Dodatak: Kratka rasprava o tri aspekta normalne ljudskosti

Ovoga puta, u zajedništvu nećemo pričati priče. Započećemo temom o kojoj se često raspravlja: šta je ljudskost. U prošlosti smo već puno govorili o toj temi, a i sada ćemo. To je tema koja se često pominje, problem na koji čovek svakodnevno nailazi i tema koju čovek svakog dana susreće i doživljava. Tema je šta je ljudskost. Ljudskost obuhvata nekoliko važnih stvari. Koje su uobičajene manifestacije ljudskosti u čovekovom svakodnevnom životu? (Integritet i dostojanstvo.) Ima li šta još? Savest i razum, zar ne? (Da.) Često govorite o njima. Kojih još manifestacija ima o kojima ne govorite tako često? Drugim rečima, koje su to teme kojih se vi, u osnovi, ne dodirujete u svojim uobičajenim razgovorima o ljudskosti? Savest i razum, integritet i dostojanstvo – sve su to stare rezervne teme s kojima se čovek redovno susreće. Koliko čvrsta veza postoji između savesti, razuma, integriteta i dostojanstva, o kojima često diskutujete, i vaših stvarnih života? Čemu vas je taj materijal naučio i kako je vašu praksu i ulazak potpomogao u stvarnom životu? Koliko je koristan on bio? Koje su, dakle, druge stavke takođe usko povezane s vašim svakodnevnim, normalnim ljudskim životom? Reći ću vam nekoliko, pa ćemo videti da li su to teme na koje redovno nailazite. U pogledu našeg materijala koji obuhvata ljudskost, isprva ćemo ostaviti po strani pitanje da li je taj materijal pozitivan ili negativan i da li se on odnosi na normalnu ili na nenormalnu ljudskost. Pored stavki koje smo maločas pomenuli, tu je i ona koja se tiče stava ljudi pri ophođenju prema različitim vrstama ljudi, događaja i stvari u svakodnevnom životu. Zar i to nije jedna od stavki? Zar i ona ne obuhvata ljudskost? (Obuhvata.) Sledeća stavka je ljudsko staranje o ličnom okruženju u svakodnevnom životu, a tu je i još jedna, koja se tiče ljudskog stava i ponašanja u kontaktu sa suprotnim polom. Jesu li te tri stavke povezane sa ljudskošću? (Jesu.) Sve tri su povezane. Kada je reč o temi o kojoj ćemo danas raspravljati, ostavićemo po strani pitanja čovekovog stremljenja ka istini, načina ulaska u istina-stvarnost tokom čovekove vere u Boga i poštovanja raznih načela, i govorićemo isključivo o ljudskosti. Dakle, što se tiče pomenute tri stavke – da li je njihova povezanost sa ljudskošću značajna? (Jeste.) Koje su to tri stavke? Nabrojte ih još jednom. (Prva je stav ljudi pri ophođenju prema različitim vrstama ljudi, događaja i stvari u svakodnevnom životu. Druga je ljudsko staranje o ličnom okruženju u svakodnevnom životu. Treća stavka je ljudski stav i ponašanje u kontaktu sa suprotnim polom u njihovom svakodnevnom životu.) A šta te tri stavke obuhvataju? (Ljudskost.) Zašto kažemo da ove tri stavke obuhvataju ljudskost, da su povezane s njom? Zašto ističemo baš te tri stavke? Zašto ne govorimo o onom delu koji se tiče savesti i razuma? Zašto ostavljamo po strani aspekte o kojima obično diskutujemo da bismo govorili o ovim trima stavkama? Jesu li te tri stavke naprednije ili rudimentarnije od savesti, razuma, integriteta i dostojanstva, koji su takođe povezani s ljudskošću i o kojima smo ranije raspravljali? (One su rudimentarnije.) Da li vi onda raspravu o ove tri stvari smatrate omalovažavanjem? (Ne.) Zašto bismo, dakle, uopšte raspravljali o njima? (One su praktične.) Zato što su praktičnije. To je razlog do kojeg ste došli? Zašto želim da o tome razgovaramo? Zato što sam uočio izvesne probleme; s obzirom na uslove kakvi jesu i razna ponašanja koja se javljaju u svakodnevnom životu ljudi, uočio sam nekoliko problema koji su usko povezani sa stvarnim životima ljudi, pa je neophodno da ovde pojedinačno izložim svaki od njih kako bismo o njima zajedno porazgovarali. Ako u svojoj veri u Boga ljudi ostave po strani stvaran život i razna ponašanja normalne ljudskosti i svakodnevnog života, i ako samo uporno streme ka istini – ka tako dubokim istinama kao što je kako postati osoba koju Bog voli – recite Mi, do kakvih problema to može da dovede? Koji je to osnovni uslov pod kojim neko može da, u svom stremljenju ka istini, zakorači u istina-stvarnost? (On to mora da učini u stvarnom životu.) I šta još? (Potrebno je da ima normalnu ljudskost.) Tako je – mora da poseduje normalnu ljudskost, koja se, pored savesti, razuma, integriteta i dostojanstva, sastoji i od one tri stavke koje smo maločas pomenuli. Bilo bi pomalo šuplje ako bi neko pričao o stremljenju i traganju za istinom, a da pritom ne može da zadovolji merila ili da dostigne normalnost u pogledu te tri stavke koje se tiču ljudskosti. Stremljenje ka istini, težnja za ulaskom u istina-stvarnost i težnja ka spasenju – to ne može da postigne svako, već samo onaj manji broj ljudi koji vole istinu i koji imaju normalnu ljudskost. Ako neko ne zna šta je to što čovek normalne ljudskosti treba da poseduje ili šta takav čovek treba da radi ili kakav stav i gledište treba da ima prema određenim ljudima, događajima i stvarima, da li je neka takva osoba sposobna da ostvari ulazak u istina-stvarnost? Može li njeno stremljenje ka istini da pruži neke rezultate? Nažalost, ne može.

A. Stav ljudi pri ophođenju prema različitim vrstama ljudi, događaja i stvari

Započećemo razgovorom o prvoj stavci koja se tiče ljudskosti: stav ljudi pri ophođenju prema različitim vrstama ljudi, događaja i stvari u svakodnevnom životu. Svako razume šta znači „svakodnevni život”. Nema potrebe da se to dalje razrađuje. Koji su to onda glavni ljudi, događaji i stvari povezani s ljudskošću? Drugim rečima, šta je to u njima što se izdiže do nivoa normalne ljudskosti, što se odnosi na njen opseg i što je se dotiče? (Bavljenje ljudima i stvarima.) To je samo delimično tačno. Tu su još znanja i stručne veštine koje čovek treba da savlada, a tu su i opšta znanja potrebna za svakodnevni život. Sve su to sastavni delovi onoga što osoba normalne ljudskosti treba da razume i da poseduje. Neki ljudi, na primer, uče stolarstvo ili zidarstvo, dok drugi uče da voze ili da popravljaju kola. To su veštine, zanati, a poznavati neki takav zanat znači biti upućen u profesionalne tajne tog zanata. Do kojeg, dakle, stepena i po kom merilu čovek mora da nauči neku veštinu da bi se smatrao vičnim? On mora da, u najmanju ruku, bude u stanju da stvori gotov proizvod po nekom prihvatljivom merilu. Ima ljudi koji proizvode popriličnu količinu škarta. Poslovi koje obavljaju ne ispunjavaju zahtevani kvalitet, čak do te mere da ih je nepodnošljivo gledati. U čemu je ovde problem? Ovo se tiče njihovog stava prema vlastitoj profesiji. Neki ljudi nemaju savestan stav. Oni misle: „Ako ovo što pravim može da ispuni svrhu za koju je namenjeno, meni je to dovoljno dobro. Koristite ga nekoliko godina, a onda ga popravite.” Da li ovo spada u onu vrstu gledišta koju treba da poseduju osobe s normalnom ljudskošću? (Ne.) Neki ljudi imaju krajnje nehajne, ravnodušne stavove. Njima je u redu ako je nešto „dovoljno dobro”. To je neodgovoran stav. Unutar iskvarene naravi postoji nešto što ljude navodi da se prema stvarima odnose tako lakomisleno i neodgovorno: to je ogavnost na koju se ljudi često pozivaju. U svemu što rade, zadovoljavaju se time da to bude „otprilike u redu” i „dovoljno dobro”; u pitanju je stav tipa „možda”, „moguće” i „četiri od pet”; oni sve rade površno, zadovoljavaju se minimalnim rezultatima i stalno se provlače na blef; ne vide smisao u tome da stvari uzimaju zaozbiljno ili da budu pedantni, a još manje vide smisao u traganju za istina-načelima. Zar to nije nešto unutar iskvarene naravi? Da li je to manifestacija normalne ljudskosti? Nije. Bilo bi ispravno nazvati to nadmenošću, a takođe bi bilo sasvim prikladno reći da je to raskalašno – ali jedina reč kojom to može savršeno da se izrazi jeste „ogavno”. Većina ljudi poseduje u sebi tu ogavnost, ali u različitoj meri. Oni po svim pitanjima žele da rade površno i aljkavo, a u svemu što rade oseća se dašak prevare. Kad god mogu, oni varaju druge ljude, hvataju krivine kad god uoče priliku za to i štede svoje vreme kad god su u mogućnosti. U sebi misle: „Dokle god uspevam da ne budem razotkriven, dokle god ne pravim probleme i dokle god me ne pozivaju na odgovornost, mogu da se provlačim kroz sve to. Svoj posao ne moram da obavljam vrlo dobro, to bi bilo isuviše naporno!” Takvi ljudi ni u čemu ne mogu da budu majstori, a tokom obuke se uopšte ne posvećuju učenju, ne pate, niti plaćaju cenu. Hteli bi da svaki predmet zagrebu tek po površini i da sebe odmah proglase stručnjakom za tu oblast, verujući da su naučili sve što o tome ima da se nauči, a zatim se provlače oslanjajući se na to. Zar to nije stav koji ljudi imaju prema drugim ljudima, događajima i stvarima? Da li je to dobar stav? Nije. Prosto rečeno, to je „provlačenje”. Takva ogavnost postoji u svim iskvarenim ljudima. Ljudi sa ogavnom ljudskošću zauzimaju gledište i stav „provlačenja” u svemu što rade. Da li takvi ljudi mogu pravilno da obavljaju svoju dužnost? Ne. Jesu li u stanju da rade u skladu s načelima? To je još manje verovatno.

Neki ljudi se nikad ne posvećuju onome što rade, već su uvek aljkavi, površni i neodgovorni. Ima, na primer, nekih koji uče da voze kola, ali nikada ne pitaju iskusne vozače na šta da obrate pažnju dok voze ili koja brzina može da ošteti motor. Ništa ne pitaju, nego samo sednu za volan i voze – i na kraju unište automobil. Tada obično izađu, pa šutnu po kolima i kažu: „Ovo je običan krš. Daj mi neki mercedes ili be-em-ve, a ne ovu šklopociju – previše je zastarela!” Kakav je ovo stav? Oni se prema materijalnim stvarima ne odnose s pažnjom i ljubavlju, niti razmišljaju da ih očuvaju u dobrom stanju, već ih namerno kvare i uništavaju. Pojedini ljudi žive aljkavim i traljavim životom. Oni po vasceli dan sve rade na brzinu i nehajno. Kakva je to vrsta ljudi? (To su nepažljivi ljudi.) Suviše je blago nazvati ih „nepažljivim ljudima” – treba ih zvati „nemarnim ljudima”; naziv „plitki ljudi” takođe je prikladan. Da li je to preterano? Kako da uočimo razliku između plemenitih i plitkih ljudi? Jednostavno posmatrajte njihov stav i postupke prema vlastitoj dužnosti, gledajte kako se odnose prema stvarima i kako se ponašaju kad iskrsnu neki problemi. Ljudi od integriteta i dostojanstva su pedantni, savesni i marljivi u svojim postupcima i spremni su da plate cenu. Ljudi bez integriteta i dostojanstva su nehajni i aljkavi u svojim postupcima, stalno posežu za trikovima i uvek žele samo da se nekako provuku. Ma koju tehniku da uče, oni je ne uče marljivo, nisu u stanju da je nauče i, ma koliko vremena da potroše na učenje, i dalje ostaju potpuno neuki. To su ljudi slabog karaktera. Većina ljudi je površna u obavljanju svojih dužnosti. Koja je narav ovde u igri? (Ogavnost.) Kako se ogavni ljudi odnose prema svojoj dužnosti? Oni sasvim sigurno nemaju pravilan stav prema njoj i bez sumnje je obavljaju površno. To znači da oni nemaju normalnu ljudskost. Ozbiljno ogavni ljudi nalik su životinjama. To je kao kad imaš psa za ljubimca: ako ga ne držiš na oku, počeće da grize stvari i uništiće ti sav nameštaj i kućne aparate. To bi značilo da si na gubitku. Psi spadaju u životinje; oni ne misle da se prema stvarima treba odnositi s pažnjom i ljubavlju i ti ne možeš da se raspravljaš s njima o tome – samo moraš da ih naučiš nekom redu. Ako to ne činiš, nego puštaš da ti životinja pravi nered po kući i ometa ti život, to pokazuje da tvojoj ljudskosti nešto nedostaje. Ti se onda ne razlikuješ puno od životinje. Tvoj IQ je suviše nizak – ti si običan nikogović. Kako, dakle, da lepo vaspitaš svog psa? Moraš da smisliš način da mu ograničiš kretanje unutar određenog prostora ili da ga držiš u kavezu i puštaš napolje dva-tri puta dnevno u tačno određeno vreme, da se ne bi previše ulenjio. Tako ćeš mu obuzdati želju da nasumično grize delove nameštaja, a ujedno ćeš mu omogućiti dovoljno fizičke aktivnosti da bi bio zdrav. Na taj način, pas će biti lepo vaspitan, a ujedno će i tvoje okruženje biti zaštićeno. Ako čovek nije u stanju da se pozabavi stvarima s kojima se sreće i ako nema ispravan stav, to znači da njegovoj ljudskosti nešto fali. Ona ne može da zadovolji merilo normalne ljudskosti. Ili, ako se prebacimo na oblast spremanja hrane: obični ljudi koriste vrlo malo ulja kad nešto prže u tiganju, ali ima žena kojima hrana maltene pliva u ulju. Čak i ako si bogat, ne smeš bezobzirno da trošiš ulje – moraš da ga koristiš u razumnim količinama. Ali te žene uopšte ne mare za to; ako im se omakne, pa sipaju previše ulja u tiganj, one sav višak ulja jednostavno prospu po zemlji. To je rasipničko ponašanje, zar ne? Kako se ljudi koji imaju takav stav prema materijalnim stvarima popularno nazivaju? Oni su „ekstravagantni” – ili, uvredljivo, „rasipnici”. Odakle potiču materijalne stvari? Date su nam od Boga. Neki ljudi kažu da su sve što poseduju sami zaradili – ali, koliko bi ti mogao da zaradiš ako ti to ne bi bilo dato od Boga? On ti je podario život. Da ti On nije podario život, ti ništa ne bi imao i bio bi niko i ništa, pa da li bi onda i dalje mogao da imaš sve te materijalne stvari koje poseduješ? Bog ti je možda dao više nego što daje prosečnom domaćinstvu, ali jesu li stav i gledište sa kojima te stvari bezobzirno trošiš ispravni? Kako se to može okarakterisati sa stanovišta ljudskosti? Takvi ljudi imaju lošu ljudskost. Ekstravagantni su, bezobzirno troše i ne umeju da se prema stvarima odnose s pažnjom i ljubavlju – takvi ljudi nemaju normalnu ljudskost. Neki čak ne pomišljaju da budu pažljivi ni prema stvarima koje pripadaju Božjoj kući. Neke stvari pripadaju Božjoj kući. Oni to vide. Pa ipak, ako se sprema kiša i ako bi bilo šteta da neka od tih stvari pokisne, šta će oni pomisliti? „Jaka stvar i ako pokisne. Meni ni iz džepa, ni u džep. Ostaviću je neka kisne.” A zatim će otići. Kako nazivamo takav stav? Sebičnost. Da li oni čestito razmišljaju? Ako ne razmišljaju, kakvi su onda oni? (Nepošteni.) Ako čovek nije čestit, zar to onda ne znači da je nepošten? Da li ljudi koji ne razmišljaju čestito imaju normalnu ljudskost? Naravno da ne. U vezi s našom prvom stavkom, koja se odnosi na stav ljudi pri ophođenju prema različitim vrstama ljudi, događaja i stvari, koliko smo stvari dosad pomenuli? Tu je najpre ogavnost, ogavni ljudi. Šta još? (Plitki i nepošteni ljudi.) Kakvi kolokvijalni izrazi – da li vi koristite takve reči kad preispitujete sebe, kad spoznajete i kad detaljno analizirate sami sebe u svom svakodnevnom životu? (Ne.) Niko ih ne koristi. Koje onda reči koristite? Izgovarate grandiozne izraze – niko ne koristi ovakav svakodnevni jezik.

Mnogi ljudi za sebe misle da su prilično veliki zbog toga što veruju u Boga. Oni koji poseduju neka stručna znanja i veštine, ili čak visok stepen obrazovanja, imaju naročito jak osećaj da su iznad običnih ljudi. Zadovoljni sami sobom, oni misle: „Ja sam se čak odrekao solidne karijere koju sam imao u svetovnom životu i nisam došao u Božju kuću po besplatan ručak. Neko ko je ovako osposobljen kao ja može da pruži doprinos Božjoj kući. Ja dajem sebe i patim zarad Boga. Štaviše, delim sobu i pansion sa ovim običnim ljudima, s kojima živim u zajednici. Kakve visoke kvalitete posedujem!” Misle za sebe da su od naročito časnog integriteta i da su plemenitiji od svih ostalih. U tome nalaze neizmernu radost. Činjenica je da toliko mnogo stvari nedostaje u njihovoj ljudskosti, a oni to ne samo da ne znaju, nego su na devetom nebu, misle da su veličanstveni i da su po svom karakteru bolji od običnih ljudi. A u stvari, u njima nema ni jedne jedine stvari koja bi bila u skladu s definicijom prideva „normalan”, koji prethodi reči „ljudskost” u izrazu „normalna ljudskost”. Ništa u vezi s njima ne ispunjava to merilo; sve je daleko ispod te definicije. Njihova savest? Nemaju je. Njihov karakter? Ničemu ne vredi. Njihov integritet i njihovi kvaliteti? Ništa od toga nije dobro. Kad svi žive u zajednici i kad neki od tih ljudi poseduje nešto dragoceno, oni to ni za živu glavu ne bi ostavili drugima na izvol’te. Zašto je to tako? Delom zato što ne veruju drugima, a delom zato što se, tamo gde ima mnogo ljudi, među njima uvek nađe i jedan broj nepouzdanih ljudi, od kojih neki mogu imati lepljive prste – koji možda čak i kradu. Ti ljudi imaju loš karakter. Za vreme obroka, neki ljudi uvek za sebe biraju najbolje zalogaje hrane i jedu ih dok se sasvim ne najedu, bez obzira koliko ljudi koji još uvek nisu obedovali stoji iza njih u redu. Zar to nije isuviše sebično? Ima i ljudi koji, kad jedu, vode računa o drugima. Šta nam to ilustruje? To pokazuje da ovi drugi spadaju u razumne ljude, koji vode računa o drugima. Oni će pojesti manje, da bi nešto ostalo i za druge. To je ono što znači biti kvalitetno ljudsko biće. U Božjoj kući, neki ljudi poseduju ljudskost, dok su neki u tom pogledu donekle manjkavi. Ne mogu da zadovolje čak ni merila normalne ljudskosti. S obzirom na ponašanja koja sam pomenuo, ima li među vama dosta ljudi sa normalnom ljudskošću? Ili ih nema baš mnogo? Ako obično pokazujete takva ponašanja, možete li da shvatite da se tu radi o problemima? Dok razotkrivaš svoju iskvarenu narav, da li si uopšte svestan toga? Ako si svestan, ako možeš to da osetiš i spreman si da napraviš promenu, onda ti imaš nešto ljudskosti – samo što ona još uvek ne doseže do normalnosti. Ali, ako ti čak nisi ni svestan toga, možeš li se onda uopšte svrstati među osobe sa ljudskošću? Ne možeš. Ovo nije pitanje dobre ili loše, normalne ili nenormalne ljudskosti – ti uopšte ne poseduješ ljudskost. Tokom obroka, na primer, ima ljudi koji, kad vide da na poslužavniku iznose pečenu prasetinu, odmah kreću da se grabe i da kidaju masne komade i krtinu bez razlike, ne prestajući dok sve ne počiste. Jeste li ikada videli kako se životinje tuku oko hrane? (Jesmo.) Prizor je potpuno isti, samo što su u pitanju životinje; kada se radi o ljudima, da li je tuča oko hrane sastavni deo normalne ljudskosti? (To nije normalna ljudskost.) Kako bi se ponašali ljudi sa normalnom ljudskošću? (Bili bi zadovoljni onim što dobiju i ne bi bili pohlepni.) To je prilično tačan način da se to izrazi. Kako, dakle, da čovek ne bude pohlepan? Od kojih se misli i gledišta prema ovom pitanju sastoji razmišljanje koje bi trebalo da imaju ljudi s normalnom ljudskošću i na osnovu kojeg bi čovek mogao pravilno da postupa? Kao prvo, moraš ispravno da razmišljaš. Neka žena bi, na primer, pomislila: „Danas ima baš puno pečene prasetine. Htela bih da uzmem još, ali me je pomalo stid, budući da sam okružena braćom. Šta da radim? Mislim da ću sačekati da svi završe s jelom, pre nego što zatražim repete. Ne bih htela da se ostali zapitaju kako jedna dama kao što sam ja može da bude tako proždrljiva. Kako bi to bilo ponižavajuće!” Takvo razmišljanje bilo bi normalno za jednu ženu, budući da su one generalno osetljivije na kritiku. Većina muškaraca bi pomislila: „Ovo pečenje je izvrsno. Idem još malo da se poslužim.” Prvi bi se dohvatili noža i viljuške, ne mareći šta drugi misle o njima. Neki muškarci, međutim, imaju više razuma. Nakon što uzmu zalogaj prasetine, malo će promisliti: „Iza mene ima toliko ljudi koji još ništa nisu okusili. Moram da se zaustavim i da ostavim malo i drugima.” Činjenica da oni mogu tako da misle i da se ponašaju pokazuje da se radi o razumnim ljudima, kojima je normalna ljudskost urođena. Neki ljudi odlaze u sasvim drugu krajnost: „Bog ne želi da ljudi jedu pečenu prasetinu i stoga neću ni mrvicu da probam. To znači da ja posedujem još veću ljudskost, zar ne?” Takvo razmišljanje je apsurdno. Šta zapravo želim da vam pokažem ovim primerom? Da ljudi treba da usvoje ispravan stav prema svim vrstama ljudi, događaja i stvari. Do tog ispravnog stava čovek dolazi kroz razmišljanje iz perspektive razumnosti, savesti, integriteta i dostojanstva ljudskosti. Ako u praksi primenjuješ takav način razmišljanja, ti ćeš u osnovi biti usklađen s normalnom ljudskošću.

Stav koji čovek ima prema ljudima, događajima i stvarima nije ništa drugo do način na koji se njegov odnos prema ljudima i stvarima manifestuje u svakodnevnom životu. Te manifestacije možda nemaju mnogo veze s poslom koji treba da obaviš ili su od njega potpuno odvojene, ali vera u Boga nije šuplja: vernici u Boga ne žive u vakuumu, nego u stvarnom životu. Oni se ne smeju odvajati od stvarnog života. Kakav stav ljudi treba da imaju i kako treba da razmišljaju, bilo da se to odnosi na stručne veštine ili na opštu mudrost i znanje o nečemu? Da li je u redu uvek negovati način razmišljanja po kojem treba samo da se provlačimo kroz život? Neki ljudi su stalno u nedoumici oko ovih stvari – da li to može da im prođe? Zar oni nemaju problem s tim svojim stanovištem? Problem delimično leži u takvom stanovištu; pored toga, on ima veze i s njihovim karakterom. Velika crvena aždaja već hiljadama godina vlada Kinom i stalno se angažuje u kampanjama i borbama. Ne bavi se razvojem ekonomije i uopšte ne razmišlja o životu običnih ljudi. Na kraju, ljudi su u sebi razvili neku vrstu ogavnosti i prepustili se matici da ih nosi. Sve rade površno i žive od danas do sutra. Nije im cilj da briljiraju u onome što studiraju, niti to mogu da dostignu. Na sve što rade gledaju iz kratkoročne perspektive: posmatraju šta se traži na tržištu i odmah žure da to proizvedu, ne misleći ni o čemu drugom sve dok ne steknu neko svoje bogatstvo. Oni svoju početnu zamisao nikada ne razvijaju dalje, ne bave se naučnim istraživanjem, niti streme ka savršenijim rešenjima; posledica svega toga je da kineska laka i teška industrija, kao i sve ostale grane privrede, ne mogu svetskom tržištu da ponude nijedan vrhunski proizvod. Uprkos tome, Kinezi se hvale: „Mi u Kini, imamo prvoklasnu tradicionalnu kulturu koja traje već 5000 godina. Mi, Kinezi, smo ljubazni i vredni ljudi.” Zašto onda Kina i dalje proizvodi falsifikovanu robu i izbija ljudima novac iz džepova? Zašto Kinezi nemaju nijedan proizvod koji bi bio konkurentan na svetskom tržištu? O čemu se tu radi? Ima li Kina proizvode vrhunskog kvaliteta? Kinezi imaju jednu jedinu „vrhunsku” stvar, a to je njihova veština da imitiraju i falsifikuju – to jest, da varaju. U tome je prisutna njihova ogavnost. Neko će reći: „Zašto nas prikazuješ takvima? Zar ne misliš da nas time omalovažavaš i ponižavaš?” Ma nemoj? Ako pogledamo neke od kineskih proizvoda, reklo bi se da ove cipele odgovaraju tvom broju. Ima li ijednog Kineza, bilo na tržištu ili među običnim svetom, ko stvarno vodi računa o poslu kojim se bavi? Takvih je veoma malo, a čak i oni koji to pokušavaju, brzo gube volju kad vide koliko je društveno okruženje nepovoljno i kako oni koji vode računa o svom poslu nemaju od toga nikakve koristi. Tada i oni prestaju da se trude i dižu ruke od svega.

Sve ove stvari koje se tiču ljudskosti – misli, stavovi i mišljenja koje ljudi pokazuju kroz svoj odnos prema drugim ljudima, događajima i stvarima – mnogo toga govore. O čemu one govore? O tome kako čovek može da vidi karakter neke osobe i da li je ta osoba pristojna i čestita. Šta znači biti pristojan i čestit? Da li je pristojno i čestito biti tradicionalan? Da li je pristojno i čestito biti uljudan i lepo vaspitan? (Ne.) Da li je pristojno i čestito doslovce se pridržavati pravila? (Ne.) To nije ništa od navedenog. Šta, dakle, znači biti pristojan i čestit? Ako je neko pristojan i čestit, onda on sve radi sa određenim mentalitetom: „Bez obzira da li mi se ovo što radim sviđa ili ne sviđa i bez obzira da li to spada u okvir mojih interesovanja ili je to nešto što me malo zanima – ovaj posao je meni dodeljen i ja ću ga dobro obaviti. Počeću da učim ispočetka i napredovaću polako, korak po korak, sa obe noge na zemlji. Na kraju, ma koliko daleko da doguram u izvršenju ovog zadatka, znaću da sam uradio najbolje što sam mogao.” U najmanju ruku, morate posedovati praktičan i realan stav i mentalitet. Ako neki zadatak, od trenutka kad ga preuzmete na sebe, obavljate smušeno i uopšte ne brinete o njemu – ako se prema njemu odnosite neozbiljno i ne pozivate se na relevantne izvore, ako ne vršite detaljne pripreme, ako ne tražite savete od drugih ljudi, niti se konsultujete s njima i ako, pored toga, ne posvećujete sve više vremena njegovom proučavanju kako biste stalno napredovali i dostigli savršenstvo u toj veštini ili profesiji, već prema tom zadatku zauzimate kavaljerski stav i samo gledate kako da ga otaljate, onda problem leži u vašoj ljudskosti. Zar to nije puko provlačenje? Neki kažu: „Ne sviđa mi se kad mi poveravaš ovakve dužnosti”. Ako ti se ne sviđa, nemoj da je prihvatiš – a ako je prihvatiš, onda treba da joj prilaziš sa ozbiljnim i odgovornim stavom. To je vrsta stava koji treba da imate. Zar to nije ono što bi trebalo da poseduju ljudi sa normalnom ljudskošću? To je ono što se zove biti pristojan i čestit. Sa ovog aspekta normalne ljudskosti, pored stava da treba da budete praktični, ozbiljni i odgovorni, potrebno je još i da, u najmanju ruku, budete pažljivi, savesni i spremni da plaćate cenu. Dovoljno je da te stvari posedujete.

