobno da uradi takve stvari? Zar ljudi nisu različiti? (Jesu.) Ljudi se razlikuju. To je baš kao kad ljudi posluju jedni s drugima: kada dođe do razmene materijalnih dobara, nekim ljudima su važni pravednost i razum. Nije im toliko važno čak i ako dopuste drugoj strani da ih pomalo iskorištava, pošto na taj način njihov odnos opstaje; oni poseduju ljudskost i smatraju da nije veliki problem ako su u malo nepovoljnijoj situaciji. Neki ljudi nemaju ljudskost i uvek vole da iskorištavaju druge: njihovi odnosi zasnivaju se isključivo na iskorišćavanju drugih ljudi i sticanju profita na tuđ račun. Ako od tebe imaju neke koristi, biće ljubazni i održavaće kontakt s tobom, ali ako im nisi ni od kakve koristi, odbaciće te. Oni nisu nimalo iskreni prema tebi; takvi ljudi nemaju ljudskost.

Šta mislite o tipu ljudi koji daju darove kao u priči koju sam danas ispričao? Zašto takvi ljudi poklanjaju takve stvari? Da li je to slučajnost? Kad bi se desilo jednom tokom dužeg vremenskog perioda, moglo bi se smatrati slučajnošću, ali da li se i dalje može smatrati slučajnošću ako se ista stvar desi četiri puta u toku jednog godišnjeg doba? (Ne može.) Njegovo ponašanje nije bilo slučajno, niti se takva narav može nazvati trenutnim otkrivanjem i ispoljavanjem iskvarenosti. Onda, kakva je bila priroda njegovog ponašanja? Kao što smo ranije rekli, njegovo ponašanje je bilo puno nepoštovanja, neodgovornosti, nepromišljenosti, plahovitosti i impulsivnosti i puno necivilizovane naravi. Pa zašto je to uradio? Zašto te stvari nije dao nikom drugom nego samo Meni? Moj drugačiji identitet i status kvalifikovali su Me za to da primim te darove. Da li su zbog toga namera čoveka koji Mi je dao darove i priroda njegovog postupka jasniji? Šta je bio njegov cilj? (Da se dodvori.) Tako je. Kako bismo najtačnije opisali to njegovo dodvoravanje? To je jeftin trik: dodvoravanje i oportunizam. To je lukav način da ti se dodvori, mameći te u zamku koju je postavio, a da ti toga nisi ni bio svestan i navodeći te da o njemu imaš dobar predosećaj, a u stvari uopšte nije iskren – on želi da postigne svoje ciljeve, a da pri tome ne plati bilo kakvu cenu. Uradio je to bez detaljnog razmatranja posledica i samo ti je dao nešto što je pokupio besplatno, čineći da osećaš kako je on brižan i uljuljkavajući te u stanje sreće. Šta to zapravo znači? To znači da te je, ne potrošivši ni dinara, naveo da pomisliš kako si na njegov račun mnogo toga dobio, što očigledno znači da te smatra budalom. Zar to nije to? On misli u sebi: „Neću potrošiti ni dinara i uopšte se neću potruditi; uopšte nisam iskren prema Tebi. Samo ću Ti dati nešto po čemu ćeš me pamtiti, da bi pomislio da sam ljubazan, brižan i odan i da u srcu imam ljubav prema Tebi.” To što te navodi da pogrešno poveruješ da je takav kakvim se predstavlja je jeftin trik, a ujedno je i oportunizam. To što koristi najjeftiniju takozvanu dobrotu da bi izvukao najveću korist i prednost bez da plati bilo kakvu cenu i bez imalo iskrenosti je jeftin trik. Da li bi neko od vas to uradio? Svi to rade – samo što vi niste uradili isto što i on, ali kad biste imali priliku, uradili biste to. To je prva stvar koju sam shvatio kada sam imao posla s takvim ljudima – da su vrlo dobri u izvođenju jeftinih trikova. Oni ne veruju u Boga; oni slede onoga za koga veruju da će im biti od koristi, blagosloviti ih i za koga smatraju da je vredno slediti ga. Ovaj jedan događaj potpuno je razotkrio takvu vrstu čovekove vere i istinu o tome kakvi su ti ljudi zaista. Kod takvih ljudi je razumevanje ljubavi, odanosti i pokornosti Bogu previše pojednostavljeno i oni žele da koriste metod jeftinog trika kako bi zadobili Božje odobrenje i primili blagoslove. Da li su iskreni prema Bogu? Da li su u bilo kom smislu bogobojažljivi? (Nisu.) Onda druge stvari nisu ni pod znakom pitanja. To je prva stvar koju sam zaključio. Po vašem mišljenju, jesam li u pravu? (Jesi.) Da li ga nepravedno etiketiram? Da li pravim od muve slona? Apsolutno ne. Sudeći po njegovoj suštini, mnogo je ozbiljnije od toga. U najmanju ruku, on vara i igra se sa Bogom.

Druga stvar koju sam zaključio je ono što se može videti kod takvih ljudi. Ljudsko srce je odvratno! Recite mi, kakav je to užas? Zašto kažem da je ljudsko srce odvratno? (Taj čovek se dodvorava Bogu kako bi zadovoljio svoje namere i želju da zadobije blagoslove, a zatim se ponaša neodgovorno i ne razmišlja o tome šta će se desiti s Božjim telom nakon što to pojede, niti o tome kakve će biti posledice. Kada svojoj porodici da nešto za jelo, on uvek razmišlja o posledicama, ali kada daje nešto Bogu, o posledicama uopšte ne razmišlja. On to čini isključivo kako bi ostvario svoje ciljeve, dodvoravajući se Bogu na sve moguće načine, poštene i nepoštene; može se videti da je izuzetno sebičan i podao, da u njegovom srcu uopšte nema mesta za Boga i da se prema Bogu ne ophodi kao prema Bogu.) Zar to implicitno ne znači da Mene ne tretira kao ljudsko biće? Da li se može tako reći? (Može.) Kakve odvratne namere! (Da, on ne bi obmanuo Boga čak ni kad bi se ophodio prema Bogu kao prema svom rođaku.) To je zaista odvratno. Da li bi se neko ko je tvoj prijatelj ophodio tako prema tebi? Ne bi. Rekao bi ti šta je dobro za jelo, a ako bi bilo nekih neželjenih efekata, bio bi uporan u tome da te odvrati od toga da to pojedeš; to je nešto što čak i prijatelji mogu da učine. Ali da li ovaj čovek može to da uradi? Ne može. Ako je to učinio Meni, svakako bi to učinio i vama. Kakve još strahote postoje kod njega? (On je duboko proračunat. Skriva to tako što je gledano spolja dobrodušan, ali duboko u sebi on kuje planove, pokušava da izvuče najveću moguću korist od najjeftinije stvari i to deluje odvratno.) Dobro je to videti na taj način. Ono što ste ranije pomenuli odnosi se na njegovu sebičnost, dok se ovo odnosi na njegovu proračunatost. Na osnovu onoga što ste svi rekli, odakle potiču te stvari koje su duboko u čoveku, te stvari koje se otkrivaju kroz njegovu ljudskost, stvari koje on može ili ne može da dodirne i koje drugi mogu ili ne mogu da vide ili rastumače? Da li ljude tome uče roditelji? Da li to uče u školi? Ili takve stvari u čoveku podstiče društvo? Kako one nastaju? Jedno je sigurno: urođene su. Zašto to kažem? Na šta se odnose urođene stvari? One se odnose na čovekovu priroda-suštinu. Prema tome, kada čovek razmišlja na takav način, da li je do toga dovelo dugogodišnje promišljanje ili iznenadni hir? Da li ga je inspirisalo nešto što je neko drugi uradio, ili je to morao da učini pod određenim okolnostima? Ili sam mu Ja rekao da to uradi? Nije nijedno. Iako gledano sa strane, ove male stvari mogu da se čine običnim, priroda koja leži u osnovi svake od tih stvari je posebna. Da li je čovek koji je učinio te stvari bio svestan posledica? Nije. Zašto nije? Pretpostavimo da kupiš jeftin predmet na uličnoj tezgi da bi ga dao svom šefu. Pre nego što mu ga daš, zar ne moraš da proceniš stvari i da se zapitaš: „Da li šef može da pronađe taj predmet na uličnoj tezgi? Da li može da nađe na internetu koliko košta? Da li neko može da mu kaže koliko košta? Šta će misliti o meni kad to otkrije?” Zar to nisu stvari koje bi morao da uzmeš u obzir? Prvo bi sve to procenio, a zatim kupio predmet. Ako i nakon procene smatraš da bi poklanjanje tog predmeta moglo da ima nepovoljne posledice, da li bi ga ipak poklonio? Naravno da ne bi. Ako bi mislio da taj poklon nije skup, a da bi tvog šefa obradovao, naravno da bi mu ga poklonio. Ali čovek iz priče nije uzeo u obzir ništa od toga. Pa o čemu je onda razmišljao? Razmišljao je samo o tome kako je to jedini način da ostvari svoje namere. Sada kada to analiziramo, priroda tog postupka izlazi na videlo. Šta se može videti iz prirode tog postupka? Ono što se na drugu loptu vidi kroz kontakt s ljudima jeste da su njihova srca odvratna. Da li se može izvući zaključak o iskvarenoj naravi koju takvi ljudi otkrivaju, bilo da je s namerom ili bez nje? Šta dovodi do toga da ljudsko srce postane tako odvratno? Da li se radi o tome da je previše bezosećajno? Bezosećajan čovek je onaj koji nema percepciju. Da li bi bilo tačno da ga opišemo kao bezosećajnog? (Ne bi.) Prema tome, da li je takav zbog neznanja? (Nije.) Na kraju, čemu to treba pripisati uzrok? Treba ga pripisati rđavim naravima ljudi. Moram vam reći u čemu leži užas kod ljudi: u činjenici da demoni borave u njihovim srcima. Kako se svi osećate zbog toga? Zašto kažem da demoni borave u srcima ljudi? Kako vi to shvatate? Zar ne mislite da je to strašna izjava? Zar se ne uplašite kad to čujete? Ranije niste ni pomislili da demoni borave u vašim srcima; mislili ste da samo imate iskvarenu narav, ali niste znali da demoni žive u vama. Sada znate. Zar to nije ozbiljan problem? Da li mislite da sam to dobro razumeo? (Da, mislimo.) Zar to nije koren problema? (Jeste.) Razmislite zašto sam rekao da demoni borave u srcima ljudi. Razmislite: da li bi čovek koji ima savesti i razuma tako obmanuo Boga? Da li to znači biti pokoran Bogu? To znači otvoreno se protiviti Bogu i ne ophoditi se prema Njemu kao prema Bogu. Sada kada je Bog došao na zemlju da spasi ljudski rod, kakav je odnos između čoveka i Boga? Da li je to odnos nadređenog i podređenog? Prijateljstvo? Srodstvo? Kakav je stvarno taj odnos? Kako se ophodiš i kako pristupaš tom odnosu? Kakav način razmišljanja treba da imaš kada se upuštaš u odnos s Bogom i družiš se s Njim? Šta treba da nosiš u svom srcu da bi se slagao s Bogom? (Strah.) Čini se da strah nije realan za svakoga. (Užas.) Užas ne može da se dostigne. Ako Me tretiraš kao običnu osobu – kao poznanika, ako se ne razumemo baš najbolje i ne dovoljno dobro da bismo bili prijatelji – kako onda naš odnos može biti harmoničan i prijateljski? Osoba sa osećajem savesti treba da zna kako da se prikladno ponaša u takvim situacijama. (Treba da postoji poštovanje.) To je minimum koji treba da postoji. Pretpostavimo da se dvoje ljudi sretnu: još se nisu upoznali i jedan drugom ne znaju ime. Ako jedan od njih vidi da je ovaj drugi bezazlen i poželi da se poigra s njim, zar to nije maltretiranje? Ako ne postoji ni minimum poštovanja, da li u čoveku ostaje imalo ljudskosti? Da bi se ljudi slagali, bez obzira na to koji sukobi ili konflikti mogu da nastanu među njima, oni moraju barem da se međusobno poštuju. Poštovanje je osnova zdravog razuma i onoga što nekoga čini čovekom i minimum poštovanja mora da postoji između svih ljudskih bića. Prema tome, da li ima tog poštovanja kada ljudi komuniciraju s Bogom? Ako ne možeš ni da dođeš do te tačke, kakav je onda u tvom umu odnos između Boga i tebe? U tom slučaju odnosa uopšte nema – čak ni onog svojstvenog strancima. Zato je čovek koji je davao poklone mogao tako da se ophodi prema Bogu: ne samo da nije poštovao Boga, nego je želeo da Ga prevari. U svom srcu nije osećao da treba da poštuje Boga, niti da pažljivo i detaljno uzme u obzir Njegovo zdravlje i posledice od konzumiranja poklona – te stvari nisu bile u okviru njegovih razmatranja. Bilo mu je dovoljno da se samo posluži trikovima kako bi obmanuo Boga i postao mu miljenik; za njega je najbolje bilo to što je mogao da prevari Boga. To je bilo njegovo srce. Zar nije strašno da čovek ima takvo srce? Užasno je!

Neki ljudi veruju u Boga i spolja gledano deluje da Ga slede. Ali, duboko u srcu, da li su ikada promislili o putu kojim su krenuli i ceni koju su platili? Da li su ispitali i tražili da vide da li su ispunili dužnosti koje im je Bog poverio? Kakav je zapravo stav ljudi u njihovom odnosu prema Bogu? Sudeći po raznim stvarima koje ljudi pokazuju i otkrivaju, pa čak i po njihovim najskrivenijim spletkama, da ne pominjemo i sve one naravi koje se otkrivaju kroz stvari koje čine u svom ophođenju prema Bogu, šta su ljudi učinili za Boga? Osim što su platili cenu i detaljno porazmislili o stvarima koje su im od koristi, kakav je stav ljudi prema Bogu i šta je to što Mu nude? Ništa osim spletkarenja, proračunatosti, obazrivosti i prezira. Prezir je stav, a šta je ponašanje koje proizilazi iz tog stava, ako se izrazi kao glagol? „Podsmevati se.” Da li ste ikada čuli ovu reč? (Jesmo.) „Podsmevati se” je pomalo formalni izraz. Šta kažemo u kolokvijalnom govoru? Kažemo „zadirkivati”, „poigravati se s nekim”, „šaliti se s nekim.” Izgledaš im skromno, čini se da si bezazlen; u njihovim očima ti nisi ništa i usuđuju se da ti se otvoreno podsmevaju – kakva je to narav? Da li u srcu čoveka sa takvom naravi boravi anđeo ili demon? (Demon.) To je demon. Ako mogu da se tako ophode prema Bogu, šta su onda oni zaista? Da li mogu da primene Božje reči? Da li mogu da se pokore Božjim rečima? Neko ko je recimo poput čoveka koji Mi je slao poklone ne traga za istinom, niti razume Božje namere. Nema ni najmanju predstavu o tome šta Bog traži od čoveka, šta Bog želi da vidi ili šta Bog želi da dobije od čoveka. On je poput nekoga ko komunicira sa svojim šefom, usredsređujući se na to kako da mu laska i obmanjuje ga, ophodeći se prema njemu na način koji mu omogućava da postigne svoje ciljeve – po čemu se takva osoba zaista vodi u životu? Vodi se dodvoravanjem, živi bedan život laskajući vođama. Zašto Mi je pružio takvu „pažnju” i „dobronamernost”? Nije mogao da odoli, zar ne? Da li je mogao da predvidi kako ću se osećati u vezi s tim? (Nije.) Tačno; nije razumeo. U potpunosti mu nedostaje normalan ljudski um. Nije niti znao niti ga je zanimalo kako bih mogao da shvatim, definišem ili ocenim njegovo ponašanje i narav. Šta ga zanima? Zanima ga kako da Mi se dodvori da bi postigao svoje ciljeve i da bih Ja stekao dobar utisak o njemu. To je njegova namera kada nešto radi. Kakva je to ljudskost? Da li je to nešto što bi osoba sa pravom savešću i razumom učinila? Živiš već toliko godina, pa bi trebalo da razumeš: prvo, Meni nije potrebno tvoje ulizivanje. Drugo, ne treba ništa da Mi poklanjaš. Treće i najvažnije, treba da razumeš da, bez obzira na to šta činiš, bez obzira na tvoje namere i ciljeve, bez obzira na prirodu onoga što činiš, Ja sve to definišem i donosim zaključak o svemu tome. Ne radi se o tome da nešto uradiš i završiš s tim; naprotiv, moram jasno da vidim tvoje namere i motive. Posmatram samo tvoju narav. Neki će verovatno reći: „Previše si strog prema ljudima!” Da li sam? Uopšte ne mislim da je tako. Upravo zato što uopšte nisam strog, neki ljudi pokušavaju da iskoriste situaciju. Zar ne? Čim ostvare kontakt sa Mnom, oni pomisle: „Vidim te kao običnu osobu. Nema potrebe da obraćam pažnju na tebe. Dosta si sličan Meni: i ti jedeš tri obroka dnevno i ne vidim da imaš nekakav autoritet ili moć. Nećeš imati šta da kažeš bez obzira na to kako se ophodim prema tebi. Šta možeš da mi učiniš?” Kakav je to način razmišljanja? Odakle potiče? Potiče iz čovekove naravi. Zašto ljudi imaju takvu narav? Zato što demoni borave u njihovim srcima. S demonima u srcu, ma koliko velikim da smatraju Boga, ma koliko plemenitim da smatraju Božji status, ma koliko da veruju da Bog izražava istinu da bi spasao ljude, ma koliko da verbalno izražavaju svoju zahvalnost i ma koliko da iskazuju spremnost da pate i plate cenu, kada dođe vreme da vrše svoju dužnost, demoni će biti ti koji vladaju njihovim srcima i demoni će biti ti koji deluju. Po vašem mišljenju, kakav je to čovek kojisme da obmanjuje i ismeva čak i Boga? (Demon.) To je demon; to je sigurno.

U našem ranijem razgovoru u zajedništvu, iz kog dijaloga između Sotone i Boga možemo da vidimo Sotoninu narav? Bog je rekao: „Sotono, odakle dolaziš?” Šta je Sotona odgovorio? („Prolazio sam i obilazio zemlju uzduž i popreko” (Knjiga o Jovu 1:7).) Kakav je to govor? (Demonski govor.) To je demonski govor! Da se Sotona ophodi prema Bogu kao prema Bogu, rekao bi: „Bog me je pitao, zato ću pristojno reći odakle dolazim.” Zar to nije razuman razgovor? (Jeste.) To je rečenica koja je u skladu s normalnim ljudskim razmišljanjem: puna rečenica, gramatički ispravna i odmah razumljiva. Da li je takvo i ono što je Sotona rekao? (Nije.) Šta je on rekao? „Prolazio sam i obilazio zemlju uzduž i popreko.” Da li vi razumete ovu rečenicu? (Ne.) Ni sve do sada niko nije razumeo šta to znači. Pa odakle je to Sotona došao? Gde je to išao uzduž i popreko? Odakle je došao i kojim putem je išao? Postoje li konačni odgovori na ova pitanja? Do današnjeg dana oni koji tumače Bibliju nisu mogli da utvrde odakle je Sotona stvarno došao, niti koliko mu je vremena trebalo da dođe pred Boga i razgovara sa Njim; ništa od toga nije poznato. Pa kako je onda Sotona mogao da odgovori na Božje ispitivanje takvim tonom i takvim jezikom? Da li je Bog pitanje postavio ozbiljno? (Jeste.) Da li je onda i Sotona odgovorio na sličan način? (Nije.) Kakav je stav zauzeo kada je odgovarao na pitanje Bogu? Podsmevao se. To je isto kao kada nekoga pitaš: „Odakle si?” a on ti odgovori: „Pogodi.” „Ne mogu da pogodim.” On zna da ne možeš da pogodiš, ali te ipak tera da pogađaš. On se samo zeza s tobom. Takav stav se odnosi na igranje sa nekim ili ruganje. Nije iskren i ne želi da to znaš; samo želi da te zavara i da se poigra s tobom. Sotona je upravo takve naravi. Rekao sam da neki ljudi imaju demone koji borave u njihovim srcima; zar to nije način na koji se ophode prema Bogu? Sudeći po njihovom spoljašnjem izgledu dok trče unaokolo, obavljaju razne stvari i povremeno podnesu poneku poteškoću i plate malu cenu, ne deluje da su takvi; deluje kao da u svom srcu nose Boga. Ali iz njihovog stava u načinu na koji se ophode prema Bogu i prema istini, vidi se da u njihovim srcima boravi samo demon i ništa više. Oni ne mogu čak ni da odgovore na Božja pitanja direktno – oni su tip ljudi koji se vrtiukrug, uvijaju se poput zmija, sve dok više ne možeš da dokučiš odgovor niti da ih uhvatiš ni za glavu ni za rep. Kakva je to vrsta ljudi? Da li oni mogu da budu iskreni u svom ophođenju prema Bogu? Da li ljudi s takvim stavom prezira i omalovažavanja u svom opohođenju prema Bogu mogu da primene Božje reči kao istinu? (Ne mogu.) Zašto ne? Zato što demoni borave u njihovim srcima. Zar nije tako? (Jeste, oni se uopšte ne ophode prema Bogu kao prema Bogu.) To je njihova rđavost. Njihova rđavost leži u tome što misle da Božji integritet, skrušenost, normalnost i praktičnost koje vide nisu ono što Boga čini divnim – ali šta je onda to? Oni misle da su to Božji nedostaci; da su to područja koja ljude podstiču da stvaraju predstave; da su to najveće nesavršenosti u Bogu u kog veruju; da su to manjkavosti, problemi i greške. Kako bi trebalo gledati na takve ljude? To je način i stav s kojim se ophode prema Bogu; to je sramota za Boga, ali šta je s njima? Da li imaju nekakvu korist od toga? To je uvreda i za njih same. Zašto to kažem? Kao običan čovek, ako ti neko tako nemarno da nešto da pojedeš, a ti to uzmeš i pojedeš kao budala, ne vodeći računa o posledicama i ne pitajući se o čemu se zapravo radi, zar to ne ukazuje na to da nešto nedostaje tvojoj ljudskosti? Da li je čovek kojem nešto nedostaje u ljudskosti normalan čovek? Nije. Da ovaploćeni Hrist nema čak ni ovu vrstu normalne ljudskosti, da li bi onda bio vredan da neko veruje u Njega? Ne bi. Koji su znakovi ljudskosti ovaploćenog Boga? Njegov razum, razmišljanje i savest su najprirodniji. Da li ima sposobnost rasuđivanja? (Ima.) Da je nemam, da sam Ja samo zbrkani um bez zdravog razuma i pronicljivosti, da sam nesposoban da razmišljam kada me zadese razni događaji, da li bi me i tada mogli smatrati normalnim ljudskim bićem? To bi bila manjkava ljudskost, a ne normalna ljudskost. Da li bi se takva osoba mogla nazvati Hristom? Da li bi Bog, kada se ovaplotio, izabrao takvo telo? (Ne bi.) Naravno da ne bi. Da uradim nešto tako nesmotreno, da li bi takav Bog, Onaj koji je poznat kao ovaploćeni Bog, bio vredan da Ga sledite? Ne bi, i vi biste bili na pogrešnom putu. To je jedan aspekt, s Moje tačke gledišta. S druge strane, s vaše tačke gledišta, ako Ga smatraš Bogom, predmetom svog sledbeništva i kao Njegov sledbenik ophodiš se tako prema Njemu – na koje onda mesto stavljaš sebe? Zar to nije sramotno za tebe? (Jeste.) Ako je Bog u kog veruješ u tvojim očima toliko nedostojan poštovanja, a ti ipak veruješ u Njega, šta to onda govori o tebi? Da li si smetenjak? Da li si zbunjeni sledbenik? Zar ne bi time sramotio sam sebe? (Bih.) Ali ako misliš da On poseduje sve aspekte normalne ljudskosti, da je Bog ovaploćen, a ti i dalje radiš isto, zar onda ne sramotiš Boga? Obe tačke gledišta su ispravne. Problem se može videti sa obe tačke gledišta – i sa gledišta Boga i sa gledišta čoveka – a problem je ozbiljan! Zar nije tako? (Jeste.) Sa ljudske tačke gledišta, ako Ga smatraš Bogom i ophodiš se prema Njemu ovako, onda otvoreno sramotiš Boga. Ako misliš da nije Bog nego ljudsko biće, ali Ga ipak slediš, zar to ne bi bilo kontradiktorno? Zar ne bi sramotio sebe? Razmislite o ta dva aspekta; jesam li u pravu? Zar nije tako? Zašto ljudi ne mogu da razmišljaju o tim stvarima? Zašto i dalje tako postupaju? Da li je to samo zato što ne razumeju istinu? Hajde da ne ulazimo previše u dubinu; posmatrajući to samo iz perspective kova, oni su bezumni glupaci. Zašto kažem da su bezumni? Na kakav um mislim? Mislim na razmišljanje. Biti bezuman znači raditi nešto bez razmišljanja, ne znajući da odvagate prednosti i mane, ne znajući da razmotrite prirodu onoga što radite ili da odlučite li bi to trebalo da radite ili ne. Koje biće nema um? Životinje i zveri nemaju um, ali ljudi bi te stvari uzeli u obzir. Ljudi impulsivno mogu da urade glupe stvari, ali ako stalno rade iste gluposti, onda se mogu okarakterisati kao bezumni. Bezuman čovek je neko s oštećenim razumom ili, kolokvijalno, neko kome fali daska u glavi. Međutim, njihova sebičnost je naglašena i puni su lukavih trikova, pa zato kažem da demoni borave u srcima ljudi.

