Dodatak: Detaljna analiza problema koji se javljaju prilikom transkripcije propovedi

Čuo sam primedbu nekih ljudi da su osobe koje sastavljaju propovedi izbacile priče na početku nekoliko poslednjih propovedi i da su ostavili samo formalni sadržaj propovodi posle tih priča. Da li je to stvarno tako? Koje priče su razdvojene od propovedi koje su usledile? (Priča o Dabau i Sjaobau, Priča o Damingu i Sjaomingu i Rasprava o kapitalu: „Neka bude kako mora biti!”) Te tri priče su razdvojili od sadržaja propovedi, ali zašto? Iz kog razloga? Izgleda da su oni koji su sastavljali propovedi mislili da se priče koje su prethodile propovedima nisu uklapale u njihov sadržaj, pa su ih razdvojili. Da li je to bilo opravdano? Ti koji su sastavljali propovedi su upravo to uradili. Bili su suviše nadmeni i samopravedni, pa su izdvojili priče i stavili ih u zasebna poglavlja, izostavljajući sadržaj propovedi. Šta vi kažete, da li je rezultat dobar ili loš? Osim toga, da li mislite da priča pre propovedi mora da se uklapa i da se slaže s propovedi koja sledi? Da li je to stvarno neophodno? (Nije.) Pa zašto su onda osobe koje su transkribovale propovedi tako pogrešno shvatile svoj zadatak? Kako su mogli da budu u tom uverenju? U čemu je ovde problem? Mislili su u sebi: „Priče koje si ispričao nemaju veze s temom. Pregledaću ih za Tebe i kada ih budem raspoređivao, neću ih staviti zajedno. Propovedi su propovedi; neka budu povezane jedna s drugom. Sadržaj priča koje prethode propovedima ne bi trebalo da se meša sa sadržajem propovedi. Moram da ih ispitam za Tebe, jer Ti sȃm ne razumeš problem.” Da li je to dobra namera? Iz čega proizilazi ta njihova dobra namera? Da li ona proizilazi iz ljudskih predstava? (Da.) Da li, kad propovedam, treba sve da razmatram tako sveobuhvatno? Da li svaka priča koju ispričam treba da se slaže sa sadržajem koji sledi posle nje? (Ne treba.) Nema potrebe za tim; to se zove pravilo, predstava. Kakve greške su počinili oni koji su sastavljali propovedi? (Radili su na osnovu svojih predstava i uobrazilja.) Kakve još? (Postupali su nesmotreno i proizvoljno.) Priroda takvog ponašanja je pomalo nesmotrena i proizvoljna; njima nedostaje bogobojažljivo srce. Razumno je reći tako nešto, ali to se ipak razlikuje od suštine stvari. Kada su transkribovali propovedi, s kakvim stavom i s kakvim nazorom su gledali na sve što je Bog rekao? Kakav stav su imali i iz kog ugla su posmatrali i slušali izgovoreno bilo da se radilo o priči ili propovedi? (Iz ugla znanja i učenja.) Tako je. Posmatranje ispričane priče i sadržaja propovedi sa stanovišta znanja dovodi do ovog problema. Oni veruju da kada Ja držim propoved, sadržaj mora da ide određenim redosledom bez obira na to o kom delu želim da govorim; svaka rečenica mora da bude logična i mora da odgovara svačijim predstavama, a svaki deo mora da ima strogi cilj. Oni odmeravaju Moje propovedi spram ove predstave. Da li to pokazuje nedostatak duhovnog razumevanja? (Pokazuje.) To jeste nedostatak duhovnog razumevanja! Korišćenje logike i zaključivanja da se ono što sam govorio posmatra sa stanovišta znanja predstavlja ozbiljnu grešku. Ja govorim o istini, a ne smišljam govore; to bi trebalo da ti bude jasno. Da li su neki od vas koji su čuli propovedi na skupu i koji su kasnije ponovo slušali te transkribovane propovedi uočili neke važne tačke ili stvari koje su tada izgovorene a koje su oni izbacili? Da li se desilo tako nešto? Primera radi, možda ste na skupu čuli odlomak koji je bio vrlo dirljiv i poučan, ali ste kasnije, dok ste slušali snimak propovedi, otkrili da tog odeljka nema; izbačen je. Da li vam se to ikada desilo? Ako niste pažljivo slušali, možda to niste shvatili, pa se zato postarajte da ubuduće pažljivo slušate. Jednom sam slušao snimak, i na mestu gde sam upravo počeo da govorim o različitim ispoljavanjima antihrista, navodeći ih od prvog pa sve do petnaestog, oni su iz svakog navoda izbacili detaljna objašnjenja i razjašnjenja i umesto toga su jednostavno naveli prvo ispoljavanje, drugo ispoljavanje, treće ispoljavanje itd. Jedno za drugim, о svakom ispoljavanju je nabrzaka ponešto rečeno, mnogo brže nego što nastavnik drži čas. Većina ljudi koji ranije nisu čuli tu propoved i kojima ona nije bila poznata ne bi imala nimalo vremena da razmišlja dok je sluša. Ako bi želeli da pažljivo slušaju, svaki put bi morali da pauziraju snimak, da odslušaju jednu rečenicu i brzo da hvataju beleške, da razmisle o značenju te rečenice pa da puste sledeću. U suprotnom, tempo bi bio suviše brz i oni ne bi mogli da ga prate. To je ozbiljna greška koju su počinile osobe koje su montirale snimke propovedi. Propoved predstavlja ćaskanje, diskusiju. Šta je sadržaj propovedi? Propovedi govore o različitim istinima i različitim stanjima ljudi; sve one sadrže istinu. Dakle, da li ljudi lako mogu da prihvate i razumeju te sadržaje koji uključuju istinu ili su im potrebni razmatranje, razmišljanje i mentalna obrada pre nego što postepeno reaguju? (Potrebni su im razmatranje, razmišljanje i mentalna obrada.) Pa onda, na osnovu te situacije, kojom bi brzinom trebalo da govori onaj ko drži propoved? Da li bi bilo dobro da govori brzo kao mitraljez? (Ne bi.) Kao nastavnik koji drži čas? (Ne bi.) Kao neko ko drži govor? (Ne bi.) Naravno da ne bi. Tokom propovedi mora biti pitanja i odgovora, kao i vremena za razmišljanje, tako da ljudi imaju vremena da reaguju – takav tempo je odgovarajući. Oni su transkribovali propovedi a da nisu razumeli ovo načelo; da li to pokazuje nedostatak duhovnog razumevanja? (Pokazuje.) Njima zaista nedostaje duhovno razumevanje. Mislili su: „Već sam čuo to o čemu Ti govoriš. Nakon jednog slušanja, mogu da se setim suštine i znam o čemu govoriš. Na osnovu svog iskustva i izuzetnih veština koje sam stekao tokom čestog montiranja snimaka propovedi, ja ću to uraditi ovako i ubrzaću snimak.” Ubrzavanje samo po sebi nije delovalo kao problem – ali kako to utiče na transkripciju propovedi? Pretvara je u esej. Kada se jednom pretvori u esej, gubi se osećaj da ste propoved slušali uživo; može li se onda njome postići isti efekat? Sigurno će postojati određena razlika. Da li je zbog te razlike ona bolja ili gora? (Gora.) Ona je gora. Ljudi kojima nedostaje duhovno razumevanje postupaju samoinicijativno i misle za sebe da su pametni. Veruju da su obrazovani, nadareni, pametni i da posediju veštine, ali na kraju čine nerazumne stvari. Zar nije tako? (Jeste.) Zašto vam Ja ponekad postavljam pitanja u Svojim propovedima? Neki ljudi kažu: „Možda se plašiš da ćemo zadremati.” Da li je to razlog? Zašto ponekad govorim o drugim stvarima, skrenem s teme i pričam o laganijim i veselijim stvarima? Da biste se vi opustili i imali vremena da razmislite. To vam takođe omogućava da bolje razumete određeni aspekt istine, tako da vaše razumevanje ne bude ograničeno na reči, bukvalno značenje, doktrine ili gramatičku strukturu – ono ne bi trebalo da se svodi na to. Zato Ja ponekad govorim o drugim stvarima; ponekad pričam viceve da stvorim opušteniju atmosferu, ali zapravo Ja to uglavnom radim da bih postigao određeni rezultat – trebalo bi da to shvatite.

Znate, kada verski sveštenik drži propoved, on stoji na predikaonici i govori samo o dosadnim temama koje nemaju ni najmanje veze sa stvarnim životom ljudi, sa njihovim mentalnim stanjem ili sa postojećim problemima. To su sve mrtve reči i doktrine. Oni samo izgovaraju nekoliko ugodnih reči i uzvikuju prazne slogane. Zbog toga se slušaoci dosađuju i ništa ne zadobiju iz toga. Na kraju to dovodi do toga da sveštenik govori odozgo, a da dole niko ne obraća pažnju; tu nema nikakve interakcije. Zar sveštenik time ne troši reči uzalud? Sveštenici drže propovedi na taj način samo da bi zaradili za život, radi sopstvenog opstanka; oni ne uzimaju u obzir potrebe svoje pastve. A što se tiče nas sada, suština našeg držanja propovedi nije u tome da se obavi verski obred ili da se izvrši neki zadatak, već da se postigne nekoliko rezultata. Da bi se postigli ti rezultati, svi aspekti moraju da se uzmu u obzir – potrebe različitih ljudi, njihove predstave, uobrazilje i stanja, kao i njihovi nazori. Takođe se mora uzeti u obzir i do koje mere pripadnici svih društvenih klasa mogu da prihvate jezik izražavanja. Neki obrazovani ljudi koji vole formalni način ophođenja moraju da čuju neke književne reči koje su relativno gramatički ispravne i logične. Oni su u stanju da ih razumeju. Postoje i neki obični ljudi koji pripadaju nižim društvenim slojevima i kojima nije blizak takav formalni govor; pa šta bi onda trebalo Ja da radim? Moram da govorim malo žargonski. Ranije nisam koristio mnogo žargonskih izraza, ali sam ih pomalo naučio tokom godina i sada ponekad ubacim poslovice ili pričam viceve. Tako će nakon slušanja svi, bez obzira na društvenu klasu, osećati da je sve o čemu govorim lako razumljivo i da ima više veze s njima. Ali da se sve kaže žargonski, sadržaj propovedi ne bi zvučao dovoljno duboko, pa zato mora da se kombinuje s formalnim govorom, a sve t0 da bude izraženo govornim jezikom; tek tada će propoved ispuniti minimalne standarde. Jednom kada žargonski govor uđe u upotrebu kroz izraze kao što su „samo kažem”, „kao”, „znači” itd, suviše takvih izraza može da utiče na to u kojoj meri se izražava istina. Međutim, da je sve formalan govor, da se sve govori na pravilan i formalan način i da se korak po korak prati gramatička logika i rezonovanje, bez i najmanje greške, kao deklamovanje eseja ili čitanje teksta, kao da je sve to napisano od početka do kraja, od reči do reči, sve do znakova interpunkcije, mislite li da bi to bilo dobro? To bi bilo suviše problematično, a Ja nemam dovoljno energije za to. To je jedan aspekt. Osim toga, svi ispoljavaju različite aspekte svoje ljudskosti bez obzira na to da li su obrazovani ili neobrazovani, i ti izrazi ljudskosti odnose se na stvaran život. A stvaran život se ne može razdvojiti od govornog jezika; on je nerazdvojiv od tvog životnog okruženja. To životno okruženje ispunjeno je tim govornim jezikom, uz dodatak malo žargona, plus nešto jednostavnog rečnika uz pomalo književnog stila. To je dovoljno; u osnovi, to pokriva i obuhvata sve. U suštini, svi to mogu da shvate, svi mogu da razumeju, bez obzira na to da li su stari ili mladi i da li su neobrazovani ili poseduju određeno znanje; neće im biti dosadno i neće misliti da je to van njihovog dometa to prevazilazi. To je nešto o čemu treba voditi računa kod beseda i držanja propovedi, imajući u vidu sve aspekte ljudskih potreba. Da bi propoved imala rezultata, moraš da imaš u vidu sve te aspekte: tempo govora, izbor reči i način izražavanja. Osim toga, kada nešto izražavaš i besediš o nekom aspektu istine, u kom trenutku je to u potpunosti izraženo? U kom trenutku još uvek nije? Koje aspekte treba dodati? Sve to se mora uzeti u obzir. Ako čak ni ne uzmeš u obzir te aspekte, onda tvojoj sposobnosti razmišljanja ozbiljno nešto nedostaje. Tamo gde drugi razmišljaju u dve dimenzije, ti moraš da budeš u stanju da razmišljaš u tri. Moraš da vidiš sheobuhvatnije i preciznije od drugih, moraš da budeš u stanju da jasno vidiš sve vrste problema i da osetiš o kojim istina-načelima se radi. Tako će u suštini biti pokriveni svi aspekti iskvarenih naravi koji ljudima mogu da padnu na pamet ili koje mogu izraze ili otkriju, kao i stanja koja ih se tiču, i svi će ih razumeti. Da li i oni koji sastavljaju propovedi treba da budu tog kova i da li treba da razmišljaju na taj način? Ako to nije slučaj, umesto da se stalno oslanjaju na stečeno znaje da bi saželi glavnu tačku propovedi, njenu osnovnu ideju i srž svakog segmenta, to bi bilo kao kad studenti kineskog proučavaju književne tekstove. Profesor im kaže da najpre pogledaju ceo tekst, a onda da ga pažljivo pročitaju. Na prvom zvaničnom času profesor govori o suštini prvog odeljka, uvodi nove reči i govori o gramatici u tekstu. Kada se prouče svi delovi, ipak moraš da ih upamtiš, da na kraju sastaviš rečenice od novih reči i da razumeš osnovnu ideju teksta i u koju svrhu ga je autor napisao. Tako ćeš u potpunosti razumeti ono što tekst poručuje. Svi su to proučili, svi to znaju, ali ako to primeniš na transkribovanje propovedi, ispada suviše elementarno. Kažem ti, možeš to da koristiš ako pišeš esej; to samo predstavlja zdrav razum u pisanju. Ali možeš li da pogrešiš ako ovo razmišljanje, ovu teoriju i ovaj postupak primeniš na transkribovanje propovedi? Naravno da možeš. Ti ne znaš zašto Ja želim da ispričam tu priču, ne pokušavaš da razumeš istinu koji bi trebalo da shvatiš iz te priče, i to je greška. Osim toga, da li si u stanju da razumeš istinu kako u priči tako i u sadržaju propovedi? Ako ne možeš, onda ti nedostaje duhovno razumevanje. Koje kvalifikacije za transkribovanje propovedi ima neko bez imalo duhovnog razumevanja?

Šta mislite, zašto Ja pričam priče? Oni koji sastavljaju propovedi ne znaju zašto, pa u njih unose sopstvene nazore. Oni veruju da ako Ja želim da pričam priče, te priče moraju da se uklapaju u sadržaj koji posle njih sledi – oni ne znaju zašto ja pričam priče. Ne znate ni vi, zar ne? Pošto ne znate, reći ću vam razlog. Od početka do sada sam desetak puta govorio o različitim ispoljavanjima antihrista i obradio sam samo jednu polovinu. Ako bih u jednom dahu ispričao čitav ovaj sadržaj, tema bi bila prilično dosadna, zar ne? Ako bih svaki put kad počnemo odmah prešao na stvar – prvo da ponovimo ono o čemu se govorilo poslednji put, a onda da počnem da govorim dok vi užurbano hvatate beleške, pišete i pišete i borite se da držite oči otvorene – i ako bih naložio da, kada završim, svi rezimiraju rečeno, pri čemu svi trljaju oči, prevrću strane i recituju sadržaj o kome se tog dana govorilo, i kad se čini da su ga svi manje-više upamtili, Ja kažem: „Toliko za danas, hajde da završimo, nastavićemo razgovor o tome sledećom prilikom”, onda bi svi bili pomalo nesrećni: „Na svakom skupu se uvek govori o tim stvarima, isti je šablon, a sadržaj je suviše opširan i suvoparan”. Štaviše, beseda o istini mora da ima više strana, tako da ljudi istovremeno napreduju u svim aspektima istine. To je upravo kao čovekov život-ulazak: čovek mora da raste u smislu svoje samospoznaje, promene naravi, spoznaje Boga, svesti o sopstvenim različitim stanjima, svoje ljudskosti i uvida, kao i u svim drugim aspektima – sve to mora da napreduje istovremeno. Ako bih za to vreme Ja govorio samo o razlikovanju različitih pojava antihrista, ljudi bi mogli da ostale aspekte istine ostave po strani i sve vreme bi mislili: „Ko vam deluje kao antihrist? Da li sam ja antihrist? Koliko ih ima oko mene?” Ako tako budu postupali, to će uticati na njihov ulazak u ostale aspekte istine. Stoga Ja razmišljam o tome kako bi sadržaj propovedi mogao da obuhvati još jednu istinu tako da ljudi mogu da razumeju dodatnu istinu; odnosno, kada govorim na temu „Razotkrivanje antihrista”, ljudi mogu da usput shvate i neke druge aspekte. Takvim propovedanjem postižu se bolji rezultati, zar ne? (Tako je.) Primera radi, kada jedeš neku osnovnu namirnicu, ponekad uz nju pojedeš i jabuku. To povećava hranljivost, zar ne. (Jeste.) Recite Mi, onda, da li je neophodno da vam pričam priče? (Jeste.) Naravno da je tako. Da nije neophodno, zašto bih ih pričao? Korišćenje priča da bi se govorilo o nekim laganijim i veselijim temama omogućava ljudima da steknu i zadobiju nešto u drugim aspektima istine. To je dobra stvar. Kad završim s tim laganijim temama, vraćam se na glavnu temu. Takav raspored je prikladan. Šta jedete pre glavnog jela? (Predjelo.) Ovo je predjelo. Predjela su obično vrlo ukusna i podstiču apetit, zar nije tako? Dakle, kada Ja pričam priču, ti iz te priče možeš da zadobiješ neki aspekt istine u zavisnosti od svog znanja i razumevanja. Sve je to dobro. Naravno, oni kojima nedostaje duhovno razumevanje slušaju priče i samo čuju površinski sloj; oni u pričama ne vide istinu koju bi trebalo razumeti. Njima nedostaje duhovno razumevanje – tu se ništa ne može učiniti. Primera radi, kada slušaju „Priču o Dabau i Sjaobau”, neki ljudi se samo sećaju da je Dabao bio loš, a Sjaobao glup. Oni se sećaju njihovih imena, ali ne i okolnosti u kojima je čovek iz priče pokazao svoju iskvarenu narav, niti kakvu narav je pokazao, šta je suština te naravi ili u kakvoj je ona vezi s istinom. U kakvoj situaciji bi ti pokazao takvu narav? Da li bi izgovorio takve reči? Ako kažeš: „Ja ne bih izgovorio takve reči”, onda je to problematično, jer to dokazuje da nisi shvatio istinu. Neki ljudi kažu: „Možda bih izgovorio takve reči ako bih se našao u određenim situacijama, takva narav ispliva u određenom stanju.” Jednom kada to spoznaš, nećeš više uzalud slušati ovu priču. Nakon što saslušaju priču, neki ljudi kažu: „Kakav je to čovek Dabao? On maltretira i vara čak i malo dete. On je podao! Ja ne bih tako varao decu.” Zar to nije nedostatak duhovnog razumevanja? Oni govore o samoj stvari, ali ne razumeju istinu u priči koju pričam. Oni ne mogu da tu situaciju dovedu u vezu sa sobom; to pokazuje nedostatak duhovnog razumevanja, ozbiljan nedostatak duhovnog razumevanja. Osobe koje sastavljaju propovedi susreću se s tim problemom. Čim nešto uključuje istinu, neki ljudi otkrivaju nazore bezvernika; čim nešto uključuje istinu, nekim ljudima nedostaje duhovno razumevanje; čim nešto uključuje istinu, neki ljudi postaju skloni izobličavanju, neki postaju nepopustljivi, neki rđavi, a neki počnu da osećaju odbojnost prema istini. Pa kakvu narav imaju osobe koje sastavljaju propovedi? U najmanju ruku, oni su nadmeni i umišljeni, postupaju samoinicijativno, ne razumeju i ne nastoje da razumeju. Oni čak nisu ni pitali šta da rade; samo su direktno razdvojili priče od sadržaja posle njih. Oni misle: „Dobio sam ove propovedi da ih transkribujem, pa zato imam ovlašćenje da o tome odlučujem. Odseći ću priče jednim zamahom sekire. Baš tako ću da postupim s propovedima koje si mi dao. Ako Ti se to ne sviđa, nemoj mene da angažuješ.” Zar to nije nadmeno i umišljeno? Oni ne mogu da shvate istinu, oni ne razumeju istinu. Ne znaju šta je im dužnost ni šta bi trebalo da rade a šta ne – ne znaju ništa od toga. Ljudi kojima nedostaje duhovno razumevanje mogu samo da rade nerazumne stvari, neljudske i nedostojanstvene stvari. Oni takođe rade samo one stvari koje krše istina-načela, misle za sebe da su pametni i nedostaje im pokornost. Dobili su snimke Mojih propovedi da ih transkribuju i šta god da su mislili i kakve god da su stavove imali o tome kako da to urade, nisu Me pitali. Zar to nije vrlo ozbiljan problem? (Jeste.) U kojoj meri je ozbiljan? (Ima prirodu mešanja u Božje reči.) Zaista ima malo takve prirode.

Ispričam priču u kojoj govorim o određenom aspektu istine, a zatim iznesem propovedi o drugim aspektima. Da li razmišljam o tome da li se te dve stvari uklapaju? Isprva moram o tome da razmišljam, ali zašto ne insistiram na uklapanju ta dva aspekta? Da li sam Ja svestan toga? (Jesi.) Pa zašto je onda to postalo problem za one koji sastavljaju propovedi? Ja znam da priča koju pričam nema nikakve veze sa propovedi posle nje. Da li su oni svesni toga? Nisu. Čak nisu ni pažljivo razmislili o tome. Oni misle: „Tobom upravlja Sveti Duh; sve dok to zvuči kao istina, u redu je. Ispričao si priču tog dana, a onda si izneo određeni sadržaj. Kakve veze imaju te dve stvari? Zašto tako govoriš? Kakva korist može da proistekne iz toga nakon što završiš Svoj govor? Ne znaš ništa od toga. To neće moći!” Kao prvo, ono o čemu ću govoriti, kako ću govoriti i kakav sadržaj ću izneti – recite Mi, da li Ja trezveno razmišljam kada o tome odlučujem? (Da.) Zaista sam u trezvenom stanju, a sigurno ne u stanju smetenosti; u Mom umu postoji jasan tok misli. Ako nekome nedostaje duhovno razumevanje, ako ne zna kako da traga za istinom i ako slepo analizira i klasifikuje stvari misleći da je to dobro, zar taj neko nije školski primer fariseja? Takvi ljudi samo vole da čuju velike i prazne teorije, a ne stvarne i praktične propovedi. Kao rezultat toga, oni ne razumeju čak ni najpliće istine. To pokazuje ozbiljan nedostatak duhovnog razumevanja! Ako nemaju bogobojažljivo srce, ljudi će biti nadmeni i samopravedni i sve smeliji; usudiće se da iznose sud o bilo čemu, misleći da sve razumeju. Iskvareno čovečanstvo je upravo takvo; to je njihova narav. Da li su odvažnost i nesmotreno postupanje nešto dobro ili nešto loše? (Nešto loše.) Zapravo nije važno da li je neko odvažan ili plašljiv, važno je da li u svom srcu nosi strah od Boga. Kada kasnije slušate snimak propovedi, potrudite se da uočite da li su neke ključne stvari izbačene iz transkripcije. Ti jadnici kojima nedostaje duhovno razumevanje ponekad čine stvari kojima nehotice izazivaju ometanje i štetu. Oni kažu da to nije namerno – ako nije namerno, da li to znači da njihova narav nije iskvarena? Ona je ipak iskvarena. To je za sada sve o ovoj temi.

Dodatak:

Sjaogangovi snovi

I danas ću početi tako što ću vam ispričati jednu priču. Da li ste zainteresovani da slušate priče? Možete li da naučite nešto iz priča? U pričama se događaju stvari, a te stvari sadrže istine. Ljudi u pričama imaju određena stanja, neka otkrovenja, kao i neke namere i iskvarene naravi. Zapravo, te stvari postoje u svakome i povezane su sa svima. Ako ih razumeš i ako možeš da ih prepoznaš u pričama, to dokazuje da imaš duhovno razumevanje. Neki ljudi govore: „Kažeš da imam duhovno razumevanje – znači li to da sam osoba koja voli istinu?” Ne nužno; duhovno razumevanje i ljubav prema istina su dve različite stvari. Neki ljudi imaju duhovno razumevanje, ali ne vole istinu. Oni samo razumeju i ništa više od toga. Ne suočavaju se sa istinom radi samoispitivanja, niti je sprovode u delo. Neki ljudi imaju duhovno razumevanje, pa nakon što saslušaju priče, otkrivaju da imaju iste probleme i razmišljaju o tome kako da uđu u istinu i kako da se promene ubuduće – takvi ljudi postižu željene rezultate. Stoga ću vam danas ispričati jednu priču. Tema je laka i svi će biti voljni da je saslušaju. Poslednja dva dana razmišljao sam koja bi priča mogla većini ljudi da pruži nešto korisno i da ih pouči nakon što je saslušaju, a da im se uz to duboko usadi jedan aspekt istine. Takođe, želeo sam da im omogućim da to povežu sa stvarnošću i da imaju koristi ulaskom u jedan od aspekata istine ili ispravljanjem neke vrste devijacije. Zaboravio sam da dam ime poslednjoj priči koju sam ispričao, tako da ćemo danas toj priči dati ime. Šta mislite, kako ta priča treba da se zove? (Posebni darovi.) Izostavimo reč „posebni”; hajde da je nazovemo „Darovi”. Reč „posebni” zvuči pomalo čudno ovde, i ljudi će usmeriti svoju pažnju na nju. Reč „darovi” ima višeznačni smisao. Dakle, koju ću priču danas ispričati? Današnja priča se zove „Sjaogangovi snovi”. „Sjao” znači „mali”, kao što svi znate, a šta znači „gang”? („Položaj.”) Tačno. Čim čujete to ime, trebalo bi da naslutite sadržaj priče – trebalo bi da budete blizu da pogodite o čemu je reč. Sada ću početi da pričam priču.

Sjaogang je entuzijastičan, marljiv, vredan i prilično pametan mladić. Voli da uči, pa je naučio ponešto o nekim današnjim prilično popularnim računarskim tehnologijama, i u Božjoj kući je prirodno raspoređen da obavlja svoju dužnost u timu za video-montažu. Kada se tek pridružio timu za video-montažu, Sjaogang je bio veoma srećan i ponosan. Pošto je mlad i poznaje određene tehnologije, veruje da je rad na video materijalu njegova specijalnost, a ujedno i hobi, te da može da iskoristi svoju stručnost tako što će tamo obavljati svoju dužnost, a takođe i napredovati u toj oblasti kroz proces stalnog učenja. Osim toga, većina ljudi koje ovde susreće su takođe mladi, pa on mnogo voli atmosferu ovde i uživa u toj dužnosti. Stoga je svakog dana zauzet radom i ozbiljno uči. Tako Sjaogang svakog dana ustaje rano kako bi započeo rad, ponekad ne odmarajući sve do kasno u noć. On plaća visoku cenu za svoju dužnost i doživljava neke poteškoće, a prirodno, takođe stiče dosta relevantnog stručnog znanja. Oseća da je svaki dan veoma produktivan. Sjaogang takođe često razgovara u zajedništvu i prisustvuje okupljanjima sa svojom braćom i sestrama, i oseća da je nakon dolaska ovde napredovao više nego kada je verovao u Boga u svom rodnom mestu, da je odrastao i da može da preuzme neke poslove. Oseća se veoma srećno i zadovoljno. Kada je prvobitno učio računarsku tehnologiju, nadao se da će jednog dana raditi na računarima, a sada se njegova želja konačno ostvarila, pa zaista ceni tu priliku. Prolazi neko vreme, a Sjaogangov posao i njegov položaj nisu se promenili. On ostaje posvećen svom poslu, kao i svojim odgovornostima i dužnostima, i čini se zrelijim nego ranije. Takođe je napredovao u život-ulasku, često razgovara i molitveno čita Božje reči sa svojom braćom i sestrama na okupljanjima, a njegovo interesovanje za verovanje u Boga postaje sve snažnije. Može se reći i da njegova vera postepeno raste. Stoga, on ima novi san: „Bilo bi divno ako bih mogao da postanem korisnija osoba dok obavljam posao na računaru!”

Vreme tako prolazi, dan za danom, a Sjaogang i dalje obavlja istu dužnost. Jednom prilikom slučajno pogleda neki film koji ostavlja snažan utisak na njega. Zašto? U filmu se pojavljuje mladić koji je približno Sjaogangovih godina, i on se divi glumi, nastupu, govoru i ponašanju tog mladića u filmu, osećajući pritom i malo ljubomore. Nakon gledanja filma, on povremeno zamišlja: „Bilo bi divno da sam ja taj mladić iz filma. Svakog dana sam ispred računara, pravim i učitavam razne vrste video materijala, ali bez obzira na to koliko sam zauzet ili umoran, ili bez obzira na to koliko naporno radim, i dalje sam samo radnik iza scene. Kako bi iko mogao da zna koliko naporno radimo? Kad bih jednog dana mogao da se pojavim na velikom platnu poput onog mladića iz filma, i kad bi više ljudi moglo da me vidi i upozna, to bi bilo sjajno!” Sjaogang iznova gleda taj film, kao i sve različite scene u kojima se pojavljuje taj mladić. Što više gleda, to mu više zavidi, a srce mu sve više čezne i žudi da postane glumac. Tako se rađa Sjaogangov novi san. Koji je njegov novi san? „Želim da studiram glumu i da se potrudim da postanem vrstan glumac, da se pojavim na velikom platnu, da imam harizmu poput onog mladića i da navedem više ljudi da mi zavide i da žude da budu poput mene.” Od tog trenutka, Sjaogang počinje da radi na ostvarenju svog sna. U slobodno vreme, Sjaogang pretražuje internet i proučava razne materijale o glumi. Takođe gleda razne filmove i televizijske serije, pri čemu istovremeno posmatra i uči, dok mašta o tome da jednog dana postane glumac. Dani i dalje tako prolaze jedan za drugim – Sjaogang proučava glumačku profesiju dok istovremeno obavlja svoje dužnosti. Konačno, zahvaljujući svojoj istrajnosti i marljivosti, Sjaogang savladava određene osnove glume. Naučio je kako da imitira, naučio je kako da govori i nastupa pred drugima, a nema ni trunku treme. Njegova upornost konačno mu donosi priliku: postoji film kome je potreban mladić za glavnu ulogu. Tokom audicije reditelj shvata da njegov izgled, držanje i osnovne glumačke veštine zadovoljavaju kriterijume. Uz malo više obuke, trebalo bi da bude sposoban za tu ulogu. Nakon što je čuo te vesti, Sjaogang je presrećan i misli u sebi: „Konačno mogu da izađem iz senke i pojavim se na ekranu – još jedan moj san je na pragu ostvarenja!” On je zatim premešten u tim za filmsku produkciju da obavlja svoju dužnost.

Nakon što je Sjaogang premešten u tim za filmsku produkciju, novo radno okruženje mu donosi svežinu i polet. Oseća da svaki dan prolazi toliko srećno i da nije tako sumorno, dosadno i ograničeno kao ranije, zato što tamo živi i radi, a mnoge stvari sa kojima se svakodnevno susreće potpuno su drugačije od njegovog posla za računarom – živi u drugoj oblasti rada, u drugačijem svetu. Na taj način, Sjaogang se predaje radu na filmskoj produkciji. Svakog dana je zauzet glumom i uvežbavanjem teksta, sluša rediteljeva uputstva i sluša kako njegova braća i sestre analiziraju zaplet. Najteži deo za Sjaonganga je uživljavanje u ulogu, pa zato iznova uči tekst napamet i neprestano razmišlja o svom liku, kako bi trebalo da govori i postupa, kako da hoda i stoji, čak i kako da sedi. Sve te stvari mora iznova da uči. Posle izvesnog vremena posvećenog tom složenom i raznolikom poslu, Sjaogang konačno shvata koliko je zapravo teško biti glumac. Svakog dana mora da uči iste rečenice napamet. Ponekad može da ih izgovori savršeno, ali tokom stvarnog nastupa stalno greši i mora da ponavlja scenu. Reditelj ga često opominje zato što neki od njegovih postupaka ili replika nisu na visini zadatka. Ako nekoliko njegovih nastupa zaredom budu loši, biće podvrgnut orezivanju, te će izgubiti ugled, trpeti patnju, pa čak će privlačiti čudne poglede i podsmeh. Suočen sa svim ovim, Sjaogang je pomalo obeshrabren: „Da sam znao da će biti ovako teško biti glumac na velikom platnu, ne bih ni došao ovamo. Ali sada sam u nezgodnoj situaciji. Već sam ovde, pa bi bilo nerazumno da odustanem pre nego što se snimanje završi, a ne bih ni mogao to da opravdam. To je bio moj san, moram da ga ostvarim, ali koliko je još dug put preda mnom? Da li mogu da nastavim dalje?” Sjaogang počinje da posustaje. Narednih dana, on se teško nosi sa svakodnevnim poslom i životom. Svaki dan je nepodnošljiviji od prethodnog, ali ipak mora da izdrži i prisiljava sebe da ide napred. Kao što se može pretpostaviti, Sjaogang će u budućnosti sigurno imati probleme u raznim aspektima. Počinje vrlo nevoljno da obavlja posao koji mu je dodeljen. Kada mu reditelj kaže šta da uradi, on posluša i to je sve. Posle toga, trudi se da postigne ono što može, ali ako ne uspe nešto da uradi, ne shvata to ozbiljno. U kakvom je stanju Sjaogang u ovom trenutku? On provodi svaki dan vrlo nevoljno, sa vrlo negativnim i pasivnim stavom, a da pri tom u svoje srce uopšte ne prihvata iskrene smernice i pomoć reditelja niti braće i sestara. On veruje: „Takav sam kakav sam, nema prostora za poboljšanje. Vi me forsirate izvan mojih mogućnosti. Ako možemo to da snimimo, hajde da snimimo; ako ne možemo, onda da zaboravimo na to. Vratiću se u svoj tim za video-montažu da obavljam svoju dužnost.” On razmišlja o tome kako je bilo sjajno raditi u timu za video-montažu, svakodnevno sedeći ispred računara. To je bilo toliko udobno i lako; bio je tako srećan! Celo njegovo biće i čitav njegov svet bili su na dohvat tastature. Mogao je da ima šta god poželi jednostavnim aktiviranjem nekog specijalnog efekta. Taj virtuelni svet veoma privlači Sjaoganga. U ovom trenutku, on još više čezne za prošlošću i vremenom koje je proveo obavljajući svoju dužnost u timu za video-montažu. Dani tako prolaze, a onda jedne noći, Sjaogang ne može da spava. Zašto ne može da spava? On razmišlja u sebi: „Da li sam ja stvoren da budem glumac? Ako nisam stvoren za to, onda bi trebalo odmah da se vratim u tim za video-montažu. Dužnost u tom timu je opuštena i laka, sednem za računar i pola dana samo prođe; osim toga, ne moram ni sam da kuvam. Ta dužnost nije naporna, sve je moguće na dodir moje tastature, postoji samo nezamislivo, ništa nije nemoguće. Sada kao glumac, moram svakodnevno da učim tekst i da ga iznova ponavljam. Ipak, moja gluma još uvek nije dovoljno dobra; reditelj me često grdi, a moja braća i sestre me često kritikuju. Obavljanje te dužnosti je previše naporno, mnogo je bolje raditi u timu za video-montažu!” Što više razmišlja o tome, to više čezne za tim. Prevrće se pola noći, ne može da zaspi, i tek u drugoj polovini noći, kada je suviše umoran da ostane budan, uspeva da utone u san. Kada Sjaogang otvori oči rano ujutru, prvo pomisli: „Na kraju krajeva, da li treba da odem ili ne? Da li treba da se vratim u tim za video-montažu? Ako ostanem ovde, ne znam da li će film uopšte biti ocenjen kao zadovoljavajući nakon što završimo snimanje, a ko zna koliko ću teškoća morati da podnesem u međuvremenu. Jednostavno nisam stvoren da budem glumac! Tada sam iz trenutnog poriva i hira poželeo da budem glumac; zaista sam bio smeten! Vidiš, učinio sam jedan pogrešan korak i sada je sve tako teško podneti, a nemam nikoga s kim bih mogao da razgovaram o ovoj muci. S obzirom na moju trenutnu situaciju, čini se da mi neće biti lako da postanem dobar glumac, pa bi trebalo da odustanem što pre. Odmah ću reći reditelju da se vraćam u tim za video-montažu, kako ne bih odugovlačio njegov posao.” Zatim, Sjaogang skupi hrabrost i kaže reditelju: „Gledajte, ja nisam stvoren da budem glumac, ali vi ste baš morali mene da izaberete– zašto me jednostavno ne pustite da se vratim u tim za video-montažu?” Reditelj odgovara: „Nema šanse, već smo snimili pola filma. Ako promenimo glumca, kasnićemo sa poslom, zar ne?” Sjaogang je uporan i odgovara: „Pa šta? Zameni me kim god želiš, to nema nikakve veze sa mnom. Bez obzira na sve, moraš me pustiti da odem. Ako me ne pustiš, neću uložiti nikakav trud u glumu!” Reditelj vidi da Sjaogang uporno insistira da ode i da neće biti u stanju da dovrše snimanje filma, pa ga pušta da ode.

Sjaogang se iz tima za filmsku produkciju konačno vraća u tim za video-montažu. Vraća se na svoje nekadašnje radno mesto koje toliko dobro poznaje. Dodiruje svoju stolicu i svoj računar, i oni mu izgledaju poznato. Više voli ovo mesto. Odlazi i seda; stolica je meka, a računar je spreman za rad. „Pravljenje videa je bolje, ova dužnost nije zamorna. Rad iza scene ima svojih prednosti, niko ne zna ako napraviš grešku i niko te ne kritikuje, samo odmah ispraviš grešku i to je sve.” Sjaogang je konačno otkrio prednosti rada iza scene. Kakvo je njegovo raspoloženje u ovom trenutku? U ovom trenutku, on se oseća izuzetno ugodno i srećno, i pomisli: „Doneo sam pravu odluku. Bog mi je dao priliku i dozvolio mi da se vratim ovom poslu. Počastvovan sam što imam ovu privilegiju!” Zadovoljan je što je, makar jednom, doneo pravu odluku. U narednim danima Sjaogang prati svakodnevnu radnu rutinu tima za video-montažu. Tokom tog perioda ne dešava se ništa posebno, a on provodi svaki dan na uobičajen način.