U crkvi ima svakakvih ljudi. Oni koji vole istinu odlikuju se boljom ljudskošću, a kad razotkriju svoju iskvarenu narav, lako se koriguju. Oni koji je ne vole imaju znatno goru ljudskost. Ako neka osoba ne posvećuje sebe i neodgovorno se odnosi prema Božjem nalogu, zar to ne znači da ona ne poštuje datu reč? Takva ljudskost je beskorisna i nema nikakvu vrednost. Ona je niska. Ti veruješ u Boga. Ako sa površnim i neodgovornim stavom prilaziš svom nalogu, bilo da ti je taj nalog poveren od Boga ili od crkve, da li je onda tvoj stav onakav kakav bi normalna ljudskost trebalo da poseduje? Neki će možda reći: „Ne uzimam zaozbiljno poslove koje mi daju braća i sestre, ali garantujem da ću uspešno obaviti poslove koje mi poverava Bog. Dobro ću se odnositi prema njima.” Da li je to ispravan sentiment? (Nije.) Po čemu nije? Neko ko ne poštuje datu reč i kome nedostaju vrline, neko čija je ljudskost lišena tih stvari – kome takav čovek može da bude veran? Nikome. On čak i svoje privatne poslove obavlja na prevaru i mehanički. Zar takve osobe nisu plitke i bezvredne? Ako neko može da se posveti, da preuzme odgovornost i da poštuje datu reč u vezi s poslovima koje mu drugi ljudi nalažu da uradi, zar će se takav čovek pokazati mnogo lošijim prilikom izvršenja naloga koji je prihvatio od Boga? Ako jedan takav, savestan i razuman čovek, razume istinu, onda on ne bi trebalo da se pokaže lošijim u izvršenju naloga primljenog od Boga i u obavljanju svoje dužnosti. Sasvim sigurno će se pokazati mnogo boljim od ljudi lišenih savesti i vrline. To je razlika u njihovim karakterima. Neki kažu: „Ne bih uzeo zaozbiljno ako bi ti zatražio od mene da se pobrinem o nekom psu ili mački, ali ako bih od Božje kuće dobio neki važan zadatak, sigurno bih ga dobro obavio.” Je li ovo validan argument? (Nije.) Zašto nije? Ako čovek ima ispravno stanovište, kako prema malim tako i prema velikim stvarima, ma kakav nalog da je dobio, ako je ispravan u srcu i plemenit je po prirodi, ako poseduje integritet, ako poštuje datu reč i ponaša se moralno, to je onda druga priča i to je nešto dragoceno. Takvi ljudi svim pitanjima prilaze moralno i poštuju datu reč. Ako bi neko ko je nemoralan i ko ne poštuje datu reč rekao: „Ako mi Bog direktno naloži da nešto uradim, siguran sam da ću to obaviti dobro”, da li bi to bilo istinito? To bi bilo pomalo preterano i varljivo. Kako drugi ljudi da ti veruju ako nemaš savesti ni razuma? Tvoje reči odzvanjaju šuplje – one su samo trik. Božja kuća je nekada imala dva mala psa, koji su igrali ulogu čuvara. Nekome je bilo povereno da se brine o njima i ta osoba je pazila na njih i brinula se o njima kao da su njeni. Pritom, ona nije naročito volela pse, ali se ipak dobro brinula o njima. Kad bi se neki pas razboleo, ona bi ga lečila, kupala bi ga i hranila u tačno određeno vreme. Možda inače nije volela pse, ali je zato brigu o njima shvatila kao nalog i odgovornost koji su njoj dodeljeni. Zar tu ne postoji nešto čega bi trebalo da ima u ljudskosti? Ta osoba je posedovala ljudskost i zato je ovaj zadatak dobro obavljala. Ta dva psa su kasnije predata nekoj drugoj osobi na čuvanje i već posle mesec dana toliko su smršali da ih je bilo tuga pogledati. Šta se dogodilo? Kad su se oba psa razbolela, niko to nije primetio niti je iko mario za to, a zbog lošeg zdravstvenog stanja, psi su izgubili apetit. Zbog toga su toliko smršali; eto kako je ta osoba brinula o njima. Da li se ljudi međusobno razlikuju? (Da.) Po čemu? (Po svojoj ljudskosti.) Da li je osoba koja se dobro brinula o psima razumela neki veliki broj istina? Ne mora da znači. Isto tako, ne mora da znači da osoba koja se o njima loše brinula kraće vreme veruje u Boga. Otkud onda tako velika razlika između te dve osobe? Otud što im se karakteri razlikuju. Neki ljudi poštuju datu reč. Kad nekome daju svoju reč, oni će na kraju moći da polože račun, bilo da im se to što su obećali da urade dopada ili ne. Kad neki zadatak preuzmu na sebe, sigurni su da će, korak po korak, moći da ga obave. Oni zavređuju poverenje koje drugi ljudi imaju u njih i žive u skladu sa svojim srcem. Poseduju savest i sve stvari odmeravaju po svojoj savesti. Neki ljudi nemaju savest. Oni će vam dati svoju reč i posle toga neće ništa uraditi u vezi s tim. Oni ne kažu: „Poklonili su mi svoje poverenje. Moram ovo dobro da obavim, da bih to poverenje zadržao.” Njihovo srce nije takvo i oni ne razmišljaju na taj način. Zar to nije razlika u ljudskosti? Recite Mi, da li je osoba koja se dobro brinula o psima smatrala svoj posao napornim? Nije ga smatrala previše zamornim ili napornim. Nije razbijala glavu pokušavajući da osmisli kako da taj posao dobro obavi, niti se često molila u vezi s tim. U svom srcu je znala šta bi bilo pravilno da uradi i zato je ponela to breme. Osoba koja nije bila spremna da ponese breme takođe je prihvatila tu dužnost, ali je ona odmah počela da joj smeta. Nerviralo ju je kad psi laju, pa ih je ovako prekorevala: „Hajde, laj još malo, hoćeš li? Zalaj još jedanput, pa ću ti koske prebiti!” Zar ovde ne postoji razlika u ljudskosti? Postoji, i to velika. Neki ljudi, kad god im poveriš neki zadatak, smatraju to nečim što ih nervira, što im smeta i što im uveliko ograničava slobodu. „Još jedan posao? Ionako ne znam gde mi je glava – nisam ja neko ko ovde po ceo dan lenčari!” I tako oni iznalaze svakojake izgovore da bi izbegli taj posao i da bi sebe opravdali što ne ispunjavaju svoje obaveze. Oni nemaju savesti ni razuma, niti ikada analiziraju sebe, već samo nude opravdanja i izgovore kako bi dobili oprost za svoju lošu ljudskost. Eto kako se ponašaju ljudi sa lošom ljudskošću. Može li onda neka takva osoba da zakorači u istina-stvarnost? (Ne može.) A zašto ne može? Zato što ne voli istinu i što ne voli pozitivne stvari. Zar nije tako? Ona ne poseduje ni normalnu ljudskost, niti stvarnost pozitivnih stvari. Ona u sebi nema tu suštinu. Kakav je, dakle, odnos između istine i normalne ljudskosti? Šta mora postojati unutar nečije ljudskosti da bi ta osoba ušla u istina-stvarnost i sprovela istinu u delo? Ona, pre svega, mora da ima savest i razum. Šta god da radi, mora da ima ispravan stav, mora ispravno da razmišlja i da ima ispravno stanovište. Samo pod tim uslovima ona može da ima normalnu ljudskost – a samo osoba koja poseduje normalnu ljudskost može da prihvati istinu i da je sprovede u delo.

B. Kako ljudi rukovode svojim ličnim okruženjem

Druga stavka: kako ljudi rukovode svojim ličnim okruženjem u svakodnevnom životu. Koju oblast normalne ljudskosti obuhvata ova stavka? (Oblast životnog okruženja.) A od čega se ono sastoji? Ono se uglavnom sastoji od dve široke oblasti: okruženje u kojem čovek živi i koje se prostire samo do granica njegovog ličnog života i javna okruženja s kojima on često dolazi u kontakt. Od čega se te dve oblasti konkretno sastoje? Od čovekovog načina života, kao i od načina na koji on upravlja higijenom i svojim okruženjem. Ako to dalje razložimo, od čega se sastoji čovekov način života? Od rada i odmora, načina ishrane i stvari poput svakodnevnog očuvanja čovekovog zdravlja i opšteg znanja o svakodnevnom životu. Počećemo od prve dve navedene stvari, rada i odmora. Bitno je da se one obavljaju redovno i prema rasporedu. Ako izuzmemo neke posebne okolnosti, na primer kad čovek mora zbog posla da ostane budan do kasno ili da radi prekovremeno, rad i odmor najčešće treba da budu redovni i u skladu sa rasporedom. To je ispravan način. Ima ljudi koji više vole da rade noću. Oni uveče ne odlaze na spavanje, nego se bave svakojakim stvarima. Kad ujutru svi ostali ustanu i krenu na posao, oni tek tada idu na spavanje, a kad uveče ostali krenu na spavanje, oni u to vreme ustaju i počinju sa radom. Zar nije tačno da ima takvih ljudi? Uvek su neusklađeni sa drugima, uvek posebni – takvi ljudi se ne odlikuju naročito zdravim razumom. Pod normalnim okolnostima, u osnovi bi trebalo da svi imaju usklađene ritmove, izuzev u nekim posebnim slučajevima. Šta smo naveli kao sledeću crticu? (Način ishrane.) Potrebe normalne ljudskosti za hranom lako je ispuniti, zar ne? (Jeste.) To je krajnje jednostavno. Pa ipak, zar nije tačno da ljudi imaju i neka pogrešna gledišta u vezi sa ishranom? Neki kažu: „Mi verujemo u Boga i sve je u Njegovim rukama. Nema tog načina ishrane koji bi mogao da naškodi čovekovom želucu. Ješćemo šta god nam se sviđa, slobodno i nesputano. To nije problem, kad imamo Boga da nas štiti.” Zar ne postoje ljudi s takvim shvatanjem? Zar u tome nema nečeg pomalo iskrivljenog? Takvo shvatanje je nenormalno; oni koji to tako shvataju ne razmišljaju normalno. Ima, zatim, i onih koji normalno, zdravorazumsko znanje o životu mešaju sa pokazivanjem obzira prema telu. Oni veruju da obraćati pažnju na zdravorazumsko znanje o životu znači pokazivati obzir prema telu. Zar nema ljudi koji veruju u to? (Ima.) Primera radi, neki ljudi imaju stomačne probleme, pa stoga ne jedu začinjenu, nadražujuću hranu. Ima nekih koji im kažu: „To su tvoje sklonosti u vezi sa ishranom; ti pokazuješ obzir prema telu. Moraš da se pobuniš protiv toga. Postoje mesta na kojima ćeš boraviti gde je to hrana, pa ćeš morati da je jedeš. Kako da ne jedeš?” Zar ne postoje ljudi s takvim shvatanjem? (Postoje.) Neki ljudi ne bi smeli da jedu određenu hranu, ali je ipak uporno jedu, uprkos mučnini, samo zato da bi se bunili protiv tela. Kažem im: „Dozvoljeno ti je da je ne jedeš, ako ne želiš. Niko te neće osuđivati ako je ne budeš jeo.” A oni kažu: „Ne, moram to da pojedem!” U tom slučaju, oni zaslužuju da im bude muka. Sami sebi je tovare na vrat. Oni sami određuju pravila, pa stoga moraju i da ih se pridržavaju. Da li bi onda bilo pogrešno ne jesti takvu hranu? (Ne.) Ne bi bilo pogrešno. Drugi imaju neka posebna zdravstvena stanja, pa su zato alergični na pojedine namirnice. Moraju da izbegavaju te namirnice i ne smeju da ih jedu. Neki su alergični na ljute papričice, pa stoga ne bi trebalo da ih jedu, ali oni ipak insistiraju na tome. Jedu ih, verujući da se na taj način bune protiv vlastitog tela. Zar to nije krivo shvatanje? Jeste. Ako nisu sposobni da jedu neke namirnice, ne treba ni da ih jedu. Zbog čega se bore protiv sopstvenog tela? Zar to nije nesmotreno s njihove strane? (Jeste.) Nema potrebe držati se tog pravila ni buniti se protiv vlastitog tela na taj način. Svako ima drugačije fizičko stanje: neki ljudi imaju osetljiv želudac, neki slabo srce, nekima je vid lošiji, neki ljudi se puno znoje, a neki se nikad ne oznoje. Svačije stanje je drugačije i ti moraš da se prilagođavaš vlastitom stanju. Jedna rečenica može da se primeni na sve ove slučajeve: naučite malo o zdravom razumu u životu. Šta u ovom kontekstu znači „zdrav razum”? To znači da moraš da znaš koja hrana je za tebe štetna, a koju dobro podnosiš. Ako je neka hrana neukusna, ali je dobra za tvoje zdravlje, onda moraš da je konzumiraš zarad vlastitog zdravlja; ako je nešto ukusno, ali ti je muka kad to pojedeš, nemoj to da jedeš. To je zdrav razum. Osim toga, ljudi moraju da nauče nekoliko zdravorazumskih načina za očuvanje zdravlja. Tokom sva četiri godišnja doba, pustite da vreme, klimatski uslovi i godišnje doba diktiraju vaš način ishrane – to je osnovno načelo. Nemojte se boriti protiv vlastitog tela – to je misao i shvatanje koje bi trebalo da imaju ljudi s normalnom ljudskošću. Neki ljudi dobiju enteritis i pate od proliva kad god jedu nadražujuću hranu. Stoga, oni ne treba da je jedu. Pa ipak, neki od njih kažu: „Ne plašim se. Bog me čuva”, a onda ih, nakon takvog obroka, dugo muči proliv. Pritom čak tvrde kako ih Bog na taj način stavlja na kušnju i oplemenjuje ih. Zar ti ljudi nisu smešni? Ako nisu smešni, onda su užasni proždrljivci, koji jedu ne obazirući se na posledice. Takvi ljudi imaju mnogo problema. Umesto da obuzdaju svoj apetit, oni kažu: „Ne plašim se. Bog me čuva!” Kakvo je njihovo shvatanje ovog problema? Ono je iskrivljeno; oni ne razumeju istinu, a ipak pokušavaju da je slepo primenjuju. Iako pate od enteritisa, oni ne vode računa o tome šta jedu, a kad zbog toga dobiju proliv, kažu da ih to Bog stavlja na kušnju i oplemenjuje – zar to nije slepa primena pravila? Kad neka tako smešna osoba priča takve gluposti – zar to nije bogohuljenje? Zar bi Sveti Duh obavljao Svoje delo u nekoj tako smešnoj osobi? (Ne bi.) Ako ne razumeš istinu, ne smeš slepo da primenjuješ istinu na razne stvari. Da li bi Bog ikoga nasumično stavio na kušnje? Naravno da ne bi. Ti se čak nisi ni kvalifikovao za to; tvoj rast je još uvek nedovoljan – i zato te Bog neće staviti na kušnje. Čovek koji ne zna od koje hrane ga spopada mučnina je običan idiot nezdravog intelekta. Mogu li ljudi nezdrave razumnosti i intelekta da razumeju Božje namere? Mogu li da razumeju istinu? (Ne.) Da li bi onda Bog neku takvu osobu stavio na kušnje? Ne, ne bi je stavio. Eto šta znači biti lišen razuma i pričati gluposti. Postoje načela po kojima Bog ljude stavlja na kušnju; ona su usmerena ka ljudima koji vole istinu i koji streme ka njoj, ka ljudima koje bi Bog upotrebio i koji bi mogli da svedoče o Njemu. On na kušnje stavlja ljude od istinske vere, koji mogu da Ga slede i da svedoče za Njega. Niko ko traga samo za udobnošću i uživanjem i ko uopšte ne stremi ka istini, a pogotovo niko sa iskrivljenim shvatanjem, ne poseduje u sebi delo Svetog Duha. Budući da je tako, da li bi Bog takve ljude podvrgavao kušnjama? To je apsolutno nemoguće.

Neki ljudi imaju pristup kineskim biljnim lekovima i zdravoj hrani, koje onda koriste na krajnje neozbiljan način. Tako će pojedine žene često mazati na lice zaštitne kreme koje izbeljuju i zatežu kožu. Svakoga dana trošiće po dva sata na nanošenje šminke i po tri sata na njeno skidanje, da bi na kraju do neprepoznavanja uništile kožu na svom licu. Pritom će čak govoriti: „Niko ne može da pobedi prirodni zakon koji kaže da lepota bledi sa starošću – pogledaj samo ovu moju ostarelu kožu!” Činjenica je da one ne bi izgledale tako staro da nisu stalno nešto prčkale oko svog lica – upravo zbog nanošenja preterane količine tih proizvoda one izgledaju starije. Kako ovo tumačite? (Same su krive za to.) To su i zaslužile! Postoji određeno zdravorazumsko znanje za život u normalnoj ljudskosti koje čovek mora da dokuči, poput opšteg znanja o očuvanju vlastitog zdravlja i prevenciji bolesti: na primer, da hladna stopala mogu da izazovu bol u leđima, kako treba lečiti rane simptome dalekovidosti ili koje su štetne posledice predugog sedenja za računarom. Čovek treba da razume ponešto o takvim zdravorazumskim načinima očuvanja svog zdravlja. Neki će možda reći: „Da bi verovao u Boga, treba samo da čitaš Njegove reči. Kakva je korist od učenja svih tih zdravorazumskih stvari u vezi sa zdravljem? Čovekov životni vek određuje Bog i tu nikakvo znanje o očuvanju zdravlja ne može ništa da promeni nabolje. Kad dođe vreme da umreš, niko ne može da te spase.” Na prvi pogled, čini se da je ta izjava tačna, ali je zapravo apsurdna. To je nešto što bi mogao da izjavi neko ko je lišen duhovnog razumevanja. Oni uče da se razbacuju izlizanim rečima i doktrinama i da izgledaju produhovljeno, ali zapravo nemaju nikakva jasna shvatanja. Kad ih nešto zadesi, oni samo slepo pokušavaju da primene propise i govore onako kako najbolje umeju, a da pritom uopšte ne praktikuju istinu. Neki ljudi im, na primer, mogu reći da je kačamak od kukuruznog brašna hranljiv i da je dobar za zdravlje. To uopšte ne dopire do njih. Ali zato, čim čuju da neko kaže da je pečena prasetina zdrava, prvom prilikom će navaliti na pečenje i pritom će, s punim ustima hrane, govoriti: „Šta ću? Moram ovo da jedem; dobro je za zdravlje!” Zar nije lažljivo tako govoriti? (Jeste.) To je laž. Posedovati ono što poseduju ljudi normalne ljudskosti, znati ono što ljudi treba da znaju, znati ono što treba da se zna u životnoj etapi koja odgovara tvojim godinama – to je ono što znači imati normalnu ljudskost. Neki ljudi u svojim dvadesetim godinama jedu sve što im padne pod ruku. Ješće čak i kocke leda po hladnom danu. Stariji članovi porodice prestrave se kad to vide i mole ih da to ne jedu, jer će ih boleti stomak. „Boleće me stomak? Ništa mi neće faliti”, kažu i dodaju: „Pogledaj me: Prosto pucam od zdravlja!” Oni u svojim godinama ne znaju te stvari. Sačekajte da navrše četrdesetu, pa im onda dajte da jedu kocke leda. Da li bi pristali na to? (Ne bi.) A kad napune šezdesetu, ne samo da neće jesti led – biće ih strah da prođu pored njega. Njihovo telo neće moći da podnese njegovu hladnoću. To se zove iskustvo – učenje životnih lekcija. Ako neko sa svojih šezdeset godina ne zna da njegov želudac ne može da svari previše kocki leda, da to njegovo telo ne može da podnese i da će se razboleti, kako to nazivamo? Da li takvim ljudima nedostaje normalna ljudskost? Nedostaje im životno iskustvo. Ako neko sa šezdeset i kusur godina još uvek ne zna da hladnoća nije dobra za kičmu ili da od hladnih stopala mogu da ga bole leđa, kako taj čovek mora da je živeo tih šezdeset i kusur godina? Mora da se samo smušeno provlačio kroz život. Neki ljudi shvate puno zdravorazumskih stvari o životu do svojih četrdesetih, kao, na primer, neka opšta znanja o zdravlju; oni takođe imaju poneko ispravno gledište u vezi s materijalnim stvarima, novcem i poslom, kao i sa svojom rodbinom, sa dešavanjima u svetu, sa svojim životom, i tome slično. Oni te stvari jasno razumeju i, čak i ako ne veruju u Boga, još uvek te stvari razumeju nešto bolje nego pripadnici mlađe generacije. To su ljudi koji imaju osećaj za ispravno i pogrešno i koji normalno razmišljaju. Tokom dve decenije, koliko su proživeli od svojih dvadesetih, shvatili su mnoge stvari, od kojih su neke bliske istini. To pokazuje da se radi o ljudima koji imaju sposobnost razumevanja, o ljudima finog kova. A još ako je reč o ljudima koji streme ka istini, oni će mnogo brže zakoračiti u istina-stvarnost, zato što su tokom tih dvadeset godina mnogo toga iskusili i zadobili nekoliko pozitivnih stvari. Njihova će iskustva biti u skladu sa istina-stvarnošću o kojoj govori Bog. Međutim, ako je ljudskost neke osobe isuviše manjkava i ako ona nema ispravna gledišta ni razmišljanje normalne ljudskosti, a kamoli intelekt normalne ljudskosti, kako u pogledu života tako i u pogledu ljudi, događaja i stvari s kojima se susretala tokom tih dvadeset godina, to znači da je sve te godine uzalud proćerdala. Na nekoliko mesta na kojima sam boravio, ustanovio sam da neke od starijih sestara ne umeju da spreme hranu. Nisu u stanju da isplaniraju čak ni uravnotežen obrok. Kuvaju supu od mesa koje bi bolje bilo propržiti, a prže meso od kojeg bi najbolje bilo skuvati supicu. Proizvodi dostupni na pijaci menjaju se u zavisnosti od godišnjeg doba, ali na njihovim trpezama se uvek može naći svega nekoliko različitih obroka. O čemu se ovde radi? Radi se zapravo o nedostatku inteligencije, zar ne? Tim ženama nedostaje kov normalne ljudskosti. Ne umeju da skuvaju čak ni namirnice sa kojima se svakodnevno sreću, poput kupusa ili krompira. Nisu dorasle čak ni najjednostavnijim zadacima i ne mogu da ih obave. Kako su se uopšte provlačile kroz život tokom poslednjih pedeset ili šezdeset godina? Da li je moguće da im srce nikada ništa nije poželelo od života? Ako neko ne može da stekne iskustvo ni iz čega što radi, kakvu bi onda dužnost takav čovek mogao da obavlja? Činjenica je da ljudi mogu da nauče razne stvari, samo ako se malo posvete tome i ako potroše neko vreme da to uvežbaju. Ako neko nije u stanju da išta uradi čak ni posle nekoliko godina učenja, mora da je užasno lošeg kova i slabog intelekta!

Hajde da sada malo popričamo o održavanju higijene. Nedavno sam posetio dva mesta na kojima je prostor oko kuća bio u potpunom neredu. Tamo je u početku bilo sve uredno, pa kako su onda ta mesta pretvorena u takve „svinjce”? Razlog je taj što ljudi koji tamo borave ne umeju da drže stvari pod kontrolom. Oni nemaju svest ni zahteve normalne ljudskosti prema higijeni. Ovde se ne radi samo o tome da su ti ljudi lenji; pored toga, oni su naprosto navikli da žive u takvim uslovima. Bacaju smeće po zemlji i stvari odlažu gde bilo, bez ikakvih pravila i ograničenja. Kad se nakane da malo počiste oko sebe, u stanju su da svega dan-dva održavaju čistoću, tako da je već posle nekoliko dana opet sve neuredno i prljavo da je mučno i gledati. Recite Mi, kako nazivamo takvo okruženje? A ljudi koji mogu drage volje da obeduju i da spavaju u takvim uslovima – kakvi su to ljudi? Oni su nalik svinjama, zar ne? Nisu svesni, niti išta razumeju u vezi sa higijenom, sa svojim okruženjem, sa strukturom, niti sa upravljanjem. Oni ništa ne primećuju, bez obzira u kakvoj prljavštini i kakvom neredu žive. To njima nimalo ne smeta; uopšte se ne brinu i ne potresaju zbog toga. Žive onako kako su navikli, neodređeno i bez ikakvih zahteva. Na nekim mestima se strogo vodi računa o higijeni i životnoj sredini, pa biste pomislili kako ljudi koji tu žive brinu o čistoći i znaju da upravljaju svojim okruženjem – tek kad im dođete u iznenadnu inspekciju, saznajete da oni pred svaki najavljen obilazak šalju ljude da pospreme nered. Ako im unapred kažeš da ćeš ih posetiti, možeš biti siguran da će sve biti čisto; ako ih posetiš bez najave, naići ćeš na posve drugačije okruženje, koje će zasigurno biti prljavo i neuredno. U nekim devojačkim sobama, odeća i obuća leže svuda unaokolo, dok su napolju gomile alatki, poput motika i krampova, razbacane zajedno s odećom. Pritom će neki od tamošnjih ljudi reći kako su previše zauzeti, pa nisu stigli da počiste. Jesu li zaista baš toliko zauzeti? Zar nemaju vremena čak ni da predahnu? Ako nemaju, onda su stvarno zauzeti – ali, nije valjda da su baš toliko zauzeti? Šta im je teško da naprave malo reda? Šta je toliko naporno u vezi sa održavanjem čistog i urednog okruženja? Ima li to neke veze s ljudskošću? Zašto bi ljudi toliko želeli da žive u „svinjcu”? Zašto bi bili tako opušteni u jednom takvom okruženju? Kako mogu da uopšte ne reaguju na takvo okruženje? O čemu se tu radi? Šta je razlog lošeg upravljanja okruženjem? Ako neko mesto povremeno posećujem i uvek im se unapred najavim, srediće ga da bude cakum-pakum, ali će prestati to da rade ako počnem češće da ih posećujem. Kazaće: „Pošto nam često dolaziš, preskočićemo te formalnosti. Takvi smo kakvi smo. Iscrpljujuće je povazdan čistiti i spremati! Ko još ima snage za to? Toliko smo po čitav dan zauzeti, da nemamo kad ni da se počešljamo!” Oni nude takva opravdanja. A kakva opravdanja smišljaju drugi? „Sve je ovo samo privremeno. Stoga, ne mora uvek sve da bude u savršenom redu. Dobro je i ovako kako je.” Tačno je da je sve privremeno – ali, čak i ako bi živeo u šatoru, opet bi morao da održavaš čistoću u njemu, zar ne? To je normalna ljudskost. Ako ne poseduješ čak to parčence normalne ljudskosti, po čemu se onda razlikuješ od zveri?

U okviru Božje kuće ima jedna crkva koja se nalazi na prilično dobrom mestu, kraj planina i blizu vode. Do tamo je izgrađen put, a obale obližnje reke obrasle su drvećem. U dvorištu crkve napravljena je čak i senica, oivičena stazom od ukrasnog kamenja. Stvarno je lepo tamo. Jednoga dana, iz daljine sam ugledao neku stvarčicu žute boje na tom, inače čistom putu. Prišavši bliže, video sam da je to kora od narandže. Ko bi ga znao ko je to smeće nemarno bacio tu. A ispod senice, koja je inače takođe bila čista, neko je jeo semenke suncokreta i pobacao ljuske svuda unaokolo po podu. Recite Mi, da li je to uradila neka osoba koja poznaje pravila? Da li u normalnoj ljudskosti postoje neka zahtevana merila u pogledu čovekove higijene i životne sredine ili ne postoje? Neki će možda reći: „Po čemu ja to ne zadovoljavam merila? Perem noge svako veče. Ima ljudi koji to ne rade. Neki se čak ni ne umivaju ujutro kad ustanu.” Dobro, možda su ti čiste noge, ali zašto onda tvoje radno okruženje liči na svinjac? Na šta se svodi to tvoje čistunstvo? U najboljem slučaju, ono pokazuje da si strašno sebičan. Hteo bi da upravljaš svim stvarima – a kako bi to mogao da postigneš, kad ne možeš da upravljaš čak ni svojim neposrednim okruženjem? To je zaista besramno! Ti ljudi ne samo što ne mogu da upravljaju svojim okruženjem – oni ne vode računa čak ni o ličnoj higijeni i bacaju smeće unaokolo. Kako su izgradili tu naviku? To što bacaju kore od voća i ljuske možda će pravdati time da se radi o biorazgradivim stvarima, to jest o kompostu. Ali, zašto onda taj kompost ne odložiti na posebno mesto ili u kantu za smeće? Zašto ga razbacivati po putu ili ispod senice? Je li senica mesto na kojem se čuva kompost? Zar to nije nepoštovanje pravila? (Jeste.) Radi se o strašnoj oskudici ljudskosti, razuma i morala – ti ljudi su plitkoumni! Recite Mi, ima li načina da se ovaj problem reši? Kako se takvo ponašanje može sprečiti? Može li se to postići nadzorom? Ko bi mogao da motri na sve te stvari? Šta nam je činiti? (Treba ih novčano kazniti.) Da, to je krajnje sredstvo. Mora se uspostaviti pravilan sistem. Nema više gledanja kroz prste. Ti ljudi su naprosto toliko ogavni – nepopravljivi su! Na pojedinim mestima, ubuđale kartonske kutije, ubuđale daske i komadići papira leže razbacani unaokolo, a ljudi koji tu rade kažu da ih čuvaju jer će im kasnije zatrebati. Ako se već radi o korisnim stvarima, zašto ih ne držite sortirane po tipu i uredno složene? Zar tako ne bi em lepše izgledale, em zauzimale manje prostora? Većina ljudi ne zna ništa o upravljanju. Stvari drže nasumično naslagane ili razbacane unaokolo, tako da više nema ni igla gde da se baci. Kako gomile narastaju, nered postaje sve veći, a sa neredom dolazi i prljavština, sve dok se cela prostorija ne pretvori u običnu rupčagu koju je mučno i pogledati. Da li ljudi koji žive u takvom okruženju imaju normalnu ljudskost? Jesu li to ljudi dobrog kova ako nisu u stanju da vode računa čak ni o okruženju u kojem žive? Šta je još preostalo što takve ljude razlikuje od zveri? Deo razloga zbog kojeg većina ljudi ne ume da upravlja svojim životnim prostorom leži u tome da niko od njih nije svestan higijene, niti iko zna kako da upravlja svojim okruženjem. Te stvari im uopšte ne padaju na pamet i oni nisu svesni kako treba da izgleda okruženje u kojem žive ljudi. Nalik su životinjama, nesvesni u kakvoj bi vrsti okruženja trebalo da žive. Drugi deo razloga leži u činjenici da rukovodioci ne umeju da rukovode tim stvarima. Rukovodioci ne umeju da rukovode tim stvarima, a ljudi kojima oni rukovode ne razmišljaju unapred o tim stvarima, niti su ih svesni. Na kraju, uz „saradnju” svih, to mesto se pretvara u „svinjac”. Nakon što neko vreme provedu na tom mestu, ljudi odatle odlaze sa određenim osećanjem: „Zašto ovde nikad nije čisto? Zašto ovo mesto nikada ne liči na dom?” Recite Mi, može li čoveku da se popravi raspoloženje kad vidi nešto takvo? (Ne.) Da li biste se oraspoložili kad biste otišli tamo? (Ono ne bi ostavilo neki naročit utisak na nas.) To bi bila vaša iskrena reakcija – ono na vas ne bi ostavilo naročiti utisak. Napravio sam planove za neka od tih mesta i, kad su ti planovi realizovani i kad su stvari došle na svoje mesto, svi su uživali u onome što su videli. Ipak, posle svega nekoliko dana, svuda je opet zavladao haos. Morao sam da pronađem prikladnu osobu da rukovodi tim zadatkom kako bi se očuvala higijena. To je zato što su ljudi većinom toliko nečisti i prave nered u svemu što rade. Neki ljudi beru povrće, a ne znaju gde treba da ga operu. Insistiraju da to rade na nekom čistom mestu, usled čega ono postaje zaprljano. Kako bi se osećao da vidiš tako nešto? Zar ti ljudi nisu obično krdo zveri? Nemaju u sebi nimalo ljudskosti! Od samog pogleda na te ljude, koji uopšte ne mare za higijenu i ne znaju da upravljaju svojim okruženjem – vi biste pobesneli! Dato im je da žive u lepom okruženju, u kojem je sve lepo namešteno. S proleća cveta svakojako cveće i razno drugo bilje; imaju planine, reku i senicu; imaju mesta za rad, mesta za život i sve vrste pogodnosti. Kako je to lepo! A u šta se sve to pretvara? Oni sve to uzimaju zdravo za gotovo i nimalo ne cene dobrotu. Oni misle: „Ovde je lepše nego u većini drugih mesta, ali se ipak manje-više radi o selu. Nema ničega osim trave i blata.” S takvim mentalnim sklopom, oni bezumno uništavaju sve to. Ne razmišljaju o upravljanju svojim okruženjem. Koliko samo stvari nedostaje takvoj ljudskosti! Ona ne poseduje ono što ljudskost treba da poseduje; ti ljudi nisu u stanju čak ni da na najosnovniji način vode računa o raznim aspektima svoje životne sredine. Recite Mi, kako ljudi mogu i da pomisle da ne neguju tako lepo okruženje u kojem žive? Kako mogu da ne vode računa o njemu? Zašto? Da li zato što su prezauzeti svojim dužnostima, pa nemaju vremena? Ili se nešto drugo dešava s njima? Zar nisu svi zauzeti obavljanjem svojih dužnosti? Ima ljudi koji žive u lošijim okruženjima nego vi, pa ipak dobro vode računa o svom životnom prostoru. Kad drugi to vide, tapšu ih po ramenima, dive im se i poštuju ih. A zamislite da vide vaše životno okruženje – ne moraju čak ni da ulaze unutra; prezreli bi vas čim bi ovlaš pogledali kako izgleda spolja. Zar niste sami krivi za to? Tvoji postupci i ponašanja doveli su do toga da živiš u ovom užasno otrcanom okruženju. Kad ljudi vide u kakvom okruženju živiš, to je isto kao da su zavirili u tvoju suštinu. Možeš li onda da ih kriviš zbog toga što te preziru? Da li je neka osoba uzvišena ili niska, plemenita ili primitivna, o tome ne odlučuju analize drugih ljudi, već ono što ta osoba sama proživljava. Ako poseduješ sve ono što čini normalnu ljudskost, moći ćeš istinski da proživiš u ljudskom obličju. Moći ćeš da demonstriraš svoje plemenite kvalitete, pa će te drugi ljudi prirodno ceniti i poštovati. Ako ne poseduješ te stvari, ako ne razumeš zdravorazumsku higijenu i ako ne umeš da vodiš računa o svom okruženju, nego sve svoje dane provodiš u „svinjcu” i čak si prilično zadovoljan zbog toga, to pokazuje tvoju zversku ćud. To pokazuje da si nizak i nižerazredan. Tako niska i nižerazredna osoba, s tako niskom i nižerazrednom ljudskošću, bez trunke razmišljanja, gledišta, zahteva i težnji koje normalna ljudskost treba da ima – da li osoba koja je lišena svih tih stvari može da razume istinu? Možeš li ona da uđe u istina-stvarnost? (Ne.) Vi takođe mislite da ne može? A zašto ne može? Neki će reći: „Mi smo se još odavno ratosiljali svih tih ovozemaljskih stvari tokom godina našeg verovanja u Boga. Nas te stvari nimalo ne zanimaju! ’Živeti kvalitetnim životom’ – to je svetovna stvar!” Zar nema ljudi koji tako govore? Da li je onda i vazduh koji udišeš svetovna stvar? Odeća koju nosiš, sve materijalne stvari koje koristiš – jesu li i to svetovne stvari? Zašto se onda ne okupljate bilo gde na otvorenom? Zašto se okupljate u prostoriji? Zar nisu smešni ljudi koji tako govore? Saopštiću ti jednu činjenicu: ako takva osoba poželi da uđe u istina-stvarnost, neće mu biti lako. Ako neko želi da zakorači u istina-stvarnost, on najpre mora da poseduje normalnu ljudskost; osim toga, mora da odbaci sve te loše životne navike, mora da teži nečemu što ima stila i da stremi ka životu koji se odlikuje kvalitetom, lepim manirima i moralnošću. Da li je ovo prikladan način da se to kaže? Dobro, mogu li se onda ovi problemi lako ispraviti? Koliko je vremena potrebno da čovek promeni svoj stil života i da odbaci loše navike? Koji se metod mora upotrebiti da bi se u to ušlo što je moguće pre? Koji metodi uopšte postoje, ako izuzmemo kažnjavanje? (Međusobni nadzor.) Međusobni nadzor je jedan od metoda; sve se svodi na to da li ga ljudi prihvataju. Kako vidim, uvođenje novčanih kazni bio bi moćan i zaista efikasan potez. Čim se dotaknete novčanih kazni, vi ljudima zadirete u lične interese. Oni nemaju drugog izbora nego da se povinuju, iz straha da im mogu biti narušeni interesi. Eto šta se postiže novčanim kaznama. Ali, zašto se ništa ne postiže kroz razgovore o istini sa tim ljudima? Zato što oni ne poseduju normalnu ljudskost ni neophodne preduslove za prihvatanje istine. Zbog toga je razgovor o istini neefikasan metod kada je o tim ljudima reč. U svakom radnom okruženju, naučite najpre da stvari sortirate po tipu, zatim da održavate urednost, pa higijenu i čistoću i da, povrh svega toga, negujete naviku pravilnog odlaganja smeća. To je ono što normalna ljudskost treba da poseduje.