Da li svi vi mislite da se pokretanjem razgovora u zajedništvu o pitanju davanja poklona od muve pravi slon? Nakon što ste slušali o tome, da li mislite da bi to imalo isti uticaj na vas da nisam o tome govorio u zajedništvu i da sam to samo usputno spomenuo? (Ne bi.) U najboljem slučaju, nakon što ste to čuli, pomislili biste: „Kako je taj čovek mogao tako nešto da učini? Ja ne radim takve stvari; stvarno ima svakakvih ljudi!” U najboljem slučaju, to je ono što biste pomislili. Možda biste malo razgovarali o tome i to je sve – ali da li biste imali tako duboko razumevanje o tome? (Ne bismo.) Ne biste to razumeli na tako dubokom nivou. Prema tome, kakvu korist vam donose Moje reči? Kakvu istinu ste zadobili? Prvo, moram da vas podsetim: koji je najbolji odnos koji treba uspostaviti između čoveka i Boga? Kada neko priđe Bogu, kako bi trebalo da se ophodi prema Bogu kada je u bliskom kontaktu s Njim? Zar nije potrebno tragati za načelima po pitanju toga? (Jeste.) Pored toga, kada ljudi godinama veruju u Boga, kakvi događaji se dešavaju u njihovim svakodnevnim životima, a da su po prirodi slični onome što je učinio čovek iz priče? Zar ta pitanja nisu vredna razmatranja? Da li neko može da nauči lekciju i da kaže: „Bog ne toleriše ni najmanje greške, tako da je to strašno ozbiljno. Bolje da Mu se ne približavamo, da ne budemo u bliskom kontaktu s Njim, niti da imamo posla s Njim – sa Njim se ne treba šaliti! Ako zabrljaš, On će preuveličati problem i naći ćeš se u ozbiljnoj nevolji. Ja Mu sigurno neću ništa dati!”? Da li je takvo razmišljanje prihvatljivo? (Nije.) U stvari, ne morate da brinete: nemamo mnogo prilika za blizak kontakt, a još manje za interakciju, tako da o tome ne bi trebalo da brinete. Ako jednog dana zaista stupim u kontakt sa vama, ne brinite; otkriću vam tajnu. Bilo da si u kontaktu sa Mnom ili da se moliš i tražiš nasamo, šta je najvažnija tajna? Bez obzira na to šta radiš, nemoj da se nadmudruješ sa Mnom; ako imaš borbeni duh, drži se podalje od Mene. Ima ljudi koji su veoma lukavi, smisle nekoliko zavera u tren oka i svaka rečenica koju izgovore je protkana nečistoćom; ako pričaju više, nećeš znati koje su reči istinite, a koje lažne. Takvi ljudi nikada ne smeju da Mi priđu. Kada stupaš u kontakt s Bogom i komuniciraš s Njim, koja je najvažnija stvar koju treba da uradiš i koje je najvažnije načelo koje treba da poštuješ? Prema Bogu treba da se ophodiš iskrenog srca. Takođe, nauči se poštovanju. Poštovanje nije ljubaznost; to nije laskanje niti ulagivanje, nije ni umiljavanje niti podilaženje. Pa šta je to u stvari? (Ophoditi se prema Bogu kao prema Bogu.) Ophoditi se prema Bogu kao prema Bogu je glavno načelo. Šta je sa pojedinostima? (Naučiti slušati Boga.) To je jedan aspekt primene. Neki ljudi stupe u kontakt sa Mnom i počnu da Me nadglasavaju, pa ih pustim da završe pre nego što nastavim. A kakav je njihov odnos prema Meni dok Ja govorim? Slušaju zatvorenih očiju. Šta to sugeriše? To je kao da kažu: „To što ti govoriš je besmislica. Šta ti znaš?” To je njihov stav. Možda ne znam sve, ali imam načela i govorim ti ono što sam naučio, video i što mogu da razumem, kao i načela koja znam i iz toga možeš puno toga da dobiješ. Ali ako Me stalno gledaš i misliš kako ništa ne znam i ako Me ne slušaš pažljivo, onda nećeš dobiti ništa – jednostavno ćeš morati sam da saznaješ stvari. Zar nije tako? Prema tome, morate naučiti da slušate Božje reči. Kada slušate, da li vas Ja ograničavam u izražavanju vaših gledišta? Ne. Kada završim s govorom, pitam vas da li imate neko pitanje i ako ga neko ima, odmah odgovorim i kažem vam načela koja se odnose na ta pitanja. Ponekad vam ne kažem samo načela, već vam konkretno kažem šta treba da uradite, detaljno opisujući svaki aspekt. Iako postoje neka područja koja ne razumem, imam Svoja načela i Svoje gledište o tim stvarima i načine na koje ih rešavam, pa vas podučavam na osnovu onoga što mislim da su ispravni pogledi i načela. Zašto mogu da vas podučavam? Zato što vi ni ne razumete te stvari. Kada odgovorim na pitanja, ponovo pitam da li ima još nekih pitanja; ako ih ima, onda ću opet bez odlaganja odgovoriti na njih. Ne želim da Me samo slušaš; dajem ti priliku da govoriš, ali ono što kažeš mora da bude razumno – bez besmislica i bez gubljenja vremena. Ponekad prekidam ljude jer sam nestrpljiv. U kojim okolnostima? Kada su opširni, koriste deset rečenica za ono što se može reći u pet. Zapravo, shvatim šta hoće da kažu čim progovore; znam šta će uslediti, tako da nema potrebe da kažu još nešto. Budite kratki i jasni; ne trošite tuđe vreme. Kada kažeš šta imaš, daću ti odgovor, reći ću ti šta treba da uradiš i načela po kojima to treba da uradiš. Time bi trebalo da je stvar rešena, zar ne? Ali neki ljudi to ne shvataju i kažu: „Ne, Ti moraš da me poštuješ; poštovanje mora da bude obostrano. Ti si ispričao svoje, ali ja nisam još završio sa iznošenjem mog stava. Moje gledište je ovakavo – moram da počnem ispočetka.” Uvek žele da izraze svoje gledište u uverenju da ih nisam svestan, iako, čim počnu da govore, znam koja su njihova gledišta – pa da li je onda potrebno da nastave? Nije. Neki ljudi imaju tako nizak koeficijent inteligencije da im je potrebno deset rečenica za nešto što mogu da kažu sa dve i ukoliko ih ne prekinem, nastaviće da govore. Svi ostali su razumeli; da li ja i dalje ne razumem? Ali ipak, oni žele da se izraze, pa to nije samo pitanje niskog koeficijenta inteligencije – već i slabog razuma! Da li ste nekad sreli takve ljude? (Jesmo.) Misle da su pametni iako imaju slab razum i nizak koeficijent inteligencije. Zar to nije odvratno? Mučno je i odvratno. Kada ljudi stupe u kontakt sa Bogom, prvo što treba da urade jeste da Mu pristupe iskrenog srca; drugo je da ljudi moraju da se nauče poštovanju; a treće i najvažnije je da nauče da tragaju za istinom. Zar to nije najvažnije? (Jeste.) Kakav je smisao verovanja u Boga ako ne tragate za istinom? Kakva je vrednost verovanja u Njega? Gde je smisao u tome? To je nešto što većini ljudi manjka, pa zašto je onda to važno spomenuti? To je priprema za budućnost; treba da naučite to da vežbate kada vam se takve stvari dogode u budućnosti.

U crkvi sam došao u kontakt sa mnogim ljudima. Neke od njih sam zadužio da urade nekoliko stvari. Nekoliko dana kasnije, dali su Mi povratne informacije, pokazali su Mi da su pribeležili sve što sam im zadao i da su sada u procesu sprovođenja svakog pojedinačnog zadatka. Kada su se sreli sa Mnom, izvestili su Me o napretku sprovođenja zadataka, o tome koja pitanja zahtevaju traganje i koja još uvek čekaju na rezultate, dali su Mi potpuni izveštaj. Veoma jasno su Mi objasnili sve detalje i iako su ponekad bili malo trivijalni, njihovi stavovi su pokazali da su ozbiljni i odgovorni u tome kako se ophode prema Božjim rečima i da znaju koje su njihove odgovornosti, dužnosti i obaveze. Neki ljudi su bili drugačiji: zadužio sam ih za dva zadatka i oni su ih zapisali u svoje sveske, ali nakon nedelju dana, još uvek ništa nisu sproveli u delo i setili su se zadataka tek kad sam ih pitao šta se dešava – i tada su ponovo sve zapisali u svoje sveske. Nakon još nedelju dana, kada sam ih upitao zašto stvar još uvek nije rešena, nabrajali su izgovore, navodeći razne poteškoće koje su imali, pa su onda ponovo sve marljivo zabeležili u svoje sveske. Gde su sve to zabeležili? (U svoje sveske.) Ali u svom umu nisu zabeležili ništa. Zar to ne znači poveriti nešto pogrešnoj osobi? Takvi ljudi nisu ljudska bića. Sve što sam im poverio ušlo je na jedno, a izašlo na drugo uvo – nisu to uopšte shvatili ozbiljno. Svi zadaci koji se odnose na određenu profesiju ili opšte poslove – uz neke stvari koje se tiču rada u crkvi – a koje dodeljujem ljudima su u okviru onoga što mogu da postignu; nijednim zadatkom nije Mi cilj da im otežam. Međutim, često kada sam starešinama i delatnicima poverio da urade nešto, većina njih Me posle pruzimanja naloga nije izveštavala o napretku i nisam od njih čuo ništa o statusu zadatka. Da li je sve organizovano, kako je to učinjeno, koje su se greške desile, kakvi su trenutni rezultati – nikada Me o tim stvarima nisu izveštavali niti su se upuštali u traganje. Samo su ostavili svoje naloge po strani i čak nisam čuo ništa o ishodima. Neki ljudi su imali još ozbiljniji problem, u tome što su, pored toga što nisu uspeli da sprovedu ono što sam im dodelio, takođe dolazili da Mi se dodvoravaju i da Me zavaravaju, govoreći Mi gde su bili i šta su radili juče, šta su radili dan pre toga i šta rade sada. Pogledajte koliko su bili dobri u pretvaranju i mudrovanju – nisu uradili nijednu od stvari koje sam konkretno dodelio svakome od njih, već su se umesto toga bavili beskorisnim poslovima, dok je ozbiljan rad bio u potpunom rasulu. Kakvo je to ponašanje? Potpuno su zapostavili svoje zadatke i bili su puni laži i obmane!

Postojao je jedan čovek koji je bio zadužen za sadnju. Pitao sam ga: „Ima neki zeleniš koji ove godine dobro izgleda. Da li si sačuvao seme?” „Jesam”, odgovorio je. Rekao sam: „Čuo sam da su nedavno obrali sav zeleniš i nisu sačuvali seme.” On je rekao: „Nisu završili berbu. Ostalo je još nešto!” Onda sam ga upitao: „Gde je preostali zeleniš? Daj da vidim.” On je rekao: „Uh. Pa… da proverim prvo.” Da li je on u stvari sačuvao seme ili nije? Nije. Od tih nekoliko reči koje je izgovorio, da li je njegova prva izjava, „Jesam”, bila laž? (Jeste.) A njegova druga izjava, „Nisu završili berbu. Ostalo je još nešto!” – zar je i to bila laž? Nije znao da li su sačuvali seme, pa je rekao: „Daj da prvo proverim.” Tako je i treća izjava bila još jedna laž. Laži su od izjave do izjave postajale sve ozbiljnije; dodavao je laž na laž, upadao u laži sve dublje i dublje – puna usta laži! Da li biste svi vi želeli da imate posla s nekim kome su puna usta laži? (Ne.) Kako se osećaš kada razgovaraš i radiš sa ljudima koji su puni laži? Da li se ljutiš? Imao je obraza da prevari svakog; ako je mislio da ne znam, pogrešio je! Da li je ta stvar vredna varanja? Šta je on imao od toga što je varao? Kako bi se ti osećao da si video takav stav u njegovom ponašanju, da se tako ophodio prema tebi? Ako je suštinski 99 procenata onoga što čovek kaže laž, bilo da tračari, razgovara o poslu ili ozbiljnim pitanjima ili u zajedništvu razgovara o istini, onda za tog čoveka nema nade. Može svakog da prevari; kakvim ga to čini? Koliko dugo je verovao u Boga? Neki nevernici stalno govore: „Koliko ja znam” ili „Iskreno rečeno”, i s tim uverenjem iznose nešto istinito. Taj čovek je verovao u Boga toliko godina, slušao je toliko propovedi, ali nije mogao da izgovori ni jednu jedinu reč istine; sve što je rekao bila je laž. Kakvo je onda to stvorenje? Zar to nije odvratno i gadno? Da li ima mnogo takvih ljudi? Da li ste vi takvi? Kada komunicirate sa Mnom, u kojim okolnostima biste Mi slagali? Ako ste izazvali neku katastrofu i znate da su posledice ozbiljne i da možete biti izopšteni, tada, čim drugi to spomenu, lažete da biste to prikrili. Svako može da laže o takvim stvarima. O čemu još ljudi mogu da lažu? Lažu da bi poboljšali sliku o sebi i da bi ih drugi cenili. Zatim, ima i onih koji znaju da u svom radu nisu kompetentni, ali to Višnjem ne govore otvoreno, iz straha da će biti odbačeni. Kada izveštavaju Višnjeg o svom radu, pretvaraju se da traže načine da reše problem, ostavljajući lažan utisak. Sve što kažu je laž i oni suštinski nisu sposobni da rade. Ako ne postavljaju pitanja, boje se da će Višnji primetiti njihove manjkavosti i zameniti ih, pa se odmah pretvaraju. Ovako izgleda mentalitet lažnih vođa i antihrista.

Razmislite o tri načela interakcije s Bogom o kojima sam upravo govorio u zajedništvu. Koje ne možete da ostvarite, a za koje vam se čini da ih je lako postići? U stvari, nije lako zaista primeniti nijedno od načela, jer demoni borave u srcima ljudi. Nećeš moći da ih postigneš dok ne isteraš demona iz svog srca. Moraš da se boriš protiv demona u svom srcu i ako ga svaki put savladaš, onda možeš da ostvariš načela. Ako nikad ne uspeš u tome i ako te demon zarobi, tada nećeš moći da ih postigneš; nećeš moći da primeniš nijedno od načela. Ako možete da ostvarite sva tri, ne samo kada se družite ili komunicirate sa Mnom, već i u vašim redovnim interakcijama s braćom i sestrama, sledeći ova načela, zar neće svako imati koristi od toga? (Hoće.) Sada kada je priča završena, hajde da pređemo na glavnu temu.

Detaljna analiza rđavosti, podmuklosti i lažljivosti antihrista

Prošli put smo u zajedništvu razgovarali o sedmoj manifestaciji antihrista – oni su rđavi, podmukli i lažljivi. O ovoj stavki smo dva puta razgovarali. Prva diskusija bila je na temu rđave naravi antihrista – šta je bilo težište te diskusije? (Njihovo preziranje istine i neprijateljstvo prema njoj.) Antihristi su prema istini neprijateljski nastrojeni i preziru je, mrze sve pozitivne stvari koje su u skladu sa istinom i sa Bogom, što je prva i primarna manifestacija rđavosti antihrista. Naša prva diskusija bila je posvećena stvarima koje antihristi preziru. Obični ljudi preziru negativne stvari i rđave sile; oni preziru stvari koje su prljave, mračne i rđave. Međutim, nasuprot ovome, najjači dokaz prve manifestacije rđave prirode antihrista jeste to što oni ne preziru negativne stvari, već preziru sve ono pozitivno što se odnosi na istinu i Boga, a to je ujedno i prvi jak dokaz u vezi s njihovom rđavošću. Naša druga diskusija ticala se drugog jakog dokaza u vezi sa manifestacijama rđavosti antihrista. Ako preziru pozitivne stvari, šta onda vole? (Negativne stvari.) Šta vole ljudi koji imaju normalnu ljudskost? Vole pravdu, dobrotu i lepotu, a uz to i ljubav, strpljenje i toleranciju u vezi sa ljudskošću, kao i zdrav razum i znanje koje je pozitivno i korisno za ljude. Nadalje, oni vole sve pozitivne stvari koje potiču od Boga, u šta spadaju zakoni i pravila koje je Bog ustanovio za sva stvorenja, vole Božje zakone i upravne odluke, sve istine i načine života koje je Bog izrazio, kao i ostale stvari koje se odnose na Boga. Rđava priroda antihrista potpuno je suprotna tome; oni ne vole te stvari – šta onda vole? (Laži i lukavstvo.) Tako je, vole laži i lukavstvo, zajedno sa zaverama, spletkama i raznim sredstvima za ovozemaljsko ophođenje, vole laskanje i ulagivanje, kao i neslogu, status i autoritet. Oni vole sve te negativne stvari koje su suprotne istini i pozitivnim stvarima, što precizno pokazuje rđavu prirodu antihrista. Zar ti dokazi nisu ubedljivi? (Jesu.) Mada su svi ti dokazi ubedljivi, postoje još samo dva dela koja se i dalje ne mogu smatrati kompletnim. Danas ćemo nastaviti diskusiju o trećem delu rđavosti, podmuklosti i lažljivosti antihrista. Taj treći deo se, bez sumnje, razlikuje od prvog i drugog dela, ali je ipak povezan s njima. Kako je povezan? Sva tri dela tiču se iste suštine – rđave prirode antihrista. Po čemu je onda treći deo drugačiji? U trećem delu, ono što njihova rđava priroda voli i što joj je potrebno, kao i stvari koje ona mrzi, razlikuju se od onoga o čemu smo diskutovali pri analizi prva dva dela – sadržaj je drugačiji. Ta razlika ne znači da antihristi vole i neke pozitivne, odnosno da takođe mrze i neke negativne stvari; naprotiv, ta razlika se sastoji od još jedne komponente, koja se ne tiče samo stvari koje oni vole i koje su im potrebne, već je uzdignuta na nivo onoga što ta rđava sila antihrista poštuje – drugim rečima, onoga što oni obožavaju i čemu se dive. Neki ljudi će možda reći: „Izraze poput ’poštovati’, ’obožavati’ i ’diviti se’ treba koristiti za tumačenje pozitivnih stvari, pa kako onda da ih primenimo na antihriste? Jesu li ovi izrazi prikladni?” Ti izrazi nisu ni pohvalni ni pogrdni – oni su neutralni. Prema tome, njihovim korišćenjem ne krši se nijedno načelo, što znači da su dozvoljeni.

III. Detaljna analiza stvari koje antihristi obožavaju i kojima se dive

Šta je to što antihristi obožavaju i čemu se dive? Pre svega, sasvim je sigurno da ne obožavaju istinu, Boga, kao ni bilo šta lepo ili dobro što ima veze s Bogom. Šta, dakle, oni zapravo obožavaju? Pada li vam išta na pamet? Dopustite Mi da vam pružim malu pomoć. Kako su svi oni ljudi iz sveta religije, koji veruju u Gospoda, potonuli u hrišćanstvo? Zašto su oni sada okarakterisani kao religija, veroispovest, a ne kao Božja crkva, kuća Božja ili kao predmet Božjeg delovanja? Oni imaju svoja religijska učenja; od nekadašnjih Božjih dela i reči koje je Bog nekada izgovarao sastavljaju knjige i nastavne materijale, pa zatim otvaraju škole, u kojima regrutuju i obučavaju razne teologe. Šta ovi teolozi proučavaju? Da li proučavaju istinu? (Ne.) Pa šta onda proučavaju? (Teološka znanja.) Oni proučavaju teološka znanja i teorije, koji nemaju nikakve veze s Božjim delom ni sa istinom koju Bog izgovara. Božje reči i delo Svetog Duha oni zamenjuju teološkim znanjem i na taj način tonu u hrišćanstvo ili katoličanstvo. Šta se u religiji poštuje? Ako odeš u crkvu i neko te pita koliko dugo veruješ u Boga, a ti mu odgovoriš da si tek počeo da veruješ, ta osoba uopšte više neće obraćati pažnju na tebe. Ali, ako u crkvu uđeš s Biblijom u ruci i kažeš: „Upravo sam diplomirao na toj i toj bogosloviji”, odmah će ti ponuditi mesto u počasnoj loži. Ako veruješ kao laik, a pritom nemaš istaknut društveni status, neće ni mariti za tebe. To je hrišćanstvo i tako stvari stoje u svetu religije. Članovi crkve koji drže propovedi i poseduju status, položaj i prestiž, pripadaju grupi ljudi koji su, kroz školovanje na bogosloviji, usvojili teološka znanja i teorije i koji, u suštini, čine stubove na kojima počiva hrišćanstvo. U hrišćanstvu se takvi ljudi školuju da bi sa propovedaonice držali propovedi, da bi širili jevanđelje i radili svuda i na svakom mestu. Oni veruju da se, upravo zahvaljujući takvim talentima kao što su studenti teologije, sveštenici koji drže propovedi i teolozi, hrišćanstvo održalo do naših dana, tako da su ti ljudi postali egzistencijalna vrednost i kapital hrišćanstva. Ako je sveštenik neke crkve diplomirao na bogosloviji, ako ume dobro da raspravlja o Bibliji, ako je pročitao neke duhovne knjige, ako je elokventan i poseduje određena znanja, mnogi vernici će pohrliti u tu crkvu i ona će po čuvenju uveliko nadmašiti ostale crkve. Šta, dakle, ti hrišćanski vernici poštuju? Oni poštuju znanje, teološko znanje. Odakle potiče to znanje? Zar ono nije preneto iz antičkih vremena? Još u antička vremena, postojali su sveti spisi, koji su se zatim prenosili s kolena na koleno, te ih u tom obliku i dan-danas svi čitaju i uče iz njih. Ljudi dele Bibliju na razne odeljke, sastavljaju različite verzije i podstiču druge da je uče i proučavaju, ali oni ne proučavaju Bibliju da bi razumeli istinu u cilju spoznaje Boga, niti da bi razumeli Božje namere kako bi se plašili Boga i klonili zla; cilj je proučavanje biblijskih znanja i misterija kako bi se otkrilo kojim su se događajima, i u koje vreme, ispunjavala proročanstva iz Knjige Otkrivenja, kao i kada će nastupiti milenijum i velike katastrofe – to je ono što ljudi proučavaju. Da li je njihovo proučavanje povezano sa istinom? (Ne, nije.) Zašto onda proučavaju nešto što nema nikakve veze sa istinom? Zato što im se čini da će je bolje razumeti što je budu više proučavali, te da će steći bolje kvalifikacije ukoliko se budu naoružali sa što više reči i doktrina. A što su više kvalifikovani, čini im se da poseduju veće sposobnosti i utoliko više veruju da će konačno biti blagosloveni u svojoj veri, da će posle smrti otići na nebo ili da će oni koji su živi biti podignuti u vazduh da se sretnu s Gospodom. To su njihove religijske predstave, koje uopšte nisu u skladu s Božjim rečima.

Sveštenici i starci iz sveta religije jesu ljudi koji, svi odreda, proučavaju biblijska znanja i teologiju; to su licemerni fariseji koji se opiru Bogu. Po čemu se oni onda razlikuju od skrivenih antihrista unutar crkve? Hajde da sada popričamo o onome što povezuje te dve vrste ljudi. Da li su oni hrišćani i katolici koji proučavaju Bibliju, teologiju, pa čak i istoriju Božjeg dela zaista pravi vernici? Razlikuju li se oni od vernika i Božjih sledbenika o kojima On govori? Da li su oni, u očima Boga, vernici? Ne, oni proučavaju teologiju, proučavaju Boga, ali oni Boga ne slede, niti svedoče o Njemu. Njihovo proučavanje Boga je isto što i studiranje istorije, filozofije, prava, biologije ili astronomije. Samo što ti ljudi ne vole nauku i ostale predmete – oni izričito vole da proučavaju teologiju. Kakav je ishod njihovog traženja i pronalaženja raznih delića Božjeg dela u cilju proučavanja Boga? Mogu li oni da otkriju postojanje Boga? Ne, nikada. Mogu li razumeti Božje namere? (Ne mogu.) Zašto? Zato što žive okruženi rečima, znanjem, filozofijom, ljudskim umom i ljudskim mislima; oni nikada neće videti Boga, niti će ih Sveti Duh ikada prosvetiti. Kako Bog klasifikuje te ljude? Kao bezvernike, kao nevernike. Ti nevernici i bezvernici mešaju se sa ostalim pripadnicima takozvane hrišćanske zajednice, prave se da veruju u Boga i da su hrišćani, ali, da li oni u stvarnosti iskreno obožavaju Boga? Poseduju li istinsku pokornost? (Ne.) Zašto je to tako? Jedno je sigurno: značajan broj tih ljudi u svom srcu ne veruje da Bog postoji; oni ne veruju da je Bog stvorio svet i da ima suverenost nad svim stvorenjima, a još manje veruju da Bog može da se ovaploti. Šta znači to što ne veruju u te stvari? Znači da sumnjaju u njih i da ih osporavaju. Oni čak zauzimaju stav da se ne treba nadati da će se proročanstva koja je Bog izgovorio, naročito ona koja se tiču katastrofa, ikada ispuniti, odnosno ostvariti. Takav je njihov stav prema veri u Boga i to je suština i pravo lice njihove takozvane vere. Ti ljudi proučavaju Boga zato što ih naročito zanimaju predmet i znanja iz oblasti teologije, kao i istorijske činjenice o Božjem delu; oni su naprosto grupa intelektualaca koji proučavaju teologiju. Budući da ti intelektualci ne veruju u postojanje Boga, kako oni reaguju kad Bog počne da dela, kad se Božje reči ispune? Koja je njihova prva reakcija kad čuju da se Bog ovaplotio i započeo Svoje novo delo? „To je nemoguće!” Oni osuđuju svakoga ko propoveda novo Božje ime i novo Božje delo, pa čak žele da takvu osobu ubiju ili eliminišu. O kakvoj se manifestaciji ovde radi? Zar to nije manifestacija tipičnog antihrista? Po čemu se ti ljudi razlikuju od drevnih fariseja, prvosveštenika i pisara? Oni su neprijateljski nastrojeni prema Božjem delu, prema sudu Božjem u poslednjim danima, prema Božjem ovaploćenju i, čak ponajviše, prema ispunjenju Božjih proročanstava. Oni veruju da „ako nisi ovaploćen i ako imaš formu duhovnog tela, ti onda jesi bog; ukoliko se ovaplotiš i postaneš ljudsko biće, onda ti nisi bog i mi te ne priznajemo”. Šta ovo znači? To znači da oni, dokle god su ovde, neće dozvoliti Bogu da se ovaploti. Zar to nije tipični antihrist? To je pravi antihrist. Da li se ljudi iz sveta religije upuštaju u ovakve prepirke? Oni svoj argument jasno i glasno obrazlažu ovim rečima: „Božje ovaploćenje je pogrešno i nemoguće! Ako je ovaploćen, to mora da je lažni bog!” Ima takođe ljudi koji kažu: „Očigledno je da oni veruju u ljudsko biće; naprosto ih je neko naveo na stranputicu!” Ako mogu tako nešto da kažu, to znači da oni ne bi poverovali ni u Gospoda Isusa, da su kojim slučajem bili prisutni u vreme kada se, pre dve hiljade godina, Gospod Isus pojavio i radio. Iako sada veruju u Gospoda Isusa, oni zapravo veruju samo u Njegovo ime, samo u te dve reči „Gospod Isus”, i veruju u nekakvog nejasnog boga na nebu. Oni, dakle, nisu vernici u Boga, oni su bezvernici. Ne veruju u postojanje Boga, u Božje ovaploćenje, ni u stvaralačko delo Božje, a još manje veruju u Božje delo iskupljenja celokupnog čovečanstva kroz raspeće na krstu. Teologija koju proučavaju predstavlja neku vrstu religijske teorije ili teze i nije ništa drugo do naizgled verodostojna zabluda kojom se ljudi navode na stranputicu. Šta je to što te takozvane teološke intelektualce iz hrišćanskog sveta neumitno povezuje sa antihristima u našoj crkvi? Koja je veza između raznih njihovih ponašanja i priroda-suštine antihrista o kojoj ovde raspravljamo? Zašto uopšte govorimo o njima? Hajde da priču o ljudima iz sveta hrišćanstva odložimo za kasnije i da, umesto toga, razmotrimo kako se prema istini odnose oni koje smo svrstali u antihriste, te da, na osnovu njihovog stava prema istini, ustanovimo šta oni zapravo poštuju. Pre svega, nakon što ti ljudi dokuče neke istine, kako oni te istine razumeju? Kako se odnose prema tim istinama? Kakav stav imaju prema prihvatanju tih istina? Prihvataju li te reči kao svoj put praktičnog delovanja ili ih smatraju nekom vrstom teorije kojom se opremaju da bi zatim o njoj propovedali drugima? (Tretiraju ih kao vrstu teorije koju propovedaju.) Oni te reči tretiraju kao neku vrstu teorije, koju uče, analiziraju i proučavaju, a zatim je usađuju u svoj um i svoje misli; pamte te reči, mogu da diskutuju o njima i da ih tečno izgovaraju, a zatim paradiraju s njima svuda unaokolo. Ma koliko dugo da pričaju, postoji jedna stvar koju ne možeš videti, a to je da, ma koliko doktrina oni izgovarali, ma koliko lepo umeli da govore i ma kolikom broju ljudi da se obraćaju, ma koliko tečno i sadržajno da to čine i bez obzira da li je to što govore u skladu sa istinom ili nije, ti ne možeš da vidiš nikakve rezultate od toga – ne možeš da vidiš da oni to primenjuju. Na šta sve to ukazuje? Na to da oni ne prihvataju istinu. U šta su oni pretvorili istinu? U alatku kojom se šepure. Primera radi, Bog ljudima govori da budu pošteni i objašnjava im koje manifestacije poštena osoba ima, kako treba da govori, da deluje i da obavlja svoju dužnost. Kako antihristi reaguju kad to čuju? Kakav uticaj te reči imaju na njih? Kao prvo, oni te reči nikada ne prihvataju. Koji je njihov stav? „Shvatam: pošteni ljudi ne lažu, pošteni ljudi drugima govore istinu i mogu da im otvore svoja srca, pošteni ljudi svoje dužnosti obavljaju odano, a ne površno”. Oni te reči čuvaju kao teoriju u svojim srcima. Može li takva teorija da ih promeni, kad se ukoreni u njihovim srcima? (Ne može.) Zašto je onda i dalje pamte? Oni vole ispravnost tih reči i koriste te ispravne teorije da bi sebe predstavili boljim nego što jesu, čime stiču veće poštovanje drugih ljudi. Šta je to što ljudi kod njih visoko cene? Ljudi cene njihovu sposobnost da tečno i nadugačko govore ispravne stvari – to je ono što ljudi žele. Nakon što čuju te reči, da li ih oni uzimaju zaozbiljno? (Ne uzimaju ih.) Zašto? Po čemu znate da ih ne uzimaju zaozbiljno? (Po tome što ih ne primenjuju.) A zašto ih ne primenjuju? U svojim srcima, oni misle: „To su, dakle, božje reči? Baš su jednostavne; dovoljno je da ih jednom čujem pa da ih zapamtim. Mogu već posle prvog slušanja da vam izrecitujem kako treba da se ponaša poštena osoba; vi i dalje morate da pravite beleške i da razmišljate o tome, ali ja ne moram!” Oni Božje reči smatraju nekom vrstom teorije ili znanja; u svojim srcima ne razmišljaju o tome kako biti pošten, ne upoređuju sebe s tim rečima, ne ispituju svoje postupke da bi videli koliko su daleko od toga da budu pošteni ili da bi ustanovili kojim sve postupcima krše načela kojih poštena osoba treba da se drži i nikada ne kažu sebi: „Ovo su Božje reči, što znači da su one istina. Pošto ljudi treba da budu pošteni, kako čovek treba da se ponaša da bi bio pošten? Kako da se ponašam na bogougodan način? Šta sam to nepošteno uradio? Koja moja ponašanja ne priliče jednoj poštenoj osobi?” Da li oni tako misle? (Ne, oni ne misle tako.) Šta onda misle? Oni misle: „To, dakle, znači biti pošten? To li je istina? Zar to nije samo teorija, samo slogan? Dovoljno je samo da zvuči moralno, nema potrebe da se to sprovodi u delo”. Zašto oni to ne sprovode u delo? Njima se čini: „Ako drugima kažem sve što mi leži na srcu, zar se time neću razotkriti? A ako se razotkrijem i ako me drugi budu prozreli, hoće li i dalje imati visoko mišljenje o meni? Da li će me i dalje slušati kad govorim? Značenje božjih reči jeste da poštena osoba ne sme da laže; ali, zar ljudska srca neće biti potpuno lišena privatnosti ako ljudi ne budu lagali? Zar to neće drugima omogućiti da ih do kraja prozru? Zar ne bi bilo glupo živeti tako?” Takvo je njihovo stanovište. To znači da se, kad oni prihvate neku teoriju koju smatraju ispravnom, u njihovim srcima rađaju određene ideje. Koje su to ideje? Zašto kažem da su antihristi rđavi? Oni najpre analiziraju kako te reči utiču na njih, koje im prednosti nude i koji su im nedostaci. Nakon što te reči analiziraju i ustanove da im one ne idu u prilog, oni misle: „Ne mogu ovo da primenim, neću to da radim, nisam tolika budala, neću da budem tako glup i prostodušan kao vi! U svako doba moram da se držim vlastitih ideja i da insistiram na sopstvenim stavovima. Možeš da imaš i hiljadu planova, ali ja imam jedno pravilo; ne smem da otkrijem spletke koje nosim u srcu – poštenje je za budale!” S jedne strane, oni poriču da su Božje reči istina; s druge strane, pamte neke relativno suštinske fraze da bi sebe predstavili boljim nego što jesu, kako bi ih ljudi smatrali iskrenim vernicima u Boga i nekakvim duhovnim osobama. Tako oni kalkulišu u svojim srcima.