Jednog dana, dok je radio na jednom video-zapisu, Sjaogang iznenada otkriva duhovitog i otmenog mladića u plesnom programu, koji nastupa veoma dobro. On pomisli: „Taj mladić je otprilike mojih godina; kako to da on može da pleše, a ja ne mogu?” Zbog toga je Sjaogang ponovo u iskušenju. Koja ideja mu pada na pamet? (Ples.) Sjaogangu pada na pamet ideja da uči ples. On iznova gleda taj video-snimak i nastup mladića. Zatim počinje da se raspituje o tome gde da uči ples, kako da ga uči i koji su najosnovniji plesovi. Takođe, često koristi pogodnost koju mu posao pruža da na računaru pretražuje materijale za podučavanje, video-zapise i resurse za učenje koji se tiču plesa. Naravno, dok pretražuje, Sjaogang ne samo da gleda, već i uči tako što vežba ples. Da bi naučio da pleše, on ustaje veoma rano svakog dana i leže veoma kasno. Oslanjajući se na svoje vrlo ograničeno znanje gimnastičkog plesa, on počinje zvanično da uči folklorni ples, pri čemu svakog dana ustaje rano da se isteže i da vežba. U procesu učenja, Sjaogang podnosi mnogo fizičkog bola i troši mnogo svog vremena, ali konačno postiže mali uspeh. On oseća da je njegova prilika konačno došla, da može da pleše na bini, zato što veruje da mu je telo malo gipkije i da može da izvede neke plesne pokrete. Takođe, imitacijom i učenjem gotovo da je savladao neke ritmove kada pušta muziku. U tim okolnostima smatra da je vreme da se obrati crkvi i da zatraži promenu svoje dužnosti. Nakon ponovljenih zahteva, njegova želja se konačno ispunjava i Sjaogang se pridružuje plesnom timu kako bi postao plesač. Od tada, poput ostalih plesača, on ustaje rano zbog jutarnjeg treninga i uvežbava plesni program. Redovno prisustvuje okupljanjima i razgovorima, pa zajedno sa ostalim plesačima analizira i planira plesni program. Svakog dana obavlja taj posao, a kada se dan završi, toliko je umoran da ga bole leđa i noge. Svaki dan je takav, bilo da je kiša ili sunce. Kada je počeo, Sjaogang je bio pun radoznalosti prema plesu, ali kada je razumeo i upoznao život i razne aspekte plesača, oseća da je to sve što ples ima da ponudi. Izvođenje istog pokreta iznova i iznova, ponekad uvrtanje članka, ponekad istezanje donjeg dela leđa, a postoji i rizik od povrede. Dok pleše, on pomisli: „O ne, biti plesač je takođe teško. Svakog dana se toliko izmorim da mi celo telo smrdi na znoj. Nije baš lako. Teže je nego rad na montaži video-zapisa! Ne, moram da istrajem u tome!” Ovog puta ne odustaje tako lako, već istrajava sve dok konačno ne dođe do generalne probe za plesni program. Nakon toga se njihov ples ocenjuje. U kakvom je raspoloženju Sjaogang na dan ocenjivanja? On je toliko uzbuđen i pun iščekivanja rezultata svog napornog rada da čak ne jede ni ručak. „Uložio je mnogo truda, zar ne?” Konačno, kada su rezultati objavljeni, njihov ples ne prolazi prvi krug ocenjivanja. Vest pogađa Sjaoganga kao grom iz vedra neba, a njegovo raspoloženje pada na dno. On se stropoštava na stolicu i kaže: „Toliko smo vremena proveli na ovom plesu, a ti ga odbacuješ samo jednom rečju? Da li uopšte išta znaš o plesu? Mi plešemo po načelima, svi smo platili cenu, a ti tek tako odbijaš naš ples?” Zatim pomisli: „Odluka je u njihovim rukama, i ako ne odobre naš ples, moramo da ga prepravljamo. Nema se s kim raspravljati o tome. Nema ništa drugo što možemo da učinimo, pa hajde da počnemo iznova.” Na dan kada im je ples odbijen u prvom krugu ocenjivanja, Sjaogang ne jede svoj ručak, već samo nevoljno pojede nešto malo za večeru. Mislite li da je mogao da spava te noći? (Nije mogao da spava.) Opet ne može da spava, misli mu se roje: „Zašto ništa ne ide kako treba gde god da odem? Bog me nije blagoslovio. Ples na kojem smo radili dva meseca nije prošao prvi krug ocenjivanja. Ne znam kada će proći drugi krug ocenjivanja, niti koliko ćemo vremena morati da potrošimo da bi se to desilo. Kada ću biti u stanju da izađem na binu i zvanično nastupim? Nema nade da ću zakoračiti na svetlo pozornice!” Misli mu se vrte u krug, razmišlja i razmišlja, pa zaključi: „Rad na montaži video-zapisa je bolji. Samo odem tamo i sednem, kucam po tastaturi i pojave se cveće, biljke i drveće. Ptice pevaju kada im ja to naredim, konji trče kada im ja to naredim; šta god poželim, tamo je. Međutim, u plesu moramo da prođemo ocenjivanja, a svakog dana se toliko umorim da smrdim na znoj. Ponekad sam toliko umoran da ne mogu dobro da jedem niti da spavam, a onda naš ples ne prođe prvi krug ocenjivanja. Ta dužnost je takođe teška. Zar ne bi bilo bolje da se vratim radu u timu za video-montažu?” On razmišlja i razmišlja: „Ali to je toliko jadno, zašto se opet kolebam? Ne treba ovako da razmišljam, moram da spavam!” Zbunjen, polako tone u san. Sledećeg jutra se budi i gotovo da zaboravlja na sve to, pa nastavlja da pleše i da se priprema za novu generalnu probu. Kada dođe dan drugog kruga ocenjivanja, Sjaogang je ponovo nervozan. On pita: „Može li naš ples da prođe ovo ocenjivanje?” Svi kažu: „Ko zna? Ako ne prođe, onda to dokazuje da naš ples nije dovoljno dobar, pa ćemo nastaviti da radimo na njemu. Kada bude prošao, tada ćemo zvanično nastupiti i snimiti ga. Neka sve ide svojim tokom i rešićemo to na pravi način.” Sjaogang kaže: „Ne, vi možete to da rešite na pravi način, ali ja nemam vremena za to.” Konačno, rezultati drugog kruga stižu i njihov ples opet nije prošao. Sjaogang kaže: „Hm, znao sam! Nije lako biti uspešan u ovom poslu! Mladi smo, dobro izgledamo i umemo da plešemo. Zar to nisu prednosti? Ljudi koji ocenjuju su ljubomorni na nas zato što ne znaju da plešu, pa zato neće da odobre naš ples. Izgleda da nikada neće proći, plesanje nije lako, vraćam se nazad.” Te noći Sjaogang spava veoma mirno, zato što je odlučio da se spakuje, da ode i da se oprosti sledećeg dana.

U svakom slučaju, Sjaogangu se konačno ponovo ispunila želja, pa se vraća u tim za video-montažu i seda ispred svog računara. Razmišlja o tim poznatim osećanjima iz prošlosti i pomisli: „Rođen sam da radim iza scene. Mogu da budem samo junak iz senke, nemam šanse da budem na pozornici ili da postanem slavan u ovom životu. Jednostavno ću se ponašati primereno i nastaviti da kuckam po tastaturi. To je moja dužnost, pa ću samo da radim ovaj posao.” On se smirio nakon svih tih promena. Njegov drugi san je propao i ostao neostvaren. Sjaogang je „marljiva i vredna” osoba, a ujedno i „entuzijastična i ambiciozna” osoba – mislite li da će tako lako prihvatiti da sedi za računarom i da obavlja taj dosadan posao? Ne, najverovatnije neće.

Nedavno je Sjaogang postao opsednut pevanjem. Kako je mogao tako brzo da se promeni? Zašto je opsednut time, zašto ne može da se kloni pozornice? Postoji nešto skriveno u njegovom srcu. Ovog puta ne žuri da zatraži promenu svoje dužnosti; svakodnevno samo pretražuje materijale i vežba svoje vokalne veštine i pevanje. Često vežba dok ne promukne, ponekad do tačke kada više ne može ni da govori. I pored toga, Sjaogang nije obeshrabren, zato što je ovog puta promenio strategiju. On kaže: „Ovog puta ne mogu da promenim svoju dužnost, a da pre toga ne saznam kakva je stvarna situacija. Zaista moram da budem oprezan da me ljudi ne bi ismevali. Šta će ljudi misliti o meni ako stalno menjam svoju dužnost? Gledaće me s prezirom. Ovog puta moram nastaviti da vežbam dok ne budem uveren da mogu postati pevačka zvezda, jednako dobar kao pevači u crkvi, a onda ću se prijaviti u tim za himne.” On svakodnevno neumorno vežba, kako u slobodno vreme, tako i na poslu. Jednog dana, dok Sjaogang radi, njegov vođa tima mu iznenada kaže: „Sjaogang, kako to radiš svoj posao? Ako ponovo budeš ovako površan i ne budeš ulagao trud u svoj posao, neće ti više biti dozvoljeno da obavljaš ovu dužnost.” Sjaogang odgovara: „Nisam ništa uradio.” Zatim se svi okupljaju oko njega, govoreći: „Sjaogang, šta se desilo? O, napravio si toliko veliku grešku! Višnji je već toliko puta ispravljao tu grešku, kako si mogao opet da pogrešiš? To je zato što svaki dan vežbaš pevanje i ne koncentrišeš se na video-montažu, pa stalno praviš greške i odlažeš važne stvari. Ako ponovo napraviš ovakvu grešku, crkva će te izopštiti. Neće te više hteti i svi ćemo te odbaciti!” Sjaogang nastavlja da objašnjava: „Nisam to uradio namerno, od sada ću biti pažljiv, dajte mi još jednu šansu. Nemojte me izbaciti, preklinjem vas, nemojte me izbaciti! Bože, spasi me!” Kada povika, oseti kako ga velika ruka tapše po ramenu i čuje glas: „Sjaogang, probudi se! Probudi se, Sjaogang!” Šta se dešava? (On sanja.) On sanja. Oči su mu zatvorene i on je u bunilu, rukama mlatara i maše u vazduhu. Svi se pitaju šta se dogodilo, a onda vide Sjaoganga pognutog nad tastaturom kako spava. Jedan od braće ga potapše, i nakon nekoliko pokušaja Sjaogang se konačno budi. Kada se probudi, kaže: „O, kakav užas, zamalo su me izopštili.” „Zbog čega?” Sjaogang razmisli o tome i shvati da se ništa nije dogodilo. Ispostavlja se da je to ipak bio san, da se probudio uplašen zbog sna. Ovo je kraj priče; to su bili „Sjaogangovi snovi”.

O kom problemu govori ova priča? O činjenici da su snovi i stvarnost često u sukobu. Mnogo puta ljudi misle da su njihovi snovi opravdani, ali ne znaju da snovi i stvarnost uopšte nisu isto. Snovi su samo plod tvoje želje, samo tvoje privremeno interesovanje. Najčešće su to ljudske sklonosti, ambicije i želje koje postaju ciljevi njihovih težnji. Ljudski snovi su potpuno neusklađeni sa stvarnošću. Ako ljudi imaju previše snova, koje greške će često praviti? Prevideće posao koji je pred njima i koji bi trebalo da rade u tom trenutku. Oni će ignorisati stvarnost i gurnuti u stranu dužnosti koje bi trebalo da izvrše, posao koji bi trebalo da završe, kao i obaveze i odgovornosti koje bi trebalo da ispune u tom trenutku. Neće ozbiljno shvatati te stvari i samo će nastaviti da slede svoje snove, stalno žureći i naporno radeći da ih ostvare, čineći pritom mnogo besmislenih stvari. Na ovaj način ne samo da neće pravilno obavljati svoje dužnosti, već mogu odlagati i ometati rad crkve. Mnogi ljudi ne razumeju istinu niti teže istini. Kako oni doživljavaju obavljanje dužnosti? Oni to doživljavaju kao neku vrstu posla, hobija ili ulaganja koje im je od interesa. Ne doživljavaju to kao misiju ili zadatak od Boga, niti kao odgovornost koju bi trebalo da preuzmu. Još manje teže da razumeju istinu ili Božje namere tokom obavljanja svojih dužnosti, kako bi dobro obavljali svoje obaveze i ispunili Božji nalog. Stoga, tokom obavljanja svojih dužnosti, neki ljudi postanu nevoljni čim se suoče s malo teškoća i žele da pobegnu. Kada naiđu na neke poteškoće ili dožive neki neuspeh, oni se povlače i ponovo žele da pobegnu. Ne tragaju za istinom; samo razmišljaju o tome kako da izbegnu situaciju. Kao kornjače, ako nešto krene po zlu, oni se samo sakriju u svoj oklop, a zatim čekaju da problem prođe pre nego što ponovo izađu. Ima mnogo takvih ljudi. Posebno ima nekih ljudi koji, kada se od njih traži da preuzmu odgovornost za određeni posao, ne razmišljaju o tome kako da pruže svoju odanost, ili o tome kako da dobro obave tu dužnost i da dobro urade posao. Umesto toga, oni razmišljaju o tome kako da zabušavaju, kako da izbegnu orezivanje, kako da izbegnu preuzimanje bilo kakve odgovornosti i kako da ostanu neokaljani kada se pojave problemi ili greške. Prvo razmišljaju o tome kako da pronađu izlaz za sebe i o tome kako da udovolje vlastitim sklonostima i interesima, a ne kako da dobro obave svoje dužnosti i kako da pruže svoju odanost. Da li takvi ljudi mogu da steknu istinu? Oni ne ulažu napor u vezi sa istinom i ne primenjuju istinu kada je reč o obavljanju svojih dužnosti. Za njih je trava uvek zelenija u tuđem dvorištu. Danas žele da rade jedno, sutra žele da rade drugo, i misle da su dužnosti svih drugih bolje i lakše od njihovih. A ipak, ne ulažu napor u vezi sa istinom. Ne razmišljaju o tome kakvi problemi postoje u ovim njihovim idejama i ne teže istini kako bi rešili probleme. Njihove misli su stalno usmerene na to kada će se ostvariti njihovi vlastiti snovi, ko je u centru pažnje, ko dobija priznanje od Višnjeg, ko radi posao bez orezivanja i ko biva unapređen. Njihovi umovi su ispunjeni tim stvarima. Da li ljudi koji stalno razmišljaju o tim stvarima mogu adekvatno da obavljaju svoje dužnosti? Oni to nikada neće moći. Dakle, kakvi ljudi obavljaju svoje dužnosti na taj način? Da li su to ljudi koji teže istini? Prvo, jedno je sigurno: takvi ljudi ne teže istini. Oni teže tome da uživaju u nekoliko blagoslova, da postanu slavni i da budu u centru pažnje u Božjoj kući, baš kao što su to činili u društvu. U suštini, kakvi su to ljudi? Oni su bezvernici. Oni obavljaju svoje dužnosti u Božjoj kući baš kao što ih obavljaju u spoljnom svetu. Njima je važno ko biva unapređen, ko postaje vođa tima, ko postaje crkveni vođa, koga svi hvale zbog svog rada, ko se veliča i ko se spominje. Oni brinu o tim stvarima. To je isto kao u kompaniji: ko biva unapređen, ko dobija povišicu, ko dobija pohvale od šefa i ko postaje blizak sa šefom – ljudi brinu o ovim stvarima. Ako tragaju za tim stvarima i u Božjoj kući i ako su zaokupljeni tim stvarima po ceo dan, zar nisu isti kao nevernici? U suštini, oni jesu nevernici; oni su tipični bezvernici. Koju god dužnost da obavljaju, oni će samo službovati i delovati površno. Koje god propovedi da slušaju, i dalje neće prihvatiti istinu, a još manje će sprovoditi istinu u delo. Verovali su u Boga dugi niz godina, a da pri tom nisu doživeli nikakvu promenu, i bez obzira na to koliko godina obavljaju svoje dužnosti, neće biti u stanju da pruže svoju odanost. Nemaju istinsku veru u Boga, nemaju odanost, oni su bezvernici.

Neki ljudi se plaše da preuzmu odgovornost dok obavljaju svoju dužnost. Ako im crkva zada posao, prvo će proveriti da li taj posao od njih zahteva da preuzmu odgovornost, a ako je to slučaj, neće ga prihvatiti. Njihovi uslovi za obavljanje dužnosti su, kao prvo, da to mora biti neobavezan posao; kao drugo, da nije zahtevan niti naporan; i kao treće, da bez obzira na to šta rade, ne snose nikakvu odgovornost. To je jedina vrsta dužnosti koju preuzimaju. O kakvoj se to osobi radi? Zar to nije ljigava, lažljiva osoba? Ne želi da snosi ni najmanju odgovornost. Plaši se čak i da će mu lišće kad pada s drveća razbiti glavu. Koju dužnost može da obavlja takva osoba? Od kakve bi koristi mogla da bude Božjoj kući? Delo Božje kuće ima veze sa delom borbe protiv Sotone, kao i sa širenjem jevanđelja carstva nebeskog. Koja dužnost ne podrazumeva odgovornost? Da li biste rekli da mesto starešine nosi sa sobom odgovornost? Zar odgovornost starešine nije utoliko veća i zar on ne snosi još veću odgovornost? Bez obzira na to da li širiš jevanđelje ili svedočiš ili praviš video-snimke i tako dalje – bez obzira na to šta je tvoj posao – dokle god on potpada pod istina-načela, on sa sobom nosi odgovornosti. Ako u obavljanju tvoje dužnosti nema načela, to će uticati na delo Božje kuće, a ako se plašiš da preuzmeš odgovornost, onda ne možeš da obavljaš nijednu dužnost. Da li je neko ko se plaši da preuzme odgovornost u obavljanju svoje dužnosti kukavica ili postoji problem sa njegovom naravi? Morate biti u stanju da uočite razliku. To u stvari nije pitanje kukavičluka. Ako je ta osoba jurila za bogatstvom ili je radila nešto u svom interesu, kako je tada mogla da bude tako hrabra? Bila je spremna na svaki rizik. Ali kada čini stvari za crkvu, za Božju kuću, ne preuzima nikakav rizik. Takvi ljudi su sebični i podli, najvarljiviji od svih. Svako ko ne preuzme odgovornost za obavljanje svoje dužnosti nije nimalo iskren prema Bogu, a da ne govorimo o njegovoj odanosti. Koji čovek se usuđuje da preuzme odgovornost? Koji čovek ima hrabrosti da nosi teško breme? Onaj koji u najvažnijem trenutku preuzima vođstvo i hrabro istupa zarad dela Božje kuće, onaj ko se ne plaši da snosi tešku odgovornost ni da istrpi velike nedaće kada vidi delo koje je presudno i najvažnije. Onaj ko je odan Bogu, dobar Hristov vojnik. Da li je istina da svako ko se plaši da preuzme odgovornost u svojoj dužnosti to čini zato što ne shvata istinu? Ne; problem leži u njihovoj ljudskosti. Oni nemaju osećaj za pravdu niti za odgovornost, oni su sebični i podli ljudi, nisu iskreni vernici u Boga i ni najmanje ne prihvataju istinu. Zato oni ne mogu da budu spaseni. Vernici u Boga moraju da plate veliku cenu da bi zadobili istinu i naići će na mnoge prepreke da bi je primenjivali. Moraju da se odreknu nekih stvari, da napuste svoje telesne interese i da istrpe određenu patnju. Tek tada će uspeti da sprovedu istinu u delo. Dakle, može li onaj ko se plaši da preuzme odgovornost da primenjuje istinu? On svakako ne može da primenjuje istinu, a kamoli da je zadobije. On se plaši da primenjuje istinu, da doživi gubitak svojih interesa; plaši se da će biti ponižen, da će biti omalovažavan i da će ga osuđivati, i ne usuđuje se da primenjuje istinu. Shodno tome, ne može da je zadobije, i bez obzira na to koliko godina veruje u Boga, ne može da dođe do Njegovog spasenja. Oni koji mogu da obavljaju dužnost u Božjoj kući moraju da budu ljudi koji su delo crkve prihvatili kao svoje breme, koji preuzimaju odgovornost, koji se pridržavaju istina-načela i koji mogu da trpe i da plaćaju ceh. Ako neko ne ispunjava navedene zahteve, on nije sposoban da obavlja dužnost i ne poseduje uslove za obavljanje dužnosti. Ima mnogo ljudi koji se plaše da preuzmu odgovornost u obavljanju dužnosti. Njihov strah se uglavnom ispoljava na tri načina. Prvi je da biraju dužnosti koje ne zahtevaju preuzimanje odgovornosti. Ako crkveni starešina uredi da oni obavljaju dužnost, prvo pitaju da li moraju da preuzmu odgovornost za nju: ako je tako, ne prihvataju je. Ako ne zahteva od njih da preuzmu odgovornost ni da budu odgovorni za nju, oni je nevoljno prihvataju, ali i dalje moraju da provere da li je posao naporan ili mučan, i uprkos nevoljnom prihvatanju dužnosti, nisu motivisani da je dobro obave, opredeljujući se da ipak budu površni. Slobodno vreme, bez rada i bez telesnih teškoća – to je njihovo načelo. Drugi način je da kada ih zadesi poteškoća ili naiđu na problem, njihovo prvo sredstvo je da to prijave starešini i da se starešina pobrine za to i nađe rešenje, u nadi da će moći da zadrže svoju ležernost. Nije ih briga kako se starešina nosi sa problemom i ne obraćaju pažnju na to – dokle god oni ne snose odgovornost, njima je sve potaman. Da li se takvim obavljanjem dužnosti pokazuje odanost Bogu? To se zove prebacivanje odgovornosti, zanemarivanje dužnosti, varanje. Sve je to prazna priča; oni ne rade ništa stvarno. Kažu sebi: „Ako je na meni da ovo rešim, šta ako na kraju pogrešim? Kada provere ko je kriv, zar neće doći do mene? Zar neće odgovornost za to prvo pasti na mene?” To je ono o čemu brinu. Ali da li veruješ da Bog sve ispituje? Svako može da pogreši. Ako osobi, čija je namera ispravna, nedostaje iskustvo i ranije se nije bavila ničim sličnim, ali je dala sve od sebe, Bog to vidi. Moraš da veruješ da Bog ispituje sve stvari i srce čoveka. Ako neko čak i ne veruje u to, zar nije bezvernik? Kakav značaj može da ima takva osoba u obavljanju dužnosti? Nije zaista bitno da li obavlja tu dužnost ili ne, zar ne? Boji se da preuzme odgovornost i izbegava odgovornost. Kada se nešto desi, prva stvar koju uradi nije da pokuša da smisli način kako da reši problem, već da prvo pozove i obavesti starešinu. Naravno, neki ljudi pokušavaju da sami reše problem dok obaveštavaju starešinu, ali neki ljudi to ne rade, i prva stvar koju učine je da pozovu starešinu, a nakon poziva samo pasivno čekaju da dobiju uputstva. Kada im starešina kaže kako da postupe, oni tako postupe; ako starešina kaže da nešto urade, oni to i urade. Ako starešina ništa ne kaže ili ne izda uputstva, oni ništa ne rade i samo odugovlače. Ako ih neko ne podstiče niti ih nadgleda, oni uopšte ne rade. Recite Mi, da li takva osoba obavlja dužnost? Čak i ako službuje, ona nije odana! Postoji još jedan način na koji se ispoljava strah od preuzimanja odgovornosti u obavljanju dužnosti. Kada obavljaju svoju dužnost, neki ljudi rade samo površan, jednostavan posao, posao koji ne podrazumeva preuzimanje odgovornosti. Posao koji podrazumeva poteškoće i preuzimanje odgovornosti prebacuju na druge, a ako nešto krene naopako, prebacuju krivicu na te ljude i njihov ugled ostaje netaknut. Kada crkvene starešine uvide njihovu neodgovornost, oni strpljivo nude pomoć, ili ih orezuju, tako da mogu da budu u stanju da preuzmu odgovornost. Ali ipak, oni to ne žele i misle: „Ovu dužnost je teško obaviti. Moraću da preuzmem odgovornost kada stvari krenu naopako, a možda ću čak biti i uklonjen i eliminisan, i to će za mene biti kraj.” Kakav je to stav? Ako nemaju osećaj odgovornosti u obavljanju svoje dužnosti, kako mogu da je dobro obavljaju? Oni koji se ne daju zaista za Boga ne mogu dobro da obavljaju nijednu dužnost, a oni koji se plaše da preuzmu odgovornost samo će odlagati stvari kada budu obavljali svoje dužnosti. Takvi ljudi nisu od poverenja i nisu pouzdani; oni obavljaju svoju dužnost samo da bi dobili šta da jedu. Da li takve „prosjake” treba eliminisati? Treba. Božja kuća ne želi takve ljude. To su tri ispoljenja ljudi koji se plaše da preuzmu odgovornost u obavljanju svoje dužnosti. Ljudi koji se plaše da preuzmu odgovornost u svojoj dužnosti ne mogu čak ni da dostignu nivo odanog službenika i nisu kvalifikovani da obavljaju dužnost. Neki ljudi su eliminisani zbog takvog odnosa prema svojoj dužnosti. Možda čak ni sada ne znaju razlog i još uvek se žale, govoreći: „Obavio sam svoju dužnost sa velikim elanom, pa zašto su me onda tako hladno izbacili?” Njima čak ni sada nije jasno. Oni koji ne shvataju istinu provode ceo život u nemogućnosti da shvate zašto su eliminisani. Oni izmišljaju izgovore za sebe i nastavljaju da se brane, misleći: „Ljudi instinktivno štite sebe, što i treba da rade. Ko ne treba bar malo da brine o sebi? Ko ne treba bar malo da misli na sebe? Ko ne mora da ima otvoren put za bekstvo?” Ako se štitiš kad god te nešto zadesi i ostaviš sebi put za bekstvo, sporedna vrata, da li sprovodiš istinu u delo? To nije primenjivanje istine – to je podmuklost. Ti sada obavljaš svoju dužnost u Božjoj kući. Koje je prvo načelo obavljanja dužnosti? Da pre svega moraš svesrdno da obaviš tu dužnost, ne štedeći trud i štiteći interese Božje kuće. To je istina-načelo koje treba da sprovedeš u delo. Štititi se tako što ćeš ostaviti sebi put za bekstvo, sporedna vrata, jeste načelo primene koje slede nevernici i njihova je najuzvišenija filozofija. Stavljajući sebe na prvo mesto u svemu i stavljajući sopstvene interese ispred svih, ne misleći na druge, nemajući nikakve veze sa interesima Božje kuće i interesima drugih, prvo razmišljajući o sopstvenim interesima, a zatim razmišljajući o putu za bekstvo – zar to nije ono što čini nevernika? Upravo je to nevernik. Ta vrsta osobe nije sposobna da obavlja dužnost. Još uvek postoje neki ljudi kao što je Sjaogang iz priče – on je tipičan primer. Oni ne mogu ništa da urade na jednostavan način. Žele da imaju što manje neprilika u svemu što rade. Ne žele da trpe ni malo nedaća ili frustracije. Telo mora da im bude opušteno, moraju da budu u stanju da redovno jedu i spavaju, ne smeju da se izlažu vetru, a ni jakom suncu. Pored toga, oni ne preuzimaju nikakvu odgovornost za svoj rad. Mora da im se sviđa to što rade, da budu dobri u tome što rade, da su veoma voljni da to rade. Ako ne rade ono što žele, nisu nimalo poslušni. Stalno se predomišljaju i dvoume. Nikada nisu posvećeni onome što rade – uvek su jednom nogom unutra, a drugom napolju. Kada stradaju, hoće da se povuku. Ne mogu da podnesu da budu orezani. Njima ne mogu da se postavljaju visoki zahtevi. Ne mogu da trpe. Ono što rade u potpunosti zavisi od njihovog ličnog interesa i ličnog plana – u njima nema ni trunke poslušnosti. Ako takva osoba ne može da traži istinu ni da razmišlja o sebi, onda je takve navike i iskvarene naravi teško promeniti. Obavljanje dužnosti kao vernika u Boga zahteva u najmanju ruku malo iskrenosti. Da li mislite da su ti ljudi iskreni? Kada je potrebno da se ozbiljno potegne, oni ustuknu. Nemaju ni trunke iskrenosti. To je veoma problematično i teško za rešavanje. Smatraju da su sjajni i osećaju da im je naneta nepravda čak i kada su otpušteni ili orezani. Veoma je problematično ako ljudi ne traže istinu ili ne ulaze u istina-stvarnost. Toliko o ovoj temi – pređimo na glavno pitanje.

Detaljna analiza načina na koji antihristi primoravaju ljude da se pokore samo njima, a ne istini niti Bogu

Danas ćemo razgovarati o osmoj stavci u okviru raznih načina na koje se antihristi manifestuju: oni bi da se drugi pokore samo njima, a ne istini niti Bogu. Možete li da razumete ovu stavku? Razmotrite najpre koje manifestacije ove stavke možete da uparite sa onim što razumete. Oni bi da se drugi pokore samo njima, a ne istini niti Bogu – doslovno značenje ove rečenice lako je razumeti, ali ona u sebi sadrži mnoga stanja, kao i razne naravi koje različite vrste ljudi pokazuju, odnosno razna ponašanja koja te razne naravi pokazuju. Ovo je obimna tema; stoga ćemo o njoj morati da razgovaramo iz nekih njenih užih svojstava. Da bi ovu stavku objasnili u skladu s njenim doslovnim značenjem, ljudi koji propovedaju reči i doktrine najčešće bi rekli: „To znači da ljudi treba u svemu da obraćaju pažnju na antihriste – oni ljude na to primoravaju, čak i kad ono što govore nije u skladu sa istinom. Dok propovedaju onih par reči i doktrina, svi moraju pažljivo da ih slušaju; kad izgovore neku frazu, ostali moraju da obrate pažnju. Uvek su skloni da drugim ljudima naređuju, da im poveravaju poslove i da ih primoravaju da obrate pažnju na njih.” Zar oni najčešće tako ne opisuju doslovno značenje ove stavke? I kako još? „Misle da su uvek u pravu. Sve ljude primoravaju da obrate pažnju na njih i da se pokore svemu što oni govore, mada to nije u skladu sa istinom. Oni sami sebe smatraju istinom i Bogom, kao i da se ljudi, kad obraćaju pažnju na njih, zapravo pokoravaju istini i Bogu. Eto šta to znači.” Kad biste vi govorili na ovu temu, razmislite šta bi trebalo da uradite. Kad bi trebalo da počnete od onoga što ste lično videli ili doživeli, od kojeg biste elementa započeli? Čim počnemo da pričamo o stvarnosti, vi nemate ništa da kažete. Da li to znači da isto tako ostajete bez reči prilikom svojih uobičajenih razgovora s braćom i sestrama? Kako možete da obavljate svoje poslove dobro a da ne pričate? Najpre malo ispričajte o nekim konkretnim načinima i ponašanjima ove manifestacije. Kojima od njih ste ranije bili svedoci ili ste ih videli? Imate li neku ideju? (Dok obavljam svoju dužnost, padaju mi na pamet neke ideje koje su prilično snažne, pa zaista moram da poradim na njima. Smatram da su te moje misli dobre i ispravne, a kad drugi iskažu neke sumnje u vezi s njima, kažem da se ta stvar ne sme odlagati i da se mora odmah razrešiti. Tada ja na silu radim to što sam naumio. Ostali bi možda hteli da tragaju, ali ja im ne ostavljam vreme za to – želim da to urade u skladu s mojim idejama.) To je jedna konkretna manifestacija. Ko se dalje javlja za reč? (Jednom sam s braćom i sestrama razgovarao o pitanju nečijeg unapređenja i negovanja. U stvari, već sam prethodno bio odlučio da tu osobu unapredim. Činilo mi se da sam u vezi s tim već tražio dozvolu od Višnjeg i da nije bilo nikakvih primedbi da se ona unapredi. Nekoliko braće i sestara još uvek nije dobro razumelo tu stvar, a ja s njima nisam razgovarao o razlozima zbog kojih je treba unaprediti, prema kojim načelima i u vezi s kojom istinom – jednostavno sam im na silu saopštio načine na koje je ta osoba dobra i da je njeno unapređenje u skladu s načelima. Naterao sam ih da me poslušaju i da poveruju da je to što radim ispravno.) Vi ovde govorite o klasi problema, o čitavoj klasi stanja, koja se u celini poklapa sa ovom stavkom. Čini se da je to malo doslovnog razumevanja najdalje dokle može da dopre vaše razumevanje istine, pa ću stoga morati da vam besedim o tome. Kad biste ovu stavku uglavnom razumeli, mi bismo je preskočili i prešli na sledeću. Ipak, čini se da još uvek ne možemo da je preskočimo i da moramo da razgovaramo o njoj, kao što je i planirano.

Osma stavka raznih manifestacija antihrista glasi: oni bi da se drugi pokore samo njima, a ne istini niti Bogu. U okviru toga, postoji nekoliko izraza antihristove suštine. To sigurno nije samo jedna stvar, jedna fraza, jedno gledište ili jedan način bavljenja stvarima; naprotiv, to je narav. O kakvoj se, dakle, naravi radi? Ona se manifestuje na nekoliko načina. Prvi način je da su takvi ljudi nesposobni da s bilo kime sarađuju. Da li je to način rada? (Ne, to je narav.) Tako je – to je otkrovenje naravi, i to one čija su suština nadmenost i samopravednost. Takvi ljudi ne mogu ni s kim da sarađuju. To je prvi način. Drugi način na koji se ona manifestuje jeste da oni imaju želju i ambiciju da kontrolišu i da osvajaju ljude. Da li je to narav? (Da.) Da li je to način rada? (Ne.) Da li se to razlikuje od onoga što ste vi rekli? Govorili ste o izdvojenim događajima, o izdvojenim načinima rada – te stvari nisu suština. Zar ova manifestacija nije ozbiljnija od stvari koje ste vi pomenuli? (Jeste.) Ona seže do korena. A treći način se sastoji u zabrani drugima da intervenišu, da se raspituju i da ih nadziru u bilo kojem poslu koji obavljaju. Da li je to suština? (Da.) Ima mnogo ponašanja i načina rada u svakoj od ovih suština. Ponavljam, ova suština se poklapa sa osmom stavkom, zar ne? Četvrti način je da se oni pretvaraju da su otelovljenje istine čim prikupe malo iskustva i znanja i čim nauče neke lekcije, što znači da, ako su u stanju da malo besede o istini, oni za sebe misle da poseduju istina-stvarnost i žele drugima da pokažu da su oni neko ko poseduje istinu – neko ko istinu primenjuje, ko voli istinu i ko poseduje istina-stvarnost. Pretvaraju se da su otelovljenje istine – zar to nije stvar ozbiljne prirode? (Jeste.) Da li se ova manifestacija poklapa sa osmom stavkom? (Da.) Poklapa se. Osma stavka se, u osnovi, manifestuje na ova četiri načina. Nabrojte ih, počev od prvog. (Prvi je da su takvi ljudi nesposobni da s bilo kime skladno sarađuju.) „Skladno” se odnosi na to da je neko u stanju da sarađuje; takvi ljudi su jednostavno nesposobni da s bilo kime sarađuju. Oni sve rade sami, soliraju u svom radu; „soliranje” je svojstvo koje određuje prvu manifestaciju. A sada, drugi. (Oni imaju ambiciju i želju da kontrolišu i osvajaju ljude.) Je li to ozbiljna manifestacija? (Jeste.) Dobro, koje svojstvo određuje drugu manifestaciju? Opišite je jednom rečju. (Rđava.) „Rđava” je pridev; on opisuje njihovu narav. Trebalo je da kažete „kontrola”. „Kontrolisati” označava radnju, onakvu kakva se rađa iz takve naravi. I treća manifestacija. (Oni drugima zabranjuju da intervenišu, da se raspituju ili da ih nadziru u bilo kojem poslu koji obavljaju.) Zar to nije narav koja je uobičajena kod antihrista? (Jeste.) To je karakteristična narav koja je svojstvena antihristima. Postoji li prikladna reč kojom se ta manifestacija može sažeti? Da – „opiranje”. Ko god da se pojavi, oni mu se opiru; i zaboravite na to da će oni prihvatiti nadzor i raspitivanje od strane braće i sestara ili običnih ljudi – oni neće da prihvate čak ni Božji nadzor. Zar to nije otpor? (Jeste.) I četvrta manifestacija. (Oni se pretvaraju da su otelovljenje istine čim prikupe malo iskustva i znanja i čim nauče neke lekcije.) Ovu manifestaciju sažećemo u jednu prikladnu reč: „pretvaranje”. Pretvaranje je ozbiljnije od lažiranja. Sva fundamentalna, karakteristična ponašanja, načini rada i naravi koje su povezane sa osmom stavkom, mogu se pronaći unutar te četiri manifestacije. Svojstvo koje određuje prvu manifestaciju je „soliranje”. Oni ni sa kim ne sarađuju, već žele da rade samostalno. Ne treba im niko osim njih samih, a sve ostale primoravaju da obrate pažnju isključivo na njih i ni na koga drugog. Tako ili nikako. Svojstvo koje određuje drugu manifestaciju je „kontrola”. Oni žele da kontrolišu ljude i upotrebiće razna sredstva da bi te kontrolisali, da bi kontrolisali tvoje misli, tvoj način rada, tvoje srce i tvoja gledišta. Oni ti ne besede o istini. Ne teraju te da shvatiš istina-načela, niti te teraju da razumeš Božje namere. Oni žele da te kontrolišu za svoje potrebe, kako bi ti govorio u njihovu korist, kako bi radio i službovao za njih, kako bi ih veličao i svedočio o njima. Žele da te kontrolišu kao svog roba, kao svoju marionetu. Svojstvo koje određuje treću manifestaciju je „opiranje”, što znači da se opiru svemu – svemu što bi moglo da sačinjava rasuđivanje ili nadzor, odnosno pretnju prema onome što oni rade i govore, oni se svemu tome u celosti opiru. Svojstvo koje određuje četvrtu manifestaciju je „pretvaranje” – šta se oni pretvaraju da jesu? Pretvaraju se da su otelovljenje istine, što znači da zahtevaju od ljudi da pamte sve što oni govore i rade, pa čak i da to zapisuju u svoje beležnice. Oni kažu: „Kako može biti dovoljno da praviš samo mentalne zabeleške? Treba to da zapišeš u beležnicu. Niko od vas ne razume to što ja govorim – to su veoma duboke stvari!” Za šta oni smatraju vlastite reči? Za istinu. Sada ćemo nastaviti razgovor o svakoj pojedinačnoj manifestaciji.