Ima žena koje samo počešljaju kosu i izađu napolje, a da prethodno nisu za sobom pokupile otpale vlasi. One to rade svakog dana. Može li se takva navika promeniti? Kad završiš sa češljanjem, moraš odmah da počistiš i da pospremiš nered iza sebe. Nemoj ostavljati drugima da to čiste – postaraj se sȃm o svom okruženju. Ako želiš dobro da se staraš o svom okruženju, moraš najpre da počneš od sebe. Prvo počisti prostor u kojem boraviš. Osim toga, čovek mora da bude građanski nastrojen prema javnom okruženju u kojem živi. Primera radi, svako treba odgovorno da se ponaša prema prostorijama u kojima ljudi žive i odmaraju se. Ako vidiš komadiće kore od narandže koje je neko bacio na zemlju, naprosto ih podigni i baci u kantu za smeće. Na pojedinim radnim mestima, nakon završenog posla, posvuda ima komadića drveta, piljevine, gvozdenih šipki i eksera. Kad uđete tamo, lako možete nagaziti na neki ekser ako ste nepažljivi. Užasno je nebezbedno. Zašto ti ljudi ne bi počistili iza sebe i uveli malo higijene po završetku posla? Kakva je to grozna navika? Jesu li oni u stanju da objasne svoje postupke? Šta će ljudi pomisliti kad vide tako neuredno i prljavo radno mesto? Zar se tako ne ponašaju zveri? Ljudi koji poseduju ljudskost moraju sve lepo da počiste nakon obavljenog posla, kako bi drugima već na prvi pogled bilo jasno da su taj posao obavila ljudska bića. Zveri ne čiste za sobom po obavljenom poslu, kao da čišćenje ne spada u njihove obaveze, niti ima ikakve veze s njima. Kakva je to logika? Više puta sam imao priliku da vidim ljude koji ne čiste iza sebe nakon završetka rada. Svi oni imaju tu istu lošu naviku. Rekao sam im da svakog dana, nakon što završe sa radom, moraju odrediti nekoga ko će počistiti smeće. Čišćenje se mora vršiti svakodnevno. Na taj način, prostorije će uvek biti čiste. Ljudi moraju da neguju takve navike. Da bi odnegovao životne navike, čovek najpre mora da se postara o svom ličnom okruženju i da se zatim privikne na to. A onda, kad se jednoga dana to okruženje bude promenilo, biće mu i samom mučno da vidi da je nešto nečisto. To je isto kao kad neki ljudi provedu tri ili pet godina u inostranstvu, pa im se čini da je tamo sve bolje nego ovde. Kad dođe dan da se vrate u svoj rodni grad, čini im se da su najedanput postali posebni. S prezirom gledaju na sve one koji ne vode računa o higijeni i u čijim kućama ne vlada čistoća. Oni čak ne mogu da podnesu da se nekoliko dana zaredom ne istuširaju. Zar to nije uslovljeno njihovim okruženjem? To upravo tako funkcioniše. Prema tome, morate započeti od održavanja lične higijene i svog okruženja. Na taj način, biće vam udobno dok obavljate svoju dužnost; to je ujedno i nešto što ljudi s normalnom ljudskošću treba da poseduju. Na nekoliko mesta na kojima sam boravio, video sam devojačke sobe u potpunom haosu i neredu. Neki će možda reći: „Želiš da budemo uredni; treba li onda crkva da liči na logor za obuku?” Nema potrebe za tim. Treba samo da svakoga dana namestite krevet i da počistite sobu. Održavajte čistoću. Neka vam to postane navika. Ako to budeš radio svakodnevno, ako ti to uđe u naviku i postane norma, nešto što radiš automatski, kao što jedeš, to će značiti da si u sebi izgradio takvu naviku i da su tvoji zahtevi u pogledu vlastitog okruženja za čitav podeok stroži. A kad tvoji zahtevi postanu stroži, zajedno s njima poboljšaće se i celokupno tvoje držanje, tvoj mentalni sklop, tvoj ukus, tvoja ljudskost i tvoje dostojanstvo. Ukoliko, pak, živiš u „svinjcu”, u prostoru koji nije prikladan za ljude, već više liči na jazbinu neke zveri, to znači da ne poseduješ ljudsko obličje. Primera radi, kad vide da je prostorija u koju ulaze čista i uredna, neki ljudi će pažljivo obrisati prljavštinu sa cipela pre no što kroče unutra. Štaviše, i dalje će se osećati nečisto, pa će pre ulaska u prostoriju skinuti cipele. Kad vlasnik prostorije vidi kako su ti ljudi uredni i koliko ga poštuju, i on će njih poštovati. Drugi će, pak, nahrupiti pravo unutra s blatnjavim cipelama, ne mareći što svuda po podu raznose blato. Oni su potpuno neosetljivi na to. Vlasnik prostorije vidi da takvi ljudi po prirodi ne poštuju pravila. Oni ostavljaju loš utisak na njega, a on ih prezire i ubuduće ih neće puštati unutra. Ostaviće ih da čekaju pred vratima, a evo šta time želi da im saopšti: „Ne zaslužujete da vas pustim unutra – napravili biste nered kad biste ušli i morao bih mnogo vremena da potrošim čisteći za vama!” On ih neće poštovati. Kad vidi da ne poseduju ljudsko obličje, neće ih čak ni poštovati. Ako neko u svom životu dospe do te tačke, da li je ta osoba i dalje ljudsko biće? Svaki kućni ljubimac je bolji od njih. Prema tome, ljudi moraju proživeti u ljudskom obličju da bi se mogli nazvati ljudima, a da bi proživeli u ljudskom obličju moraju posedovati normalnu ljudskost. Gde god da čovek živi i koju god dužnost da obavlja, on mora da se pridržava pravila. Mora da vodi računa o svom životnom prostoru i ličnoj higijeni, mora da bude odgovoran i da ima dobre životne navike. U svemu što radi, mora da bude pažljiv i ozbiljan i mora da istrajava u tome sve dok to što radi ne obavi dobro i u skladu s merilom. Na taj način, ljudi će iz tvog učinka u obavljanju dužnosti i iz tvog odnosa prema drugim ljudima i stvarima uvideti da si čestit i pristojan i da si dobar čovek. Diviće ti se i sasvim prirodno će steći poštovanje prema tebi. Ujedno će vrednovati tvoj rad i ceniće te, i zbog toga neće praviti budalu od tebe i neće te maltretirati. U razgovoru s tobom biće ozbiljni, bez trunke podsmeha ili prezira. Ne znam kako ljudi gledaju na Moju pojavu, ali imam ovakav osećaj: kad se srećem s ljudima, većina njih ne zbija šale i ne priča neozbiljno. Ne znam zbog čega je to tako. Možda se ljudi ovako osećaju: „Ti si naprosto tako ozbiljna osoba, ozbiljan si u svemu što govoriš i u svemu što radiš. Ti si jedna čestita osoba; ne bih se usudio da pred Tobom ispričam neki vic. Već na prvi pogled je jasno da Ti nisi takva osoba.” Ako ljudi, kad ti negde odeš da razgovaraš, ćaskaš i komuniciraš s njima, osete da u tvojoj ljudskosti i moralnosti ima nečega – oni možda ne mogu jasno da vide šta je to, ali ti ćeš znati šta je ono o čemu svakog dana razmišljaš i uvek ćeš imati načela i merila po kojima posmatraš stvari i ophodiš se prema ljudima – ako ti na taj način komuniciraš sa drugima, oni će reći da si tako razborit, da si veoma ozbiljan i razborit u svemu što radiš, što znači da si izuzetno principijelan. Šta će, na kraju, taj osećaj nadahnuti u njima? Razmislite polako o tome. Ako si u svom ponašanju opremljen svim onim stvarima koje ljudi sa normalnom ljudskošću treba da imaju, onda je nebitno kako te ljudi ocenjuju iza tvojih leđa. Ako u dubini srca osećaju da si ti jedna čestita i razborita osoba, neko ko prema svemu ima ozbiljan i odgovoran stav i ko poseduje plemenite vrline, oni će, nakon što neko vreme budu komunicirali s tobom, početi da te poštuju i da odobravaju tvoje postupke. A ti ćeš tada, kao čovek, imati neku vrednost. Ako oni, nakon što neko vreme budu u kontaktu s tobom, uvide da ništa ne radiš dobro, da si lenj i proždrljiv, da ne želiš ništa da naučiš, da tvoja merila prevazilaze tvoje sposobnosti, da si prilično škrt i sebičan – da, štaviše, ne vodiš računa o ličnoj higijeni i svom neposrednom okruženju, ako shvate da ti ne znaš ništa da radiš, da si veoma lošeg kova, da ne poštuješ datu reč i da nisi sposoban dobro da obaviš nijedan od zadataka koji su ti povereni – ti onda ni za koga nećeš biti značajan i bićeš obesmišljen kao čovek. Ruku na srce, nije propast sveta ako drugim ljudima nisi značajan – ono što je bitno jeste da si u velikoj nevolji ako si i u Božjem srcu isto toliko nizak, nižerazredan i bezvredan, poput neke zveri bez srca i duše. Još uvek si jako daleko od toga da budeš spasen! Da li se ijedna osoba čiji karakter ne ispunjava merilo, čije su reči i postupci potpuno neuređeni i koja liči na zver, može nadati spasenju? Kako Ja vidim, takvim ljudima preti opasnost. Pre ili kasnije, biće eliminisani.

C. Stav i ponašanje ljudi prilikom kontakta sa osobama suprotnog pola

Naša treća stavka je stav i ponašanje ljudi prilikom kontakta sa osobama suprotnog pola u svakodnevnom životu. Ovo je pitanje s kojim će se susretati svi koji žive s drugim ljudima, bez obzira na životnu dob. Koji aspekt ljudskosti to pitanje obuhvata? Ono obuhvata čovekovo dostojanstvo, njegov osećaj stida i njegov stil ponašanja. Neki ljudi veoma ležerno gledaju na kontakt sa osobama suprotnog pola. Sve dok se ništa ne dešava, oni misle da to nije toliko bitno i ne prepuštaju se požudnim mislima, niti razotkrivaju neku grešnu strast. Da li osoba normalne ljudskosti treba da ima takve misli? Da li je to znak normalne ljudskosti? Kad postaneš neko ko je dovoljno zreo da stupi u brak i da uspostavi kontakt i ljubavnu vezu sa osobom suprotnog pola, učini to normalno i niko ti se neće mešati. Ali, niko ne želi vezu – svi najpre flertuju nekoliko dana sa osobom koja im zapadne za oko, a čim upoznaju nekoga ko im se mnogo dopada i ko je po njihovom ukusu, počinju da se ponašaju razmetljivo. Kako se to oni razmetljivo ponašaju? Podižu obrvu, namiguju ili menjaju boju glasa dok pričaju, hodaju na određeni način ili počinju da iznose šaljive primedbe da bi bili primećeni; to je razmetljivo ponašanje. Kad ljudi koji obično nisu takvi počnu da pokazuju ovakvo ponašanje, možete biti sigurni da se negde u blizini nalazi neka osoba suprotnog pola koja je po njihovom ukusu. Ko su ti ljudi? Moglo bi se reći da se ponašaju neprikladno ili da se ne drže jasnih granica između muškaraca i žena, ali oni time ne pokazuju nikakvo ponašanje koje zaslužuje osudu. Neki bi rekli da su ti ljudi naprosto neozbiljni. Drugim rečima, ponašaju se na nedostojan način; neozbiljni ljudi ne shvataju pojam samopoštovanja. Neki ljudi pokazuju takve karakteristike u svakodnevnom životu; ali, budući da to ne utiče na njihovo obavljanje dužnosti, niti ih sprečava da svoje poslove dovedu do kraja, da li se ovde zaista radi o problemu? Neki se pitaju: „Dokle god ih to ne sprečava da streme ka istini, ima li uopšte potrebe razgovarati o tome?” Na šta se ovo odnosi? Na osećaj stida i dostojanstva čovekove ljudskosti. Bez stida i dostojanstva nema ni čovekove ljudskosti, a bez tih stvari ljudskost ne može biti normalna. Neki ljudi su pouzdani, ozbiljni, odgovorni i vredni u svemu što rade. Mada nemaju većih problema, oni taj aspekt svog života naprosto ne shvataju ozbiljno. Kad flertuješ sa osobom suprotnog pola, da li je to flertovanje konstruktivno ili štetno? Šta ako se osoba s kojom flertuješ zaljubi u tebe? Možda ćeš reći: „Nisam to hteo”; e pa, ako flertuješ s nekom osobom, a ne želiš da se ona zaljubi u tebe, zar se ti onda ne poigravaš s njom? Nanosiš joj bol! Tu nešto nedostaje u moralnom smislu. Ljudi koji to rade imaju slab karakter. Nadalje, ako ne nameravaš da gradiš dublju vezu s tom osobom i ako u tom pogledu nisi ozbiljan, a ipak joj i dalje šalješ znakove podizanjem obrve, namiguješ joj, razmećeš se šaljivim dosetkama u njenom prisustvu i trudiš se iz petnih žila da pokažeš kako imaš stila, kako si lep i zgodan – ako se, dakle, ponašaš razmetljivo, šta time zapravo radiš? (Zavodim ljude.) Ti imaš nameru da je zavedeš. E sad, da li je takva vrsta zavodničkog ponašanja plemenita ili ružna stvar? (To je ružna stvar.) Tu više nema nikakvog dostojanstva. Kakvi su to ljudi koji na ovom svetu žele da zavode druge? Prostitutke, raskalašne žene, bitange – ti ljudi ne znaju za stid. Šta znači ne znati za stid? To znači biti neosetljiv na sramotu. Integritet, stid i čast, kao i ugled i dostojanstvo – ni za šta od toga oni ne mare. Takvi ljudi se samo razmeću unaokolo i flertuju. Nije im dovoljno da flertuju s jednom ili dve osobe, a ne misle da je preterano čak ni ako flertuju sa njih osam ili deset. Bilo bi potrebno na hiljade njih da bi oni bili srećni. Neke udate žene imale su po dvoje dece, ali niko van kuće nije znao za to. Zašto nikome nisu pričale o tome? Strahovale su da neće više imati uspeha u flertovanju i da će izgubiti svu svoju zavodljivost i privlačnost čim kažu da su u vezi i da su udate. Zbog toga nisu htele da pričaju o tome. Zar takvi ljudi nisu neosetljivi na sramotu? Da li je nečija ljudskost normalna ako u sebi ima nečeg takvog? Nije normalna. Ako, dakle, imaš takvu ljudskost i pokazuješ takva ponašanja, znači da si manjkav u smislu normalne ljudskosti; u tvojoj ljudskosti nema stida ni dostojanstva. Čim se nađu u blizini osoba suprotnog pola, neki ljudi počinju da se češljaju i da popravljaju odeću ili, pak, stavljaju ruž i puder na lice, ne bi li se što više ulepšali. Šta žele time da postignu? Njihov cilj je zavođenje. To je nešto čega ne bi trebalo da bude u normalnoj ljudskosti. Oni koji su u stanju da ovako zavode druge ljude i da pritom ništa ne osećaju, da misle kako je to sasvim normalno i uobičajeno i da nije ništa strašno, jesu ljudi kojima fali osećaj stida i koji čak ni ne znaju šta se sme, a šta se ne sme. Ima ljudi koji bi bili spremni da goli hodaju ulicom tamo-amo kad bi im neko za to ponudio deset hiljada juana. Kakvi su to ljudi? To su ljudi bez osećaja stida. Za novac bi sve uradili i uopšte se ne bi postideli. Integritet, karakter, osećaj stida i dostojanstvo njima ne znače ništa i smatraju ih bezvrednim. Razmetljivost i sposobnost zavođenja smatraju svojim talentom, a jedinu radost pronalaze u tome da pridobiju naklonost što većeg broja ljudi i da što više ljudi juri za njima. To za takvu ženu predstavlja najveću čast i to je ono što ona najviše ceni. Ona ne ceni stvari kao što su dostojanstvo, osećaj stida ili karakter. Da li je to dobra ljudskost? (Nije.) Da li ste i vi pokazivali ovakva ponašanja? (Jesmo.) Možete li, onda, da ih držite pod kontrolom? Da li možete da ih držite pod kontrolom skoro uvek ili samo ponekad? Možete li da se obuzdate? Ljudi koji mogu da se obuzdaju imaju srce koje zna za stid. Svakome se desi da na trenutak postane plahovit i raspušten, ali kad se to desi nekome ko može da se obuzda, on oseća da to što radi nije ispravno, da ga to degradira, da mora odmah da se okane toga i da ne sme više to da radi. I kad se kasnije ponovo nađe u sličnoj situaciji, takav čovek može da se kontroliše. Ako tvojoj ljudskosti nedostaje čak i tako neznatna sposobnost samoobuzdavanja, protiv čega ćeš onda moći da se pobuniš kad se od tebe zatraži da primeniš istinu? Neki ljudi su obdareni lepotom, pa osobe suprotnog pola stalno jure za njima; što je broj onih koji jure za njima veći, to oni misle da mogu sebi da priušte veću razmetljivost. Zar to nije opasno po njih? Šta treba raditi u takvoj situaciji? (Treba prepoznati tu zamku i izbeći je.) To zaista jeste zamka koju moraš da izbegneš – u suprotnom, sva je prilika da će te neko u tu zamku uhvatiti. Tu zamku moraš da izbegneš pre no što u nju upadneš; to se zove suzdržavanje. Ljudi koji umeju da se suzdržavaju znaju za osećaj stida i imaju dostojanstvo. One koji to ne umeju može da namami svako ko poželi da ih zavede i oni će zagristi mamac svaki put kad neko počne da juri za njima, a u tome i jeste nevolja. Osim toga, takve osobe će se namerno ponašati razmetljivo, biće uvek lepo obučene i doterane, biraće isključivo odeću koja ih čini lepšim, zgodnijim i privlačnijim i svakog dana će se tako oblačiti; to je opasno po njih i to pokazuje da spadaju u osobe koje svesno pokušavaju da zavedu druge ljude. Ako i ti biraš odeću koja je privlačna za oko i zavodljiva, moraš da se pobuniš protiv vlastitog tela i da odustaneš od takvog stila oblačenja. Ako si odlučan u tom pogledu, moći ćeš to da postigneš. Ukoliko, pak, nisi odlučan u tome i želiš da potražiš partnera, niko ti to ne brani: komunicirajte normalno jedno s drugim i okanite se flertovanja. Ako ne tražiš partnera, ali i dalje flertuješ s drugima, to se jedino može okarakterisati kao nedostatak osećaja stida. Moraš biti načisto s tim šta biraš. Možete li svi da poštujete načela? (Odlučni smo u tome.) Ako ste odlučni, to znači da imate energiju i da ste motivisani, pa će vam biti lako da ih poštujete. Nekim ljudima je zapravo u prirodi da budu pristojni i oni, štaviše, pronašavši veru u Boga, streme ka istini i idu pravim putem, te stoga nemaju takvih želja i ne reaguju ni na čije pokušaje da sa njima flertuje. Neki su prilično skloni tome, dok drugi uopšte ne obraćaju pažnju na to; neki naizgled imaju tu odlučnost, ali čak ni sami nisu u stanju da kažu da li je zaista imaju ili je nemaju. Što se tiče odnosa sa osobama suprotnog pola, to je nešto čime moraš pravilno da se pozabaviš, oko čega moraš stalno da se preispituješ i što moraš da prepoznaš kao sastavni deo dostojanstva i osećaja stida normalne ljudskosti. Kako je nedostatak osećaja stida povezan sa nedostatkom ljudskosti? Slobodno se može reći da neko ko nema osećaj stida, nema ni ljudskosti. Kako to da niko od onih koji su lišeni ljudskosti ne voli istinu? I zašto kažemo da čovek može da stremi ka istini ako poseduje ljudskost? Kažite Mi, da li ljudi lišeni osećaja stida znaju šta je dobro a šta nije? (Ne znaju.) Dakle, kad takvi ljudi čine loše stvari kojima se opiru Bogu, izdaju Ga i krše istinu, da li oni osećaju imalo samoprekora? (Ne.) Mogu li oni da kroče na pravi put ako ih savest nimalo ne grize? Mogu li da streme ka istini? Drski, bestidni ljudi su tupi; oni ne mogu jasno da razlikuju pozitivne od negativnih stvari, niti ono što Bog voli od onoga što mrzi. Dakle, kada Bog ljudima kaže da budu pošteni, oni odgovaraju: „Zašto je problematično lagati? Nije ponižavajuće reći neistinu!” Zar bestidni ljudi ne govore upravo tako? Ako neko ko ima osećaj stida ispadne nepošten i svi saznaju za to, zar on neće pocrveneti od stida? Zar iznutra neće osetiti nelagodu? (Hoće.) A šta će na to reći neka bestidna osoba? „Uopšte me ne zanima da budem pošten, ne marim za to šta drugi misle, ni koliko me smatraju vrednim, ni koliku mi težinu pridaju!” Njih to ne zanima. Mogu li onda i dalje da streme ka istini? Ako ih, nakon što izgovore neku laž, pitaš da li u srcu osećaju nemir ili bilo kakav samoprekor, reći će: „Šta uopšte znači biti spokojan? Šta je samoprekor? Zašto laganje mora da bude toliko problematično?” Oni nemaju takvu svest. Može li neko s tako nezdravim razumom da sledi Boga? Može li da stremi ka istini? Oni ka njoj ne streme. Po njihovom mišljenju, ne postoje nikakve granice između pozitivnih i negativnih stvari, između istine i onoga što istinu krši – za njih je sve to jedno te isto. Bilo kako bilo, misle oni, sve će biti u redu ako se svako bude trudio, ako svako bude obavljao svoju dužnost i plaćao cenu. Oni ne mogu da razlikuju ove stvari. Oni ne osećaju nikakav samoprekor kad učine nešto što se opire Bogu, kad nekim svojim postupkom prekrše istina-načela, kad urade nešto što je nanelo štetu interesima nekog drugog čoveka ili kad urade nešto što ometa rad crkve. Oni uopšte nemaju osećaj samoprekora. Zar to ujedno ne znači da su lišeni osećaja stida? Ljudi bez osećaja stida ne mogu da razaznaju ovakve stvari. Po njima, oni mogu da rade šta im je volja. Sve može da prođe; nema potrebe donositi nikakve sudove uz pomoć istine. Prema tome, ljudi lišeni osećaja stida ni na koji način ne mogu razumeti ni praktikovati istinu. To je odnos između nepostojanja osećaja stida i nedostatka ljudskosti. Zašto onda niste umeli to da kažete? Svi vi mislite: „To o čemu Ti propovedaš nema mnogo veze sa istinom; to je prilično daleko istine. Obično smo u stanju da te stvari jasno sagledamo, pa zar i dalje ima potrebe da nam Ti pričaš o njima?” Ako stvarno mislite da te stvari nemaju veze sa istinom, koliko ste onda duboko ušli u istina-stvarnost? Da li proživljavate normalnu ljudskost? Jeste li zaista postali ljudi koji poseduju istinu i ljudskost? Previše ste malog rasta i ne možete čak ni te stvari da shvatite, pa kakvu onda istina-stvarnost posedujete?

Jedna od deset upravnih odluka Božje kuće glasi ovako: Čovek ima iskvarenu narav i, povrh toga, poseduje osećanja. Budući da je tako, izričito se zabranjuje da dvoje članova suprotnog pola bez pratnje rade zajedno kada služe Bogu. Svi koji u tome budu otkriveni biće, bez izuzetka, izbačeni. Kako ljudi gledaju na tu upravnu odluku? Recite Mi, kad bi jedan muškarac imao neprikladne odnose sa preko trideset žena, šta bi ljudi mislili o tome kad bi za to čuli? (Ne bi verovali.) Iznenadio bi se da tako nešto čuješ; bio bi šokiran: „Zaboga, pa baš je preterao! To je odvratno, zar ne?” A šta bi taj muškarac osećao dok bi ti o tome pričao? (Ponašao bi se kao da je to za njega sasvim nebitna stvar.) Njemu bi to bilo nešto krajnje uobičajeno. Pitaj ga šta je danas jeo: „Pirinač.” Pitaj ga sa koliko je žena dosad bio: „Trideset i više.” On bi ti na oba pitanja odgovorio potpuno istim tonom i sa istim načinom razmišljanja. Ima li spasa za čoveka sa takvom ljudskošću? Nema mu spasa, čak ni ako veruje u Boga. Kako ne zna da bi trebalo da ga bude stid kad tako nešto izvali? To je zaista ponižavajuće! Kako onda može tako nešto da izvali? Recite Mi, da li je u njemu preostala makar trunčica osećaja stida? Ne, nije preostala. Percepcija savesti već je otupela u njegovoj ljudskosti i u njemu više nema nikakve pronicljivosti. Ovde se ne radi samo o izopačenosti – ljudi bez stida i dostojanstva više nisu ljudi. Spolja gledano, još uvek liče na ljude, ali ta slika se razbija u paramparčad onog trenutka kad treba nečim da se pozabave. U stanju su svašta da urade, ne znajući za stid – a to znači da oni više nisu ljudi. Hajde da ovde završimo razgovor o ovim pitanjima.

Razmislite malo o ova tri aspekta normalne ljudskosti o kojima smo danas diskutovali – jesu li oni važni? Da li su ti elementi normalne ljudskosti odvojeni od stremljenja ka istini? (Nisu.) Kako su oni onda povezani sa stremljenjem ka istini? Ako ljudskost nekog vernika u Boga ne sadrži u sebi pedantnost, osećaj odgovornosti ili sposobnost usredsređivanja na vlastite postupke – ako ta osoba nema takvu ljudskost, šta ona može da zadobije od svoje vere u Boga i stremljenja ka istini? Mi smo, tokom ovih godina, razgovarali o priličnom broju istina iz svih oblasti. Ako se ljudi ne posvete svesnom odnosu prema tim istinama, ako ih sve zajedno sruče na gomilu i ako ništa ne rade savesno, mogu li onda da dosegnu razumevanje jedne ovakve istine? Neki ljudi kažu: „Ako već ne mogu da razumem istinu, zar ne bih mogao da te doktrine i terminologiju jednostavno naučim napamet?” Da li biste na taj način uspeli da na kraju zadobijete istinu? Ako ne poseduješ tu vrstu normalne ljudskosti i ako unutar tvoje ljudskosti nema tih stvari, što znači da ne poseduješ savestan, pedantan, ozbiljan i odgovoran stav prema stvarima, tada se istina za tebe pretvara u doktrine i otrcane fraze – pretvara se u propise. Ne možeš da zadobiješ istinu, zato što nisi u stanju da je razumeš. Osim toga, ako ne umeš dobro da upravljaš okruženjem, rutinom i stilom svog privatnog života, da li ćeš onda moći da uđeš u razna načela i izreke koji se tiču istine? Nećeš moći. Štaviše, ljudi moraju voleti pozitivne stvari u životu, dok prema negativnim i rđavim stvarima moraju u dubini srca da očuvaju stav gnušanja i odvratnosti. To je jedini način da se zakorači u nekoliko istina. To znači da, u svom stremljenju ka istini, moraš da imaš ispravan stav i pravilan način razmišljanja; moraš da budeš uspravan i ozbiljan čovek. Jedino takvi ljudi mogu da zadobiju istinu. Ako neko nema osećaj stida i ako u srcu ostaje tup i nesvestan nakon što počini mnoge rđave stvari, mnoge stvari koje se bune protiv Boga i krše istinu, misleći kako to nije ništa strašno – da li takva osoba može imati ikakve koristi od istine? Ona mu neće biti ni od kakve koristi. Na takve ljude istina ne utiče, niti može da ih obuzda, prekori, da ih usmeri ili da im ukaže na pravac kojim treba da idu, što znači da su ti ljudi u nevolji. Kako bi neko ko nema čak ni osećaj stida mogao da razume istinu? Da bi neka osoba razumela istinu, ona najpre mora da u svom srcu bude osetljiva na pozitivne i negativne stvari. Takve osobe osećaju odbojnost čak i na sam pomen ili suočavanje s nečim negativnim ili rđavim, a ako same urade nešto takvo, one su postiđene i nespokojne. One osećaju ljubav prema istini i mogu da u svom srcu prihvate istinu; mogu da je koriste da bi se obuzdale i da bi popravile svoja pogrešna stanja. Zar to nisu stvari koje bi normalna ljudskost trebalo da poseduje? (Jesu.) Zar osobi koja poseduje te stvari nije lako da stremi ka istini? A ako čovek ne poseduje nijednu od tih stvari, za njega je svaka priča o stremljenju ka istini samo prazna priča – kako bi mogao da stremi ka istini bez ijedne pozitivne stvari u svom srcu? Tek kad tvoja normalna ljudskost bude posedovala te stvari, istina će u tebi moći da pusti korenje, da procveta i da donese plodove – ona će tek tada ostvariti efekat. Kad budeš razumeo istinu, moći ćeš da promeniš svoj način razmišljanja i da obuzdaš svoje ponašanje, a u tebi će se sve ređe javljati iskvarene misli. To je istinska promena.