Iz načina na koji antihristi reaguju kad čuju istinu, evidentno je da njih istina uopšte ne zanima i da je ne vole. Šta vole? Oni vole ispravna, sveža i nešto prefinjenija teorijska znanja, pomoću kojih mogu da se prikažu savršenijim, časnijim i dostojanstvenijim nego što zapravo jesu, kako bi ih ljudi više obožavali. Zar to nije rđavo? (Jeste.) Šta je u vezi s tim rđavo? Ma o kom aspektu istine da neki antihrist besedi, on uvek može da iz sećanja prizove nekakav skup naizgled verodostojnih teorija ili ispravnih reči, kako bi ljude naveo na stranputicu i privoleo ih da ga slede, što je po svojoj rđavosti dostojno Sotone. Rđavost antihrista ispoljava se u njegovim rđavim spletkama, predumišljajima i jednom celovitom skupu planova, jer on želi da, pod maskom osobe koja čita Božje reči, osmisli teorijsku osnovu za sprovođenje vlastite rđavosti; u tome je rđavost antihrista. Antihristi Božje reči izvlače iz konteksta samo zato da bi se hvalili i da bi ljude navodili na stranputicu. Kada, slušajući besede i propovedi, čuju neku svežu frazu koju bi mogli da iskoriste, odmah je pribeleže. Kad vide kako se antihristi ponašaju, glupi ljudi će pomisliti: „Kako su samo gladni i žedni pravednosti, prave zabeleške kad god slušaju neku propoved i koliko duhovnog razumevanja mora da imaju kad zapisuju svaku ključnu stvar!” Da li oni zabeleške prave na isti način kao i ostali ljudi? Ne, naprotiv. Neki ljudi prave zabeleške zato što misle: „Ovo je dobra izjava. Ne razumem je, pa stoga moram da je zapišem i da je kasnije primenim u praksi, kako bih imao put i načela praktičnog delovanja”. Da li i antihrist razmišlja na taj način? Koji je njegov motiv? On misli: „Danas sam pribeležio jednu istinu koju ste svi vi prečuli, ali je nikom neću reći, niti ću o njoj razgovarati s drugima – ona je samo moja i ja ću vam se jednog dana pohvaliti i ispričaću vam sve o njoj, pa ćete videti da zaista razumem istinu i svi će to odobravati”. Možda ti misliš da su antihristi žedni istine i da je vole, zato što prave zabeleške i što su im zabeleške prilično tačne, ali šta se dešava nakon što naprave te zabeleške? Oni sklope svoju beležnicu i – to je to. Kad jednoga dana postanu propovednici, pa ne znaju o čemu bi propovedali, oni će začas prelistati beležnicu, osmisliće sadržaj svoje propovedi, a zatim će je čitati, učiti napamet i ponovo zapisivati iz sećanja, sve dok je u celosti ne zapamte. Tek tada će biti „sigurni u sebe”, misleći da konačno poseduju „istinu” i da mogu da bljuju vatru gde god da odu. Jedna od karakteristika onoga o čemu ti ljudi govore jeste da se radi o šupljim doktrinama, argumentima i propisima. Kad naiđeš na konkretne poteškoće ili otkriješ probleme za koje tražiš rešenja, oni će te čak i tada, doduše jasnim i logičnim rečima, zasuti gomilom doktrina. Ako ih pitaš kako da te doktrine sprovedu u delo, neće umeti ni da beknu. Ako nisu u stanju da to artikulišu, znači da imaju ozbiljan problem, a to je ujedno i dokaz da ne razumeju istinu. Ljudi koji istinu ne razumeju i koji je ne vole često istinu tretiraju samo kao neku vrstu izreke ili teorije. I šta se na kraju dešava? Mada tolike godine veruju u Boga, kad ih nešto zadesi, oni ne mogu to da prozru, ne mogu da se pokore i ne znaju kako da traže istinu. Kad s nekim razgovaraju u zajedništvu, oni najčešće odgovaraju svojom „čuvenom izrekom”: „Ništa mi ne pričaj, sve ja razumem. Kad sam ja držao propovedi, ti još nisi bio ni prohodao!” To je ta njihova „čuvena izreka”. Ako već tvrde da sve razumeju, zašto onda ostaju prikovani za zemlju kad god se javi neki problem? Kao neko ko razume, zašto ne preduzmeš nešto? Zašto te to pitanje toliko ometa i zbunjuje? Da li ti razumeš istinu ili je ne razumeš? Ako je razumeš, zašto ne možeš da je prihvatiš? Ako je razumeš, zašto ne možeš da se pokoriš? Koja je prva stvar koju ljudi treba da urade nakon što su razumeli istinu? Treba da se pokore i ništa više. Neki ljudi kažu: „Ja sve razumem – nemojte razgovarati sa mnom, ne treba mi ničija pomoć”. U redu je ako im ne treba nikakva pomoć od drugih ljudi, ali ono što je žalosno jeste da im te doktrine koje razumeju nisu ni od kakve koristi kad su slabi. Oni čak ne žele da obavljaju svoje dužnosti, a ujedno se u njima javlja i zla želja da napuste svoju veru. Nakon što su tolike godine propovedali teološke teorije, oni tek tako prestaju da veruju i odlaze – imaju li oni ikakav rast? (Nemaju.) A bez rasta nema ni života. Ako imaš život, zašto ne možeš da prebrodiš jednu takvu sitnicu? Prilično si rečit, zar ne? Ubedi onda samog sebe. Ako ne možeš ni samog sebe da ubediš, šta ti onda tačno razumeš? Je li to istina? Istina može ljudima da rešava stvarne teškoće, a takođe može da razreši i njihove iskvarene naravi. Zašto onda te „istine” koje razumeš ne mogu da reše ni tvoje vlastite poteškoće? Šta to tačno razumeš? To su samo doktrine.

Što se tiče sedme manifestacije antihrista – da su oni rđavi, podmukli i lažljivi – upravo sam vam govorio o trećem delu te manifestacije: oni cene znanje i učenost. Antihristi cene znanje i učenost – šta u vezi s tim može da ilustruje njihovu rđavu narav? Zašto se kaže da to što oni cene znanje i učenost znači da imaju rđavu suštinu? Mi ovde obavezno moramo govoriti o činjenicama jer, ako bismo raspravljali samo o praznim rečima ili teorijama, ljudi bi mogli da usvoje jednostrano i nedovoljno temeljno shvatanje o tome. Hajde da se najpre vratimo još dalje u prošlost. Dok budem govorio, upoređujte Moje reči sa postupcima i ponašanjima antihrista, kao i sa njihovim manifestacijama i suštinom. Popričajmo najpre malo o farisejima od pre dve hiljade godina. U to vreme, fariseji su bili licemerni ljudi. Kad je ovaploćeni Bog po prvi put razotkrio Sebe i počeo da dela, fariseji ne samo što nisu prihvatili ni trunku istine, nego su čak žestoko osuđivali i opirali se Gospodu Isusu, pa ih je zato Bog prokleo. To potvrđuje da su fariseji klasični predstavnici antihrista. „Antihrist” je postalo drugo ime za fariseje, zato što fariseji u suštini pripadaju istom tipu ljudi kao i antihristi. Prema tome, prečica koja vodi ka detaljnoj analizi rđave prirode antihrista započinje sa farisejima. Šta su to, dakle, fariseji uradili, a što je ljudima pokazalo da oni poseduju rđavu prirodu antihrista? Baš sam maločas pomenuo kako antihristi cene znanje i učenost; s kojim su ljudima znanje i učenost usko povezani? Koji ljudi to personifikuju? Da li se ti termini odnose na mastere i doktorante? Ne, to bi nas odvuklo predaleko – znanje i učenost odnose se na fariseje. Razlog zbog kojeg su fariseji licemerni i zbog kojeg su rđavi jeste taj što oni osećaju odbojnost prema istini, ali zato vole znanje; stoga oni samo proučavaju Sveto Pismo i teže ka biblijskom znanju, ali nikada ne prihvataju istinu ni Božje reči. Oni se ne mole Bogu dok čitaju Njegove reči, ne tragaju za istinom, niti u zajedništvu razgovaraju o njoj. Umesto toga, proučavaju Božje reči, proučavaju šta je Bog rekao i uradio, te na taj način Božje reči pretvaraju u teoriju, u doktrinu kojoj podučavaju druge, što oni nazivaju naučnom studijom. Zašto se bave naučnom studijom? Šta oni zapravo studiraju? U njihovim očima, to nisu Božje reči ni Božji izraz, a još manje je za njih to istina. To je pre neka vrsta učenosti, a neko bi čak mogao reći da se radi o teološkom znanju. Po njihovom mišljenju, propagirati to znanje i tu učenost znači širiti Božji put, širiti jevanđelje – oni to nazivaju propovedanjem, ali sve što propovedaju je teološko znanje.

Kako se manifestuju rđavi elementi fariseja? Kao prvo, hajde da razgovor započnemo od toga kako su se fariseji ophodili prema ovaploćenom Bogu, pa ćete možda malo bolje razumeti. Kada je reč o ovaploćenom Bogu, moramo najpre da popričamo o tome u kakvoj se porodici i u kakvom okruženju ovaploćeni Bog rodio pre dve hiljade godina. Pre svega, Gospod Isus se uopšte nije rodio u bogatoj porodici – Njegova porodična loza nije bila naročito istaknuta. Njegov poočim, Josif, bio je drvodelja, dok je Njegova majka, Marija, bila obična vernica. Identitet i društveni status Njegovih roditelja predstavljaju porodično poreklo u kojem se Gospod Isus rodio, a očigledno je da se rodio u običnoj porodici. Šta to znači „običnoj”? Ta reč se odnosi na mase prostih ljudi, na prosečno domaćinstvo sa dna društvene lestvice, koje nema nikakve veze s plemićkim porodicama, koje uopšte nije povezano s istaknutim statusom i koje sasvim sigurno nije aristokratsko. Budući da je rođen u običnoj porodici, da je imao obične roditelje i bio lišen uglednog društvenog statusa i istaknutog porodičnog porekla, jasno je da su i poreklo i porodica u kojima je Gospod Isus rođen bili obični da običniji ne mogu biti. Da li je u Bibliji zabeleženo da je Gospod Isus stekao ikakvo naročito obrazovanje? Da li je stekao obrazovanje na bogosloviji? Da li Ga je obučavao prvosveštenik? Da li je, poput Pavla, pročitao mnogo knjiga? Je li imao bliske kontakte ili saradnju s društvenom elitom ili sa prvosveštenicima judaizma? Nije. Ako posmatramo društveni status porodice u kojoj je Gospod Isus rođen, jasno je da On nije ni mogao da dođe u dodir s gornjim ešalonom jevrejskih pisara i fariseja; u osnovi, bio je ograničen na život među običnim Jevrejima. S vremena na vreme, otišao bi do sinagoge, gde se susretao isključivo s običnim narodom. Šta nam to pokazuje? Dok je Gospod Isus odrastao, pre nego što se formalno latio Svog dela, okruženje u kojem je odgajan ostalo je nepromenjeno. Kad je navršio dvanaestu godinu, Njegovo domaćinstvo nije počelo da napreduje, kao što se ni On nije obogatio, a kamoli da je došao u priliku da komunicira s ljudima iz viših društvenih ili religijskih krugova; takođe, nije imao mogućnost da tokom Svog odrastanja stekne neko više obrazovanje. Kakvu to poruku šalje kasnijim generacijama? Ta normalna i obična osoba, koja je zapravo bila ovaploćeni Bog, nije imala ni prilike ni mogućnosti da stekne više obrazovanje. Bio je isti kao i obični ljudi, živeo je u običnom društvenom okruženju, u običnoj porodici i ništa u vezi s Njim nije bilo posebno. Upravo zbog toga, pomenuti pisari i fariseji, saznavši za propovedi i aktivnosti Gospoda Isusa, usudili su se da se dignu na noge i da Mu otvoreno sude, da hule protiv Njega i da Ga osuđuju. Kakvu su osnovu imali za svoje osude? One su nesumnjivo bilo zasnovane na zakonima i propisima iz Starog Zaveta. Pre svega, Gospod Isus je Svoje učenike podučavao da ne poštuju Šabat – i On sȃm je radio na Šabat. Pored toga, nije poštovao zakone i propise i nije odlazio u hram, a kad se susreo s grešnicima, neki ljudi su Ga pitali kako da se obračunaju s njima, ali On se prema njima nije ophodio u skladu sa zakonom, nego je bio milostiv prema njima. Nijedan od tih aspekata ponašanja Gospoda Isusa nije bio u skladu s religijskim predstavama fariseja. Pošto oni nisu voleli istinu i stoga su mrzeli Gospoda Isusa, iskoristili su priliku da, pod izgovorom da je prekršio zakon, žestoko osude Gospoda Isusa i da Mu izreknu smrtnu presudu. Da je Gospod Isus rođen u nekoj istaknutoj i uglednoj porodici, da je imao visoko obrazovanje i da je bio u bliskim odnosima sa pisarima i farisejima, onda se stvari u vezi s Njim ne bi odvijale onako kako su se kasnije odvijale – možda bi se sve drugačije završilo. Ali, upravo zbog Njegove običnosti, Njegove normalnosti i porekla koje je Svojim rođenjem stekao, fariseji su Ga osudili. Na osnovu čega su osudili Gospoda Isusa? Osudili su Ga na osnovu svih tih zakona i propisa kojih su se držali i za koje su verovali da će večno trajati i da se nikada neće promeniti. Teološke teorije koje su dokučili, fariseji su smatrali znanjem i koristili ih kao sredstvo da ljude veličaju ili osuđuju, pa su ih čak upotrebili i na Gospodu Isusu. Eto kako je Gospod Isus bio osuđen. Način na koji su oni nekoga veličali ili kako su se prema nekoj osobi ophodili nikada nije zavisio od suštine te osobe, niti od toga da li ta osoba propoveda istinu, a još manje od izvora iz kojeg su reči te osobe dolazile – fariseji su neku osobu veličali ili osuđivali isključivo na osnovu propisa, reči i doktrina koje su razumeli iz biblijskog Starog Zaveta. Mada su u svojim srcima znali da to što je Gospod Isus govorio i radio nije predstavljalo ni greh ni kršenje zakona, oni su Ga ipak osudili, zato što su Ga, zbog istina koje je izrazio i znamenja i čuda koje je izvodio, mnogi ljudi veličali i sledili. Fariseji su osećali sve veću mržnju prema Njemu i čak su hteli da Ga uklone sa lica zemlje. Oni nisu shvatali da je Gospod Isus bio Mesija koji će tek doći, niti su prepoznali da su Njegove reči posedovale istinu, a još manje da je Njegovo delo bilo privrženo istini. Presudili su da Gospod Isus izgovara drske reči i da izgoni demone uz pomoć Belzebuba, demonskog kneza. To što su ove grehe mogli da pripišu Gospodu Isusu samo pokazuje koliko su mržnje osećali prema Njemu. Stoga su se žestoko trudili da poreknu da je Gospod Isus poslat od Boga, da je On Sin Božji i da je Mesija. Time su zapravo hteli da kažu: „Da li bi bog radio na ovakav način? Kad bi se bog ovaplotio, on bi se rodio u porodici od izuzetnog statusa. Uz to bi morao da prihvati da mu pisari i fariseji budu tutori. Morao bi sistematski da proučava Sveto Pismo, da stekne biblijska znanja i da se naoruža celokupnim znanjem sadržanim u Svetom Pismu, pre no što bi uopšte mogao da ponese naziv ’ovaploćenog boga’.” Ali, Gospod Isus nije bio naoružan tim znanjem i oni su Ga stoga osudili, rekavši: „Kao prvo, nisi dovoljno kvalifikovan, pa je zato nemoguće da si ti bog; drugo, bez poznavanja Biblije ne možeš da obavljaš božje delo, a kamoli da budeš bog; treće, ne smeš ništa da radiš izvan hrama – a ti sada ne radiš unutar hrama, već si stalno među grešnicima, što znači da delo koje obavljaš ispada iz okvira Svetog Pisma, zbog čega je čak još manja verovatnoća da si ti bog”. Odakle potiče osnova te njihove osude? Potiče iz Svetog Pisma, iz čovekovog uma i iz teološkog obrazovanja koje su stekli. Budući da su fariseji bili prepuni predstava, uobrazilja i znanja, verovali su da je to znanje ispravno, da je to znanje istina i da ono predstavlja validnu osnovu, a Bog ni u jednom trenutku nije mogao da im protivreči. Jesu li oni tragali za istinom? Nisu. Za čime su tragali? Za natprirodnim bogom koji bi se pojavio u obliku duhovnog tela. Prema tome, oni su određivali parametre Božjeg dela, osporavali su Njegovo delo, a svoj sud o tome da li je Bog u pravu ili greši donosili u skladu s ljudskim predstavama, uobraziljama i znanjem o čoveku. I kakav je bio krajnji rezultat svega toga? Ne samo što su osudili Božje delo, nego su još i ovaploćenog Boga prikovali za krst. Eto šta je proisteklo iz njihovog ocenjivanja Boga na osnovu vlastitih predstava, uobrazilja i znanja i eto šta je rđavo u vezi s njima.

Sudeći po tome što fariseji cene znanje i učenost, u čemu leži njihova rđavost? Kako se ona manifestuje? Kako da zađemo dublje u rđavu prirodu takvih ljudi i da je detaljno analiziramo? To da fariseji cene znanje i učenost je poznata stvar, pa nema potrebe da ulazimo u detalje. Koja se, dakle, rđava priroda ovde zapravo razotkriva? Kako da detaljno analiziramo i prozremo rđavu prirodu takvih ljudi? Slobodno kažite šta mislite. (Oni koriste teorijsko znanje da bi se suprotstavljali Božjoj suštini; to je jedna od manifestacija njihove rđavosti.) Suprotstavljanje je radnja, pa zašto su se onda suprotstavljali? Suprotstavljanje nosi sa sobom malo opake naravi, ali još se niste dotakli rđavosti. Zašto su se suprotstavljali? Da li zato što im se On dopao ili nije dopao? Njima se takav Bog nije dopadao i mislili su: „Bogu je mesto na nebu, tačnije na trećem nebu, gde mu se svi dive i gde je ljudima nedostižan i nedokučiv, on je neko na koga treba da se ugleda čitavo čovečanstvo, sva stvorena bića, pa čak i sva stvorenja u celoj vaseljeni – to je bog! Sada je bog došao, ali ti si se rodio u kući jednog stolara, roditelji su ti obični ljudi, a uz to si čak rođen u štali. Pozadina tvog rođenja nije samo obična, nego je čak za korak niža od običnog i svakidašnjeg – kako su ljudi mogli to da prihvate? Kad bi bog zaista odlučio da dođe, ne bi mogao ovako da dođe!” Zar ljudi ne ograničavaju Boga upravo tako? Svako na ovaj način ograničava Boga. U stvari, i oni sami su duboko u sebi nejasno osećali da Gospod Isus nije običan čovek, da je ono što je Gospod Isus rekao bilo tačno i da se onih nekoliko grehova, za koje su Ga ljudi optužili, zapravo nije podudaralo s činjenicama. Gospod Isus je mogao da isceljuje bolesne i da izgoni demone, ali oni, uprkos tome što nisu mogli da Mu nađu nikakvu krivicu, niti da se uhvate za bilo šta u rečima koje je izgovorio i propovedima koje je održao, ipak nisu mogli to da prihvate i još uvek su u srcu gajili sumnju: „Da li bog zaista izgleda ovako? Na nebu je bog tako veliki, pa bi stoga, kad se ovaploti i siđe na zemlju, trebalo da bude još veći, da mu se svi dive, da se kreće među plemićkim porodicama, da bude rečit i da nikad ne otkrije ni jednu jedinu ljudsku manu ili slabost. Osim toga, trebalo bi najpre da, uz pomoć svog znanja, svoje učenosti i svojih veština, potčini sveštenstvo u hramu. Trebalo bi da najpre pridobije te ljude; to bi bila božja namera”. A što se tiče onoga što je Gospod Isus uradio, oni u to nisu poverovali, niti su hteli da prihvate ni da priznaju tu činjenicu. To što nisu hteli da priznaju tu činjenicu nije veliki problem; duboko u sebi, posedovali su nešto još pogubnije: ako bi jedna takva osoba bila bog, onda bi i svi pripadnici sveštenstva mogli da budu bog, jer su svi oni više ličili na boga od Samog Boga i svi su bili podobniji od Gospoda Isusa da budu hristos. Zar to nije problematično? (Jeste.) Dok su osuđivali Gospoda Isusa, oni su ujedno prezirali i suprotstavljali se svakom aspektu pozadine u vezi sa telom koje je Bog ovoga puta izabrao za Svoje ovaploćenje. Još uvek nismo raspravili gde leži rđavost fariseja – stoga, hajde da nastavimo započeti razgovor.