I. Detaljna analiza nesposobnosti antihrista da s bilo kime sarađuju

Prva stavka je da su antihristi nesposobni da s bilo kime sarađuju. To je prva manifestacija težnje antihrista da se drugi pokore samo njima, a ne istini niti Bogu. Oni ne mogu ni sa kim da sarađuju – ovo „ni sa kim” obuhvata sve ljude. Bez obzira na to da li su njihove ličnosti kompatibilne s bilo čijom drugom i bez obzira na okolnosti, oni naprosto ne mogu da sarađuju. Ovo nije pitanje nekog običnog otkrovenja ili iskvarenosti – to je problem u njihovoj prirodi. Neki kažu: „Ima određenih ljudi čije ličnosti nisu kompatibilne s mojom i ja zbog toga ne mogu da sarađujem s njima”. Ovo nije jednostavno problem ličnosti, već problem iskvarene naravi. Imati iskvarenu narav znači imati narav antihrista, ali to ne znači ujedno imati i antihristovu suštinu. Ako neko može da traga za istinom i može da posluša ono što drugi govore, ma ko oni bili, pod uslovom da je to u skladu sa istinom, zar toj osobi neće biti lako da ostvari skladnu saradnju s drugima? (Da.) Ljudima koji mogu da se pokore istini lako je da sarađuju s drugima; ljudi koji ne mogu da se pokore istini na mogu ni s kim da sarađuju. Primera radi, neki ljudi su prilično nadmeni i samopravedni. Oni uopšte ne prihvataju istinu i ne mogu ni sa kim skladno da sarađuju. E sad, to je ozbiljan problem – oni imaju prirodu antihrista i ne mogu da se pokore istini ni Bogu. Ljudi imaju iskvarenu narav: ako mogu da prihvate istinu, biće im lako da budu spaseni; ali ako imaju prirodu antihrista i ne mogu da prihvate istinu, oni su u nevolji – za njih neće biti lako da budu spaseni. Mnogi antihristi su razotkriveni prvenstveno zbog svoje nesposobnosti da s bilo kime sarađuju i zbog toga što se uvek ponašaju diktatorski. Da li je to otkrovenje iskvarene naravi ili je to priroda-suština antihrista? Nesposobnost da se bilo s kime sarađuje – kakav je to problem? Kakve to veze ima s primoravanjem drugih ljudi da se pokore samo njima, a ne istini niti Bogu? Ako bismo o ovoj stavci jasno razgovarali, mogli biste da uočite da su ljudi sa priroda-suštinom antihrista nesposobni da s bilo kime sarađuju, da će se razići sa svima s kojima sarađuju i da će čak postati njihovi gorki suparnici. Spolja posmatrano, može delovati kao da neki antihristi imaju pomoćnike ili partnere, ali činjenica je da, kad se nešto dogodi, ma koliko da su drugi ljudi u pravu, antihristi neće nikada poslušati šta oni imaju da kažu. Oni to ni ne uzmu u obzir, a kamoli da o tome raspravljaju ili da sa drugima u zajedništvu razgovaraju. Na druge uopšte ne obraćaju pažnju, kao da ih nema. Ako i slušaju šta drugi imaju da kažu, antihristi to čine samo reda radi ili izvode predstavu da drugi vide. Ali, kad dođe vreme za konačnu odluku, glavnu reč ipak imaju antihristi; sve tuđe reči su uludo izgovorene i nimalo se ne računaju. Na primer, ako je dvoje ljudi za nešto odgovorno i jedno od njih ima suštinu antihrista, šta se ispoljava u toj osobi? Šta god da se dešava, samo i jedino ta osoba jeste ona koja pokreće stvari, koja postavlja pitanja, koja stvari sređuje i koja pronalazi rešenje. Pritom, najveći deo vremena svog partnera ni o čemu ne obaveštava. Šta je taj partner u njenim očima? Nije joj nikakav zamenik, već običan dekor. U očima antihrista, njegov partner jednostavno ne postoji. Kad god se pojavi neki problem, antihrist o njemu razmisli i, kada odluči kako će se dalje postupiti, samo obavesti ostale da će tako biti učinjeno i nikome nije dozvoljeno da to dovede u pitanje. Koja je suština njegove saradnje sa drugima? U osnovi se sastoji u tome da on ima poslednju reč, da probleme nikada ne razmatra sa drugima, da za posao preuzima isključivu odgovornost i da svog partnera pretvara u običan dekor. Uvek deluje sȃm i nikada ni sa kim ne sarađuje. O svom poslu nikada ni sa kim ne raspravlja niti komunicira, često sȃm donosi odluke i sȃm rešava probleme, pa u mnogim slučajevima drugi ljudi saznaju da su stvari obavljene ili rešene tek onda kad je to delo i učinjeno. Drugi ljudi antihristu govore: „O svim problemima moraš da razgovaraš sa nama. Kada si se bavio tom osobom? Kako si prema njoj postupio? Kako za to nismo znali?” On ne daje nikakvo objašnjenje niti na to uopšte obraća pažnju; za njega partner nije ni od kakve koristi, već mu je prosto samo ukras ili dekor. Kada se nešto dogodi, on o tome razmisli, donese odluku i postupa kako mu se ćefne. Koliko god ljudi da se nalazi oko njega, oni za njega kao da ne postoje. Što se antihrista tiče, oni su samo vazduh. Imajući to u vidu, postoji li ijedan realni aspekt njegovog partnerstva s drugima? Ni slučajno, jer on samo reda radi obavlja stvari i glumata. Drugi mu kažu: „Kad naiđeš na neki problem, zašto ne porazgovaraš o tome sa svima drugima, u zajedništvu?” A on će na to: „Šta oni znaju? Ja sam vođa tima, na meni je da o tome odlučim.” Drugi će na to: „Pa zašto sa svojim partnerom nisi porazgovarao o tome?” A njegov odgovor glasi: „Rekao sam mu i on o tome nema nikakvo mišljenje.” Druge ljude koji nemaju mišljenje ili koji nisu u stanju da misle svojom glavom antihrist koristi kao izgovor da zamagli činjenicu da se ponaša kao da je sȃm svoj gospodar. A nakon toga ne dolazi nikakvo samoispitivanje. Takvoj vrsti osobe bilo bi nemoguće da prihvati istinu. U tome i jeste problem sa prirodom antihrista.

Kako izraz „saradnja” treba objašnjavati i praktikovati? (Raspravljanje o stvarima koje iskrsnu.) Da, to je jedan od načina njenog praktikovanja. Šta još? (Nadomeštanje slabosti jednih prednostima drugih, međusobno nadziranje.) To se potpuno uklapa; takva praksa predstavlja skladnu saradnju. Ima li još nešto? Traženje tuđih mišljenja u vezi sa iskrslim stvarima – zar to nije saradnja? (Da.) Ako jedna osoba besedi o svom mišljenju, druga o svom, a na kraju se svi slože sa mišljenjem osobe koja je prva besedila, čemu onda rutinski prolaziti kroz sve to? To nije saradnja – to nije u skladu s načelima i ne daje rezultate koji bi trebalo da se dobiju tom saradnjom. Ako bez prestanka pričaš i lupaš kao Maksim po diviziji, ako ne daješ priliku drugima koji bi hteli nešto da kažu i ako ne slušaš druge čak ni nakon što izneseš sve svoje ideje, da li se tu onda radi o diskusiji? Da li je to razgovor? To je samo rutinsko otaljavanje posla – to nije saradnja. Šta je onda saradnja? Saradnja je kad ti, nakon što izneseš svoje ideje i odluke, možeš da zatražiš mišljenja i gledišta drugih ljudi, da zatim svoje i njihove izjave i gledišta međusobno uporediš, i da onda omogućiš nekolicini ljudi da o njima zajedno rasuđuju i da tragaju za načelima, te da na taj način dođete do zajedničkog shvatanja i da zajedno odredite ispravan put praktičnog delovanja. To je ono što znači diskutovati i razgovarati u zajedništvu – to je značenje reči „saradnja”. Neki ljudi ne mogu da, kao starešine, prozru neku stvar, ali neće o tome da diskutuju s drugima sve dok im ne ponestane opcija. Tada oni kažu grupi: „Ovu stvar ne mogu da rešim autokratski; moram sa svima skladno da sarađujem. Dopustiću vam da svi izrazite svoje mišljenje i da prodiskutujete o tome, kako bismo odlučili šta nam je činiti”. Kad svi iskažu svoje mišljenje, oni onda pitaju starešinu šta misli o tome. On kaže: „To što svi žele je isto ono što i ja želim – i ja sam, takođe, tako razmišljao. To je ono što sam od početka planirao, a ovom diskusijom jednoglasnost je zagarantovana”. Zar ovo nije iskrena opaska? Tu, međutim, postoji jedna mrlja. On tu stvar uopšte ne može da prozre i ima nameru da svojim rečima navede ljude na stranputicu i da ih prevari – ovo ima za svrhu da ljude navede da ga poštuju. Samo je formalno tražio od ostalih da kažu svoje mišljenje, a zapravo je hteo da svi potvrde kako se on ne ponaša kao diktator i autokrata. Da bi izbegao da mu nalepe tu etiketu, primenio je ovaj metod da bi prikrio stvar. Činjenica je da, dok svi ostali pričaju, on ih uopšte ne sluša, niti njihove reči imalo uzima k srcu. A uz to, nije bio iskren ni kad je svima rekao da kažu šta misle. Spolja gledano, on svima dopušta da razgovaraju i diskutuju, ali, u stvarnosti, on to radi samo zato da bi pronašao metod koji se poklapa s njegovim vlastitim namerama. A čim bude ustanovio kako da se tim pitanjem pozabavi na odgovarajući način, on će ljude naterati da prihvate to što namerava da uradi, bilo to ispravno ili pogrešno, i da svi misle kako je njegov način ispravan, da je to ono što su svi nameravali da učine. Na kraju, on to na silu sprovodi. Da li je to nešto što biste nazvali saradnjom? Ne – kako biste to onda nazvali? To je diktatorsko ponašanje. Bilo da je u pravu ili da greši, on želi da ima jedinu, poslednju reč. Štaviše, kad se desi nešto što ne može da prozre, on najpre pušta da svi ostali kažu šta misle. Tek nakon toga, pravi rekapitulaciju njihovih gledišta i traži u njima metod koji mu se dopada i koji smatra prikladnim, a zatim sve ostale primorava da to prihvate. Pretvara se da sarađuje, ali je rezultat te saradnje takav da ipak postupa onako kako on misli da treba – i dalje je on taj koji ima jedinu i završnu reč. Pronalazi greške i podriva sve što drugi govore, komentariše i usmerava ton čitave rasprave, a zatim sva tuđa mišljenja objedinjuje u jednu potpunu i tačnu izjavu, pomoću koje onda donosi konačnu odluku, pokazujući svima da je uzvišeniji od ostalih. Spolja gledano, čini se da je saslušao svačiju poruku i da je svima dopustio da govore. Činjenica je, međutim, da on sȃm na kraju donosi odluku. Ta odluka je zapravo skup tuđih uvida i gledišta, koje je on samo sažeo i izrazio ih na neznatno potpuniji i precizniji način. Neki ljudi ne mogu to da prozru, pa misle da je on taj koji je uzvišen. Kakvog je karaktera taj njegov postupak? Zar ne predstavlja izrazitu pamet? Sve tuđe poruke sažima u jednu i iznosi je kao svoju vlastitu, kako bi ga ljudi slušali i obožavali; i, naposletku, svi rade onako kako on želi. Je li to skladna saradnja? To je nadmenost i samopravednost, to je diktatura – on sve zasluge pripisuje sebi. Takvi ljudi su toliko neiskreni, toliko nadmeni i samopravedni u saradnji sa drugima, tako da će ljudi to neminovno shvatiti, ako budu imali dovoljno vremena. Neki će reći: „Kažeš da sam nesposoban da s bilo kime sarađujem – e pa, ja imam partnera! On dobro sarađuje sa mnom: gde god ja tu i on, radi sve što ja radim, ide tamo gde mu kažem, radi sve što mu naložim i radi onako kako mu kažem da radi.” Da li saradnja zaista znači to? Ne. To se zove biti nečiji izvršilac. Izvršilac poslušno izvršava šta mu se naredi – je li to saradnja? Očigledno se radi o običnim lakejima, ljudima bez ideja i gledišta, a kamoli vlastitih mišljenja. A osim toga, oni razmišljaju kao ljudi koji vole da ugađaju drugima. Nisu pedantni ni u čemu što rade, već samo površno otaljavaju poslove i ne doprinose interesima Božje kuće. Kojoj svrsi može da posluži takva saradnja? S kime god da se uortače, oni samo izršavaju šta im se naredi i večito ostaju lakeji. Oni obraćaju pažnju na sve što drugi govore i rade šta god im drugi kažu da rade. To nije saradnja. Šta je saradnja? Morate biti u stanju da jedni s drugima raspravljate o raznim stvarima i da izražavate svoja gledišta i mišljenja; morate dopunjavati i nadzirati jedni druge, tražiti jedni od drugih, jedni drugima postavljati pitanja i davati sugestije. To je ono što znači skladno sarađivati. Recimo, na primer, da si neku stvar obavio onako kako ti misliš da treba, a onda ti je neko rekao: „Pogrešno si to uradio, potpuno suprotno načelima. Zašto si to uradio onako kako se tebi ćefnulo, a da prethodno nisi potražio istinu?” A ti na to odgovaraš: „U pravu si – drago mi je da si me upozorio! Da nisi, moglo je da se završi katastrofalno!” To je ono što znači davati jedni drugima sugestije. Šta onda znači nadzirati jedni druge? Svi ljudi imaju iskvarenu narav i svako je u stanju da svoju dužnost obavlja površno i da štiti samo vlastiti ponos i status, ali ne i interese Božje kuće. Takva stanja postoje u svakoj osobi. Ako saznaš da neko ima neki problem, treba da preuzmeš inicijativu i da razgovaraš s tom osobom, da je podsetiš da svoju dužnost treba da obavlja u skladu s načelima, ali da to ujedno shvatiš i kao upozorenje samom sebi. To je međusobni nadzor. Šta je namena međusobnog nadzora? Namena mu je da zaštiti interese Božje kuće, kao i da ljude drži podalje od svake stranputice. Pored međusobnog davanja sugestija i nadziranja, saradnja ima još jednu funkciju, a to je da ljudi jedni drugima postavljaju pitanja. Kada, na primer, želiš da se pozabaviš nekom osobom, treba da razgovaraš sa svojim partnerom i da mu postavljaš pitanja: „Nisam se ranije susretao sa ovakvim stvarima. Ne znam kako da se ovim pozabavim. Kako se ovo može na najbolji način rešiti? Prosto ne mogu da se snađem!” On onda kaže: „Rešavao sam takve probleme ranije. Kontekst je, doduše, bio nešto drugačiji nego što je to slučaj sa ovom osobom; ako bismo ovo rešili na isti način, to bi pomalo ličilo na poštovanje pravila. Ni ja ne znam dobar način kako da ovo sada rešimo”. Ti kažeš: „Imam jednu ideju koju bih želeo da zajedno razmotrimo. Ako posmatramo njen karakter, čini se da je ta osoba zla, ali u ovom trenutku ne možemo biti sigurni u to. Ona, doduše, može da službuje, pa hajde da je za sada pustimo da službuje. Ako ne bude mogla da službuje i ako nastavi da ometa i da prekida rad, tada ćemo se pozabaviti njome”. Kad to čuje, tvoj će partner reći: „To je dobar način. Dovoljno je razborit i potpuno u skladu s načelima, a ne može se shvatiti ni kao tlačenje ili iskaljivanje ličnog besa. Hajde da onda postupimo tako”. I tako ste vas dvojica kroz diskusiju došli do konsenzusa. Posao teče glatko kad se tako obavlja. Zamisli, sada, da vas dvojica ne sarađujete i ne raspravljate o problemima, pa tvoj partner, kad ne zna nešto da reši, tu stvar utrapi tebi, misleći: „Evo ti ovo, pa ga rešavaj kako znaš i umeš. U svakom slučaju, ako nešto pođe naopako, ti ćeš biti odgovoran – ja tu odgovornost neću da delim s tobom”. Ti vidiš da tvoj partner ovako postupa zato što nije spreman da preuzme odgovornost, ali mu ipak ne ukazuješ na to, nego brzopleto radiš po svome, misleći: „Nećeš da preuzmeš odgovornost? Želiš da ja ovo rešavam? Dobro, onda je stvar rešena – tu osobu ću izopštiti”. Vas dvojica ne delite isto mišljenje; svako tu stvar posmatra iz svog ugla – kao rezultat toga, čitava stvar se rešava naprečac, uz kršenje načela, i osoba koja je mogla da službuje biva uklonjena. Je li to skladna saradnja? Skladna saradnja je jedini način da se ostvare pozitivni rezultati. Ako jedna osoba neće da preuzme odgovornost, a druga bi da postupa proizvoljno, to je isto kao da one međusobno ne sarađuju. Obe postupaju po sopstvenom nahođenju. Kako bi takvo obavljanje dužnosti moglo da bude zadovoljavajuće?

Ako s nekim sarađujete, kad god nešto iskrsne, vi morate jedni drugima da postavljate pitanja i da zajedno raspravljate o tome. Mogu li antihristi da postupaju na ovaj način? Antihristi su nesposobni da s bilo kime sarađuju; želja im je da uvek samostalno vladaju. Karakteristika ove manifestacije je „soliranje”. Zašto koristim reč „soliranje” da bih to opisao? Zato što oni, pre nego što išta preduzmu, ne dolaze pred Boga da se mole, niti tragaju za istina-načelima, a još manje traže nekoga s kim bi o tome razgovarali i koga bi pitali: „Da li je ovo odgovarajući kurs? Šta nalažu radni aranžmani? Kako treba rešavati ovakve stvari?” Oni nikada ne raspravljaju o problemima, niti nastoje da postignu konsenzus sa svojim saradnicima i partnerima – oni samostalno razmatraju stvari i smišljaju šeme, prave sopstvene planove i aranžmane. Mada su samo ovlaš prelistali radne aranžmane Božje kuće, oni misle da su ih razumeli i odmah zatim kreću da, onako, naslepo organizuju posao – a dok ostali za to saznaju, posao je već organizovan. Svima ostalima je nemoguće da od njih lično unapred saznaju za njihova gledišta i osećanja, jer oni svoje misli i gledišta koja u sebi gaje nikada nikome ne saopštavaju. Neko će možda pitati: „Zar nemaju sve starešine i delatnici svoje partnere?” Možda na papiru i imaju nekoga kao svog partnera, ali, kad dođe vreme da se nešto uradi, oni zaboravljaju na njih – i nastavljaju da voze solo. Mada starešine i delatnici, kao i svi koji obavljaju bilo koju dužnost, imaju partnera, antihristi za sebe misle da su dobrog kova i da su bolji od običnih ljudi i da zato obični ljudi ne zavređuju da budu njihovi partneri, jer su, u odnosu na njih, svi inferiorni. Upravo zato, antihristi vole da budu glavni i ne žele ni sa kim ni o čemu da raspravljaju. Misle da će, ako budu tako postupali, ličiti na nesposobne nikogoviće. O kakvom se stanovištu ovde radi? O kakvoj naravi je reč? Da li je to nadmena narav? Saradnja i rasprava o problemima s drugim ljudima, postavljanje pitanja i traženje mišljenja od drugih ljudi – za njih je to nešto nedostojanstveno i ponižavajuće, uvreda njihovog samopoštovanja. I tako, da bi zaštitili svoje samopoštovanje, oni ne dopuštaju nikakvu transparentnost u onome što rade, niti išta govore drugima, a kamoli da o tome raspravljaju s njima. Misle da bi se pokazali kao nesposobni ako bi s drugima raspravljali o nečemu; da to što stalno traže da čuju mišljenja drugih znači da su glupi i nesposobni da samostalno razmišljaju; da zbog saradnje s drugim ljudima na obavljanju nekog posla ili rešavanju nekog problema izgledaju beskorisno. Zar to nije njihov nadmeni i apsurdni mentalitet? Zar to nije njihova iskvarena narav? Njihova nadmenost i samopravednost toliko je očigledna; izgubili su svaki normalan ljudski razum i nisu baš čisti u glavi. Stalno misle da poseduju sposobnosti, da mogu sami da završavaju poslove i da nema potrebe da sarađuju s drugima. Budući da imaju tako iskvarene naravi, nisu sposobni da postignu skladnu saradnju. Veruju da bi sarađujući s drugima razvodnili i rasparčali svoju vlast, da bi, sa raspodelom posla, njihova vlast opala i da ni o čemu ne bi mogli samostalno da odlučuju, što znači da bi bili lišeni stvarne vlasti, a to bi za njih bio ogroman gubitak. I tako, ma šta da ih snađe, ako misle da to razumeju i da znaju kako da to na odgovarajući način reše, oni o tome neće ni sa kim drugim raspravljati i o svemu će sami odlučivati. Radije će praviti greške nego da ostale ljude upoznaju s tim, radije će grešiti nego da s nekim podele svoju vlast i radije će dobiti otkaz nego da drugima dopuste da im se mešaju u posao. To su antihristi. Radije bi naštetili interesima Božje kuće, radije bi interese Božje kuće stavili na kocku, nego da svoju vlast podele s bilo kim drugim. Dok izvršavaju neki posao ili rešavaju neki problem, oni to ne smatraju obavljanjem dužnosti, već prilikom da se pokažu i da se istaknu u odnosu na ostale, kao i da upotrebe svoju vlast. Prema tome, iako tvrde da će s drugima skladno sarađivati i da će o svakom problemu zajedno raspravljati čim iskrsne, činjenica je da oni, u dubini svog srca, nisu spremni da se odreknu vlasti i statusa. Oni misle da, sve dok razumeju neke doktrine i dok su sposobni da nešto urade samostalno, nema nikakve potrebe da s bilo kime sarađuju; misle da sve treba sami da obave i da završe, jer će jedino tako odavati utisak da su kompetentni. Da li je to gledište ispravno? Oni ne znaju da, ukoliko krše načela, to znači da ne obavljaju svoje dužnosti, da nisu u stanju da izvrše Božji nalog i da zapravo samo službuju. Umesto da prilikom obavljanja svoje dužnosti tragaju za istina-načelima, oni svoju vlast koriste u skladu sa vlastitim zamislima i namerama, pa se još time hvale i šepure. Bez obzira ko su i šta rade njihovi partneri, oni nikada ne žele da diskutuju s njima, stalno bi da rade po sopstvenom nahođenju i uvek žele da njihova reč bude poslednja. Očigledno je da se oni poigravaju svojom vlašću i koriste je za sopstvene potrebe. Svi antihristi vole vlast, a kad steknu status, željni su sve veće vlasti. Kad imaju vlast, antihristi su skloni da se hvale i šepure svojim statusom, kako bi se drugi ugledali na njih i kako bi postigli svoj cilj da se istaknu u odnosu na gomilu. Upravo zbog toga, antihristi su opsednuti vlašću i statusom i nikada se, ni po koju cenu, neće odreći svoje vlasti. Ma koju dužnost da obavljaju i ma koju oblast stručnih znanja da ta dužnost podrazumeva, oni će se pretvarati da sva ta znanja poseduju, čak i ako je očigledno da ih nemaju. A ako se neko usudi da ih optuži da ništa ne razumeju i da se samo pretvaraju, oni će reći: „Čak i ako bih tek sad počeo ovo da učim, razumeo bih bolje od tebe. Dovoljno je samo proučiti neke izvore na internetu, zar ne?” Eto koliko su antihristi nadmeni i samopravedni. Njima je svaki problem jednostavan i smeli bi da ga u celosti preuzmu na sebe i da ga samostalno reše. I, kao rezultat svega toga, kad Višnji dođe u kontrolu i počne da se raspituje kako čitava stvar napreduje, oni će kazati da je manje-više rešena. Činjenica je, međutim, da su sve vreme radili solo i da o tome ni sa kim nisu raspravljali – sve su odluke donosili sami. Ako ih pitaš: „Ima li načela u načinu na koji radiš?” zasuće te čitavom hrpom teorija da bi ti dokazali kako je to što rade ispravno i u skladu s načelima. U stvarnosti, razmišljanja su im pogrešna i iskrivljena. Uopšte nisu raspravljali s drugima o tome, već je njihova uvek bila poslednja i sve odluke su donosili sami. U većini slučajeva, odluke koje donosi jedna osoba neminovno će u sebi sadržati neka odstupanja; pa kakva je onda narav ovih ljudi, koji misle da su uvek u pravu i da nikad ne greše? Očigledno je da se radi o nadmenoj naravi. Oni imaju nadmenu narav i upravo zbog toga se ponašaju diktatorski – nered nastaje upravo zato što oni loše rade. To je autokratija – monopol vlasti. Takva je narav antihristȃ. Oni nikada ne žele da bilo s kime sarađuju, jer smatraju da je to irelevantno i bespotrebno. Uvek misle da su bolji od ostalih, da niko ne može s njima da se poredi. Upravo zato, antihristi u svom srcu nemaju ni želje ni volje da sarađuju s drugima. Žele da uvek sve bude po njihovom; žele monopol nad vlašću. Tek tada se osećaju oduševljeno – tek tada mogu da pokažu svoju nadmoć i da ostale ljude nateraju da im budu pokorni i da ih obožavaju.

Ima tu još nečega, a to je da antihristi uvek žele da imaju apsolutnu vlast, da njihova reč bude jedina i poslednja. Ta strana njihove naravi ujedno ih čini nesposobnim da sarađuju s drugima. Ako ih pitaš da li su voljni da sarađuju, reći će ti da jesu, ali kad dođe vreme da to zaista i pokažu, oni nisu u stanju da to učine. Takva im je narav. Zašto ne mogu to da učine? Kada bi, recimo, antihrist bio pomoćnik vođi neke grupe, a da je vođa te grupe neko drugi, onda bi osoba sa priroda-suštinom antihrista ubrzo prešla sa mesta pomoćnika na položaj vođe, dok bi dotadašnji vođa grupe postao njen pomoćnik. Drugim rečima, zamenili bi mesta. Kako antihristu to polazi za rukom? On raspolaže brojnim tehnikama. Jedan element njegove tehnike jeste da koristi svaki trenutak dok pred braćom i sestrama nešto radi – to jest, koristi vreme tokom kojeg većina ljudi može da ga vidi; tada on puno priča, radi i samog sebe hvali, kako bi ga ljudi poštovali i kako bi priznali da je on mnogo bolji od vođe grupe i da ga je uveliko nadmašio. Kako vreme prolazi, braća i sestre sve češće izjavljuju da vođa grupe nije ni izbliza toliko dobar kao njegov pomoćnik. Antihrist je oduševljen kad to čuje; on misli: „Konačno su priznali da sam bolji od njega. Ostvario sam svoj cilj”. Pod normalnim okolnostima, koje odgovornosti i obaveze treba da ispunjava pomoćnik vođe grupe? On treba da sa vođom grupe sarađuje tokom sprovođenja i implementacije radnih aranžmana crkve, treba da vođi grupe ukazuje na probleme, da mu suflira i da ga nadzire – oni treba da deluju zajedno i da međusobnu diskutuju. Vođa grupe mora da igra ulogu primarnog starešine; pomoćnik vođe grupe mora da mu čuva leđa i da se u saradnji s njim stara da svaki radni projekat bude dobro pokriven. Pored toga što ne sme da sabotira vođu grupe, on u svemu mora da sarađuje s njim, kako bi svi poslovi koji su im dodeljeni bili obavljeni dobro. Ako vođa grupe svojim postupcima krši načela, njegov pomoćnik mora da mu ukaže na to i mora da mu pomogne da te svoje greške ispravi. Isto tako, pomoćnik vođe grupe mora da pruži podršku i da sa vođom grupe sarađuje u svemu što ovaj radi pravilno, dobro i u skladu sa istina-načelima, mora svojski da se trudi da mu pomogne i mora da bude jednog srca i uma sa njim kako bi sve poslove dobro obavljali. Ako se pojavi neki problem ili ga neko od njih otkrije, obojica moraju da rasprave o načinu njegovog rešavanja. Ponekad je neophodno uraditi dve stvari u isto vreme; nakon što se njih dvojica dogovore oko toga, svako mora zasebno da vodi računa o tome da svoj deo posla dobro obavi. To je saradnja – skladna saradnja. Da li i antihristi sarađuju s drugima na ovaj način? Ni slučajno. Ako se na položaju pomoćnika vođe grupe nalazi neki antihrist, on će od odmah smisliti šta mora da uradi kako bi došao na mesto vođe grupe, a da aktuelnog vođu pretvori u svog pomoćnika, te da tako preuzme kontrolu nad tom grupom. Stoga, on vođi grupe počinje da naređuje da radi ovo ili ono, te tako svima pokazuje kako je mnogo bolji od njega i kako je potpuno sposoban da on bude vođa grupe. Na taj način, on stiče sve veći prestiž među drugim ljudima, nakon čega biva prirodno izabran za vođu grupe. On namerno navlači vođu grupe da pred drugima ispadne budala i da izgubi svoj obraz, kako bi ga ostali gledali s visine. Zatim se on, svojim rečima, podsmeva vođi grupe i pravi viceve na njegov račun, raskrinkava ga i omalovažava. Malo po malo, jaz između njih dvojice postaje sve veći i veći, pa mesto koje u ljudskom srcu zauzimaju počinje sve više i više da se menja. Tako antihrist naposletku postaje vođa grupe – pridobio je ljude na svoju stranu. Može li onda on, imajući u vidu kakva mu je narav, skladno da sarađuje s drugima? Ne može. Gde god da se nađe, on želi da budu glavni, da ima monopol i da svu vlast drži u svojim rukama. Bez obzira na tvoje zvanje, bilo da si šef ili pomoćnik, veliki ili mali, status i vlast, onako kako ih on vidi, pre ili kasnije moraju da pređu u njegove i samo njegove ruke. Ko god da s njim obavlja neku dužnost ili da radi na istom projektu sa njim, pa čak i da s njim raspravlja o nekom problemu, on će na kraju ostati usamljenik koji radi po svome. Ni sa kim on ne sarađuje. Nikome ne dopušta da ima isti prestiž i zvanje kao on, niti istu sposobnost ili ugled. Čim neko pokuša da ga nadmaši i tako ugrozi njegov status, on će nastojati da preokrene situaciju, koristeći sva sredstva koja mu stoje na raspolaganju. Primera radi, svi raspravljaju o nekom problemu i taman kad se diskusija nađe na korak od rezultata, on će za tren oka sagledati situaciju i znaće šta treba da uradi. Reći će: „Zar je taj problem zaista toliko teško rešiti? Zar je stvarno potrebno toliko raspravljati o njemu? Ništa od onoga što govorite ne pije vodu!” A zatim će ponuditi neku novu teoriju ili bombastičnu ideju koja nikome nije pala na pamet, te na taj načini pobiti svačije gledište. Kad mu to pođe za rukom, ljudi će pomisliti: „Dobro, on je na visokom položaju; ali kako mi nismo došli na tu ideju? Stvarno smo samo neuka rulja. A to nije dobro – treba da nam ti budeš na čelu!” To je rezultat koji antihrist priželjkuje; on stalno lansira bombastične ideje ne bi li na ljude ostavio snažan utisak i zadobio njihovo poštovanje. I kakav utisak ljudi na kraju imaju o njemu? Da su njegove ideje za klasu bolje i uzvišenije od ideja običnih ljudi. Kako uzvišene? Ako je on odsutan, grupa ne može da donese nijednu odluku, niti da privede kraju bilo koji posao, pa moraju da sačekaju da on dođe i da nešto kaže. Kad to učini, svi mu se dive i svi kažu kako je on uzvišen, čak i ako je to što je on rekao pogrešno. Zar on na taj način ne navodi ljude na stranputicu? Zašto on, dakle, ne može ni s kim da sarađuje? On oseća: „Ako sarađujem s ljudima, ja se time spuštam na njihov nivo. Mogu li dva tigra da žive na istoj planini? Svaka planina može da ima samo jednog kralja, a to kraljevstvo pripada onome ko može da ga drži pod kontrolom – a to može samo sposoban čovek kao što sam ja. Niko od vas nije preterano bistar; lošeg ste kova i mnogo ste strašljivi. A uz to, nikada niste varali svetovne ljude ni pravili budale od njih – vas su drugi pravili budalama. Ja sam ovde jedini sposoban da vam budem vođa!” S takvim ljudima, loše stvari postaju dobre. Oni se čak razmeću tim svojim lošim stvarima – zar to nije bestidno? Zbog čega oni govore takve stvari? I kakva je onda svrha takvog njihovog ponašanja? Oni žele da budu vođe, da zauzmu počasno mesto, bez obzira na veličinu grupe kojoj trenutno pripadaju. Zar im nije upravo to namera? (Jeste.) Stoga, oni smišljaju sve moguće načine ne bi li druge ljude omalovažili, ponizili i izvgrli podsmehu, a zatim im guraju pod nos vlastite bombastične ideje kako bi sve druge ubedili i kako bi svi radili onako kako oni kažu. Je li to saradnja? Ne – pa šta je onda to? To se poklapa sa osmom stavkom, o kojoj ovde razgovaramo: oni bi da se drugi pokore samo njima, a ne istini niti Bogu. Ovo se odnosi upravo na saradnju. Mogu li antihristi – ma šta da rade, u pogledu svog rečnika i svojih metoda – da svoju dužnost obavljaju u saradnji sa drugima? (Ne mogu.) Oni ne sarađuju, nego samo od drugih ljudi zahtevaju saradnju s njihovim izjavama i metodama. Mogu li oni onda da slušaju savete drugih ljudi? Naravno da ne mogu. Ma kakav savet da im neko ponudi, oni su prema njemu prilično ravnodušni. Oni se ne raspituju za pojedinosti ili za razloge, niti pitaju kako bi zaista trebalo rešavati stvari, a još manje tragaju za istina-načelima. Što je najgore, oni čak ni Mene ništa ne pitaju kad stanem pred njih – ponašaju se kao da Me nema. Pitam ih imaju li nekih problema, a oni kažu da nemaju. Mada je očigledno da ne znaju šta da učine u vezi s nečim što se upravo dogodilo, oni Me ipak ništa ne pitaju iako stojim tu, pred njima. Mogu li oni onda da sarađuju sa nekim drugim? Niko nije podoban da im bude partner, već samo njihov rob ili izvršilac. Zar nije tako? Možda neki od njih i imaju partnere, ali ti partneri su zapravo njihovi izvršioci, veoma nalik marionetama. Antihrist mu kaže: „Dođi ovamo” i partner to učini; kaže „Idi onamo” i partner ide gde mu se kaže; njegov partner zna samo ono što mu on saopšti, a o svemu što ne zna ne usuđuje se čak ni da ga pita. Stvari stoje onako kako antihrist kaže da stoje. Neko mu može reći: „Ovo ovako neće ići. Ima stvari o kojima ne možeš samostalno da odlučuješ. Moraš da nađeš nekoga s kim ćeš sarađivati, nekoga ko će te nadzirati. Štaviše, ranije je bilo nekih poslova koje nisi baš najbolje obavio. Treba da nađeš nekoga ko je dobrog kova, ko je sposoban da obavlja poslove i ko će s tobom sarađivati i pomagati ti – treba da zaštitiš rad crkve i interese Božje kuće!” Šta će antihrist na to odgovoriti? „Ako daš otkaz mom aktuelnom partneru, nema nikoga drugog ko bi bio prikladan da mi bude partner.” Šta on time želi da kaže? Da li kaže da neće imati partnera ili kaže da više neće moći da nađe takvog izvršioca i roba? Plaši se da neće moći da pronađe takvog roba ili izvršioca, takvog „partnera” koji izvršava samo ono što mu on naredi. Šta mislite, kako bi trebalo razrešiti ovaj izazov koji antihrist postavlja? Možeš mu reći: „Oh, znači ne možeš da nađeš partnera? Onda nema potrebe da i dalje radiš na ovom projektu – svako ko ima partnera može to da obavi umesto tebe.” Zar time ovaj problem ne bi bio rešen? Ako niko nije prikladan da ti bude partner i ako niko ne može s tobom da sarađuje, kakvo si ti onda stvorenje? Ti si čudovište, nakaza. Ljudi koji uistinu imaju razum mogu barem da sarađuju sa prosečnom osobom, pod uslovom da ta osoba nije preterano lošeg kova. To onda ne bi išlo. Prva stvar koju razumni ljudi moraju da urade jeste da nauče da pri obavljanju svoje dužnosti sarađuju s drugima. Moraju biti u stanju da sarađuju s bilo kim, pod uslovom da to nije neka slaboumna osoba ili đavo, jer s takvima je nemoguće sarađivati. Veoma je važno da budeš u stanju da sarađuješ sa većinom ljudi – to je znak da poseduješ normalan razum.