Koliko od ovih manifestacija normalne ljudskosti, o kojima smo danas govorili, vi posedujete? Koliko njih vam nedostaje? Šta posedujete? (Osećaj stida.) Osećaj stida – to je dobro. Ono što bi, u najmanju ruku, trebalo da posedujete jeste osećaj stida. Šta još posedujete? Da li svi imate savestan i pedantan stav i mentalitet prema ljudima, događajima i stvarima? Vidim da ste aljkavi u svemu što radite, da ste letargični i da samo otaljavate poslove, a kad posmatram to što radite, nemir u Mom srcu raste. Možete li sami da uočite te probleme? Da li se zabrinete kad ih uočite? (Da.) Na koji način? Recite nešto o tome. (Sada, kad sam saslušao Božju besedu, mislim da ne posedujem mnogo ljudskosti i da sam imao lakomislen mentalitet prema svojoj dužnosti i svemu onome što mi se u životu dešavalo. Toliko sam daleko od merila Božjih zahteva. To je pomalo zastrašujuće.) Previše toga nedostaje tvojoj ljudskosti, jesi li to hteo da kažeš? Čini ti se da, iako si tolike godine verovao u Boga i čuo mnoge istine, još uvek ne poseduješ čak ni najosnovnije elemente ljudskosti – kako i ne bi bio uznemiren? Neki ljudi poseduju izvesne tehničke veštine, ali ipak proizvode isključivo škart. Sve je to manjkavo i ne ispunjava merila, a oni uopšte ne razmišljaju o primeni standardnih i naprednih metoda. Zar to nije nazadno razmišljanje? Primera radi, kad su od jednog takvog čovek zatražili da ugradi neka vrata, on je kazao: „Tamo odakle ja dolazim, uglavnom se koriste jednokrilna vrata.” Merilo se ne utvrđuje prema varošici iz koje je on došao. Trebalo je najpre da se raspita o tome kakva se vrata koriste u poslovnim i stambenim zgradama u velikim gradovima, pa da svoj posao obavi u skladu sa stvarnom situacijom. Umesto toga, on je samo zinuo i rekao: „Kod mene u zavičaju ne prave se dvokrilna vrata, a ovde inače nema mnogo ljudi. Nije strašno čak i ako vas ima mnogo – treba samo malo da se stisnete.” Neko drugi je rekao: „Ako se ljudi budu predugo stiskali, polomiće štok. Hajde da se dogovorimo. Napravi ovog puta dvokrilna vrata; neka ovo bude izuzetak, važi?” A on je odgovorio: „Ne! Napraviću ti jednokrilna vrata; ne umem da napravim dvokrilna. Ko je ovde stolar – ja ili ti? Pošto sam ja stolar, zašto me ne poslušaš? Moraš mene da slušaš!” Rečeno mu je da radi u skladu sa situacijom, ali on to nije poslušao i insistirao je na tome da napravi mala vrata. Zar to nije gnjavaža? Kad su mu tražili da umesto unutrašnjih vrata postavi staklenu pregradu da bi prostorija bila bolje osvetljena i da ne bi izgledala skučeno, rekao je: „Zašto bih ugrađivao staklo? Zar to ne bi predstavljalo bezbednosni rizik? Neću da ugrađujem staklo; dvoja vrata će biti sasvim u redu. U mom kraju se koriste isključivo ovakva vrata.” Neprestano je izvaljivao fraze poput: „u mom kraju”, „kod mene kući”, „tehnički sam potkovan” i slično, kako bi potisnuo mišljenja drugih ljudi. Jesu li te stvari istina? (Nisu.) Šta mora da nedostaje njegovoj ljudskosti, kad ima takav stav prema spoljnim stvarima? Razumnost. A koja to konkretna stvar nedostaje njegovoj razumnosti? Uvid. Njemu se stalno čini da je sve što se u njegovom kraju radi ispravno, da je sve to vrhunsko i da je sve istina. Zar mu razumnost nije slaba? Kako bi trebalo da izgleda normalna razumnost? Čovek normalne razumnosti bi rekao: „Toliko godina sam u ovom poslu, ali nisam mnogo toga video. U mom kraju, svi pravimo ovakva vrata, ali hajde da vidimo kolika su ovde vrata. Prilagodićemo se načinu rada ovdašnjih ljudi. Ovo mesto se razlikuje od mog zavičaja i zato treba da budem fleksibilan oko ovog posla.” Zar to nije razumnost? (Jeste.) Da li onda taj čovek ima takvu razumnost? Ne – on uopšte ne poseduje razum. I kako se čitava stvar završila? Morali su da zovu drugog majstora radi prepravke. Zar prepravka nije gubitak? (Jeste.) Da, to je gubitak. Ima li puno ovakvih primera? Ima. Taj čovek je tvrdoglav, od glave do pete. Koliko je tvrdoglav? Nije slušao šta drugi govore; nije čak ni Mene poslušao, nego Mi je još i protivrečio. Rekao sam mu: „Moraš da zameniš vrata. Ako nećeš, onda ovo nije posao za tebe.” A on je imao smelosti da kaže: „Napraviću vrata ovih dimenzija, čak i ako Ti moje usluge nisu potrebne!” Kakva je to narav? Je li to normalna ljudskost? (Nije.) To nije normalna ljudskost – pa kakva je onda? Kako Ja to vidim, taj čovek pomalo liči na zver. Ponaša se isto kao vo kad ožedni: ma koliko da ima ljudi ili robe u kolima u koja je upregnut, čim spazi neku rečicu ili baru, on će kola povući pravo na tu stranu. Da se okupi ne znam koliko ljudi, od vode ga ne mogu odvući. Eto o kakvoj životinji ovde govorimo. Imaju li i ljudi takvu narav? Kad je imaju, to nije normalna ljudskost, već nešto opasno. Uvek će naći izgovor da poreknu ono što govoriš i da prestanu da te slušaju. Tako su glupi i tvrdoglavi. Kada je reč o svakodnevnim stvarima, ako nemaš stav skromnog prihvatanja, ako nisi prijemčiv za tuđa mišljenja i ako nisi naklonjen učenju, kako ćeš onda moći da prihvatiš istinu? Kako ćeš biti u stanju da je praktikuješ? Svi kažu da bi bilo prikladnije napraviti dvokrilna vrata. Ti čak ni to ne možeš da uradiš, što znači da ni izbliza ne praktikuješ istinu – odbijaš čak i da saslušaš razuman predlog. Da li bi onda mogao da saslušaš nešto što se dotiče istine? Kao i uvek, ne bi to saslušao. To ne bi ni moglo da dopre do nekoga ko ima takvu narav, što znači da su takvi ljudi u velikoj nevolji. Ako nečija ljudskost ne sadrži čak ni takvu vrstu razuma, koju bi istinu takvi ljudi mogli da praktikuju? Zarad koga oni obavljaju te poslove oko kojih su svakodnevno zauzeti? Oni to rade isključivo u skladu sa vlastitim sklonostima i zarad svojih sebičnih želja. Prema ljudima, događajima i stvarima koje ih u svakodnevnom životu okružuju, oni svakog dana imaju ovakvo gledište: „Radiću šta želim, radiću onako kako ja mislim i kako verujem da treba.” Kako mi to zovemo? Sve to o čemu oni po vasceli dan razmišljaju je zlo. Ako su u srcu tako zli, šta je da njihovim postupcima? Postoji li na svetu osoba čije su sve misli zle, a da su pritom svi njeni postupci još uvek u skladu sa istinom? Tu nešto nije u redu – bila bi to protivrečnost. Sve njene misli su zle, a i njeno polazište je u potpunosti zlo, tako da će i sve što ta osoba radi, u najboljem slučaju, ostati neupamćeno. A od stvari koje ostaju neupamćene, neke spadaju u prekide i ometanja, neke su destruktivne, dok neke i nisu baš toliko loše. Ako bismo te stvari uzeli zaozbiljno, morali bismo da ih osudimo. Tako to funkcioniše.

U pojedinim ljudima postoji neka vrsta pogrešnog gledišta, koje drugi smatraju krajnje odvratnim. Ti ljudi imaju nekakve talente i jače strane, savladali su možda neki zanat, donekle su kompetentni ili naročito vešti u određenoj oblasti pa, nakon što poveruju u Boga, sebe smatraju istaknutim ljudima. Da li je takav stav ispravan? Šta mislite o ovakvom stavu? Da li je to nešto što pripada razmišljanju normalne ljudskosti? Ne. O kakvim se onda idejama radi? Zar to nije nedostatak razuma? (Jeste.) Oni misle: „Viši sam od običnih ljudi jer poznajem ovaj zanat i bolji sam od prosečne osobe u božjoj kući. Ja sam čovek od zanata, sposoban sam, dobar sam govornik i talentovan sam. Ostavljam dobar utisak u božjoj kući. Ja sam impresivan. Niko ne može da mi naređuje, niko ne može mene da vidi i niko ne može da mi komanduje da išta radim. Posedujem ovu veštinu, pa ću raditi šta mi je volja. Ne moram uopšte da razmišljam o načelima – sve što ja uradim je ispravno i u skladu sa istinom.” Šta mislite o takvom gledištu? Zar nema ovakvih ljudi? Takvi ljudi nisu u manjini i oni dolaze u Božju kuću da se šepure. Kad bi svoje prednosti ili veštine koristili da bi obavili neku dužnost u Božjoj kući, sve bi bilo u redu, ali ako dolaze ovde da bi se šepurili, onda je to problem drugačije prirode. Zašto to nazivamo „šepurenjem”? Oni vernike u Boga smatraju glupacima, ništarijama. Nije li nešto pošlo naopako sa njihovim razmišljanjem? Zar vam se ne čini da nešto nije u redu s njihovom razumnošću? Da li stvari zaista tako stoje? Jesu li ljudi koji veruju u Boga zaista bezvredni? (Nisu.) Zašto ih onda ovi ljudi smatraju takvima? Zašto bi tako nešto uopšte pomislili? Šta im daje povod da tako misle? Jesu li to naučili od nevernika? Oni misle da su ljudi koji veruju u Boga ništarije, da su to sve domaćice i papučići, da su to sve seljaci i ljudi iz nižih slojeva društva. Gledište im je isto kao u velike crvene aždaje. Misle da su ljudi koji veruju u Boga nesposobni, da ne bi mogli da se snađu u društvu, te da su u Boga poverovali samo zato što za njih nije bilo drugog puta, što nigde drugde nisu mogli da odu. Oni tako misle zbog toga što imaju neke sposobnosti, zato što znaju ponešto o nekom zanimanju ili zato što imaju neko tehničko znanje, pa ih to čini nadarenom osobom u u Božjoj kući. Da li je ta misao ispravna? (Nije.) Šta je pogrešno u vezi s njom? Oni veruju da u Božjoj kući nema sposobnih ljudi, pa bi hteli da, uz pomoć ono malo stručnog znanja koje poseduju, steknu moć i da o svemu odlučuju. Ima li takvih ljudi? Da li takvih ljudi ima i među vama ili među ljudima koje poznajete i s kojima ste bliski? Postoji jedan broj ljudi koji su vešti u određenoj oblasti i koji, kad im poverite ulogu vođe grupe ili nadzornika, misle da su stekli nekakav službeni položaj. Misle da su stekli moć odlučivanja u Božjoj kući, da niko ne vodi računa o interesima Božje kuće više od njih, da niko te interese ne štiti bolje od njih i da niko nije toliko odan kao oni. Hteli bi da rukovode svime i da u svemu učestvuju, ali oni ničim ne rukovode dobro, niti tragaju za istina-načelima. Ne slušaju čak ni ono što im Ja govorim. Ima li takvih ljudi? (Ima.) Takvih ljudi zaista ima. Pod zastavom određene veštine koju poseduju, hteli bi da rukovode svima i da budu funkcioneri. Primera radi, kad neka braća i sestre urade nešto što njima nije po volji, reći će: „Moramo da se uhvatimo u koštac sa ovim ljudima – previše su razuzdani!” Kad vernici u Boga imaju neki problem, sa njima se mora razgovarati o istini. Nije ovo neki vojni logor u kojem mora da vlada vojnička disciplina. Kad su crkvene stvari u pitanju, problemi se mogu rešavati samo kroz razgovor o Božjim rečima i kroz usmeravanje ljudi ka razumevanju istine. Oni koji ne prihvataju istinu i ponašaju se proizvoljno i hirovito mogu biti orezani – jedino oni koji su čvrsto rešeni da ne prihvate istinu mogu biti disciplinovani. Ima ljudi koji su služili kao nadzornici ili kao starešine i delatnici i koji očigledno ne poseduju istina-stvarnost, ali bi ipak i dalje hteli da steknu vlast i da imaju glavnu reč u Božjoj kući. Imaju li ti ljudi savesti i razuma? Jedva da znaju nekoliko poslovnih trikova, ali zato uopšte ne razumeju istinu. Za sebe smatraju da su korisni i sposobni, da su bolji od prosečne osobe u Božjoj kući i hteli bi da sa pozicije vlasti rade u crkvi šta im je volja – hteli bi da jedino oni o svemu odlučuju. Ne tragaju za istina-načelima, već se ponašaju u skladu sa vlastitim željama i sklonostima. U čemu je ovde problem? Zar to nije narav antihrista? Da li takvi ljudi imaju razum normalne ljudskosti? Ni trunke razuma oni nemaju. Ovim ćemo završiti naš razgovor o normalnoj ljudskosti.

Detaljna analiza načina na koji antihristi primoravaju ljude da se pokore samo njima, a ne istini niti Bogu

III. Detaljna analiza načina na koji antihristi zabranjuju drugima da im se mešaju u posao, da ih ispituju i nadgledaju

Nadovezujući se na temu o kojoj smo prošli put razgovarali, i dalje govorimo o osmom načinu manifestacije antihristȃ: oni bi da se drugi pokore samo njima, a ne istini niti Bogu. Tu stavku smo podelili na četiri odeljka. O dva odeljka smo diskutovali na prošlom okupljanju: prvi se odnosio na to da su antihristi nesposobni da s bilo kime sarađuju, a drugi na to da imaju želju i ambiciju da kontrolišu i osvajaju ljude. Kako glasi naslov trećeg odeljka? Oni zabranjuju drugima da im se mešaju u posao, da ih ispituju i nadgledaju u bilo čemu što rade. Šta bi moglo da spada u to bilo šta što rade? Tu spadaju svi radni programi za koje bi mogao da bude odgovoran neki starešina ili delatnik, kao i poslovi koji bi mogli biti povereni nadzorniku ili vođi grupe; tu takođe spadaju stručni poslovi u nekoj oblasti, kao i poslovi koje obavlja jedna osoba. Pritom, osoba koja preduzima sve te radove može biti starešina ili delatnik, a može da bude i bilo ko od obične braće i sestara. Ako, dakle, ta osoba zabranjuje drugima da joj se mešaju u posao, da je ispituju i nadgledaju, u kakvom se stanju ona nalazi? Koja su ponašanja povezana s tom zabranom? To je još jedno od ponašanja koje potpada pod osmu manifestaciju antihristȃ, još jedno otkrovenje njihove suštine. U svakoj dužnosti postoje neki poslovi koji su stručni i neki koji se neposredno tiču život-ulaska. Stručnim poslovima obuhvaćeni su svi aspekti koji su povezani s tehnikom, znanjem, učenjem i kadrovskom popunom. Sve to spada u stručne poslove. Pojedini ljudi, kad se prihvate nekog posla, u početku ga obavljaju samostalno. O svom poslu ne diskutuju s drugim ljudima, a kad naiđu na poteškoće, ne slušaju ničije savete; žele da budu jedini arbitri i da vode glavnu reč. Drugi ljudi će im možda ponuditi svoje ideje i savete, u nadi da će im time pripomoći – ali, hoće li oni to prihvatiti? (Ne.) Ne, oni to ne mogu da prihvate. Kakva je to narav? Kakva to narav upravlja njima, da su u stanju da zabranjuju drugima da im se mešaju u posao, da ih ispituju i nadgledaju u obavljanju dužnosti? Oni ovako razmišljaju: „Razumem se u ove poslove i upoznat sam sa teorijom. Crkva je meni poverila ovaj posao. Zato ću ga uraditi sam.” Često tvrde da se razumeju u profesiju i da su insajderi, čime pravdaju svoje odbijanje da drugima saopšte bilo kakve informacije u vezi sa poslom i sa tokom njegove realizacije. Oni čak ne žele da druge ljude obaveste o eventualnim propustima, greškama ili nezgodama na radu. Kad neko uoči takve stvari i poželi da se raspita o njima, da se uključi u to i sazna nešto više o tome, oni odbijaju da odgovore, pa kažu: „Sve što je u okviru mog posla spada u moj domen. Nemaš prava da me išta pitaš u vezi s tim. Ovaj posao crkva nije poverila tebi, nego meni, i ja to moram da držim u tajnosti.” Da li je to razumno opravdanje? Da li je s njihove strane ispravno da to „drže u tajnosti”? (Nije.) A zašto nije? Da li bi razgovor sa drugima o trenutnom stanju posla, o propustima i problemima koji su se pojavili, kao i o daljim planovima i pravcima delanja, predstavljao kršenje tajnosti podataka? (Ne.) To ne bi bilo kršenje tajnosti, osim u slučaju nekih konkretnih detalja koji bi za crkvu predstavljali bezbednosni rizik ako bi bili objavljeni i koje bi bilo neprikladno saopštavati drugima. U takvim slučajevima je sasvim u redu ne saopštavati te detalje. Ali, ako oni tajnost podataka koriste samo kao opravdanje i ne žele da druge obaveste ni o čemu što spada u okvir njihovog posla, ako se opiru i odbijaju upite, ispitivanja i molbe, kako od strane obične braće i sestara tako i od strane starešina i delatnika, o kakvom se onda problemu tu radi? Oni bi, recimo, hteli nešto da urade na određeni način. Onda im neko drugi kaže: „Ako to uradiš tako, biće naneta šteta interesima Božje kuće, a ti ćeš skrenuti sa kursa. Kako bi bilo da to ipak uradimo ovako?” Oni tada razmišljaju: „Ako uradim onako kako ti kažeš, to će drugima pokazati kako moj način nije dobar, zar ne? A sve zasluge za obavljeni posao pripašće tebi, zar ne? E pa, neće moći; radije ću skrenuti s kursa nego da prihvatim tvoj način. Moram da se držim svog načina. Ne zanima me da li će to naneti štetu interesima božje kuće; ono što je važno jeste moj ugled i status – važan je moj prestiž!” Mada uviđaju da je to što rade pogrešno, oni uporno insistiraju na tome i ne dozvoljavaju da im se iko meša. Zar to nije narav antihrista? (Jeste.) Šta je suština nedopuštanja drugima da ti se mešaju u posao? To je angažovanje u vlastitom preduzetništvu. Njima nisu važni interesi Božje kuće, a njen rad nije u njihovom fokusu. Oni ne rade po tom načelu. Umesto toga, oni se u svom radu fokusiraju na svoje lične interese, na vlastiti status i prestiž; rad i interesi Božje kuće moraju biti stavljeni u službu njihovog statusa i njihovih interesa. Eto zbog čega oni drugima ne dopuštaju da im se mešaju i da se raspituju u vezi njihovog posla. Misle da će im status i interesi biti ugroženi čim neko počne da im se meša u posao, kao i da će time biti razotkrivene sve njihove mane i nedostaci, kao i problemi i nepravilnosti u njihovom radu. Oni su stoga čvrsto rešeni da drugima zabrane da im se mešaju u posao i ne prihvataju saradnju i nadzor ni sa čije strane.

Na kojem god poslu da je angažovan, antihrist strahuje od toga da Višnji sazna nešto više o tome i da počne da se raspituje. Ako Višnji krene da se interesuje oko stanja posla ili kadrovskih pitanja, on će ga samo površno izvestiti o nekim sitnicama i saopštiće mu par stvari za koje misli da bi bilo dobro da ih Višnji sazna i sa čijim posledicama neće biti upoznat. Ukoliko Višnji insistira da sazna i sve ostalo, antihrist će to smatrati mešanjem u njegovu dužnost i u njegove „unutrašnje stvari”. Stoga mu neće više ništa govoriti, nego će se praviti lud, prikrivati i zataškavati stvari. Zar on time ne odbija nadzor od strane Božje kuće? (Odbija ga.) A šta će učiniti ako neko otkrije neki njegov problem i ima nameru da ga razotkrije i prijavi Višnjem? On će to sprečiti i presresti – čak će toj osobi zapretiti: „Ako nekome kažeš za ovo, pa nas zbog toga višnji oreže, za sve ćeš ti biti kriv. Ako neko treba da bude orezan, to ćeš biti ti!” Zar on time ne pokušava da uspostavi nezavisno carstvo? (Pokušava.) On čak neće dozvoliti Višnjem da to ispita, jer niko nema pravo da išta zna o stvarima koje spadaju u domen njegovog rada, niti da ga ispituje u vezi s tim, a kamoli da mu daje preporuke. Ako mu dopadne šaka neki radni program, on će onda moći da vodi glavnu reč oko svega što spada u okvir tog posla; jedino će on moći da presuđuje; jedino će on moći da kaže šta god poželi i imaće opravdanje za sve svoje postupke. Koje metode primenjuje kad neko počne da se raspituje o tome? Površnost i zataškavanje. I šta još? (Obmanu.) Tako je: obmanu – on će ti čak prikazati potpuno lažnu sliku. U nekoj crkvi se, na primer, može desiti da je neki starešina ili jevanđeoski đakon za mesec dana pridobio svega troje ljudi, u crkvi za koju je odgovoran, što je znatno manje nego u ostalim crkvama. Taj starešina oseća da nema šanse da o tome izvesti Višnjeg – i šta on onda radi? Prilikom pisanja izveštaja o radu, on jednostavno doda jednu nulu iza trojke i izvesti da je pridobio tridesetoro ljudi. Neko drugi je saznao za to, pa ga pita: „Zar to nije obmana?” „Obmana?” iščuđava se ovaj. „Zašto? Pa, sve će doći na svoje kad sledećeg meseca budemo zadobili tridesetoro ljudi da to nadoknadimo, zar ne?” Eto kakvo je opravdanje smislio. Ako bi neko rešio da tu stvar ozbiljnije razmotri i da Višnjeg izvesti o stvarnim činjenicama, on će smatrati da mu ta osoba pravi probleme i da ima nešto protiv njega. On će je stoga potisnuti i pobrinuti se za nju – zagorčavaće joj život. Zar on time ne kažnjava ljude? Zar ne čini zlo? Budući da u svom radu nikada ne traga za istina-načelima, koji on cilj želi da postigne? Želi da obezbedi sebi status i sredstva za život. Koju god lošu stvar da uradi, on ljudima nikada ne saopštava nameru i motiv zbog kojih to radi. Sve mora da drži u strogoj tajnosti; te stvari su za njega poverljive informacije. Koja tema je za takve ljude najškakljivija? Najviše se uznemire kad im postaviš pitanja tipa: „Šta ti radiš u poslednje vreme? Da li si u obavljanju svoje dužnosti postigao neke rezultate? Da li je u oblasti tvog rada bilo ikakvih ometanja ili prekida? Kako si ih rešavao? Da li u svom poslu napreduješ po planu? Da li odano obavljaš svoju dužnost? Jesu li odluke koje si u svom radu donosio nanosile štetu interesima Božje kuće? Jesi li smenio nepodobne starešine? Jesi li odnegovao i promovisao ljude dobrog kova koji u izvesnoj meri streme ka istini? Jesi li potisnuo ljude koji su ti bili neposlušni? Do kakvih si saznanja došao u pogledu vlastite iskvarene naravi? Kakva si ti osoba?” To su teme koje oni smatraju najškakljivijim. Ono čega se najviše plaše jeste da im postaviš takva pitanja, pa će zato, umesto da čekaju da im ih postaviš, brzo preći na neku drugu temu da bi zataškali stvar. Hteli bi na sve načine da te skrenu s pravog puta i da ti onemoguće da se upoznaš sa stvarnom situacijom, onakvom kakva jeste. Uvek nastoje da te drže u mraku, da ti ne dopuste da saznaš koliko su daleko napredovali u realizaciji svog posla. Tu nema ni trunke transparentnosti. Da li takvi ljudi imaju istinsku veru u Boga? Jesu li bogobojažljivi? Ne. Oni nikada konstruktivno ne izveštavaju o svom radu, niti o nezgodama na radu; nikad ništa ne pitaju, ni od koga ne traže savete i ni s kim otvoreno ne pričaju o izazovima i nedoumicama s kojima se susreću u radu, već idu dotle da te stvari zataškavaju i da na taj način zavaravaju i obmanjuju druge ljude. U njihovom radu nema ni trunke transparentnosti i tek kad ih Višnji pritisne da daju činjenični izveštaj i da polože račun, oni će nevoljno reći nešto o tome. Pre bi umrli nego da išta kažu o bilo kakvom problemu koji se tiče njihovog ugleda i statusa – radije bi umrli nego da izuste ijednu reč o tome. Umesto toga, prave se da nisu razumeli pitanje. Zar to nije narav antihrista? O kakvim se ljudima ovde radi? Može li se problem ove vrste lako razrešiti? Ako Višnji treba da im pruži neke smernice u radu, kakav je njihov stav prema tome? Površan. Naizgled se slažu s tim smernicama i čak posežu za notesom ili na računaru prave zabeleške – ali, kad to učine, hoće li shvatiti te smernice i krenuti sa radom? (Neće.) To je samo poza, predstava koju izvode pred tobom da bi te naveli na stranputicu. Šta oni stvarno misle? „Pošto je ovaj posao poveren meni, biće onako kako ja kažem. Ne može niko da se meša u ono što želim da uradim. ’Lokalni zvaničnici imaju veću kontrolu od državnih zvaničnika’, što znači da imam pravo na to. Ako nije tako, nemoj meni da poveravaš da ovo uradim. Otpusti me.” Eto kako oni razmišljaju i kako postupaju. Kakva je to narav? Zar to nije narav antihrista? (Jeste.) To je nevolja u najavi. Nije ti dozvoljeno da se mešaš i da ispituješ, niti da istražuješ ili da postavljaš pitanja. Prilično su osetljivi na to. Oni misle: „Da li to višnji pokušava da vidi imam li problema i da proveri kako radim? Ko li me je to opanjkao?” U panici, oni ulažu ogroman napor ne bi li otkrili ko ih je kompromitovao. Naposletku, sumnja pada na jednu ili dve osobe, kojima odmah kažu da pakuju kofere. O kakvom se problemu ovde radi? To je narav antihrista.