Bog se ovaploćuje kao obična osoba, što znači da se On, iz Svog uzvišenog lika, identiteta i položaja iznad svih stvorenja, skrušeno spušta na nivo sasvim obične osobe. Kad postane obična osoba, On ne bira da se rodi u nekoj uglednoj i imućnoj porodici; pozadina Njegovog rođenja veoma je skromna, čak otrcana. Ako to posmatramo iz perspektive običnog čoveka, nekoga ko poseduje savest, racionalnost i ljudskost, sve što Bog radi dostojno je dubokog ljudskog poštovanja i ljubavi. Kako ljudi treba da se odnose prema tome? (S dubokim poštovanjem.) Obična i normalna osoba koja sledi Boga treba da veliča Božju divotu zbog činjenice da se Bog, sa Svog uzvišenog statusa, skrušeno spušta na nivo jedne izvanredno obične osobe – Božja skrušenost i skrivenost zaista su predivne! To je nešto što ne može da postigne nijedna iskvarena osoba, kao ni đavoli ni Sotona. Je li to pozitivna ili negativna stvar? (Pozitivna.) Šta ta pozitivna stvar, taj fenomen, tačno ilustruje? Ilustruje Božju skrušenost i skrivenost, Božju divotu i dragost. Još jedna činjenica je da Bog voli ljude; Božja je ljubav iskrena, ona nije lažna. Božja ljubav nije prazna priča, ona nije ni slogan ni iluzija, već je stvarna i faktička. Sȃm Bog se ovaploćuje i trpi pogrešno razumevanje ljudi, kao i njihov podsmeh, klevetu i bogohuljenje. On ponižava Sebe i postaje obična osoba, nimalo uzvišenog izgleda, bez ijednog naročitog talenta i svakako bez temeljnog znanja i učenosti – u koju svrhu? Svrha je da ljudima koje je izabrao i koje namerava da spase priđe sa identitetom i ljudskim likom koji će njima biti najpristupačniji. Zar sve ovo što Bog čini ne predstavlja cenu koju je On platio? (Predstavlja.) Može li to iko drugi da učini? Ne može niko. Primera radi, neke žene koje posebno vole lepotu uvek su našminkane i nikad ne izlaze iz kuće bez šminke. Ako bi od takve žene tražio da izađe nenašminkana ili da na pozornicu izađe bez šminke, da li bi ona to mogla da uradi? Ne bi mogla. A pritom se ona u tom slučaju ne bi ni ponizila; njoj je, međutim, naprosto nemoguće da izađe iz kuće bez šminke, ne može da otpusti čak ni to malo taštine, to malo telesnog profita. A šta je onda sa Bogom? Kad Bog ponižava Sebe da bi se među pripadnicima najnižeg sloja društva rodio kao najobičnija osoba, čega se On odriče? Odriče se Svog dostojanstva. Zašto je Bog u stanju da se odrekne Svog dostojanstva? (Da bi voleo ljude i da bi ih spasao.) On to čini da bi ljude voleo i da bi ih spasao, čime se razotkriva Božja narav. Kako, dakle, to podrazumeva gubljenje dostojanstva? Kako bi tu stvar trebalo posmatrati? Neki se pitaju: „Koje to dostojanstvo Bog gubi? Zar Ti i dalje nemaš identitet Boga čak i nakon ovaploćenja? Zar i dalje nemaš ljude koji Te slede i koji slušaju Tvoje propovedi? Zar i dalje ne obavljaš Božje delo – koje onda dostojanstvo Ti gubiš?” Ovo „gubljenje dostojanstva” sastoji se od nekoliko aspekata. S jedne strane, motiv zbog kojeg Bog sve ovo radi jeste ljudska dobrobit, ali mogu li ljudi to da razumeju? Čak ni ljudi koji Ga slede ne mogu to da razumeju. Šta je sadržano u tom njihovom nerazumevanju? Tu spadaju pogrešno razumevanje, pogrešna tumačenja i čudni ili prezrivi pogledi od strane određenih ljudi. Bog obitava u duhovnom carstvu, usred svih stvari, a celokupno čovečanstvo leži ispod Božjih stopala, ali sada se Bog ovaplotio, što je isto kao da On živi u istom okruženju s ljudima kao sa Sebi jednakima. On mora da se suoči s ljudskim podsmehom, klevetama, pogrešnim razumevanjem i sarkazmom, kao i sa njihovim predstavama, neprijateljstvom i sudom – to su stvari s kojima On mora da se suoči. Dok se On suočava s tim stvarima, mislite li da On ima ikakvo dostojanstvo? Prema Božjem identitetu, ne bi trebalo da On trpi te stvari, ne bi trebalo da se ljudi prema Bogu tako ophode i ne bi trebalo da On pristane na to; to nisu stvari na koje bi Bog trebalo da pristane, ali kad se Bog ovaploti, On te stvari mora da prihvati, mora da pristane na sve, bez izuzetka. Iskvarena ljudska bića mogu da upute mnogo milozvučnih reči Bogu na nebu, ali zato nemaju nikakvog obzira prema ovaploćenom Bogu. Oni misle: „Bog se ovaplotio? Ti si tako običan i normalan, nema ničeg izuzetnog u vezi s tobom; čini se da mi ne možeš ništa!” Usuđuju se da kažu sve što im padne na pamet! Kad je u pitanju njihov lični profit ili njihov ugled, usuđuju se da izgovore svakakve sudove i osude. Prema tome, kad se Bog ovaploti, mada i dalje ima Svoj status i uživa taj identitet dok komunicira s ljudima i dok živi među iskvarenim čovečanstvom, On u isto vreme zapravo mora da trpi svakojaka poniženja koja Mu donosi Njegov identitet. On potpuno gubi Svoje dostojanstvo – to je prva stvar koju Bog mora da istrpi dok se suočava sa svom tom zbrkom, pogrešnim razumevanjem, sumnjom, proverama, pobunom, osudama, dvoličnošću i tome slično, koje iskvareno čovečanstvo ispoljava prema Njemu. On sve to mora da istrpi – eto kako On gubi Svoje dostojanstvo. Ima li šta još? Između ovaploćenja i Duha nema nikakve suštinske razlike – da li je to tačno? (Jeste.) Među njima nema suštinske razlike, ali tu postoji jedan aspekt: telo nikada ne može da zameni Duh. Drugim rečima, telo je ograničeno u mnogim Njegovim funkcijama. Na primer, Duh može da putuje kroz prostor, ne podleže uticaju vremena, klimatskih uslova i raznih okruženja i uz to je sveprisutan, dok telo podleže tim ograničenjima. Kakav je gubitak pretrpelo Božje dostojanstvo? O kakvoj se poteškoći ovde radi? Sȃm Bog ima tu sposobnost, ali, pošto je ograničen telom dok obavlja Svoje delo, On mora svesno, ćutke i poslušno da se drži dela koje obavlja telo, sve dok to delo ne bude dovršeno. Za vreme dok Bog obavlja Svoje delo u telu, ono što ljudi mogu da vide od Boga i što o Njemu mogu da dokuče u okviru vlastitih predstava, jeste telo koje svojim očima mogu da vide. Zar, dakle, unutar njihovih uobrazilja i predstava, Božja veličina, sveprisutnost, mudrost, pa čak i Njegov identitet, ne podležu određenim ograničenjima? (Podležu.) Sve to je u velikoj meri podložno određenim ograničenjima. Šta je uzrok tih ograničenja? (Činjenica da je ovaploćen.) Ta ograničenja su izazvana Njegovim ovaploćenjem. Može se reći da ovaploćenje stvara izvestan problem Sȃmom Bogu. Naravno, ovde je pomalo neprecizno upotrebiti reč „problem”, ali je ipak prikladno tako reći – to se jedino na taj način može izraziti. Ima li taj problem određeni uticaj na ljudsko razumevanje Boga i na njihovo istinsko druženje i komuniciranje s Bogom u cilju izražavanja ljubavi i pokornosti prema Bogu? (Ima.) On zaista ima određeni uticaj. Ukoliko je neka osoba videla Božje telo, ako je imala posla s telom Božjim i ako je čula kako Božje telo govori, postoji mogućnost da će Božji lik, Božja mudrost, Božja suština i Božja narav, dokle god ta osoba bude živa, u njenim očima zauvek ostati onakvi kakvim ih je ona prepoznala, videla i razumela u tom telu. To je nepravično prema Bogu. Zar nije tako? (Da, tako je.) To jeste nepravično prema Bogu. Zašto onda Bog to i dalje radi? Zato što se jedino putem Božjeg ovaploćenja mogu ostvariti najbolji rezultati Božjeg pročišćenja i spasavanja ljudi – Bog bira taj put. Bog postaje telo i živi među ljudima, te im tako omogućava da čuju Njegove reči, da prate svaki Njegov korak i da vide Njegovu narav, pa čak i Njegovu ličnost, kao i sve Njegove radosti i tuge. Iako ta narav i sve te radosti i tuge mogu da izazovu rađanje predstava kod ljudi koji su tome svedočili, da utiču na ljudsko shvatanje Božje suštine i da ograniče njihovo razumevanje, Bog i dalje radije pristaje na to da ga ljudi pogrešno razumeju i ipak bira ovaj metod, samo da bi postigao najbolje rezultate u njihovom spasavanju. Prema tome, sa stanovišta ljudskog razumevanja originalnog Božjeg lica i pravog Božjeg identiteta, statusa i suštine, On je žrtvovao svoje dostojanstvo. Zar se ne može tako reći? Sa tog stanovišta stvari tako stoje. Pažljivo razmišljajte o tome: da li, prema ljudskom shvatanju, u raznim aspektima onoga što je Bog platio i učinio postoji išta ekvivalentno onim teorijama i sloganima fariseja i antihrista? Ne postoji baš ništa. Primera radi, kad su fariseji govorili: „Bog je čestit”, kako su oni razumeli tu čestitost? Kako bi, po njima, Božja čestitost trebalo da se ostvaruje? Samo po tome da je On uzvišen. Zar nije puka doktrina reći: „Bog je čestit, bog je tako čestit”? (Jeste.) Za šta oni veruju da je Božja čestitost? Oni misle da bi Bog, kada bi došao na ovaj svet, imao istaknut položaj, vrhunsko znanje i talenat, vrhunsku sposobnost, prvoklasnu elokventnost, te prvorazrednu i biranu pojavu. Šta je zapravo ta čestitost u koju oni veruju? To je ono što ljudi mogu da vide. Zar takva čestitost nije nešto što Sotona radi? (Jeste.) Bog to ne radi! Pogledajte samo kakve je ljude Bog odabrao da budu pripadnici Njegovog izabranog naroda, a onda pogledajte kakvi ljudi čine istaknutu elitu Sotoninog sveta. Ako ih na taj način budeš uporedio, znaćeš kakve osobe Bog spasava, a kakve osobe ne mogu da budu spasene. Verovatnoća da će prihvatiti istinu najmanja je kod ljudi koji su naročito nadmeni, samopravedni, nadareni i talentovani. Njihovi govori su puni znanja i izrazito elokventni, pa im se ljudi zbog toga dive i obožavaju ih, ali najslabija tačka im je to što ne prihvataju istinu, što osećaju odbojnost prema istini i mrze je, čime je određeno da će oni krenuti putem uništenja. A opet, nijedan od pripadnika izabranog Božjeg naroda nema nikakav poseban dar ni talente, ali zato mogu da prihvate istinu, da se pokore Bogu, da se odreknu slave, bogatstva i statusa da bi sledili Boga i spremni su da obavljaju svoju dužnost. Takvoj vrsti pripadaju ljudi koje Bog spasava. Koga obožavaju nevernici? Svi oni obožavaju intelektualce visokog ranga i ljude sa istaknutim porodičnim statusom. Što se tiče talenata, specijalnosti i porodičnog statusa, mi ništa od toga nemamo – mi smo svi isti. Šta vi mislite o tome? Bog ne radi takve stvari – da li je zaista toliko prosto? Zašto Bog to nije uredio na takav način? Božja namera je u tome. Bogu je isuviše lako da svakome uredi u kakvoj će se porodici roditi i koja će znanja moći da stekne. Može li Bog tako da postupa? (Može.) Nego šta nego može! Zašto onda Bog nije uredio da se i mi rodimo u imućnim, istaknutim porodicama? U tome je divota Božja, u tome je otkrovenje Božje suštine, a samo oni koji razumeju istinu mogu to da prozru. Nakon što se Bog ovaploti, bez obzira na to koliko ljudske predstave mogu da narastu, bez obzira s kolikim se poteškoćama susreće u Svom delu, s kolikim preprekama se suočava i koliki podsmeh i klevete prima, bez obzira na to koliko je na ovaj način izgubio od Svog dostojanstva nakon što se ovaplotio, da li Bog brine zbog toga? Ne brine. O čemu On onda brine? Ako to možete da razumete, onda vi zaista znate da je Bog divan. O čemu Bog brine? Koja je Božja mukotrpna namera da plati tu cenu i da uloži tako veliki napor? Zbog čega On to tačno radi? (Zato da bi ljudi, iz grupe koju je Bog izabrao, mogli bolje da razumeju Boga, da bi imali bolji kontakt s Bogom preko Njegovog ovaploćenog tela i da bi time stekli istinsko razumevanje Boga.) Da bi stekli razumevanje Boga – da li je to onda Bogu i dalje od prilične koristi? Da li je Bog toliko platio samo zarad tog jednog cilja? Da ili ne? Da li je Bog mukotrpno radio 6000 godina samo zato da bi Ga ljudi razumeli? Recite Mi, nakon što je Bog stvorio ljude, nakon što se čovečanstvo udaljilo od Boga i počelo da sledi Sotonu i nakon što je svako ljudsko biće počelo da traći svoj život poput živog demona – ko je zbog toga najsrećniji? (Sotona.) A ko je žrtva? (Ljudi.) Ko je onda najtužniji? (Bog.) Jeste li vi najtužniji? (Nismo.) U stvarnosti, niko nije u stanju da prozre te stvari. Niko te stvari ne zna sam za sebe: ljudi prihvataju sve ono što su doživeli da postanu. Kad tražiš od njih da primenjuju istinu, ne misle da im to može doneti išta dobro. Uporno žive u skladu sa svojim predstavama i uobraziljama i oduvek se bune protiv Boga. Najtužniji i najskrhanijeg srca je zapravo Bog. Bog je stvorio čovečanstvo; mislite li da Bog brine o trenutnom stanju ljudske egzistencije ili o tome da li ljudi žive dobro ili ne? (On brine o tome.) Bog je za to najzabrinutiji, ali ljudi kojih se to tiče možda ne osećaju i zapravo ne razumeju sve to. Tokom života na ovom svetu, čovečanstvo je pre sto godina bilo ovakvo, a i sada je isto takvo, razmnožava se iz generacije u generaciju i iz generacije u generaciju živi ovako, nekima ide dobro, a nekima loše – život je pun uspona i padova. Iz generacije u generaciju, ljudi dolaze na svet, nose različitu odeću, jedu istu hranu, dok se struktura društva i društveni sistemi malo-pomalo menjaju; ljudi nesvesno stižu u sadašnjost – jesu li oni toga svesni? Oni toga nisu svesni. Ko je najviše svestan toga? (Bog.) Upravo je Bogu najviše stalo do toga. Jedna od stvari koje Bog ne zaboravlja jeste način na koji žive ljudi koje je stvorio, kakvo je trenutno stanje ljudskih života, da li ljudi dobro žive, šta jedu i kako se oblače, kakva će im biti budućnost i o čemu svakoga dana razmišljaju u svojim srcima. Ako ljudi svakodnevno misle samo o zlu, samo o tome kako da se promene i da se suprotstave zakonima prirode, kako da se bore protiv Neba i kako da slede zle svetske trendove, da li je Bog srećan kad to vidi? (Ne, On nije srećan.) Bog se, dakle, ne oseća dobro i to je to? Zar ne mora da preduzme nešto u vezi s tim? (Da, mora.) On mora da iznađe način da ti ljudi dobro žive, mora da im omogući da shvate načela dobrog ponašanja, da spoznaju kako da obožavaju Boga i kako da se pokore svim zakonima prirode, Božjim orkestracijama i uređenjima, da bi mogli da žive u ljudskom obličju, pa će i Bogu biti lakše. Čak i ako Bog napusti te ljude, oni će u takvom okruženju i dalje moći da žive normalno, a da im Sotona ne zadaje nikakvu patnju – to je Božja namera. Kad Sotona vidi da ljudi mogu da se pokore Bogu i da prožive u ljudskom obličju, on je sasvim osramoćen i trpi neuspeh, pa stoga potpuno napušta te ljude i nikada više ne obraća pažnju na njih. O kome, dakle, Sotona brine? Brine samo o onim ljudima koji veruju u Boga ali ne streme ka istini, o onima koji ne čitaju Božje reči i ne mole se Bogu, koji svoju dužnost obavljaju bezvoljno i koji su stalno u potrazi za osobom s kojom će se venčati, zasnovati porodicu i započeti karijeru. On te ljude želi da zavede, da ih navede na stranputicu kako bi se udaljili od Boga, kako bi prestali da obavljaju svoju dužnost i kako bi izdali Boga, sve dok ih Bog na kraju ne bi eliminisao – tek tada je Sotona potpuno srećan. Što manje stremiš ka istini, on je utoliko srećniji, što više stremiš ka slavi, bogatstvu i statusu i što si površniji u obavljanju svoje dužnosti, to je Sotona srećniji. Ako se udaljiš od Boga i izdaš Ga, on je još srećniji – zar Sotonin mentalitet nije upravo takav? Zar nije isti takav i mentalitet antihrista? Svi koji pripadaju Sotoninoj sorti imaju taj mentalitet. Oni bi da zavedu svakoga za koga smatraju da ne veruje iskreno u Boga, svakoga kome je stalo da stekne znanje i ko stremi ka slavi, bogatstvu i statusu, svakoga ko pri obavljanju svoje dužnosti ne izvršava propisane zadatke. Kad naiđu takve ljude, oni brzo pronalaze zajednički jezik s njima, imaju mnogo toga jedni drugima da kažu kad god se sretnu, izražavaju se slobodno i bez skrupula. Kako se Bog oseća kad vidi da ti ljudi ne streme ka istini? Oseća se uznemireno! Prema tome, koji je razlog zbog kojeg Bog plaća svu tu cenu? Plaća je zato što Mu je do čovečanstva stalo, zato što se stara i brine o njemu. Svu tu zabrinutost, staranje i brigu o ljudima Bog nosi u Svom srcu, a upravo zbog takvog Božjeg stava prema ljudima, Njegovo se delo ostvaruje korak po korak. Bez obzira na to da li je Bog, u očima ljudi, skrušen i skriven, da li iskreno voli ljude, da li je veran i da li je veličanstven, Bog veruje da su svi ti troškovi vredni toga i da mogu biti nagrađeni. Šta znači ta nagrada? Znači da se ono zbog čega je On u Svom srcu zabrinut neće ponovo desiti, da će ljudi do kojih Mu je u srcu stalo moći da žive u skladu s Njegovim namerama, na način kojem ih je On podučavao i u pravcu ka kojem ih je On usmeravao, te da ih Sotona neće više kvariti – znači da ti ljudi neće više živeti u patnji, a Božje brige će nestati i pašće Mu kamen sa srca. Dakle, što se tiče svega što je Bog uradio – ma kakav da Mu je glavni motiv i ma koliko da je Njegov plan veliki ili mali – zar sve to nije nešto pozitivno? (Da, jeste.) Sve su to pozitivne stvari. Bez obzira na to da li je način na koji Bog deluje ljudima neprimetan, da li je vredan pomena ili ne, bez obzira na to šta ljudi misle o načinu na koji Bog deluje da bi im sudio i da bi ih spasao, sudeći po svemu što je Bog učinio i po ceni koju može da plati, zar Bog nije dostojan hvale? (Jeste, dostojan je.) Da li je Bog, dakle, velik ili mali? (On je velik.) Tako je velik! Niko od ljudi ne može da plati takvu cenu. Neki ljudi kažu da „Majčinska je ljubav nešto najveće među ljudima”. Da li je majčinska ljubav toliko velika? Uopšteno govoreći, nakon što im deca odu od kuće i počnu da žive samostalno, majke više ne brinu puno o njima, dokle god se oni dobro snalaze u životu. One, zapravo, ne bi mogle da brinu o njima čak ni kad bi htele. A kako se Bog ophodi prema ovom čovečanstvu? Koliko već hiljada godina On u tome istrajava? Istrajava već šest hiljada godina, pa čak ni dan-danas ne odustaje od toga. Za to malo brige i staranja, Bog je platio tako visoku cenu. Kako ta visoka cena izgleda u očima fariseja i svih onih antihrista? Oni joj sude, osuđuju je, pa čak i hule protiv nje. Sa te tačke gledišta, zar ti antihristi nisu rđavi po svojoj prirodi? (Jesu, rđavi su.) Bog je učinio toliko hvale vrednih stvari, a Božja suština i sve ono što On ima i što jeste zaslužuju da ih ljudi veličaju. Ljudi, međutim, ne samo što ne veličaju Boga, nego čak koriste razne izgovore i teorije da bi Mu sudili i da bi Ga osuđivali i, štaviše, odbijaju da priznaju da je On Hristos. Zar ti ljudi nisu ispunjeni mržnjom? (Da, jesu.) Zar nisu rđavi? Sudeći po njihovom rđavom ponašanju, zar oni ne obožavaju znanje i učenost? Zar ne obožavaju moć i status? (Da, oni to obožavaju.) Što je neka stvar pozitivnija i što više zavređuje da je ljudi veličaju, da je pamte i da o njoj pronose glas, to će je antihristi više osuđivati. To je jedno otkrovenje rđave prirode antihrista. Mora se reći da je stepen rđavosti antihrista daleko veći nego kod većine ljudi sa iskvarenim naravima.

Hajde da nastavimo sa raspravom o Pavlu. U kakvoj se porodici rodio Pavle? Rodio se u porodici intelektualaca i učenih ljudi. Pošto je rođen u takvoj porodici, smatralo se da je pozadina njegovog rođenja dobra. Bio je veoma obrazovan. Prema današnjim merilima, mogao bi da studira teologiju ili da upiše fakultet. Da li to znači da je po znanju i učenosti bio bolji od većine ljudi? (Da.) Sudeći po Pavlovom znanju i učenosti, da li bi mu bilo lako da u Gospodu Isusu prepozna Hrista? (Da, bilo bi mu lako.) Bilo bi mu veoma lako. Zašto on onda nije u Gospodu Isusu prepoznao Hrista? (Obožavao je znanje i činilo mu se da Gospod Isus nije toliko učen kao on, te Ga zbog toga nije prepoznao.) Suviše je jednostavno reći to na takav način. Da Gospod Isus nije bio toliko učen kao Pavle, on ne bi mogao Ga prepozna. Da je On zaista bio učen, Pavle bi možda mogao da Ga prepozna. To pomalo liči na polovičnu dedukciju. E sad, mi samo kažemo da antihristi obožavaju znanje; drugim rečima, kad antihristi slušaju ljude i kad se bave ljudima i stvarima, njihovo stanovište je takvo da drugima omogućava da vide kako oni obožavaju znanje i učenost. Primera radi, ako su tvoje reči veoma logične, na visokom nivou, pametne, nedokučive i apstraktne, to je upravo ono što se antihristu dopada. Sve što je apstraktno i u skladu s logikom, filozofijom, pa čak i s nekim konkretnim učenjem – to je baš ono što antihrist želi. Gospod Isus je ovaploćeni Bog i sve što On govori jesu Božje reči i istine. Dakle, kad ljudi koji poseduju znanje i učenost posmatraju te reči i te istine, kako ih ocenjuju? „Reči koje izgovaraš suviše su vulgarne i površne. Sve su to trivijalne stvari o verovanju u boga. Nisu ni duboke ni nedokučive. U njima nema tajni. Ali ti ipak tvrdiš da su te reči istina. Šta je to toliko vredno u vezi sa istinom? I ja mogu da izgovorim te stvari!” Zar antihristi ne misle tako? (Misle.) Oni to tako odmeravaju, misleći: „Daj da najpre vidim da li su stvari o kojima govoriš naposletku više ili niže od nivoa mog znanja”. Čim čuju te stvari, antihristi ih odmah dovode u pitanje i kažu: „Zvučiš kao neki osnovac. Ja sam student, tako da ne možeš da se meriš sa mnom!” Zatim pronalaze neku grešku u Božjim rečima, pa kažu: „Izgleda da ne razumeš gramatiku, tako da u svojim govorima ponekad nepravilno koristiš reči. Ne ličiš na boga”. Oni posmatraju Njegovu pojavu kako bi ustanovili da li je On Bog ili nije; ne slušaju sadržaj Njegovih reči, ne slušaju da li je što izražava istina, ni da li te reči dolaze od Boga. Zar to nije nedostatak duhovnog razumevanja? (Da, jeste.) Prema tome, antihristi takođe imaju još jednu karakteristiku: nedostaje im duhovno razumevanje. Budući da vrednuju znanje i učenost, oni ne razumeju istinu. Nikada neće biti u stanju da razumeju istinu. Tim ljudima je suđeno da budu lišeni duhovnog razumevanja. Oni koriste svoje znanje da bi odmerili svaku rečenicu koju Bog izgovori. Mogu li da razumeju istinu? Mogu li spoznati da je ovo istina? Mogu li konačno da dođu do zaključka i da kažu da su sve reči koje je Bog izgovorio istina? Mogu li to da priznaju? Oni to ne mogu da priznaju. Kako, dakle, oni gledaju na ovaploćenog Boga? Oni misle: „S koje god strane da ga posmatram, on je ljudsko biće. Ma kako da ga posmatram, ne vidim u njemu božji kvalitet. Ma kako da ga slušam, ne mogu da razlučim koje njegove reči su u skladu sa istinom, a koje su istina”. Prema tome, duboko u svojim srcima oni misle: „Ako imaš nešto novo i sveže, ako od tebe mogu da steknem neku teoriju i da skupim malo kapitala, onda ću za sada da te sledim, pa ću videti kakav će biti rezultat”. Ali, mogu li oni iz dubine srca da prihvate Gospoda Isusa? (Ne mogu.) Oni Ga nipošto neće prihvatiti. Zašto Ga ne prihvataju? Šta je tome razlog? Razlog je u tome što isuviše vole znanje. Zbog svega što vole i zbog znanja koje su stekli i kojim su se naoružali, oči i um su im zaslepljeni, pa ne mogu da vide šta je sve Bog uradio. Mada je očigledno da je to što Bog govori istina, mada delo koje Bog obavlja jasno izražava Božji identitet i suštinu, oni to ne mogu da vide. Zašto ne mogu to da vide? Zato što ih znanje i učenost ispunjavaju predstavama, uobraziljama i presudama o Bogu. Naposletku, ma koliko da slušaju propovedi i ma koliko da dolaze u dodir sa Bogom, oni ne mogu da razumeju šta Bog govori, a kamoli da prihvate da to što je ova osoba rekla može da promeni ljude, odnosno da je to istina, put i život. To je nešto što oni nikada neće moći da prihvate. Oni to nikada neće prihvatiti i zbog toga im je, baš kao i Pavlu, suđeno da ne budu spaseni. Da li je Pavle za Gospoda Isusa priznao da je Hristos? On to čak ni na samom kraju nije priznao. Neki ljudi kažu: „Zar nije zazvao Gospoda kad je, na putu za Damask, bio pogođen? Trebalo bi da je priznao. Kako može da se kaže da nije priznao?” Jedna činjenica dokazuje da Pavle nikada nije priznao Gospoda Isusa Hrista kao svog Spasitelja. To jest, čak i nakon što je pogođen, on je i dalje pokušavao da bude Hristos. Da li je Hristos neko u koga ljudi mogu nasumično da se pretvore? Hristos je Bog ovaploćen u ljudskom biću. On je Bog i niko ne može da postane On samo zato što to želi. Ko ne bi poželeo da bude Hristos, ali, da li je to nešto za šta su ljudi sposobni? To nije stvar koja zavisi od ljudskih želja. Pavle je čak želeo da bude Hristos. Sudeći po Pavlovoj težnji, da li je on mogao da Gospoda Isusa prepozna kao Hrista i kao Gospoda? (Ne, nije mogao.) Koji je on onda položaj dodelio identitetu i statusu Gospoda Isusa? Dodelio Mu je položaj Sina Božjeg. Šta je Sin Božji? To je ovo: „Nisi ti bog, ti si sin božji, manji si od boga i isti si kao mi; mi smo božji sinovi, a i ti si takođe sin božji, samo što je bog tebi dao drugačiji nalog, pa si ti obavio drugačiji posao. Kad bi bog taj posao dodelio meni, i ja bih mogao da ga obavim i da ga iznesem”. Zar to ne znači da Pavle nije priznavao činjenicu da je Gospod Isus Hristos Bog? (Da, znači upravo to.) Mislio je da bog u kojeg on veruje obitava na nebu, da ovaj Hristos nije bog, te da božji identitet i status nemaju nikakve veze sa ovim Hristom. Kako se razvilo njegovo shvatanje i stav prema Gospodu Isusu? Izvedeni su iz njegovog znanja i njegovih uobrazilja. Kako ih je on izveo? U kojoj rečenici ih je video? Gospod Isus je rekao: „Moj Otac je takav i takav” i „Ja činim ovo ili ono uz pomoć Svog Oca koji je na nebu”, a Pavle je to čuo, pa je pomislio: „I ti boga nazivaš bogom? I ti boga koji je na nebu nazivaš ocem? Ako je tako, ti si onda sin Božji?” Zar to nije uobrazilja ljudskog mozga? Ovo je zaključak koji izvlače učeni ljudi: „Ako boga na nebu nazivaš ocem, a i mi ga takođe nazivamo ocem, mi smo onda braća. Ti si najstariji sin, mi smo mu drugi sinovi, a bog na nebu nam je zajednički bog. Ti, dakle, nisi bog i svi smo mi u ravnopravnom položaju. Prema tome, nije gospod Isus hristos taj koji donosi konačnu odluku o tome ko će biti nagrađen a ko kažnjen i kakav će ko ishod imati – o tome ne odlučuje gospod Isus hristos, nego bog koji je na nebu”. Do svih tih zaključaka i apsurdnih gledišta Pavle je došao koristeći svoj mozak da bi o tome sudio i da bi to analizirao nakon što je proučio teologiju i stekao znanje. Eto do kakvog je rezultata došao.

Pavle je znanje smatrao spasonosnom slamkom, svojim kapitalom, a ponajviše ciljem svog stremljenja. Da Pavle nije obožavao znanje, već da je mogao da otpusti znanja koja je prethodno bio stekao, da je na Gospoda Isusa gledao kao na Gospoda, kao na Onog kojeg je moguće slediti, Onog koji izražava istinu, te da je reči Gospoda Isusa smatrao istinom koju treba poslušati i primenjivati – rezultat bi bio drugačiji. To što je Petar mogao triput da se odrekne Gospoda bilo je, s jedne strane, zato što se uplašio, a s druge, zato što je video da je Gospod Isus običan čovek koji je bio uhapšen i koji je patio. U svom je srcu imao slabost – ali to nije bio poguban nedostatak. Nije bio poguban nedostatak ni to što je na trenutak mogao da Ga se odrekne. To nije dokaz koji može konačno da odredi ishod neke osobe. Šta je to što konačno određuje čovekov ishod? Ishod neke osobe zavisi od toga da li ona Božje reči tretira kao Božje reči i da li može da ih prihvati, posluša i da te Božje reči primenjuje kao istinu. Pavle i Petar su dva potpuno različita primera. Petar je jednom bio slab, jednom se odrekao Gospoda i jednom je posumnjao u Njega, ali krajnji rezultat je bio taj da je Petar bio usavršen. Pavle je radio za Gospoda i mnogo godina je patio. Razum nam govori da je trebalo da bude ovenčan, ali zašto ga je na kraju Bog kaznio? Zašto su on i Petar imali različite ishode? To zavisi od čovekove priroda-suštine i od puta kojem on teži. Kakvu je priroda-suštinu imao Pavle? U najmanju ruku, jedna stavka u njoj bila je rđava. On je grčevito stremio ka znanju i statusu, ka nagradama i vencu, trčao je unaokolo, radio i plaćao cenu za taj venac, a da pritom uopšte nije stremio ka istini. Štaviše, tokom obavljanja svog posla, on nikada nije svedočio o rečima Gospoda Isusa, niti je svedočio o tome da je Gospod Isus zapravo Hristos, da je Bog ili ovaploćeni Bog, da Gospod Isus predstavlja Boga i da sve reči koje On izgovara jesu reči koje je izgovorio Bog. Pavle nije mogao to da shvati. Kojim je, dakle, putem krenuo Pavle? Tvrdoglavo je stremio ka znanju i teologiji, prkosio je istini i odbijao da je prihvati, a svoje talente i umeće u poslu koristio je da bi upravljao, održavao i ustalio svoj status. Kakav mu je bio konačan ishod? Ti možda ne možeš spolja da vidiš kakvu je kaznu pred smrt dobio, ni da li je imao neku nenormalnu manifestaciju, ali njegov se konačni ishod razlikovao od Petrovog. Od čega je zavisila ta „razlika”? S jedne strane, ona zavisi od čovekove priroda-suštine, a s druge, od puta kojim on ide. Što se tiče Pavlovog stava i gledišta u vezi sa Gospodom Isusom, po čemu se njegov otpor razlikuje od otpora normalnih ljudi? Pored toga, koja je razlika između Pavlovog poricanja i odbacivanja Gospoda i Petrovog poricanja Božjeg imena i trostrukog nepriznavanja Gospoda uzrokovanog slabošću i strahom? Pavle je za obavljanje svog posla koristio znanje, učenost i svoje talente. On uopšte nije primenjivao istinu, niti je sledio Božji put. Možeš li, dakle, njegovu slabost da uočiš u periodu tokom kojeg je trčao unaokolo i radio ili u njegovim pismima? Ne možeš, zar ne? On je stalno iznova podučavao ljude šta treba da rade i podsticao ih da streme ka sticanju nagrada, venca i dobrog odredišta. Nije imao iskustvo, shvatanje, ni uvažavanje prema praktikovanju istine. Petar je, međutim, bio veoma uzdržan u svojim postupcima. On nije imao te duboke teorije, niti je pisao isuviše čuvena pisma. Posedovao je ponešto od stvarnog razumevanja i praktikovanja istine. Mada je u svom životu iskusio slabost i iskvarenost, odnos koji je, nakon mnogih kušnji, uspostavio s Bogom bio je odnos između čoveka i Boga, po čemu se on potpuno razlikuje od Pavla. Mada je i Pavle radio, ništa od onoga što je uradio nije imalo nikakve veze s Bogom. Pavle nije svedočio o Božjim rečima, Njegovom delu, Njegovoj ljubavi, niti o Njegovom spasavanju čovečanstva, a još manje je svedočio o Božjim namerama prema ljudima ili o Njegovim zahtevima. Čak je ljudima često govorio da je Gospod Isus zapravo Sin Božji, što je na kraju dovelo do toga da ljudi Boga posmatraju kao Trojstvo. Sam izraz „Trojstvo” potiče od Pavla. Ako ne postoje „Otac i Sin”, može li onda biti nekog „Trojstva”? Ne može. Ljudske uobrazilje su, naprosto, previše „bogate”. Ako ne razumeš Božje ovaploćenje, nemoj slepo da donosiš sudove, niti da slepo izričeš presude. Samo slušaj reči Gospoda Isusa i ophodi se prema Njemu kao prema Bogu, prema Bogu koji se pojavljuje u telu i postaje ljudsko biće. Mnogo je objektivnije ophoditi se prema ovome na taj način.