Jedna od najočiglednijih karakteristika suštine antihrista jeste da oni preuzimaju monopol nad vlašću i da vode sopstveni diktatorski režim: oni ne slušaju nikoga, ne poštuju nikoga i uopšte ne obraćaju pažnju na druge ljude, bez obzira na njihove prednosti, bez obzira na ispravna gledišta ili mudre stavove koje ti ljudi izražavaju i bez obzira na prikladne metode koje možda predlažu; ponašaju se kao da baš niko ne ispunjava uslove da sarađuje s njima ili da uzme učešće u onome što oni rade. Takva je narav koju poseduju antihristi. Neki ljudi kažu da to znači imati lošu ljudskost – ali, kako bi to mogla da bude samo obična loša ljudskost? To je jedna potpuno sotonska narav, a takva narav je do krajnosti opaka. Zašto kažem da je njihova narav do krajnosti opaka? Antihristi otimaju sve iz Božje kuće i od crkvene imovine, a onda to tretiraju kao svoju ličnu imovinu, kojom u celosti treba da upravljaju oni, pa ne dozvoljavaju nikom drugom da im se u to meša. Pri obavljanju crkvenog posla, oni misle isključivo na sopstvene interese, na svoj status i na svoj lični ponos. Nikome ne dopuštaju da našteti njihovim interesima, a još manje dopuštaju da iko ko je dobrog kova ili može da pruži svoje iskustveno svedočenje ugrozi njihov ugled i status. Stoga, pokušavaju da potisnu i isključe kao konkurente one koji su sposobni da govore o iskustvenom svedočenju, koji mogu da razgovaraju o istini i opskrbljuju Božji izabrani narod, i očajnički nastoje da takve ljude potpuno izoluju od drugih, da njihova imena opsežno razvlače po blatu i da ih satiru. Tek tada se antihristi osećaju spokojno. Ako ti ljudi nikada nisu negativni i ako su i dalje u stanju da obavljaju svoju dužnost, da svedoče i da drugima pružaju podršku, antihristi će tada posegnuti za poslednjim raspoloživim sredstvom, a to je da im pronađu neku grešku i da ih osude ili da im naprave neku nameštaljku i izmisle razloge da bi ih mučili i kažnjavali, sve dok ih potpuno ne uklone iz crkve. Tek tada će antihristi moći u potpunosti da se opuste. To je ono što je najpodmuklije i najzlonamernije u vezi sa antihristima. Ono što u njima izaziva najveći strah i nemir jesu ljudi koji streme ka istini i koji poseduju pravo iskustveno svedočanstvo, jer Božji izabrani narod najviše odobrava i podržava upravo postupke onih ljudi koji tako svedoče, a ne onih koji samo uprazno brbljaju o nekakvim rečima i doktrinama. Antihristi ne poseduju pravo iskustveno svedočenje, niti su sposobni da praktikuju istinu; u najboljem slučaju, sposobni su da učine par dobrih dela kako bi od drugih iskamčili naklonost. Ali, ma koliko dobrih dela da učine i ma koliko milozvučnih reči da izgovore, to se ipak ne može porediti sa koristima i prednostima koje ljudima pruža jedno dobro iskustveno svedočenje. Ništa ne može da zameni efekte snabdevanja i zalivanja koje pripadnicima izabranog Božjeg naroda pružaju ljudi koji mogu da govore o svom iskustvenom svedočenju. I tako, kad antihristi vide da neko govori o svom iskustvenom svedočenju, iz očiju im sevaju munje. U srcima im se rasplamsava bes, njihova mržnja sve više raste i oni jedva čekaju prvu priliku da govornika ućutkaju i onemoguće mu da išta više kaže. Ako nastavi da govori, ugled antihristȃ biće potpuno uništen, a njihova ružna lica biće potpuno razotkrivena da ih svi vide, te stoga antihristi brzo nalaze povod da ometu osobu koja svedoči i da je potisnu. Antihristi jedino sebi dopuštaju da ljude navode na stranputicu rečima i doktrinama; pripadnicima izabranog Božjeg naroda ne dozvoljavaju da svojim iskustvenim svedočenjima slave Boga, što samo ukazuje na to kakve ljude antihristi najviše mrze i kakvih se ljudi najviše plaše. Kad god se neko istakne u nekom poslu ili je u stanju da govori o pravom iskustvenom svedočenju iz čega pripadnici Božjeg izabranog naroda izvlače koristi, pouke i podršku, a ta osoba od svih dobija velike pohvale, u srcima antihrista sve više rastu zavist i mržnja i oni pokušavaju da tu osobu isključe i potisnu. Takvoj osobi ni po koju cenu ne dozvoljavaju da se lati bilo kakvog posla, ne bi li je sprečili da ugrozi njihov status. Ljudi koji poseduju istina-stvarnost imaju ulogu da naglase i istaknu siromaštvo, bedu, ružnoću i rđavost antihrista kad se nađu u njihovom prisustvu, te stoga antihristi, kad treba da odaberu sebi partnera ili saradnika, nikada ne biraju ljude sa istina-stvarnošću, nikada ne biraju ljude koji mogu da govore o svom iskustvenom svedočenju i nikada ne biraju poštene ljude, niti ljude koji mogu da praktikuju istinu. To su ljudi kojima antihristi najviše zavide i koje najviše mrze, oni su za antihriste trn u oku. Ma koliko da ti ljudi koji praktikuju istinu čine nešto što je dobro ili korisno za rad Božje kuće, antihristi će se iz petnih žila truditi da ta njihova dobra dela zataškaju. Oni će čak izvrtati činjenice kako bi prisvojili zasluge za sva dobra dela, a krivicu za sve loše stvari prebacili na druge, što je sredstvo kojim oni uzdižu sebe, a omalovažavaju druge ljude. Antihristi osećaju strašnu ljubomoru i mržnju prema onima koji streme ka istini i koji mogu da govore o svom iskustvenom svedočenju. Plaše se da će ti ljudi ugroziti njihov status, pa zato čine sve što mogu ne bi li ih napali i isključili. Braći i sestrama zabranjuju svaki kontakt ili zbližavanje sa njima i brane im da podržavaju i veličaju ljude koji mogu da govore o svom iskustvenom svedočenju. To je ono što u najvećoj meri razotkriva sotonsku prirodu antihrista, koja oseća odbojnost prema istini i koja mrzi Boga. To ujedno dokazuje da antihristi čine onu zlu protivstruju unutar crkve i da upravo oni snose svu krivicu za ometanje rada crkve i za otpor prema Božjoj volji. Štaviše, antihristi često fabrikuju laži i izvrću činjenice među braćom i sestrama, omalovažavaju i osuđuju ljude koji mogu da govore o svom iskustvenom svedočenju. Ma kojim poslom da se ti ljudi bave, antihristi nalaze izgovore da ih isključe i potisnu, a ujedno ih i osuđuju da su nadmeni i samopravedni, da vole da se hvale i da u sebi gaje ambicije. U stvari, ti ljudi imaju određena iskustvena svedočenja i poseduju ponešto od istina-stvarnosti. Relativno su dobre ljudskosti, poseduju savest i razum i u stanju su da prihvate istinu. Iako možda imaju određene nedostatke i mane i mada ponekad razotkrivaju svoju iskvarenu narav, oni su sposobni da promišljaju o sebi i da se pokaju. To su ljudi koje će Bog spasti i koji se mogu nadati da će ih Bog usavršiti. Jednom rečju, ti ljudi su prikladni za obavljanje dužnosti. Oni ispunjavaju zahteve i načela za obavljanje dužnosti. Ali, antihristi u sebi misle: „Nema šanse da se pomirim s tim. Ti želiš da dobiješ ulogu unutar mog domena, želiš da se takmičiš sa mnom. To je nemoguće; ni ne pomišljaj na to. Obrazovaniji si od mene, bolje se izražavaš, popularniji si od mene i marljivije od mene stremiš ka istini. Ako budem sarađivao s tobom, a ti mi preotmeš prestiž, šta onda da radim?” Da li oni uopšte uzimaju u obzir interese Božje kuće? Ne. O čemu oni razmišljaju? Razmišljaju samo o tome kako da sačuvaju svoj status. Iako antihristi dobro znaju da su nesposobni za bilo kakav stvarni posao, oni ne odgajaju, niti unapređuju ljude dobroga kova koji streme ka istini; oni promovišu isključivo ljude koji im laskaju, koji su spremni da obožavaju druge, koji im se u srcu dive i odobravaju njihove postupke, ljude koji su vešti izvršioci, koji ne razumeju istinu i koji su nesposobni da rasuđuju. Antihristi takve ljude uzdižu i drže ih uza se kako bi im služili, trčkarali unaokolo i po čitav dan se vrzmali oko njih. To antihristima daje vlast unutar crkve, što znači da se mnogi ljudi zbližavaju s njima, da ih mnogi ljudi slede i da se niko ne usuđuje da ih uvredi. Svi ti ljudi koje antihristi odgajaju jesu ljudi koji ne streme ka istini. Većina njih je lišena duhovnog razumevanja i ne zna ništa drugo osim da poštuje pravila. Oni vole da prate trendove i da slede one koji su trenutno na vlasti. Pripadaju onoj sorti koja se kuraži kad ima moćnog gospodara – oni su obična banda smetenjaka. Kako glasi ona izreka nevernika? Bolje biti štitonoša dobrom, nego obožavani predak lošem čoveku. Antihristi rade potpuno suprotno – ponašaju se kao obožavani preci takvih ljudi, pa ih još odgajaju kao svoje barjaktare i vođe navijača. Kad god u nekoj crkvi na vlast dođe antihrist, on će za svoje pomagače uvek vrbovati smetenjake i ljude koji se povazdan glupiraju unaokolo, dok će ljude dobrog kova, koji razumeju i praktikuju istinu i koji mogu da se late posla, isključiti i potisnuti – to se naročito odnosi na one starešine i delatnike koji su sposobni da obavljaju stvarne poslove. Na taj način, unutar crkve se stvaraju dva tabora: u jednom su oni čija je ljudskost relativno poštena, koji svoju dužnost obavljaju iskreno i koji streme ka istini. Drugi tabor pripada bandi smetenjaka koji se povazdan glupiraju unaokolo i na čijem se čelu nalaze antihristi. Ta dva tabora nastaviće da se međusobno sukobljavaju sve dok antihristi ne budu razotkriveni i eliminisani. Antihristi se neprestano bore i deluju protiv onih koji svoju dužnost obavljaju iskreno i koji streme ka istini. Zar to ne dovodi do ozbiljnog ometanja rada crkve? Zar se time ne ometa i ne prekida Božje delo? Zar ta sila antihrista nije kamen spoticanja i prepreka koja sprečava da se u crkvi sprovodi volja Božja? Zar to nije rđava sila koja se suprotstavlja Bogu? Zašto antihristi tako postupaju? Zato što u svojim glavama jasno uviđaju da će im ti pozitivni likovi, ako samo dignu svoj glas i postanu starešine i delatnici, biti konkurenti; oni će bi sila koja se suprotstavlja antihristima i nipošto im neće biti poslušni, niti će slušati njihove reči; oni zasigurno neće izvršavati svaku naredbu antihrista. Ti ljudi bi bili sasvim dovoljni da predstavljaju pretnju statusu antihrista. Kad antihristi vide te ljude, u srcima im se rađa mržnja; u njihovim srcima neće biti spokoja ni sigurnosti ako te ljude ne isključe, ako ih ne poraze i ako ne bace ljagu na njihova imena. Stoga, oni moraju brzo da porade na kultivisanju sopstvene vlasti i da ojačaju svoje redove. Na taj način, moći će da kontrolišu veći broj pripadnika izabranog Božjeg naroda i nikad više neće morati da brinu o tome da šačica onih koji streme ka istini može da im ugrozi status. Antihristi formiraju vlastite snage unutar crkve, tako što ljude koji ih slušaju, koji su im poslušni i koji im se ulizuju unapređuju i postavljaju na ključne pozicije u svim aspektima rada crkve. Da li je to korisno sa stanovišta delovanja Božje kuće? Ne. To ne samo da nije korisno, već se time stvaraju prekidi i ometanja u radu crkve. Ako ta rđava sila privuče k sebi više od polovine pripadnika, postoji mogućnost da ta crkva bude svrgnuta. To je zato što će, u tom slučaju, pripadnici crkve koji streme ka istini predstavljati manjinu, dok će barem polovinu činiti svi oni službenici i bezvernici koji su tu samo da bi otkinuli deo kolača za sebe. U takvoj situaciji, ako svu snagu usredsrede na to da ove ljude navedu na stranputicu i privuku ih na svoju stranu, antihristi će prirodno biti u prednosti prilikom izbora crkvenog starešine. Upravo zbog toga, Božja kuća uvek naglašava da tokom izbora treba o istini razgovarati sve dotle dok ona svima ne bude kristalno jasna. Ako niste u stanju da, kroz razgovore o istini, raskrinkate i porazite antihriste, oni bi mogli da navedu ljude na stranputicu, da budu izabrani za starešine i da tako preuzmu kontrolu nad crkvom. Zar to ne bi bilo opasno? Ne treba se plašiti ako se u crkvi pojavi jedan ili dva antihrista, ali ako antihristi vremenom postanu sila i ako uspeju da ostvare određeni nivo uticaja, onda je strah itekako opravdan. Prema tome, antihristi moraju biti sasečeni u korenu i izopšteni iz crkve pre nego što ostvare taj nivo uticaja. To je zadatak od najvećeg prioriteta i neophodno ga je izvršiti. Štaviše, svi oni bezvernici unutar crkve, a posebno oni koji su skloni da obožavaju i slede čoveka, koji se priklanjaju sili, koji vole da đavolima budu saučesnici i poslušnici i koji rado stvaraju klike – takve bezvernike i đavole kao što su oni treba čim pre ukloniti iz crkve. Jedino tako se može sprečiti da ta rulja preraste u silu koja ometa i kontroliše crkvu. To je nešto što pripadnici izabranog Božjeg naroda moraju jasno da uvide i to je breme koje na svojim plećima moraju da ponesu oni koji razumeju istinu. Svi koji na svojim plećima nose breme crkvenog rada, svi koji imaju obzira prema namerama Božjim, moraju te stvari da sagledaju onakvim kakve one zaista jesu. Oni naročito moraju da u pravom svetlu sagledaju sve one koji pripadaju sorti antihrista, kao i one sitne đavole koji vole da laskaju i da obožavaju ljude, te da im zatim nametnu ograničenja ili ih sasvim uklone iz crkve. Trenutno postoji zaista velika potreba za takvim postupanjem. Ljudi poput antihrista naročito teže ka uspostavljanju dobrih odnosa sa svim onim smetenjacima, beskorisnim rasipnicima i podlacima, koji istinu niti vole, niti je prihvataju. Oni pridobijaju takve ljude i „sarađuju” s njima prilično skladno, intimno i oduševljeno. U koju vrstu stvorenja spadaju ti ljudi? Zar oni nisu članovi bandi antihrista? Kada bi Višnji zamenio njihovog „obožavanog pretka”, ovi poslušni potomci ne bi to podržali – presudili bi da je Višnji nepravičan i stali bi u odbranu antihrista. Može li Božja kuća da im dozvoli da prevagnu? Ona može samo da prebaci svoju mrežu preko njih i da ih sve ukloni. To su sve demoni iz bande antihrista i niko od njih ne sme biti ostavljen na slobodi. Ljudi nalik antihristima retko deluju samostalno; u većini slučajeva, oni zarad preduzimanja akcija formiraju grupe sačinjene od najmanje dve ili tri osobe. Ima, međutim, izdvojenih slučajeva kada antihristi deluju kao pojedinci. To je najčešće zato što ili nisu talentovani, ili još uvek nisu dobili svoju priliku. Ono što im je, međutim, zajedničko sa ostalim antihristima jeste njihova posebna ljubav prema statusu. Nemojte pretpostavljati da oni ne vole status samo zato što im nedostaju veštine ili obrazovanje. To bi bilo pogrešno. Ti još nisi jasno prozreo suštinu antihrista – ako je neko antihrist, on zasigurno voli status. Pošto smo videli da su antihristi nesposobni da s bilo kime sarađuju, zašto oni onda odgajaju takvu grupu smetenjaka, ološa i gamadi da im ljube stopala? Imaju li oni nameru da s tim ljudima sarađuju? Kad bi zaista mogli s njima da sarađuju, tada izjava da su „antihristi nesposobni da s bilo kime sarađuju” ne bi držala vodu. Oni ne mogu ni sa kim da sarađuju – ovo „ni sa kim” odnosi se prvenstveno na pozitivne ljude, ali, uzevši u obzir narav antihrista, oni isto tako ne mogu da sarađuju ni sa svojim saučesnicima. Pa, zbog čega oni onda uopšte odgajaju te ljude? Oni odgajaju grupu smetenjaka kojima je lako komandovati, kojima je lako manipulisati, koji nemaju svojih gledišta i koji rade sve što im antihristi kažu da urade – svi će oni zajedno stati u zaštitu statusa antihrista. Ako bi se neki antihrist oslanjao samo na sebe, ostao bi usamljen i ne bi mu bilo lako da zaštiti svoj status. On upravo stoga pridobija grupu smetenjaka koji će se svakoga dana gnezditi oko njega i raduckati nešto za svoj groš. Štaviše, on pripadnike izabranog Božjeg naroda navodi na stranputicu: priča o tome kako ti ljudi streme ka istini i kako pate, kako zaslužuju da budu negovani, pa čak tvrdi da ti ljudi, kad god imaju neki problem, dolaze kod njega da traže savet i mišljenje – ukratko, kaže da su svi ti ljudi poslušni i pokorni. Da li on svoju dužnost obavlja u saradnji s drugima? Antihrist pronalazi grupu ljudi koji će raditi umesto njega, koji će biti njegovi poslušnici i njegovi saučesnici, a sve zbog toga da bi učvrstio svoj status. To nije saradnja – to je izvođenje vlastite operacije. Takva je sila antihristȃ.

Šta kažete, da li je teško sarađivati s drugim ljudima? Zapravo nije. Moglo bi se čak reći da je jednostavno. Ali zašto ljudi to i dalje smatraju teškim? Zato što imaju iskvarene naravi. Za one koji poseduju ljudskost, savest i razum, saradnja s drugima je relativno laka i oni mogu da osete da u tome ima radosti. Ovo je stoga što nikome nije lako da išta sȃm postigne i, bez obzira na to čime se bavi i u kojoj oblasti, uvek je dobro imati nekoga da mu ukaže na stvari i ponudi pomoć – znatno lakše nego da to radi sȃm. Osim toga, postoje granice onoga što je ljudski kov u stanju da postigne, ili granice onoga što ljudi sami mogu da iskuse. Niko ne može biti majstor svih zanata: nemoguće je da jedna osoba sve zna, sve ume i sve postiže – to je nemoguće i svi treba da imaju takvu razboritost. Pa tako, bez obzira na to šta radiš, da li je to važno ili nije, uvek će ti biti potreban neko da ti pomogne, da ti dȃ uputstva i savet ili da ti pruži saradnju. Jedino se time može garantovati da ćeš ispravnije postupati, manje grešiti i teže zalutati – to je dobra stvar. Služenje Bogu je naročito velika stvar, pa bi se mogao naći u opasnosti ako ne rešiš svoju iskvarenu narav! Kada ljudi imaju sotonske naravi, mogu se uvek i svuda buniti protiv Boga i suprotstavljati Mu se. Ljudi koji žive prema sotonskim naravima se u svakom trenutku mogu odreći Boga, suprotstaviti Mu se i izdati Ga. Antihristi su veoma glupi, pa to ne shvataju, već misle: „Imao sam dosta poteškoća da se dočepam vlasti, pa zašto bih je delio sa nekim? Ako je prepustim drugima, to znači da je više neću imati, zar ne? Kako da bez vlasti pokažem svoje talente i sposobnosti?” Oni ne znaju da Bog ljudima nije poverio vlast ili status, već dužnost. Antihristi prihvataju samo vlast i status, a svoje dužnosti ostavljaju po strani i ne izvršavaju nikakve stvarne poslove. Naprotiv, streme jedino ka slavi, dobiti i statusu i samo žele da se dočepaju vlasti, da kontrolišu Božji izabrani narod i uživaju u prednostima statusa. Postupati ovako je veoma opasno – to je suprotstavljanje Bogu! Svako ko, umesto da pravilno obavlja svoju dužnost, stremi ka slavi, dobiti i statusu, igra se vatrom i igra se svojim životom. A oni koji se igraju vatrom i svojim životom u svakom trenutku sebe mogu osuditi na propast. Danas, kao starešina ili delatnik, služiš Bogu, a to nije obična stvar. Ti ne obavljaš poslove za neku osobu, a još manje radiš da bi platio račune i stavio hranu na sto; naprotiv, ti obavljaš svoju dužnost u crkvi. A imajući naročito na umu da ova dužnost proizlazi iz Božjeg naloga, šta njeno obavljanje onda podrazumeva? Podrazumeva da si Bogu odgovoran za svoju dužnost, bilo da je obavljaš dobro ili ne; na kraju krajeva, Bogu se moraju položiti računi, nekakav ishod mora da postoji. To što si prihvatio jeste Božji nalog, sveta odgovornost, pa bez obzira na to koliko je ta odgovornost važna ili sitna, to je ozbiljna stvar. Koliko je ozbiljna? Usko gledano, ona podrazumeva da li možeš da zadobiješ istinu u ovom životu i kako te Bog vidi. Šire posmatrano, ona se direktno odnosi na tvoje prospekte i sudbinu, kao i na tvoj ishod; ako činiš zlo i suprotstavljaš se Bogu, bićeš osuđen i kažnjen. Bog beleži sve što radiš dok obavljaš svoju dužnost i On ima sopstvena načela i merila pomoću kojih ocenjuje i procenjuje; Bog određuje tvoj ishod na osnovu svega onoga što ispoljavaš dok obavljaš svoju dužnost. Da li je to ozbiljna stvar? Zaista jeste! Ako ti je, dakle, dodeljen zadatak, da li on predstavlja tvoju ličnu stvar koju treba da rešiš? (Ne.) Taj posao nije nešto što možeš obaviti sȃm, ali ipak nalaže da za njega preuzmeš odgovornost. Odgovornost je na tebi, ti moraš ispuniti taj nalog. Na šta se to odnosi? Odnosi se na saradnju, na to kako da sarađuješ u službi, kako da sarađuješ da bi obavio svoju dužnost, kako da sarađuješ da bi završio svoj nalog, kako da sarađuješ da bi sledio Božju volju. Odnosi se na ove stvari.

Složna saradnja obuhvata brojne stvari. Jedna od njih jeste da se drugima makar dozvoli da govore i da daju drugačije predloge. Ako si zaista razuman, kakav god posao da obavljaš, pre svega moraš da naučiš da tražiš istina-načela i da samoinicijativno tražiš mišljenje drugih ljudi. Dokle god svaki od predloga razmatrate ozbiljno, a zatim probleme rešavate s jednim srcem i umom, suštinski ćete postići složnu saradnju. Time ćete u svojoj dužnosti nailaziti na sve manji broj teškoća. Kakvi god problemi da se pojave, biće ih lako rešavati i njima se baviti. U tome je efekat složne saradnje. Ponekad nastaju sporenja oko beznačajnih stvari, ali ona neće predstavljati problem sve dok ne utiču na posao. Međutim, kada je reč o ključnim stvarima i važnim pitanjima koja se odnose na rad crkve, da biste ih rešili, morate postići konsenzus i tražiti istinu. Kao starešina ili delatnik, ako sebe uvek stavljaš iznad drugih i uživaš u svojoj dužnosti kao da je neka državnička funkcija, uvek se prepuštaš pogodnostima svog statusa, uvek praviš sopstvene planove, uvek razmišljaš o sopstvenoj slavi, dobitku i statusu i u njima uživaš, uvek završavaš sopstvene poslove, i uvek težiš da stekneš veći status, da rukovodiš većim brojem ljudi i da ih kontrolišeš, i da proširiš obim svoje moći, to je problem. Veoma je opasno odnositi se prema važnoj dužnosti kao prema prilici da u svom položaju uživaš, poput nekog državnog funkcionera. Ako se uvek tako ponašaš, ne želeći da s drugima sarađuješ, bez želje da ublažiš svoju moć i da je sa bilo kim podeliš, ne želeći da te iko drugi zaseni, da ti preotme pažnju, ako u moći želiš jedino ti sȃm da uživaš, u tom slučaju si antihrist. Ali, ako često tražiš istinu, sprovodiš u delo pobunu protiv svog tela, svojih skrivenih motiva i ideja i u stanju si da samoinicijativno sarađuješ s drugima, da otvoriš svoje srce da bi se s drugima posavetovao i od njih tražio, ako pažljivo slušaš ideje i predloge drugih i prihvataš savet koji je ispravan i usklađen s istinom, nezavisno od toga od koga on potiče, u tom slučaju praktično postupaš na način koji je mudar i ispravan i moći ćeš da izbegneš da kreneš pogrešnim putem, a to predstavlja zaštitu za tebe. Moraš da napustiš titule vođe, da pustiš prljavi oreol statusa, da sebe posmatraš kao običnu osobu, da se nađeš u istoj ravni sa drugima i da imaš odgovoran stav prema svojoj dužnosti. Ako se prema svojoj dužnosti stalno odnosiš kao prema zvaničnoj tituli i statusu, kao da si njome ovenčan, i ako zamišljaš da drugi postoje samo da bi radili za tebe i služili tvojoj poziciji, onda je to zaista problematično, a Bog će te se gnušati i bićeš mu odvratan. Ako veruješ da si jednak drugima, da si od Boga dobio samo nešto više naloga i odgovornosti, ako možeš da naučiš da sa drugima stojiš rame uz rame, ako možeš da se poviješ i zatražiš mišljenje drugih ljudi, ako možeš da iskreno, pomno i pažljivo saslušaš šta ti oni govore, tada ćeš sa drugima složno sarađivati. Kakav će se efekat postići tom složnom saradnjom? Taj efekat je ogroman. Dobićeš stvari koje nikada ranije nisi imao, a to su svetlost istine i stvarnosti života; otkrićeš tuđe vrline i učićeš iz njihovih najboljih osobina. I još nešto: ti druge ljude doživljavaš kao glupe, neuke, budalaste i nedorasle sebi, ali kada slušaš njihova mišljenja ili kad ti se drugi ljudi otvore, nesvesno otkrivaš da niko nije tako običan kao što ti misliš, da svi mogu da ponude razne misli i ideje i da svako ima svoje zasluge. Budeš li naučio da složno sarađuješ, ne samo da će ti to pomoći da učiš iz tuđih vrlina, nego ćeš time moći da otkriješ vlastitu nadmenost i samopravednost, pa ćeš prestati da fantaziraš kako si pametan. Kada sebe više ne budeš smatrao pametnijim niti boljim od drugih, prestaćeš da živiš u tom narcisoidnom stanju samoobožavanja. I to će te zaštititi, zar ne? To je lekcija koju treba da naučiš i to je korist koju treba da stekneš od saradnje s drugim ljudima.

U ophođenju sa ljudima, Ja pažljivo slušam šta većina ljudi govori. Staram se da analiziram sve tipove ljudi, da slušam šta pričaju, da proučavam rečnik i stil koji oni koriste. Primera radi, nekada si pretpostavljao da većina ljudi jedva da ima neko obrazovanje, ali im nedostaju potrebne veštine, te da stoga nema potrebe komunicirati s njima. U stvari, to nije tačno. Kad dolaziš u kontakt s tim ljudima, ili čak sa nekima od njih koji su posebni, možeš da razumeš stvari koje oni nose duboko u svojim srcima, a koje spolja ne možeš da vidiš ni da primetiš – stvari poput njihovih misli i gledišta, od kojih su neki iskrivljeni, a neki ispravni. Naravno, ta njihova „ispravnost” može biti poprilično udaljena od istine; ona s njom možda nema nikakve veze. Ali, u svakom slučaju, moći ćeš da spoznaš veći broj aspekata ljudske prirode. Zar to za tebe nije dobra stvar? (Jeste.) To je ono što nazivamo uvidom; na taj način, vi širite svoje uvide. Neki će se možda pitati: „Kakvu korist imamo od širenja uvida?” To je korisno za vaše razumevanje raznih tipova ljudi, za vašu sposobnost rasuđivanja i raščlanjivanja raznih tipova ljudi, a ponajviše za vašu sposobnost da raznim tipovima ljudi pružite pomoć. To je put na kojem se puno radi. Neki ljudi poseduju lažnu duhovnost i misle: „Otkad verujem u Boga, ja više ne slušam ni vesti ni prenose, a ni novine ne čitam. Ne komuniciram sa spoljnim svetom. Svi ljudi su đavoli, ma kojoj sferi života da pripadaju i ma kojom profesijom da se bave!” E pa, nisi u pravu. Ako poseduješ istinu, da li se i dalje plašiš interakcije s đavolima? Čak i Bog ponekad ima posla sa Sotonom u duhovnom carstvu. Da li se On zbog toga menja? Ni najmanje. Ti se plašiš da imaš posla s đavolima, a problem se krije upravo u tom tvom strahu. Ono čega zapravo treba da se plašiš jeste to što ne razumeš istinu, što nedovoljno precizno posmatraš i shvataš veru u Boga i istinu, što imaš brojne predstave i uobrazilje i što si preterano dogmatičan. Upravo zbog toga, bilo da si starešina, delatnik ili vođa neke grupe, bez obzira za koje si poslove odgovoran i koju ulogu obavljaš, moraš da naučiš da sarađuješ s drugim ljudima i da se baviš njima. Nemoj stalno da iznosiš pompezne zamisli i da glumiš plemenitost samo zato da bi ljudi obraćali pažnju na tebe. Ako stalno iznosiš pompezne zamisli, ali nikad nisi u stanju da istinu sprovedeš u delo ili da sarađuješ s drugim ljudima, ti samo praviš budalu od sebe. Ko će te onda uopšte slušati? Kako je došlo do sunovrata fariseja? Oni su stalno propovedali teološke teorije i iznosili pompezne zamisli. Dok su to radili, u njihovim srcima nije više bilo Boga – oni su Ga se odrekli i čak su počeli da koriste ljudske predstave, zakone i pravila da bi se suprotstavili Bogu, da bi Ga osudili i naposletku Ga prikovali za krst. Po čitav dan su u rukama držali Bibliju, čitali je i proučavali, i bili u stanju da svete spise tečno recituju napamet. I šta je na kraju od svega toga ispalo? Nisu znali ni gde je Bog, ni kakva Mu je narav i, mada je On izrazio brojne istine, oni nijednu od njih nisu prihvatili, nego su se suprotstavili Bogu i osudili Ga. Zar to nije bio njihov kraj? Vi odlično znate kakve su posledice iz toga proizašle. Da li i vi, u svojoj veri u Boga, imate takva pogrešna gledišta? Zar i vi niste zatvoreni prema spoljnom svetu? (Jesmo.) A vidiš li Mene da se isključujem iz spoljnog sveta? Ja ponekad pročitam novine ili pogledam neki intervju sa specijalnim gostima i druge slične emisije; ponekad dokono ćaskam sa braćom i sestrama, a ponekad popričam i s ponekom kuvaricom ili čistačicom. Sa svakim koga sretnem prozborim poneku. Nemoj misliti da si posebniji od drugih samo zato što si se latio nekog posla, što imaš neki poseban talenat, pa čak ni zato što si preduzeo neku specijalnu misiju. To je pogrešno. Čim pomisliš da si posebniji od drugih ljudi, to pogrešno gledište neprimetno će te strpati u kavez – izolovaće te od spoljnog sveta zidom od gvožđa i bronze. Tada će ti se učiniti da si najviši od svih, da ne možeš da radiš ovo ili ono, da ne možeš da pričaš ni da komuniciraš s takvim i takvim ljudima, da ne smeš čak ni da se smeješ. I šta se na kraju dešava? U šta si se pretvorio? (U izolovanog usamljenika.) Postao si izolovani usamljenik. Seti se kako su drevni imperatori stalno izgovarali rečenice poput: „Jedini sam ja takav i takav”, „Ovako izolovan, ja sam to i to”, „Jedino ja razmišljam” – uvek su izjavljivali da su sami. Ako stalno izjavljuješ da si sȃm, koliko li mora da misliš da si veliki? Toliko veliki da si zapravo postao nebeski sin? Je li to ono što ti jesi? U suštini, ti si jedna obična osoba. Ako za sebe stalno misliš da si veliki i izuzetan, znači da si u nevolji. I biće ti sve gore. Ako svoje ovozemaljske poslove obavljaš sa tako pogrešnim gledištem, promeniće se načini i sredstva tvojih postupaka – tvoja načela će se promeniti. Ako stalno misliš da se po nečemu izdvajaš od ostalih ljudi, da si od svih njih viši, da ne treba da radiš ovakve ili onakve stvari, da je to ispod tvog statusa i položaja, zar to ne znači da su stvari za tebe već krenule nizbrdo? (Znači.) Pomislićeš: „Sa statusom kao što je moj, ne mogu drugima baš sve da kažem!” „Sa statusom kao što je moj, ne mogu drugima da kažem da sam buntovan!” „Sa položajem kao što je moj, ne mogu drugima da pričam o nečemu tako ponižavajućem kao što su moje slabosti, nedostaci, falinke i manjak obrazovanja – ja te stvari nipošto ne smem nikome da pominjem!” To bi bilo iscrpljujuće, zar ne? (Bilo bi.) Ako bi živeo na tako iscrpljujući način, da li bi mogao dobro da obavljaš svoju dužnost? (Ne bih.) Iz čega se rađa ovaj problem? On se rađa iz načina na koji posmatraš svoju dužnost i svoj status. Ma koliko da si visok „zvaničnik” i bez obzira na položaj na kojem se trenutno nalaziš ili na broj ljudi kojima rukovodiš, to je ipak samo drugačija dužnost i ništa više od toga. Ni po čemu se ne razlikuješ od ostalih. Ali, ti stvari ne vidiš onakvim kakve one zaista jesu, nego, u dubini duše, stalno misliš: „Ovo nije samo drugačija dužnost – zaista se radi o razlikama u položaju. Moram da budem viši od ostalih; kako onda da sarađujem s njima? Možda oni i mogu da sarađuju sa mnom – ja sa njima ne mogu!” Ako stalno ovako razmišljaš, ako stalno želiš da budeš iznad ostalih, da stojiš na njihovim ramenima i da na njih gledaš sa visine, neće ti biti lako da sarađuješ s ljudima. Uvek ćeš misliti: „Šta li ova osoba zna? Da poznaje stvari, braća i sestre bi izabrali njega za starešinu. Zašto su onda izabrali mene? Zato što sam bolji od njega. Stoga, ja ne treba s njim da raspravljam ni o čemu. U suprotnom, to bi značilo da nisam veliki. Da bih dokazao da sam veliki, ne smem ni sa kim ni o čemu da diskutujem. Ne postoji niko ko bi bio sposoban da sa mnom raspravlja o poslu – baš niko!” Eto kako antihristi razmišljaju.

Na teritoriji kontinentalne Kine, Komunistička partija guši religijsku veru. To je jedno užasno okruženje. Vernici u Boga suočeni su sa opasnošću da svakog trenutka budu uhapšeni i zato se starešine i delatnici na okupljaju toliko često. Ponekad ne mogu čak ni jedanput mesečno da održe sastanak sa svojim kolegama; moraju da sačekaju da se steknu povoljni uslovi za okupljanje ili dok ne pronađu odgovarajuću lokaciju. Kako se onda poslovi uopšte izvršavaju? Kad ima radnih aranžmana, mora se pronaći neko ko će ih isporučiti. Jedanput smo jednog obližnjeg brata angažovali da radne aranžmane isporuči regionalnom starešini. Taj brat je bio običan vernik, a kad je isporučio radne aranžmane, regionalni starešina ih je pročitao, a zatim rekao: „Hmm. Baš kao što sam i očekivao.” Čime se on to razmetao pred tim bratom? Pravio se strašno važnim zato da bi svi prisutni rekli: „Au, to je bilo tako dostojanstveno. Kakav stil!” Ali, to još nije ništa – odmah zatim, rekao je: „Je li ovo momak kojeg su poslali da mi isporuči radne aranžmane? On nema dovoljno visok rang!” To je značilo: „Ja sam regionalni starešina, važan starešina. Kako su mogli da mi, kao isporučioca, pošalju običnog vernika? Zar time nisu prevršili meru? Višnji zaista gleda na mene sa visine. Ja sam regionalni starešina i stoga je trebalo da mi ovo isporuči barem okružni starešina, a oni su taj zadatak ipak poverili običnom verniku najnižeg ranga – on nema dovoljno visok rang!” U kakve osobe spada taj starešina? Koliko visoko ceni svoj status, da može da kaže kako je isporučilac nedovoljno visokog ranga? On svoje zvanje koristi kao povod za potvrdu vlastitog autoriteta. Zar on nije đavolski stvor? (Jeste.) Nego šta nego je đavolski stvor. Jesmo li mi, tokom rada u crkvi, izbirljivi u pogledu toga ko se angažuje oko isporuke i slanja obaveštenja? U okruženjima poput kontinentalnog dela Kine, braća i sestre se, prilikom isporuke, suočavaju sa tako velikim rizicima, ali, kad je pomenuti brat pristigao sa radnim aranžmanima, starešina mu je ipak rekao da nije dovoljno visokog ranga, čime je hteo da kaže da se mora pronaći neko sa dovoljno visokim rangom, neko ko po svom statusu i položaju odgovara tom starešini, jer sve drugo predstavlja njegovo omalovažavanje – zar to nije narav antihrista? (Jeste.) To je narav antihrista. Ta đavolska osoba ne ume da obavi nijedan stvarni posao i ne poseduje nikakve veštine, a ipak ispostavlja takve zahteve – on i dalje uveliko naglašava svoj status. Koja mu je omiljena fraza? „On nema dovoljno visok rang.” S kime god da priča, on najpre postavlja pitanje: „Kojem nivou starešinstva pripadaš? Ti si vođa neke grupice? Briši odavde – tvoj rang nije dovoljno visok!” Ako Višnji brat održava neki skup, on će se uvek gurati u prve redove i govoriti: „Ovaj brat je najveći od svih ostalih crkvenih starešina, a ja sam odmah ispod njega. Gde god da sedne, ja sedam odmah pored njega, u skladu sa svojim rangom.” To je u njegovoj glavi kristalno jasna stvar. Zar to nije bestidno? (Jeste.) To je toliko bestidno – on nema ni trunke samospoznaje! Koliko je on zapravo bestidan? Dovoljno da se ljudima zgadi. Iako ima zvanje starešine, šta je sposoban da uradi? Koliko dobro on to radi? Morao bi da pokaže neke rezultate pre no što počne da se razmeće svojim kvalifikacijama – to bi bilo prikladno; to bi bilo logično. Uprkos tome, on ljude razlikuje po njihovom rangu, a da prethodno nije postigao nikakve rezultate, niti je obavio bilo kakav posao! A kakav je onda njegov rang? Kao regionalni starešina, nije se baš pretrgao od pravog posla – nije ostvario ono što se očekuje od osobe njegovog ranga. Kada bih Ja razlikovao ljude prema njihovom rangu, ima li ikoga ko bi mogao da Mi se približi? Nema. Jeste li Me ikada videli da ljude razlikujem prema rangu dok komuniciram s njima? Niste – s kime god da se sretnem, popričam malo s njim ako sam u mogućnosti, a ukoliko nemam vremena, samo ga pozdravim i to je to. Ovaj antihrist, međutim, ne razmišlja tako. Za njega su položaj, status i društvena vrednost važniji od svega, dragoceniji čak i od vlastitog života. Da li i vi razlikujete ljude na osnovu statusa, dok zajedno s njima obavljate svoje dužnosti? Neki ljudi vode računa o razlikama u rangu u svemu što rade; oni će iz čista mira reći kako drugi ljudi izlaze iz okvira vlastitog ranga u onome što rade ili u primedbama koje daju. Koji je to rang iz čijeg okvira ti ljudi izlaze? Ti prvo treba svoju dužnost da obavljaš dobro. Nijednu dužnost i nijedan posao ne umeš dobro da obaviš, ali ljude ipak razlikuješ po rangu – ko je od tebe tražio da tako postupaš? Još nije došlo vreme da se prave razlike na osnovu ranga. Malo si poranio; još nisi spoznao sebe. Ima dana kad odlazimo u potragu za ljudima koji mogu da reše neki problem. Da li mi te odgovarajuće ljude tražimo na osnovu njihovog ranga? Mi to, u osnovi, ne radimo. Ako si ti zadužen za obavljanje tog konkretnog posla, najpre ćemo potražiti tebe, a ako nisi tu, naći ćemo nekog drugog. Mi ne razlikujemo ljude na osnovu ranga, niti na osnovu visokog ili niskog statusa. Ako neko preuzme na sebe da se bavi takvim razlikama, to znači da ta osoba nije spoznala sebe i da ne razume načela. Ako ljude razlikuješ na osnovu njihovog statusa, ranga i zvanja u Božjoj kući i ako to radiš sa istom podrobnošću kao i nevernici, onda si zaista lišen razuma! Ti ne razumeš istinu i imaš toliko manjkavosti. Ti uopšte ne shvataš šta znači verovati u Boga.