Šta je glavno obeležje naravi antihrista? Držanje za vlastiti status i kontrola nad drugim ljudima. Oni stiču status da bi kontrolisali druge. Dokle god imaju status, oni će ljude legitimno držati pod svojom kontrolom. Zašto kažem da će oni to činiti legitimno? Zato što im je taj posao poveren od strane Božje kuće; braća i sestre su ih izabrali da to učine. Zar im se onda neće činiti da svoj posao obavljaju legitimno? (Hoće.) Njima to, dakle, služi kao nešto što mogu da iskoriste, pri čemu ovako razmišljaju: „Sami ste me izabrali, zar ne? Ako ste me izabrali, morate da mi verujete. Među nevernicima ima ona izreka: ’Ne sumnjaj u one koje zapošljavaš i ne zapošljavaj one u koje sumnjaš.’” Eto vidiš, oni čak koriste i Sotoninu maksimu. Da li je ta izreka istinita? (Nije.) To je sotonska jeres i zabluda. Ako se raspituješ oko njihovog posla, istupiće s takvom teorijom: „’Ne sumnjaj u one koje zapošljavaš i ne zapošljavaj one u koje sumnjaš.’ Ako me koristiš, ne smeš da me sumnjičiš. Ako ne znaš kakav sam čovek, ako nisi u stanju da me prozreš, nemoj da me koristiš. Ali, ti me koristiš i, budući da je tako, moram da budem postojan na ovom položaju. Kako ja kažem, tako mora da bude.” U svemu što se tiče posla, mora da bude kako oni kažu; ne vredi im se suprotstavljati, nalaziti im partnere, ni poveravati drugima da ih nadziru i usmeravaju. Ako neko poželi da vidi kako posao napreduje, jednostavno će reći „ne” – misle da nisu ništa pogrešno uradili i da nema potrebe da ih iko proverava. Oslanjajući se na pravo, oni svoj status i autoritet koriste da bi preuzeli kontrolu nad drugim ljudima, nad svojim radnim mestom i nad radom crkve. Zar oni time ne uspostavljaju nezavisno carstvo? Zar to nisu antihristi? Božja kuća im je možda poverila da urade taj posao i da obave tu dužnost, ali im nije dozvolila da se ponašaju kao diktatori. Zar takvi ljudi nisu pogrešno razumeli Božje namere i uređenja Njegove kuće? Zašto se uvek grabe oko statusa i moći, umesto da svoju dužnost dobro obave? (Zato što njima upravlja narav antihrista.) Tako je – to je narav antihrista. Zašto oni pogrešno shvataju posao koji je crkva za njih uredila? Zato što suštinski vole da kontrolišu ljude. To je njihova priroda-suština – naprosto su takvi. Organizuj im neki posao, a oni će odmah pomisliti da su time stekli moć i status, te da stoga imaju kontrolu na svom terenu. Ako stupiš na njihov teren, moraš da radiš kako ti oni kažu. Primera radi, jednom je Božja kuća nekom starešini naložila da ode da prekontroliše rad nekog antihrista. I starešina i taj antihrist bili su crkvene starešine; bili su istog ranga. Antihrist je rekao: „Ti si crkveni starešina i ja sam crkveni starešina. Istog smo ranga. Nemoj mi se mešati u posao, pa neću ni ja tebi. Nemoj meni da držiš besede – nemaš pravo na to! Došao si da se raspitaš o tome kakva je situacija u našoj crkvi – je li ti višnji naložio da to uradiš? Dokaži mi to.” Starešina je odgovorio: „Višnji mi je samo naložio da ti prenesem poruku. Idi pa Ga pitaj ako mi ne veruješ.” Antihrist je rekao: „Odakle ti onda pravo da razgovaraš sa mnom i da iznosiš optužbe protiv mene? Ko ti je dao pravo da se raspituješ u vezi sa poslovima koje spadaju u moj domen? Nemaš nikakvog osnova za to!” Jesu li ove reči u skladu sa istinom? (Nisu.) Na koji način on postupa? Na način koji je svojstven samo antihristima. Među nevernicima ima jedna izreka: „Čija sila, onoga i pravda.” Oni se nadmeću oko toga ko ima viši rang, čija je moć veća, ko je kompetentniji. Nadmeću se da vide ko ima vlast nad većim brojem ljudi. A u Božjoj kući, antihristi se oko tih istih stvari nadmeću s drugim ljudima. Zar nisu na pogrešno mesto došli? Da li bi neko ko ima iskvarenu narav, ali nije antihrist, obično razmišljao na taj način kad se sretne s crkvenim starešinom istog ranga? Ponešto bi razotkrio, ali bi ipak bio u stanju da s tim starešinom normalno razgovara. Nipošto ga ne bi pitao: „Da li ti tvoj položaj daje pravo da se raspituješ o mom radu?” Ne bi ga to pitao, jer poseduje normalan razum i ima bogobojažljivo srce. Kako bi se ponašao neko s normalnim razumom? Pomislio bi: „Da bismo mogli da rukovodimo crkvom, Bog nas uzdiže; to je Njegov nalog i to je naša dužnost. Da nam Bog nije dao nalog da ovo radimo, bili bismo niko i ništa. Nije ovo nikakav zvanični položaj. Mogu s tobom da razgovaram o radu crkve, o tome kako stoje stvari s braćom i sestrama, kao i o svom radnom iskustvu.” Da li bi neki antihrist razgovarao s drugima o ovim stvarima? Ne – on im te stvari nipošto ne bi razotkrio. Iz tog razloga, jedna od odlika antihristȃ jeste želja za statusom i moći koja je jača nego kod običnih ljudi, a to je ujedno i razlog što su oni lukaviji i podmukliji od običnih ljudi. Kako se ta njihova lukavost i podmuklost manifestuju? (Oni ti ništa ne govore. Neće ništa direktno da ti kažu.) Radi se o tome da misle kako svaka stvar predstavlja tajnu i nešto o čemu ne treba da pričaju s drugima. U svemu što rade, oni prema drugima zauzimaju odbrambeni stav; sve drže umotano, zašuškano i skriveno. Mogu li oni da imaju normalnu interakciju i komunikaciju u ophođenju s drugima? Mogu li išta da kažu iz srca? Ne. Mogu samo da ti ponude par izlizanih floskula i ljubaznih reči, kako bi te sprečili da utvrdiš stvarnu situaciju. Nakon što neko vreme provedeš s njima, pomislićeš: „Spolja gledano, reklo bi se da ova osoba nije zla, ali zašto mi se stalno čini da joj je srce toliko udaljeno od drugih ljudi? Zašto se uvek osećam tako čudno kad kontaktiram s njom? Stalno imam osećaj da je nedokučiva.” Imate li i vi takav osećaj? (Da.) To je narav antihrista: oprezni su prema svima. A zbog čega su toliko oprezni? Zbog toga što, po njihovom mišljenju, svako može da im ugrozi status. Ako nisu obazrivi i ako makar na tren spuste gard, drugi bi mogli da spoznaju šta se zapravo dešava s njima i da vide njihovo pravo lice – a time bi njihov status postao neodrživ. Usled toga, kad neko počne da se raspituje oko napredovanja posla i obavljanja dužnosti ili oko njihovog ličnog stanja, oni će pokušati da sve što mogu sakriju i zataškaju. Ono što ne mogu da zataškaju, naći će način da to izglade ili će, pak, gledati da se nekako sakriju od tebe. Pojedini antihristi imaju krajnje bizarnu narav: iako žive među drugim ljudima, nećeš ih videti da bilo s kim stupaju u normalne interakcije, niti da s drugima normalno komuniciraju. Svakoga dana drže se odvojeno od drugih, pojavljuju se samo za vreme obroka i odmah zatim nestaju bez traga. Uvek ispare. Zašto ne žele da stupaju u interakcije s drugima? U stanju su da sve kažu članovima svoje porodice, pa zašto onda braći i sestrama ništa ne govore? Nevernici imaju izreku: „Ko mnogo priča, mnogo i greši.” Takvi ljudi se čvrsto drže tog načela; dobro paze da se ne izlanu oko nečega, jer bi sve što kažu moglo da razotkrije njihovu igru i da iznese na videlo sve njihove slabosti. Nikad se ne zna zbog koje bi reči drugi mogli da ih gledaju s visine i da saznaju šta se zapravo dešava s njima, pa stoga čine sve što je u njihovoj moći da izbegnu druge ljude. Da li oni druge ljude nenamerno izbegavaju ili je to nešto što iznutra upravlja njima? Ima u njima nešto što upravlja time. Da li je to nešto časno i pravedno ili je reč o nečemu mutnom? (U pitanju je nešto mutno.) Naravno da je mutno. Ovo nije jedini način na koji se antihristi ponašaju – oni uglavnom ne stupaju u normalne odnose i komunikaciju s drugim ljudima; doduše, ponekad mogu veoma artikulisano i rečito da govore – ali o čemu oni tada pričaju? Šta je sadržaj onoga o čemu govore? Oni propovedaju reči i doktrine i prave se važni. Tvrde kako mogu da obavljaju stvarne poslove i da rešavaju stvarne probleme, a zapravo ne poseduju nijednu pravu veštinu. Pitajte ih koje su im mane i da li imaju nadmenu narav i oni će vam odgovoriti: „A ko to unutar iskvarenog čovečanstva nije nadmen?” Pogledajte – čak i njihova nadmenost ima svoju osnovu. Njihova nadmenost obuhvata sve, kao da je to nešto sasvim ispravno. Oni nikad ne tragaju za istinom i kao da u svom radu ne primećuju nikakve probleme ili poteškoće. Ako njih pitaš, nikada nećeš saznati pravu situaciju. Kad nemaju šta da rade, oni samo sede i ćute, a kad god progovore, pričaju isključivo o vlastitim sposobnostima. Nikada se ne otvaraju; nikad ne pričaju o buntovništvu ili preteranim željama koje gaje u sebi, o pokušajima da se nagode s Bogom, o tome koga su sve slagali, niti o ambicijama s kojima obavljaju svoj posao. Oni nikad ne iznose te probleme, a kad ih neko drugi pomene, njih to ne zanima. Čak i na pitanja koja se direktno tiču njihovog domena rada, uvek će samo površno odgovarati. Ukratko, svakome ko je s njima ma koliko dugo u kontaktu biće veoma teško ako poželi da išta sazna o bilo čemu iz okvira njihove dužnosti, bilo da je reč o angažovanom osoblju, stručnim stvarima ili o napretku u radu. Sa koje god strane da im priđeš – bilo da pokušavaš da se o nečemu izokola raspitaš, bilo da im postaviš direktno pitanje ili da o tome saznaš od nekoga ko im je blizak – nećeš lako postići željene rezultate. Sve to je užasno naporno. Zar to nije podmuklo? (Jeste.) Zašto je toliko naporno izvući od njih bilo kakvu informaciju o stvarnom stanju stvari? Zašto oni tako uporno sve čuvaju u tajnosti? Koji je njihov cilj? Žele da očuvaju bezbednost svog statusa i sredstava za život. Oni ovako razmišljaju: „Nije bilo lako dostići ovaj status i naći se ovde gde se danas nalazim – zar ne bih sebi natovario nevolju na vrat ako bih napravio budalu od sebe i, u trenutku nepažnje, počinio neku grešku? Uostalom, čak i kad bi božja kuća saznala za sve loše stvari koje sam počinio, ko može sa sigurnošću da kaže da će se pozabaviti mnome?” Ma koliko da im pričaš o tome da treba da budu otvoreni i pošteni, da svoju dužnost treba odano da obavljaju, hoće li to dopreti do njih? Ne, neće dopreti. Njima je važan jedan jedini slogan: ćutanje je zlata vredno. Ako drugima sve pričaš, nisi kompetentan – ti si običan nikogović! To je njihov moto. Takva je narav antihristȃ.

Koji god posao da obavlja, antihrist drugima zabranjuje da mu se mešaju u posao i da ga ispituju, a još više zabranjuje Božjoj kući da ga nadgleda. Koji cilj on time želi da postigne? On uglavnom želi da kontroliše Božji izabrani narod i da obezbedi sebi status i moć, što znači da sebi obezbeđuje sredstva za život. To je njegov glavni cilj. Ako ste starešina ili delatnik, strahujete li od toga da se Božja kuća raspituje o vašem radu ili da vas nadzire? Plašite li se da će Božja kuća otkriti propuste i greške u vašem radu i orezati vas? Plašite li se da će vas Višnji, kad bude saznao kakvog ste kova zapravo i koliki vam je rast, gledati drugačijim očima i da neće razmatrati vaše unapređenje? Ako imaš takve strahove, to dokazuje da nisi motivisan doprinosom radu crkve, već da radiš isključivo zarad vlastitog ugleda i statusa, što pokazuje da imaš narav antihrista. Ako imaš narav antihrista, znači da si sklon da kreneš putem antihrista i da počiniš sva zlodela koja su antihristi skovali. Ako u srcu ne strahuješ od nadzora Božje kuće nad onim što radiš i ako možeš da pružiš prave odgovore na pitanja i upite Višnjeg, ne skrivajući ništa od njega i saopštavajući mu sve što znaš, u tom slučaju, bez obzira da li je to što govoriš ispravno ili pogrešno i bez obzira na iskvarenost koju pokazuješ – pa čak i ako razotkrivaš narav antihrista – ti nipošto nećeš biti definisan kao antihrist. Ono što je ključno jeste da li si u stanju da spoznaš svoju narav antihrista i da li možeš da tragaš za istinom kako bi taj problem rešio. Ako si ti neko ko prihvata istinu, tvoju narav antihrista je moguće popraviti. Ako vrlo dobro znaš da imaš narav antihrista, ali ipak ne tragaš za istinom da bi je razrešio, ako čak pokušavaš da lažeš o nastalim problemima ili da ih prikrivaš, te da na taj način izbegneš odgovornost i ako prilikom orezivanja ne prihvataš istinu, onda je to ozbiljan problem i ti se nimalo ne razlikuješ od antihrista. Ako već znaš da imaš narav antihrista, zašto ne smeš da se suočiš s tim? Zašto tome ne pristupiš iskreno i ne kažeš: „Ako se Višnji raspituje u vezi s mojim radom, kazaću sve što znam, a čak i ako sve ono loše što sam počinio izađe na videlo, ako Višnji ne bude više hteo da me upotrebi kad za to sazna i ako izgubim svoj status, ipak ću jasno i glasno reći sve što imam da kažem”? Tvoj strah od nadzora i ispitivanja Božje kuće u vezi s tvojim radom pokazuje da ti svoj status ceniš više od istine. Zar to nije narav antihrista? Ceniti vlastiti status više od svega ostalog jeste narav antihrista. Zbog čega toliko ceniš status? Kakve koristi imaš od statusa? Ako bi ti status doneo nesreću, poteškoće, sramotu i bol, da li bi ga ti i dalje cenio? (Ne bih.) Posedovanje statusa nosi sa sobom tolike prednosti, poput zavisti, respekta, poštovanja i laskanja od strane drugih ljudi, kao i njihovog divljenja i dubokog uvažavanja. Tu su još i osećaj superiornosti i privilegije koje ti donosi status, što ti daje osećaj ponosa i vlastite vrednosti. Pored toga, možeš da uživaš u stvarima u kojima drugi ne mogu, kao što su prednosti statusa i poseban tretman. To su stvari na koje ne smeš ni da pomisliš i to je ono za čime si u snovima čeznuo. Da li ti ceniš te stvari? Ako ti je status šupalj i bez stvarnog značaja i ako nema nikakve svrhe braniti ga, zar onda ne bi bilo glupo da ga ceniš? Ako možeš da otpustiš stvari poput telesnih interesa i užitaka, više te neće sputavati slava, dobitak i status. Šta, dakle, čovek treba najpre da razreši kako bi rešio probleme vezane za poštovanje statusa i stremljenje ka njemu? Kao prvo, treba sagledati prirodu problema koji se ogleda u tome da čovek čini zlo i poseže za trikovima, prikrivanjem i zataškavanjem, kao i u tome da odbija nadzor, ispitivanje i istragu od strane Božje kuće, a sve zato da bi mogao da uživa u prednostima statusa. Zar to nije očigledan otpor i protivljenje Bogu? Ako možete da sagledate prirodu i posledice žudnje za prednostima statusa, time će problem stremljenja ka statusu biti rešen. Ako niste u stanju da sagledate prirodu i posledice žudnje za prednostima statusa, ovaj problem nikada neće biti rešen.

Da li sarađujete s nekim partnerom kako biste izvršili posao i obavljali svoje dužnosti? Prihvatate li nadzor? Jeste li učinili išta da drugima sprečite da vam se mešaju u posao i da vas ispituju? Ako neko počne da te ispituje, da li se opireš tome i kažeš: „Šta ti umišljaš da si, pa mi se mešaš u posao? Ja sam nivo iznad tebe po statusu i ja odlučujem o svemu što se mog posla tiče. Višnji se nije raspitivao o tome, pa odakle ti onda pravo da me ispituješ?” Da li i ti govoriš nešto slično? Koja je glavna narav antihristȃ? Osvajanje statusa i grabljenje vlasti; ne činiti ništa što bi bilo od koristi za rad Božje kuće, ništa što proističe iz obzira prema njenim interesima, već sve raditi površno i pretvorno i samo otaljavati svoju dužnost. Spolja gledano, reklo bi se da se antihristi prilično energično bave svojim poslom; ali, ako pobliže razmotrite šta oni zapravo rade, shvatićete da, kao prvo, ne ostvaruju nikakav napredak, kao drugo, neefikasni su i, kao treće, njihov rad nema nikakvog uticaja – od svega prave potpunu zbrku. Postoji samo jedna stvar koju nikako ne otpuštaju, a to je korišćenje prilike koju im posao pruža da prigrabe vlast, koje se nikada ne odriču. Sve im je po volji dokle god su oni na vlasti. Koji god posao da obavljaju, bilo da to ima veze s njihovom strukom ili da se radi o spoljnim pitanjima, tehničkim veštinama ili nekim drugim aspektima, u njihovom radu nema ni trunke transparentnosti. Da li je taj nedostatak transparentnosti nenameran? Ne – ono što je kod njih nenamerno ne odnosi se na njihovu narav, već na njihov nedostatak kova i neukost u poslu. Zašto onda kažem da je njihova narav zapravo narav antihrista? Zato što oni to rade namerno. Oni u sebi gaje nameru: svesno ti ne dopuštaju da budeš upoznat s tim stvarima, svesno se kriju od tebe i izbegavaju da se sretnu s tobom. Razgovor i komunikaciju, kao i svaku razmenu mišljenja s tobom, oni svode na najmanju moguću meru. Što je moguće manje pričaju o tim stvarima, samo da ih ti ne bi stalno kritikovao i raspitivao se oko toga, da ne bi saznao previše o onome što se stvarno dešava i da ne bi sagledao njihovo pravo lice. Zar oni to ne čine namerno? Zar u tome nema njihove namere? Koja je njihova namera i cilj? Žele da te prevare i da te izblefiraju; stvaraju kod tebe lažan utisak i onemogućavaju ti da stvari spoznaš onakvima kakve one zaista jesu. Na taj način, oni će obezbediti svoj status i biće zadovoljni zbog toga. Zar nije upravo to priroda svega toga? (Jeste.) To je narav antihristȃ, koja se ogleda u svesnom varanju, obmani i prikrivanju pravog stanja stvari. Oni sve to čine potpuno svesno. Kažite Mi, postoji li neki radni program zbog kojeg su ljudi toliko zauzeti poslom da ne stižu da se sreću s drugima? Ne postoji, zar ne? Ne postoji nijedan radni program zbog kojeg bi čovek bio toliko zauzet da nema vremena da jede, spava ili da se sreće s drugim ljudima. Još uvek nije dotle došlo. Za sve te stvari može se izdvojiti vreme. Zašto onda ti ljudi nikad nemaju vremena? Oni ne žele da se sretnu s tobom; oni ne žele da ih ispituješ u vezi s poslom koji obavljaju. Zar to nije narav antihrista? (Jeste.) Kojoj vrsti ljudi oni pripadaju? Zar to nisu bezvernici? Jesu – svaki antihrist je ujedno i bezvernik. U suprotnom, oni ne bi otimali delo Božje kuće, niti bi kontrolisali ljude koji slede Boga a pod njihovom su vlašću. Oni takve stvari ne bi činili. Prvo ponašanje bezvernika jeste da oni uopšte nemaju bogobojažljivo srce. Pod izgovorom da veruju u Boga, oni kuju zavere zarad vlastitih interesa; hrabri su i bezobzirni i ničega se ne plaše. Njihova vera u Boga nije istinska vera, već najobičniji slogan. U njihovim srcima nema ni trunke bogobojažljivosti.

Kakav stav pojedini ljudi zauzmu čim čuju da neko namerava da im se meša u posao i da ih nadgleda? „Nemam ništa protiv nadzora. Prihvatam da me neko nadgleda. Nemam ništa protiv ni da me ispituješ – ali ako me zaista budeš nadgledao, ja nipošto neću moći da nastavim sa radom. Ruke će mi biti vezane. Ako tvoja reč uvek bude poslednja i ako me učiniš pukim izvršiocem, neću moći da radim. ’Može da postoji samo jedan alfa-mužjak.’” Zar ovo nije teorija? To je teorija antihrista. Kakvu narav ima osoba koja tako govori? Je li to narav antihrista? Šta znači izreka „Može da postoji samo jedan alfa-mužjak”? Oni čak ne trpe ni da ih Višnji ispituje. Kad ti Višnji ne bi postavljao upite, zar ti ne bi svojim postupcima prekršio istinu? Da li ćeš zbog njegovih upita učiniti nešto pogrešno? Hoće li Višnji poremetiti tvoj rad? Kažite Mi, da li vam Višnji daje smernice u radu, ispituje vas i nadgleda u vezi s poslom zato da biste vi svoj posao obavljali bolje ili lošije? (Bolje.) Pa zašto onda neki ljudi ne prihvataju te poboljšane rezultate? (Zato što njima upravlja narav antihrista.) Tako je. U pitanju je njihova narav antihrista – oni ne mogu sebi da pomognu. Uznemire se čim neko počne da sa raspituje oko posla za koji su oni odgovorni. Misle da će njihovi interesi, kao i njihov status i moć, biti dodeljeni drugima. Oni se, dakle, osećaju nelagodno zbog toga. Čini im se da su njihovi planovi i procedure potpuno poremećeni time. Hoće li imati ikakve koristi od toga? Ako Višnji unapredi neku osobu i naloži joj da sarađuje s njima, oni će pomisliti: „Nisam planirao da upotrebim ovu osobu, ali višnji insistira na tome da je ona dobra i unapredio ju je. Nisam baš srećan zbog toga. Kako da u svom poslu sarađujem s njom? Ako je višnji bude upotrebio, jednostavno ću dati ostavku!” Oni samo tako kažu, ali, hoće li zaista moći da se odreknu svog statusa? Neće – oni se na taj način suprotstavljaju. Da li bi oni pristali da iko drugi radi nešto što ugrožava njihov status, što njih ne ističe u prvi plan i što sabotira postojeći scenario? Ne, oni na to ne bi pristali. Kada Višnji, na primer, unapredi ili smeni s položaja neku osobu, kako oni razmišljaju? „Kakav šamar! Nije me čak ni konsultovao. Ako sve drugo ostavimo po strani, ja sam još uvek starešina – zašto mi ništa nije bilo unapred rečeno? Kao da sam ja potpuno nebitan lik!” A ko si pa ti, inače? Je li to tvoj posao? Kao prvo, ovo nije tvoj teren, a kao drugo, ovi ljudi ne slede tebe, pa zašto bi im onda i bio bitan? Je li to u skladu sa istinom? S kojom istinom? Ako neku osobu unapređuje ili je smenjuje, Višnji to radi u skladu s načelima. Zašto Višnji nekoga unapređuje? Zato što je ta osoba potrebna za obavljanje posla. Zašto Višnji nekoga smenjuje? Zato što ta osoba više nije potrebna za rad – ne može da ga obavlja. Ako je ti ne smeniš i ako čak ni Višnjem ne dozvoljavaš da je smeni, zar to ne znači da razum do tebe ne dopire? (Znači.) Neki kažu: „Da višnji nekoga smeni – kakva bi to sramota za mene bila. Ako ima nameru da nekoga smeni, treba to da mi saopšti kad smo nasamo, pa ću onda ja to učiniti. To je moj posao; to je nešto što spada u moj domen. Ako tu osobu ja budem smenio, svi će videti da sam pronicljiv prema ljudima i da mogu da obavljam stvaran posao. Kakva bi to čast bila za mene!” Da li i vi imate slično mišljenje? Neki ljudi žele da steknu dobro ime i ponos, te stoga nude ovakva opravdanja. Da li to pije vodu? Ima li to ikakvog smisla? S jedne strane, Božja kuća svoj posao obavlja u skladu sa istina-načelima; s druge strane, ona radi u skladu s trenutnim okolnostima. Nema zaobilaženja nivoa komandovanja, naročito kada je reč o unapređenjima i smenama od strane Višnjeg, kao i o njegovim smernicama i uputstvima u vezi s nekim radnim projektom – u takvim slučajevima pogotovo ne može biti reči o zaobilaženju nivoa komandovanja. Zašto onda antihristi stalno nastoje da pronađu ovakve „greške”? Jedno je sigurno: oni ne razumeju istinu, pa radu Božje kuće pristupaju koristeći svoj ljudski mozak i sve one procese koji postoje u spoljnom svetu. Osim toga, njihov glavni cilj se i dalje svodi na samoodržanje i na neophodnost posedovanja svog ličnog ponosa. Jako su ljubazni i uglađeni u svemu što rade; ljudima ispod sebe ne mogu da dopuste da kod njih uoče bilo kakve nedostatke ili mane. Do koje će mere nastojati da očuvaju takvu svoju pojavu? Sve dotle dok ih drugi ne budu smatrali bezgrešnim i lišenim svake iskvarenosti ili nedostatka. Drugi će ih smatrati prikladnim da ih Višnji upotrebi i da ih braća i sestre izaberu – smatraće ih savršenim ljudima. Zar oni ne bi voleli da se stvari baš tako odvijaju? Zar to nije narav antihrista? (Jeste.) Da, to je narav antihrista.

Ono o čemu smo maločas razgovarali jedno je od primarnih ponašanja antihrista – oni zabranjuju drugima da im se mešaju u posao, da ih ispituju i da nadgledaju njihov rad. Kakve god aranžmane da Božja kuća osmisli kako bi pratila njihov rad, imala bolji uvid u njega i nadgledala ga, oni će primeniti sve moguće tehnike ne bi li te aranžmane osujetili i odbili da ih sprovedu. Primera radi, kad Višnji nekim ljudima poveri realizaciju određenog projekta, dosta vremena protekne bez ikakvog napretka. Ti ljudi ne izveštavaju Višnjeg da li rade na tome, ni kako se projekat odvija, ni da li nailaze na bilo kakve probleme ili poteškoće u njegovoj realizaciji. Drugim rečima, ne daju nikakve povratne informacije. Neki poslovi su hitni i ne smeju se odlagati, ali oni, uprkos tome, odugovlače, pa projekat i nakon dužeg vremena ostaje nezavršen. Tada je Višnji prinuđen da ispita stvar. Kad to učini, ljudima je od toga nepodnošljivo nelagodno i iz sveg srca se tome opiru: „Prošlo je jedva desetak dana otkad mi je poveren ovaj posao. Nisam se još ni snašao, a Višnji je već krenuo da me ispituje. Njegovi zahtevi prema ljudima naprosto su previsoki!” Evo ih, odmah tragaju za greškama u vezi sa istragom. U čemu je ovde problem? Kažite Mi, zar nije potpuno normalno da se Višnji raspituje o tome? On to, jednim delom, radi zato da bi saznao nešto više o tome kako posao napreduje i ima li još nekih poteškoća koje treba otkloniti; pored toga, hteo bi da sazna kakvog su kova ljudi kojima je taj posao poveren i da li će oni zaista moći da razreše sve probleme i da taj posao dobro obave. Višnji želi da se upozna sa stvarnim činjenicama, a svoje ispitivanje uglavnom obavlja pod ovakvim okolnostima. Zar to nije nešto što on treba da radi? Višnji je zabrinut jer strahuje da ti nećeš umeti da razrešiš probleme i da nećeš moći da se izboriš s tim poslom. On zbog toga i ispituje. Pojedini ljudi pokazuju priličan otpor i odbojnost prema takvim upitima. Nisu radi da ljudima dozvole da ih ispituju, a dokle god ljudi to čine, oni se opiru, sumnjičavi su prema njima i uvek se pitaju: „Zašto li se stalno raspituju i stalno hoće da saznaju više o tome? Da li je to zato što mi ne veruju i što na mene gledaju s visine? Ako mi ne veruju, ne treba ni da me koriste!” Oni nikada ne razumeju upite i nadzor od strane Višnjeg, ali im se ipak opiru. Da li takvi ljudi imaju razum? Zašto ne dozvoljavaju Višnjem da ih ispituje i nadgleda? Osim toga, zašto pružaju otpor i prkose? U čemu je ovde problem? Oni uopšte ne mare za to da li svoju dužnost obavljaju efikasno i da li će svojom neefikasnošću omesti realizaciju tog posla. Pri obavljanju svoje dužnosti ne tragaju za istinom, već rade šta im je volja. Uopšte ne razmišljaju o efikasnosti i rezultatima svog rada, niti o interesima Božje kuće, a pogotovo o Božjim namerama i zahtevima. Oni ovako razmišljaju: „Imam ja svoje načine i rutine u obavljanju dužnosti. Nemoj od mene da zahtevaš previše i nemoj da mi ispostavljaš suviše detaljne zahteve. Sasvim je dovoljno to što mogu da obavljam svoju dužnost. Ne smem toliko da se zamaram, niti da previše patim.” Oni ne razumeju upite Višnjeg ni njegove pokušaje da sazna više o njihovom radu. Šta nedostaje tom njihovom manjkavom shvatanju? Zar mu ne nedostaje pokornost? Zar mu ne nedostaje osećaj odgovornosti? Odanost? Da su zaista odgovorni i odani u obavljanju svoje dužnosti, da li bi odbacivali upite Višnjeg u vezi s njihovim radom? (Ne bi.) Oni bi to mogli da razumeju. Ako zaista ne mogu to da razumeju, preostaje samo jedna mogućnost: oni na svoju dužnost gledaju kao na svoj poziv i ono što im omogućava egzistenciju, te stoga izvlače korist iz nje i sve vreme je smatraju uslovom i monetom za cenjkanje, pomoću koje će steći nekakvu nagradu. Stoga, rade tek onoliko koliko je neophodno da bi ostvarili prestiž i da bi se provukli kod Višnjeg, nimalo se ne trudeći da Božji nalog shvate kao svoju dužnost i obavezu. Kada, dakle, Višnji krene da ih ispituje i da nadgleda njihov rad, oni zauzimaju odbojan stav i opiru se tome. Zar nije tako? (Jeste.) Odakle potiče ovaj problem? Šta je njegova suština? Radi se o tome da je njihov stav prema tom radnom projektu pogrešan. Njima su na pameti samo telesna lakoća i udobnost, vlastiti status i ponos, umesto da razmišljaju o delotvornosti rada i interesima Božje kuće. Oni uopšte ne tragaju za postupcima koji bi bili u skladu sa istina-načelima. Kad bi zaista imali makar malo savesti i razuma, mogli bi da razumeju upite i nadzor od strane Višnjeg. Mogli bi da od srca kažu: „Dobro je to što se Višnji raspituje. U suprotnom, ja bih uvek radio po svom, čime bih pogoršao delotvornost svog rada ili bih čitav posao obavio traljavo. Višnji razgovara sa mnom i proverava me, a čak je razrešio i neke stvarne probleme – kako je to sjajno!” Time bi se oni pokazali kao odgovorni ljudi. Plaše se da, ako čitav posao budu preuzeli na sebe i ako im se zatim potkrade neka greška ili nezgoda zbog koje će rad Božje kuće pretrpeti gubitak, a što nikako ne bi mogli da poprave, to bi bila odgovornost koju oni ne bi mogli da podnesu. Zar to nije osećaj odgovornosti? (Jeste.) To je osećaj odgovornosti i to je znak da oni ispunjavaju svoj zavet odanosti. A koje misli kolaju po glavama onih ljudi koji drugima ne žele da dopuste da se raspituju o njihovom radu? „Ovaj posao je moja stvar, budući da je upravo meni i dodeljen. U svojim poslovima ja vodim glavnu reč i ne treba mi niko da mi se u to meša!” Oni sve stvari razmatraju samostalno i rade kako je njima po volji, kako im vlastita ličnost nalaže. Rade sve ono od čega će imati neku korist i nikome ne dopuštaju da se raspituje o tome – nikome ne dozvoljavaju da sazna pravo stanje stvari. Ako ih pitaš: „Kako ti ide sa onim poslom?”, odgovoriće: „Sačekaj malo.” Kad ih ponovo pitaš: „Kako napreduje posao?”, reći će ti: „Samo što nije.” Šta god da ih pitaš, njihov će se odgovor sastojati od najviše dve-tri reči. Svaki put će izustiti jedva nekoliko reči i ništa više od toga – neće ti ponuditi ni jednu jedinu preciznu, konkretnu rečenicu. Zar ti nije mučno da pričaš s takvim ljudima? Očigledno je da ne žele da ti kažu ništa više od toga. Ako im i dalje postavljaš pitanja, oni gube strpljenje: „Uporno se raspituješ oko te tričave stvari, kao da ja ne umem ništa da obavim – kao da nisam stvoren za ovaj posao!” Oni naprosto ne žele da ljudima dopuste da im postavljaju pitanja. A ako budeš nastavio sa propitivanjem, odgovoriće ti: „Šta sam ja tebi; jesam li tvoj konj ili magarac, pa da me vučeš za uši unaokolo? Ako mi ne veruješ, nemoj da me koristiš; a ako me koristiš, onda moraš da mi veruješ – što znači da ne treba stalno da me ispituješ!” Eto kakav je njihov stav. Da li se oni prema tom radnom programu odnose kao prema dužnosti koju treba da obave? (Ne.) Antihristi rad ne shvataju kao svoju dužnost, već kao monetu za cenjkanje, pomoću koje će steći blagoslove i nagradu. Zadovoljavaju se pukim službovanjem, koje bi hteli da razmene za blagoslove. Upravo zbog toga, oni sve rade površno. Ne žele da im se drugi mešaju u posao, jednim delom zbog toga da bi sačuvali svoje dostojanstvo i ponos. Misle da dužnost koju obavljaju i posao koji izvršavaju pripadaju lično njima, da su to njihove privatne stvari. Zbog toga ne žele da im se iko meša u posao. Drugi deo razloga leži u činjenici da će, ako taj posao dobro obave, pobrati sve zasluge i da će moći da traže nagradu za to. Ako bi im se neko umešao u posao, zasluge ne bi pripale samo njima. Plaše se da bi drugi mogli da im otmu zasluge. Zbog toga oni nipošto ne pristaju na tuđe mešanje u njihov posao. Zar takvi ljudi kao antihristi nisu sebični i podli? Koju god dužnost da obavljaju, ponašaju se kao da se radi o njihovim privatnim poslovima. Ne žele drugima da dopuste da im se u to mešaju, niti da učestvuju u tome, ma kako da im ide kad rade na svoju ruku. Ako im dobro ide, žele da zasluge za to pripadnu samo njima, kako niko drugi ne bi mogao za sebe prisvoji deo tih zasluga i rezultata rada. Zar to nije problematično? Kakva je to narav? To je Sotonina narav. Kad Sotona deluje, on ne dozvoljava da mu se iko meša u posao, želi da u svemu što radi ima poslednju reč i da sve kontroliše, i niko to ne sme da nadgleda niti da postavlja ikakva pitanja. Još se manje dozvoljava da se neko meša ili upliće. Tako antihrist deluje; šta god da radi, nikome nije dozvoljeno da postavlja ikakva pitanja i, kakve god zakulisne radnje da obavlja, nikome nije dozvoljeno da mu se meša u posao. To je ponašanje antihrista. Tako se ponaša jer ima izrazito nadmenu narav, s jedne, i razuma mu i te kako nedostaje, s druge strane. Pokornost mu ni najmanje nije svojstvena i nikome ne dozvoljava da nadzire ili da proverava njegov rad. To su zaista postupci demona, koji se potpuno razlikuju od postupaka normalne osobe. Svakome ko obavlja neki posao potrebna je saradnja s drugima, potrebni su mu pomoć drugih ljudi, njihovi predlozi i saradnja, pa čak i ako postoji neko ko to nadzire ili posmatra, to nije loša, već neophodna stvar. Ako se u jednom delu posla jave određene greške, a otkriju ih ljudi koji posmatraju, te se one odmah otklone i time se u poslu izbegnu gubici, zar to nije od velike pomoći? Stoga, kad pametni ljudi obavljaju posao, oni vole da ih drugi ljudi nadziru, da ih posmatraju i da im postavljaju pitanja. Ako slučajno dođe do neke greške, pa ti ljudi na nju mogu da ukažu i greška se trenutno otkloni, nije li to najpoželjniji ishod? Na svetu nema osobe kojoj nije potrebna pomoć. Jedino ljudi sa autizmom ili depresijom vole da budu potpuno sami, da ne budu u kontaktu s drugima niti da s njima komuniciraju. Kad ljudi obole od autizma ili depresije, oni više nisu normalni. Sebe više ne mogu da kontrolišu. Ako su ljudski um i razum normalni, ali ljudi naprosto ne žele da komuniciraju s drugima i ne žele da drugi ljudi išta znaju o onome što oni rade, već žele da stvari obavljaju tajno, nasamo i da deluju iza kulisa, ne slušajući šta im iko drugi govori, onda su takvi ljudi antihristi, zar ne? Oni su antihristi.