Kad je po prvi put izrečeno svedočanstvo da se Bog, u ovoj etapi Svog dela, ovaplotio u telu žene, mnogi nisu mogli to da prihvate i ostali su zatečeni. Osećali su da „sve reči koje se izgovaraju jesu istina, delo koje se obavlja jeste delo suda rečima – sve to liči na Božje delo i mogu da priznam da je ova osoba ovaploćeni Bog – samo što nije baš lako prihvatiti njen pol”. Ali, budući da sve te reči jesu istina, oni Ga i ipak nevoljno prihvataju i u svojim srcima misle: „Isprva ću Ga slediti, da bih video da li On zaista jeste Bog” – mnogi ljudi su na ovaj način postali sledbenici. Stvarajući čovečanstvo, Bog je ljude podelio na dva pola, muški i ženski, a Božje ovaploćenje nije izuzetak, tako da može da bude ili muškarac ili žena. Jednoga dana, neko Me je iznenada upitao: „Kako se može razumeti to što se ovoga puta ovaplotio u telu žene?” Odgovorio sam: „Pa, kako ti gledaš na to? Bog ne postupa u skladu s ljudskim predstavama: ako si siguran da je to učinio Bog, ne treba da istražuješ šta Bog radi, a ako ne razumeš, onda treba da sačekaš. Ako tražiš ali i dalje ne dobijaš rezultate, onda naprosto vidi da li možeš da se pokoriš. Ako možeš da se pokoriš, znači da si razuman, ali ako si zaglavio na ovom pitanju i stoga poričeš sve što je Bog uradio, onda si nerazuman i nisi istinski vernik u Boga. Bog uradi deset stvari za koje smatraš da su ispravne i u skladu s tvojim predstavama, ali čim se jedna jedina stvar ne poklopi s tvojim predstavama, ti poništavaš svih deset prethodnih – kakav je ovo bednik? Zar to nije đavo?” Kad je ta osoba saslušala ovu Moju besedu, rekla je: „Dobro, onda bi sada trebalo to da prihvatim.” Nakon što sam završio sa besedom, ona je to odmah shvatila i prihvatila – zar nije prilično dobrog kova? Recimo da jeste. Zatim je rekla: „Bog je stvorio muškarca i ženu, a kad se po prvi put ovaplotio bio je muškarac, sin božji. Ovoga puta, ovaplotio se u telu žene – zar to onda nije kćer božja? Reci mi da li sam pravilno razumeo. Kad ljudi reše da rađaju decu, hteli bi da imaju i sina i ćerku – da li i bog takođe želi da ima oboje?” Kako je trebalo da odgovorim toj osobi i da joj tu stvar razjasnim? Zar to pitanje ne bi trebalo shvatiti ozbiljno? Zar ne bi trebalo da je ispravim? Da li je to što je ta osoba rekla problematično? Ima tu jedan problem. Rekla je: „Bog ima sina, gospoda Isusa, a ovoga puta ovaploćenje je ženskog pola, tako da se u ovom slučaju radi o ćerki. Dakle, bog ima sina i ćerku, ima oboje, tako da nema potrebe za svetim duhom. Tu je sveti otac, sveti sin i sveta kćer, što čini Trojstvo – kako je to prikladno i dostojanstveno! Bez ćerke, ono ne bi bilo potpuno”. Kako se osećaš kad ovo čuješ? Ne znaš da li da se smeješ ili da plačeš. Reci Mi, zar ovo nije vic? (Da, jeste.) Prema načinu na koji shvataju ovaploćenje, ima li ikakve razlike između te osobe i Pavla? (Ne.) Nema baš nikakve razlike. Ako se ljudi stalno oslanjaju na svoju pamet, uobrazilje i predstave da bi izvlačili zaključke o pitanjima u vezi s razumevanjem Boga, a naročito kad pristupaju pitanju Božjeg identiteta i suštine, i ako ih primenjuju zajedno sa određenim gledištima, to će biti problematično, jer će na taj način praviti greške i nailaziti na poteškoće. Koji je, dakle, najprikladniji način da se čovek pozabavi ovim pitanjem? Neka pitanja su dublja i apstraktnija, ljudi ih ne mogu lako razumeti, te stoga nije lako prozreti suštinu i osnovni uzrok ovog problema; ako se te stvari ne odnose na istinu ili ako ne utiču na tvoje stremljenje ka istini, šta onda da radiš? Najpre treba da ih otpustiš. Kakva je korist od njihovog istraživanja? Nije na tebi da te stvari istražuješ. Sve što treba da uradiš jeste da se fokusiraš na život-ulazak i da svoju dužnost dobro obavljaš. Jednoga dana ćeš sasvim prirodno razumeti te stvari. Neki ljudi kažu da ne mogu da ih otpuste i da žele da ih istraže, što je problematično. Ne smeš da ih istražuješ. Stvarima koje se tiču Božjeg identiteta, Božje suštine i Božjeg statusa ljudi ne smeju prilaziti sa istraživačkim stavom. Ako nastaviš da ih istražuješ, to će imati ozbiljne posledice. U težim slučajevima, to će biti bogohuljenje. Kako bi ljudi trebalo da se bave pitanjima u vezi sa Božjim identitetom i suštinom? Budite jednostavni jer, čak i ako vam ovo pitanje nije baš najjasnije, jedno je sigurno: On može da predstavlja Boga, On je Božja pojava, ono što On izražava je istina, ono što ljudi treba da prihvate jeste istina i dovoljno je zadobiti istinu.

Ako posmatramo priroda-suštinu antihrista, šta je to što oni najviše obožavaju? Uzvišene, prazne i apstraktne, takozvane teološke teorije. Po njima, te teorije su izuzetno vredne. Oni te stvari toliko vrednuju i vole, da smišljaju svakojake načine ne bi li ih se nekako domogli, te se tako izdigli iznad gomile. U svojim srcima prave zabeleške o tim stvarima i gledaju na njih kao na kapital, kao na odskočnu dasku preko koje će ostvariti vlastite životne ciljeve, ne znajući pritom da te stvari, u osnovi, nisu istina. Ali oni naprosto vole da se naoružaju tim teološkim teorijama, koje se onda ukorenjuju u njima, a oni ih uzimaju kao istinu. Uz pomoć tih teoloških znanja oni proučavaju Božje reči i istine koje Bog izražava. Kad vide da Božje reči i istine koje Bog izražava nisu u skladu s teološkim teorijama koje zagovaraju, ne mogu a da ne sude o Božjim rečima i da ih ne osuđuju. Ne osećaju nikakav strah u srcu, jer veruju da imaju biblijsku osnovu za takvo postupanje. Neki od njih čak osuđuju Božje reči i kažu: „Božje reči su previše dosadne. Neke reči su nelogične, neke gramatički neispravne, a čak i nešto od vokabulara koji koristi ne funkcioniše baš najbolje”. Oni naprosto žive u svojim glavama i svojim mislima, koriste znanje i učenost koje su stekli da bi analizirali i proučavali Božje reči. Mnogi od njih koriste vlastiti sud i uobrazilje da bi u Božjim rečima pronašli kako Bog definiše određene ljude i kakvo im odredište dodeljuje, pa zatim to analiziraju i osuđuju u skladu s onim što kaže Biblija, te na taj način počinju da osporavaju Božje reči. Dok analiziraju i osuđuju Božje reči, dešava se nešto strašno. Znate li o čemu se radi? Kad ljudi analiziraju i proučavaju Boga i kad se u njima javi osuđivački mentalni sklop, Sveti Duh s gnušanjem odbacuje takve ljude i prestaje da deluje u njima. Zar to nije strašno? A vi dobro znate šta najavljuje prestanak delovanja Svetog Duha. Kad Sveti Duh prestane da deluje, On se drži podalje od tih ljudi, što je isto kao da ih je napustio. Drugim rečima, Bog ih neće spasti. Možemo da analiziramo šta je tome razlog. Odakle potiču sve te teološke teorije kojima su oni pola svog života podizali oko sebe utvrđenja? Koga one predstavljaju? Oni u vezi s tim nisu načisto u srcu. U stvarnosti, te stvari uopšte ne potiču od Boga, niti su čisto ljudska shvatanja. To su pogrešna tumačenja ljudi i može se reći da ona, kao takva, potiču od Sotone i da u potpunosti predstavljaju Sotonu. Šta još obuhvata to teološko znanje? Osim pogrešnih tumačenja Biblije, ono obuhvata još i ljudsku logiku i rezonovanje, ljudske predstave i uobrazilje, kao i ljudska iskustva, etiku, moral i filozofske ideje. Kad oni uz pomoć tih stvari ocenjuju šta Bog govori i kad ocenjuju Njegovo delo, oni u svom ophođenju prema Bogu očigledno staju na Sotoninu stranu. Zbog toga Bog skriva od njih Svoje lice, a Sveti Duh ih napušta. Jeste li ikada doživeli tako nešto? U prošlosti, neki ljudi su svoja iskustva u vezi s tim opisivali sledećim rečima: „Kad sam tek počeo da verujem u Boga, žarko sam želeo da Ga proučavam; proučavao sam šta On govori, koje reči koristi, kako se ophodi prema ljudima, prema kome je dobar i kakve osobe voli, a kakve mrzi. Kao rezultat svog tog proučavanja, srce mi se pomračilo, nisam više osećao Boga u svojim molitvama, stanja slobode i olakšanja nestala su iz mog srca, a ja više nisam osećao ni radost ni spokoj. Bilo je kao da mi težak kamen pritiska srce”. Jeste li ikada imali takvo iskustvo? (Jesmo.) Oni koji neprestano proučavaju Boga ne dobijaju nikakvo prosvećenje ni prosvetljenje od Svetog Duha. Čak ni čitanje Božjih reči ne unosi nikakvu svetlost. Antihristi su vešti u proučavanju Boga, ali oni uopšte ne prihvataju istinu. Unutar crkve, ne uspostavljaju normalne međuljudske odnose, već uvek stavljaju sebe iznad ostalih i drže im pridike. Često se hvale svojim znanjem, a na običnu braću i sestre gledaju s visine. Ako antihrist stupi u komunikaciju s tobom, pa ustanovi da nisi naročito obrazovan, neće više mariti za tebe. Čak i ako ispunjavaš kriterijume da postaneš crkveni starešina ili vođa tima, neće te angažovati. Kakve ljude antihristi koriste? Oni traže ljude s društvenim statusom, moći, znanjem i talentima, ljude koji su elokventni – oči su im uprte u takve ljude i oni nastoje da ih upotrebe. Ako samo od njih zavisi koje će ljude odabrati i upotrebiti, oni biraju pojedince koji se jasno izražavaju, visoko su obrazovani, učeni i imaju status u društvu. Čak i ako takvi ljudi ne streme ka istini i nesposobni su za bilo kakav posao, njima se ipak dopadaju. Na šta to ukazuje? Ukazuje na to da svi pripadaju istoj kategoriji ljudi. Na kraju krajeva, svaka ptica svome jatu leti. Neki antihristi razumeju određene reči i doktrine, pa onda na sve moguće načine nastoje da uvežbaju veštinu propovedanja. Do koje mere to uvežbavaju? Do te mere da mogu artikulisano i naširoko da govore, da mogu bez ikakvih beleški da stanu za propovedaonicu i da satima pričaju bez ijedne pauze. Oni to smatraju radom, to su njihovi najslavniji momenti i to je vreme kad mogu da prikažu sebe u najboljem svetlu. Kad se jednom dočepaju takve prilike, više je nikad ne ispuštaju iz ruku. Međutim, kada je reč o temama o kojima Bog često besedi, a u vezi sa stvarima koje se tiču normalne ljudskosti, ljudske savesti i razuma, kao i sa stvarima koje su najuže povezane sa ljudskošću u stvarnom životu normalnih ljudi – mada ljudi to mogu smatrati sitnim i nevažnim detaljima, one su usko povezane sa ulaskom u istina-stvarnost. Kako antihristi gledaju na te stvari? Oni ih iz dna duše preziru, ne uzimaju te reči zaozbiljno i u svojim srcima osuđuju te stvari, smatrajući ih besmislenim. Ma kako da im besediš o istina-stvarnosti i o tome kako biti poštena, odana, racionalna i savesna osoba, ma koliko da o svemu tome u zajedništvu razgovaraš s njima, njihovo gledište ostaje nepromenjeno. Oni žele da postanu neko ko je elokventan, neko ko je naizgled prepun talenata i ko ima naročite sposobnosti, pa čak i neko ko poseduje natprirodne moći, poput glosolalije, sposobnosti izuzetno brzog čitanja, fotografskog pamćenja, i tome slično. Kad bi i oni posedovali takve sposobnosti, srca bi im bila ispunjena radošću. Duboko u srcu, oni cene te stvari i streme ka njima. Primera radi, dešava Mi se da nešto što sam maločas rekao, već u sledećem trenutku zaboravim. Kad ostale ljude pitam šta sam rekao, ni oni se ne sećaju. Kao što vidiš, svi imamo veoma slične sposobnosti pamćenja, zar ne? (Tako je.) Ali, kad antihristi to vide, reći će: „Ni pamćenje ti nije baš sjajno! A pogledaj samo tu i tu duhovnu osobu; ona može neverovatno brzo da čita i ima fotografsko pamćenje. Ti si hristos – koliko redova možeš da pročitaš jednim pogledom?” Na šta Ja odgovaram: „Nemam tu natprirodnu sposobnost. Ponekad se ne sećam ni rečenice koju sam trenutak ranije pročitao, pa moram ponovo da je pročitam”. A oni kažu: „Zar ne bi trebalo da je bog svemoguć?” Eto kako oni počinju da stvaraju predstave. Duboko u svojim srcima, kako oni gledaju na ovaploćenog Boga? „Ovaploćeni bog je samo jedna krajnje obična i potpuno normalna osoba. Pamćenje joj nije dobro, a ni telesna građa joj nije baš sjajna; ta osoba ni po čemu ne liči na boga”. Stoga oni, kad čuju da neko propoveda o ljubavi prema Bogu, misle: „Ako bi ta i ta duhovna osoba ili ta i ta poznata ličnost bile bog, ja bih to mogao da prihvatim i da je zavolim. Ali, ako je ovaj aktuelni hristos bog, ne mogu da ga volim, zato što uopšte ne liči na boga”. U njihovim srcima, da bi neko bio bog, on mora da liči na boga; mora da govori, da deluje i da izgleda kao bog, kako ljudi ne bi imali nikakve predstave kad ga vide – tako oni razmišljaju. Zašto? Oni misle: „Kao prvo, ti ne poseduješ natprirodne sposobnosti. Drugo, nemaš nikakve posebne talente. Treće, nisi nadaren kao oni svetovni ljudi koji imaju sjajna dostignuća. Ni po čemu nisi izuzetan, pa zašto bih ja onda slušao to što govoriš? Zašto bih te poštovao? Zašto bih ti se pokoravao? Ne mogu da se pokorim”. O kakvom se problemu ovde radi? O kakvoj je naravi reč? Čak i ako ne razumeju istinu, ipak bi trebalo da imaju savest i razum normalne osobe. Ljudi imaju predstave i Bog ih ne osuđuje zbog toga, ali kad ljudi u sebi gaje predstave a zatim se svojevoljno opiru i osuđuju Boga, oni time mogu lako da uvrede Božju narav. To što antihristi mogu slobodno da osuđuju Boga i da Mu se opiru, posledica je njihove rđave prirode. Stekavši znanje, oni stvaraju bogatije, obimnije i sveobuhvatnije uobrazilje o Bogu i Njegovoj uzvišenosti, suštini, autoritetu i svemoći. Nakon toga, te svoje uobrazilje pokušavaju da upare s Bogom kojeg mogu da vide i s kojim mogu da komuniciraju. Mogu li da ih upare? Oni nikada neće moći da ih upare. Što više proučavaju Boga, to Ga se više odriču u svojim srcima i čak Ga osuđuju i opiru Mu se; to je neminovno.

Na osnovu onoga što ste saznali iz Biblije i iz svih aktuelnih Božjih izjava, da li Bog zagovara nadarenost, učenost i znanje? (Ne.) Naprotiv, Bog detaljno analizira ljudsko znanje i učenost. Kako Bog definiše nadarenost? Kako definiše natprirodne sposobnosti i naročite talente? Treba da shvatite da nadarenost, natprirodne sposobnosti i naročiti talenti uopšte ne predstavljaju život. Šta znači to da ne predstavljaju život? Znači da te stvari nisu rezultat ljudskog zadobijanja istine. Odakle te stvari zapravo potiču? Da li one potiču od Boga? Ne, Bog ljude ne daruje znanjem ni učenošću, a pogotovo ih ne čini nadarenijim samo zato da bi mogli da streme ka istini. Bog ne postupa na taj način. Kad sam to ovako izrazio, vi to sada razumete, zar ne? Gde se, dakle, manifestuje rđavost antihrista? Kako oni gledaju na nadarenost, učenost i znanje? Oni te stvari cene, slede ih i čak žude za njima, a naročito za talentima i natprirodnim sposobnostima. Kad nekom antihristu kažeš: „Ako imaš natprirodne moći, privući ćeš zle duhove”, on će reći: „Ne plašim se!” Ti ćeš na to odgovoriti: „Onda za tebe nema nade da ćeš u budućnosti biti spasen, nego će te baciti u osamnaesti krug pakla, u jezero ognja i sumpora”, a on će i dalje tvrditi: „Ne plašim se!” Ako bi ga terao da priča na deset različitih jezika i da se pred drugima šepuri kako bi se ugledali na njega, on bi to rado prihvatio. Bog govori tako običnim jezikom i radi tako praktične stvari u okviru normalne ljudskosti, ali oni ne prihvataju metod, formu, ni sadržaj tog rada – oni ga preziru. Kako ljudi treba da razluče te stvari? Primera radi, neki ljudi znaju razne jezike. Možeš li da prihvatiš tu činjenicu? Smatraš li da je to normalno ili neobično? (Neobično.) Dakle, unutar razumnog opsega normalne ljudskosti, to je neprihvatljivo. Ima ljudi koji pamte baš sve, poput boja, oblika, lica i imena, i koji, posle samo jednog čitanja, mogu da upamte na stotine stranica neke knjige i da ti zatim njen sadržaj prepričaju od korica do korica – zar ti se, nakon interakcije s takvom osobom, neće činiti da si se susreo s nečim nenormalnim? (Hoće.) Antihristi, međutim, vole takve stvari. Kaži Mi, kad stupaš u kontakt s pripadnicima religijske zajednice, sa takozvanim jevanđelistima, propovednicima i sveštenicima, koje jednim imenom nazivamo farisejima, da li ti se čini da su ti ljudi ono za čim tvoje srce žudi, ili ti srce ipak žudi za praktičnim Bogom? (Dodir sa Bogom je ono za čim naša srca žude.) Normalan i praktičan Bog je bliži tvojim unutrašnjim potrebama, zar ne? Ispričajte nam, dakle, kako se osećate dok komunicirate s tim farisejima, šta su prednosti i nedostaci te komunikacije i da li od nje imate ikakve koristi. (Dok komuniciram sa farisejima, sve što pričaju deluje mi nekako izveštačeno i strano. Stvari o kojima oni govore previše su šuplje i lažne; ako ih predugo slušam, počinjem da osećam mučninu i ne želim više da komuniciram s njima.) Da li su stanovišta koja fariseji izražavaju ispravna ili apsurdna? (Apsurdna.) Njihova stanovišta su po prirodi apsurdna. Takođe, jesu li stvari o kojima govore uglavnom praktične ili šuplje? (Šuplje.) Da li većina ljudi prezrivo ili sa uživanjem sluša te apsurdne i šuplje stvari, kao i sve one uobrazilje i predstave o kojima oni govore? (Većina ljudi te stvari sluša sa prezrenjem.) Većina ljudi ih ne voli i ne želi da ih sluša. Nakon što saslušaš njihove reči i stanovišta i sagledaš njihovu narav i njihovo lažno i licemerno ponašanje, šta u svom srcu osećaš? Jesi li spreman da ih i dalje slušaš? Jesi li spreman da im se približiš, da ostvariš dublju komunikaciju s njima i da ih bolje razumeš? (Ne.) Ti više nemaš volje da komuniciraš s njima. Ključni problem je što su im reči previše šuplje, prepune teorija i slogana; čak i kad ih danima slušaš, ti i dalje pojma nemaš o čemu zapravo govore. Osim toga, narav im je lažna i pretenciozna; pretvaraju se da su skrušeni, strpljivi i puni ljubavi, da imaju držanje iskusnog vernika, nekoga ko je naročito „pobožan”. Kad naposletku sagledaš njihovo pravo lice, osećaš se zgađeno. Niste imali mnogo prilike za dublju interakciju sa Mnom; kako vam se čine Moje propovedi? Da li se one razlikuju od onoga o čemu pričaju fariseji? (Da.) U čemu je razlika? (Božje propovedi su praktične.) U tome je osnovna poenta. Nadalje, to o čemu Ja govorim odnosi se na vaše praktične postupke, na vaša iskustva i na razne aspekte onoga sa čime se susrećete pri obavljanju svojih dužnosti u stvarnom životu. To nije ni nepraktično ni nejasno. Takođe, da li su istine o kojima diskutujem i stanovišta koja zauzimam praktični ili šuplji? (Praktični.) Zašto kažete da su praktični? Zato što se ne udaljavaju od stvarnog života i što se tu ne radi o prosipanju šupljih teorija nevezanih za stvaran život. Sve je to povezano s ljudskim razaznavanjem, razumevanjem i praksom u realnom životu, kao i sa stanjima koja se u njima javljaju pri susretu sa raznim problemima u toku obavljanja dužnosti. Ukratko, time su obuhvaćene teme vezane za način na koji ljudi praktikuju svoju veru u Boga, za njihove živote s verom u Boga i za razna njihova stanja tokom obavljanja dužnosti. Mi ne posežemo za Biblijom da bismo davali šuplja tumačenja Postanja ili proroka Isaije, niti pričamo prazne priče o Otkrivenju. Ja najviše mrzim da čitam Otkrivenje i ne želim o njemu da govorim. Kakva je korist pričati o tome? Ako bih ti pričao o pošastima koje su se dešavale, kakve bi to veze imalo s tobom? To je Božje delo. Čak i ako je Božje delo ispunjeno, kakvog bi to uticaja imalo na tebe? Zar i dalje ne bi ostao takav kakav si? Ako bih ti pričao o pošastima koje su se dešavale, da li bi tada mogao da odbaciš svoju iskvarenu narav? Zar bi moglo da se desi takvo čudo? Ne bi moglo. Prema tome, ljudi koji budu sledili do kraja biće razdvojeni po vrstama. Oni koji mogu da prihvate istinu, koji uživaju u čitanju Božjih reči i koji mogu da primenjuju istinu, stajaće postojano. Oni koji nisu voljni da čitaju Božje reči ni da slušaju propovedi, koji uporno odbijaju da prihvate istinu i nisu spremni da obavljaju svoje dužnosti, na kraju će biti razotkriveni i eliminisani. Mada i oni prisustvuju skupovima i slušaju propovedi, oni istinu nikada ne primenjuju, ostaju nepromenjeni i osećaju odbojnost prema slušanju propovedi – oni nisu voljni da ih slušaju. Stoga, čak i ako obavljaju svoje dužnosti, oni to čine površno i nikada se ne menjaju. Ti ljudi su, naprosto, bezvernici. Ako bi se ljudi koji iskreno veruju u Boga često družili i živeli zajedno sa bezvernicima, kako bi se osećali? Ne samo što iz toga ne bi mogli da izvuku nikakvu korist ni pouku, već bi u svojim srcima ujedno osećali sve veću odbojnost prema njima. Zamisli da si došao u dodir sa farisejima i da si čuo šta pričaju, pa ti se učinilo da govore jasno i logično, da razna pravila i propise objašnjavaju na razumljiv način i da njihove reči u sebi naizgled sadrže duboke teorije; međutim, nakon pažljivije analize, uviđaš da ništa od toga nije istina-stvarnost i da su sve to šuplje teorije. Oni, na primer, raspravljaju o teoriji Trojstva, teologiji, teorijama o Bogu, o tome kako Bog izgleda na nebu s anđelima, o situaciji u vezi s Božjim ovaploćenjem i o Gospodu Isusu. Kako bi se osećao kad odslušaš svu tu njihovu priču? Rezultat bi bio sličan slušanju mitoloških priča. Zašto onda antihristi uživaju da slušaju i da raspravljaju o tim stvarima i zbog čega rado stupaju u kontakt s takvim pojedincima? Zar to nije njihova rđavost? (Jeste.) Šta se može uočiti iz te njihove rđavosti? Duboko u duši, oni imaju određenu potrebu, što ih dovodi do toga da obožavaju znanje i učenost i da obožavaju sve to što fariseji imaju. O kojoj se, dakle, potrebi radi? (O potrebi da drugi imaju visoko mišljenje o njima.) Ne samo što im je potrebno da drugi steknu visoko mišljenje o njima, već u dubini duše stalno žele da postanu nadljudi, da budu superiorni pojedinci ili učene slavne ličnosti – oni, jednostavno, ne žele da budu obični ljudi. Na šta ukazuje ta njihova želja da budu nadljudi? Figurativno rečeno, to znači da su izgubili kontakt sa stvarnošću. Primera radi, većina ljudi bi, u krajnjem slučaju, mogla da poželi nešto poput: „Kad bih samo mogao da u avionu letim visoko po nebu”. Oni mogu imati takvu želju, zar ne? A kakvu želju imaju antihristi? „Želim da, jednoga dana, raširim svoja krila i odletim daleko odavde!” Antihristi imaju takve aspiracije – imaš li ih i ti? (Ne.) A zašto nemaš? Zato što to nije realno. Čak i kad bi ti neko nakačio par velikih krila, da li bi mogao da poletiš? Ti ne pripadaš toj vrsti stvorenja, zar ne? (Tako je.) Ljudi poput antihrista uvek se oslanjaju na vlastite zamisli i stalno teže ka ispunjenju vlastitih želja. Mogu li oni da budu spaseni? (Ne mogu.) To nije tip ljudi koje Bog spasava. Bog spasava ljude koji vole istinu, koji su fokusirani na stvarnost i koji ka istini streme na utemeljeni način. Oni koji stalno žele da budu nadljudi ili superiorni pojedinci mentalno su oboleli, to nisu normalni ljudi i Bog ih neće spasti.