Maločas smo pričali o praktikovanju saradnje s drugim ljudima. Da li je to lako postići? Svako ko može da traga za istinom, ko ima trunku osećaja stida, svako ko ima ljudskosti, savesti i razuma, može da sarađuje s drugima. Ni sa kim ne mogu da sarađuju samo ljudi lišeni ljudskosti, ljudi koji uvek žele da imaju monopol nad statusom i koji stalno misle na sopstveno dostojanstvo, status, slavu i dobitak. Naravno, ovo je ujedno i jedna od glavnih manifestacija antihrista: oni ni sa kim ne sarađuju, niti mogu da s bilo kim ostvare skladnu saradnju. Antihristi ne praktikuju to načelo. Šta je tome razlog? Nisu spremni da se odreknu vlasti; ne žele drugima da dopuste da saznaju kako ima stvari koje oni ne mogu da prozru, stvari oko kojih moraju da traže savet od drugih ljudi. Oni ljudima prikazuju iluziju, pa ljudi misle da nema te stvari koju oni ne mogu da urade, da nema te stvari koju oni ne znaju, da nema toga u čemu su neuki, da za sve imaju odgovor i da je za njih sve izvodljivo, moguće i ostvarljivo – da njima drugi ljudi ne trebaju i da nema potrebe da im iko pomaže, podseća ih ili savetuje. To je jedan od razloga. Osim ovoga, koja je najupadljivija narav antihrista? Drugim rečima, koja je to narav koju biste, prilikom kontakta sa njima, mogli da prozrete već na osnovu jedne ili dve fraze koje oni koriste? Nadmenost. Koliko su oni nadmeni? Nadmeni su van svake pameti – baš kao da su mentalni bolesnici. Primera radi, ako neki antihrist otpije gutljaj vode i pritom napravi neku elegantnu pozu, pričaće o tome kao da je to nešto čime se treba hvaliti: „Pogledaj kako elegantnu pozu pravim dok pijem vodu.” Antihristi su naročito vešti u razmetanju i hvalisanju; strašno su bestidni i nemoguće ih je posramiti. Eto kakvi su to stvorovi. Po njihovom mišljenju, niko ne može da se meri s njima. Posebno su dobri u hvalisanju i lišeni su svake samospoznaje. Neki antihristi su izrazito ružni, a opet misle da lepo izgledaju, sa svojim ovalnim licem, očima u obliku badema i zasvođenim obrvama. Nemaju ni trunke samospoznaje. Prosečna osoba će, sa svojih 30 ili 40 godina, moći manje-više precizno da proceni vlastiti izgled i sposobnosti. Antihristi, međutim, ne poseduju takvu razumnost. Koji je problem ovde u igri? Problem je što je njihova nadmena narav prekoračila granice normalne razumnosti. Koliko su oni nadmeni? Čak i ako liče na žabu, reći će da su nalik labudu. U tome ima ponešto od nesposobnosti da se razlikuje ono što jeste od onoga što nije, kao i od sklonosti ka izvrtanju stvari. Takva količina nadmenosti graniči se sa bestidnošću; to je nešto što se ne može obuzdati. Kad obični ljudi kojim slučajem pohvale vlastiti izgled, oni istog trena shvate da je to nešto nepristojno, pa se postide. Kad im se tako nešto desi, tokom čitavog ostatka dana su posramljeni i crvene se od stida. Antihristi ne mogu da pocrvene. Oni će sebe veličati zbog svega dobrog što su uradili i zbog prednosti koje poseduju, zbog svega onog u čemu su dobri i bolji od ostalih – reči im prosto naviru iz usta, kao da govore o krajnje običnim stvarima. Pritom im se obrazi neće čak ni zarumeneti! To je nadmenost preko svake mere, stida i razumnosti. Baš zbog toga, svi normalni ljudi – a naročito oni koji tragaju za istinom, poseduju savest i razum normalne ljudskosti i normalno razmišljaju – u očima antihrista nisu ništa drugo do mediokriteti, ljudi bez pomena vrednih talenata, koji su niži od njih i koji su lišeni prednosti i zasluga. Može se slobodno reći da, zbog toga što su oholi i što smatraju da niko ne može s njima da se meri – da oni, dakle, upravo iz tog razloga, ne žele ni sa kim da sarađuju ni da o bilo čemu raspravljaju, bez obzira šta rade. Mogu oni da slušaju propovedi, da čitaju Božje reči, da vide razotkrivanje Božjih reči, pa čak i da ponekad budu orezani, ali ni u kom slučaju neće priznati da su pokazali iskvarenost i počinili prestup, a kamoli da su nadmeni i samopravedni. Nisu u stanju da razumeju da su samo obične osobe, običnog kova. Oni takve stvari ne mogu da shvate. Ma koliko da ih orezuješ, oni i dalje misle da su dobrog kova, da su viši od običnih ljudi. Zar to nije beznadežno? (Jeste.) To je zaista beznadežno. To su antihristi. Kako god da su orezani, oni naprosto neće da poviju glavu i da priznaju da nisu ni za šta, da su nesposobni. Kako oni na to gledaju, priznavanje vlastitih problema, nedostataka ili iskvarenosti bilo bi ravno osudi, ravno uništenju. Tako oni razmišljaju. Misle da će, čim drugi uoče njihove nedostatke, čim priznaju da su lošeg kova i da im nedostaje duhovnog razumevanja, izgubiti energiju u svojoj veri u Boga i da će im vera postati besmislena, jer im status više nije zagarantovan – izgubiće svoj status. Oni misle: „Ima li smisla živeti bez statusa? Bolje bi bilo da umrem!” Ako imaju status, oni su neobuzdani u svojoj nadmenosti, divljaju unaokolo čineći loše stvari; a ako udare glavom o zid i budu orezani, želeće da napuste svoj položaj, da budu negativni i da zabušavaju. Hteli biste da ih naterate da se ponašaju u skladu sa načelima? Nemojte ni pomišljati na to. Šta oni veruju? „Kako bi bilo da mi dodeliš neki položaj i da me pustiš da radim po svom? Želiš da sarađujem s drugima? To je nemoguće! Nemoj mi tražiti partnera – ne treba mi; niko nije prikladan da mi bude partner. Ili, jednostavno, nemoj da me upotrebiš – nađi nekog drugog da to radi!” Kakav je ovo stvor? „Može postojati samo jedan alfa-mužjak” – to je mentalni sklop antihrista i to su njihove manifestacije. Zar to nije beznadežno? (Jeste.)

U okviru prve stavke, koja kaže da su antihristi nesposobni da s bilo kime sarađuju, šta se podrazumeva pod „nesposobni”? Podrazumeva se to da oni ni sa kim ne sarađuju i da ne mogu da ostvare saradnju s drugim ljudima – zar to nisu dva podtipa jedne iste stvari? Oba značenja sadržana su u tome, što je određeno samom suštinom antihrista. Mada ljudi mogu da rade u tandemu s njima, suština toga nije prava saradnja – oni su samo njihovi izvršioci, koji im pružaju podršku, obavljaju svakodnevne poslove i rešavaju probleme umesto njih. To se ni izbliza ne može okvalifikovati kao saradnja. Kako se onda definiše „saradnja”? Činjenica je da krajnji cilj saradnje jeste razumevanje istina-načela, postupanje u skladu sa njima, rešavanje svakog problema, donošenje ispravnih odluka – odluka koje su usklađene sa načelima, bez ikakvih odstupanja, kao i smanjenje broja grešaka na radu, tako da sve što radiš spada u obavljanje dužnosti, umesto da radiš kako ti se prohte ili da praviš nered. Prva manifestacija želje antihrista da se drugi pokoravaju samo njima, a ne istini niti Bogu, jeste da su oni nesposobni da s bilo kime sarađuju. Neko će možda reći: „Biti nesposoban da s bilo kime sarađuješ nije isto što i želja da se drugi ljudi pokoravaju samo tebi”. To što su nesposobni da s bilo kime sarađuju znači da ne obraćaju ni na čije reči, niti od bilo koga traže predloge – oni čak ne tragaju ni za Božjim namerama, niti za istina-načelima. Oni naprosto postupaju i ponašaju se prema sopstvenoj volji. Na šta to ukazuje? Na to da oni vladaju poslom koji obavljaju, a ne istina ni Bog. Dakle, načelo po kojem rade jeste da drugi treba da vode računa o njihovim rečima i da te reči tretiraju kao istinu, kao da su oni Bog. Zar nije to priroda ovog načela? Neko može da kaže: „Ako su nesposobni da s bilo kime sarađuju, možda je to zato što oni razumeju istinu, pa im nije ni potrebno da sarađuju”. Da li je ovde reč o tome? Što neko bolje razume istinu i što je više praktikuje, to on u svom radu konsultuje i istražuje veći broj izvora. Takve osobe češće razgovaraju s ljudima, u nastojanju da umanje štetu i verovatnoću pojave grešaka. Što neko bolje razume istinu, to on ima više razuma, spremniji je i sposobniji da sarađuje s drugima. Zar nije tako? Ljudi koji su manje spremni i sposobni da sarađuju s drugima, koji ni na koga ne obraćaju pažnju, koji neće da razmotre ničije predloge, oni koji u svom radu ne vode računa o interesima Božje kuće, niti razmišljaju o tome da li su njihovi postupci u skladu sa istina-načelima – takvi ljudi sve manje tragaju za istinom i sve manje razumeju istinu. Šta je to u šta oni pogrešno veruju? „Braća i sestre su me izabrali da im budem starešina; bog mi je pružio priliku da postanem starešina. Prema tome, sve što radim u skladu je sa istinom – šta god da radim, ispravno je.” Zar to nije pogrešno razumevanje? Zašto su oni to razumeli tako pogrešno? Jedno je sigurno: takvi ljudi ne vole istinu. I još nešto: takvi ljudi jednostavno ne razumeju istinu. U to nema nikakve sumnje.

Antihristi nisu u stanju ni sa kim da sarađuju. To predstavlja ozbiljan problem. Koju god dužnost da obavlja antihrist, s kim god da sarađuje, uvek će biti sukoba i razmirica. Neki će možda reći: „Ako je zadužen za čišćenje i svakodnevno posprema u zatvorenom prostoru, u čemu to s drugima ne bi mogao da sarađuje?” Tu je problem narav: s kim god da dolazi u kontakt ili s kim god da obavlja neki posao, uvek će tog drugog prezirati, u stalnoj želji da kritikuje i primora ga da radi ono što mu on govori. Da li biste rekli da takva osoba može da sarađuje s drugima? Ona ne može da sarađuje ni sa kim; zato što joj je narav krajnje iskvarena. Ne samo da ne može da sarađuje s drugima, već drugima uvek s visine pridikuje i sputava ih – ljude uvek želi da zajaše i da ih na silu navede na poslušnost. Tu problem nije samo u naravi, već postoji i ozbiljan problem s ljudskošću te osobe. Ona nema savest ni razum. Takvi su zli ljudi. Ne mogu ni sa kim da sarađuju; ne mogu ni sa kim da se slože. Koje stvari su ljudima zajedničke u ljudskosti? Koje od tih stvari su kompatibilne? Savest i razum i njihov stav ljubavi prema istini – one su zajedničke. Ako obe strane poseduju takvu normalnu ljudskost, onda one mogu da se slože; ako je ne poseduju, onda to ne mogu; a ako je jedna strana poseduje, a druga ne, ne mogu ni tada. Dobri ljudi i loši ljudi ne mogu da se slože – dobronamerni ljudi i zli ljudi ne mogu da se slože. Da bi se ljudi međusobno normalno slagali moraju da budu ispunjeni određeni uslovi: pre nego što međusobno budu mogli da sarađuju, moraju posedovati makar savest i razum, i biti strpljivi i tolerantni. Ljudi moraju imati isto mišljenje kako bi mogli da sarađuju u izvršavanju dužnosti; moraju da se oslanjaju na vrline drugih i da nadomeste sopstvene slabosti, da budu strpljivi i tolerantni i da zadovoljavaju određeni prag ponašanja. Tako se postiže sloga u harmoniji i, premda ponekad može doći do sukoba i razmirica, saradnja može da se nastavi i makar neće doći do neprijateljstva. Ako jedna osoba ne poseduje taj prag ponašanja, nije savesna ili razumna i obavlja stvari imajući na umu dobit, tražeći isključivo dobit, želeći da na štetu drugog uvek ostvari dobit, saradnja će biti nemoguća. Tako je među zlim ljudima i među đavolskim carevima, koji se bez prestanka međusobno bore. Razni zli duhovi duhovnog carstva međusobno se ne slažu. Iako se đavoli povremeno mogu udružiti, sve se svodi na uzajamno iskorišćavanje kako bi postigli sopstvene ciljeve. Njihovo udruživanje je privremeno i ubrzo samo propada. Isto je i među ljudima. Ljudi bez ljudskosti su plesnive voćke koje šire trulež; lako se sarađuje jedino sa onima s normalnom ljudskošću, koji su strpljivi i tolerantni prema drugima, koji su u stanju da čuju mišljenje drugih, koji u poslu koji obavljaju svoj status mogu da ostave po strani i da ga obavljaju u dogovoru s drugima. I oni imaju iskvarene naravi i uvek žele da ih drugi slušaju – ni njima ne manjka ta namera – ali, budući da imaju savest i razum, da mogu da traže istinu i sebe spoznaju, zato što osećaju da nije primereno tako postupati i zbog toga osećaju grižu savesti, pa mogu da se obuzdaju, njihovi postupci i načini obavljanja stvari malo pomalo će se promeniti. Pa će tako moći da sarađuju s drugima. Oni otkrivaju svoju iskvarenu narav, ali nisu zli ljudi i nemaju suštinu antihrista. U saradnji s drugima neće imati većih problema. Da jesu zli ljudi ili antihristi, s drugima ne bi mogli da sarađuju. Takvi su svi zli ljudi i antihristi koje Božja kuća izbacuje. Oni nisu u stanju ni sa kim da sarađuju, pa shodno tome, svi bivaju otkriveni i uklonjeni. Ipak, mnogo je ljudi koji imaju narav antihristȃ, koji idu putem antihristȃ, koji, nakon što prođu mnogo orezivanja, mogu da prihvate istinu, mogu istinski da se pokaju i da budu strpljivi i tolerantni prema drugima. Takvi ljudi s drugima postepeno mogu početi skladno da sarađuju. Sami antihristi nisu u stanju ni sa kim da sarađuju. Koliku god iskvarenu narav da otkrivaju, neće tražiti istinu da je razreše, nego će na svoj način ostati uporni, beskrupulozni i neobuzdani. Nije reč samo o tome da s drugima ne mogu skladno da sarađuju – ako uvide da ih je neko prozreo i da njima nije zadovoljan, upustiće se čak u mučenje te osobe i prema njoj će zauzeti isključujući, neprijateljski stav. Prema njoj će ostati neprijateljski nastrojeni i po cenu da to remeti crkveni posao. To je određeno priroda-suštinom antihristȃ.

Koje lekcije treba da naučite u okviru obuke za skladnu saradnju? Obučavanje za saradnju je jedan od elemenata, a ujedno i jedan od znakova praktikovanja ljubavi prema istini. To je jedan od načina na koji se manifestuje da neka osoba poseduje savest i razum. Možeš ti da pričaš kako poseduješ savest, dostojanstvo i razum, ali ako ne možeš ni sa kim da sarađuješ, ako se ne slažeš dobro sa članovima porodice, prijateljima ili neznancima, ako vam je komunikacija sve lošija, ako vodite beskrajne rasprave o zajedničkim poslovima i tako jedni drugima postajete neprijatelji – ako ti, dakle, nikako ne polazi za rukom da se s bilo kime složiš, znači da ti preti opasnost. Ako takvo ponašanje spada među ponašanja celokupne tvoje iskvarene naravi ili je to jedno od tvojih ponašanja koja nisu u skladu sa istinom, ako je to samo ponašanje i ništa više, jedno od onih za koje znaš i u vezi s kojim neprekidno tragaš i neprekidno se menjaš, onda još uvek imaš šansu. Još uvek ima mesta za spasenje; to nije neki veliki problem. Ali, ako si ti po prirodi takva osoba, ako si po prirodi nesposoban da se s bilo kim složiš i ako uopšte ne vredi pričati ti o tome – jer naprosto ne možeš to da obuzdaš – to je onda već ozbiljan problem. Ako to ne uzimaš kao nešto važno, ma kako da se s tobom razgovara o istini, već ti se čini da to i nije neki problem, da je to tvoj normalan život i da je to glavni način na koji se tvoja iskvarena narav manifestuje, ti onda poseduješ suštinu antihrista. A ako je to tvoja suština, onda je to nešto potpuno drugačije od hodanja putem antihrista. Neki ljudi hodaju putem antihrista, a neki su i sami antihristi. Ima li tu neke razlike? (Ima.) Oni koji hodaju putem antihrista pokazuju kroz svoje postupke ta ponašanja antihrista i otkrivaju narav antihrista nešto primetnije i očiglednije od prosečne osobe, ali su još uvek u stanju da obavljaju poslove koji su u skladu sa istinom i poseduju ljudskost i razumnost. Ako neko ne može da učini nijednu pozitivnu stvar, već se sve što radi sastoji u tim ponašanjima antihrista, u tim otkrovenjima antihristove suštine – ako svi poslovi i dužnosti koje obavlja predstavljaju takva otkrovenja, bez ičega što je u skladu sa istinom – u tom slučaju, ta osoba je antihrist.

Pojedini starešine i delatnici su često pokazivali naravi antihrista u prošlosti: bili su bezobzirni i samovoljni i uvek je sve bilo tako kako oni hoće ili nikako. Ali, oni nisu činili nikakva očigledna zlodela i ljudskost im nije bila toliko strašna. Kroz orezivanje, zahvaljujući pomoći koju su im braća i sestre pružali, putem premeštanja ili smenjivanja sa dužnosti i nakon što su neko vreme bili negativni, oni su konačno postali svesni da su ono što su ranije pokazivali bile iskvarene naravi, postali su spremni da se pokaju i mislili su: „Ono što je najvažnije jeste da po svaku cenu istrajem u obavljanju svoje dužnosti. Iako sam hodao putem antihrista, nisu me svrstali među njih. To je Božja milost, pa stoga moram naporno da radim u svojoj veri i svojim stremljenjima. Nema ničeg lošeg u vezi sa putem stremljenja ka istini.” Malo po malo, oni su se preokrenuli i zatim su se pokajali. U njima ima dobrih manifestacija, u stanju su da pri obavljanju dužnosti tragaju za istina-načelima, za kojima tragaju i onda kada stupaju u kontakte s drugim ljudima. Oni se u svakom smislu okreću ka pozitivnom smeru. Zar to onda ne znači da su se promenili? Prestali su da idu putem antihrista i krenuli putem praktikovanja istine i stremljenja ka istini. Za njih još uvek ima šanse i nade da će dostići spasenje. Možete li te ljude da svrstate među antihriste samo zato što su nekada pokazivali manifestacije antihrista ili hodali putem antihrista? Ne. Antihristi bi radije umrli nego da se pokaju. Oni nemaju osećaj stida; pored toga, oni su opake i rđave naravi i osećaju krajnju odbojnost prema istini. Može li neko sa takvom odbojnošću prema istini da tu istinu praktikuje ili da se pokaje? To bi bilo nemoguće. To što imaju apsolutni odbojnost prema istini znači da se nikada neće pokajati. Jedna stvar je sigurna u vezi sa ljudima koji mogu da se pokaju, a to je da oni jesu pravili greške, ali su stanju da prihvate sud i grdnju Božjih reči, da prihvate istinu i da iz sve snage pokušaju da pri obavljanju svojih dužnosti sarađuju s drugima, da Božje reči prihvate kao svoje lične maksime i da te reči pretvore u stvarnost svog života. Oni prihvataju istinu i duboko u duši ne osećaju odbojnost prema njoj. Zar to nije razlika? To je velika razlika. Antihristi se, međutim, ne zaustavljaju samo na tome da odbijaju orezivanje – oni ne slušaju nikoga čije su reči u skladu sa istinom, oni ne veruju da su Božje reči istina, niti ih priznaju za istinu. Kakva je njihova priroda? To je priroda koja ima odbojnost prema istini i koja istinu do krajnosti mrzi. Kad god neko besedi o istini ili priča o svom iskustvenom svedočenju, oni osećaju krajnju odvratnost prema tome i neprijateljski su nastrojeni prema besedniku. Ako neko u crkvi iznosi razne besmislene i zle argumente, priča apsurdne stvari i besmislice, oni se tome veoma raduju i spremni su da se istog časa uhvate u kolo i povaljaju u blatu s tom osobom i da sa njom blisko sarađuju. Baš kao što kaže izreka „svaka ptica svome jatu leti” ili „sličan se sličnome raduje”. Kad čuju pripadnike izabranog Božjeg naroda kako besede o istini ili iskustveno svedoče o svojoj samospoznaji i iskrenom pokajanju, oni su do ogorčenosti usplahireni i odmah smišljaju način kako da tu osobu napadnu i isključe je. Ukratko, oni ne gledaju blagonaklono ni na koga ko stremi ka istini. Oni takve ljude žele da isključe i da im budu neprijatelji. Svako ko se vešto hvali propovedanjem reči i doktrina njima se jako dopada i oni odobravaju njegove postupke, kao da su pronašli svog saputnika i osobu od poverenja. Ako bi neko rekao: „Ko god obavi najveći deo posla i pruži najveći doprinos biće bogato nagrađen i ovenčan i vladaće zajedno sa bogom”, oni bi se beskrajno uzbudili i vrela krv bi im jurnula u glavu. Činilo bi im se da su za glavu i ramena viši od ostalih, da konačno mogu da se izdvoje iz mase, da su sada dobili prostor da se pokažu i da prikažu svoju vrednost. Tada bi bili veoma zadovoljni. Zar to nije odbojnost prema istini? Pretpostavimo da im u nekom razgovoru kažeš: „Bog ne voli ljude nalik Pavlu, a najviše su Mu odvratni oni koji idu putem antihrista i koji po čitav dan idu unaokolo i govore: ’Gospode, Gospode, zar nisam mnogo toga uradio za Tebe?’ Odvratni su Mu ljudi koji Ga povazdan moljakaju da ih nagradi i ovenča.” Te reči su bez sumnje istina, ali kako se antihristi osećaju nakon što čuju takvu besedu? Da li oni aminuju te reči i da li ih prihvataju? Koja im je prva reakcija? Odvratnost u srcu i nespremnost da slušaju – oni time žele da kažu: „Kako možeš da budeš tako siguran u to što govoriš? Da li ti u tome imaš završnu reč? Ne verujem u to što pričaš! Radiću onako kako mislim da treba. Biću isti kao Pavle i tražiću da budem ovenčan. Tako ću moći da budem blagosloven i imaću dobro odredište!” Uporno nastoje da se drže Pavlovih gledišta. Zar se na taj način ne sukobljavaju s Bogom? Zar to nije očigledno suprotstavljanje Bogu? Bog je razotkrio i detaljno analizirao Pavlovu suštinu; On je toliko toga rekao o tome i sve što je rekao je istina – ali ovi antihristi ipak ne prihvataju istinu, kao ni činjenicu da su svi Pavlovi postupci i ponašanja bili u suprotnosti sa Bogom. U svojim se glavama još uvek pitaju: „Znači, ako ti nešto kažeš, to onda mora da bude ispravno? Po kojoj osnovi? Meni se ono što je Pavle rekao i uradio čini ispravnim. Ništa u tome nije pogrešno. Težim ka tome da budem nagrađen i ovenčan – to je ono za šta sam sposoban! Možeš li da me zaustaviš? Težim ka tome da radim; kad budem puno toga uradio, imaću kapital – daću svoj doprinos i, s obzirom na to, moći ću da zakoračim u carstvo nebesko i da budem nagrađen. U tome nema ničeg pogrešnog!” Eto koliko su tvrdoglavi. Ne prihvataju ni trunku istine. Možeš o istini da im besediš koliko hoćeš, ali to do njih ne dopire; oni prema njoj osećaju odbojnost. To je stav antihrista prema Božjim rečima i istini, a to je ujedno i njihov stav prema Bogu. Šta vi, dakle, osećate nakon što čujete istinu? Osećate da ne stremite ka istini i da je ne razumete. Osećate da ste još uvek daleko od nje i da ćete morati da se ustremite ka istina-stvarnosti. I kad god stanete da se upoređujete s Božjim rečima, vi baš u tom trenutku osećate da ste naprosto suviše manjkavi, da ste lošeg kova i da vam nedostaje duhovno razumevanje – osećate da ste i dalje površni i da u vama još ima rđavosti. A onda postajete negativni. Nije li to vaše trenutno stanje? Antihristi, s druge strane, nikada nisu negativni. Uvek su tako oduševljeni, nikada ne preispituju sebe i nikada ne spoznaju sami sebe, nego misle da nemaju većih problema. Eto kakvi su ljudi koji su stalno nadmeni i samopravedni – onog trenutka kad se dokopaju vlasti, pretvaraju se u antihriste.

II. Detaljna analiza razloga zbog kojih antihristi uvek imaju želju i ambiciju da kontrolišu i osvajaju ljude

U nastavku ćemo razgovarati o sledećoj stavci: Antihristi uvek imaju želju i ambiciju da kontrolišu i osvajaju ljude. Ovaj problem je ozbiljniji od njihove nesposobnosti da s bilo kime sarađuju. Kojoj vrsti ljudi, po vašem mišljenju, pripadaju oni koji vole da kontrolišu i osvajaju ljude? Kakva osoba ima ambiciju i želju da kontroliše i osvaja druge? Daću vam jedan primer. Da li oni koji naročito vole status obožavaju da kontrolišu i osvajaju druge ljude? Zar oni ne pripadaju sorti antihrista? Oni navode na stranputicu, kontrolišu i potčinjavaju druge ljude, koji ih onda obožavaju i pažljivo slušaju. Antihristi na taj način postižu da ih ljudi cene i poštuju, da ih obožavaju i da se ugledaju na njih. Zar oni time ne dobijaju i svoje mesto u ljudskom srcu? Kad ljudi ne bi bili ubeđeni i kad ne bi odobravali njihove postupke, da li bi ih onda obožavali? Ni slučajno. Prema tome, nakon što steknu status, antihristi i dalje moraju da ubeđuju druge ljude kako bi ih u potpunosti pridobili i stekli njihovo divljenje. Tek tada će ih ljudi obožavati. To je jedna vrsta osoba. Postoji još jedna vrsta – to su naročito nadmene osobe. Takve osobe se prema ljudima ophode na isti način: najpre ih potčinjavaju, usled čega ih svi ljudi obožavaju i dive im se. One su tek tada zadovoljne. Veoma opaki ljudi takođe vole da kontrolišu druge, vole da drugi obraćaju pažnju na njih, da budu u njihovoj orbiti i da rade umesto njih. Bilo da je reč o veoma nadmenim ljudima ili o ljudima opake naravi, čim preuzmu vlast, oni postaju antihristi. Antihristi uvek imaju želju i ambiciju da kontrolišu i osvajaju ljude; pri susretu s ljudima uvek žele da se uvere kako ih drugi vide, da li za njih ima mesta u srcu drugih i da li im se drugi dive i obožavaju ih. Ako naiđu na nekog ko se vešto ulizuje, laska i dodvorava, procvetaće od sreće; od tada gledaju s visine, pridikuju i razglabaju o grandioznim idejama, utuvljujući ljudima u glavu propise, metode, doktrine i predstave. Ljude navode da ove stvari prihvate kao istinu, pa čak i ulepšavaju situaciju: „Ako te stvari možeš da prihvatiš, ti si neko ko voli istinu i za njom traga.” Ljudi koji nisu pronicljivi pomisliće da je ono što govore razumno i, premda im ostaje nejasno i ne znaju da li je u skladu s istinom, naprosto smatraju da u tome nema ničeg pogrešnog i da se time ne narušava istina. Pa tako antihristima postaju poslušni. Ako je neko u stanju da razazna antihrista i može da ga razotkrije, antihrista će to razbesneti i tu će osobu nepristojno okriviti, osuditi i zapretiti joj, pokazujući silu. Oni koji nemaju pronicljivost potpuno se potčinjavaju antihristu i dive mu se iz dubine duše, što dovodi do toga da u sebi obožavaju antihrista, da se na njega oslanjaju, pa čak i da ga se plaše. Imaju osećaj da ih je antihrist porobio, kao da će u srcu biti uznemireni budu li izgubili antihristovo vođstvo, poduku i prekor. Bez tih stvari, kao da gube osećaj sigurnosti, pa ih Bog možda više neće želeti. Nadalje, dok deluju, svi su naučili da posmatraju antihristov izraz lica, u strahu da antihrist neće biti zadovoljan. Svi nastoje da mu udovolje; takvi ljudi su čvrsto rešeni da slede antihrista. Antihristi u svom radu propovedaju reči i doktrine. Dobri su u tome da ljude uče da se pridržavaju određenih propisa; ljudima nikada ne govore kojih istina-načela treba da se pridržavaju, zašto na taj način moraju da postupaju, koje su Božje namere, kakva je uređenja Božja kuća napravila za rad, koji je najosnovniji i najvažniji posao, odnosno koji posao treba prvo obaviti. O ovim važnim stvarima antihristi baš ništa ne govore. Kad posao obavljaju ili ga organizuju nikad u zajedništvu ne govore o istini. Ni sami ne shvataju istina-načela, pa ljude mogu da nauče jedino da se pridržavaju nekoliko propisa i doktrina – a ako se ljudi okrenu protiv njihovih izjava i propisa, suočiće se s prigovorima i prekorevanjem antihristȃ. Antihristi često obavljaju posao pod zastavom Božje kuće, prekorevajući druge i kritikujući s visine. Njihove kritike toliko uznemire neke ljude da osete dug prema Bogu zato što ne postupaju prema zahtevima antihrista. Zar takvi ljudi nisu potpali pod kontrolu antihrista? (Jesu.) Kakvo je ovo ponašanje od strane antihrista? To je ponašanje porobljavanja. U zemlji velike crvene aždaje, „porobljavanje” se naziva „ispiranjem mozga”. To je kao kad velika crvena aždaja zarobi Božje vernike. Pored mučenja, ona koristi još jednu tehniku: ispiranje mozga. Bilo da se radi o seljacima, radnicima ili intelektualcima, velika crvena aždaja koristi brojne jeresi i zablude – ateizam, teoriju evolucije i marksizam-lenjinizam – da bi tim ljudima isprala mozak; ona te stvari na silu usađuje ljudima u glavu, ma koliko da su im one gnusne i odvratne, a zatim te ideje i teorije koristi da ih okuje u bukagije i da kontroliše njihova srca. Eto kako velika crvena aždaja onemogućava ljudima da veruju u Boga, da prihvate istinu i da streme ka istini kako bi bili spaseni i usavršeni. Na isti način, ma koliko propovedi da su odslušali, ljudi koje kontrolišu antihristi ne mogu da razumeju istinu, kao ni stvarnu svrhu verovanja u Boga, put kojim treba da krenu, ispravno gledište koje treba da imaju u svemu što rade ili stav koji treba da usvoje. Oni ništa od toga ne razumeju; u njihovim srcima nema ničega osim reči, doktrina i šupljih teorija tih antihrista. A nakon što su ih antihristi dugo vremena navodili na stranputicu i kontrolisali, oni u svemu postaju nalik njima: postaju ljudi koji veruju u Boga, ali zato uopšte ne prihvataju istinu i čak se suprotstavljaju i protive Bogu. U koju vrstu ljudi spadaju oni koje antihristi navode na stranputicu i kontrolišu? Bez sumnje, niko od njih nije ljubitelj istine – svi do jednog su licemeri, ljudi koji u svojoj veri u Boga ne streme ka istini i koji ne vode računa o pravilnom obavljanju svojih dužnosti. U svojoj veri u Boga, ti ljudi uopšte ne slede Boga; naprotiv, oni slede antihriste, postaju robovi antihrista, a posledica toga je da oni ne mogu da zadobiju istinu. Takav ishod je neminovan.

Po kom se načelu Bog ophodi prema ljudima? Je li to sila? Da li je to kontrola? Ne – to je nešto potpuno suprotno od kontrole. Koje je Božje načelo po kojem se On ophodi prema ljudima? (Daje im slobodnu volju.) Tačno, daje ti slobodnu volju. Omogućava ti da dođeš do sopstvenog razumevanja unutar okruženja koje On postavlja i da na taj način prirodno stvaraš ljudsko razumevanje i iskustvo. Omogućava ti da prirodno shvatiš određene aspekte istine kako bi, kad se ponovo nađeš u takvom okruženju, znao šta da radiš i šta da odabereš. On ti takođe omogućava da iz dubine srca shvatiš šta je ispravno a šta pogrešno, kako bi na kraju izabrao pravi put. Bog te ne kontroliše i ne prisiljava te. Antihrist se, međutim, ponaša potpuno suprotno: on ti ispira mozak i indoktriniše te tako što te navodi na stranputicu, a zatim te pretvara u svog roba. Zašto koristim reč „rob”? Šta znači rob? To znači da nećeš moći da razlučiš da li je antihrist u pravu ili greši, niti ćeš smeti to da činiš – nećeš znati da li je u pravu ili nije; u srcu ćeš biti zbunjen i smeten. Nećeš biti načisto oko toga šta je ispravno a šta nije; nećeš znati šta treba, a šta ne treba da radiš. Samo ćeš, kao kakva marioneta, čekati na antihristova uputstva, nećeš smeti ništa da preduzmeš dok ti antihrist ne dȃ zeleno svetlo za to i usudićeš se da nešto uradiš tek kad od njega dobiješ naredbu. Izgubićeš svoje urođene sposobnosti, a tvoja slobodna volja neće odigrati svoju ulogu. Postaćeš mrtav čovek. Imaćeš srce, ali nećeš biti u stanju da razmišljaš; imaćeš um, ali nećeš biti u stanju da razmatraš probleme – nećeš razlikovati ispravno od pogrešnog, nećeš znati koje su stvari pozitivne a koje negativne, niti šta je ispravan a šta pogrešan način rada. Sasvim neprimetno, antihrist će preuzeti kontrolu nad tobom. Šta je to što on kontroliše? Da li je to tvoje srce ili tvoj um? On kontroliše tvoje srce; tvoj um onda prirodno pada pod njegovu kontrolu. Čvrsto će ti svezati udove, uvezaće ih brzo i snažno, tako da se pri svakom koraku sve dublje zaglibljuješ u oklevanje i sumnju, a zatim se povlačiš; onda poželiš da napraviš još jedan korak, da preduzmeš nešto, ali opet moraš da ustukneš. U svemu što radiš, vizija će ti biti zamagljena i nejasna. Ovo je neodvojivo od opaski kojima te antihrist navodi na stranputicu. Koja je to glavna tehnika kojom antihristi kontrolišu ljude? Sve što oni govore usklađeno je sa ljudskim predstavama i uobraziljama, sa ljudskim sentimentom i sa ljudskim rezonovanjem. Dok govore, čini se da imaju nešto od ljudskosti, ali oni ne poseduju nijednu istina-stvarnost. Kažite Mi, da li ljudi koji slede antihriste i koji su pod njihovom kontrolom mogu da svim srcem i svom snagom obavljaju dužnosti u Božjoj kući? (Ne.) Šta je tome razlog? Oni ne razumeju istinu – to je glavni razlog. A tu postoji još jedan razlog: antihristi se upuštaju u igre oko vlasti; oni ne praktikuju istinu u obavljanju svoje dužnosti, niti tu dužnost obavljaju svim srcem i snagom. Mogu li onda njihovi izvršioci da praktikuju istinu? Kakav god da je neki antihrist, isti takav će biti i njegov izvršilac. Antihristi su predvodnici u nepraktikovanju istine, u suprotstavljanju načelima, u izdaji interesa Božje kuće, u bezumnom i diktatorskom postupanju. Može li to da ne utiče na njihove izvršioce? To nipošto ne može da ne utiče na njih. U šta će se, dakle, pretvoriti ljudi koje antihristi sputavaju i kontrolišu? Oni će se čuvati jedni od drugih, biće sumnjičavi jedni prema drugima i boriće se jedni protiv drugih – takmičiće se oko slave i dobitka, oko šanse da zablistaju i oko kapitala. Duboko u sebi, ljudi koje kontrolišu antihristi žive u neslozi i prestaju da budu istomišljenici. Oprezni su i obazrivi u svojim postupcima; nisu otvoreni jedni prema drugima i nemaju normalne ljudske odnose jedni s drugima. Među njima nema normalnog razgovora, nema molitvenog čitanja, nema normalnog duhovnog života. Među njima ima podela, baš kao u onim neverničkim, sotonskim grupama po belom svetu. Eto kako stoje stvari kad na vlast dođe neki antihrist. Ljudi postaju oprezni jedni prema drugima, među njima ima otvorenih i prikrivenih sukoba, sabotaža, ljubomore, međusobno se osuđuju i upoređuju ko preuzima manju odgovornost: „Ako ti nećeš da preuzmeš odgovornost, neću ni ja. Po kom osnovu tražiš od mene da vodim računa o interesima božje kuće, kad ni sȃm ne vodiš računa o njima? Neću onda ni ja da vodim računa o njima!” Da li ovakvo mesto predstavlja Božju kuću? Ne. Kakvo je to mesto? To je Sotonin tabor. Tu ne vlada istina; to mesto u sebi nema delo Svetog Duha, ni Božji blagoslov, ni Njegovo vođstvo. I tako, svi ljudi koji tu borave nalik su malim đavolima. Na prvi pogled, reči hvale koje oni jedni drugima upućuju lepo zvuče: „Oh, oni stvarno vole boga; oni zaista daju priloge; oni zaista pate dok obavljaju svoju dužnost!” Ali, zatražite od njih da ocene neku osobu, pa će se ono što će vam reći iza njenih leđa razlikovati od onoga što govore u njenom prisustvu. Ako bi braća i sestre pali u šake nekom lažnom starešini, oni bi se pri obavljanju svojih dužnosti rasuli kao gomila rastresitog peska – ne bi ostvarili nikakve rezultate, niti bi posedovali delo Svetog Duha, a većina njih ne bi stremila ka istini. Šta bi se onda desilo kad bi potpali pod kontrolu nekog antihrista? Ti ljudi se ne bi više mogli nazvati crkvom. U potpunosti bi pripadali Sotoninom taboru i bandi antihrista.