Jednom sam sreo nekog crkvenog starešinu i pitao ga kako se braća i sestre snalaze u obavljanju svojih dužnosti. Pitao sam ga: „Ima li trenutno u crkvi ikoga ko ometa crkveni život?” Možeš li da pogodiš šta je odgovorio? „Sve je u redu; dobro im ide.” Pitao sam: „Kako ta i ta sestra obavlja svoju dužnost?” Rekao je: „Fino.” Zatim sam pitao: „Koliko već godina ona veruje u Boga?” Rekao je: „U redu je.” Rekao sam: „Ovaj sto ne bi trebalo da stoji ovde; treba ga pomeriti.” Rekao je: „Razmisliću o tome.” Pitao sam ga: „Zar ovo parče zemlje ne bi trebalo malo zaliti?” Rekao je: „Razgovaraćemo o tome u zajedništvu.” Rekao sam: „Ovo je usev koji ste ove godine zasadili na ovoj parceli. Hoćete li iste biljke posaditi i dogodine?” Rekao je: „Naša grupa za odlučivanje napravila je plan.” Eto kakve mi je odgovore davao. Kako se osećaš kad ih čuješ? Jesi li iz njih išta razumeo? Jesi li izvukao bilo kakvu informaciju? (Ama baš nikakvu.) Već na prvi pogled vidiš da te obmanjuje i da te smatra idiotom i autsajderom. On, međutim, ne zna šta tačno znači biti autsajder; nevernici to zovu „gost koji glumi domaćina”. Ni vlastiti identitet nije do kraja spoznao. Rekoh mu: „Ovde ti boravi mnogo ljudi, a ventilacija je loša. Treba da ugradiš neki ventilator, jer će u suprotnom postati toliko vruće da će neki ljudi dobiti toplotni udar.” Rekao je: „Popričaćemo o tome.” O svemu što sam mu rekao, on će popričati, razgovarati s ljudima i razmisliti o tome. Kakve god aranžmane da sam napravio, šta god da sam mu rekao, on ništa od toga nije smatrao važnim. Za njega to nisu bili aranžmani ni naredbe i on ništa od toga nije sproveo u delo. Za šta je on onda smatrao Moje reči? (Smatrao ih je preporukama o kojima treba da razmisli.) A jesam li mu Ja davao preporuke da o njima razmisli? Ne – govorio sam mu šta treba da radi i šta mora da uradi. Je li moguće da nije razumeo to što sam mu govorio? Ako nije, onda to znači da je najobičniji mamlaz, koji ne poznaje ni vlastiti identitet, a kamoli dužnost koju treba da obavlja. Toliko mnogo ljudi je boravilo tamo, bez ijednog klima-uređaja ili mogućnosti da se napravi promaja. Koliko je inteligentan bio, budući da nije postavio nijedan ventilator? Trebalo je da odmah ide kući – on je jedno obično smeće, a Božjoj kući ne treba smeće. Ljudi ni o čemu ne znaju sve, ali mogu da nauče. Ima stvari koje ni Ja ne razumem, ali zato raspravljam o njima s drugim ljudima: „Šta mislite koji je najbolji način da se ovo uradi? Slobodno iznesite svoje predloge.” Ako neki misle da bi to bilo najbolje uraditi na određeni način, Ja kažem: „Dobro, hajde da uradimo kako ti kažeš. U svakom slučaju, još uvek nisam dobro promislio o tome kako da to uradimo. Uradićemo onako kako ti predlažeš.” Zar to nije razmišljanje normalne ljudskosti? To znači slagati se dobro s drugima. Da bi se dobro slagali s drugima, ljudi ne smeju voditi računa o tome koje superioran a ko inferioran, ko jeste a ko nije u centru pažnje, niti ko vodi glavnu reč u nekoj oblasti. Nema potrebe praviti takve razlike među ljudima – ko god predloži nešto što je ispravno i što je u skladu sa istina-načelima, tu osobu treba poslušati. Jeste li sposobni za tako nešto? (Jesmo.) Ima ljudi koji nisu. Antihristi nisu sposobni za to – insistiraju na tome da vode glavnu reč i ne pristaju na ništa manje od toga. O čemu se tu radi? Kod njih ne prolazi ništa što neko drugi predloži, pa makar to bilo krajnje razumno; štaviše, oni znaju da je to razumno, ali neće da prihvate nijedan tuđi predlog – srećni su samo onda kad oni sami nešto predlože. Čak i oko neke takve sitnice, oni se bore za prevlast. Kakva je to narav? To je narav antihrista. Oni pridaju preteranu važnost statusu, renomeu i ponosu. Koliku važnost oni tome pridaju? Za njih su te stvari važnije od života – čak i po cenu vlastitog života, braniće svoj status i renome.

Šta god da rade, antihristi drugim ljudima zabranjuju da im se mešaju u posao, da ih ispituju ili nadgledaju, a ta zabrana se ispoljava na nekoliko načina. Jedan je odbijanje, jasno i jednostavno. „Prestani da se mešaš, da postavljaš pitanja i da me nadzireš dok radim. Sve što radim moja je odgovornost, imam ideju kako da to uradim i ne treba mi niko da mnome upravlja!” Ovo je direktno odbijanje. Drugo ispoljavanje je privid prijemčivosti, uz reči: „Dobro, hajde da u zajedništvu razgovaramo i da vidimo kako posao treba da se obavi”, ali kad drugi zaista počnu da se raspituju i nastoje da saznaju nešto više o njihovom poslu ili kad ukažu na neke probleme ili daju predloge, kakav je njihov stav? (Nisu prijemčivi.) Tako je – naprosto odbijaju da to prihvate, pronalaze izgovore i opravdanja da odbiju tuđe predloge, pogrešno proglašavaju za ispravno i obrnuto, dok zapravo u svom srcu znaju da samo na silu sprovode logiku, da izgovaraju visokoparne reči, da je to što govore samo teorija, da njihove reči nisu utemeljene poput onoga što drugi ljudi govore. A ipak, kako bi zadržali svoj status – i znajući vrlo dobro da greše i da su drugi ljudi u pravu – tuđe ispravno i dalje izvrću u pogrešno, a svoje pogrešno proglašavaju za ispravno i nastavljaju po svom, ne dozvoljavajući da stvari koje su ispravne i koje su u skladu sa istinom budu uvedene ili sprovedene tamo gde su oni prisutni. Zar to ne znači da se prema radu crkve odnose kao prema nekakvoj igri ili šali? Zar ne odbijaju da prihvate ispitivanje i nadzor? Oni tu svoju „zabranu” ne izražavaju drsko, tako što kažu: „Zabranjujem ti da mi se mešaš u posao.” To što rade ne izgleda tako, ali takav je njihov način razmišljanja. Koristiće određene trikove kako bi, spolja gledano, delovali prilično pobožno. Reći će: „Dešava se da nam je ponekad zaista potrebna pomoć, pa, kad si već ovde, porazgovaraj malo s nama!” Starešina višeg nivoa pomisliće da se radi o iskrenoj molbi, pa će razgovarati s njima i ispričati im nešto o trenutnim okolnostima u kojima se nalaze. Kad sasluša starešinu, antihrist će pomisliti: „Znači, tako ti gledaš na stvari – e pa, moraću malo da se raspravljam s tobom, kako bih pobio i opovrgao tvoje gledište. Osramotiću te!” Je li to stav prihvatanja? (Nije.) Kakav je onda to stav? To je odbijanje da se prihvati tuđe mešanje u posao, ispitivanje ili nadgledanje onoga što rade. Budući da su antihristi spremni na to, zbog čega onda uopšte ljudima mažu oči lažnim paravanima i glume stav prihvatanja? To što ljude na taj način obmanjuju, pokazuje da su veoma lukavi. Oni se plaše da će ih ljudi prozreti. Postoje, naročito u današnje vreme, neki ljudi koji su u određenoj meri razboriti i koji bi, ako bi antihristi otvoreno odbili nadzor i pomoć od strane drugih, mogli to da prepoznaju i da ih prozru. Time bi antihristi izgubili svoj ponos i status i ne bi im bilo lako da u budućnosti budu ponovo izabrani za starešinu ili delatnika. Stoga, kad neki starešina višeg nivoa kontroliše njihov rad, oni to tobože prihvataju, govore umilne reči i povlađuju mu, kako bi svi pomislili: „Pogledajte kako je naš starešina pobožan i koliko traga za istinom! Baš se dobro stara o našim životima i o radu crkve. Odgovoran je u obavljanju svoje dužnosti. Na sledećem glasanju, opet ćemo njega izabrati.” Niko ni ne sluti da će im antihrist, čim tom starešini višeg nivoa bude video leđa, reći nešto poput: „Sve što je kazala ova osoba koja je proveravala rad jeste tačno, ali to ne mora obavezno da odgovara konkretnim uslovima koji vladaju u našoj crkvi. U svakoj crkvi, stvari stoje drugačije. Ne možemo u potpunosti da ispoštujemo sve što je ta osoba rekla – moramo to da razmotrimo u svetlu naše aktuelne situacije. Ne možemo samo napamet da primenjujemo propise!” I svi odlaze sa utiskom da je takvo razmišljanje ispravno. Zar ti ljudi nisu navedeni na stranputicu? To što antihrist radi delimično se sastoji u tome da govori umilno i da prihvata tuđi nadzor; neposredno nakon toga, međutim, on interno počinje da ljude navodi na stranputicu i da im ispira mozak. Antihristi istovremeno primenjuju oba dela tog pristupa. Raspolažu li oni nekim trikovima? Imaju ih u izobilju! Spolja gledano, oni govore lepo i fingiraju prihvatanje, kako bi svi poverovali da su prilično odgovorni prema svom poslu, da mogu da otpuste svoj položaj i status i da nisu autoritarni, već da mogu da prihvate nadzor od strane Višnjeg ili drugih ljudi – istovremeno s tim, oni braći i sestrama „razjašnjavaju” prednosti i nedostatke i „razjašnjavaju” im razne situacije. Koji im je cilj? Da ne prihvate da im se drugi mešaju u posao, da ih ispituju ili nadgledaju, kao i da braću i sestre ubede kako je njihovo postupanje opravdano, ispravno, u skladu s radnim aranžmanima Božje kuće, u skladu sa načelima postupanja, i kako se oni, kao starešine, pridržavaju načela. U crkvi zapravo svega nekoliko ljudi shvata istinu; većini nesumnjivo nedostaje pronicljivost, ne mogu da prozru ovog antihrista, pa ih on prirodno navodi na pogrešan put. Neki ljudi, na primer, čitavu noć ne mogu da zaspu zbog nekog konkretnog razloga. Celu noć provedu budni. Postoje dve vrste ljudi, kod kojih se nesanica ispoljava na dva različita načina. U prvu vrstu spadaju oni koji koriste prvu priliku da malo odspavaju tokom dana. Oni drugima ne dopuštaju da saznaju da celu noć nisu spavali. To je jedna situacija, jedno stanje stvari. Iza toga ne stoji nikakva namera. Ljudi koji pripadaju drugoj vrsti zadremaju tokom obroka i svima govore: „Noćas nisam ni oka sklopio!” Kad ih neko pita: „Zašto nisi?”, odgovaraju: „Prisustvovao sam nekom onlajn okupljanju i otkrio određene probleme u radu. Čitavu noć sam radio na njihovom rešavanju.” Zatim to ponavljaju bez prestanka i svima objavljuju kako celu noć nisu spavali. Jesu li protiv svoje volje ostali budni celu noć? Zbog čega to objašnjavaju celoj grupi? Da li se u tom objašnjenju krije još nešto? Koji je njihov cilj? Oni celom svetu žele da obznane šta su sve uradili, plašeći se da bi neko mogao da ne sazna za to. Žele da svi znaju koliko su propatili, da su celu noć ostali budni, da su spremni da plate cenu za svoju veru u Boga i da ne čeznu ni za kakvim komforom. Time oni zapravo žele da zadobiju simpatije i odobravanje od braće i sestara. Tim plitkim performansom oni kupuju srca ljudi, čime stiču poštovanje od strane drugih i zadobijaju prestiž u ljudskim srcima. Kad jednom steknu status, staraju se da govore autoritativno. A kad počnu da govore autoritativno, zar tada neće moći da uživaju u posebnom tretmanu koji ide u paketu sa statusom? (Hoće.) Smatraš li da su oni tu priliku dobro iskoristili? Da li se i vi drugima žalite kad vas muči nesanica ili kad ostanete budni do kasno? (Da.) Kad to radite, da li to činite nenamerno ili imate neku skrivenu nameru? Da li ste to samo onako uzgred nekome rekli ili ste od toga napravili čitavu predstavu i svima to svečano objavili? (Bilo je uzgredno.) Kad se to kaže uzgred, znači da iza toga ne stoji nikakva namera; to onda ne ukazuje na problem koji se odnosi na narav. Reći to namerno ima potpuno drugačiju prirodu nego kad se to kaže nenamerno. Kad god antihrist počne da glumata, bilo da tobože prihvata tuđa ispitivanja i mešanja u njegov posao ili da to u potpunosti odbija – o čemu god da se radi – koji motiv stoji u pozadini svega toga? Taj motiv je grabež za status i vlast, koje antihristi nipošto ne žele da otpuste. Zar njihov motiv nije upravo to? (Jeste.) Tako je – oni nipošto ne žele da im teško stečena vlast, njihov teško zarađeni status i prestiž, tako olako iskliznu iz ruku u trenutku nepažnje; stoga oni nikome ne dopuštaju da oslabi njihovu moć i uticaj mešajući im se u posao ili postavljajući im pitanja u vezi s tim. Oni veruju u sledeće: obavljanje neke dužnosti ili učešće u radnom programu zapravo i nije prava dužnost, pa stoga ne moram da je shvatam kao svoju obavezu; umesto toga, moja je dužnost da steknem određenu vlast i da okupim jedan broj ljudi pod svoju komandu. Veruju da, zahvaljujući takvoj vlasti, neće više morati ni s kim da se konsultuju, već da će dobiti priliku i vlast da se o svemu pitaju. Eto kakav stav antihristi imaju prema svojoj dužnosti.

Ima i nekih drugih koji, kad Višnji krene da ih ispituje u vezi s njihovim poslom, naprosto otaljavaju čitavu stvar. Izvode nekakve providne predstave i raspituju se oko nevažnih stvari, praveći se da tragaju za istinom. Ako se, na primer, desi neki incident koji očigledno predstavlja prekid i ometanje, oni će Višnjeg pitati da li se sa osobom koja je to izazvala treba obračunati. Zar takve stvari nisu sastavni deo njihovog posla? (Jesu.) Šta oni zapravo smeraju, kad se kod Višnjeg raspituju oko toga? Oni nastoje da ti prikažu lažnu sliku o sebi kako bi ti dokazali da, budući da se čak i o takvim stvarima raspituju, ne sede skrštenih ruku i da stalno nešto rade. Time se oni samo prikrivaju iza lažne fasade da bi te naveli na stranputicu. Činjenica je da oni u svojim srcima zaista imaju neke stvarne probleme, ali ne umeju da u zajedništvu razgovaraju o istini kako bi ih razrešili, niti znaju koja bi načela trebalo da primene. Ima stvari koje su im nejasne, kako u ophođenju s ljudima tako i u njihovom odnosu prema događajima, ali se oni nikada ne raspituju, niti tragaju za njima. Budući da u srcu nisu načisto oko tih stvari, zar ne bi trebalo da se kod Višnjeg raspituju o njima? (Trebalo bi.) Te stvari im nisu jasne i oni ne mogu da ih prozru, ali ipak rade naslepo. Kakve će to posledice imati? Mogu li oni da predvide šta će se dogoditi? Hoće li moći da snose odgovornost za te posledice? Ne, neće moći. Zašto se onda ne raspitaju o tim stvarima? Ima više razloga zbog kojih oni to ne čine. Jedan od njih je strah da će ih Višnji prozreti: „Ako ne mogu da rešim čak ni ovu sitnicu, već moram i o njoj da se raspitujem, višnji će pomisliti da nisam naročito dobrog kova. Zar time neću omogućiti višnjem da me prozre?” Još jedan od razloga jeste taj da, ukoliko pitaju Višnjeg, a ovaj donese odluku koja se razlikuje od njihovog gledišta i u konfliktu je s njim, oni će se naći pred teškim izborom. Ako ne urade onako kako Višnji kaže, on će kazati da oni krše radna načela; ako ga, pak, poslušaju, naneće štetu vlastitim interesima. Stoga, oni odlučuju da ga ne pitaju. Zar to nije promućurno? (Jeste.) To zaista jeste promućurno. Kojoj vrsti pripadaju ljudi koji sve ove stvari uzimaju u obzir? (To su antihristi.) To su odista antihristi. Bez obzira da li se oko bilo čega raspituju ili ne, bilo da to pitanje glasno izgovaraju ili ga postavljaju samo u mislima, oni ne tragaju za istinom, niti tu stvar posmatraju u skladu s načelima; u svemu što rade, oni uvek na prvo mesto stavljaju vlastite interese. U svom srcu imaju spisak stvari o kojima Višnji može da ih ispituje, kao i spisak stvari o kojima Višnji ne sme ništa da zna. Oni su te stvari razgraničili i podelili ih u dve kategorije. Sa Višnjim će na brzinu popričati o svim onim nebitnim stvarima koje ne predstavljaju opasnost po njihov status, samo da bi se nekako provukli; ali zato neće ni zucnuti o stvarima koje bi mogle da im ugroze status. A ako Višnji počne da se raspituje baš oko tih stvari, šta će oni učiniti? Prozboriće par reči ne bi li ga otkačili; kazaće nešto poput: „U redu, raspravićemo o tome… nastavićemo da tragamo…” – puna su im usta potvrdnih fraza, bez ijedne reči koja bi mogla da se protumači kao otpor. Na prvi pogled, rekao bi čovek da su prilično pokorni, ali činjenica je da imaju svoju računicu. Oni uopšte ne planiraju da Višnjem prepuste glavnu reč; ne planiraju da od Višnjeg traže sugestije, da mu dopuste da donosi odluke, niti da zatraže od njega da im ukaže na pravi put. Oni nemaju takvih planova. Ne žele da dopuste Višnjem da im se meša u posao, niti da sazna šta se stvarno dešava. Kad Višnji to bude saznao, kakvu će to pretnju predstavljati po njih? (Biće nesigurni u vezi sa svojim statusom.) Ne samo što će biti nesigurni u vezi sa svojim statusom – stvar je u tome da će njihovi planovi i ciljevi postati neizvodljivi, pa stoga neće više moći legitimno da čine zlodela; oni više neće moći da legitimno, otvoreno i drsko ostvaruju svoje planove. To je problem s kojim će se suočiti. Dakle, mogu li oni da ustanove način postupanja od kojeg će imati koristi? Oni svakako imaju svoje zamisli i računicu u vezi s tim. Da li se i vi suočavate s takvim stvarima? Šta tada mislite o njima? Kako se odnosite prema njima? Daću vam jedan primer. Bio jednom jedan momak koji je postao starešina i prilično se zaneo time; voleo je da se time hvali pred drugima kako bi stekao njihovo poštovanje. Jednom je natrčao na nevernika kojeg je poznavao, a koji mu je zatražio novac na zajam. Toliko ga je sažaljivo molio, da je starešina, onako naprečac, u žaru trenutka, pristao da mu pozajmi novac, nakon čega je, smireno i bez ustezanja, pomislio: „Ja sam starešina crkve – ja sam taj koji treba da ima glavnu reč u pogledu crkvenog novca. Kada se radi o imovini božje kuće i crkve, kao i o novčanim prilozima – na takvom sam položaju da mora da bude kako ja kažem. Finansije spadaju u moj resor, kao i sve stvari koje se tiču angažovanja osoblja – ja u svemu tome vodim glavnu reč!” I tako je on novac Božje kuće pozajmio neverniku. Kad je to učinio, malko se zabrinuo, pa je počeo da se premišlja da li da o tome izvesti Višnjeg. Ako bi to uradio, postojala je mogućnost da se Višnji ne složi s tim – stoga je počeo da izmišlja laži i da pronalazi izgovore kojima će obmanuti Višnjeg. Višnji mu je besedio o istina-načelima, ali on na to nije obraćao pažnju. Tako je on počinio zlodelo lične zloupotrebe novčanih priloga. Zašto bi se jedna takva osoba usudila da kroji planove oko novčanih priloga? Ti si samo običan crkveni starešina – odakle ti pravo da raspoređuješ priloge? Da li ti vodiš glavnu reč u oblasti finansija i novčanih priloga? Kako treba da posmatraš priloge darovane Bogu, ako si ti neko s normalnom ljudskošću i razumom, neko ko stremi ka istini? Zar ne bi trebalo da se oko svega što se tiče priloga konsultuješ s Višnjim i da vidiš šta će Božja kuća da odluči? Zar Višnji nema pravo da bude upoznat s jednim tako važnim pitanjem? On na to ima pravo. To je nešto oko čega u svom srcu treba da budeš načisto; to je razum koji bi trebalo da poseduješ. Kada je reč o finansijskim pitanjima, bilo manjim ili većim, Višnji ima pravo da bude upoznat s njima. Druga je stvar ako se Višnji ne raspituje o tome – ali, čim ti postavi takvo pitanje, moraš iskreno da mu odgovoriš i treba da se pokoriš svakoj odluci Višnjeg. Zar ne bi trebalo tako da rezonuješ? (Trebalo bi.) A opet, jesu li antihristi sposobni za to? (Nisu.) U tome i jeste razlika između antihrista i normalnih ljudi. Ako antihrist veruje da je sto posto sigurno da se Višnji neće složiti s tim i da će to naneti štetu njegovom ponosu, on će na sve moguće načine pokušati da to zataška i da Višnjem onemogući da sazna za to. Štaviše, oštro će zapretiti ljudima ispod sebe i kazaće im: „Ako neko samo zucne o ovome, strašno će mi se zameriti. Dobro će me upamtiti. Srediću ga za sva vremena, pa kud puklo da puklo!” Nakon što ljudi čuju ovako strašne pretnje, niko se ne usuđuje da podnese prijavu Višnjem. Zašto antihristi ovako postupaju? Oni misle: „Ovo spada u okvir mog ovlašćenja. Imam pravo da razmeštam i raspoređujem ljude, novac i materijal u domenu svoje nadležnosti!” Koja su njihova načela za razmeštanje i raspoređivanje? Dogovore sklapaju po svojom nahođenju, novac i materijal samovoljno koriste i daju drugima, ne pridržavajući se bilo kakvih načela, rasipaju i ih troše neselektivno, a pritom niko nema prava da im se u to meša – oni u svemu moraju da vode glavnu reč. Zar oni ne razmišljaju tako? Naravno, oni to nikada neće glasno reći ni eksplicitno izraziti – ali u svojim srcima oni zasigurno razmišljaju ovako: „Koja je svrha imati položaj? Zar se ne vrti sve oko novca i oko toga da čovek bude sit i da ima šta da obuče? Ja sam sada na položaju i imam status. Zar ne bi bilo glupo s moje strane kad svoju moć ne bih koristio kako je meni po volji?” Zar oni ne misle upravo tako? (Misle.) Baš zbog toga što imaju takvu narav i što tako razmišljaju, oni se usuđuju da, bez imalo skrupula i na sve zamislive načine, prikriju jednu ovakvu stvar, ne mareći za posledice. Zar nije tako? (Jeste.) Oni se ne bave procenom da li je to što rade ispravno ili pogrešno, šta bi bilo pravilno učiniti, niti koja načela primeniti. Oni te stvari uopšte ne razmatraju; njihova jedina briga jeste ko će paziti na njihove interese. Antihristi su podmukli, sebični i podli stvorovi! Koliko su tačno podli? To se može opisati jednom jedinom rečju: oni su bestidni! Ti ljudi nisu tvoja svojina, te stvari nisu tvoje, a pogotovo novac nije tvoj – uprkos tome, ti se ponašaš kao da je to nešto što pripada tebi i čime možeš da raspolažeš kako želiš. Drugi čak nemaju pravo ni da znaju za to; čak i ako sve te stvari trošiš i rasipaš, drugi nemaju pravo da te išta pitaju. Koliko si daleko otišao? Zabrazdio si u bestidnost! Zar to nije bestidno? (Jeste.) To je antihrist. Kada je reč o novcu, koju crvenu liniju prosečna osoba ne želi da prekorači? Oni smatraju da su to Božji prilozi, koje su Bogu podarili pripadnici Njegovog izabranog naroda, te da oni stoga pripadaju Bogu – to su, kako bi neki rekli, Njegove „lične stvari”. Ono što pripada Bogu nije zajednička imovina, niti pripada bilo kojoj osobi. Ko je Gospodar Božje kuće? (Bog.) Da, to je Bog. A šta sve obuhvata Božja kuća? Ona obuhvata Njegov izabrani narod u svakoj crkvi, kao i sve zalihe i svu imovinu u svakoj od crkava. Sve te stvari pripadaju Bogu. One nipošto ne pripadaju nijednoj pojedinačnoj osobi i niko nema pravo da te stvari prisvaja za sebe. Da li će i neki antihrist tako razmišljati? (Neće.) On veruje da novčani prilozi pripadaju onome ko upravlja njima, to jest, onome ko je u prilici da odatle uzima novac, a ako je taj neko starešina, on ima pravo da uživa u njima. To je razlog zbog kojeg antihristi neprekidno i svom snagom streme ka statusu. Kad ga jednom steknu, sve njihove nade su konačno ostvarene. Zašto oni streme ka statusu? Ako bi im dao da savesno vode Božji izabrani narod, tako da svoje postupke zasnivaju na načelima, ali im pritom ne dozvoliš da diraju crkvenu imovinu i Božje priloge, da li bi se oni i dalje tako proaktivno uspinjali na lestvici? Ni slučajno. Samo bi pasivno čekali i puštali da se stvari odvijaju svojim tokom. Mislili bi: „Ako budem izabran, svoju dužnost ću dobro obavljati; ako ne budem, nikome se neću ulizivati. Neću ništa ni govoriti ni raditi povodom toga.” Upravo zbog toga što misli da, kao starešina, ima pravo da upravlja crkvenom imovinom i da uživa u njoj, antihrist razbija glavu pokušavajući, do granice bestidnosti, da zauzme što viši položaj kako bi zadobio status i uživao u svemu što taj status donosi. Šta znači biti bestidan? To znači činiti sramotne stvari – eto, to znači biti bestidan. Ako bi mu neko rekao: „To što radiš je sramotno!”, on ne bi mario za to, već bi mislio: „Šta je u tome sramotno? Ko je taj ko ne voli status? Znaš li ti kakav je osećaj imati status? Imati kontrolu nad novcem? Znaš li za tu radost? Znaš li za taj osećaj privilegovanosti? Jesi li ikada okusio tako nešto?” Eto kako antihristi, u najskrivenijim zapećcima svog srca, gledaju na status. Kad neki antihrist stekne status, odmah će poželeti da sve kontroliše. Novčane priloge namenjene Bogu takođe će staviti pod svoju kontrolu. On želi da vodi glavnu reč u vezi sa svim crkvenim poslovima koji se plaćaju novcem, bez ikakvih konsultacija s Višnjim. Tako on počinje da gospodari novcem Božje kuće, a Božja kuća postaje njegova lična svojina. Stiče pravo da odlučuje o novcu, da diktira šta će se s njim dešavati, da ga po svom nahođenju pozajmljuje ovoj ili onoj osobi i da diktira kako će se svaki dinar trošiti. Sa Božjim prilozima nikada ne postupaju pažljivo i obazrivo, u skladu s načelima; naprotiv, široke su ruke i sve mora da bude po njihovom. Takve osobe su pravi antihristi.