Kad stupaju u kontakt s ovaploćenim Bogom, antihristi obično postavljaju neka čudna pitanja. To što oni uopšte mogu da postave takva pitanja ukazuje na njihove duboko usađene potrebe i na ono što u svojim srcima obožavaju. Na samom početku, nakon što posvedoče Božjem ovaploćenju, neki ljudi se stalno raspituju: „Da li bog kod kuće čita Bibliju? Nije da se raspitujem zbog sebe, ja zapravo nisam znatiželjan u vezi s tim; samo pitam u ime ostale braće i sestara. Mnogi od njih se takođe to pitaju. Oni u svojim srcima promišljaju da, ako bog zaista često čita Bibliju, onda je sasvim normalno to što može da priča o Bibliji i da izražava istinu. Međutim, ako bog ne čita Bibliju a ipak može da je objasni, to bi onda bilo pravo čudo i značilo bi da on zaista jeste bog!” Naravno, oni to nisu baš tako formulisali, nego su postavili direktno pitanje: „Da li bog čita Bibliju kod kuće?” Šta vi mislite? Da li bi trebalo da je čitam ili ne? Da li je vi čitate? Ako nikada niste poverovali u Isusa, bilo bi sasvim normalno da je ne čitate. Da li je čitaju ljudi koji su poverovali? (Da, čitaju je.) Oni koji su poverovali sigurno je čitaju. Ja sam započeo s verom u Isusa, pa kako bih onda mogao da ne čitam Bibliju? A šta ako je nisam pročitao? (I to je takođe normalno.) Normalno je da čitate Bibliju, a naravno da je takođe normalno i ako je ne čitate. Šta se određuje njenim čitanjem ili nečitanjem? Da nisam u ovoj poziciji, da li bi iko mario za to da li sam pročitao Bibliju ili nisam? (Ne bi.) Niko se ne bi raspitivao o tome šta sam pročitao. Budući da se nalazim na posebnom položaju, neki ljudi to proučavaju. Užasno su znatiželjni u vezi s tim i stalno pitaju: „Da li je u mladosti čitao Bibliju?” Šta bi tačno hteli da saznaju? Postoje dva moguća objašnjenja, zavisno od toga da li sam je pročitao ili nisam. Ako jesam, oni misle da to što sam u stanju da objašnjavam Bibliju nije neka velika stvar. Međutim, ako Bibliju nisam pročitao, a ipak mogu da je objasnim, tu onda ima nečeg božanskog. To je rezultat koji oni priželjkuju. Žele da tu stvar do kraja razjasne, pa misle: „Ako nisi pročitao Bibliju, a ipak si u stanju da tako mlad raspravljaš o njoj, to je nešto što vredi istražiti. Ovo je bog!” Takvo je njihovo stanovište i oni na taj način proučavaju Boga. Prisetimo se sada onih fariseja koji su bili dobro upućeni u Sveto Pismo. Jesu li oni zaista razumeli reči Svetog Pisma? Jesu li u Svetom Pismu otkrili istinu? (Nisu.) E sad, da li je iko od onih koji su Me pitali da li sam pročitao Bibliju razmišljao o tome? Da su razmišljali, ne bi stalno razmatrali tu stvar, ne bi radili nešto tako glupo. Ljudi koji ne shvataju istinu i koji nemaju sposobnost duhovnog razumevanja, ljudi koji ne mogu da dokuče Božju suštinu i identitet, pribegavaju takvom metodu ne bi li to pitanje na kraju razrešili. A može li se tim metodom razrešiti ovo pitanje? Ne, ne može. Njime se može razrešiti jedino problem sitne znatiželje. U stvari, Ja takođe čitam Bibliju. Ima li među vernicima ikoga ko ne čita Bibliju? Ja zapravo u njoj čitam samo osnovne stvari. U najmanju ruku, čitam Četvorojevanđelje Novog Zaveta, prelistavam Otkrivenje i Postanje, a ponekad bacim pogled i na Isaiju. Šta mislite koji deo Mi je omiljen? (Knjiga o Jovu.) Tačno. Priča o Jovu je potpuna i specifična, reči su lako razumljive i, uz to, ta priča je dragocena jer i danas može ljudima da bude od pomoći i da ih nečemu poduči. Činjenice su sada pokazale da je priča o Jovu zaista imala snažan uticaj na kasnije generacije. Ti ljudi su dokučili mnoge istine kroz Jova – iz njegovog stava prema Bogu, kao i iz Božjeg stava prema njemu i načina na koji ga je On definisao, shvatili su Božje namere i spoznali kojim putem treba da krenu nakon što poveruju u Boga. Knjigu o Jovu koristim kao kontekst kad besedim o određenim načinima na koje se ljudi plaše Boga i klone zla, kao i određenim načinima pokoravanja pred Bogom – ta priča je zaista dragocena. To je nešto što bi svako trebalo da čita u slobodno vreme. Neki ljudi, kad vide Boga kako se ovaploćuje i kad se svojim očima uvere u Božju praktičnost i normalnost, možda nisu u stanju da do kraja razluče da li je On zaista Bog i šta će se dešavati u budućnosti. Međutim, nakon što shvate neke istine, oni takva pitanja otpuštaju. Prestaju da brinu o tim stvarima i da ih istražuju i fokusiraju se na dobro obavljanje svojih dužnosti, na pravilno hodanje putem kojim treba da idu i na dobro obavljanje posla koji treba da obave. Neki ljudi, međutim, nikada neće otpustiti ta pitanja; oni ih i dalje uporno proučavaju. Šta mislite, da li bi trebalo da se pobrinem oko toga? Treba li da uopšte posvećujem pažnju tome? Nema potrebe da obraćam pažnju na to. Oni koji prihvataju istinu sasvim prirodno prestaju to da istražuju, dok oni koji ne prihvataju istinu nastavljaju sa istraživanjem. Na šta to istraživanje ukazuje? To istraživanje je jedan oblik otpora. U Božjim rečima postoji jedna izreka. Šta je rezultat otpora? (Smrt.) Otpor vodi u smrt.

Pojedini antihristi, uprkos tome što su prihvatili ovu etapu dela, često su zabrinuti oko toga da li u rečima koje je ovaploćeni Bog izgovorio i u onome što je uradio ima ičeg natprirodnog, ima li elemenata koji ispadaju iz opsega normalne ljudskosti i elemenata koji bi se mogli izvući u cilju dokazivanja Njegovog Božjeg identiteta. Oni često istražuju te stvari, neumorno proučavaju način na koji govorim, kakvi su Mi maniri i kako izgledam dok govorim, kao i načela Mojih postupaka. Šta oni koriste za potrebe tog istraživanja? Oni te stvari mere i proučavaju poredeći ih sa prethodno shvaćenim likom i merilima eminentnih i velikih ljudi. Neki čak pitaju: „Budući da si ti ovaploćeni Bog, tvoj identitet i suština se svakako moraju razlikovati od običnih ljudi. U čemu si ti, dakle, dobar? Koje to posebne kvalitete poseduješ, koji bi bili dovoljni da nas ubede da te poslušno sledimo i da te prihvatimo kao našeg boga?” Ovo pitanje Me je zaista zbunilo. Iskren da budem, ni u čemu nisam dobar. Nemam oči koje mogu da gledaju u svim pravcima, niti uši koje mogu da čuju sa svih strana. Kada je reč o čitanju, nisam u stanju da jednim pogledom skeniram deset redova teksta, a kad nešto pročitam, posle nekog vremena zaboravim šta sam pročitao. Razumem se pomalo u muziku, ali ne umem da čitam note. Ako Mi neko otpeva neku pesmicu nekoliko puta zaredom, mogu da ga pratim, ali, da li se to računa kao nešto u čemu sam dobar? Imam li neke posebne talente, kao, na primer, da li tečno govorim engleski i znam li neki konkretan jezik? Ja ništa od toga ne umem. Pa, u čemu sam onda dobar? Znam ponešto o muzici, lepim umetnostima, plesu, književnosti, filmu i dizajnu. Površno se razumem u te oblasti. Kad sa stručnjacima raspravljam o teorijama, za Mene su to sve španska sela, ali mogu da razumem kad nešto Svojim očima vidim. Primera radi, u oblasti arhitektonskog dizajna, ne razumem ništa što podrazumeva stručne i tehničke podatke. Međutim, kada je reč o nijansama boja i harmoniji stilova, znam ponešto o tome i imam određene uvide. Ipak, teško je reći da li bih mogao to da studiram i da postanem stručan ili talentovan za tu oblast, naprosto zato što to nisam proučavao. U pogledu onoga što je ljudima trenutno dostupno, poput muzike, književnosti, plesa i filma, kao i onoga što spada u okvir stručnog rada naše crkve, dovoljno Mi je da to malo proučim da bih stekao osnovno razumevanje. Neki će možda reći: „Sada znam tvoje poreklo; ti poseduješ samo osnovna shvatanja.” Neću da lažem; Ja zaista posedujem samo osnovna shvatanja. Ipak, ima jedna stvar koju možda ne shvatate, a u kojoj sam Ja možda stručan. Šta bi to moglo da bude? Ja razumem koja je profesija vezana za određenu oblast, kako se određena umetnost izražava i koji su opseg i načela njome obuhvaćeni. Pošto sam to savladao, Ja te korisne stvari sada umem da primenjujem u radu crkve, umem da ih stavim u službu prenošenja jevanđelja i da na taj način povećam efikasnost širenja Božjeg jevanđelja poslednjih dana. Može li se to nazvati stručnošću? (Može.) Što se tiče onoga što čovečanstvu danas najviše nedostaje, ako neko može da iskoristi prave metode i da pomoću njih prenese relevantnu istinu i da ljudima omogući da tu istinu vide i da je prihvate, to je onda nešto najefikasnije. Ako usvojiš metod koji ljudi mogu da prihvate i koji može jasno da prezentuje istinu i da objasni Božje delo, a sve to na način koji normalno ljudsko mišljenje može da prihvati i sposobno je da ga dostigne – od toga će ljudi imati ogromne koristi. Ako koristimo površna znanja koja imamo i ako uz to primenjujemo sve te korisne stvari, onda je posedovanje takve stručnosti sasvim dovoljno. Ističem se u jednoj stvari, jeste li shvatili o čemu se radi? (Bog se ističe u besedništvu o istini.) Da li se besedništvo o istini ubraja u veštine? Zar i to nije neka vrsta stručnosti? U čemu sam dakle, dobar? Ističem se u otkrivanju iskvarene suštine u svakome od vas. Recite Mi, da nisam dobar u tome, kako bih mogao da delujem kad god se u vama javi neki problem, a da pritom ne znam kakvu iskvarenu narav ili priroda-suštinu razotkrivate? To bi bilo nemoguće. Može li se mirne duše reći da je otkrivanje vaše iskvarene suštine ono u čemu sam najbolji? (Može.) To i treba da bude nešto u čemu sam najbolji. Najbolji sam u prepoznavanju iskvarene naravi pojedinaca i njihove priroda-suštine. Ističem se u razaznavanju puta kojim neka osoba korača i njenog stava prema Bogu, na osnovu njene priroda-suštine. A onda, kroz njene manifestacije, ponašanja i suštinu, Ja s tom osobom razgovaram o istini, s akcentom na konkretne poteškoće, i pomažem joj da reši svoje probleme i da iz njih izađe. Ovde se, u stvari, ne radi o veštini; to je Moja služba, to je posao koji spada u okvir Moje odgovornosti. Jeste li vi u tome vešti? (Ne, nismo.) U čemu ste onda vešti? (U pokazivanju iskvarenosti.) Nije tačno da ste vešti u pokazivanju iskvarenosti. Vešti ste u tome da ostanete ravnodušni kad čujete istinu i da je olako shvatite, a vični ste i u površnom postupanju dok obavljate svoju dužnost koju ne shvatate ozbiljno. Zar nije tako? (Jeste.) Ja vam te stvari otvoreno govorim; mogu li antihristi i fariseji s vama da razgovaraju na takav način? (Ne, ne mogu.) Oni nipošto ne govore tako. A zašto ne govore? Misle da je to nešto sramotno, da je to manjak ljudskosti, stvar privatnosti i nečijeg porekla. Oni kažu: „Kako bih mogao da drugima dopustim da saznaju za moje poreklo? Ako bih to učinio, zar time ne bih izgubio svoj obraz, dostojanstvo i status? Kako bih se onda ponašao?” Po njihovom mišljenju, bolje bi im bilo da umru! Dakle, nakon što sam Svoju situaciju tako otvoreno podelio s vama, da li to utiče na vašu veru u Boga? (Ne utiče.) Čak i ako imate neke ideje o tome, Ja se toga ne plašim. Zašto se ne plašim? Normalno je imati ideje; to je privremeno. S vremena na vreme, ljudi mogu doživljavati optičke i zvučne iluzije. Uvek postoji mogućnost pojave privremenog iskrivljenog shvatanja ili trenutnog nerazumevanja. Da li to znači da će ljudi zbog toga spakovati kofere ili postati negativni i slabi? Ali, ako si ti neko ko iskreno stremi ka istini, možeš li da se odrekneš Boga ili da Ga napustiš zbog trenutnih predstava? Ne, ti ne možeš da odeš. Ljudi koji iskreno streme ka istini mogu ispravno da pristupe tim stvarima i da ih dokuče, oni nesvesno mogu te činjenice normalno da prihvate i da ih postepeno pretvore u istinsko znanje o Bogu, u znanje koje je tačno i objektivno – to je pravo razumevanje istine. Jednoga dana, neko može reći: „Ovaploćeni bog je tako jadan; ne zna ništa da radi osim da govori istinu.” Kakav je ovo ton? To je ton antihrista. Slažete li se s njim? (Ne slažem se.) Zašto se ne slažeš? (To što govori nisu činjenice.) To što on govori jesu činjenice. Ovaploćeni Bog, osim što je u stanju da u Svojim govorima izražava istinu, ne zna ništa drugo da radi; On nema nijednu posebnu veštinu. Da li je to jadno? Mislite li da jeste? (Ne.) Pa šta onda mislite? Neki ljudi kažu: „Baš zbog toga što je Bog običan i normalan i što obavlja praktične poslove, mi, kao iskvareni ljudi, imamo priliku da dostignemo spasenje. U suprotnom, svi bismo završili u paklu. Sada stičemo veliku prednost, pa hajde da potajno uživamo u tome!” Imate li taj osećaj? (Da.) Neki ljudi su, međutim, drugačiji. Njima se čini da: „Bog samo priča; u njemu nema ničeg natprirodnog. Šta ja dobijam od toga? Imam svoje predstave i ideje o bogu i sudim o bogu iza njegovih leđa, ali bog mene nije doveo u red. Nisam patio, niti sam bio kažnjen.” Postepeno, oni postaju sve hrabriji i usuđuju se da kažu bilo šta. Neki kažu: „Evo kako treba shvatiti ovaploćenog boga: dok on govori, radi i izražava istinu, sve to zapravo iznutra radi duh božji, a telo je samo ljuska, obična alatka. Prava suština je duh božji; to duh božji govori. Da nema duha božjeg, da li bi telo moglo da izgovara te reči?” Kad ih slušate, te reči zvuče ispravno, ali koje značenje one nose? (Bogohuljenje.) Tačno, te reči su bogohulne – kakva opaka narav! Šta oni pokušavaju da kažu? „Ti si jedna tako neupadljiva osoba. Nemaš plemićku pojavu i ne izgledaš naročito upečatljivo. Nisi rečit ni teorijski potkovan – pre nego što išta kažeš, moraš da razmisliš o tome. Kako baš ti da budeš ovaploćeni bog? Otkud da takav blagoslov i sreća pripadnu baš tebi? Zašto ja nisam ovaploćeni bog?” Naposletku, oni kažu: „Sve to duh božji radi i govori; telo je samo odušak duha, samo puka alatka.” Kad to izgovore, srce im je na mestu. Radi se zapravo o zavisti, iz koje se rađa mržnja. Hteli bi, u stvari, da kažu ovo: „Kako to da si baš ti ovaploćeni bog? Zašto si takav srećković? Kako si stekao tu prednost? Zašto nije pripala meni? Mislim da nisi ništa bolji od mene. Nisi dovoljno rečit, nemaš visoko obrazovanje, nisi ni lep ni visok kao ja. Po čemu si to bolji od mene? Kako baš ti da budeš ovaploćeni bog? Zašto ne ja? Ako si ti ovaploćeni bog, onda su to i mnogi drugi ljudi. Moram i ja da se izborim za to. Svi kažu da si ti bog; ja tu ne mogu ništa da promenim, ali ipak o tebi i dalje ovako sudim. Na taj način se oslobađam mržnje!” Zar ovo nije opako? (Jeste.) Usuđuju se da kažu bilo šta da bi se otimali oko položaja – zar time ne traže smrt? Ako ne želiš da prihvatiš da je On Bog, ko te prisiljava? Da li sam te Ja prisiljavao na to? Nisam te prisiljavao, zar ne? Kao prvo, nisam te molio da to prihvatiš. Drugo, nisam koristio ekstremna sredstva da bih te prisiljavao da to prihvatiš. Treće, Duh Božji nije se umešao i nije ti rekao da moraš to da prihvatiš da ne bi bio kažnjen. Da li je Bog to uradio? Nije. Ti imaš pravo na slobodu izbora; možeš izabrati da to ne prihvatiš. Zašto onda, ako već ne želiš to da prihvatiš, na kraju ipak prihvataš? Zar to ne znači da samo tražiš blagoslove? Takvi ljudi žele blagoslove, ali ne mogu to da prihvate ni da poslušaju, ili još uvek nisu spremni to da učine – i šta onda rade? Izgovaraju tako zlonamerne reči. Jeste li ikada ranije čuli takve reči? Ja sam ih među nekim ljudima čuo više od jedanput ili dvaput. Neki ljudi misle: „Počeli smo da verujemo u boga zajedno s tobom. U to vreme, bio si mlad i često si zapisivao božje reči. Kasnije si počeo da propovedaš. Ti si samo jedna obična osoba; poznato nam je tvoje poreklo”. Kakvo je moje poreklo? Ja sam samo obična osoba; to je istina o Meni. Zar razlog tvoje nevoljnosti nije upravo to što sam običan i normalan i što danas mogu da imam toliko ljudi koji Me slede? Ako nisi voljan, nemoj da veruješ. Ovo je Božje delo; ne mogu da izbegnem Svoju odgovornost, nemam izgovora i nisam učinio ništa štetno ili škodljivo. Zašto Mi onda prilaziš s takvim stavom? Ako nisi voljan, nemoj da veruješ. Veruj u koga god želiš da veruješ; nemoj Mene da slediš. Nisam te prisiljavao na to. Zašto Me slediš? Neki su čak dolazili kod Mene kući da istražuju. Šta su istraživali? Pitali su Me: „Ideš li nekad kući? Kakva je trenutno tvoja ekonomska situacija kod kuće? Šta rade članovi tvoje porodice? Gde oni borave? Kako žive?” Neki su čak pregledali dodatne jorgane i ćebad u Mojoj kući. Ti ljudi uopšte nemaju volje da veruju u Boga! Zašto nemaju volje? Zato što misle: „Bog ne bi trebalo da bude ovakav. Bog ne bi trebalo da bude tako malen, tako normalan i praktičan, tako jednostavan i običan. Previše je običan, čak do te mere da ne možemo da ga prepoznamo kao boga”. Mogu li tvoje oči, lišene duhovnog razumevanja, da prepoznaju Boga? Čak ni kad bi Bog sišao s neba da ti to kaže, ti i dalje ne bi mogao da Ga prepoznaš. Da li si dostojan da vidiš stvarnu ličnost Boga? Čak ni kad bi ti Bog jasno rekao da je On Bog, ti to ne bi prihvatio. Da li bi mogao da Ga prepoznaš? Kakvi su ovo ljudi? Šta je njihova priroda? (Rđavost.) Ti ljudi zaista „proširuju Moje horizonte”.

Otkad sam preuzeo Božje delo, prilikom obavljanja Svog dela sa ovim identitetom i položajem, dolazio sam u dodir s određenim pojedincima. Suočen s ovim raznolikim mnoštvom „talenata”, primetio sam da su dve reči neodvojive od iskvarene ljudske naravi: „zla” i „rđava” – obe te reči obuhvataju tu njihovu narav. Zašto Me oni svakodnevno proučavaju? Zašto nisu voljni da priznaju Moj identitet? Zar to nije zato što sam Ja jedna vrlo obična i normalna osoba? Kad bih imao oblik duhovnog tela, da li bi se usudili? Oni tada ne bi smeli da Me na taj način proučavaju. Kad bih imao određeni društveni status, zajedno s nekim posebnim sposobnostima, sa imidžom i pojavom velikog čoveka i sa pomalo zlom, dominantnom i nemilosrdnom naravi, da li bi ti ljudi smeli da dođu kod Mene kući da Me istražuju i proučavaju? Oni to nipošto ne bi smeli; izbegavali bi Me, sakrivali bi se kad Me vide da dolazim i definitivno ne bi smeli da Me proučavaju, zar ne? Zašto su onda u stanju da Me na ovaj način proučavaju? Zato što u Meni vide laku metu. Šta znači biti laka meta? Znači da sam suviše običan. Šta se podrazumeva pod „običan”? „Ti si samo osoba; kako možeš ti da budeš bog? Potpuno si lišen znanja, učenosti, nadarenosti, talenata i sposobnosti koje bog treba da ima. Po čemu si ti sličan bogu? Nimalo ne ličiš na njega! Zbog toga mi je teško da prihvatim da si ti bog, teško mi je da te sledim, da slušam tvoje reči i da ti se pokorim. Moram detaljno da te istražim: moram da te posmatram, da te držim na oku i da ti ne dozvolim da radiš ništa što je neprikladno.” Šta oni pokušavaju da učine? Kad bih imao položaj u društvu i određeni nivo slave, kad bih, recimo, bio prvoklasni pevač i kad bih jednog dana posvedočio da sam Bog, Hristos, zar ne bi barem neki ljudi poverovali u to? Broj ljudi koji Me proučavaju bio bi relativno manji. Mnoge ljude razotkriva upravo činjenica da sam jednostavan, normalan, praktičan i suviše običan. Šta ta činjenica razotkriva u njima? Razotkriva njihovu rđavost. Koliko daleko ide ta rđavost? Ide dotle da, kad god prođem pored njih, oni Me dugo proučavaju, traže Božji lik na Mojim leđima, proveravaju da li su Moji govori praćeni ikakvim čudima. U svojim srcima često spekulišu: „Odakle dolaze te reči? Jesu li one naučene? To je malo verovatno: čini se da nije imao vremena da ih nauči. Toliko se promenio poslednjih godina; to ne liči na nešto što je moguće naučiti. Odakle onda potiču te reči? To je teško dokučiti; moram da budem obazriv”, pa zatim nastavljaju s proučavanjem. Oni koji Me neprekidno proučavaju izbegavaju direktan dodir, interakciju i razgovor sa Mnom licem u lice; uvek promišljaju iza Mojih leđa, stalno bi da pronalaze greške u Mojim rečima i da steknu neku prednost. U stanju su da danima proučavaju neku rečenicu koja se ne uklapa u njihove predstave, koje, opet, mogu da se razviju iz svake Moje, iole strože primedbe. Odakle potiču sve te stvari? Potiču iz ljudskih umova i znanja. Kojoj vrsti ljudi pripadaju oni koji mogu da proučavaju Boga, koji stalno koriste svoje misli da bi spekulisali o Bogu? Mogu li se svrstati među ljude sa rđavom naravi? Apsolutno! Budući da imaš vremena i energije napretek, bilo bi sjajno ako bi mogao malo da razmisliš o istini! Za koju istinu bi ti trebalo neko vreme da razgovaraš i da razmišljaš o njoj? Ima toliko istina da u ovom životu možda nećeš moći da razmisliš o svakoj od njih. Previše je istina koje bi čovek trebalo da razume. Oni ne osećaju nikakvo breme u vezi s tim, a opet, nikada ne zaboravljaju te eksterne i površne stvari i stalno ih proučavaju. Čim progovorim, oni trepću očima i bulje u Mene, ispituju Moje postupke i izraze, pa u svojim srcima spekulišu: „Da li on, sa ovog aspekta, liči na boga? Njegov govor ne podseća na božji, a ni svojim izgledom se ne uklapa potpuno. Kako da ga dokučim? Kako da vidim šta on u dubini srca misli o meni? Šta li misli o ovome, a šta o onome? Kako li me definiše?” Oni uvek gaje takve misli. Zar to nije rđavo? (Jeste.) Takve je nemoguće spasti – previše su rđavi!

Pravo ljudsko biće voli i stremi ka stvarima koje su u skladu sa ljudskošću, savešću, normalnim ljudskim razmišljanjem i stvarnim životom, ka stvarima koje su normalne i praktične, koje u sebi nemaju ničeg izobličenog ili čudnog, ka stvarima koje nisu ni apstraktne, ni šuplje, ni natprirodne. Što se takvih stvari tiče, normalna osoba će moći da ih neguje, pravilno će postupati prema njima i obično će ih prihvatiti, budući da ih smatra pozitivnim stvarima. Nasuprot tome, kada se suoče s ovim istinama koje su blisko povezane s raznim aspektima stvarnog života, poput ishrane, oblačenja, smeštaja, prevoza, ponašanja i ličnog vladanja, neki pojedinci te istine omalovažavaju, ignorišu i zanemaruju. U čemu je ovde problem? Taj problem ima veze s njihovim sklonostima i njihovom priroda-suštinom. Što je neka stvar pozitivnija i što više predstavlja nešto što Bog voli, što On želi i što radi, što ta stvar više odgovara onome što se Bog, u Svojim namerama, nada da će ljudi ostvariti i prihvatiti, to ovi ljudi tu stvar više dovode u pitanje, proučavaju je, protive joj se i osuđuju je – zar to nije rđavo? To je izuzetno rđavo! Antihristi su veoma popularni među nevernicima. Kad bih se Ja našao među nevernicima, šta mislite koga bi nevernici radije prihvatili – antihriste ili ovaploćenog Boga? (Antihriste.) Zašto? Da li nevernici više vole čestite ili rđave ljude? (Rđave ljude.) Da li više vole one koji se ulaguju i laskaju ili one koji su pošteni? (One koji se ulaguju i laskaju.) Upravo tako, oni su naklonjeni takvim pojedincima. Ako ne umeš da koristiš taktiku upravljanja raznim međuljudskim odnosima unutar neke grupe i ako ne umeš da uz pomoć strategije manipulišeš raznim ljudima ili da ih kontrolišeš, može li ta grupa da ti se prilagodi? Ako si previše čestit i uvek govoriš istinu, ako si u stanju da sagledaš suštinu mnogih problema i da zatim javno izraziš istine koje si sagledao i razumeo, može li to iko da prihvati? Ne, to niko na ovom svetu ne može da prihvati. Nemoj očekivati da ćeš na ovom svetu govoriti istinu – to će ti stvoriti probleme ili te dovesti do katastrofe. Nemoj očekivati da ćeš biti poštena osoba; takvi ovde nemaju budućnost. A šta je sa antihristima? Oni se ističu u laganju, vešto se maskiraju i prikazuju se boljim nego što jesu, štaviše prikazuju se kao veliki, dostojanstveni i čestiti da bi ih ljudi obožavali. U tim stvarima se ističu, a ono u čemu uživaju je slično tome – uživaju u diskusijama o praznom znanju i učenosti, kao i u poređenju talenata i strategija. Primera radi, u nekoj kompaniji ili grupi ljudi, posedovanje najvišeg znanja i učenosti nije primarna stvar, niti je to glavni faktor koji određuje položaj neke osobe u toj kompaniji. Koji je glavni faktor? (Strategije i talenat.) Upravo tako, strategije i talenat su glavni faktor. Bez njih, posedovanje širokog znanja je beskorisno. Recimo, na primer, da si se upravo vratio iz inostranstva i da pojma nemaš o pravilima igre koja važe kod kuće, unutar te grupe ljudi. Ako počneš da primenjuješ pravila, propise i načela ponašanja, koji važe u prekomorskim kompanijama, udarićeš glavom o zid. Zar stvari ne stoje tako? (Stoje.) Stvari stoje upravo tako. Moraš da imaš strategije i moraš da budeš zao i rđav da bi se popeo na viši položaj. Isti je slučaj i s nekim ženama: iako imaju muževe koji ih izdržavaju, one nisu zadovoljne. Da bi se istakle i da bi stekle slavu, dobit i status, one pribegavaju svim neophodnim sredstvima. Ako je neophodno, one se čak služe i laskanjem ili pružaju usluge poslovne pratnje, i sve to bez trunke naknadnog stida, osećanja krivice ili duga prema svojim muževima ili porodici. Da li bi i ti mogla tako? Ako ti ovo zvuči odvratno, znači da ne bi mogla. Kako, dakle, da se uzdigneš na viši položaj među takvim ljudima? Nema šanse. To se postiže jedino prodajom vlastite duše i korišćenjem raznih rđavih metoda. Voliš li da radiš na takav način? (Ne.) Sada kažeš da ne voliš, ali, ako jednog dana budeš priterana uza zid, zavolećeš i ti taj način rada. Ako te ljudi po čitav dan muče i maltretiraju, ako ti zagorčavaju život, pronalaze ti greške i žele da ti daju otkaz, možda ćeš morati da prodaješ svoje telo da bi sačuvala posao. Moraćeš da naučiš sve rđave trikove koje oni koriste, tako da ćeš naposletku postati ista kao oni. U ovom trenutku, ti strogo izjavljuješ: „Ne volim taj skup taktika. Ne želim da budem takva osoba. Nisam rđava. Ne želim da prodajem svoje telo. Ne volim novac; dovoljno mi je da imam za hranu i odeću.” Kakva si ti osoba? Ti si niko i ništa. Onakva si kakvom te je Sotona iskvario. Misliš li da možeš da budeš sama svoj gospodar? Ljudi se menjaju zajedno sa okruženjem i imaju iskvarene naravi, tako da ti naprosto ne možeš da prevaziđeš slavu, dobit, status, novac i svakakva druga iskušenja. Kad bi se našla u takvom okruženju, ti jednostavno ne bi mogla da se kontrolišeš. Etapa u kojoj se nevernici trenutno nalaze slična je mašini za mlevenje mesa. Kad čovek jednom upadne u nju, nema nikakve šanse da opstane. Nasuprot tome, ako obavljaš svoju dužnost u Božjoj kući, gde si pod Božjom zaštitom i gde te niko ne maltretira, možeš spokojno da živiš u Božjem prisustvu. Veoma si blagoslovena, pa stoga tiho uživaj u tome! Ako dužnost ne budeš obavljala dobro, pa budeš malo orezana, ne treba da se osećaš da ti je učinjena nepravda. Zar ne znaš da si dobila velike blagoslove? (Znam.) Reci Mi, kako je nevernicima u „mašini za mlevenje mesa”? Bolje bi im bilo da su mrtvi. Ta sitna patnja koju trpiš u Božjoj kući jeste ono što ljudi treba da izdrže; to uopšte nije previše bolno. Ljudi, međutim, nisu zadovoljni i ne žele da se pokaju, ma kako da ih orezujete. Ali, kad ih pošaljete kući, nerado se vraćaju među nevernike, jer misle da su oni preterano loši i zli. Kad se stvarno suoče sa smrću, ljudi ne žele da umru; svako ceni svoj život i sledi načelo „loš život je bolji od dobre smrti”. Čim ugledaju vlastiti kovčeg, oni briznu u plač. Ljudi sada znaju da nije lako opstati među nevernicima. Ako želiš da živiš dostojanstveno i da zarađuješ za život na osnovu vlastitih sposobnosti, nema načina da u tome uspeš. Nije dovoljno samo biti sposoban; moraš takođe da budeš dovoljno rđav, zao i zlonameran da bi bio uspešan. A šta ti imaš? Neki će reći: „Sada sam pomalo rđav, ali nedovoljno zao.” To je bar lako. Uđi u „mašinu za mlevenje mesa” i za manje od mesec dana postaćeš zao. Ako si dobar čovek, oni će hteti da te ubiju; ti bi ih poštedeo, ali oni tebe neće, pa zato moraš da im uzvratiš udarac da bi opstao. Kad jednom postaneš zao, povratka ti nema, pa ćeš takođe postati đavo. Na taj način se formira rđavost. Svet nevernika je tako mračan i rđav. Kako ljudi mogu da se oslobode sotonskog uticaja mraka i rđavosti? Potrebno je da razumeju istinu i da dostignu spasenje. Ako sada, kad veruješ u Boga, želiš da budeš spasen i da se oslobodiš uticaja Sotone, to nije nimalo jednostavno. Moraš da naučiš da se pokoravaš Bogu, moraš da imaš bogobojažljivo srce, moraš da prozreš mnoge stvari i, uz to, načela tvog ponašanja moraju da budu, s jedne strane, mudra, a sa druge, ne smeju vređati Boga. Osim toga, nemoj uvek da stremiš ka slavi i bogatstvu, niti da stalno tragaš za uživanjem u prednostima i statusu. Dovoljno ti je da imaš hrane taman toliko da ne umreš od gladi. Treba da se moliš Bogu i da tražiš da ti na taj način podari blagodat, kako bi ti bila pružena zaštita. Ako stalno gajiš preterane želje, znaj da to nije razumno i da Bog tada neće obraćati pažnju na tvoje molitve.