Kako to da antihristi uvek žele da kontrolišu ljude? To je zato što oni ne štite interese Božje kuće, niti iole mare za život-ulazak pripadnika izabranog Božjeg naroda. Oni jedino brinu za sopstvenu vlast, status i prestiž. Veruju da, dokle god imaju kontrolu nad ljudskim srcima i dokle god ih svi obožavaju, njihova ambicija i želja biće ispunjene. Kada je reč o stvarima koje se tiču interesa Božje kuće, rada crkve ili život-ulaska izabranog Božjeg naroda, njih te stvari uopšte ne zanimaju. Čak i kad nastanu neki problemi, oni ne mogu da ih uoče. Oni ne primećuju probleme poput onih kad u Božjoj kući kadrovska pitanja nisu rešena na odgovarajući način; ili kad je imovina Božje kuće neracionalno raspodeljena, uz prevelike gubitke, a njih ne zanima ko ju je proćerdao; ili kad ih ne zanima ko ometa i prekida njihov rad, ko ljude neprikladno upotrebljava ili ko je u svom radu površan – a još manje su zainteresovani da se pozabave svim tim problemima. Čime se oni bave? U šta se oni uopšte mešaju? (U beznačajne stvari.) Koje su to stvari beznačajne? Objasnite malo detaljnije. (Pojedine starešine baviće se rešavanjem porodičnih problema određene braće i sestara – na primer, kad se jedan član njihove porodice ne slaže dobro s nekim drugim članom. Radi se prosto o stvarima iz svakodnevnog života.) To je nešto što rade lažne starešine. A šta rade antihristi? (Oni uopšte ne vode računa o život-ulasku braće i sestara, niti o stvarima koje su suprotne istina-načelima; brinu samo o stvarima koje se tiču njihovog obraza i statusa – na primer, kad ljudi ne rade ono što im oni kažu ili kad se nekim ljudima oni ne sviđaju. To su stvari kojima se antihristi bave.) To je delimično tačno. Takve stvari se zaista dešavaju. Antihristi proveravaju čije im je prisustvo nepoželjno, ko ih ne poštuje i ko bi mogao da ih razazna. Oni sve to posmatraju i pamte; za njih su te stvari veoma važne. Ima li šta još? (Ako je u nekoj crkvi izabrana osoba koja ih donekle raspoznaje i koja nije njihov istomišljenik, oni će tražiti načine da toj osobi pronađu neku grešku i da isposluju njenu smenu. Oni vole da rade takve stvari.) Ma kakve nedostatke ili probleme da neko ko čini loše stvari ima i ma kakve prekide i ometanja da stvara, antihrist na to uopšte ne obraća pažnju – on naročito pronalazi mane onim ljudima koji obavljaju svoju dužnost i koji streme ka istini, tražeći izgovore i opravdanja da takvi ljudi budu smenjeni. Postoji još jedan glavni način na koji se manifestuje kontrola ljudi od strane antihrista: pored kontrolisanja obične braće i sestara, oni pokušavaju da kontrolišu i ljude koji su zaduženi za svaki aspekt rada. Oni uvek žele da svu vlast drže čvrsto u svojim rukama. Zato se oni raspituju o svemu; sve drže na oku i sve posmatraju, da bi videli kako ljudi rade. Sa ljudima uopšte ne razgovaraju o istina-načelima, niti im daju odrešene ruke u obavljanju poslova. Žele da svako radi kako mu oni kažu i da im se pokori. Stalno strahuju da će se njihova vlast raspasti i da će je preuzeti drugi ljudi. Prilikom rasprave o nekom problemu, ma koliko ljudi da o tome razgovara i ma kakvi rezultati da se iz tog razgovora izrode, oni će, kad dobiju reč, sve te rezultate odbaciti i rasprava će morati da se povede ispočetka. I kakav je krajnji rezultat svega toga? Rasprava se ne završava dokle god svi ne obrate pažnju na njih, a ako se to ne dogodi, razgovor mora da se nastavi. Takvi razgovori ponekad traju do ponoći, pri čemu se nikome ne dozvoljava da ode na spavanje; razgovor se ne završava dok svi pažljivo ne saslušaju šta antihristi imaju da kažu. To je nešto što antihristi rade. Ima li ljudi koji veruju da antihristi na ovaj način preuzimaju odgovornost za rad crkve? Koja je razlika između preuzimanja odgovornosti za rad crkve i despotizma antihrista? (Razlika je u nameri.) Kad su ljudi savesni i odgovorni prema svom poslu, oni to čine zato da bi vodili jasan razgovor o istina-načelima i da bi svi mogli da razumeju istinu. Sa druge strane, antihristi se ponašaju kao despoti zato da bi očuvali svoju vlast, da bi stekli prednost, da bi odbacili sva gledišta koja odstupaju od njihovih mišljenja i zbog kojih bi mogli da izgube obraz. Zar se te namere ne razlikuju među sobom? (Razlikuju se.) Po čemu se razlikuju? Možete li to da razlučite? Vođenje razgovora sa ciljem da ljudi shvate istina-načela i takmičenje oko toga koga će ljudi više poštovati – po čemu se to dvoje međusobno razlikuje? (Po namerama.) Ne samo po namerama – naravno da su im namere drugačije. (Od jednog od ta dva pristupa Božja kuća će imati veću korist.) Sledeća razlika je da će jedan od ta dva pristupa doneti Božjoj kući veću korist – ovo se tiče interesa Božje kuće. U čemu je, međutim, glavna razlika? Kad god čuješ da neko iskreno besedi o istini, jasno ti je da se tu ne radi ni o kakvom ličnom pravdanju ni odbrani. Sve ono o čemu ta osoba besedi ima za cilj da svako shvati Božje namere, celokupna njena beseda je svedočenje o Božjim namerama. Takvom besedom razjašnjavaju se istina-načela i, kad ih čuju, ljudi imaju put kojim će napredovati – znaju koja su načela, znaju šta ubuduće treba da rade, malo je verovatno da će pri obavljanju dužnosti kršiti ta načela, a cilj njihovog praktičnog delovanja biće precizniji. Takva beseda uopšte nije kontaminirana ličnim pravdanjem ili odbranom. Ali, kako propovedaju ljudi koji bi hteli da stvari preokrenu u svoju korist i da druge ljude stave pod svoju kontrolu? O čemu oni propovedaju? Oni propovedaju o vlastitom pravdanju, kao i o mislima, namerama i ciljevima na kojima se zasniva sve što rade, kako bi ljudi naseli na to i prihvatili ih, umesto da ih pogrešno razumeju. To je samo pravdanje i ništa više; u tome nema ni trunke istine. Ako ih budeš pažljivo slušao, čućeš da u njihovim besedama nema istine – sve su to samo ljudske izreke, izgovori i opravdanja. Sve se svodi isključivo na to. A kad završe sa besedom, da li svi razumeju načela? Ne – ali su zato razumeli puno toga o namerama govornika. To je metod koji koriste antihristi. Tako oni kontrolišu ljude. Čim osete da su im status i prestiž unutar grupe pretrpeli gubitke i da su narušeni, oni odmah sazivaju ljude da se okupe, ne bi li svoj status i prestiž spasli kako god znaju i umeju. A kako ih spasavaju? Tako što daju izgovore, pružaju opravdanja i govore o čemu su u tom trenutku razmišljali. Koji cilj žele time da postignu? Žele da razjasne sva moguća pogrešna razumevanja koja ljudi imaju o njima. Isto to radi i velika crvena aždaja: nakon što neku osobu podvrgne mučenju i kazni je, ona će je osloboditi krivice i odbaciti sve optužbe koje su protiv nje bile podnete. Koji je cilj svega toga? (Zataškavanje.) Ona te oslobađa krivice i daje ti nadoknadu za sve loše stvari koje ti je učinila, kako bi ti pomislio da je, na kraju krajeva, velika crvena aždaja zapravo dobra i da joj se može verovati. Na taj način, njena vladavina ostaje neugrožena. Na isti način postupaju i antihristi: u svemu što govore i rade nema ničega što ne ide njima u korist; oni ništa neće kazati zarad istine, a još manje će išta reći ili učiniti zarad interesa Božje kuće. Sve što govore i rade u interesu je njihovog vlastitog ugleda i statusa. Neki će možda reći: „Nepravedno je što ih definišeš kao antihriste, jer oni se zaista puno trude, veoma marljivo obavljaju svoje poslove i od jutra do mraka jurcaju unaokolo zarad Božje kuće. Ponekad su toliko zauzeti da nemaju kad ni da jedu. Toliko su mnogo propatili!” A zarad koga oni pate? (Zarad sebe.) Pate zarad sebe. Kad ne bi imali status, da li bi isto postupali? Jurcaju unaokolo zarad vlastitog ugleda i statusa – oni to čine radi nagrade. Kad ne bi bili nagrađeni ili kad ne bi imali slavu, dobitak ni status, već bi se odavno povukli. Oni te stvari rade pred drugima i, dok to rade, hteli bi da i Bog sazna za njih i da im, shodno svemu što su učinili, dodeli nagradu kakvu zaslužuju. Ono što bi hteli na kraju da dobiju jeste nagrada; oni ne žele da zadobiju istinu. Ti moraš to da prozreš. Kad im se učini da su prikupili dovoljno kapitala i kad im se ukaže prilika da pred drugima nešto kažu, šta je sadržaj onoga što govore? Kao prvo, razmeću se svojim doprinosima – to je psihološki napad. Šta je psihološki napad? Hteli bi da svi ljudi duboko u srcu spoznaju da su oni u ime Božje kuće učinili mnogo toga dobrog, da su davali svoj doprinos, preuzimali rizike, obavljali opasne poslove, da su spali s nogu i da su prilično propatili – time oni iznose svoje zasluge i pred drugima pričaju o svom kapitalu. Kao drugo, oni na nesvakidašnji i besmislen način govore o nekim nerealnim teorijama, koje ljudi misle da razumeju, ali ih zapravo ne razumeju. Te teorije zvuče veoma dubokoumno, tajnovito i apstraktno, pa ljudi zbog toga obožavaju antihriste. Oni, zatim, na grandiozan i konfuzan način govore o stvarima za koje veruju da ih niko nikada nije razumeo – kao, na primer, o tehnologiji, svemiru, finansijama i računovodstvu ili o društveno-političkim pitanjima – pa čak i o aferama i prevarama koje se dešavaju u podzemlju. Oni pripovedaju svoju ličnu istoriju. O čemu se ovde zapravo radi? Oni se razmeću. A cilj njihovog razmetanja je prelazak u psihološki napad. Mislite li da su oni glupi? Kad to što govore ne bi imalo nikakvog efekta na ljude, da li bi oni i dalje to činili? Naravno da ne bi. Oni to govore sa određenim ciljem: time oni iznose svoje zasluge, hvale se i razmeću.

Nadalje, kakve manire antihristi često usvajaju? Ma gde da se nađu, oni usvajaju manir glave domaćinstva – kud god da krenu, pitaju: „Na čemu trenutno radite? Kako vam ide? Ima li kakvih problema? Požurite da obavite poslove koji su vam dodeljeni! Nemojte biti površni. Svako delo božje kuće je važno i ne sme se odlagati!” Ponašaju se upravo kao glava domaćinstva i neprekidno nadziru poslove koje ljudi obavljaju u njegovoj kući. Šta znači to da su oni glava domaćinstva? To znači da bi svi koji borave u njihovoj kući mogli da naprave neku grešku ili da krenu pogrešnim putem, pa zato oni moraju da ih nadgledaju; u suprotnom, niko ne bi obavljao svoju dužnost – svi bi na kraju poklekli. Antihristi veruju da su svi drugi idioti, dečurlija, te da bi neki od njih pravili greške i krenuli stranputicom kad im oni ne bi stalno popovali ili kad bi ih makar na tren ispustili iz vida. O kakvom se gledištu ovde radi? Zar antihristi ne preuzimaju manire glave domaćinstva? (Preuzimaju.) Da li se oni onda bave konkretnim poslom? Oni nikada ne rade ništa konkretno; posao organizuju tako da sve rade drugi, dok oni samo gospodare i bave se birokratijom, a kad ostali obave sav posao, ponašaju se kao da su to oni sami uradili – sve zasluge pripisuju sebi. Oni samo uživaju u prednostima svog statusa i nikada ne rade ništa što bi bilo od koristi za rad Božje kuće; čak i kada primete da neko površno radi ili zapostavlja svoje dužnosti, da neko ometa ili prekida rad crkve, oni tu osobu najpre opomenu s nekoliko reči, a zatim je uteše, ali je nikada ne razotkrivaju niti je ograničavaju – nikada nikog ne vređaju. Ako niko ne želi da ih sluša, reći će: „Srce mi se raspuklo na sitne komade zbog brige o svima vama; govorio sam vam dok mi usta nisu presahla – toliko sam umoran da sam se gotovo prelomio nadvoje! Toliko mi briga zadajete!” Zar to nije bestidno s njihove strane? Osećate li odvratnost kad to čujete? To je jedan od načina na koji se ispoljava stalna želja antihrista da kontrolišu ljude. Kako takvi antihristi razgovaraju s ljudima? Meni, na primer, kažu: „Moji potčinjeni ne rade ono što im se kaže. Oni rad crkve ne uzimaju zaozbiljno. Površni su i neselektivno troše novac božje kuće. Ti ljudi su prave zveri – gori su od pasa!” Kojim tonom oni to izgovaraju? Prave od sebe izuzetak; hoće da kažu: „Ja sam taj koji vodi računa o interesima božje kuće, a ne oni”. Za koga antihristi sebe smatraju? Za „ambasadore brenda”. Šta je ambasador brenda? Pogledajte ambasadore brenda iz nekih zemalja – kakvi su to ljudi? Biraju ih zbog njihove lepote; oni su veoma atraktivni, umeju lepo da pričaju i svi su prošli odgovarajuću obuku. Iza kulisa, svi oni imaju veze i aranžmane sa visokim, bogatim i zgodnim muškarcima, sa visoko pozicioniranim zvaničnicima i s bogatim biznismenima – zbog toga su i izabrani za ambasadore brenda. Na šta se oni oslanjaju da bi postali ambasadori brenda? Da li se oslanjaju isključivo na svoj izgled, lepu figuru i rečitost? Uglavnom se oslanjaju na svoje zakulisne veze. Zar to ne funkcioniše upravo tako? (Da.) Da, to baš tako funkcioniše. Antihristi, koji uvek imaju manire starešine ili glave domaćinstva, stalno žele da koriste te manire i to držanje da bi ljude navodili na stranputicu i da bi ih kontrolisali. Zar to ne podseća pomalo na stil ambasadora brenda? Stanu tamo, zabace ruke iza leđa, a kad im neko od braće ili sestara klimne glavom ili im se pokloni, kažu: „Lepo – hajde sad, obavi dobro svoj posao!” Ko su oni da tako govore? Kakav su to položaj sami sebi dodelili? Ja takve stvari ne govorim, ma gde da se nađem – jeste li Me ikada čuli da tako nešto kažem? (Ne.) Ponekad samo kažem: „Ovakva mogućnost da spokojno obavljate svoju dužnost ne stiče se lako! Stoga morate da zgrabite tu mogućnost i da svoju dužnost obavite dobro – nemojte da vas oteraju zato što ste napravili neko zlo ili izazvali ometanja.” Šta Mene nagoni da tako govorim? Iskrenost. Da li, međutim, antihristi tako razmišljaju? Oni tako ne razmišljaju i ne postupaju na taj način. Drugima govore da dobro obave posao – a ta li to i sami čine? Ne čine. Hteli bi da drugi dobro rade, da zbog njih pocrkaju od posla i da službuju umesto njih, da bi na kraju oni pobrali sve lovorike. Da li vi crkavate od posla zarad Mene, dok obavljate svoje dužnosti? (Ne.) Osim toga, vi ne službujete Mene radi; vi obavljate svoje dužnosti i ispunjavate vlastite obaveze, a Božja kuća vas snabdeva svime što vam je potrebno. Da li bi bilo preterano reći da vas Ja snabdevam? (Ne bi.) To nije netačna izjava i to je zapravo pravo stanje stvari. Ali, ako biste tražili da vam to kažem, Ja to ne bih učinio – tako nešto nikad ne bih prevalio preko jezika. Rekao bih samo da je Božja kuća ta koja vas snabdeva: vi u Božjoj kući obavljate svoje dužnosti, a Bog vas snabdeva. Zarad koga, dakle, obavljate svoje dužnosti? (Zarad nas samih.) Vi obavljate svoje dužnosti i ispunjavate svoje obaveze; to je odgovornost koju treba da ispunite kao stvorena bića. Vi to činite u Božjem prisustvu. Nipošto ne smete govoriti kako to činite zarad Mene – Meni to nije potrebno. Ne treba mi da iko radi za Mene; nisam ja nikakav šef, niti predsednik neke kompanije. Ja ne zarađujem na vama, niti vi jedete Moju hranu. Mi samo međusobno sarađujemo. Ja besedim o istinama o kojima treba da vam besedim, kako biste mogli da ih razumete, a vi se otiskujete na ispravan put, usled čega Moje srce postaje spokojno – Moja odgovornost i Moja obaveza time su privedene kraju. Radi se o međusobnoj saradnji, gde svako igra svoju ulogu. Daleko od toga da tu neko nekoga eksploatiše, da neko nekoga iskorišćava i da neko nekoga hrani. Nemojte da usvajate takav manir – to je beskorisno i odvratno. Potrudite se da svoj posao uistinu dobro obavite, tako da to svima bude očigledno, pa ćete na kraju biti dobro pozicionirani da pred Bogom položite račune. Da li i antihristi ovako rezonuju? Ne. Ako preuzmu delić odgovornosti, ako daju neznatni doprinos i obave nešto malo posla, oni se time hvale na način koji je, iskreno govoreći, odvratan – čak bi hteli da postanu ambasadori brenda. Ako ne pokušavaš da budeš ambasador brenda i ako se latiš nekog stvarnog posla, svako će imati neko poštovanje prema tebi. Ako usvojiš držanje ambasadora brenda, ali si pritom nesposoban za bilo koji konkretan posao, ako zbog tebe Višnji mora da se brine o svim poslovima i da svima lično daje uputstva, pa još i da te nakon toga nadzire i daje ti smernice, ako Višnji mora da se bavi svim aspektima rada, a ti za sebe i dalje misliš da si sposoban, da si veštiji nego što si bio pre i da si ti taj koji je obavio sav posao – zar to onda nije bestidno? Antihristi su sposobni za takve stvari. Oni od Boga kradu Njegovu slavu. Kad obični ljudi iskuse određene stvari, oni mogu da razumeju nešto od istine i mogu da kažu: „Previše sam slabog kova – nisam ni za šta. Bez brige i nadzora od strane Višnjeg, bez njega koji me drži za ruku i pomaže mi, ne bih ništa mogao da uradim. Bio bih nalik nekakvom lutku. Sada sam donekle spoznao samog sebe. Znam svoju kukavnu meru. Uopšte se neću žaliti ako me Višnji u budućnosti bude ponovo orezao. Naprosto ću se pokoriti.” Spoznavši svoju kukavnu meru, poslove koji su vam dodeljeni obavljaćete na pristojan način, stojeći sa obe noge čvrsto na zemlji. Šta god da vam Višnji dodeli, vi ćete to dobro obaviti, svim srcem i svom snagom. Da li je to ono što i antihristi rade? Nije – oni uopšte ne vode računa o interesima Božje kuće, ni o radu Božje kuće. Šta je najvažniji interes Božje kuće? Je li to crkveno bogatstvo? Jesu li to prilozi Bogu? Ne. Pa, šta je onda? Oko kog se aspekta rada vrti učinak svake osobe u obavljanju dužnosti? Reč je o širenju jevanđelja i svedočenju o Bogu, kako bi čitavo čovečanstvo razumelo Boga i kako bi Mu se vratilo. To je najvažniji interes Božje kuće. Taj najvažniji interes se zatim grana naniže i deli na svaku grupu i svaki aspekt rada, a onda se dalje usitnjava sve do raznih pojedinačnih dužnosti koje svaka osoba obavlja. To je interes Božje kuće. Jeste li to uviđali ranije? Ne, vi to niste uviđali! Kad govorim o interesima Božje kuće, vi mislite da je reč o novcu, kućama i automobilima. U kakve to interese spada? Zar to nisu samo neke materijalne stvari? Da li će onda neki ljudi reći: „Pošto to ne spada u interese božje kuće, hajde onda da ih trošimo kako nam je volja”? Da li je to u redu? (Ne.) To nipošto nije u redu! Rasipničko trošenje priloga je težak greh.

Šta još zanima antihriste osim njihove želje i ambicije da kontrolišu ljude? U suštini, ništa. Oni nisu zainteresovani ni za šta drugo. Da li neka osoba obavlja odgovarajuću dužnost, da li je osoblje prikladno organizovano, ima li nekoga ko ometa i prekida rad crkve, da li se svi aspekti rada crkve odvijaju glatko, u kom segmentu rada ima problema, koji segment je još uvek slab, o kojem segmentu se još uvek nije razmišljalo, gde se rad ne obavlja pravilno – antihristi se ne bave nijednom od tih stvari, niti se za njih raspituju. Oni se nikada ne brinu oko tih stvari; oni nikad ne obavljaju taj konkretan posao. Na primer, rad na prevođenju, rad na video-montaži i produkciji filmova, rad na izradi tekstova, rad na širenju jevanđelja, i tako dalje – oni ne prate marljivo nijedan od tih aspekata rada. Sve što se ne dotiče njihove slave, dobiti i statusa, to kao da s njima nema nikakve veze. Šta je, dakle, jedino što oni rade? Oni se bave samo nekim opštim poslovima – površnim radom koji ljudi mogu da vide i na koji obraćaju pažnju. Kad završe neki od tih poslova, oni to prikazuju kao nekakvu svoju kvalifikaciju, a zatim počinju da uživaju u prednostima svog statusa. Vode li antihristi računa o život-ulasku pripadnika izabranog Božjeg naroda? Ne; oni brinu isključivo o svom ugledu i statusu, o stvarima u kojima mogu da se istaknu i da privole ljude da ih poštuju i obožavaju. Prema tome, ma kakvi da se problemi pojave u radu crkve, oni se oko njih niti brinu, niti se za njih raspituju; ma koliko da je neki problem ozbiljan, ma koliki gubitak da nanosi interesima Božje kuće, oni na njega ne gledaju kao na problem. Recite Mi, da li oni uopšte imaju srce? Jesu li to ljudi koji su odani? Jesu li to ljudi koji vole i prihvataju istinu? Iza svih tih stvari mora se staviti znak pitanja. Pa dobro, šta to oni moraju po čitav dan da rade da bi napravili takav haos u radu crkve? To je dovoljno da pokaže da oni nimalo ne vode računa o Božjim namerama. Oni ne obavljaju suštinske poslove koje im je Bog poverio, nego se isključivo bave nekim površnim, opštim poslovima, kako bi kod drugih ljudi stvorili utisak da nešto rade; posmatrano spolja, zauzeti su obavljanjem neke dužnosti, da bi ljudima pokazali koliko su revnosni u svojoj veri. Na taj način, oni nekim ljudima uspevaju da zamažu oči. Ali, oni ne obavljaju ni jedan jedini aspekt suštinskog rada crkve – ne rade baš ništa na zalivanju i snabdevanju ljudi istinom. Za rešavanje problema nikada ne koriste istinu; bave se samo nekim opštim poslovima i ponešto raduckaju da bi ostavili dobar utisak. Što se tiče suštinskog rada crkve, naprosto su površni i neodgovorni – nemaju ni trunke osećaja za odgovornost. Nikada ne tragaju za istinom da bi rešavali probleme, ma koliko da ih iskrsne, već svoje dužnosti samo otaljavaju. A kad posvršavaju neke površne, opšte poslove, misle da su obavili neki stvaran rad. Dok obavljaju svoje dužnosti, antihristi divljaju po crkvi, čine ružne stvari i ponašaju se proizvoljno i diktatorski. Od rada crkve prave haos i potpunu zbrku. Nijedan aspekt rada ne obavljaju prema adekvatnom merilu i bez grešaka; nijedan aspekt rada ne može dobro da se obavi ako se Višnji ne umeša, ako se ne raspita oko toga i ako ne nadgleda taj posao. A čak i tada, ima ljudi koji su puni pritužbi i postaju prkosni nakon što budu smenjeni; oni iznose varljive argumente u svoju korist i prebacuju odgovornost na starešine i delatnike višeg nivoa. Zar to nije krajnje nerazumno? Pravi stav neke osobe prema istini ne može se sagledati dok se ništa ne dešava, ali zato, kad bude orezana i smenjena, otkriva se njen pravi stav prema istini. Ljudi koji prihvataju istinu mogu to da čine pod bilo kakvim okolnostima. Ako pogreše, u stanju su da priznaju svoju grešku; mogu da se suoče sa činjenicama i da prihvate istinu. Ljudi koji ne vole istinu neće priznati da su pogrešili čak ni nakon što je njihova greška razotkrivena; još manje će prihvatiti da se Božja kuća pozabavi njima – a šta će neki među njima još upotrebiti kao opravdanje? „Imao sam dobru nameru – naprosto mi se nije dalo. Ne možete me sada kriviti što sam loše postupio. Namera mi je bila dobra, patio sam, platio cenu i dao sve od sebe – ne uraditi nešto dobro nije isto što i počiniti zlo!” Koristiti takvo opravdanje, takav izgovor, samo da se Božja kuća ne bi pozabavila tobom – da li je to pravilno? Kakva god opravdanja i izgovore da neka osoba daje, oni ne mogu sakriti njen stav prema istini i prema Bogu. Taj stav se tiče njene priroda-suštine i njen je najveći pokazatelj. Bez obzira da li se nešto dogodilo ili nije, tvoj stav prema istini predstavlja tvoju priroda-suštinu. To je tvoj stav prema Bogu. Da bi se videlo kako se ophodiš prema Bogu, dovoljno je pogledati kako se odnosiš prema istini.

Šta smo našom malopređašnjom diskusijom obuhvatili, a tiče se ponašanja antihrista u vezi sa kontrolom ljudi? (Antihristi su zainteresovani isključivo za kontrolu nad ljudima.) Tako je. Ljudi koji su naročito nadmeni i koji posebno vole status veoma su „zainteresovani” za kontrolu nad ljudima. Ta „zainteresovanost” nije pozitivna – to je želja i ambicija, nešto negativno i pogrdno. Zašto bi oni bili zainteresovani da kontrolišu ljude? Sa objektivne tačke gledišta, to je njihova priroda; postoji, međutim, još jedan razlog: ljudi koji bi da kontrolišu druge osećaju posebnu strast i ljubav prema statusu, slavi, dobitku, sujeti i vlasti. Mogu li tako da kažem? (Da.) A zar ta posebna strast i ljubav nisu slične Sotoninim? Zar to nije Sotonina suština? Sotona po čitav dan smišlja kako da kontroliše ljude i navede ih na stranputicu; on svakoga dana ljudima usađuje pogrešne ideje i gledišta, bilo kroz usađivanje i obrazovanje, bilo putem tradicionalne kulture ili uz pomoć nauke, uzvišenih znanja i učenja – i što im on više usađuje te stvari, oni ga sve više obožavaju. Koji cilj Sotona ima kad ljudima usađuje te stvari? Kad on to obavi, ljudi poseduju njegove ideje; oni poseduju njegove filozofije i način egzistencije. To je isto kao da je Sotona pustio korenje u ljudskim srcima. Oni žive u skladu sa Sotonom i žive Sotoninim životom – to je život đavola. Zar nije tako? Zar to ujedno nije i priroda antihristȃ koji kontrolišu ljude? Oni bi da sve ostale pretvore u ljude kao što su oni; žele da svi žive zarad njih, da im uvek budu nadohvat ruke i da rade za njih. I sve mora da bude pod njihovom kontrolom: ljudske misli i reči, stil kojim govore, ideje i gledišta, perspektive i stavovi po kojima postupaju, pa čak i njihov stav prema Bogu, sopstvenoj veri i njihovoj volji i težnji prema obavljanju dužnosti – sve to mora da bude pod njihovom kontrolom. Koliko duboko zadire ta kontrola? Oni ljudima najpre ispiraju mozak i indoktrinišu ih, a zatim nastoje da sve ljude nateraju da čine isto što i oni. Postaju njihovi „kumovi”. Da bi ljude učinili takvima, antihristi koriste brojne metode: tu spadaju navođenje na stranputicu, usađivanje, zastrašivanje i šta još? (Psihološki napadi.) Oni su sastavni deo navođenja na stranputicu. Šta još? (Prinuda i potkupljivanje ljudi.) Kako oni potkupljuju ljude? Neki ljudi divljaju i čine ružne stvari dok obavljaju svoje dužnosti u Božjoj kući. Mogu li antihristi to jasno da vide? To je njima više nego jasno. Da li se onda bave time? Ne bave se. A zašto se ne bave? Zato što to žele da iskoriste kako bi te ljude potkupili; kažu im: „To što se ne bavim tobom treba da shvatiš kao uslugu. Treba da mi budeš zahvalan zbog toga. Video sam da si počinio neke loše stvari, ali te nisam prijavio i nisam se pozabavio tobom. Bio sam blag prema tebi. Zar mi od sada nećeš dugovati zahvalnost?” Ti ljudi su im onda zahvalni i smatraju ih svojim dobročiniteljima. Nakon toga, antihristi i ti ljudi su nalik svinjama koje se valjaju u blatu. Dokle god su na vlasti, antihristi mogu da potkupljuju takve ljude: one koji čine zlodela, koji nanose štetu interesima Božje kuće i koji privatno osuđuju Boga i podrivaju rad Božje kuće. Eto kakvoj bandi pripadaju zli ljudi koje antihristi štite. Zar to nije neka vrsta kontrole? (Jeste.) Činjenica je da antihristi duboko u svojim srcima znaju da to nisu ljudi koji štite interese Božje kuće. I jedni i drugi to znaju – među njima postoji prećutno razumevanje – pa stoga sve rade ruku podruku. „Slični smo kao jaje jajetu. Ti ne vodiš računa o interesima božje kuće. Praviš od boga budalu, kao i ja; ne stremiš ka istini, kao što ni ja ne stremim.” Takve ljude antihristi potkupljuju. Zar to nije potkupljivanje? (Jeste.) Nimalo se ne ustručavaju oko dopuštanja da interesi Božje kuće stradaju. Po cenu da ugroze interese Božje kuće, oni tolerišu ljude koji divljaju unaokolo, koji čine loše stvari i žive kao paraziti na račun Božje kuće. To je isto kao da snabdevaju te ljude i da su im oni nesvesno zahvalni zbog toga. Kad dođe vreme da se Božja kuća pozabavi tim zlim ljudima, kako oni gledaju na antihriste? Oni sebi govore: „Oh, ne. Već su ih smenili. Da nisu, mogli bismo još malo da uživamo – dok su me oni pokrivali, niko nije mogao da se pozabavi mnome.” Još uvek su toliko privrženi antihristima! Očigledno je da sve to što antihristi rade jesu ometanja i prekidi, nešto što ljude navodi na stranputicu i zla dela koja su protivna Bogu. A svaka osoba koja ne voli istinu neće mrzeti ta njihova zlodela, nego će ih čak i zataškavati. Primera radi, bio je jednom neki starešina koji je štitio antihriste. Višnji ga je pitao ima li u crkvi nekoga ko izaziva ometanja i prekide, ko divlja unaokolo čineći loše stvari i ima li nekih antihrista koji ljude navode na stranputicu. Starešina je odgovorio: „Ne znam, raspitaću se. Dopusti mi da ti to proverim.” Zar to nije bio sastavni deo njegovog posla? Upravo takvim tonom – „Dopusti mi da ti to proverim” – on se jedno vreme nosio sa Višnjim i na tome se završilo. Starešina nije ništa dalje proveravao – nije želeo da uvredi te ljude! Kad ga je Višnji ponovo pitao: „Jesi li proverio?”, rekao mu je: „Jesam – nema takvih ljudi”. Da li je to bilo tačno? Starešina je zapravo bio najveći antihrist i glavni krivac za ometanje rada crkve i za nanošenje štete interesima Božje kuće. On je sȃm bio antihrist – šta je tu više imalo da se proverava? Sa njim na čelu, ma koliko da su njegovi potčinjeni radili loše stvari, ma kakva ometanja i prekide da su izazivali, niko te stvari nije mogao da proverava. On bi svaki takav pokušaj blokirao. Shodno tome i pod takvim okolnostima, zar on time nije ljude koji su mu potčinjeni odvojio od Boga? Odvojio ih je. A koga su onda ti ljudi slušali, budući da ih je on odvojio od Boga? Zar nisu slušali samo njega? Tako je on postao glavni siledžija u selu, vođa bande, lokalni tiranin – držao je sve te ljude pod kontrolom. Koji je metod koristio? Prevario je Višnjeg i nasamario one ispod sebe. Što se tiče potčinjenih, on ih je potkupio i govorio im milozvučne reči, dok je sa Višnjim posegnuo za prevarom – nije dopustio Višnjem da sazna šta se dole dešava. Ništa o tome nije govorio Višnjem i stvorio je lažnu sliku. Kakvu je sliku stvorio? Rekao je Višnjem: „Ima u našoj crkvi jedna osoba za koju sva braća i sestre tvrde da je loše ljudskosti, da je neverovatno zlonamerna i nesposobna za bilo koju dužnost. Šta kažeš – mogu li da se pozabavim njome?” Slušajući šta govori, na osnovu opisanih manifestacija bilo je očigledno da se radi o zloj osobi kojom se treba pozabaviti. Stoga je Višnji rekao: „Ako je tako, možeš da se pozabaviš tom osobom. Jesi li se već pozabavio njome?” Starešina je odgovorio: „Prošlog meseca smo se pozabavili njome i uklonili je”. Da li su to zaista bile činjenice? Nakon detaljnijeg ispitivanja, ispostavilo se da se u stvari dogodilo šta? Ta osoba se nije lepo slagala sa starešinom. A postojao je i razlog za njihovo neslaganje: taj starešina nije obavljao nikakav stvarni posao i stalno je pravio bande i klike među braćom i sestrama – pokazivao je manifestacije antihrista, što je ta osoba prepoznala, pa je te probleme prijavila i razotkrila. Čim je podnela prijavu, podređeni saradnici tog starešine otkrili su njen identitet, nakon čega ju je starešina kaznio i uklonio iz crkve. Taj starešina je dobro sproveo svoj naum da sve svoje potčinjene natera da ustanu protiv te osobe i da je odbace, tako da se na kraju lično pozabavio njome i uklonio je iz crkve, nakon čega je tu „dobru vest” saopštio Višnjem. A stvari se, zapravo, uopšte nisu tako odvijale. Da li se ovakve stvari dešavaju u crkvi? Dešavaju se. Ovi antihristi potiskuju braću i sestre, potiskuju sve one koji mogu da ih prepoznaju i da prijave njihove probleme, kao i one koji mogu da proniknu u njihovu priroda-suštinu. Oni čak isprva ulažu žalbe protiv svojih žrtava, prijavljujući ih Višnjem kao ljude koji izazivaju ometanja. A ko zapravo izaziva ometanja? Antihristi su ti koji izazivaju ometanja i kontrolišu crkvu.