Jednom je neki čovek tajno prisvojio Božje priloge, što je ozbiljan problem. To nije običan prestup; to je problem koji se tiče čovekove priroda-suštine. Tokom komunikacije s nevernicima oko nekih poslova, stalno se hvalio pred ljudima kako bi stvorio utisak da poseduje novac i moć. Shodno tome, ljudi su počeli da traže od njega da im pozajmi novac. On ne samo da nije odbio te zahteve, već se zapravo posvetio tome da ljudima pozajmljuje novac, i to tako što je protiv Božje kuće primenio taktiku obmane. Taj čovek je imao ozbiljan problem. Kada je reč o tako ozbiljnim pitanjima, treba da izvestiš Višnjeg i da objasniš činjenice; ne smeš sa ljudima sklapati dogovore koristeći Božje priloge zarad vlastitog ponosa i sticanja zasluga. Razumna osoba bogobojažljivog srca bi se tako postavila prema tim stvarima kad se suoči s njima. Da li, međutim, antihristi tako postupaju? Zašto ih zovemo antihristima? Zato što nemaju ni trunku bogobojažljivog srca; oni rade šta god požele i ni na kraj pameti im ne pada da razmišljaju o Bogu, istini i Božjim rečima. Oni uopšte nemaju istinsku pokornost prema Bogu, već na prvo mesto stavljaju vlastite interese, slavu, dobitak i status. Primenjuju sredstva obmane da bi crkvene starešine i delatnike naveli na stranputicu i zatim pozajmljivali novac nevernicima. Je li to njihov novac? Posle svega par reči, oni taj novac daju drugima na zajam – zar time ne poklanjaju Božje priloge? To je nešto što antihristi rade, a neki su zaista i počinili takve stvari. Da bi mogli da urade tako nešto, mora da su po naravi hrabri i užasno nadmeni, a takođe i veoma podmukli. Takođe je evidentno da su glupi, da gluplji ne mogu biti – suđeno im je da upadnu u jamu koju su iskopali drugome. Kažite Mi, kako se treba ophoditi prema takvim ljudima? (Treba ih izopštiti.) I to je sve? Izopštenje? A ko će nadoknaditi gubitke? Moraju najpre da plate odštetu, pa tek onda da budu izopšteni. Zar antihristi nisu drski, kad mogu da čine takve stvari? Po čemu se oni razlikuju od arhanđela? Arhanđel bi drsko rekao: „Ja sam taj koji je stvorio nebo i zemlju i sva stvorenja – na meni je da kontrolišem čovečanstvo!” On čovečanstvo gazi i kvari kako mu se prohte. Kad neki antihrist preuzme vlast, on kaže: „Svi morate da verujete u mene i da me sledite. Ja ovde vladam i ja vodim glavnu reč. Za sve se obratite meni i donesite mi crkveni novac!” Ako neko pita: „Zašto bismo crkveni novac davali tebi?”, antihrist odgovara: „Ja sam starešina. Moje je pravo da upravljam time. Moram svime da upravljam, uključujući i novčane priloge!” I tako on preuzima kontrolu nad svime. Antihristi ne mare za probleme i poteškoće s kojima se braća i sestre suočavaju prilikom život-ulaska, niti ih zanima koje im knjige propovedi i Božjih reči nedostaju. Jedino što ih zanima jeste ko drži ključeve od crkvene blagajne, koliko novca ima u kasi i kako se taj novac koristi. Ako Višnji počne da se raspituje o finansijskom stanju crkve, oni ne samo da mu neće predati crkveni novac – Višnjem neće dozvoliti čak ni da sazna činjenice. Zašto ne žele to da učine? Zato što žele da pronevere crkveni novac i da ga uzmu za sebe. Antihristi se najviše zanimaju za materijalne stvari, novac i status. Oni zasigurno nisu ni nalik ljudima kakvima žele da se predstave: „Ja verujem u boga. Ne stremim ka svetovnim stvarima i ne žudim za novcem.” Oni nipošto nisu takvi. Zbog čega svim silama streme ka statusu i ka njegovom očuvanju? Zato što žele da poseduju ili da stave pod svoju kontrolu i da preotmu sve što je u njihovoj nadležnosti – naročito novac i materijalne stvari. Oni uživaju u tom novcu i u tim materijalnim stvarima, kao da se radi o prednostima koje im donosi status. Oni su pravi potomci arhanđela i imaju priroda-suštinu Sotone, i na papiru i u praksi. Svi koji streme ka statusu i koji cene novac zasigurno imaju problem sa vlastitom priroda-suštinom. Nije stvar samo u tome da oni naprosto imaju narav antihrista: oni su veoma ambiciozni. Žele da kontrolišu novac Božje kuće. Ako im je poverena odgovornost za neki deo posla, oni, pre svega, neće dozvoliti drugima da im se mešaju u to, niti će prihvatiti ispitivanje i nadzor od strane Višnjeg; osim toga, kad obavljaju ulogu nadzornika nad bilo kojim delom posla, oni će pronaći način da se pokažu, da zaštite sebe i da se uzdignu. Uvek žele da se popnu na vrh, da postanu oni koji vladaju i koji kontrolišu druge. Takođe, žele da se nadmeću i da se izbore za viši status, pa čak i da kontrolišu svaki deo Božje kuće – a naročito njen novac. Antihristi gaje posebnu ljubav prema novcu. Čim vide novac, oči im se zažare; u svojim glavama oni neprestano razmišljaju o novcu i čine napore kako bi ga stekli. Sve su to znakovi i signali koji ukazuju na antihriste. Ako s njima razgovaraš o istini ili pokušavaš da se upoznaš sa stanjem braće i sestara, tako što se raspituješ o tome koliko je njih slabo i negativno, kakve rezultate svako od njih postiže u obavljanju svoje dužnosti i ko među njima nije dorastao svojoj dužnosti, antihristi neće biti zainteresovani za to. Ali, kad se povede reč o Božjim prilozima – koliko novca je prikupljeno, ko se stara o njemu, gde se novac čuva, pod kojom šifrom, i tome slično – to je ono što njih najviše zanima. Antihrist je izuzetno verziran u tim stvarima. Poznaje ih kao svoj dlan. To je takođe znak antihrista. Antihristi su najveštiji u izgovaranju milozvučnih reči, ali zato ne rade nikakav stvaran posao. Umesto toga, uvek su zaokupljeni mislima o tome kako da Božje priloge iskoriste za vlastiti užitak. Recite Mi, zar antihristi nisu nemoralni? Oni nemaju nimalo ljudskosti – oni su, od glave do pete, đavoli. U svom radu uvek zabranjuju drugima da im se mešaju u posao, da ih ispituju i nadgledaju. To je treće ponašanje kroz koje se pokazuje osma manifestacija antihrista.

Pre nekog vremena, crkva je u nekoj zemlji kupila jednu zgradu koju je trebalo renovirati; potrefilo se da je žena na položaju starešine crkve u toj zemlji bila antihrist, ali još uvek nije bila pokazala svoje pravo lice. Ta žena antihrist je za posao renoviranja angažovala čoveka kojeg niko nije poznavao, niti je iko znao u kakvom su odnosu njih dvoje. Kao rezultat toga, taj zli čovek je iskoristio ovu situaciju, pa je na renoviranje proćerdano mnogo novca koji nije trebalo potrošiti. Kuća je naime kupljena zajedno s nekim upotrebljivim komadima nameštaja, ali je sav taj nameštaj izbačen i zamenjen novim. Taj zli čovek je izbačeni nameštaj kasnije prodao i novac uzeo za sebe. Stari nameštaj zapravo nije ni bio oštećen – još uvek je mogao da se koristi – ali taj zli čovek je potrošio dodatnu sumu novca na kupovinu novog nameštaja, kako bi iskoristio situaciju i zaradio novac. Da li je žena antihrist znala za to? Znala je. Zašto mu je onda dozvolila da se tako ponaša? Zato što su, po svemu sudeći, njih dvoje bili u nekom nenormalnom odnosu. Neki ljudi su uočili taj problem i nameravali su da se uključe u to i da prekontrolišu građevinske radove, kako bi videli da li je sve u redu. Čim su izjavili da će otići da provere radove, žena antihrist se zabrinula i uplašila, pa im je rekla: „Ne! Rok za završetak radova još nije istekao – ne dozvoljavam nikome da nadgleda radove!” Bila je toliko osetljiva i reagovala je tako snažno – da li je tu bilo nečeg sumnjivog? (Jeste.) Ti ljudi, sada već pomalo uznemireni, raspravljali su o tome: „Ovo ovako neće ići. Ne dozvoljava nam da vidimo kako napreduju radovi. Tu sigurno postoji neki problem; moramo otići da obiđemo gradilište.” Ali, žena antihrist je i dalje odbijala da im odobri pristup gradilištu dok ne istekne rok za završetak radova. Recite Mi, zar ti ljudi nisu pravi smetenjaci? Sama činjenica da žena antihrist nije htela da im dozvoli da obiđu gradilište dokazuje da tu nešto nije bilo kako treba. Trebalo je da o tome što pre izveste Višnjeg, da joj zajednički daju otkaz ili da na silu odu na gradilište da prekontrolišu radove. Bili su dužni to da urade. Ako nisu mogli da preuzmu tu odgovornost, to znači da su beskorisne, nesposobne kukakvice. Te nesposobne kukavice, dakle, nisu istrajale u svojoj nameri. Pošto se nije radilo o njihovim porodičnim kućama, oni su to naprosto ignorisali. Eto koliko su bili sebični i neodgovorni. A nakon završetka radova, putem jednog video-zapisa sam uočio da postoji problem. Koji sam problem uočio? Posred konferencijske sale bio je jedan sto, oko kojeg su bile poređane kožne fotelje, poput onih koje se koriste u otmenim kancelarijama. Ako ja sedim na običnim stolicama, da li onda obični ljudi treba da koriste tako otmene komade nameštaja? (Ne.) Kuća je, dakle, bila opremljena tako otmenim nameštajem i ljudi su bili veoma zadovoljni što mogu da sede u takvim foteljama. Čim sam otkrio ovaj problem, pozvao sam tu protuvu i počeo da istražujem čitavu stvar. Posvuda, u svakoj sobi, proverom sam ustanovio mnogo problema i ogromne finansijske gubitke. Delovi originalnog nameštaja koji je kupljen zajedno sa kućom bili su sasvim upotrebljivi, ali ih je taj zli čovek izneo iz kuće i prodao, kako bi na tome zaradio; štaviše, zaradio je i prilikom kupovine tog skupocenog, novog nameštaja, a ugradio je i neke delove opreme kojima nije mesto u crkvi. Taj zli čovek je to uradio a da se prethodno ni s kim nije posavetovao. Da li je žena antihrist znala za to dok je on to radio? Po svoj prilici je znala. Svakoga dana je obilazila gradilište i, mada je to videla, nikoga nije izvestila o tome, već je odobravala njegovo rasipništvo. Kakva drskost! Je li ona vernica u Boga? Nakon 20 godina vere u Boga, bila je tako odvratna i uradila je tako nešto – kakva je to osoba? Ona nije ljudsko biće! To ne rade čak ni dobri ljudi među nevernicima; kakav nemoral! Svaki put kad bi je Višnji pitao o toku odvijanja radova, ona bi se pravila nevešta i Višnjem bi zamazivala oči, prikrivala i zataškavala stvar, da bi se na kraju javili toliki problemi. Da li bi onda bilo preterano izopštiti je iz crkve i naterati je da se zaposli i zaradi novac kako bi nadoknadila štetu? (Ne bi.) Recite Mi, čak i ako bi ta žena antihrist mogla da vrati novac, da li će ona u ovom životu naći spokojstvo? Hoće li joj biti lako? Bojim se da će ostatak svog života provesti u mukama. Ako je znala da će svojim postupcima postići ovo, zašto je, pobogu, tako postupila? Zašto je uopšte to učinila? Nije da ona tek od pre godinu-dve veruje u Boga, pa još nije stigla da nauči pravila koja vladaju u Njegovoj kući ili šta znači imati bogobojažljivo srce ili šta je odanost – nakon tolikih godina verovanja u Boga, nimalo se nije promenila i, mada je mogla da pruža neke usluge, ipak je počinila jedno takvo zlo! Zbog toga što je bila toliko odvratna, treba je eliminisati i prokleti!

Antihristi imaju nečeg zajedničkog u načinu na koji rade: ma kojim poslom da se bave, oni drugima zabranjuju da im se mešaju u posao i da ih ispituju. Uvek žele da prikrivaju i da zataškavaju stvari. Mora da nešto smeraju; oni ne žele da ljudi otkriju probleme u njihovom radu. Da su sve radili ispravno i pošteno, na način koji je u skladu sa istinom i sa načelima, čiste savesti, o čemu bi onda morali da brinu? Da li bi u tome bilo ičeg što se ne sme pominjati? Zašto ne dozvoljavaju drugima da ih ispituju i da im se mešaju u posao? Zbog čega su zabrinuti? Čega se plaše? Jasno je da nešto smišljaju – to je, naprosto, toliko očigledno! Antihristi rade bez imalo transparentnosti. Kad urade nešto loše, smišljaju razne načine da to prikriju i zataškaju, fabrikuju lažne pojave, pa čak posežu i za očiglednom obmanom. Kakve su posledice svega toga? Bog sve proučava i, mada je moguće neko vreme braniti drugim ljudima da nešto saznaju i navoditi ih na stranputicu neko vreme, doći će dan kada će Bog sve razotkriti. U Božjim očima, sve je otvoreno, sve je razotkriveno. Beskorisno je da kriješ nešto od Boga. On je svemoguć i, kad On bude odlučio da te razotkrije, sve će biti izneto na videlo. Jedino antihristi, ti glupani bez trunke duhovnog razumevanja, koji poseduju prirodu arhanđela, mogu da poveruju u ovo: „Dokle god budem sve držao u strogoj tajnosti i dokle god ti ne dopuštam da mi se mešaš u posao, da me ispituješ i da me nadgledaš, ti nećeš ništa saznati – a ja ću imati potpunu kontrolu nad ovom crkvom!” Misle da će, ako budu vladali kao kraljevi, moći da kontrolišu situaciju. Zar stvari zaista ne stoje tako? Oni ne znaju da je Bog svemoguć; njihova je pamet samoproklamovana. Bog sve proučava. Recimo, na primer, da si danas počinio neko zlo. Bog to proučava, ali te ne razotkriva – daje ti priliku da se pokaješ. Sutradan, ti ponovo činiš zlo, ali i dalje ne pričaš o tome, niti se kaješ; Bog ti i dalje pruža šansu i čeka da se pokaješ. Ipak, ako se i nakon toga ne budeš kajao, Bog više neće hteti da ti daje priliku za to. Bićeš Mu odvratan i gnušaće te se, a u dubini Svog srca, On neće hteti da te spase i sasvim će te napustiti. U tom slučaju, biće pitanje minuta kada će te On razotkriti i, koliko god ti pokušavao da to sprečiš ili da zataškaš stvar, ništa ti neće vredeti. Ma koliko da ti je šaka velika, možeš li njome da zakloniš nebo? Ma koliko da si sposoban, možeš li da pokriješ oči Božje? (Ne.) To su čovekove glupe ideje. A što se tiče toga koliko je Bog zaista svemoguć, ljudi već mogu da osete delić toga u Njegovim rečima. Štaviše, sve pripadnike ovog iskvarenog čovečanstva koji su počinili neko veliko zlo i direktno se suprotstavili Bogu snašle su svakojake kazne, a svi koji to vide potpuno su uvereni i priznaju da je reč o odmazdi. Čak i nevernici mogu da vide da Božja pravednost ne trpi uvrede, pa bi oni koji veruju u Njega trebalo to još bolje da vide. Božja svemoć i mudrost su nemerljive. Čovek ni na koji način ne može jasno da ih sagleda. Ima ona pesma, kako ono ide? (”Božja su dela neizmerna.”) To je Božja suština, istinsko otkrovenje Njegovog identiteta i suštine. Nema potrebe da ti tu išta pretpostavljaš i spekulišeš. Treba samo da veruješ tim rečima – tada nećeš praviti takve gluposti. Svi ljudi smatraju sebe pametnim; pokrivaju listom svoje lice i kažu: „Možeš li me videti?” Bog kaže: „Ne samo što mogu u celosti da te vidim, nego vidim i tvoje srce i znam koliko si puta bio u ljudskom svetu”, nakon čega ljudi ostaju zaprepašćeni. Nemojte sebe da smatrate pametnim; nemojte misliti: „Bog ne zna za ovo, niti zna za ono. Niko od braće i sestara nije to video. Niko ne zna za to. To je moja mala spletka. Vidi koliko sam samo pametan!” Niko od ljudi na ovom svetu koji ne razumeju istinu ili ne veruju da je Bog suveren nad svime nije pametan. Ma šta da ti ljudi rade ili govore, naposletku sve ispadne pogrešno, sve je u suprotnosti sa istinom i sve je to otpor prema Bogu. Postoji samo jedna vrsta ljudi koji su pametni. Koja je to vrsta? To su oni ljudi koji veruju da Bog sve proučava, da On sve vidi i da je On nad svime suveren. Takvi ljudi su izuzetno pametni jer se u svemu što rade pokoravaju Bogu; sve što rade je u skladu sa istinom, odobreno od strane Boga i dočekano Božjim blagoslovima. Da li je neka osoba pametna ili nije zavisi od toga da li ona može da se pokori Bogu; to zavisi od toga da li je ono što ta osoba govori i radi u skladu sa istinom. Ako imaš sledeću ideju: „Evo šta ja mislim o toj stvari i to je ono što bih želeo da uradim, jer ću od toga imati koristi – ali ja neću to da poveravam drugim ljudima, niti želim da oni to znaju” – da li je to ispravan način razmišljanja? (Nije.) Šta treba da uradiš kad shvatiš da to nije ispravan način razmišljanja? Treba sam sebe da odalamiš po licu, kako bi naučio lekciju. Misliš li da Bog to neće znati ako to ne izgovoriš glasno? Činjenica je da, dok ti o tome još razmišljaš, Bog je već spoznao tvoje srce. Kako ga je spoznao? Bog je prozreo čovekovu priroda-suštinu. Zašto te On onda ne razotkrije u vezi s tom stvari? Čak i ako te ne razotkrije, ti ćeš i sam to moći postepeno da shvatiš, zato što si pojeo i popio toliko Njegovih reči. Ti imaš savest i razum, imaš um i normalno razmišljaš; trebalo bi da možeš sam da ustanoviš šta je ispravno a šta pogrešno. Bog ti pruža vreme i priliku da polako razmatraš stvari, da vidiš jesi li glup ili nisi. Primetićeš rezultate nakon što o tome budeš nekoliko dana razmišljao: tada ćeš uvideti da si blesav i glup i da tu stvar ne treba ni da pokušavaš da sakriješ od Boga. U svim stvarima, ti treba da sve otvoreno izneseš pred Boga i da budeš iskren – to je jedini uslov i stanje koje treba da očuvaš pred Bogom. Čak i kad se ne otvoriš, ti si otvoren pred Bogom. Gledano iz Božje perspektive, On poznaje činjenice i zna da li si u vezi s tim otvoren ili nisi. Zar nisi veoma glup ako ne možeš to da prozreš? Kako onda da budeš pametna osoba? Tako što ćeš se otvoriti pred Bogom. Ti znaš da Bog sve proučava i sve zna, pa stoga nemoj sebe da smatraš pametnim i nemoj misliti da On možda ne zna; pošto je sigurno da Bog iz potaje posmatra ljudska srca, trebalo bi da pametni ljudi budu malo iskreniji, malo čistiji i pošteni – to bi bilo mudro uraditi. Ako ti se stalno čini da si pametan, ako stalno nastojiš da sačuvaš svoje male tajne, ako stalno pokušavaš da sačuvaš delić privatnosti – da li je to ispravan način razmišljanja? U redu je biti takav prema drugim ljudima, pošto neki ljudi nisu pozitivni likovi i ne vole istinu. Pred takvim ljudima možeš ponešto i da zadržiš za sebe. Nemoj da im otvaraš svoje srce. Recimo, na primer, da si o nekom čoveku kojeg mrziš govorio loše stvari iza njegovih leđa. Da li treba da mu to kažeš? Nemoj mu to reći – dovoljno je samo da takve stvari više ne činiš. Ako bi mu rekao, time bi narušio vaše međusobne odnose. Ti u svom srcu znaš da nisi dobar čovek, da si iznutra prljav i rđav, da si ljubomoran na druge ljude i da si, zarad nadmetanja oko slave i dobitka, o nekoj osobi loše govorio iza njenih leđa da bi je ocrnio – kakva podlost! Priznaješ da si iskvaren, znaš da je to što si uradio pogrešno i da je tvoja priroda rđava. Tada dolaziš pred Boga i moliš Mu se: „Oh, Bože, ono što sam u potaji uradio bilo je podlo i rđavo – molim za Tvoj oproštaj, molim Te da me vodiš i molim Te da me prekoriš. Nastojaću da nikad više ne učinim ništa slično.” Sasvim je u redu ovako postupiti. U komunikaciji s ljudima možeš da koristiš određene tehnike, ali je zato pred Bogom najbolje da se potpuno otvoriš, jer ako gajiš nekakve namere i ako koristiš tehnike, bićeš u nevolji. Ti u sebi stalno razmišljaš: „Šta da kažem da bi Bog imao visoko mišljenje o meni i da ne bi saznao šta mislim u sebi? Šta bi bilo ispravno reći? Moram više da zadržim za sebe, moram da budem malo taktičniji i moram da imam metod; možda će Bog tada imati visoko mišljenje o meni.” Misliš li da Bog neće znati da ti uvek tako razmišljaš? Bog zna sve o čemu ti razmišljaš. Iscrpljujuće je razmišljati na taj način. Toliko je jednostavnije govoriti iskreno i istinito, jer to ti život čini lakšim. Bog će kazati da si pošten i čist, da si prostodušan – a to je beskrajno dragoceno. Ako imaš iskreno srce i pošten stav, čak i ako ponekad prekardašiš i ponašaš se glupo, to za Boga neće biti prestup; to je bolje nego da budeš tako proračunat i da stalno nešto premišljaš i obrađuješ u svojoj glavi. Jesu li antihristi sposobni za te stvari? (Ne, oni za to nisu sposobni.)

Svi koji hodaju putem antihrista jesu ljudi s naravlju antihrista, a put kojim hodaju ljudi s naravlju antihrista jeste put antihrista – ipak, ljudi s naravlju antihrista pomalo se razlikuju od antihrista. Ako neko ima narav antihrista i hodao bi putem antihrista, to ne mora obavezno da znači da je ta osoba antihrist. Ali, ako se ne kaje i ako ne može da prihvati istinu, ta osoba se može razviti u antihrista. Za ljude koji hodaju putem antihrista još uvek ima nade i šanse da se pokaju, jer oni još uvek nisu postali antihristi. Ako budu činili mnoge zle stvari i budu svrstani među antihriste, te stoga budu odmah uklonjeni i izopšteni, oni više neće imati priliku da se pokaju. Ako neko ko hoda putem antihrista još uvek nije počinio mnogo zla, to u najmanju ruku pokazuje da on još uvek nije zao čovek. Ako može da prihvati istinu, za njega još postoji tračak nade. Ako ne želi da prihvati istinu, šta god da se desi, biće mu veoma teško da bude spasen, čak i ako nije činio svakojaka zla. Zašto antihrist ne može da bude spasen? Zato što uopšte ne prihvata istinu. Kako god da Božja kuća besedi o poštenju – o tome kako čovek treba da bude otvoren i iskren, da izađe i da kaže ono što ima da kaže i da ne poseže za obmanom – oni to naprosto ne mogu da prihvate. Stalno im se čini da su ljudi na gubitku kad god su pošteni i da je glupo govoriti istinu. Čvrsto su rešeni da ne budu pošteni ljudi. To je priroda antihrista, koji imaju odbojnost prema istini i mrze je. Kako može da bude spasen neko ko uopšte ne prihvata istinu? Ako neko ko hoda putem antihrista može da prihvati istinu, takva osoba se jasno razlikuje od antihrista. Svi antihristi su ljudi koji ne prihvataju ni jedan jedini delić istine. Ma koliko pogrešnih ili zlih stvari da su počinili, ma koliko da su štete naneli radu crkve i interesima Božje kuće, oni se nikada ne preispituju i nikad neće spoznati sebe. Čak i ako su orezani, oni ne prihvataju nijednu istinu; upravo zbog toga, crkva ih klasifikuje kao zle ljude, kao antihriste. U najboljem slučaju, antihrist će samo priznati da njegovi postupci krše načela i da nisu u skladu sa istinom, ali apsolutno nikada neće priznati da namerno čini zlo ili da se namerno opire Bogu. Priznaće da je pogrešio, ali neće prihvatiti istinu; a nakon toga, nastaviće da čini zlo kao i ranije i uopšte neće praktikovati istinu. Iz činjenice da antihrist nikada ne prihvata istinu može se videti da se priroda-suština antihrista ogleda u njegovoj odbojnosti i mržnji prema istini. Oni i dalje ostaju ljudi koji se, kao i uvek, opiru Bogu, bez obzira na to koliko godina veruju u Njega. S druge strane, svi oni obični, iskvareni ljudi mogu imati narav antihrista, ali između njih i antihrista ipak postoji razlika. Postoji jedan broj ljudi koji Božje reči suda i razotkrivanja mogu da prime k srcu kad ih čuju, koji o njima mogu stalno iznova da promišljaju i da preispituju sebe. Oni tada mogu da shvate sledeće: „To je, dakle, narav antihrista; to je ono što znači hodati putem antihrista. Kakav ozbiljan problem! Ja imam ta stanja i ponašanja; imam tu vrstu suštine – ja sam takva osoba!” Oni zatim razmatraju kako da odbace tu svoju narav antihrista i da se iskreno pokaju, čime stiču mogućnost da vlastitu volju usmere ka tome da ne idu putem antihrista. U svom životu i radu, u svom stavu prema ljudima, događajima i stvarima, kao i prema Božjem nalogu, oni mogu da preispituju svoje postupke i ponašanje, kao i razloge zbog kojih ne mogu da se pokore Bogu, zbog kojih stalno žive u skladu sa sotonskom naravi i zbog kojih ne mogu da se pobune protiv tela i Sotone. I tako, oni će se moliti Bogu, prihvatiće Njegov sud i grdnju i preklinjaće Boga da ih spase od njihove iskvarene naravi i uticaja Sotone. Sama njihova rešenost da to učine dokazuje da oni mogu da prihvate istinu. Ti ljudi takođe pokazuju iskvarenu narav i postupaju svojevoljno; razlika je u tome što antihrist ne poseduje samo ambicije i želje da uspostavi svoje nezavisno carstvo – on, pored toga, ne želi da prihvati istinu, ma šta da se desi. To je Ahilova peta svakog antihrista. S druge strane, ako osoba s naravlju antihrista može da prihvati istinu, da se moli Bogu i da se osloni na Njega, ako želi da odbaci iskvarenu narav Sotone i da hoda putem stremljenja ka istini, na koji će način ta molitva i ta rešenost koristiti njenom život-ulasku? One će je, u najmanju ruku, navesti da preispituje i spoznaje sebe tokom obavljanja dužnosti, kao i da koristi istinu radi rešavanja problema, kako bi tu svoju dužnost mogla da obavlja na zadovoljavajući način. To je jedan od načina na koji će ta osoba imati koristi od molitve i rešenosti. Pored toga, uz obuku koju dobija kroz obavljanje svoje dužnosti, ona će moći da se otisne na put stremljenja ka istini. Na kakve god poteškoće da naiđe, ona će moći da traga za istinom i da se fokusira na prihvatanje i praktikovanje istine; moći će postepeno da odbaci svoju sotonsku narav i počeće da se pokorava Bogu i da Ga obožava. Postupajući na taj način, ona može da dostigne Božje spasenje. Ljudi sa naravlju antihrista mogu povremeno pokazivati iskvarenost, oni mogu i dalje, uprkos sebi samima, govoriti i delovati u interesu vlastite slave, dobitka i statusa i mogu i dalje postupati svojevoljno – ali, čim shvate da razotkrivaju svoju iskvarenu narav, pokajaće se i pomoliće se Bogu. To dokazuje da oni mogu da prihvate istinu i da se pokoravaju Božjem delu; to dokazuje da oni streme ka život-ulasku. Ma koliko godina iskustva da neka osoba ima i ma koliko iskvarenosti da pokazuje, ona će na kraju moći da prihvati istinu i da zakorači u istina-stvarnost. Ona je neko ko se pokorava Božjem delu. A čineći sve ovo, ona pokazuje da je već postavila temelje na istinitom putu. Međutim, neki od onih koji idu putem antihrista ne mogu da prihvate istinu. Za njih će spasenje biti isto toliko teško dostižno kao i za antihriste. Takvi ljudi ne osećaju ništa dok slušaju Božje reči koje razotkrivaju antihriste, već su ravnodušni i hladni prema njima. Kad razgovor skrene na temu naravi antihrista, oni će priznati da imaju narav antihrista i da hodaju putem antihrista. Prilično će rečito govoriti o tome. Ali, kad dođe vreme da se primeni istina, oni će i dalje odbijati da to učine; i dalje će postupati svojevoljno, u skladu sa svojom naravlju antihrista. Ako ih pitaš: „Da li ti je teško u srcu dok razotkrivaš narav antihrista? Osećaš li samoprekor dok govoriš da bi odbranio svoj status? Da li preispituješ i spoznaješ sebe dok razotkrivaš narav antihrista? Osećaš li žaljenje u srcu kad saznaš za svoju iskvarenu narav? Da li se nakon toga kaješ ili menjaš?”, sasvim je sigurno da neće umeti da ti odgovore, zato što se nisu susretali s tim i što nemaju takvih iskustava. Neće moći ništa da kažu o tome. Jesu li takvi ljudi sposobni za istinsko pokajanje? Sigurno je da im neće biti lako. Ljudima koji iskreno streme ka istini biće bolno svako otkrovenje naravi antihrista u sebi i zabrinuće se zbog toga; počeće ovako da razmišljaju: „Zašto ne mogu da naprosto odbacim ovu sotonsku narav? Zašto stalno razotkrivam iskvarenu narav? Zašto je ova moja iskvarena narav toliko tvrdoglava i nerazrešiva? Zašto je toliko teško ući u istina-stvarnost?” Ovo pokazuje da je njihovo životno iskustvo plitko i da njihova iskvarena narav u velikoj meri uopšte nije razrešena. Upravo zato im se u srcu rasplamsava tako žestoka borba kad god im se nešto desi i zato oni podnose glavni teret tog mučenja. Mada poseduju rešenost da odbace svoju sotonsku narav, sigurno je da ne mogu proći bez borbe u svom srcu protiv te rešenosti – a ovo stanje sukobljenosti iz dana u dan se pojačava. A kako sve dublje spoznaju sebe i uviđaju koliko duboko seže njihova iskvarenost, oni sve više čeznu za zadobijanjem istine i sve je više cene, pa će stoga moći neometano da prihvate istinu i da je praktikuju tokom spoznavanja sebe i svoje iskvarene naravi. Postepeno će sve više rasti, a njihova život-narav će početi uistinu da se menja. Ukoliko nastave da na ovaj način stiču iskustvo, njihova situacija će iz godine u godinu postajati sve bolja, pa će na kraju moći da savladaju telo i da odbace svoju iskvarenost, da često praktikuju istinu i da dostignu pokornost prema Bogu. Život-ulazak nije lak! To je isto kao da oživljavate nekoga ko samo što nije umro: obaveza koju možete da ispunite jeste da toj osobi besedite o istini, da je podržavate, da je snabdevate ili da je orežete. Ako ona to može da prihvati i da se pokori, za nju još ima nade; možda će imati dovoljno sreće da utekne i stvari će se tada zaustaviti na korak od smrti. Ali, ako ona odbije da prihvati istinu i ako ne zna baš ništa o samoj sebi, znači da je u opasnosti. Neki antihristi provedu po godinu ili dve nakon isključenja, a da ne spoznaju sebe i ne priznaju svoje greške. U takvim slučajevima, u njima više nema znakova života, a to je dokaz da se oni više ne mogu nadati spasenju. Možete li vi da prihvatite istinu nakon orezivanja? (Možemo.) Onda za vas ima nade – i to je dobro! Ako možete da prihvatite istinu, ima nade da ćete biti spaseni.

Ako želite da budete spaseni, morate da preskočite mnoge prepreke. Koje su to prepreke? Neprekidna borba protiv vlastite iskvarene naravi i borba protiv naravi Sotone i antihristȃ: ona želi da te kontroliše, a ti želiš da je se otreseš; ona bi da te navede na stranputicu, a ti bi da je odbaciš. Ako shvatiš da ne možeš da se otreseš svoje iskvarene naravi čak ni nakon što si je spoznao, bićeš uznemiren i boleće te, pa ćeš se moliti. Pokatkad, kad shvatiš da je prošlo neko vreme a ti i dalje nisi u stanju da se oslobodiš kontrole od strane Sotonine naravi, pomislićeš da je sve to beznadežno, ali nećeš odustajati i smatraćeš da ne možeš i dalje da budeš tako negativan i utučen – da moraš da nastaviš da se boriš. U procesu obavljanja neke dužnosti i doživljavanja Božjeg dela, kod ljudi se postepeno javljaju različite unutrašnje reakcije. Ukratko, oni koji imaju život jesu oni koji streme ka istini i koji se iznutra neprekidno menjaju. Dolaziće do stalnih preokreta u njihovim razmišljanjima i gledištima, u njihovom ponašanju i praksi, pa čak i u namerama, idejama i mislima, usađenim duboko u njihovom umu. Nadalje, oni će sve jasnije razlikovati ispravno od pogrešnog i uviđati šta su sve pogrešno učinili i da li je neki način razmišljanja ispravan ili pogrešan, da li je neko gledište u skladu sa istinom, da li su načela na kojima se neki postupak zasniva u skladu s Božjim namerama i da li su oni neko ko se pokorava Bogu, neko ko voli istinu. Te stvari će s vremenom postajati sve jasnije u njihovom srcu. Na kom je, dakle, temelju zasnovano ostvarenje tih rezultata? Na temelju praktikovanja i ulaska u istine koje oni razumeju. Zbog čega antihristi jednostavno ne mogu da ostvare promenu? Jesu li oni nesposobni da razumeju istinu? (Nisu.) Oni istinu mogu da razumeju, ali je ne praktikuju; oni je ne praktikuju kad je čuju. Moguće je da je oni razumeju i prihvataju kao doktrinu, ali, mogu li oni da sprovedu u delo makar i te deliće, sačinjene od doktrina i propisa koje su u stanju da razumeju? Ne, ni najmanje; čak i ako ih primoravaš na to, čak i ako do iscrpljenosti pokušavaju to da učine, oni ipak neće moći da ih sprovedu u delo. Baš zbog toga, ulazak u istinu za njih ostaje večna praznina. Ma koliko da neki antihrist možda tvrdi kako je pošten čovek i ma koliko da se trudi, on i dalje ne može da izusti nijednu poštenu izjavu; i ma koliko da na rečima vodi računa o Božjim namerama, on i dalje neće otpustiti svoje sebične, podle motive. Antihristi postupaju sa sebičnog stanovišta. Kad ugledaju nešto dobro, nešto od čega bi mogli imati koristi, oni kažu: „Daj to ovamo – to je moje!” Govore sve ono što može da koristi njihovom statusu i rade sve ono od čega bi mogli da imaju koristi. To je suština antihristȃ. Katkad im se, u trenutnom nastupu strasti, može učiniti da su razumeli neki delić istine. Tada ih obuzima žar, pa uzvikuju neke otrcane fraze: „Moram da vežbam, moram da se promenim i da udovoljim bogu!” Ipak, kad dođe vreme da primene istinu, da li oni to čine? Oni to ne čine. Ma šta Bog govorio, ma koliko istina i činjenica On propovedao, zajedno sa mnogobrojnim stvarnim primerima, to antihrista ne može da dirne, niti može da pokoleba njegovu ambiciju. To je karakteristika i znak antihrista. Oni, naprosto, ne žele da primene nijednu istinu; kad govore lepo, to je samo zato da ih drugi čuju i, ma koliko lepo da govore, to je samo neka vrsta bombastične i prazne priče – to je za njih samo teorija. Na koje mesto takvi ljudi zapravo stavljaju istinu u svojim srcima? Šta sam vam govorio da je priroda-suština antihrista? (Mržnja prema istini.) Tako je. Oni istinu mrze. Veruju da njihova rđavost, njihova sebičnost i podlost, njihova nadmenost, njihova zloba, njihova uzurpacija statusa i bogatstva i njihova kontrola nad drugima jesu najviša istina, najviša filozofija i da ništa drugo ne može da se po visini meri s tim stvarima. Kad jednom steknu status i mogućnost da kontrolišu ljude, oni mogu da rade šta god požele, a sve njihove ambicije i želje tada postaju ostvarljive. To je krajnji cilj svakog antihrista.