Što se tiče rđave suštine antihrista, mi danas uglavnom razgovaramo o njenoj trećoj manifestaciji, koja se odnosi na ono što antihristi obožavaju. Šta, dakle, antihristi obožavaju? (Znanje i učenost.) Znanje i učenost, a takođe i još jednu stvar – talente. Šta znanje i učenost obuhvataju? Obuhvataju ono što se može naći u knjigama koje ljudi u svetu proučavaju, zatim iskustvo koje ljudi stiču baveći se oblastima vezanim za znanje, kao i razna ograničenja, pravila i propise koje u društvu propovedaju, a tiču se morala, ljudskosti, ponašanja, i tome slično. Pored toga, tu spadaju i znanja iz raznih naučnih oblasti. Primera radi, neki ljudi ne veruju u reinkarnaciju koja se pominje u Božjim rečima. Ali, ako se jednog dana naučnim istraživanjem otkrije da ljudska bića imaju dušu jer, nakon smrti, nešto napušta telo i težina pokojnika se smanjuje za određeni deo, koji bi mogao da predstavlja težinu duše, ljudi će možda poverovati. Ma šta Bog pričao, oni u to ne veruju, ali čim naučnici nešto izmere na osnovu težine, oni odmah poveruju. Veruju isključivo nauci. Neki ljudi veruju samo u državu, u vladu i u tumačenja srodnih informacija, teorija i poznatih ličnosti. Oni jedino njima veruju. Božje reči, učenja, smernice i izjave ne uzimaju zaozbiljno. Ali zato, čim čuju da neka poznata ličnost nešto govori, istog trenutka sve prihvataju i čak je obožavaju i prepričavaju njene reči. Tako je, na primer, Bog rekao da se mana, koju On svakodnevno baca ljudima s neba, ne može čuvati i da ljudi ne treba već ni narednog dana da je jedu, jer neće biti sveža, ali oni nisu verovali Božjim rečima. Mislili su: „Šta ako nam bog ne pošalje manu, a mi ogladnimo?” Stoga su našli način kako da je skupljaju i skladište. Bog je i sledećeg dana poslao manu, a oni su nastavili da je skupljaju. Bog je i trećeg dana poslao manu, a oni su je i dalje skupljali. Bog im je svakog dana isto govorio, a oni su uporno postupali na način suprotan onom kojem ih je Bog podučavao. Nijednom nisu poslušali ni poverovali Božjim rečima. Jednoga dana, neki naučnik je obavio istraživanje i rekao: „Ako se mana ne pojede istog dana, nego se ostavi za naredni dan, čak i ako spolja izgleda sveže, ona u sebi sadrži bakterije koje, ako se konzumiraju mogu izazvati stomačne tegobe”. Od tog dana pa nadalje, ljudi su prestali da je skupljaju. Jedna jedina izjava nekog naučnika ima za njih veću težinu od deset Božjih izjava. Zar to nije rđavo? (Jeste.) Oni su verbalno priznali da su Božje reči istina, priznali su Boga, sledili Ga i hteli su da prime blagoslove od Boga. U isto vreme, uživali su u blagodati i blagoslovima koje im je Bog dao, naslađivali se Božjom negom i zaštitom, ali, ako se to izuzme, oni nisu saslušali nijednu rečenicu koju je Bog izgovorio, niti su slušali šta ih je Bog podučavao, šta im je naređivao, ni šta im je nalagao da urade. Ako bi im neka učena i dobro upućena osoba od autoriteta i položaja rekla nešto ili izjavila neku zabludu, oni bi to odmah prihvatali, bez obzira da li je ispravno ili pogrešno. O čemu se ovde radi? To je rđavo, isuviše rđavo! Ja sam, na primer, nekim ljudima rekao da sladak krompir ne jedu zajedno s jajima, jer to može da dovede do trovanja hranom. Na čemu se ta Moja izjava zasniva? Ja to nisam izmislio; bilo je slučajeva da su se ljudi otrovali zato što su te dve namirnice pojeli istovremeno. Kad bi neka normalna osoba to čula, kakva bi bila njena reakcija? Pomislila bi: „Ubuduće, jaja neću jesti barem dva-tri sata nakon što pojedem sladak krompir”. Ona bi to shvatila ozbiljno i promenila bi svoje navike u ishrani. Međutim, neki ljudi ne bi u to poverovali. Rekli bi: „Trovanje hranom zbog mešanja jaja i slatkog krompira? To je nemoguće. Poješću ih zajedno, pa ćeš videti da li ću se otrovati ili neću!” Kakva je ovo osoba? (Rđava.) Meni je pomalo i odvratna! Kažem im prostu stvar, a oni i dalje uporno insistiraju da te namirnice jedu istovremeno; zar to nije odvratno? Ti ljudi se izričito suprotstavljaju, osporavaju i opovrgavaju sve što je ispravno, korektno i pozitivno – a to je rđavo. Iskvareno čovečanstvo ceni rđavost i moć. Ma kakve zablude đavoli i Sotone iznosili, nesporno je da ljudi mogu da ih prihvate; nasuprot tome, Bog izražava mnoge istine, ali ljudi nisu radi da ih prihvate i čak formiraju brojne predstave. Evo još jednog primera. U mnogim ruralnim oblastima Sjedinjenih Država, postoje netaknute šume po kojima često lutaju divlje životinje. Stoga je preporučljivo da se napolje izlazi isključivo u društvu, dok je noću najbolje uopšte ne izlaziti ako nije neophodno. Ako treba da izađete iz kuće, morate preduzeti mere opreza, povesti nekoga sa sobom ili poneti oružje za samoodbranu – bolje sprečiti nego lečiti. Neki, međutim, kažu: „Ništa se neće desiti; Bog će me zaštititi”. Zar to nije testiranje Boga? Preduzimanje mera opreza je ono što ljudi treba da rade. Imaš glavu, srce i duh, pa čemu onda insistirati na Božjoj zaštiti? Nemoj da testiraš Boga. Radi ono što treba da radiš. Ako kojim slučajem naiđeš na neku svirepu divlju životinju, s kojom čak ni grupa od četvoro-petoro ljudi ne može da izađe na kraj, može se desiti da ipak preživiš – e, to je Božja zaštita. Neki ljudi su stvarno viđali vukove i čuli kako vukovi i medvedi zavijaju i time potvrdili postojanje tih divljih životinja. Dakle, kad kažem da noću ne izlazite jer se lako možete susresti s divljim životinjama, da li Ja to tek onako izmišljam? (Ne.) Ja ne pokušavam da zastrašim ljude. Neki će ljudi, kad to čuju, kazati: „Treba da budem obazriviji. Naći ću nekog da mi pravi društvo kad izlazim napolje ili ću poneti oružje za samoodbranu, za slučaj da naiđem na divlje životinje”. Neki ljudi, kad ovo čuju, shvataju to ozbiljno, veruju u to i prihvataju ovaj savet, a zatim sprovode u delo to što sam im rekao. Sasvim je jednostavno to prihvatiti; nema ničeg lakšeg od toga. Postoje, međutim, osobe određenog tipa, koje za to neće ni da čuju. One kažu: „Kako to da ja nikad nisam video nijednu divlju životinju? Gde su one? Neka mi neka od njih izađe na megdan, pa da vidimo ko je svirepiji. Šta je to toliko strašno u vezi s divljim životinjama? Svi ste vi samo maloverni strašljivci. A pogledajte moju veru; ni medveda se ne bojim!” Takvi ljudi namerno izlaze sami i bez ikakvog razloga švrljaju unaokolo. Posle svakog obroka moraju malo da prošetaju, insistirajući na tome da budu sami. Kad ih drugi posavetuju da nađu nekoga da im pravi društvo, odgovaraju: „Ne dolazi u obzir, šta će mi društvo? Izgledao bih bezvredno kada bih šetao u društvu! Idem napolje sam!” Oni naprosto moraju to da probaju. O kakvim se ljudima ovde radi? Hajde da čak i zanemarimo opasnost od divljih životinja; ali, zar njihov stav prema ovom pitanju nje problematičan? (Jeste.) U čemu je problem? (Narav takve osobe je rđava.) Pokušavaš da popričaš s njom o ozbiljnim stvarima, a ona sve to smatra šalom. Ima li ikakvog smisla bilo šta govoriti takvim ljudima? Takvi ljudi su gori od zveri; nema potrebe zamarati se s njima.

Maločas smo govorili o činjenici da su ljudi koji imaju rđavu narav antihrista posebno osetljivi na znanje, učenost, nadarenost i na neke posebne talente; oni naročito cene i dive se posebno nadarenim ljudima i sa strahopoštovanjem i krajnje poslušno se odnose prema svemu što ti ljudi govore. Kakav je njihov stav prema opštem znanju, uvidima i pravoj učenosti, od kojih ljudi imaju koristi i koje treba da poseduje svako ko ima normalnu ljudskost, kao i prema praktičnim i pozitivnim stvarima koje su razumljive u okvirima normalnog ljudskog mišljenja? Oni te stvari preziru i uopšte im ne poklanjaju pažnju. Svaki put kad se na okupljanjima povede razgovor o tim rečima i istinama, šta oni rade? Češkaju se po glavi, nekima su oči poluzatvorene pa izgledaju tupavo i priglupo, a neki odlutaju u vlastite misli. Što se u Božjoj kući više raspravlja o ozbiljnim stvarima, to su oni manje zainteresovani. Što se u zajedništvu češće razgovara o istini, to oni više dremaju i osećaju se pospano. Očigledno je da te ljude istina uopšte ne zanima. Zar to nisu bezvernici koje je nemoguće iskupiti? Dok su pripadali religiji, neki su samo uživali da slušaju druge kako nerazumljivo mumlaju ili da svedoče čudnim događajima i odmah bi se oraspoložili kad vide neku neverovatnu stvar. Neki ljudi, kad Me vide, vole da kažu: „Ja sam diplomirao na filozofiji. A šta si ti studirao?” Odgovaram im: „Nisam studirao nijedan konkretan predmet; mogu samo da razumem nekoliko karaktera i da čitam knjige”. Oni kažu: „E pa, onda ne možeš da se meriš s nama”. Odgovaram: „Beskorisno je da se po tome poredimo, nego, hajde da malo porazgovaramo – da li trenutno imate nekih poteškoća?” Kako oni odgovaraju na to? „Hmm, kakve poteškoće imam? Nemam nikakvih poteškoća. Svoje dužnosti veoma dobro obavljam!” Dok razgovaram s njima o istini, oni gube interesovanje, zevaju i rone suze, kao da ih je zaposeo neki duh. Ako krenem da razotkrivam njihovu iskvarenu narav, jednostavno se hvataju za šešir i odlaze, jer ne žele više to da slušaju. Što više pokušavam da im idem niz dlaku i da s njima razgovaram na ravnoj nozi, to Me oni više gledaju s visine. Zar to nije nepoštovanje Moje dobre volje? Bio je jednom jedan koji je znao da vozi. Pitao sam ga: „Koliko već godina voziš?” Odgovorio je: „Kupio sam auto nakon što sam, po završetku studija, dve godine radio”. Rekoh mu: „Znači da voziš već popriličan broj godina. Ja još uvek ne znam da vozim.” Zar time što sam rekao nisam pokušao da s njim budem na ravnoj nozi? Zar to nije razgovor između dvoje ljudi sa normalnom ljudskošću? (Jeste.) Kad je to čuo, rekao je: „Molim? Još uvek ne znaš da voziš? Šta onda znaš da radiš?” Rekoh mu: „Nema puno toga što znam. Znam samo da se vozim u kolima.” Upitao sam ga: „Koje dužnosti trenutno obavljaš?” Odgovorio je: „Radim u finansijama i računovodstvu. Mozak mi je prepun brojeva. Na fakultetu sam se isticao u matematici i bio sam najjači u prirodnim naukama. Mogao sam da upišem Cinghua ili Pekinški univerzitet.” Rekao sam: „Užasno sam loš u matematici. Imam glavobolju od brojeva. Više volim da proučavam reči, da učim vokabular i slične stvari.” Kazao je: „To je beskorisno učiti. Uopšte, ljudi koji studiraju društvene nauke nemaju budućnost.” Slušajte ga samo šta govori. Ima li u tome imalo normalnog ljudskog rezona? (Nema.) Tako sam smireno i srdačno pričao i razgovarao s njim, ali on se prema Meni ipak nije poneo korektno. Naprotiv, gledao Me je s visine i omalovažavao. Da je naišao na nekoga sa statusom i znanjem, možda bi se drugačije ponašao. Nakon što bismo neko vreme proveli zajedno, pomislio bi: „Upoznao sam boga, malo smo ćaskali i družili se”. Mislio bi da je time stekao neki kapital. Shodno tome, ton njegovog glasa bi se promenio. Jednom sam ga pitao: „Čuo sam da neka osoba neće više da obavlja svoje dužnosti i želi da ide kući. Je li na kraju otišla?” Odgovorio je: „Ah, ta osoba? Nikad nije ni imala nameru da ode!” Kakav je ovo ton? Da li se njegov ton promenio? Kad smo se prvi put sreli, činilo mu se da Me još uvek ne razume u potpunosti: bio je učtiv, pristojno se ponašao i držao se pritajeno. Sada, kad smo se bolje upoznali, digao je rep. Kakav je to ton? Pomalo je drzak, nonšalantan i nepažljiv i ima omalovažavajući i snishodljiv stav kad priča sa Mnom. O kakvoj je naravi reč? To je rđavost. Je li to neko ko ima normalnu ljudskost? (Nije.) Obična, normalna osoba može s tobom da komunicira i razgovara na normalan način – to je nešto najnormalnije. Ako te maltretira, tlači ili omalovažava, na šta to liči? Da li takvo ophođenje prema tebi pokazuje da u toj osobi ima imalo normalne ljudskosti? Recite Mi, ako se takva osoba sretne s nekom svetski poznatom ličnošću, s nekim od statusa i ugleda ili sa svojim šefom ili nadređenim, da li bi se usudila da takvom čoveku priđe na ovaj način? Ne bi se usudila. Drage volje bi pala ničice na pod i morala bi da koristi uloge kao što su podređeni, potčinjeni, sluga, ponizni, prost čovek ili plebejac, kad god se u razgovoru s takvim ljudima poziva na sebe. Među nevernicima, najviši zvaničnici gaze ljude pod sobom, a budući da si ti, takav kakav si, niko i ništa, ko bi s tobom razgovarao smireno i srdačno? Čak i ako ti se povremeno i obrate kad su zbog nečega zadovoljni, oni nemaju ni trunke poštovanja prema tebi; ophode se prema tebi kao prema nižem biću i bez razloga te ćuškaju unaokolo. Kada s tom osobom smireno i srdačno ćaskam i razgovaram, ne samo što od nje ne dobijam pozitivnu reakciju, nego se još i suočavam s prezirom, omalovažavanjem, gnušanjem i podsmehom. Da li je to zato što u načinu na koji s tom osobom komuniciram ima nečeg pogrešnog ili problem treba tražiti u njenoj naravi? (To je zato što ona ima preterano nadmenu narav.) Tačno, i Ja sam u tom pravcu razmišljao. Ako se prema svima ophodim na isti način, zašto neki ljudi ispravno reaguju, a drugi ne? Ljudi se generalno mogu podeliti na dve kategorije: na one koji imaju ljudskost i umeju da poštuju druge, koji razumeju svoj odnos sa Bogom i znaju ko su, i na one koji su rđavi i nadmeni, lišeni samospoznaje. Recite Mi, kako nazivate nešto što je obučeno u ljudsku kožu, ali čak ni sȃmo za sebe ne zna šta je? To je zver lišena razuma. Jednom drugom prilikom, pitao sam ga: „Šta je na kraju ispalo od onoga čime sam ti pre neki dan rekao da se pozabaviš? Jesi li se pozabavio time?” Odgovorio je: „O čemu ti pričaš?” Rekao sam: „Onih par stvari; jesi li se pobrinuo oko njih? Da li je to rešeno?” Morao sam dvaput da ga podsetim pre no što se konačno setio: „A, ti o tome pričaš? Ma, to je još davnih dana rešeno.” Kakav ton prenosi prva njegova rečca, „A”? Ponovo se radi o prezrivom tonu i opet iz njega izranja đavolska priroda. Njegova priroda ostala je nepromenjena; naprosto je takav bednik. Kad sam nastavio da se raspitujem oko toga kako je rešio taj problem, odgovorio je: „Neki ljudi su to pogledali i očas rešili stvar”, bez ikakvih daljih pojašnjenja. Kad bih pokušao da saznam išta detaljnije i čak mu postavljao konkretna pitanja, nikakav odgovor ne bih dobio. Ja sam mu naložio da obavi taj zadatak; valjda imam pravo da budem obavešten? (Imaš.) Šta je, dakle, bila njegova obaveza? Nakon što je od Mene dobio zadatak, zar nije trebalo da me izvesti šta je uradio? (Trebalo je.) Ali, on Me nije izvestio, tako da u vezi s tim nisam imao nikakvu povratnu informaciju. Mogao sam samo da pošaljem nekoga da se raspita o tome kako je ta stvar rešena, ali i dalje nisam dobijao nikakav odgovor. U Svom sam srcu pomislio: „U redu, upamtiću te. Nisi pouzdan. Ne mogu ništa da ti poverim. Nemaš nimalo kredibiliteta!” Koja je to vrsta đavola? Šta je narav jedne ovakve osobe? Rđavost. Kad se ophodiš s njim kao sa sebi jednakim, učtivo raspravljaš o raznim stvarima i pokušavaš da budeš srdačan, kako on to doživljava? On u tome vidi tvoju nesposobnost i slabost i misli da svako može da te vrti oko malog prsta. Zar to nije rđavost? (Jeste.) To je čista rđavost. Mada ovako rđave osobe nisu rasprostranjene, ima ih u svakoj crkvi. Srca su im otvrdla i nadmena, imaju odbojnost prema istini, a naravi su im opake. Upravo takve naravi i ponašanja potvrđuju da su ljudi poput ovih rđavi. Oni ne samo što ne vole pozitivne strane normalne ljudskosti, kao što su ljubaznost, tolerancija, strpljenje i ljubav, već naprotiv, u svojim srcima gaje mržnju i diskriminaciju. Šta je to što leži duboko u srcima takvih ljudi? Rđavost. Oni su do krajnosti rđavi! To je još jedna manifestacija rđavosti antihristȃ.

Sadržaj našeg današnjeg razgovora o rđavim manifestacijama antihrista donekle se razlikuje od onoga o čemu smo razgovarali na prethodna dva zajedništva, ali oba puta je akcenat bio na jednom aspektu. Recite Mi, pošto antihristi duboko u svojim srcima cene znanje, učenost, nadarenost i posebne talente – osećaju duboko poštovanje prema tim stvarima – da li je njihova vera u Boga iskrena? (Nije iskrena.) Neki će možda reći da se oni s vremenom mogu promeniti. Hoće li se promeniti? Ne, neće se promeniti, oni ne mogu da se promene. U prirodi im je da preziru Božju skrušenost i skrivenost, Njegovu iskrenu ljubav, Njegovu odanost, Njegovu milost i brigu za čovečanstvo. I šta još? Preziru normalnost i praktičnost Boga koji živi među ljudima i, štaviše, preziru sve one istine koje nemaju veze sa znanjem, učenošću, naukom i darovitošću. Mogu li takvi ljudi da budu spaseni? (Ne mogu.) Zašto ne mogu da budu spaseni? Zato što se tu ne radi o trenutnom otkrovenju neke iskvarene naravi; radi se o otkrovenju njihove priroda-suštine. Ma kako da ih drugi ljudi savetuju i ma koliko da s njima razgovaraju o istini, njih ništa od toga ne može da promeni. To nije neki njihov privremeni hobi, već duboko usađena potreba za tim stvarima. Upravo zbog toga što imaju potrebu za znanjem, učenošću, darovitošću i naročitim talentima, ta potreba im omogućava da poštuju ove stvari. Šta znači to poštovanje? Znači da su oni spremni da po svaku cenu slede te stvari i da ih zadobiju – eto šta znači poštovanje. Da bi zadobili te stvari, spremni su da trpe patnju i da za njih plate bilo koju cenu, jer to su stvari koje oni poštuju. Neki čak kažu: „Šta god da bog zatraži od mene da uradim, to je u redu. Mogu da udovoljavam bogu dokle god ne traži od mene da stremim ka istini.” Tome se oni nadaju. Ti ljudi nikada neće prihvatiti Božje reči kao istinu; uprkos tome što sede ovde i mirno slušaju propovedi i čitaju Božje reči, to što oni iz njih zadobijaju nije istina. To je zato što Božje reči uvek odmeravaju prema ljudskim predstavama i uobraziljama i što Božje reči proučavaju koristeći se teološkim znanjem, pa je stoga nemoguće da oni zadobiju istinu. Nadaju se da će iz Božjih reči steći znanje, učenost i nekakvu informaciju ili tajnu – neku vrstu učenja za kojim žude i tragaju, a koje je širokim masama nepoznato. Nakon što steknu to, drugim ljudima nepoznato učenje, oni idu unaokolo i hvale se njime, uzalud se nadajući da će tim znanjem i učenjem moći da se naoružaju i da prikažu sebe u boljem svetlu, kako bi mogli uglednije i ispunjenije da žive, da imaju veći prestiž i status među ljudima, te da tako privole ljude da više veruju u njih i da ih više obožavaju. Stoga se neumorno razmeću određenim značajnim stvarima koje su uradili, stvarima koje smatraju slavnim, kao i stvarima za koje veruju da su upečatljive, kojima mogu da se šepure i da ih koriste radi preuveličavanja vlastite sposobnosti i jedinstvenosti. Gde god da odu, oni propovedaju jedan te isti skup teorija. Ma koliko da čitaju Božje reči, prisustvuju okupljanjima i slušaju propovedi, ti ljudi ne mogu razumeti istinu. Čak i ako uspeju da dokuče delić istine, oni je nipošto neće primenjivati. U tome je suština takvih ljudi i to je nešto što niko ne može da promeni. To je zato što su prirodno obdareni nečim što drugi nemaju i zato što je ono što oni vole povezano s njihovom rđavom suštinom – to im je fatalna mana. Suđeno im je da ne prihvate istinu, suđeno im je da slede Pavlov put i suđeno im je da se do samog kraja suprotstavljaju istini i Bogu. Zašto je tako? Zato što ne vole istinu; oni je nikada neće prihvatiti.

Da li ste i vi iskusili rđavost antihrista? Imate li takve ljude oko sebe? Jeste li bili u kontaktu s takvim ljudima? Zašto smo tokom nekoliko okupljanja posvećivali vreme raspravama o ovoj temi? Obično, kad ljudi govore o tome koliko poznaju samim sebe, često ih čujem kako pominju nadmenu, samopravednu i lažljivu narav. Retko se, međutim, može čuti da ljudi govore o rđavosti. E sad, kad već govorimo o rđavoj naravi, često čujem kako ljudi govore da je nečija tuđa narav rđava. Izgleda da ste stekli izvesno razumevanje. U prošlosti, kad bi ljudi govorili o vlastitoj samospoznaji, uvek su pominjali nadmenost. Ako to sada posmatramo, koja je narav opasnija, nadmenost ili rđavost? (Rđavost.) Tačno. U prošlosti, ljudi nisu shvatali koliko je problem rđavosti ozbiljan. U stvari, narav i suština rđavosti opasnije su od nadmenosti. Da ti pravo kažem, ako su narav i priroda-suština neke osobe strašno rđave, moraš da izbegavaš svaki kontakt s njom – drži se podalje od nje. Takvi ljudi ne idu pravim putem. Kakve koristi možeš da imaš od druženja i održavanja veza sa rđavim ljudima? Ako od toga nemaš koristi, ali u sebi imaš „antitela” da se odupreš njihovoj rđavosti, onda i možeš da komuniciraš s njima. Imaš li takvo osiguranje? (Nemam.) Zašto treba da izbegavaš komunikaciju s takvim ljudima ukoliko nemaš takvo osiguranje? Zato što se iza njihove rđavosti kriju još dve stvari – podmuklost i lažljivost. Većinu ljudi kojima nedostaje razumevanje istine, iskustvo i uvid veoma je lako navesti na stranputicu. Onda ti preostaje još samo da im se potčiniš i da naposletku postaneš njihov zatočenik. Njihov zatočenik možeš da postaneš na dva načina: bilo zato što ne možeš da ih poraziš, a u srcu si još uvek neubeđen, ali iz nužde moraš da im se barem na rečima pokoriš ili, pak, postoji jedan drugi način na koji te oni u potpunosti potčinjavaju sebi. To je zato što u rđavoj prirodi antihrista ima nečega što je ljudima nepoznato: oni mogu da koriste razna sredstva, govore, metode, strategije, načine i zablude, kako bi te ubedili da ih slušaš, kako bi te naveli da poveruješ da su oni u pravu, da su ispravni i pozitivni i da će oni, čak i ako čine zlo, krše istina-načela i pokazuju iskvarene naravi, na kraju preokrenuti čitavu stvar i navesti ljude da misle kako su oni u pravu. Oni imaju tu sposobnost. U čemu se ogleda ta sposobnost? U tome da ljude veoma lako navode na stranputicu. Njihova se rđavost ogleda u tome da ljude veoma lako navode na stranputicu. U njihovim srcima, sve što oni vole ili ne vole, prema čemu osećaju odbojnost i što cene i obožavaju, uobličava se uz pomoć određenih iskrivljenih gledišta. Ta gledišta sadrže u sebi skup teorija, a sve te teorije su zapravo verodostojne zablude koje obični ljudi teško mogu da opovrgnu zato što antihristi uopšte ne prihvataju istinu i čak su u stanju da prezentuju prefinjene argumente za svoje sopstvene greške. Bez istina-stvarnosti, ti antihriste ne možeš da razuveriš tako što ćeš s njima razgovarati o istini. Krajnji rezultat je taj da oni koriste svoje šuplje teorije da opovrgnu tebe, tako da ti ostaješ bez teksta i postepeno podležeš njihovom uticaju. Rđavost takvih ljudi leži u činjenici da oni veoma lako navode ljude na stranputicu. Očigledno je da su oni niko i ništa i da prave brljotine u svemu što rade; pa ipak, na kraju su ipak u stanju da neke ljude navedu da ih obožavaju, da „kleče” pred njima i da im postanu poslušni. Takve osobe mogu da pretvore pogrešno u ispravno, crno u belo. U stanju su da istinu preokrenu u laž, da nepravde koje su sami počinili pripišu drugima, te da za tuđa dobra dela preuzmu zasluge kao da su njihova. Kako vreme prolazi, ti postaješ zbunjen, ne znajući kakvi su oni zapravo. Sudeći po njihovim rečima, postupcima i izgledu, možda ćeš pomisliti: „Ova osoba je izuzetna; ne možemo da se poredimo s njom!” Zar se po tome ne vidi da su te naveli na stranputicu? Onog trenutka kad te navedu na stranputicu, ti si u opasnosti. Zar osobe koje druge ljude navode na stranputicu naprosto nisu previše rđave? Svako ko sluša njihove reči može biti naveden na stranputicu i može trpeti ometanja, od kojih će mu izvesno vreme biti teško da se oporavi. Neka braća i sestre mogu takve ljude da prepoznaju i da shvate da ih oni navode na stranputicu, te da ih razotkriju i odbace, dok će ih drugi, koje su antihristi već naveli na pogrešan put, čak i braniti, govoreći: „Ne, božja kuća je nepravična prema njemu; moram da se založim za njega”. U čemu je ovde problem? Mada je očigledno da su ti ljudi navedeni na stranputicu, oni ipak brane i opravdavaju onoga koji ih je na tu stranputicu naveo. Zar to nisu ljudi koji veruju u Boga, ali slede ljudsko biće? Tvrde da veruju u Boga, ali zašto onda toliko obožavaju tu osobu i zašto baš nju brane? Ako ne mogu da primete nešto što je tako očigledno, zar to ne znači da su u određenoj meri već krenuli stranputicom? Antihrist je te ljude do te mere naveo na stranputicu da oni više ne liče na ljudska bića, niti imaju nameru da slede Boga; naprotiv, oni obožavaju i slede antihrista. Zar ovi ljudi time ne izdaju Boga? Ako veruješ u Boga, ali te On nije zadobio, nego je tvoje srce zadobio antihrist kojeg ti svesrdno slediš, to znači da te je antihrist preoteo iz Božje kuće. A kad se jednom odrekneš Božje nege i zaštite, kad odeš iz kuće Božje, antihrist može da manipuliše i da se poigrava tobom kako mu je volja. Kad mu bude dosadilo da se poigrava tobom, izgubiće želju za tobom, pa će otići da druge ljude navodi na stranputicu. Doduše, ako budeš i dalje slušao njegove reči i ako u tebi još uvek ima nečega što bi mogao da iskoristi, možda će te i pustiti da ga još neko vreme slediš. Ali, ako on u tebi ne vidi više ništa vredno iskorišćavanja i ako više nema nikakvog poštovanja prema tebi, naprosto će te odbaciti. Možeš li još uvek da se vratiš veri u Boga? (Ne.) Zašto više ne možeš da veruješ? Zato što je tvoja prvobitna vera nestala, raspršila se. Eto kako antihristi navode ljude na stranputicu i nanose im štetu. Znanje i učenost, koje ljudi obožavaju, oni koriste u kombinaciji sa vlastitim talentima, kako bi ljude kontrolisali i naveli na pogrešan put, baš kao što je Sotona naveo Adama i Evu na stranputicu. Bez obzira na priroda-suštinu antihrista, bez obzira na to šta oni, po svojoj priroda-suštini vole, čega se gnušaju, a šta cene, jedno je sigurno: to što oni vole i što koriste da bi ljude navodili na stranputicu protivno je istini, nema sa istinom nikakve veze i neprijateljski je nastrojeno prema Bogu – to je izvesno. Upamtite ovo: antihristi nikada ne mogu biti kompatibilni s Bogom.