Koje tehnike antihristi primenjuju kako bi ljude naterali da im se pokoravaju? Jedna takva tehnika sastoji se u korišćenju raznih sredstava da bi te kontrolisali – da bi kontrolisali tvoje misli, tvoje metode, put kojim ideš, pa čak i da bi, posredstvom vlasti koju osvajaju, kontrolisali dužnost koju obavljaš. Ako se zbližiš sa njima, dodeliće ti laganu dužnost koja će ti omogućiti da se istakneš; ako si stalno neposlušan prema njima, ako im uvek ukazuješ na greške i razotkrivaš problem njihove iskvarenosti, srediće ti da dobiješ posao koji niko ne voli – na primer, nateraće neku mlađu sestru da obavlja neki prljav i naporan posao. Lagane i čiste poslove dodeljuju ljudima koji su im bliski, koji im laskaju i koji im uvek govore ono što oni žele da čuju. Tako se antihristi ophode prema ljudima i kontrolišu ih. Drugim rečima, kada se radi o tome ko upravlja kadrovima i premeštajima, samo od njih zavisi šta će ko raditi; u tom pogledu, imaju potpuno odrešene ruke. Da li se ovde radi samo o nekoj vrsti ambicije i želje? Ne, ne radi se o tome. Zar ovo u potpunosti ne odgovara osmoj stavci manifestacija antihrista, koja glasi: „Oni bi da se drugi pokore samo njima, a ne istini niti Bogu”? Na šta se odnosi rečenica „Oni bi da se drugi pokore samo njima, a ne istini niti Bogu”? Šta nije u redu s tom manifestacijom? Na koji je način ona pogrešna? Pogrešno je to što je ono čemu oni teraju ljude da se pokore potpuno suprotno istini. To nije u skladu sa istina-načelima. To je potpuno suprotno interesima Božje kuće i protivno Božjim namerama; nijedan delić toga ne štiti interese Božje kuće i nijedan delić toga nije u skladu sa istinom. To čemu oni ljude primoravaju da se pokore u celosti je sačinjeno od njihovih vlastitih ambicija, želja, sklonosti, interesa i predstava. Zar to nije suština ovog problema? To je jedan od načina na koji se manifestuje suština antihrista. Zar to ne zadire u srž ovog problema? Ovaj način postupanja antihrista trebalo bi da je lako raspoznati. Ima nekih starešina i delatnika koji iznose tačna i ispravna gledišta i, mada pojedini ljudi ostaju neuvereni i ne mogu da ih prihvate, ove starešine su u stanju da istraju u implementaciji tih ispravnih gledišta i da ih sprovedu u delo. Po čemu se takvo ponašanje razlikuje od ponašanja antihrista? Ona su, na prvi pogled, slična, ali se po svojoj suštini ipak razlikuju. To što antihristi rade predstavlja namerno suprotstavljanje istini i načelima rada Božje kuće, jer primoravaju ljude da rade ono što im kažu pod izgovorom da će time obaviti dužnost zarad Božje kuće i pokoriti se istini. To je pogrešno – do krajnosti i apsurdno pogrešno. Pojedine starešine i delatnici zastupaju ispravna gledišta. Ono što je u skladu sa istina-načelima i treba zastupati; to nije ni nadmenost ni samopravednost, niti se time ljudi ograničavaju – to je zastupanje istine. Spolja gledano, ta dva ponašanja su međusobno slična, ali im je suština različita: jedni zastupaju istina-načela, dok drugi zastupaju pogrešna gledišta. To što antihristi rade je kršenje istine, neprijateljstvo prema njoj i u celosti je motivisano njihovim ličnim ambicijama i željama – upravo zato bi antihristi hteli da se ljudi pokore samo njima, a ne istini niti Bogu. U tome je srž ove stavke. Ono o čemu smo maločas govorili je ustanovljena činjenica. Na šta se ovde odnose želje i ambicije? Odnose se na neke ljude koji ne rade očigledne stvari koje rade antihristi, ali ipak imaju takve sklonosti. Oni imaju takve sklonosti i manifestacije, što znači da imaju takve želje i ambicije. U kojoj god grupi da se nađu, oni bi stalno da komanduju ljudima kao kakvi zvaničnici: „Ti, idi spremaj hranu!” „Ti, idi obavesti tog i tog!” „Radite naporno na obavljanju svoje dužnosti i budite odaniji – bog sve vidi!” Ima li potrebe tako se obraćati osoblju? Kakav je to ton? Ko su oni da se stalno ponašaju kao age i gospodari? Oni su niko i ništa, a ipak se usuđuju da govore takve stvari – zar to nije nedostatak razuma? Neki će možda reći: „To su idioti”. Ali, oni nisu obični idioti – oni su posebni idioti. Posebni u kom smislu? Kad s nekim raspravljaju ili većaju o nekoj stvari, bilo da su u pravu ili da greše, njihovo mišljenje mora da prevagne; bili u pravu ili ne bili, oni su ti čija reč mora da bude poslednja, oni moraju da budu glavni i da o svemu odlučuju. Kakav god da im je status, oni žele da donose odluke. Ako u diskusiji slučajno prevagne neka druga osoba, koja izražava ispravno mišljenje, oni postaju besni; odriču se svog položaja i prestaju da rade – oni daju ostavku i kažu: „Možete da pričate šta hoćete – ionako ne radite kako vam ja kažem!” Zar nemaju upravo takvu ambiciju i želju? Do kakvih posledica dolazi kad su takvi ljudi age i gospodari, kad oni vode glavnu reč i kad oni postanu starešine? Oni postaju standardni antihristi. Da li i vi imate takve manifestacije? To ne bi bilo dobro! Zar ne bi bila strašna propast kad neki vernik u Boga ne bi zadobio istinu, već bi umesto toga postao antihrist?

Kako nevernici posmatraju ljude? Kad se susretnu s nekom osobom, oni prvo posmatraju kako ona izgleda i kako se oblači; kad slušaju druge kako pričaju, uvek žele da vide da li su ti ljudi učeni. Ako ustanove da tvoj izgled i način odevanja nisu baš najprivlačniji i da ti nisi naročito obrazovana ni učena osoba, oni te preziru i žele da u razgovoru s tobom ostvare prevagu. Ja kažem: „Ako želiš da se raspravljaš, samo napred – reci šta želiš”. Držim jezik za zubima; popuštam. Gde god da odem, većina ljudi u Božjoj kući sluša Mene. Stoga, tražim priliku da čujem šta drugi govore, da njima prepustim da više pričaju – pokušavam da svima dopustim da kažu šta im leži na srcu, da pričaju o svojim poteškoćama i o svom znanju. Dok ih slušam, Ja čujem izvesna odstupanja. Slušam šta govore o nekim svojim problemima i manama, o problemima koji su iskrsli na putu kojim idu, o tome koje se oblasti crkvenog rada ne obavljaju dobro, koji su problemi i dalje prisutni i da li te probleme treba rešavati. Pažljivo slušam šta pričaju o tim stvarima. Ako raspravljamo o nekoj stvari – ako Ja, recimo, kažem da je neka šolja papirna, a ti uporno tvrdiš da je plastična, reći ću ti: „U redu. Ti si u pravu.” Neću se s tobom raspravljati oko toga. Neki ljudi misle: „Ako si u pravu, zašto to ne raspraviš?” Zavisi o kom je problemu reč. Ako je to nešto što se tiče istine, jedino je ispravno da slušaš Mene; ako je reč o nekim eksternim stvarima, Ja se neću mešati ma šta da kažete – takve stvari Me se nimalo ne dotiču. Nema svrhe raspravljati se oko takvih stvari. Ima nekih ljudi koji raspravljaju o određenim državnim pitanjima. Njima kažem: „Kako Ja to shvatam, stvari upravo tako stoje”. Odmah se ograđujem sa „kako Ja to shvatam”; ima u tome malo samospoznaje. Zatim, kao ilustraciju, iznosim neku činjenicu koja Mi je poznata, pa kažem: „Eto kako izgleda trenutna situacija, a ako postoje neke posebne okolnosti, Meni one nisu poznate”. To je sve što mogu da uradim oko procene situacije na osnovu te činjenice; ali, Ja se ne hvalim količinom Svog znanja. Ja ljudima samo pružam informaciju na koju mogu da se pozovu – nemam nameru da zauzimam višu poziciju u odnosu na njih, niti da ih potiskujem ili da se hvalim Svojim blistavim umom i da tvrdim kako Ja znam sve, a oni ništa. To nije Moje stanovište. Kad ćaskam s nekim ljudima, Ja im pomenem neku informaciju koja im nije poznata, a oni kažu: „Po čitav dan si unutra – šta ti znaš?” Iako ne znaju tu informaciju, oni bi ipak da se sa Mnom raspravljaju i svađaju oko toga. Kažem: „To je tačno. Ne izlazim napolje, ali znam jednu stvar. Upravo sam vam je ispričao i to je to – verovali ili ne,” Šta tu ima dalje da se raspravlja? U raspravi oko takvih stvari ogleda se narav. Neki bi čak da se takmiče oko superiornosti u vezi sa eksternim pitanjima, pa kažu: „Kako si saznao za to? Zašto ja to ne znam? Zašto ti o tome možeš nadugačko i naširoko da pričaš, a ja ne mogu?” Primera radi, kažem im: „Tokom godina provedenih ovde, otkrio sam nešto što je svojstveno ovdašnjoj klimi: prilično je vlažna”. To je opservacija do koje sam došao posle dugogodišnjeg boravka u tom mestu – to je činjenica. Pa ipak, neki ljudi, kad to čuju, kažu: „Da li je zaista tako? Kako onda da ja nisam osetio tu vlažnost?” To što ti nisi osetio vlažnost ne znači da ovde ne vlada vlažna klima. Ne možeš se oslanjati samo na vlastiti osećaj – moraš verovati podacima. Dnevne vremenske prognoze veoma su detaljne i, kad ih pogledaš dovoljan broj puta, znaćeš da je ovdašnja klima zapravo vlažna. To nije nešto što sam Ja izmislio, niti govorim na osnovu osećaja. A zašto je tako? Pri dnu zidova, na senovitim mestima, tokom cele godine ima mahovine; u proleće, ne smem da prođem pojedinim delovima, jer je jako klizavo. Do takve opservacije sam došao prolazeći kroz sve to, video sam to Svojim očima i na Svojoj koži osetio. Ovakav način izlaganja nije protivan činjenicama, zar ne? Ima, međutim, ljudi koji Mi ne veruju kad im ovo pričam – kažem im da je klima ovde vlažna, a oni naprosto kažu da nije. Zar nisu pravi smetenjaci? (Jesu.) Neke izjave se zasnivaju na realnosti, zato što su izvedene iz iskustva i nisu izmišljene ni iz čega. Zašto kažem da to nisu uobrazilje? Zato što su sve pojedinosti izložene jasno, temeljno i sistematično, a kad neko vidi i lično doživi ono što je u tim izjavama opisano, on uviđa da se to tačno poklapa s onim što je rečeno. Zar onda te izjave nisu tačne? (Jesu.) Pa ipak, uprkos tim tačnim izjavama, ima ljudi koji uvek sve osporavaju i koji se sa Mnom raspravljaju na ovaj način. Zbog čega se tačno raspravljaju? Da li je ovo nekakva borba na život i smrt? Da li se oni bore za goli život? Oni se ne raspravljaju zbog toga, već naprosto žele da se takmiče ko zna više. Jednostavno, vole da se raspravljaju – takva im narav. Kako bi se, po vašem mišljenju, trebalo ophoditi prema takvim ljudima? Da li treba da ih razotkrijete i da se s njima raspravljate dok ne pozelenite od besa? (Ne.) Nema nikakve svrhe raspravljati se s tako nadmenim ljudima. To je ponižavajuće. Pustite ih na miru. Zar to neće dati efekta? Kakva je korist od rasprave s tako glupim i brzopletim ljudima? Ako se vodi debata ili rasprava zato što neko ne razume neke stvari koje se tiču istine, onda u redu – ali, zar nije glupo raspravljati o svim tim eksternim pitanjima? Narav antihrista prvenstveno odlikuje neprihvatanje istine, nadmenost i samopravednost, kao i odbojnost prema istini. Antihristi ne prihvataju čak ni ispravne reči, primedbe i izreke koje su u skladu s činjenicama, nego ih istražuju, a zatim se oko njih spore i raspravljaju – a sve to nema nikakve veze sa istinom. Zar to nije narav? (Jeste.) Koja je to narav? Nadmenost. Oni, zapravo, hoće da kažu: „Ti razumeš samo delić istine, zar ne? Ne razumeš se u eksterna pitanja, pa bi bilo pravo da saslušaš šta ja imam da kažem u vezi s tim! Nemoj mnogo da lupaš – od toga strašno pobesnim. Nisi zadužen za vođenje eksternih poslova. Kada govoriš o svojim odgovornostima i o istini, ja ću te slušati – ali prestani da pričaš o spoljnim pitanjima. Ućuti već jednom! Nikada se nisi susretao s tim stvarima, pa kako onda možeš da znaš išta o njima? Treba mene da slušaš!” Oni bi hteli da ljudi u svemu slušaju samo njih. Žele da osvoje sve ljude, nimalo ne vodeći računa o tome ko su ti ljudi zapravo. Kakva je to narav? Ima li u njoj imalo razuma? (Nema.)

Recite Mi, da li je lako ili teško slagati se sa Mnom? (Lako.) Otkud znate? Zašto kažete da je lako? Ispričaću vam, a vi Mi posle recite da li je Moje objašnjenje sebe samog ispravno i tačno. Kao prvo, Moja razumnost je normalna. Kako se ta normalnost može objasniti? To znači da imam tačna merila i tačnu perspektivu prema svim stvarima. Zar to onda ne znači da su Moja gledišta i izjave u vezi sa svakom stvari, kao i Moj stav prema svakoj stvari normalni? (Da.) Normalni su – u najmanju ruku, oni su u skladu s merilima normalne ljudskosti. Kao drugo, istina Me drži pod kontrolom. To su dve stvari koje, u najmanju ruku, poseduje normalna razumnost. A tu je i još jedan aspekt ovoga: razlog zbog kojeg možete da vidite da je lako slagati se sa Mnom jeste taj što imam pravu meru i što poznajem merila kada je reč o ljudima svake vrste. Imam pravu meru, kao i načine i sredstva za ophođenje sa starešinama i sa običnom braćom i sestrama, za ophođenje sa starijim i mlađim osobama, za ophođenje s nadmenim ljudima sklonim hvalisanju, za ophođenje sa onima koji imaju i sa onima koji nemaju duhovno razumevanje i tako dalje, sa svakom vrstom osoba. Šta prvenstveno podrazumevam pod tom pravom merom i tim načinima i sredstvima? To je slaganje sa istina-načelima i nečinjenje stvari nasumice. Recimo, na primer, da Ja treba da te poštujem zato što studiraš na univerzitetu ili da te prezirem zato što si seljak – to nisu načela. Kako Ja, dakle, shvatam ta načela? Tako što gledam kakvog je kova neka osoba i kakva joj je ljudskost, koju dužnost obavlja, kakva je njena vera u Boga i njen stav prema istini. Ja ljude posmatram na osnovu kombinacije tih raznih aspekata. Ipak, postoji još jedan razlog zbog kojeg u Meni vidite nekoga s kim je lako slagati se, a to je nešto o čemu mnogi ljudi možda imaju predstave i što ne mogu da prihvate. Oni misle: „Ti imaš status, ali zašto ne izgledaš kao neko ko ima status? Ti ne ističeš Svoj status; nisi sav uzvišen i moćan. Ljudi u svojim glavama misle da treba da se ugledaju na Tebe – ali kako to da oni, kad Te vide, nalaze da je najprikladnije da Te posmatraju kao sebi ravnog ili da Te čak gledaju sa visine?” I tako, oni misle da je lako slagati se sa Mnom i onda se opuste. Zar nije tako? Stvari stoje upravo tako. Shodno tome, misle da nemaju zašto da Me se plaše i da je sjajno što se sa Mnom tako dobro slažu. Kažite Mi, ako bih vas Ja na svakom koraku pritiskao, ako bih vas bez dobrog razloga orezivao, ako bih vas sa mračnim izrazom lica po čitav dan prekorevao i držao vam lekcije, zar tada stvari ne bi bile drugačije? Mislili biste: „Tako je teško slagati se s Tobom, zbog Tvoje ekscentrične ličnosti i zbog naglih promena u Tvom raspoloženju!” Tada ne bi bilo lako slagati se sa Mnom. Baš zato što vam izgledam normalno u svim Svojim aspektima i po Svojoj ličnosti, bilo da sam zadovoljan ili ljut, bilo da sam tužan ili se radujem, kao i zbog toga što u svojim glavama zamišljate da bi ljudi sa visokim položajem i statusom trebalo da izgledaju uzvišeno i moćno, a Ja vam, opet, izgledam tako obično – vi upravo iz tih razloga spuštate gard i osećate da je lako slagati se sa Mnom. Osim toga, jeste li Me čuli da u svojim govorima koristim birokratski žargon? (Ne.) Ne koristim ga – a kada je reč o stvarima koje ne razumete, pomažem vam koliko god mogu i čime god mogu i retko vam se rugam. Zašto vam se retko rugam? Ima trenutaka kad sam toliko ogorčen da ne mogu a da vam se s par reči ne narugam, ali takođe moram da vodim računa da biste mogli da postanete slabi, pa vam se zato što je moguće ređe obraćam na taj način. Umesto toga, Ja sam tolerantan, strpljiv i umem da praštam. Pomažem vam koliko god mogu i gde god mogu, podučavam vas koliko mogu i onome što mogu – to je ono što u većini slučajeva radim. A zašto to radim? Zato što većini ljudi najviše nedostaje ono što je vezano za svedočenje o Bogu i razumevanje istine – ali zato, kada je reč o hrani, piću i organizovanju veselja, kada je reč o odevanju i šminkanju, o igrama i o svim tim svetovnim stvarima, ljudi se u to odlično razumeju. Sa druge strane, kada govorimo o pitanjima vere u Boga i stvarima koje se tiču istine, ljudi su neuki u tome; kada je reč o svedočenju o Bogu i korišćenju stručnih veština, vlastitih prednosti i talenata da bi malo poradili na svedočenju o Bogu, da bi obavili nešto što će svedočiti o Bogu, oni o tome nemaju šta da kažu. Šta Mi je činiti kad se suočim s takvom situacijom? Moram da vas podučavam, da vas korak po korak treniram i da vas podučavam najbolje što znam. Pritom Ja biram one stvari koje razumem, koje znam i koje umem da radim, a onda vam ih, iz dana u dan, prenosim, sve dok određeni deo posla ne bude završen. Podučavam vas svemu što mogu i koliko mogu – a što se tiče stvari kojima ne mogu da vas podučim i koje se ne mogu naučiti, razumećete ih onoliko koliko ih budete razumeli. Neka to ide svojim prirodnim tokom. Neću te prisiljavati da razumeš te stvari. Na kraju krajeva, ima ljudi koji kažu: „Svi mi koji se razumemo u neku profesiju popustili smo pred jednim laikom. Mi, koji se razumemo u ovu profesiju, nismo bili u stanju da išta uradimo, pa sad mora da nas podučava ova osoba, koja o toj profesiji ne zna ništa. To je tako ponižavajuće!” To uopšte nije ponižavajuće. Kad treba da kao vernici svedoče o Bogu, svi ljudi samo gledaju belo – kada bi ljudi, odmah po rođenju, bili u stanju da svedoče o Bogu, niko Mu se ne bi suprotstavljao! Baš zato što pripadaju Sotoninoj sorti i što im je priroda-suština neprijateljski nastrojena prema Bogu, ljudi nisu u stanju da rade išta što je vezano za istinu i za svedočenje o Bogu. Pa, šta im je onda činiti? Dokle god ulažu maksimalne napore da rade ono što umeju da rade, to je dovoljno. Ako imam energije da pružim pomoć i obuku, pomoći ću. Ako nemam ili ako sam zauzet drugim stvarima, pa ne mogu da odvojim vreme za to, vi onda radite ono što možete. To je u skladu s načelima, zar ne? To je jedini mogući način. Ne silim vas da radite preko svojih mogućnosti. To je beskorisno – nemoguće je to uraditi. Na kraju, ljudi misle: „Prilično je lako slagati se s Tobom i Tvoje je zahteve lako ispuniti. Kaži nam šta da radimo i mi ćemo raditi šta nam Ti kažeš.” S vremena na vreme, neki ljudi mogu biti orezani. Većina ljudi sasvim dobro to podnosi i izlazi iz toga sa ispravnim shvatanjem. Mali broj ljudi diže ruke od svog posla, dok neki potajno izazivaju ometanja, ne trude se dovoljno pri obavljanju dužnosti i ne rade nikakav stvaran posao. Takvi ljudi bivaju zamenjeni. Ako nisi spreman da radiš, daj ostavku. Zašto moraš baš ti da budeš upotrebljen za tu dužnost? Zamenićemo te – i gotova stvar. Jednostavno, zar ne? Ako se u budućnosti ti ljudi budu pokajali, promenili i ako svoj posao budu dobro obavljali, biće im pružena još jedna šansa – a ako i posle toga budu na isti način pravili ometanja i prekide, nikada više neće biti upotrebljeni. Bolje Mi je da upotrebim nekog ko je poslušan. Ima li svrhe petljati se sve vreme s takvim ljudima? Zar nije tako? Bilo bi teško i njima, a za Mene bi to bilo iscrpljujuće. Postoje načela po kojima Ja rešavam takve stvari, kao i načela po kojima se dobro slažem s drugim ljudima. Još jedan od razloga zbog kojih je lako slagati se sa Mnom jeste taj što Ja od ljudi ne tražim ništa što je previše zahtevno. Radi ono što znaš da radiš; što se tiče stvari koje ne znaš, Ja ću ti svaku od njih pojedinačno razjasniti. Svim srcem radi ono što znaš; ako to ne radiš svim srcem, neću te na to prisiljavati. Što se tiče svega ostalog, to jest, načina na koji veruješ u Boga, to je tvoja stvar. Ako na kraju ništa ne zadobiješ, nikoga nećeš moći da kriviš zbog toga. Šta mislite o ovim Mojim načelima za ophođenje sa ljudima? Da li vam se čini da su pomalo popustljiva? To nipošto nije slučaj – način na koji se Ja time bavim potpuno je u skladu s načelima. Koja su to načela? Slušajte Me, pa ćete razumeti.

Ja, ovaploćeni Bog, delujem među ljudima – mogu li svojim radom u potpunosti da zamenim Svetoga Duha ili Božjeg Duha? Ne mogu. Stoga ni ne pokušavam da prekoračim Svoje granice time što bih rekao da želim da zamenim Boga na nebu i da obavim celokupno Njegovo delo. To bi bilo preuveličavanje samog Sebe – a Ja za to nisam sposoban. Ja sam samo jedna obična osoba. Radim sve što umem da radim. Radim ono što umem dobro da radim; radim dok ne završim i radim to pravilno. Svoje srce i svu Svoju snagu ulažem u to. To je dovoljno. To je posao koji je Meni zapao. A opet, ako Ja to ne bih mogao da razumem, ako bih prkosio toj činjenici i ako je ne bih priznavao, nego bih stalno nastojao da se pretvaram da sam veliki i da uvek blistam i ako bih se stalno hvalio Svojim neverovatnim veštinama, da li bi to bilo u skladu s načelima? Ne bi. Mislite li da Ja to razumem? Ja to itekako dobro razumem! Opseg onoga što Božje telo može da kaže i onoga što to telo može da uradi jeste opseg dela koje On obavlja u telu. Izvan tog opsega, ljudi privatno doživljavaju kako ih Bog dovodi u red i orezuje, kako ih Sveti Duh prosvećuje i usmerava, pa čak i kako im Bog daruje vizije, govori im koga će usavršiti a koga eliminisati i kakva gledišta i stavove Bog ima prema svim ljudima – za sve te stvari zadužen je Bog. Ako ste u bliskom kontaktu sa Mnom, Ja takođe mogu da vidim te stvari – ali, ma kako da ih posmatram, koliko njih mogu da vidim? Broj ljudi koje mogu da vidim i sa kojima mogu da stupim u kontakt je ograničen – kako bi time mogla da bude obuhvaćena svaka pojedinačna osoba? To bi bilo nemoguće. Zar ne bi trebalo da budeš načisto u vezi s tim? Recite Mi, jesam li jasan po ovom pitanju? Jesam. To je ono što normalna osoba treba da radi. Ne razmišljam o stvarima koje ne spadaju u ono što Ja treba da radim. Jesu li ljudi za to sposobni? Nisu sposobni – oni su lišeni te razumnosti. Neki ljudi Me pitaju: „Zar nije tačno da Ti uvek potajno istražuješ stvari? Zar se ne raspituješ uvek o tome ko šta radi i koje loše stvari ljudi pričaju o Tebi kad su nasamo, ko sve potajno sudi o Tebi i ko Te istražuje?” Biću iskren prema tebi: nikada se nisam raspitivao o tim stvarima. Ko je za te stvari zadužen? Zadužen je Božji Duh – sve to Bog proučava; On proučava sve na zemlji i proučava ljudska srca. Ako ne veruješ da Bog to proučava, zar onda tvoj razum nije nenormalan? (Jeste, nenormalan je.) Ti onda nisi neko ko istinski veruje u Boga, već zauzimaš pogrešnu poziciju, što znači da se pojavio veliki problem. Zahtevam od vas da verujete u Boga i Ja apsolutno verujem u to. Dakle, Moje reči i dela zasnovani su na tom temelju. Ne radim stvari koje su izvan Mojih granica; ne radim stvari koje su van okvira Mojih sposobnosti. Zar to nije narav? (Jeste.) Neki ljudi to ne vide tako. Misle da imam ovaj identitet, ovaj status i ovu silu, pa se onda pitaju zašto se ne ponašam na taj način. Misle da treba da razumem više stvari i da dokučim više stvari, kako bi izgledalo da imam veći položaj, veći status, veću silu i veći autoritet. Ja posedujem autoritet i silu u onolikoj meri u kojoj Mi ih Bog daje. To nisu stvari za koje se Ja borim, niti stvari koje pokušavam da ugrabim. Božji autoritet, Njegova sila i Njegova svemoć nisu stvari koje jedno beznačajno telo može da predstavi. Ako ti to nije jasno, onda nešto nije u redu s tvojim razumom. Ako ne možeš to da prozreš, uprkos tome što tolike godine veruješ u Boga, znači da si previše glup i neuk. Ima mnogo stvari oko kojih se ne raspitujem – ali, da li ih Ja u Svom srcu znam? (Znaš ih.) Šta je to što Ja znam? Znam li svačije ime? Znam li koliko godina svaka osoba veruje u Boga? Nema potrebe da znam te stvari. Za Mene je dovoljno da poznajem stanje svake osobe, da znam šta svakoj osobi nedostaje, u kojoj meri je zadobila život-ulazak i koje istine treba da čuje i da njima bude zalivena i snabdevena. Poznavanje tih stvari je dovoljno. Zar to nije ono što je Meni zapalo da uradim? Znati ono što je Meni zapalo – šta sve treba da kažem i koji posao treba da obavim – zar to nije razumnost? (Jeste.) Kako nastaje takva razumnost? Kad ovaploćeni Bog ne bi imao čak ni tu razumnost, kad ne bi čak imao to merilo za odmeravanje svih stvari i svih događaja, o kakvoj bi onda istini On mogao da govori? Ako bi se ovaploćeni Bog borio protiv Božjeg Duha i takmičio se s Njim oko statusa, zar to ne bi značilo da je nešto krenulo naopako? Zar to ne bi bilo pogrešno? Da li bi stvari mogle da budu takve? Ne – tako nešto nikada ne bi moglo da se desi.

Neki ljudi su stalno zabrinuti i govore: „Da li se Ti uvek raspituješ o nama i da li nas uvek potajno istražuješ? Da li Bog stalno pokušava da oceni šta mislimo o Njemu i kako gledamo na Njega u svojim srcima?” Ja ne razmišljam o takvim stvarima. One su izlišne! Kakvu bih korist imao od razmišljanja o tim stvarima? Sve to spada u oblast Božjeg proučavanja. Delovanje Božjeg Duha ograničeno je određenim opsegom, a to još više važi za postupke ovaploćenog Boga. Ovaploćeni Bog je Bog, On je odušak i izraz istine, a delo koje On u ovoj etapi obavlja reprezentativno je za ovu, a ne poslednju etapu. Ovaploćeni Bog može da obavlja samo delo koje pripada ovom periodu i ovom opsegu. Može li onda to delo da bude reprezentativno za narednu etapu? E pa, mi ne znamo šta će se dešavati u budućnosti. To je lično Božja stvar. Ja ne prekoračujem svoja ovlašćenja. Radim ono što je na Meni da uradim; radim stvari koje treba i koje mogu da uradim. Nikada se ne naprežem preko Svojih granica i ne kažem: „Ja sam svemoguć! Ja sam veliki!” To je Božji Duh; ovaploćeni Bog predstavlja samo izraz i odušak dela koje Bog obavlja tokom ovog perioda. Opseg Njegovog delovanja i posao koji On treba da obavi već su unapred određeni od strane Boga. Ako bi ti rekao: „Ovaploćeni Hristos je svemoguć”, da li bi to bilo ispravno ili pogrešno? Bilo bi napola ispravno, a napola pogrešno. Božji Duh je svemoguć; za Hrista se ne može reći da je svemoguć. Treba da kažete da je Bog svemoguć. To je tačan i precizan način da se to kaže i to je način koji je u skladu s činjenicama. Kakvu razumnost Ja treba da posedujem? Svi kažu da sam Ja Bog, da sam Sȃm Bog i da sam ovaploćeni Bog, pa da li Ja onda verujem da bih mogao da zamenim Samog Boga, da zamenim Njegovog Duha? Ne bih mogao. Čak i kad bi Mi Bog dao takvu moć i sposobnost, Ja to ne bih mogao da postignem. Kad bih mogao da na taj način zamenim Boga, zar to onda ne bi bila neka vrsta virtuelnog bogohuljenja protiv Njegove naravi i suštine? Telo je tako ograničeno! To nije način na koji ovu stvar treba razumeti; ovoj temi ne treba prilaziti iz tog ugla. Zar nije tako? (Jeste.) Pošto, dakle, imam takve misli, takva načela delovanja i takve obzire prema svemu što radim, Ja mnogim ljudima uopšte ne izgledam kao Bog; štaviše, ima ljudi koji, pre no što stupe u kontakt sa Mnom, gaje određene fantazije, uobrazilje i predstave, koji su pažljivi i obazrivi u svojim postupcima i koji, čim Me upoznaju, pomisle: „On je samo osoba, zar ne? Nema ničeg strašnog u vezi s njim.” Nakon toga, oni su krajnje opušteni – postaju sve hrabriji i čak se usuđuju da divljaju unaokolo čineći loše stvari. Kako se zovu takvi ljudi? Bezvernici. Ako veruješ samo u ovaploćenog Boga, ali ne i u Božjeg Duha, ti si onda bezvernik; takođe si bezvernik i ako veruješ samo u Božjeg Duha, ali ne i u ovaploćenog Boga. Ovaploćeni Bog i Božji Duh su jedno – Oni su jedno. Oni se ne tuku međusobno, još manje su odvojeni jedan od drugog, a ponajmanje je svako od njih entitet za Sebe. Oni su jedno – stvar je u tome što ovaploćeni Bog mora Svom delu i Bogu da prilazi iz perspektive tela. To je stvar tela i nema nikakve veze sa vama – to je Hristova stvar, koja nema nikakve veze s ljudskim rodom. Ne možeš da kažeš: „I ti, dakle, misliš da si obična osoba. Lepo, to onda znači da pripadamo istoj vrsti ljudi – svi smo mi isti.” Da li je u redu tako reći? To je greška. Neki ljudi kažu: „Čini se da je prilično lako slagati se s tobom, pa hajde onda da se manemo formalnosti. Hajde da se ophodimo kao drugari, kao prijatelji, hajde da jedno drugom budemo osoba od poverenja – hajde da se sprijateljimo.” Je li to u redu? Takvi ljudi nemaju duhovno razumevanje; oni su bezvernici. Što više deliš s njima svoja osećanja i što im više govoriš o istini, činjenicama i istina-stvarnosti, to te oni više preziru – ti ljudi su bezvernici. Što više govoriš o dubokim tajnama i koristiš otrcane fraze, doktrine i apstraktne stvari, što više ističeš svoj status, što se više hvališ i razmećeš, to te oni više poštuju – to su bezvernici. Kad vide nekoga ko je principijelan i odmeren u svojim postupcima, nekoga čiji su postupci u skladu sa istinom i ko je u stanju da pozitivnim i negativnim stvarima prilazi s jasnim granicama i razložno – što je neko više nalik takvoj osobi, to će ga oni više nipodaštavati i smatrati beznačajnim – to su bezvernici.

Dok stupam u kontakte s ljudima i dok komuniciram s njima, ma kakvi da su i ma koliko da naša komunikacija potraje, da li iko od njih oseća: „On stalno pokušava da me kontroliše, vodi glavnu reč o svim pitanjima u mojoj kući, stalno pokušava da me osvoji”? Ja tebe ne osvajam! Kakva bi korist bila od toga? Sȃm čitaj Božje reči, razmišljaj o njima i polako ulazi u njih. Ako si ti neko ko stremi ka istini, Sveti Duh će raditi na tebi, a Bog će ti spremiti blagoslove i smernice. Ako nisi neko ko stremi ka istini, ako stalno prkosiš svemu što Ja kažem, ako ne želiš to da čuješ i ako ne prihvataš to, na kraju ćeš uvek biti razotkriven i stvari će ti uvek ići naopako u svemu što radiš – nećeš imati Božje vođstvo. Kako se to dešava? (Bog sve proučava.) Nije samo stvar u tome da Bog sve proučava. Prođite kroz ovo i iskusite to na svojoj koži. Kad Ja nešto kažem, bez obzira da li se ljudi s tim slažu ili ne i bez obzira da li to prihvataju ili ne, da li Sveti Duh to podržava ili Ga to uopšte ne interesuje? (On to podržava.) Sveti Duh to zasigurno podržava i On to nipošto neće podrivati. Bilo bi ispravno da ovo upamtite. Bez obzira da li ljudi mogu ili ne mogu da prihvate ono što govorim, doći će dan kada će činjenice postati jasne i vidljive na prvi pogled, pa će najednom svi govoriti: „Sve vreme je bilo tačno ono što si Ti govorio! Ti si to odavno rekao – zašto ja nisam imao pojma o tome?” Bez obzira da li si u to vreme mislio da Moje reči potiču iz Moje mašte, iz Mog uma ili iz znanja – jednoga dana, nakon što budeš iskusio neke stvari, pomislićeš: „To što si govorio, sve vreme je bilo tačno!” A kako ćeš doći do tog shvatanja? Kroz iskustvo. Ako si u stanju da dostigneš to znanje, da li ćeš to učiniti putem mentalne analize? Nipošto; do njega će te dovesti Duh Božji – biće to Božji čin. Nevernici provedu čitav život s nešto malo znanja o nekim pravilima koja važe za nebo, zemlju i sva stvorenja, ali, mogu li oni da zadobiju istinu? (Ne.) Šta im, dakle, nedostaje? (Nemaju delo Svetog Duha.) Tačno. Oni nemaju delo Svetog Duha – to je ono što im nedostaje. Prema tome, bez obzira kako gledaš na Mene i kako Me ocenjuješ kao osobu, bez obzira kako se odnosiš prema rečima koje izgovaram i prema onome što radim, to na kraju mora da donese rezultate. Bog će delovati i razotkriće da li je tvoj izbor bio ispravan ili pogrešan, da li je tvoj stav bio ispravan ili pogrešan i da li je s tvojim gledištem nešto pošlo naopako. Bog podržava delo Svoga tela. Zašto onda Bog ne podržava i druge ljude? Zašto On ne podržava antihriste? Zato što su Duh i telo jedno; Oni imaju isti izvor. U stvari, ovde se ne radi o podršci – to jest, kad ih budeš do kraja iskusio, bez obzira da li su to reči koje je izgovorio ovaploćeni Bog ili reči koje su ti došle iz prosvećenja od strane Svetog Duha, one će biti dosledne. One nikada neće protivrečiti jedne drugima; biće usklađene. Možete li ovo da potvrdite? Neki ljudi mogu, a neki još uvek nisu dostigli tu tačku u svom iskustvu, pa zato ne mogu to da potvrde. To znači da njihova vera još nije dostigla tu tačku; još uvek je premala. Drugim rečima, kad tvoja vera dostigne određeni stepen, jednoga dana ćeš iznenada osetiti da je neka obična fraza, koju je izgovorilo neko obično telo, fraza koju nisi smatrao naročito upečatljivom kad si je čuo, postala tvoj život. Kako će to ona postati tvoj život? Tako što ćeš se, bez svog znanja, oslanjati na nju u svojim postupcima. Ona će postati tvoja vodilja u svakodnevnom životu. A kad ti bude ponestalo puta, ta fraza će postati tvoja stvarnost i postaće tvoj cilj koji ti pokazuje put; kad budeš trpeo bol, ta fraza će ti omogućiti da izroniš iz negativnosti i da shvatiš u čemu je tvoj problem. Nakon jednog takvog iskustva, uvidećeš da ta fraza, ma koliko obična bila, nosi u svojim rečima težinu i život – da je ona istina! Ako se ne fokusiraš na stremljenje ka istini i ako ne voliš istinu, možda ćeš osuđivati Boga i Njegovo ovaploćenje, kao i istine koje On izražava. Ako si ti neko ko stremi ka istini, onda će u tvom iskustvu osvanuti dan kada ćeš kazati: „Veoma je lako slagati se s Bogom. Sa ovaploćenim Bogom je veoma lako slagati se.” – ali zato niko neće reći: „Slagao sam se s Njim kao da je ljudsko biće”. Zašto je to tako? Zato što je tvoje iskustvo Hristovih reči identično delu koje Sveti Duh obavlja u tebi za vreme dok Ga ti, u svom svakodnevnom životu, ne vidiš. Šta će reč „identično” probuditi u tebi? Reći ćeš: „Bog je usvojio običnu, svakodnevnu spoljašnjost, telesni lik, pa su ljudi prevideli Njegovu suštinu. Upravo zbog toga što imaju iskvarene naravi, ljudi ne mogu da vide onu stranu Boga koja predstavlja Njegovu suštinu. Oni vide samo onu stranu koju čovek može da vidi. Ljudi su zaista lišeni istine!” Zar stvari ne stoje tako? (Stoje.) Stvari stoje upravo tako. Ako se, na primer, radi o nekom delu čije mnoge aspekte Ja ne mogu da obavim, mnogi ljudi će zasigurno razviti predstave. Ali, ako sam u stanju da obavim ponešto od svakog aspekta tog dela, svi će biti malo smireniji i donekle utešeni u srcu: „U redu. On liči na Boga – to je sve što mogu da kažem. Liči na ovaploćenog Boga, liči na Hrista. On je verovatno Hristos.” To je jedina vrsta definicije koju ljudi imaju. A opet, ako bih Ja samo besedio o istini, ako bih izražavao neke Božje reči i ništa više od toga – ako ne bih davao nikakve praktične savete ni o kakvom poslu i ako bih bio nesposoban da dajem praktične savete, to bi kod ljudi umanjilo poštovanje prema ovom telu i težinu koju Mu pripisuju. Ljudi veruju da to telo mora da poseduje određene sposobnosti i određene talente. Je li ovo, zapravo, talenat? Nije. Bog ljudima može da dodeljuje svakojake talente, darovitosti i sposobnosti, pa kažite Mi onda da li i Sȃm Bog poseduje te stvari? U izobilju! Ima, dakle, nekih ljudi koji ne mogu da reše ovu zagonetku, pa kažu: „Kako možeš da nas podučavaš pevanju kad ni Ti Sȃm ne umeš da pevaš? Zar to nije isto kao kad bi neki laik podučavao profesionalce? Zar se to ne protivi načelima?” Reći ću vam – Ja sam izuzetak. Zašto? Ako nešto ne umete dobro da uradite, Ja moram da vam pružim ruku i da vam pomognem; ako nešto umete da radite, Meni je sasvim u redu da vam se u to ne mešam i zato neću intervenisati – to bi Me smorilo. Ako nešto već umete da radite dobro, zašto bih vam onda pružao ruku i pomagao? Ja nisam tu da se hvalim, niti da se razbacujem uzvišenim idejama. Ja samo želim da vas podučavam, kako u oblasti stručnih veština tako i u oblasti istina-načela. Kad svi savladate te veštine i dokučite ta načela, veliki će Mi kamen pasti sa srca, jer te stvari ispadaju iz domena rada koji je Meni zapao da obavim. Neki će reći: „Ako to nije posao koji je Tebi zapao, zašto ga onda obavljaš?” Zato što taj posao mora da se obavi, a ljudi mu ni izbliza nisi dorasli. Ako vas ne bih ovako savetovao, tim radom se ne bi proizvelo ništa naročito, a svedočenje o Bogu dalo bi mršave rezultate. Kad ne bih imao da pokažem nikakva značajna dela, bio bih pomalo aljkav, a bilo bi Mi i neprijatno; stoga, Ja ponešto i radim, onoliko koliko Mi energija i telesno stanje to dopuštaju. Zašto? Tu ima nekoliko stvari koje treba razmotriti. Kad celo čovečanstvo sagleda i upije u sebe ono što su ljudi stvorili, njihove perspektive, gledišta i sposobnosti razumevanja međusobno će se razlikovati samo po tome koliko je svako od njih dugo bio vernik, koja iskustva ima i kakvog je kova, ali će im polazišta, u osnovi, svima biti ista. Njihova polazišta su iskustva koja oni imaju o istina-stvarnostima na osnovu vlastitog razumevanja istine. To su stvari koje čovečanstvo može da stvori. Ja ne bih mogao da radim ni da proizvodim nešto iz perspektive obične osobe. Koju onda perspektivu moram da usvojim? Da li onu telesnu? Ni to ne bih mogao. Zar ne mislite da bi to bilo neprikladno? Naravno, usvojio bih perspektivu Boga i dela koje On obavlja iz tela, da bih izgovarao te reči, da bih radio te stvari i izražavao ta gledišta. Može li se vrednost ovih stvari među ljudima izmeriti novcem? (Ne.) Ne može se izmeriti. To je zato što će te stvari, kad jednom budu postale završeno delo, večno trajati na dobrobit čovečanstva. I ona obična dela će, naravno, trajati večno. Ali, pošto će ta dela trajati večno i u budućnosti davati doprinos celom čovečanstvu, bilo kao smernice ka verovanju u Boga ili da bi ih snabdevale i pomagale im, onda bi trebalo da preduzmem i nekoliko ozbiljnijih dela, zar ne? Ja upravo zato moram da izgovaram reči i da proizvodim dela iz perspektive koju čovečanstvo ne može da zauzme. Zbog čega Ja to radim? Da bih uvećao slavu crkve. Je li to ispravan motiv? (Jeste.) Kažite Mi, da li je za svedočenje o Bogu korisno ako je slava crkve uvećana? (Jeste.) Da li to unapređuje ili usporava svedočenje? (Unapređuje ga.) U to nema nikakve sumnje – to ga definitivno unapređuje. Kad ova dela vide neki nevernici i pripadnici religijskih grupa, oni su oduševljeni kvalitetom filmova i svi bi hteli da upoznaju producenta koji se nalazi iza scene. Neću da se upoznajem s tim ljudima. Nemam vremena da se s njima upoznajem, a ne vidim ni kakvu bi svrhu imalo da Me oni upoznaju. Kakvu bih, dakle, korist imao od toga da se s njima upoznam? Ako ljudi koji pogledaju te filmove mogu da prihvate istinu, to je sasvim dovoljno, a još je bolje ako su spremni da istraže istiniti put. Nema nikakve potrebe da se upoznaju sa Mnom. Ukratko, obavio sam nekoliko ozbiljnijih dela, kako bi ljudi koji ih budu videli imali od toga neku veću korist. Da li je dobro ili loše ostaviti te stvari čovečanstvu? (To je dobra stvar.) To je vredno truda; nešto što vredi uraditi.