Recite Mi, kakvi ljudi pokazuju znakove i obeležja rđavosti antihrista? (Daroviti ljudi.) I ko još? (Oni koji vole da se hvale.) To što vole da se hvale, nije samo po sebi dovoljno rđavo. Iako možda vole da se hvale, oni nemaju želju da kontrolišu druge, nisu otišli toliko daleko – to je iskvarena narav. Razmisli malo podrobnije o tome: koji ljudi pokazuju znakove i obeležja koji ti omogućuju da već na samom početku, na osnovu raznih ponašanja i pokazatelja u nekoj osobi, otkriješ da je taj bednik zapravo antihrist? (Nadmeni ljudi koji vole status.) Nadmenost i ljubav prema statusu imaju veze s tim, ali ni to nije dovoljno precizno. Sada ću vam ispričati nešto, a vi Me saslušajte i vidite da li je to od ključne važnosti ili nije. Neki ljudi stalno iznose gledišta koja se razlikuju od istine i pozitivnih stvari. Spolja gledano, može se učiniti da oni uvek žele da se dopadnu drugima i da se istaknu u odnosu na ostale, ali to ne mora uvek biti slučaj. Moguće je da upravo ta gledišta dovode do takvog njihovog spoljašnjeg ponašanja. U stvari, ako se oni budu iskreno držali tih gledišta, nastaće ozbiljan problem. Primera radi, kad svi u zajedništvu kažu: „Moramo ovu stvar da prihvatimo od Boga. Ako je ne razumemo, najpre treba da se pokorimo” i svi se slože s tim, da li je takvo gledište ispravno? (Jeste.) Da li to načelo praktičnog delovanja predstavlja skretanje s kursa? (Ne predstavlja.) Pa, kakve to onda reči ljudi izgovaraju, a da time pokazuju znakove i obeležja rđave naravi antihrista? „Jedno je pokoravati se, ali ti moraš da shvatiš šta se dešava, zar ne? Svemu treba prilaziti ozbiljno, je li tako? Ne možeš samo da se pokoravaš kao neki smetenjak; bog ne traži od nas da se nasumično pokoravamo.” Zar ovo nije neka vrsta argumenta? (Jeste.) Neki ljudi kažu: „Ako postoji nešto što ne razumemo, možemo strpljivo da sačekamo i da tražimo razgovor s nekim ko to razume. U ovom trenutku, to niko od nas ne razume, pa ne možemo naći nikoga s kim bismo razgovarali o tome. Stoga, hajde da se najpre pokorimo.” A kakvo je gledište antihristȃ? „Vi, gomilo slabića, pokoravate se svemu i u svemu slušate boga. Slušajte mene! Zašto niko nije pomenuo mene? Dozvolite mi da vam iznesem svoje dubokoumno mišljenje!” Oni bi da podele svoja uzvišena gledišta. Protive se ljudima koji praktikuju istinu, protive se njihovom pridržavanju istina-načela. Uvek imaju želju da budu nadmeni, da zapodenu bitku, da posegnu za zlim trikovima, da podele svoja uzvišena gledišta i da privole ljude da ih gledaju drugačijim očima. Zar to nije znak rđave naravi antihrista? Zar to nije njihovo obeležje? Zašto bi bilo pogrešno da se svi pokore? Čak i ako se nepromišljeno pokore – je li to pogrešno? Da li bi Bog to osudio? (Ne bi.) Bog to ne bi osudio. Odakle njima pravo da podmeću klipove pod točkove i da zakuvavaju stvari? Kad vide kako se ljudi pokoravaju Bogu, osećaju li bes u srcu? Kad se svojim očima uvere da se ljudi pokoravaju Bogu, u srcu osećaju ogorčenost i nezadovoljstvo zbog toga što nisu dobili nikakve pogodnosti, što ih ljudi ne slušaju i ne pokoravaju se njima i što ne traže njihove savete, pa su zato nesrećni – oni se u srcu opiru tome, misleći: „Kome se pokoravaš? Da li se pokoravaš istini? U redu je pokoravati se istini, ali moramo da je proučimo. Šta je, dakle, istina? Da li se na pravi način pokoravaš? Zar ne bi barem trebalo da razumeš prednosti i mane svega toga?” Zar njihov argument nije upravo to? Šta oni pokušavaju da učine? Žele da zakuvaju stvar i da ljude navedu na stranputicu. Kad to čuju, pojedini tupi, priglupi i šašavi ljudi kreću stranputicom, dok oni razboritiji opovrgavaju antihriste, govoreći im: „Šta to radiš? Jesi li ljubomoran i zavidan zato što se pokoravam Bogu? Nesrećan si kad se pokoravam Bogu, ali si zato zadovoljan kad tebe slušam? Je li ispravno samo kad se svi pokoravaju tebi, kad slušaju tebe i kad rade samo ono što im ti kažeš? Da li je to što govoriš u skladu sa istinom?” Kad to vide, antihristi misle: „Neki ljudi su razboriti – za sada ću sačekati”. Ukratko, kad svako postupa u skladu sa istina-načelima, antihristi jedva čekaju da se istaknu. Što ljudi više slušaju Boga, pokoravaju se uređenjima Božje kuće, postupaju u skladu s Božjim rečima i obavljaju poslove u skladu s radnim aranžmanima i načelima, to se antihristi osećaju sve neprijatnije i nelagodnije i postaju uznemireni. To je znak rđave suštine antihrista. Dokle god svi slušaju Božje reči, praktikuju istinu i poslove obavljaju u skladu s načelima, oni osećaju nelagodu i nemir. Zar to nije problem? (Jeste.) Ako niko ne čita Božje reči, ili ako ih čita ali ne razgovara o njima, ako svi slušaju samo antihriste, oni se time oduševljavaju. Koji se problem time ilustruje? Oni nikada ne razgovaraju o Božjim rečima. Dokle god svi smireno razgovaraju o Božjim rečima i dok antihristi vide da niko ne obraća pažnju na njih, da ih niko ne sluša, da od ljudi ne mogu da steku obožavanje, da im je status ugrožen i da su u opasnosti – tada oni počinju da podmeću klipove i da zakuvavaju stvari, da predlažu jeresi ili zablude kako bi te ometali i navodili na stranputicu i kako bi se ti zapitao da li je ono o čemu si upravo raspravljao ispravno ili pogrešno. Čim neko, kroz razgovor u zajedništvu, konačno nešto shvati, oni će mu odmah reći par đavolskih reči kako bi mu zakuvali čorbu. Zar to nije rđava narav antihrista? Kojoj manifestaciji ta rđava narav odgovara? (Neprijateljstvu prema istini.) Tačno. Što svi ljudi više razumeju istinu, oni su utoliko više uznemireni. Zar to nije neprijateljstvo prema istini? Zar se to ne poklapa? (Da, poklapa se.) Jeste li sretali takve ljude? Dok u zajedništvu svi ostali razgovaraju o nečemu, oni dugo ćute. Kad u zajedništvu nešto konačno počne da se razjašnjava, oni se iznenada uključuju u raspravu i postavljaju neko nezgodno pitanje, kako bi ostalima otežali stvar. Namera im je da kažu: „Dajte da vam pokažem nešto, kako biste videli šta ja sve mogu! Vi ovde razgovarate o istini, a mene ne slušate, ignorišete me, ne marite za mene i uopšte ne obraćate pažnju na mene i zato ću vam postaviti teško pitanje da biste razgovarali o njemu i potpuno ću vas zbuniti!” Zar to nije đavo? (Jeste.) To je đavo, autentični antihrist.

Neki ljudi su naročito srećni kad god čuju da je neko slab ili negativan. Posebno kad vide da neko ometa rad crkve, da neko radi ružne stvari zbog kojih rad crkve postaje haotičan ili kad vide da neko iz čiste zlobe pravi probleme – oni se time naročito oduševljavaju i jedva čekaju da započnu sa slavljem i vatrometom. Šta je s tim ljudima? Zašto se toliko raduju tuđoj nesreći? Zašto, u ovom ključnom trenutku, ne mogu da stanu na stranu Boga i da zaštite interese Božje kuće? Zar takvi ljudi nisu bezvernici? Zar to nisu Sotonini lakeji? Svi treba da se preispitate da li i vi pokazujete takva ponašanja, kao i da proverite ima li oko vas takvih ljudi i da osmislite kako da takve pojedince prepoznate, naročito kad vidite zle ljude kako čine zlodela – kakav stav imate o tome? Jeste li samo slučajni prolaznici koji uživaju u ovom spektaklu ili biste i vi mogli da krenete tim putem? Jeste li i vi takvi? Neki ljudi ne žele da se na ovaj način preispituju. Oni ne vole da vide ono što je u ljudima dobro; više vole kad su svi drugi gori od njih – tada se oni raduju. Na primer, kad vide da neko ko se daje za Boga biva orezan ili kad neko ko iskreno veruje u Boga učini neki prestup, oni se tome potajno raduju i kažu: „Aha, i tebi je došao crni petak. Davao si sebe za boga – i kako si prošao? Učinjena ti je nepravda, zar ne? Puno si propatio, je l’ da? Koja je svrha davati sebe? Oduvek si govorio istinito, a sada te orezuju, je li? Tako ti i treba!” Zašto su toliko oduševljeni? Zar se oni ne raduju tuđoj nesreći? Zar takvim ljudima srce nije na pogrešnoj strani? Kad vide da neko ometa rad Božje kuće, oni su srećni. Srećni su kad vide da rad Božje kuće trpi gubitke. Šta je to što ih čini srećnim? Oni misle: „Konačno je neko ko, poput mene, ne voli istinu naneo štetu interesima Božje kuće i zbog toga se uopšte ne oseća krivim”. To je ono što njih čini srećnim. Zar to nije rđavo? (Jeste.) To je do krajnosti rđavo! Da li i među vama ima takvih ljudi? Ima ljudi koji uglavnom ne pevaju, ali zato, čim vide da neko napravi grešku, najednom počinju da pevuše i da njišu telom, izgledaju krajnje zadovoljno i misle: „Danas, konačno, jedna dobra vest. Tako sam srećan, da ću pojesti još dve-tri činije pirinča!” Kakva je to narav? Rđavost. Neće se ni na trenutak rastužiti, niti kap suze proliti ako interesi Božje kuće pretrpe gubitke. Oni zbog toga neće kriviti sebe, neće osećati ni tugu, ni bol. Nasuprot tome, srećni su i zadovoljni zato što su, nečijom greškom, interesi Božje kuće pretrpeli štetu i što je imenu Božjem naneta sramota. Zar to nije rđavost? Zar to nije znak da takvi ljudi imaju rđavu prirodu antihrista? To je takođe znak.

Priča se da u timovima za jevanđelje ima ljudi koji su rečiti govornici. Oni su godinama slušali propovedi i prikupili čitav skup doktrina, puni su sebe gde god da se pojave i nikad im ne zafale reči dok propovedaju, čime u potpunosti dokazuju vlastite talente i rečitost. Neki ljudi takve pojedince smatraju prilično sposobnim i odlučuju da ih slede. Šta oni na kraju kažu? „Slušali smo kako ta osoba besedi, pa stoga nema potrebe da slušamo propovedi višnjeg; takođe, nema potrebe ni da slušamo božje reči. Beseda te osobe sve to zamenjuje.” Zar ti ljudi nisu u opasnosti? (Jesu.) Ti ljudi su u velikoj opasnosti. Oni vole postupke i ponašanja antihrista, kao i njihov bezobrazluk, divljaštvo i rđavost. Vole sve što vole antihristi i osećaju odbojnost prema svemu što je antihristima odbojno. Vole znanje, učenost, doktrine i razne teološke teorije, jeresi i zablude koje antihristi propovedaju. Oni te stvari obožavaju. U kojoj meri ih obožavaju? Čak i noću, dok spavaju, oni te reči u snu izgovaraju. Je li to ozbiljno? Kad njihovo obožavanje dostigne taj nivo, mogu li ti ljudi i dalje da slede Boga? Neki će možda reći: „To je pogrešno. Oni su i dalje u crkvi, još uvek veruju u Boga.” Još uvek im se nije ukazala prilika. Kad pronađu osobu ili predmet koji žele da obožavaju, oni u svakom trenutku mogu da napuste Boga. Zar to nije znak da poseduju rđavu suštinu antihrista? (Jeste.) Možete li da prepoznate takve ljude kad ih vidite? (Da, možemo.) Ranije vam možda nije bila poznata ozbiljna priroda ovih stvari. Ako biste se sada ponovo susreli s takvim ljudima, da li biste se i dalje dvoumili u vezi s njima? Da li biste ih ignorisali? (Ne bismo.) Stekao si, dakle, izvesnu sposobnost rasuđivanja u vezi s takvim ljudima? (Da, jesam.) To su neki od znakova i informacija koje oni pokazuju. To jest, čim im se ukaže prilika, čim steknu status ili ih neko navede na stranputicu, takvi ljudi mogu bilo gde i bilo kada da izdaju Boga. Mogu li ljudi da vide njihova otkrovenja i njihovu rđavu suštinu? Ima li tu nekih tragova koje ljudi mogu da uoče? (Ima.) Trebalo bi da ih bude. Da ih nisam pomenuo, mogli biste da pomislite: „Ko pokazuje takva obeležja? Ko otkriva takve znakove? Niko; ja nikog takvog nisam video.” Zar kroz Moju diskusiju o tim znakovima niste otkrili da takvi ljudi postoje? Neki od njih su sledbenici, a neki su starešine i delatnici. To je treći znak posedovanja rđave suštine antihrista.

Ljudi koji poseduju rđavu suštinu antihrista imaju još jedan prepoznatljiv znak, nešto što im je svima zajedničko. Ti ljudi, pod maskom ljubavi prema istini i žudnje za istinitim putem, dolaze da slušaju propovedi, uče razna znanja i sadržaje u vezi sa istinom i opremaju se teološkim znanjem i teorijama, koje onda koriste da bi se upuštali u verbalne sukobe sa starešinama i delatnicima, da bi određene pojedince osuđivali, a druge nagovarali i navodili na stranputicu, pa čak i da bi određene ljude tobože snabdevali, pružali im pomoć i zalivali ih. Jedna stvar, međutim, jasno pokazuje da oni nisu ljubitelji istine. Koja je to stvar? Radi se o tome da, ma koliko da se ti ljudi opremaju i ma koliko da propovedaju, oni samo pričaju i govore o nekim stvarima i sami sebe naoružavaju, ali nikada se tim stvarima ne bave u skladu sa istina-načelima. Šta to znači „nikad”? To znači da oni ne mogu da izgovore ni jednu jedinu istinitu reč, da nikada nisu bili pošteni i da nikada nisu platili cenu otpuštanja onih prednosti koje donosi status. U kakvoj god prilici da se nađu, oni se, u svojim govorima i postupcima, uvek maksimalno zalažu za sopstvenu slavu, dobit i status. Uprkos tome što se, spolja gledano, čini da oni plaćaju cenu i da vole istinu, njihova rđava suština ostaje nepromenjena. O kakvom se problemu ovde radi? S jedne strane, ti ljudi u svojim postupcima nikada ne tragaju za istina-načelima. S druge strane, čak i ako su im istina-načela i put prakse poznati, oni ih ne primenjuju. To je znak da poseduju rđavu suštinu antihrista. Bez obzira na to imaju li status ili ga nemaju i bez obzira da li obavljaju svoju dužnost širenja jevanđelja ili su starešine i delatnici, šta je to što takve ljude karakteriše? Oni mogu samo da artikulišu prave doktrine, ali nikada ne čine prave stvari. To je njihova karakteristika. Doktrine izgovaraju jasnije od ikoga drugog, ali zato rade gore od ikoga drugog – zar to nije rđavo? To je četvrti znak posedovanja rđave suštine antihrista. Uverite se i sami u to i procenite da li oko vas ima mnogo ljudi sa rđavom suštinom antihrista. Pošto sam vam nabrojao ove znakove, možete da ocenite ima li oko vas popriličan broj takvih ljudi ili nema. Koliki procenat oni čine? Da li je među njima više starešina ili običnih vernika? Zar neki od vas ranije nisu smatrali da samo starešine imaju mogućnost da postanu antihristi? (Ranije je upravo tako bilo.) Dakle, da li se ovo gledište sada promenilo? Antihristi ne postaju antihristi zato što imaju status; oni su takvi bednici bili i kad nisu posedovali status. Radi se samo o tome da oni, igrom slučaja, završavaju na položaju starešine, gde se njihove crte antihrista brzo razotkrivaju, baš kao što gljiva, na pogodnoj temperaturi i zemljištu, brzo fermentiše i otkriva svoje pravo lice. Ako se ne nađu u pogodnom okruženju, razotkrivanje njihove priroda-suštine može potrajati nešto duže, ali to što se sporije razotkrivaju ne znači da oni nemaju takvu prirodu. Ljudi s takvom prirodom kad-tad će se razotkriti svojim postupcima, a tako razotkrivena ponašanja jesu znakovi i obeležja rđave suštine antihrista. Čim se ustanovi da poseduju te znakove i belege, mogu se svrstati među antihriste.

Kažite Mi, da li praktikovanje istine i bavljenje stvarima u skladu sa istina-načelima zahteva razne izgovore i opravdanja? (Ne zahteva.) Sve dok neka osoba ima iskreno srce, ona može da sprovodi istinu u delo. Da li ljudi koji ne praktikuju istinu iznalaze razne izgovore? Kada, na primer, urade nešto pogrešno, nešto što je suprotno načelima i neko ih zbog toga ispravi, mogu li oni da slušaju? Oni to ne slušaju. Ima li tu još nečega ili se sve svodi na činjenicu da ne slušaju? Na koji su način oni rđavi? (Tako što smišljaju izgovor da bi te ubedili da pomisliš da su oni u pravu.) Oni će pronaći takvo tumačenje koje se poklapa s tvojim predstavama i uobraziljom, da bi zatim skup duhovnih teorija, koje ti možeš da priznaš i da prihvatiš i koje su u skladu sa istinom, iskoristili da bi te ubedili da se složiš s njima i da iskreno poveruješ kako su oni u pravu, a sve sa ciljem da ljude kontrolišu i da ih navedu na stranputicu. Zar to nije rđavost? (Jeste.) To zaista jeste rđavost. Očigledno je da su učinili nešto pogrešno, da su svojim postupcima prekršili načela i istinu i da nisu praktikovali istinu, ali oni ipak iznalaze čitav skup teoretskih opravdanja. To je uistinu rđavo. Baš kao kad vuk pojede ovcu; vuku je, naime, od samog početka u prirodi da jede ovce; Bog je tu životinjsku vrstu stvorio tako da jede ovce – ovce su njegova hrana. Ali, nakon što je pojede, vuk i dalje smišlja razna opravdanja. Jesi li ikada razmišljao o tome? Ti misliš: „Pojeo si moju ovcu, a sad bi hteo da me ubediš kako je zapravo i trebalo da je pojedeš, da je to bilo sasvim razumno i prikladno s tvoje strane i da čak treba da ti budem zahvalan”. Zar ne osećaš bes zbog toga? (Osećam.) Koje ti se misli vrzmaju po glavi dok besniš? Misliš: „Ovaj momak je isuviše rđav! Ako baš želiš da je pojedeš, samo napred, jer ti si naprosto takav; ali, ti ne samo što si mi pojeo ovcu, nego sad još izmišljaš gomilu razloga i izgovora i tražiš od mene da ti zbog toga budem zahvalan. Da nisi malo pobrkao šta je ispravno a šta pogrešno?” To je rđavost. Kad vuk poželi da pojede ovcu, koje izgovore nalazi za to? Vuk kaže: „Jagnje moje, moram danas da te prožderem kako bih ti naplatio za onu uvredu od prošle godine”. Jagnje mu, ni krivo ni dužno, odgovara: „Ja se prošle godine nisam još bio ni rodio”. Shvativši da je pogrešio jer je loše procenio starost jagnjeta, vuk kaže: „Dobro, onda ćemo zanemariti tvoje godine, ali ja ipak moram da te pojedem jer, kad sam prošle godine hteo da se napijem vode iz ove reke, ti si je bio zamutio, pa zbog toga moram da ti se osvetim”. Jagnje će na to: „Ja živim nizvodno odavde, a ti si uzvodno. Kako sam mogao da zamutim vodu uzvodno? Ali, pojedi me, ako baš želiš. Nemoj samo da smišljaš razne izgovore.” Takva je ćud vučja. Zar to nije rđavost? (Jeste, to je rđavost.) Da li je vučja rđavost ista kao rđavost velike crvene aždaje? (Jeste.) To je najprikladniji opis velike crvene aždaje. Velika crvena aždaja bi da hapsi ljude koji veruju u Boga; ona želi da te ljude optuži za zločine. Stoga ona najpre pravi odgovarajuću fasadu i izmišlja određene glasine, koje zatim objavljuje svetu kako bi čitav svet ustao protiv tebe i osudio te. Ljudima koji veruju u Boga stavlja na teret višestruka nedela, poput „remećenja javnog reda i mira”, „odavanja državnih tajni” i „podrivanja državnih vlasti”. Ona takođe širi glasine da si počinio razna krivična dela i sve te optužbe pripisuje tebi. Da li je u redu ako odbiješ da ih priznaš? Da li je uopšte bitno hoćeš li ih priznati ili nećeš? Nije bitno. Kad ona jednom odluči da te uhapsi, to je kao kad se vuk namerači na neku ovcu – pronaći će gomilu izgovora. Velika crvena aždaja krije se iza određenih fasada i tvrdi da smo počinili neke loše stvari koje su, zapravo, drugi ljudi počinili. Ona krivicu prebacuje na nas i lažno optužuje crkvu. Možeš li s njom da se sporiš oko toga? (Ne.) Zašto ne možeš da se sporiš? Možeš li da to pošteno raspraviš s njom? Misliš li da te neće uhapsiti ako joj predočiš argumente i objasniš situaciju? Onda imaš predobro mišljenje o njoj. Pre no što budeš uspeo išta da joj kažeš, zgrabiće te za kosu, olupaće ti glavu o zid, a onda će te pitati: „Znaš li ti ko sam ja? Ja sam đavo!” Nakon toga, sleduje ti surovo prebijanje, praćeno danonoćnim naizmeničnim ispitivanjem i mučenjem, a onda ćeš početi da se ponašaš. Tada ćeš shvatiti: „Ovde nema mesta za razboritost; ovo je klopka!” Velika crvena aždaja se ne raspravlja s tobom – misliš li da ona takvu fasadu pravi slučajno i nenamerno? U njenoj pozadini je zavera i ona je već isplanirala svoj sledeći korak. Ovo je samo uvod za ono što sledi. Možda će neki i dalje misliti: „Oni ne razumeju stvari vezane za verovanje u Boga; ako im budem objasnio, sve će biti u redu”. Možeš li to da joj objasniš? Lažno te je optužila za nešto što nisi počinio – da li i dalje možeš da joj objasniš? Kad ti je natovarila lažnu optužbu, zar nije znala da ti to nisi učinio? Misliš li da ne zna ko je to učinio? Ona to vrlo dobro zna! Zašto je onda krivicu svalila na tebe? Ti si taj kojeg ona želi da ulovi. Misliš li da ona, dok na tebe svaljuje krivicu za to, ne zna da prema tebi nepravedno postupa? Pa ona to i hoće, da bude nepravedna prema tebi, da te hapsi i progoni. To je rđavost.

Svi koji poseduju rđavu suštinu antihrista osećaju odbojnost prema istini i mrze je iz dna duše. Oni u svojim srcima uopšte ne prihvataju istinu, niti imaju nameru da je primenjuju. Ako misliš da im nedostaje razumevanje istine i pokušavaš da s njima razgovaraš o istini, šta će se na kraju desiti? Udarićeš glavom o zid – na pogrešnu si se osobu namerio. To nisu ljudi koji prihvataju istinu i ne treba s njima da razgovaraš o tome; naprotiv, treba da ih naučiš pameti, treba da pred njima budeš krut i da im kažeš: „Koliko već dugo obavljaš svoju dužnost? Kako možeš da se prema svojoj dužnosti odnosiš kao prema nekoj beznačajnoj stvari? Jesi li to sȃm smislio? Koga izazivaš time? Ti se ne protiviš meni; protiviš se Bogu i istini!” Zar ne treba da ih naučiš pameti? Ima li kakve koristi da s njima razgovaraš o istini? Nema. Zašto je to beskorisno? Zato što su to vukovi, a ne izgubljena ili zalutala jagnjad. Može li vuk da praktikuje istinu? Ne može. Šta je vučja priroda? (Rđavost.) Čim ugleda ovcu, krenu mu bale na usta, oči mu se ispune slikama ukusne hrane, a ovci je suđeno da mu se nađe na trpezi. To je njegova priroda; rđavost je to. Ako mu kažeš: „Ovce su tako jadne i nežne; molim te, nemoj da ih pojedeš. Odaberi neku drugu zver, pa je pojedi, je l’ važi?” Može li on to da razume? Ne može. Takva mu je priroda. Neki ljudi ne praktikuju istinu, pa smišljaju razne izgovore – takva im je priroda. Šta je zapravo ta priroda? To je rđavost. Ma koliko da su im postupci niski, buntovni i nesumnjivo suprotni načelima, oni bi i dalje da sačuvaju svoj obraz; čak i kad se suprotstavljaju istini, oni bi da to čine na veličanstven i dostojanstven način. Zar to nije rđavost? Da li je kršenje istine pozitivna ili negativna stvar? (Negativna.) Kako nešto negativno može biti učinjeno na veličanstven, dostojanstven i častan način? Zar nije pomalo čudno pokušavati nešto što predstavlja kombinaciju ta dva aspekta? To je rđavost: to je ponašanje i manifestacija onih ljudi koji imaju rđavu suštinu antihrista. Možda zvuči protivrečno, ali oni naprosto tako funkcionišu, to je njihova narav i to je ono što oni pokazuju. Oni u sebi gaje mržnju prema istini i nikada je ne prihvataju – to su antihristi i to je rđava priroda-suština antihrista. Od koliko se stavki sastoji rđava suština antihrista? (Od četiri stavke.) Ima ih ukupno četiri. Zar vam ta četiri znaka nisu dovoljna da ih prepoznate? Rđavost u sebi sadrži elemente podmuklosti i lažljivosti, a kad podmukli i lažljivi elementi dostignu svoju krajnost, kategorišemo ih kao rđavu narav. Antihristi oličavaju upravo tu vrstu rđave naravi.

3. septembar 2019. godine