To je način na koji se Ja slažem sa vama. Odnos koji imam sa vama je ovaj koji možete da vidite i da osetite. Kakav onda odnos ima Bog sa vama? Može li taj odnos da se oseti? On je isti. Nemojte da mislite: „Ovaploćeni Bog je ljudsko biće; lako je slagati se s Njim. Ali Bog na nebu nije takav, sa Svojim veličanstvom i gnevom – On je zastrašujući!” Bog je isti kao Ja. On te ne bi osvajao ni kontrolisao putem neke primedbe ili metoda, ili putem prisile. On to ne bi radio. Slagao bi se s vama na isti način kao što osećate da se Ja slažem s vama: podučavam vas svemu što mogu i omogućavam vam da razumete koliko god mogu. A što se tiče stvari koje ne razumete, ne indoktrinišem vas njima na silu. Neki će možda reći: „Kažeš da nas ne indoktrinišeš na silu – pa dobro, zašto nam onda sve vreme propovedaš istinu?” Da li je to indoktrinacija? To se zove snabdevanje – ne radi se o tome da vas prisiljavam na napredovanje, radi se o tome da vas zalivam. Zalivanje je ispravno; to je pozitivna stvar. Neki će reći: „Zar nije tačno da i antihristi osvajaju ljude isto kao Bog?” (Nije.) Po čemu nije? Ista reč se koristi za osvajanje ljudi od strane antihrista i za osvajanje ljudi od strane Boga; koja je suštinska razlika između te dve upotrebe ove iste reči? Možete li to razgovetno da objasnite? Ako čak ni to ne možete da objasnite, vaše je razumevanje istine naprosto previše slabo. (Sotonino osvajanje ljudi je prisilna kontrola, dok je Božje osvajanje zapravo snabdevanje istinom – ljudima se saopštavaju istina-načela, koja oni onda mogu da praktikuju i da tako zadobiju život.) Pitam vas, dakle: Sotona kontroliše i osvaja ljude, ali da li on ima istinu? (Ne.) Šta je Sotona? Po kojoj osnovi on osvaja ljude? Drugim rečima, šta Sotonu čini podobnim da osvaja ljude i da nastoji da ih zadobije? Sotona baš ništa nema. Pa, šta on onda koristi da bi osvajao ljude? Čime on ljude može da snabdeva nakon što ih osvoji? On samo može da te iskvari; može samo da se poigrava s tobom i da te uništava da bi te na kraju, kad te potpuno uništi, poslao dole, u pakao. Kakve je vrste njegovo osvajanje i kontrola? Prosto rečeno, to je zlostavljanje. Kad te kontroliše i osvaja, cilj mu je da te spreči da se pokoriš Bogu i istini, kako bi te naterao da se pokoriš njemu. Po mišljenju Sotone, pogrešno je da se pokoravaš Bogu, a ispravno je da se pokoriš njemu. Ako mu se zaista pokoriš i ako te je on stavio pod svoju kontrolu i osvojio, to znači da si napustio Boga i da si Ga u potpunosti odbacio. Kako onda funkcioniše osvajanje ljudi od strane Boga? Sȃm Bog je istina; On je stvarnost svih pozitivnih stvari, izvor svih pozitivnih stvari i izvor istine. Šta su onda ljudi? Ljudi pripadaju sorti koju je Sotona iskvario. Oni ne poseduju istinu. Zato Bog mora da sudi ljudima i da ih grdi, mora da pokuša da ih oplemeni posredstvom izražavanja istine i razotkrivanja čovekovih iskvarenih naravi, kako bi ljudi mogli da razumeju reči koje On izgovara, da priznaju Njega kao Stvoritelja i sebe kao Njegova stvorena bića, da stupe pred Njega, da pred Njim padnu ničice i da prihvate Njegovu suverenost i aranžmane. Zar sve to nije u skladu sa istinom? (Jeste.) Šta je, dakle, to osvajanje? To je zadobijanje ljudi, njihovo spasavanje; to je pozitivna stvar. To tebi ne nanosi štetu. Zar se to osvajanje ne razlikuje od osvajanja od strane Sotone? Za Boga je pravilno što osvaja ljude. On je istina, izvor svih pozitivnih stvari. Bilo bi isuviše prikladno reći da On „osvaja ljudski rod”! Ljudski rod ne poseduje istinu, a Sotona ga je duboko iskvario i ljude pretvorio u sebi slične. Ljudi se upravo zato i ne pokoravaju Bogu, nego Ga poriču i odbacuju. Šta povodom toga treba učiniti? Bog mora da izražava istinu i da koristi metode grdnje i suda da bi ljudi shvatili ko je Bog, ko je Stvoritelj, ko su stvorena bića, a ko je Sotona, da bi prepoznali Gospoda i da bi se vratili Njemu, da bi priznali Stvoritelja i da bi priznali sebe kao Njegova stvorena bića u Njegovom prisustvu. Eto šta znači osvajanje. Da li oni koje je Bog osvojio razumeju istinu ili je ne razumeju? (Razumeju je.) A ljudi koje je osvojio Sotona – šta oni dobijaju? Oni ne razumeju nijednu istinu, klone se Boga, izdaju Ga i odbacuju, stvaraju predstave o Njemu i čak slede Sotonu i antihriste. Čak su u stanju da donose svoj sud o Bogu, da se bune protiv Njega i da Ga proklinju, odbijajući da priznaju Njegov suverenitet, a kamoli da Mu se pokore. Jesu li to prihvatljiva stvorena bića? (Ne.) Oni su sušta suprotnost ljudima koje je osvojio Bog; efekat je potpuno obrnut od onoga što se dešava kad Bog osvaja ljude.

Ako neko poput antihrista stekne status, pa ode negde gde ljudi ne znaju da je on starešina, hoće li on biti srećan zbog toga? Neće. Gde god da ode, on će koristiti sva raspoloživa sredstva da bi svima saopštio: „Ja sam starešina; spremite mi nešto za jelo. Moram da pojedem nešto ukusno!” A šta mislite kako Ja gledam na status? (Tebe status nimalo ne zanima.) Kako se to odsustvo interesovanja manifestuje? Kad negde odem, Ja, kod tamošnjih ljudi, koliko god mogu insistiram da ne raspričaju svima i da ljudima ne saopštavaju Moj identitet. Zašto to radim? Zato što su ljudi stvarno naporni kad to saznaju. Ako ne znaju, možda Mi i kažu ponešto od onoga što im leži na srcu; čim saznaju, užasno je bolno pričati s njima – oni preda Mnom čvrsto drže jezik za zubima. Recite Mi, zar ne bih bio usamljen kad Mi se niko ne bi poveravao? Dajem sve od Sebe da ljudi ne saznaju, kako bi se prema Meni ophodili kao prema normalnoj osobi i kako bi Mi rekli sve što žele. Kako je lepo kad se ljudi osećaju slobodno i nesputano, umesto da ih Ja stalno sputavam i da stalno budu puni poštovanja prema Mom prisustvu. Uopšte nema potrebe da se tako ponašaju; Meni se to ne dopada. Oni koji ne razumeju istinu misle: „Sigurno Ti se to dopada, pa ću se tako i ophoditi prema Tebi”. Kad vidim takve ljude, krijem se od njih. Kad vidim da Mi se neko stalno klanja i pazi da Mi slučajno ne okrene leđa, bežim glavom bez obzira. Nipošto ne želim da imam kontakte s takvim ljudima – to je prevelika gnjavaža i preveliki problem! Antihristi su, međutim, drugačiji. Nadaju se da steknu poštovanje drugih ljudi i da imaju poseban tretman gde god da odu. A čemu se još više nadaju? Nadaju se da će, dokle god su tu, ljudi pod njihovim vođstvom bespogovorno slušati njihove naredbe i biti im beskompromisno poslušni do krajnjih granica; zatim, sami sebi govore: „Gledaj – kako ti se čine ovi soldati koje predvodim, ovaj tim na čijem sam čelu? Svi poslušno rade ono što im kažem.” Imaju poseban osećaj postignuća. Obučavaju ljude da budu nalik marionetama, da budu kao robovi, nesposobni da samostalno misle, bez vlastitih mišljenja ili gledišta; prave od njih tupa i priglupa stvorenja. Antihristi se tada duboko u srcu osećaju radosno i zadovoljno, smatraju da njihov rad daje rezultate, da su im se ispunile želje i ambicije. Ako stvari ne stoje tako, oni se rastuže u srcu: „Zašto ljudi jednostavno ne rade ono što im kažem? Koji metod treba da upotrebim da ih nateram da mi budu poslušni? Dobro – ako ne znaš da sam fenomenalan, moraću da ti to pokažem! Imam fakultetsku diplomu i nosim je svuda sa sobom da bi ti mogao da je vidiš. Na ispitu iz engleskog dobio sam osmicu i bio sam na čelu studentskog saveza. Pošto vidim da me ne razumete baš najbolje, malo ću da vam se pohvalim!” Kad god raspravljaju o poslu, oni kažu: „Kažite sve što mislite; slobodno izrazite svoja gledišta – nemojte zbog mene da se ustručavate.” I tako, ljudi počinju da izražavaju svoja gledišta. Nakon što završe, ova „superiorna osoba” sa fakultetskom diplomom kaže: „Gledišta vam nisu dobra. Sve su to obična gledišta svakodnevnih ljudi. Stvarno moram da se umešam – vidite: vi ne umete da radite svoj posao! Ja zapravo ne želim da se ovim bavim, ali, kad mene ne bi bilo, vi zaista ne biste mogli da ponesete to breme, pa zato moram da vam pomognem. Pažljivo sam razmislio o svemu ovome. Evo kako ćemo to da rešimo. Nijedan od trikova koje ste pomenuli neće upaliti; zato ću vam pokazati bolji trik. Ranije su radni aranžmani zahtevali da ovako radimo – odsad pa nadalje, nećemo se držati tih propisa. Više nećemo raditi kao do sada.” Neki ljudi kažu: „Ako ne budemo radili u skladu s radnim aranžmanima, to će naneti veliki gubitak Božjoj kući”. A antihrist odgovara: „Nemojte mnogo da razmišljate o tome – hoće li se božja kuća brinuti oko tako male sume novca? Fokusirajmo se na rezultate – to je ono što je važno. Odsad pa nadalje, radite samo ono što vam ja kažem. Ako nešto krene naopako, ja odgovaram!” Niko ne može da ga razuveri. Zar se on to samo ne razbacuje bombastičnim idejama? Koji cilj želi time da postigne? Želi da se hvališe i da svaku pojedinačnu osobu sve vreme podseća na svoje postojanje i svoju blistavost. Po čemu su antihristi toliko blistavi? Po tome što su običnim ljudima nedokučivi. Čak i kad s drugim ljudima dele isto gledište, antihristi to gledište i dalje odbacuju kad ga neko drugi izrazi, a onda počinju ispočetka i preuzimaju vođstvo tako što ponovo iznose isto to gledište. Kad to čuju, ljudi iz te grupe kažu: „Zar to nije potpuno ista zamisao?” A antihrist odgovara: „Bila ne bila, ja sam taj koji je izneo. Vi to niste rekli. Ja sam tom idejom preuzeo vođstvo.” Ma koliko da iznova poriču ili potvrđuju svoje reči, njihov jedini cilj je da sve ljude ubede i da svima stave do znanja sledeće: „Nisam ja za džabe vođa; nisu mene bez razloga postavili za vođu grupe i za glavnu i odgovornu osobu. Ja nisam samo na rečima jak – ne bih bio na ovom položaju da nisam talentovan, darovit i sposoban.” Ako se nešto slučajno desi dok oni nisu tu, niko ne sme ništa da odluči, a ako su tu, onda oni moraju da donose sve odluke. Svako mora pažljivo da sluša šta oni govore. Svako može samo da odahne kad oni donose odluke; u suprotnom, svi su uznemireni. Ako im antihristi ne dozvole da donose odluke, nijedan problem koji iskrsne neće moći da se reši. Zar oni to ne rade sa određenim ciljem? Ponekad u sebi pomisle: „Da li je ovo što radim ispravno? Bolje da odustanem – pravim popriličnu budalu od sebe. Zar se ovako ne ponašaju antihristi? E pa, neće moći; moj ponos je najvažniji. ’Čuj, antihrist’? Pošto me višnji nije osudio, znači da nisam antihrist!” I onda nastavljaju po starom. Oni ponekad odlično znaju da svojim postupcima krše radne aranžmane i istina-načela, da očigledno vode računa o vlastitom ponosu i statusu i da imaju svoje namere – uprkos tome, oni i dalje rade po starom, uopšte ne razmišljajući o posledicama, a kamoli o tome da srce treba da im bude bogobojažljivo. Zar to nije problem koji se odnosi na narav? Šta ih takva narav tera da urade? Tera ih da budu krajnje egoistični, da divljaju unaokolo i da čine loše stvari. Zar u svom srcu zaista ne znaju kako da se ispravno ponašaju? Zar zaista ne razumeju da time što rade krše načela? Zar zaista ne znaju da time što rade navode ljude na pogrešan put i kontrolišu ih, zar ne znaju da čine zlo? Sve to oni dobro znaju i razumeju. To što su u stanju da, uprkos tome, i dalje rade po starom, znači da oni ne vole istinu i da osećaju odbojnost prema njoj. Oni odbacuju svako gledište, svaki način, metod ili izjavu ukoliko to nije izašlo iz njihovih usta. Zar to nije ambicija? (Jeste.) U tome ima ambicije i zlih namera. Kojih zlih namera? Šta se iza toga krije? (Žele da ljudi rade ono što im oni kažu.) Žele da ljudi rade ono što im oni kažu – oni nipošto ne smeju da ispuste nijednu takvu prednost ili šansu da se istaknu, niti da dopuste da one pripadnu nekom drugom. Svaki put moraju isključivo oni da donose odluke; svaki put moraju oni da budu glavni; svaki put, plodovi rada moraju da pripadnu samo njima i oni moraju da poberu sve zasluge. Zbog njih, svi ljudi na kraju razvijaju jednu sklonost. Koja je to sklonost? Ljudi su skloni da misle kako posao može da se obavlja jedino onda kada su antihristi u grupi – kao da, bez njih, niko nije u stanju da iznese taj teret. Zar antihristi time nisu postigli svoj cilj? Ti ljudi su potpali pod njihovu kontrolu. Šta prethodi tom njihovom potpadanju pod kontrolu? Oni su pre toga potpuno osvojeni i poraženi – antihristi te stavljaju na muke i primoravaju te da se predaš, nakon čega ti više ne znaš šta je ispravno a šta pogrešno, niti uopšte više pokušavaš da ih prepoznaš ili da bilo koji aspekt istine povežeš s njima, već čvrsto veruješ da je ispravno sve što oni rade i više se ne usuđuješ da analiziraš jesu li oni u pravu ili greše. To su posledice koje ljudi trpe nakon što ih antihristi navedu na stranputicu i stave pod svoju kontrolu, nakon čega oni odmah počinju da slede antihriste. Zar nije tako? (Jeste.) Zar to nije očigledna manifestacija težnje antihrista da se ljudi pokore samo njima, a ne istini niti Bogu? (Jeste.) Koji motivi i zle namere stoje iza svega što rade i šta je izvor njihovih postupaka, njihovih načina i sredstava, pa čak i njihovih izjava? Stvar je u tome da oni žele da te poraze, da te potčine sebi, da te primoraju da im se predaš i da ti pokažu ko je gazda, ko je podoban da preuzme vođstvo, čija je reč poslednja i da ti pokažu da nije istina ta koja ima poslednju reč – da niko osim njih ne može da gospodari tim ljudima, da bude glavni, niti da donosi odluke. Ti bi hteo da pomeneš istinu, ali ne vidiš načina kako da to uradiš. Hteo bi da izneseš različita mišljenja – ali, nemoj ni pomišljati na to. O kakvoj se naravi antihrista ovde radi? To je podlost; oni žele da osvoje ljude i da ih kontrolišu. Bilo da posmatraš želje i ambicije antihrista ili njihove stvarne postupke, sve ovo pokazuje njihovu podlu narav i odbojnost prema istini. Ovi načini, otkrovenja i manifestacije težnji antihrista da osvajaju i kontrolišu ljude, kao i njihove suštine, savršeno se poklapaju sa glavnom temom o kojoj razgovaramo. Antihristi bi hteli da se ljudi pokoravaju samo njima – iz toga proizlazi da ljudi moraju da rade ono što im oni kažu, jer se na taj način oni zapravo pokoravaju Bogu. Ako bi neko izneo drugačije mišljenje i kazao da je to što rade suprotno istini, antihristi bi na to uzvratili: „Suprotno istini? Kaži nam – šta je istina? Ako to možeš razgovetno da objasniš, složiću se s tobom – ali, ako ne možeš, staviću te u nezgodnu situaciju!” Kad to čuju, neki ljudi se zaista uplaše, pa kažu: „Zaista ne mogu to da objasnim, pa ću naprosto raditi ono što mi ti kažeš.” Na taj način, antihristi su ostvarili svoj cilj. Ima li ljudi koji to rade? (Ima.) Jeste li i vi tako nešto radili? (Ne.) Antihristi imaju tu veštinu. Obični ljudi odustaju kad vide da ne mogu da nagovore druge; oni ne poseduju tu tehniku. S jedne strane, to je zato što nisu u stanju da tako govore i da se na taj način izražavaju – oni ne umeju lepo da govore i da vode debate. S druge strane, oni u srcu nisu dovoljno nemilosrdni. Oni koji mogu da rade te stvari moraju u sebi imati rđavu narav. Moraju biti podli i dovoljno nemilosrdni i ne smeju voditi računa o tuđim osećanjima. Ako se neko ne slaže s njima, oni će takve ljude neverovatno podlo mučiti i, ma koliko da su surovi u tome, nimalo ih neće gristi savest, niti će oni uopšte biti svesni toga. Neko bi rekao: „Već su dovoljno jadni i bedni; zašto ih teram da rade onako kako ja kažem? Ostaviću ih na miru – oni veruju u Boga, a ne u mene. Neka ih, neka slušaju svakoga ko govori na način koji je u skladu sa istinom – ma ko to bio. Ovog puta ću naprosto odustati od dalje diskusije.” Da li antihristi razmišljaju ovako? Ne; antihristi zasigurno nemaju takvu razumnost. Prilično su nedvosmisleni u pogledu vlastitih ambicija i želja. Čvrsto se drže za njih i ne žele da ih otpuste; baš kao kad vuk svojim čeljustima zgrabi ovčicu. Ako pokušaš da pregovaraš s vukom i sprečiš ga da pojede ovcu – hoćeš li uspeti u tome? Nećeš. A zašto nećeš? Zato što mu je narav takva. U šta vuk veruje? „Gladan sam. Volim da jedem ovce. To je ispravno. Bez obzira da li želim ili ne želim da pojedem ovu ovcu, to je ispravno.” To je njegova filozofija, merilo i izvor njegovih postupaka. Slično tome, kad antihristi osvajaju i kontrolišu ljude, da li oni misle: „Ja nisam Bog. Kako je od mene bestidno to što kontrolišem ljude. Ako bi me ljudi prepoznali, kako bih igde više mogao da pomolim nos?” Imaju li oni takav osećaj stida? (Ne.) Oni su potpuno lišeni osećaja stida. Šta je, dakle, ono što nedostaje njihovoj ljudskosti? Stid, razumnost i savest. U njihovoj ljudskosti toga nema. A bez tih stvari, jesu li oni i dalje ljudska bića? Nisu. Svi koji nose ljudsku kožu ne moraju obavezno biti ljudska bića – neki su demoni, neki hodajući leševi, a neki životinje. Kojoj onda sorti pripadaju antihristi? Oni su đavoli; neki od njih su zli demoni, a ostali su zli duhovi. Sve u svemu, oni nisu ljudi. Baš zato što ne poseduju razum, savest i osećaj stida normalne ljudskosti, antihristi su u stanju da se s Bogom nadmeću za ljude i za ljudska srca. Time pokazuju da im je priroda-suština rđava. Oni nemaju nikakvog opravdanja da se s drugima takmiče oko statusa, a kamoli da se s Bogom takmiče oko statusa i oko ljudi! To još više pokazuje da su oni autentični antihristi, da su đavoli i Sotone.

Ovim smo završili sa osmom stavkom našeg razgovora o manifestacijama antihrista. Možete li sada da povučete neke paralele između vas i antihrista, kao i između vas i ljudi koji hodaju putem antihrista i koji poseduju njihovu narav, kako biste ustanovili kojoj vrsti ljudi pripadate? (Možemo.) Vi možete da povučete neke od tih paralela. Koji se ljudski problemi na taj način mogu rešiti? (To nas može odvratiti od pogrešnog puta.) To može da vas odvrati od pogrešnog puta. Šta još? (To nam omogućava da raspoznamo ljude, događaje i stvari koje nas okružuju.) Omogućava vam da raspoznate neke od ljudi koji vas okružuju. Sposobnost raspoznavanja drugih zaista jeste deo toga; najvažnije je, međutim, da morate naučiti kako da razaznate sami sebe, narav antihrista koju nosite u sebi i put kojim idete. To će ti pomoći da ne skrećeš s pravog puta dok obavljaš svoju dužnost i da ne kreneš putem antihrista. Kad se čovek jednom otisne na put antihrista, da li mu je lako da se vrati? Ne; kad ljudi krenu tim putem, nije im lako da se vrate nazad. Znate li šta je razlog tome? (Sveti Duh više ne deluje u njima.) To je glavni razlog. Opasno je krenuti pogrešnim putem, jer to znači da si odabrao da se suprotstaviš Bogu, da se takmičiš s Njim oko Njegovog izabranog naroda i da se boriš protiv Njega do samog kraja; to znači da ti ne tragaš za istinom ili da ne tražiš da prihvatiš Božje spasenje. Otisni se na taj put i zadesiće te nevolja. Naći ćeš se nasuprot Bogu – svojom subjektivnom voljom ćeš se naći nasuprot Bogu; to jest, sve tvoje misli, gledišta, mišljenja i odluke biće neprijateljski nastrojene prema Bogu. Ako ti, pre no što kreneš tim putem, imaš neke objektivne manifestacije, naravi i suštine koje su oprečne i neprijateljski nastrojene prema Bogu, ali u svom srcu ipak sve vreme paziš da ne zakoračiš na put neprijateljstva prema Bogu ili na put antihrista, ti onda još uvek imaš šansu da budeš spasen. Ako se ipak otisneš na put antihrista i neprijateljstva prema Bogu, onda si u opasnosti. Koliko je ta opasnost velika? Dovoljno je velika da ti neće biti lako da se vratiš nazad. Neko je maločas rekao da Sveti Duh neće više delovati u tebi – to je sasvim očigledno! Kako bi Sveti Duh mogao da deluje u takvoj osobi? Kad se jednom otisneš na takav put, kad jednom doneseš takvu odluku, preti ti opasnost. Ako u svom srcu razumeš sve ovo, ali i dalje radiš isto, ideš tim putem i donosiš takvu odluku, ako i dalje postupaš po starom, u skladu s vlastitim načelima i onako kako si ranije to činio, bez osvrtanja ili kajanja i bez preokretanja kursa, to onda predstavlja tvoj lični izbor – opredelio si se da ideš tim putem neprijateljstva prema Bogu. Nije da ti ne razumeš šta radiš – ti svesno činiš greh. Baš kao Pavle, koji je rekao: „Ko si ti, gospode? Zašto želiš da udariš po meni?” On je vrlo dobro znao da Gospod Isus jeste Gospod, da je On Hristos, ali Mu se ipak do kraja suprotstavljao. To je svesno sagrešenje. Pavle nije svedočio o Gospodu, niti Ga je veličao. Mislio je: „Zar ti nisi samo običan čovek? Zar ne udaraš po meni zato što imaš moć da to učiniš? Možda ti imaš moć, ali ja i dalje verujem u boga na nebu. Ti, kao njegovo ovaploćenje, nisi bog; ti nemaš veze s bogom. Ti si božji sin i ravnopravan si s nama.” Zar to nije bilo njegovo gledište? Šta je temelj ovakvog Pavlovog gledišta? Nakon što je saznao da je Gospod Isus ovaploćeni Hristos, on se i dalje držao tog gledišta kao i ranije. Bio je to ozbiljan problem, na osnovu kojeg je odlučeno o njegovom ishodu. Budući da se sve vreme držao tog gledišta, da li je mogao da se promeni put kojim je hodao? Put kojim čovek ide zasniva se na njegovim gledištima: kakva su ti gledišta, takav je i put kojim ideš. Važi i obratno, kojim god putem da ideš, takva će se i gledišta javljati u tebi, takva ćeš gledišta imati i takva će gledišta uticati na tebe i usmeravati te. Čim stupiš na put neprijateljstva prema Bogu, ta gledišta će se oblikovati i ukoreniti u tebi, a jedno je onda sigurno: ti ćeš se svakako do kraja suprotstavljati Bogu; svakako ćeš se uvek držati svojih pogrešnih gledišta, znanja i stavova, dižući galamu protiv Boga do samog kraja. Uopšte nećeš skretati sa svog kursa – ni ako ti neko bude rekao da to uradiš, ni ako te Sveti Duh bude prosvetio, ni ako te braća i sestre budu podsticali na to, pa čak ni ako te Bog bude prosvetlio. U tebi neće biti mesta za to. To je tvoj izbor. Biće ti pružena prva, druga i treća šansa – ako se i nakon te tri šanse za pokajanje ne budeš pokajao, ubuduće više nećeš imati prilike za to. Ma koliko da posle toga budeš radio i plaćao cenu, to Boga nimalo neće dirnuti – On će o tebi već doneti Svoju konačnu odluku. Šta će Bog odlučiti u vezi s tobom? Odlučiće da budeš pružalac usluga i da budeš upotrebljen; a nakon što budeš upotrebljen, poslaće te negde gde ćeš biti izložen grdnji i kažnjen, u skladu s Njegovom odlukom. Kako se to dešava, da Bog donese takvu odluku? Da li su tvoje trenutne misli razlog tome? Ili je to zasnovano na tvojim prolaznim idejama? Na tome što si na trenutak krenuo pogrešnim putem? Ne; Bog tu odluku donosi na osnovu gledišta koja nosiš duboko u svom srcu, na osnovu tvog dugoročnog stava prema istini i na osnovu puta kojim si odlučio da ideš. Ti si odlučio da na taj način postupaš i, ma šta da ti drugi govore, nema od toga nikakve koristi; doneo si odluku da tu teoriju upotrebiš kao osnovu za put kojim ćeš se ubuduće kretati. A, pošto si već doneo takvu odluku, zar onda Bog nije dužan da odluči o tvom ishodu? Tvoj je ishod odavno određen; nema potrebe da Bog čeka do samog kraja da bi to učinio. Kod nekih ljudi, Bog stalno posmatra njihove manifestacije – kad ti ljudi napokon stignu do kraja puta, konačna odluka o njihovim ishodima donosi se na osnovu raznih njihovih manifestacija. Neki od njih su počinili više dobrih dela nego zlodela; gajili su više dobrih i pozitivnih, nego zlih i negativnih stavova prema Bogu, pa se stoga, na osnovu izmerenog zbira njihovih različitih ponašanja i manifestacija, donosi odluka o njihovom konačnom ishodu. Ima, međutim, i drugih, čije ishode Bog određuje već nakon što samo ovlaš osmotri put kojim ti ljudi idu. Da li onda Bog ljudima daje šansu pre no što odluči o njihovim ishodima? Da, On im daje šansu. Koliko im šansi daje? Po svoj prilici, ne radi se o nekom konkretnom broju. To zavisi od priroda-suštine konkretne osobe, kao i od njenih stremljenja. Neki ljudi mogu da dobiju tri šanse. Neki su nepopravljivi, neverovatno glupi i nepopustljivi i uopšte ne prihvataju nikakve istine – njihovi ishodi su određeni čak i pre nego što oni dobiju tri šanse. A opet, pojedinim ljudima Bog uređuje neka okruženja u zavisnosti od njihovog stanja, pa im, na osnovu njihove starosne dobi i svega što im se dešavalo, može pružiti pet šansi. To se zasniva na njihovoj prirodi, suštini, kao i njihovom stavu tokom prihvatanja istine. Bog na osnovu tih stvari određuje čovekov ishod i odredište.

Ljudima se dešavaju svakakve stvari i oni često ne znaju kako da se s njima suoče; da li bi bilo u redu ako oni ne bi nastojali da razumeju istinu? Ljudi lako skreću na pogrešan put kad ne razumeju istinu. Zašto to kažem? Ljudi žive po iskvarenoj Sotoninoj naravi, a ono što iz njih izvire jesu stvari koje oni prirodno razotkrivaju, među kojima nema nijedne koja je u skladu sa istinom i koja nije izdajnička prema Bogu. Zašto, dakle, oni treba stalno da slušaju propovedi? Stalno slušanje propovedi, razmišljanje o njima i njihovo primanje k srcu; neprestana molitva i traganje; stupanje pred Boga s bogobojažljivim, pobožnim srcem i sa srcem koje čezne za istinom; svakodnevno odvajanje vremena za predanosti, molitvu, jedenje i pijenje Božjih reči; razgovori s drugim ljudima i skladna međusobna saradnja pri obavljanju poslova; svakodnevno postupanje u skladu s ovim načelima i njihovo svakodnevno poštovanje – Bog posmatra da li ovi detaljni elementi ljudske prakse daju rezultate. Neko će možda pitati: „Zar to nisu samo procesi?” Šta je proces? Ovo nisu eskterne stvari – ti se ovih stvari možeš držati samo ako imaš srce za to. Bez takvog srca, koliko bi dana mogao da ih se pridržavaš? Ne bi uopšte ni mogao da ih se pridržavaš. Pojedine starešine nikada ne jedu i ne piju Božje reči i nikada se ne bave predanostima. Šta to znači? Znači da nisu istinski vernici. A ako nisu, kako su onda postali starešine? U nekim mestima naprosto nema nikoga ko bi bio pogodan za tu dužnost, pa je crkva prinuđena da za tu svrhu upotrebi takve ljude. Oni pogrešno misle: „Izabrali su me za starešinu. Ovu dužnost mogu da obavljam i ako ne jedem i ne pijem Božje reči – svako ko ima noge i usta može ovo da radi.” To je glupost. Bog ne razmatra da li možeš nešto da uradiš – On posmatra ono što si uradio. Posao koji ti obavljaš može da obavi i neko drugi. Svako ko ima trunku normalne inteligencije može to da radi. Nemoj da misliš da ti je, samo zato što si izabran za starešinu i što možeš da obavljaš taj posao, uspeh zagarantovan, da si zbog toga usavršen i da imaš šansu da opstaneš. To funkcioniše baš tako. Bog nikada ne gleda koliko ti radiš; On posmatra šta si uradio na putu kojim ideš. Nemoj da se zavaravaš oko toga. Ti možda misliš: „Ima toliko ljudi koji nisu izabrani, a ipak su mene izabrali. Izgleda da sam izuzetan, da sam boljeg kova i da sam bolji od drugih.” Šta je to dobro u vezi s tobom? Čak i ako si stvarno dobar, to ti valjda ne daje pravo da ne praktikuješ istinu i da svojim postupcima kršiš istinu? Čak i ako si stvarno dobar, to ti valjda ne daje pravo da se ne baviš predanostima i molitvama i da u svojim postupcima ne tragaš za istinom? Ti nemaš prava da to činiš. Nikakav status ni znanje nisu tvoj kapital. Sve su to prolazne, eksterne stvari. Bog posmatra tvoju odanost; On posmatra tvoje praktikovanje istine, tvoje stremljenje ka istini i tvoj stav prema njoj; On posmatra tvoju pokornost; On posmatra tvoj stav prema vlastitoj dužnosti i vlastitoj misiji. Neki ljudi možda ulažu ogroman napor u obavljanje svoje dužnosti, ali je ne obavljaju u skladu sa istina-načelima. Ako im kažeš da bi trebalo da postupaju u skladu sa istina-načelima, oni se opiru, ljute se i ne prihvataju to. Već samim tim, oni su razotkriveni. Šta je razotkriveno? Da oni ne prihvataju istinu. Kojoj vrsti pripadaju ti ljudi, koji ne prihvataju istinu? To su bezvernici. A čime se bezvernici slepo zaokupljaju? Zašto su toliko energični u toj svojoj zauzetosti? Zato što imaju cilj – oni vide da: „Ovde imam priliku da postanem zvaničnik, a ako u tome uspem, moći ću da profitiram na račun crkve i svi će me obožavati. Ovo mesto je sjajno! Savim je lako nabaviti bonove za hranu, kao i sav ovaj prestiž i profit; ovaj status je tako lako dostići – naprosto je tako lako biti zvaničnik ovde!” Nikada nisu ni pomišljali da bi u ovom životu mogli da postanu „zvaničnici”. Ali zato, čim izgube to svoje „zvanje”, oni pokazuju svoje pravo lice. Više ne ulažu nikakav trud za dobrobit Božje kuće. Hoće li oni i dalje biti u stanju da pate i da plaćaju cenu? Neće. Zar to onda ne znači da su razotkriveni? Neki ljudi, čim steknu status, odmah kreću da svojski ulažu svoj trud i znoj, ne žaleći se ma koliko da pritom pate – a opet, čim ostanu bez tog statusa, oni postaju negativni, čak do te mere da ih ta negativnost potpuno preplavi. Zar oni time nisu razotkriveni? Status ih je razotkrio. Ima li ikakve potrebe stavljati ih na kušnje? Nema. U redu, ovim ćemo završiti naš današnji razgovor.

1. oktobar 2019. godine