Antihristi osećaju odbojnost prema istini i mrze je. Možeš li ti nekoga ko oseća odbojnost prema istini da nateraš da je prihvati i da počne da je primenjuje? (Ne mogu.) To je isto kako kad bi pokušao da nateraš kravu da se popne na drvo ili vuka da jede slamu – zar time ne bi od njih tražio nešto nemoguće? Ponekad ćeš videti da se neki vuk ušunjao u stado da bi bio sa ovcama. On to samo izvodi trik i čeka priliku da pojede neku ovcu. Njegova se ćud nikada ne menja. Shodno tome, naterati antihrista da praktikuje istinu isto je što i naterati vuka da jede seno ili da sa odrekne nagona za proždiranjem ovaca: to je nemoguće. Vukovi su mesožderi. Oni jedu ovce – jedu sve vrste životinja. To je njihova priroda i ona se ne može promeniti. Ako neko kaže: „Ne znam da li sam antihrist, ali, kad god čujem da neko besedi o istini, u srcu mi se razbuktaju bes i mržnja – a još više mrzim one koji bi da me orezuju”, da li je ta osoba antihrist? (Jeste.) Neko joj kaže: „Kad ti se nešto desi, treba da se pokoriš i da tragaš za istinom”, a prva osoba na to odgovara: „Šipak ću da se pokorim! Odmah da si ućutao!” O čemu se ovde radi? Da li je u pitanju loša ćud? (Ne.) Kakva je to narav? (To je mržnja prema istini.) Oni čak ne trpe da neko priča o tome i, čim počneš da im besediš o istini, njihova priroda izbija na površinu i oni pokazuju svoje pravo lice. Ne vole da čuju da im iko pomene traganje za istinom ili pokoravanje Bogu. Koliko je velika ta njihova nenaklonost? Kad čuju da neko priča o tome, oni naprosto proključaju. Maska uljudnosti im spada sa lica i oni prestaju da se plaše da će se izlanuti. Eto koliko daleko ide njegova mržnja. Mogu li oni onda da praktikuju istinu? (Ne mogu.) Istina nije namenjena zlim ljudima; ona je namenjena ljudima koji poseduju savest i razum, koji vole istinu i pozitivne stvari. Ona od tih ljudi zahteva da je prihvate i da je primenjuju. A što se tiče onih rđavih ljudi sa suštinom antihrista, koji su izuzetno neprijateljski nastrojeni prema istini i pozitivnim stvarima, oni nikada neće prihvatiti istinu. Ma koliko godina da veruju u Boga, ma koliko propovedi da odslušaju, oni istinu neće prihvatiti, niti će je praktikovati. Nemojte pretpostavljati da oni istinu ne praktikuju zato što je ne razumeju i da će je razumeti kad budu više slušali o njoj. To je nemoguće, zato što svi koji istinu mrze i osećaju odbojnost prema njoj pripadaju Sotoninoj sorti. Oni se nikada neće promeniti i njih niko ne može da promeni. Isti su kao arhanđel, nakon što je izdao Boga: jeste li ikada čuli da Bog kaže da bi hteo da spase arhanđela? Bog to nikada nije rekao. Šta je, dakle, Bog uradio Sotoni? Bacio ga je u vazduh i naterao ga da Mu služi na zemlji, radeći ono što treba da radi. A kad bude završio sa pružanjem usluga Bogu i kad Božji plan upravljanja bude dovršen, On će ga uništiti i to će biti to. Da li je Bog o tome išta dodatno rekao? (Nije.) A zašto nije? Zato što bi to, jednom rečju, bilo beskorisno. Svaka dodatna reč bila bi suvišna. Bog je sve to prozreo: priroda-suština antihrista nikada se ne može promeniti. Eto, tako stoje stvari.

Kad sretnete nekog antihrista, kako treba da se ophodite prema njemu? Bilo je nekih starešina koji su kasnije okarakterisani kao lažni starešine ili antihristi i zatim smenjeni. Za jednog od njih, braća i sestre su naknadno izvestili da je još uvek donekle sposoban za rad, da se u međuvremenu pokajao i da je imao dobar učinak. Nije baš sasvim jasno da li se taj dobar učinak odnosio na njegovo ponašanje, da li je samo govorio na milozvučan način ili je postao disciplinovaniji u svojoj ulozi. Pošto su braća i sestre rekli da je imao dobar učinak i budući da su bili suočeni s manjkom ljudi za obavljanje nekog posla, uređeno je da mu se dodeli neki posao. Kao rezultat toga, posle manje od dva meseca, braća i sestre poslali su sledeći izveštaj: „Odmah ga smenite – nepodnošljivo nas tlači. Ako ne bude smenjen, nećemo moći da obavljamo svoje dužnosti.” Ni za živu glavu nisu više hteli da ga koriste, šta god da se desi; koga god da izaberu za starešinu, to sigurno neće biti on. Bio je i dalje onaj isti stari bezočnik – tvrdio je da je postao drugi čovek, a zapravo se ni za dlaku nije promenio. O čemu se, u stvari, radilo? Potpuno je razotkrio svoju prirodu. Kako bi, po tvom mišljenju, ovaj problem trebalo rešavati? To što su braća i sestre tako snažno reagovali dokazuje da su oni zaista bili donekle razboriti. Taj antihrist je neke ljude naveo na stranputicu, a nakon što se Višnji pozabavio njime, pojedini od njih stali su u njegovu odbranu i kasnije tvrdili da se pokajao. I tako je on ponovo unapređen da bi, posle izvesnog vremena, bio u potpunosti razotkriven. Sada su ga braća i sestre do kraja prozreli, pa su se udružili da ga svrgnu sa vlasti. Višnji je uvideo da su ti ljudi sada razboriti. To što su ih zalivali nije bilo uzaludno. Prema tome, budući da niko nije pristajao na dalju upotrebu antihrista, Višnji ga je smenio. Odakle je ta njihova razboritost potekla? (Iz razumevanja istine.) Da – oni su razumeli istinu. Razboritost se rađa iz razumevanja istine. Zar tamo još uvek nisu vladali istina i Bog? (Jesu.) Njihova je razboritost bila pravovremena: nakon što je antihrist smenjen, braća i sestre nisu više morali da trpe njegovu kontrolu. Ljudi su toliko propatili zbog njegovog ugnjetavanja. On u sebi nije imao ni trunke ljudskosti. Nije obavljao posao koji mu je dodeljen, već je ometao braću i sestre u obavljanju njihovih dužnosti – grubo je gazio po njima i zlostavljao ih svojom vlašću. Ko bi na to pristao? Samo neka budala – eto ko! Nakon što budu smenjeni, da li ti ljudi išta osećaju u vezi s tim? Prošli put je tu osobu smenio Višnji; sada su ga smenili braća i sestre i oterali ga sa scene – ne baš slavan način da se ode! On je prvobitno hteo da sebi izdejstvuje neki položaj. Kako se ispostavilo, nije ga dobio, nego je doživeo nagli sunovrat i vraćen je u svoj prvobitni oblik. Zar nije trebalo da preispita samog sebe? (Trebalo je.) Da je bio normalan čovek, koji samo ima ozbiljno iskvarenu narav, zar i tada ne bi morao da se preispita? (Morao bi.) Postoje ljudi koji nikada ne preispituju sebe. Oni misle da su u pravu i da je sve što rade ispravno; ne prihvataju činjenice, ne prihvataju pozitivne stvari, niti prihvataju kako ih drugi ljudi ocenjuju. To su ljudi koji imaju narav-suštinu antihrista. Samo antihristi ne umeju da preispituju sami sebe. O čemu oni umesto toga razmišljaju? „Hmm! Doći će dan u kojem će moja zvezda ponovo zasjati. Čekajte samo da mi padnete šaka – tada ćete videti šta je mučenje!” Hoće li imati priliku da to učine? (Neće.) Sve svoje šanse su već iskoristili. Kako braća i sestre budu razumevali sve više istina i kad budu mogli da razaznaju razna stanja različitih ljudi, a naročito kad budu u stanju da prepoznaju antihriste, sve više će se sužavati prostor u kojem antihristi mogu da čine zlo i oni će sve ređe imati priliku da to čine. Neće im biti lako ako budu pokušali da se vrate. Nadaju se da će Višnji malo manje besediti o razboritosti i da ljudi više neće moći da ih razaznaju. Kad čuju da se o takvim istinama besedi, oni znaju da je svršeno s njima i misle da nema nade za njihov povratak. Oni ne razmišljaju ovako: „To što oni razotkrivaju i razaznaju je ispravno – to u potpunosti odražava moje stanje. Kako da se promenim? Ako se i dalje budem ovako ponašao, zar to neće biti moj kraj? Biću otpisan. Šta bi dobro moglo da proistekne iz hodanja putem arhanđela i suprotstavljanja Bogu?” Da li bi oni tako razmišljali? (Ne bi.) Oni neće tako razmišljati, a pogotovo se neće preispitivati, niti pokušavati da spoznaju sami sebe; naprotiv, oni bi pre umrli nego da se pokaju. Takva im je priroda. Ma kako da im besediš o istini, to ih neće probuditi, niti ih privoleti da se pokaju. Ima li izlaza bez pokajanja? (Nema.) Oni se ne kaju. Slede svoj put do njegovog gorkog kraja, do uništenja koje su sami tražili i koje im diktira njihova priroda antihrista.

Mi ovde sve vreme pričamo na temu prepoznavanja antihrista. Šta, po vašem mišljenju, antihristi osećaju dok ovo slušaju? Kad god je vreme da se okupimo, oni osećaju nepodnošljivu muku i otpor u srcu. Zar to nisu antihristi? (Jesu.) Kad neki normalan čovek iskvarene naravi spozna da ima narav antihrista, on žudi da o tome što više čuje i razume jer, tek kad bude razumeo, moći će da stremi ka promeni. On misli da će, ako ne bude razumeo, skrenuti s pravog puta i da će možda jednoga dana kročiti na put antihrista, na kojem će počiniti neko veliko zlo i porušiti branu, te na taj način izgubiti priliku da bude spasen i pretrpeti uništenje. Takva osoba se plaši toga. Antihrist razmišlja na drugačiji način. On očajnički želi ništa manje nego da svim drugim ljudima onemogući da govore i da slušaju propovedi o razboritosti; on žarko želi da svi budu smeteni i nerazboriti, kako bi ih on naveo na stranputicu. To je ono što bi ga učinilo srećnim. Koja je najveća želja svakog antihrista? Da preuzme vlast. Da li biste i vi voleli da preuzmete vlast? (Ne.) Vaše srce to ne želi, ali vam se u glavi ponekad javi misao da biste to voleli, tako da to zapravo i jeste nešto što biste voleli da uradite. Možda u sebi imaš subjektivnu želju, žudnju koju nosiš duboko u svom srcu da ne budeš takva osoba, da ne kreneš tim putem; ali, kad ti se nešto desi, tvoja iskvarena narav utiče na tebe i pokreće te. Naprežeš svoj um razmišljajući o tome kako da zaštitiš svoj status i uticaj, koliko ljudi možeš da kontrolišeš i kako da govoriš autoritativno da bi stekao poštovanje drugih. Ako stalno razmišljaš o tim stvarima, tvoje srce nije više pod tvojom kontrolom. Šta ga kontroliše? (Iskvarena narav.) Da – ono je pod kontrolom Sotonine iskvarene naravi. Čovek po čitav dan razmišlja o stvarima koje se tiču njegovih telesnih interesa; stalno se sukobljava s drugim ljudima, a tokom tih sukoba ne zadobija ništa i to je za njega toliko bolno – on živi isključivo zarad tela i Sotone. Stoga on odlučuje da dobro obavlja svoju dužnost i da živi zarad Boga, samo da bi, čim ga nešto zadesi, opet počeo da se bori za status i za svoje interese: i dok se tako sukobljava na sve strane, on se načisto iscrpljuje, a pritom ne dobija baš ništa. Recite Mi, zar takav način života nije iscrpljujući? (Jeste.) On tako živi iz dana u dan i, dok dlanom o dlan, prošlo je već nekoliko decenija. Neki ljudi veruju u Boga po dvadeset ili trideset godina – koliko su istine zadobili? Koliko se njihova iskvarena narav promenila? Zarad koga žive po vasceli dan? Zarad čega po čitav dan rade? Zarad čega razbijaju glavu? Oni sve to rade zarad tela. Bog je rekao „da je svaka namera koju čovek kuje u sebi uvek samo zlo”. Ima li nečeg pogrešnog u tim rečima? Probajte ih; uživajte u njima. Kad razmišljaš o ovim rečima, kad ih doživljavaš, zar se ne bojiš? Možda ćeš reći: „Osećam se pomalo uplašeno. Spolja gledano, svakoga dana plaćam cenu, odričem se, dajem sebe i patim. To je ono što moje telo čini – ali sve misli mog srca su zle. Sve moje misli suprotstavljaju se istini. Mnogo toga što radim, ono odakle dolazim, moj motiv i moji ciljevi, sve je to usmereno ka tome da činim zlo iz puke uobrazilje.” Šta proističe iz takvog ponašanja? Zla dela. Da li će onda Bog upamtiti takve ljude? Neki će možda reći: „Verovao sam u Boga dvadeset godina. Svega sam se odrekao – pa ipak, Bog to nije upamtio.” To ih rastužuje i boli. Šta ih boli? Kad bi Bog postao zaista strog prema čoveku, čovek ne bi imao čime da se hvali. Sve ovo je Božja blagodat, Njegova milost – Bog je tako trpeljiv prema ljudima. Razmislite o tome: Bog se odlikuje tolikom svetošću, On je tako pravedan, tako svemoguć i samo posmatra kako se u onima koji Ga slede po čitav dan rađaju isključivo zle misli, misli suprotne istini i misli koje se tiču isključivo stvari koje su od interesa za njihov status, slavu i dobit. Hoće li Bog tolerisati da Mu se Njegovi sledbenici na taj način suprotstavljaju i izdaju Ga? Ni slučajno. Zaokupljeni takvim idejama, mislima, namerama i motivima, ljudi otvoreno čine stvari kojima se bune i protive Bogu, a pritom se sve vreme hvale da obavljaju svoju dužnost i sarađuju s Božjim delom. Bog sve to vidi i sve to mora da trpi. Kako On to izdržava? On ljude snabdeva istinom; On ih zaliva i razotkriva; On ih takođe prosvećuje i prosvetljava, daje im smernice, prekoreva ih i disciplinuje – a kad to čini strogo, onda čak mora i da im pruži uveravanja. Koliko strpljiv mora da bude da bi sve to radio! On pažljivo motri na iskvarene naravi tih ljudi, kao i na činjenicu da su sva njihova razna otkrovenja, ponašanja i ideje zapravo zli – a opet, On sve to može da izdrži. Kažite Mi, da li bi čovek mogao sve to da radi? (Ne bi.) Strpljenje koje roditelji pokazuju prema svojoj deci je stvarno, ali oni ipak mogu da ih napuste ili da potpuno prekinu odnose s njima kad stvari postanu neizdržljive. Šta je onda sa strpljenjem koje Bog pokazuje prema čoveku? Svakog dana tvog života, Bog prema tebi pokazuje strpljenje. Eto koliko je On strpljiv. Šta se nalazi unutar tog strpljenja? (Ljubav.) Ne samo ljubav – On takođe nešto očekuje od tebe. Šta On to očekuje? Očekuje da će možda moći da vidi rezultate i nagradu za delo koje obavlja i da će čoveku omogućiti da okusi Njegovu ljubav. Ima li čovek takvu ljubav? Nema. Čim stekne mrvicu učenosti i obrazovanja ili je makar malčice nadaren ili talentovan, čoveku se odmah čini da je plemenitiji od drugih i da niko drugi ne može ni da mu priđe. U tome je čovekova gnusoba. Da li i Bog tako postupa? Sasvim suprotno od toga: Bog upravo spasava te i takve prljave, do srži iskvarene ljude; štaviše, On živi zajedno s njima, razgovara s njima licem u lice i podržava ih. Čovek za tako nešto nije sposoban.

Ono što sledi je razgovor o jednom dodatnom problemu. Dok svedoče, neki ljudi govore: „Kad god me nešto zadesi, ja pomislim na Božju ljubav i Njegovu blagodat i bivam dirnut. Prestajem da pokazujem svoju iskvarenu narav kad god mislim o tim stvarima.” Većina ljudi oseća da je ova izjava dobra i da ona može da razreši problem otkrovenja iskvarene naravi. Da li te reči zaista drže vodu? Ne, ne drže je. Božja ljubav, Njegova svemoć, Njegova trpeljivost prema čoveku i celokupno delo koje On obavlja u čoveku mogu samo da dirnu osobu – onaj deo koji predstavlja njenu ljudskost, deo koji je njena savest i razumnost; oni, međutim, ne mogu da razreše čovekovu iskvarenu narav, niti mogu da promene cilj i pravac čovekovog stremljenja. Upravo zbog toga, Bog obavlja delo suda poslednjih dana: On izražava i pruža istinu da bi rešio problem čovekove iskvarene naravi. Koja je najbitnija stvar koju Bog obavlja? On izražava i pruža istinu, sudi čoveku i prekoreva ga. On Svojim postupcima ili stvarima koje radi ne želi tebe da dirne, niti da promeni pravac i cilj tvog stremljenja. On ne bi tako radio. Šta god da Bog govori o tome koliko je strpljiv prema čoveku ili o tome kako čoveka spasava, bez obzira na cenu – kako god da On to izražava, On samo želi da čovek razume Njegovu nameru da ljude spase. On to ne govori da bi ljudima smekšao srce i omogućio im da se preokrenu zbog toga što su dirnuti time što su Ga čuli. To se ne može uraditi. A zašto ne može? Čovekova iskvarena narav je njegova priroda-suština, a ta priroda-suština je temelj na koji se ljudi oslanjaju da bi preživeli. Ona nije neki loš običaj ili navika koja će se, uz malo podsticaja, promeniti; ona se neće promeniti čim čovek postane srećan, kad stekne određenu količinu znanja ili kad pročita određeni broj knjiga. To bi bilo nemoguće. Niko ne može da promeni čovekovu prirodu. Čovek može da se promeni samo prihvatanjem i zadobijanjem istine – jedino istina može da promeni ljude. Ako želite da postignete promenu u svojoj život-naravi, morate da stremite ka istini, a da biste stremili ka istini, morate najpre jasno da razumete sve te razne istine koje Bog izgovara. Neki ljudi veruju da je neko razumeo istinu ako je razumeo doktrinu. To je krajnje pogrešno. Ako razumeš doktrinu vere u Boga i ako možeš da govoriš o nekim duhovnim teorijama, to ne znači da si razumeo istinu. Razmislite sada o sledećem: na šta se tačno odnosi istina? Zašto stalno govorim da ima toliko mnogo ljudi koji istinu ne razumeju? Oni pretpostavljaju: „Ako mogu da razumem značenje Božjih reči, znači da sam razumeo istinu”, kao i: „Sve Božje reči su ispravne; sve su one izgovorene u naša srca i zato su one naš zajednički jezik”. Kažite Mi, da li je ta izjava ispravna ili nije? Šta zapravo znači razumeti istinu? Zašto kažemo da oni ne razumeju istinu? Najpre ćemo malo popričati o tome šta je istina. Istina je stvarnost svih pozitivnih stvari. Kakve, dakle, veze sa čovekom ima stvarnost tih pozitivnih stvari? (Kako ja to shvatam, Bože, kod osobe koja razume istinu ta stvarnost se ispoljava tako što ona, s kojim god ljudima, događajima i stvarima da se susreće, ima načela, zna kako da se ophodi prema njima i ima put praktičnog delovanja; istina može da reši njene poteškoće i da postane stvarnost u njenom životu. Bog je upravo govorio o tome da čovekovo razumevanje doktrine nije razumevanje istine – njemu se samo čini da je razumeo istinu, ali nije u stanju da rešava probleme i poteškoće koje ima u stvarnom životu. On za to nema put; on te stvari ne može da poveže sa istinom.) Eto šta znači ne razumeti istinu. Deo onoga što je rečeno pogađa pravo u centar: šta je istina? (Istina može ljudima da omogući da imaju put praktičnog delovanja i da postupaju u skladu s načelima; ona ljudima može da rešava poteškoće.) Tako je. Upoređivati sebe sa istina-načelima i praktično postupati u skladu s njima – to je put. To dokazuje da je to razumevanje istine. Ako ti samo razumeš doktrinu i, kad ti se nešto desi, ne umeš da je primeniš i ne možeš da pronađeš načela, onda to nije razumevanje istine. Šta je istina? Istina je skup načela i kriterijuma za obavljanje svih stvari. Zar nije tako? (Jeste.) Kad kažem da ne razumete istinu, zapravo hoću da kažem da ste iz propovedi saznali samo doktrinu. Vi ne znate koja se načela ili kriterijumi istine nalaze unutar nje, niti koje od stvari koje vam se dešavaju obuhvataju taj aspekt istine, niti koja ga stanja obuhvataju, a ne znate ni kako da taj aspekt istine primenite. Vi ništa od toga ne znate. Recimo, na primer, da ste postavili neko pitanje. To što ste uopšte postavili to pitanje znači da ne razumete odgovarajuću istinu. Hoćete li je razumeti nakon što o njoj budete razgovarali? (Hoćemo.) Možda ćete je donekle razumeti nakon razgovora o njoj, ali ako je ne budete razumeli kad vam se ponovo bude desilo nešto slično, to onda nije pravo razumevanje istine. Ti ne znaš ništa o načelima i kriterijumima te istine; nemaš pojma o njima. Može postojati neka istina za koju misliš da si je razumeo – ali, kada se postavi pitanje na koje se stvarnosti ta istina odnosi i prema kojim čovekovim stanjima je usmerena, možeš li ti, ako si razumeo tu istinu, da svoje vlastito stanje uporediš s njom? Ako ne možeš i ako nikada ne znaš kakvo je tvoje pravo stanje, da li je onda to tvoje razumevanje zaista razumevanje istine? (Nije.) To nije razumevanje istine. Kada je reč o jednom aspektu istine i načela, ako ti znaš kojim je pitanjima i kojim stanjima ta istina obuhvaćena, kao i koje vrste ljudi i koja od tvojih vlastitih stanja su povezani s tom istinom, i ako ujedno možeš da upotrebiš tu istinu da bi ih razrešio, onda to znači da si tu istinu razumeo. Ako ti se čini da neku propoved razumeš dok je slušaš, a opet, kad se od tebe zatraži da o njoj besediš, ti samo kao papagaj ponavljaš reči koje si čuo i nisi sposoban da o tome govoriš i da to objasniš u smislu stanja i stvarnih situacija, da li je to što imaš zaista razumevanje istine? Ne, to nije razumevanje istine. Dakle, da li vi u većini slučajeva razumete istinu ili je ne razumete? (Ne razumemo je.) A zašto je ne razumete? Zato što ste, kada je reč o većini istina koje ste čuli, razumeli samo doktrinu. Sve što možete jeste da se pridržavate te istine kao da se radi o nekakvom propisu; vi ne umete fleksibilno da je primenjujete. Kad vas nešto zadesi, vi naprosto zanemite; kad vas nešto zadesi, vi ne umete da na licu mesta primenite taj delić doktrine koji ste razumeli – on je beskoristan. Da li je to onda razumevanje istine ili nije? (Nije.) Eto šta znači ne razumeti istinu. A ako ne razumete istinu, šta onda? Morate da stremite naviše i da se pomučite kako biste to shvatili. Ima nekoliko stvari koje moraju biti prisutne u tvojoj ljudskosti: moraš da budeš savestan i pedantan u onome što učiš i što radiš. Ako bi hteo da stremiš ka istini, ali ne poseduješ savest i razum normalnih ljudi, ti nikada nećeš moći da razumeš istinu, a tvoja je vera smetena. To ne zavisi od tvog kova; to zavisi jedino od toga da li poseduješ tu vrstu ljudskosti. Ako je poseduješ, onda ćeš, čak i ako si osrednjeg kova, i dalje moći da razumeš neke bazične istine. To se, u najmanju ruku, dotiče istine. A ukoliko si veoma dobrog kova, onda to što razumeš mogu biti stvari na dubljim nivoima istine, pa ćeš u tom slučaju moći dublje da zakoračiš u istinu. To ima veze s tvojim kovom. Ali, ako u tvojoj ljudskosti nema savesnog ni pedantnog stava, ako si uvek nejasan i nesiguran, ako si smeten i ako si uvek u nekom mutnom stanju – ako si u svemu mutan, maglovit i površan, onda će za tebe istina uvek biti skup propisa i doktrina. Nećeš moći da je zadobiješ. Dok Me slušate kako vam ovo govorim, da li vam se sada čini da je teško stremiti ka istini? Postoji određeni stepen težine u tome, ali taj stepen može biti veliki, a može biti i mali. Ako razmišljaš o tome i ako se trudiš, taj stepen težine će se smanjiti i ti ćeš zadobiti nekoliko istina; ako uopšte ne ulažeš trud u istinu, već samo u doktrinu i eksterne prakse, nećeš moći da zadobiješ istinu.

Jeste li sagledali srž nečega kroz ove Moje sistematske besede o ovim istinama? Jeste li došli do nekih spoznaja? Zar u stvarima koje se tiču bilo koje vrste istine nema više detalja nego u korpusu znanja bilo kojeg kursa na fakultetu? (Ima.) Tu ima toliko mnogo detalja. Ljudi mogu da sadržaj učenja nauče za svega nekoliko godina, kroz stalno uvežbavanje i praktično iskustvo, pod uslovom da to znanje mogu da razumeju i da ga zapamte. Da bi čovek postepeno savladao neku oblast akademskog znanja, dovoljno je da u to uloži određeno vreme i energiju i da malo uključi mozak. Ali, da bi razumeo istinu, nije dovoljno da koristiš samo mozak – moraš da koristiš i svoje srce. Ako o Božjim rečima ne razmišljaš i ako ih ne doživljavaš srcem, nećeš moći da razumeš istinu. Samo ljudi koji imaju duhovno razumevanje, koji su savesni i koji imaju sposobnost razumevanja mogu da dosegnu istinu; oni koji nemaju duhovno razumevanje, koji su lošeg kova i kojima nedostaje sposobnost razumevanja nikada neće moći da je dosegnu. Da li ste vi nepažljivi ljudi ili ste pedantni? (Mi smo nepažljivi ljudi.) Zar to nije opasno? Možete li da budete pedantni? (Možemo.) To je dobra stvar; volim to da čujem. Nemojte stalno govoriti da nešto ne možete – kako ćete znati dok ne probate? Trebalo bi da ste sposobni za to. Uz vašu trenutnu rešenost i stav u vašem stremljenju, ima nade da ćete razumeti osnovne istine. To je ostvarljivo. Sve dok je čovek spreman da koristi srce i da plaća cenu i dok svim srcem vredno radi ka istini, Sveti Duh će se latiti posla da tog čoveka usavrši. Ako u svom srcu ne radi vredno ka istini, onda ni Sveti Duh neće delovati. Upamtite: da bi neka osoba došla do razumevanja istine, ona mora proaktivno da se trudi i da plaća cenu, ali time se može ostvariti samo polovina željenih rezultata, može se ostvariti samo onaj deo s kojim ljudi treba da sarađuju. Druga polovina je ključni deo razumevanja istine, koji ljudi ne uspevaju da ostvare, pa moraju da se oslone na rad i usavršavanje od strane Svetog Duha da bi to postigli. Ne smete zaboraviti da, iako je dovoljno osloniti se vlastiti trud kada je reč o sticanju naučnih znanja i učenja, razumevanje istine ne funkcioniše na taj način. Beskorisno je oslanjati se samo na um – čovek mora da koristi svoje srce i mora da plati cenu. Šta se postiže plaćanjem cene? Delovanje Svetog Duha. Ali, šta je temelj za delovanje Svetog Duha? Čovekov um mora da bude u dovoljnoj meri oplemenjen; njegovo srce mora da bude dovoljno tiho i staloženo i dovoljno iskreno, pre no što Bog počne da dela. Delovanje Svetog Duha je suptilno, a oni koji su ga okusili znaju to. Ljudi koji često ulažu napore u pravcu istine mogu često da osete prosvećenje Svetog Duha, tako da njihov put prakse u obavljanju dužnosti protiče glatko, a u srcu im postaje sve jasnije. Ljudi bez iskustva ne mogu da osete delovanje Svetog Duha, niti ikada mogu da vide ispravan put. Njima su sve stvari maglovite i opskurne; oni ne znaju koji je put pravi. Zapravo i nije toliko teško postići razumevanje istine i jasno videti put primene: ako neko u svom srcu ima takva stanja, Sveti Duh će delovati. Ali, ako izađeš iz takvih stanja, nećeš moći da detektuješ delovanje Svetog Duha. To nije apstraktno ni nejasno. Ako se nalaziš u tim stanjima i ako ti je srce u tim stanjima, ako tragaš, ako se trudiš, ako duboko razmišljaš i moliš se, Sveti Duh će delovati u tebi. Ali, ako si rasejan, ako uvek želiš da stremiš ka statusu i da se boriš za slavu i dobitak, ako uvek želiš da praviš galamu oko forme i da svoj trud primenjuješ na nju – ako stalno eskiviraš, kriješ se, izbegavaš i odbacuješ Boga, ako nisi iskren i ako ti srce nije otvoreno prema Njemu – Sveti Duh neće delovati, On te neće primećivati i neće te čak ni prekorevati. Koliko mnogo istine može da razume neko ko nije doživeo čak ni da ga Sveti Duh prekori? Ponekad, Sveti Duh te prekoreva da bi ti stavio do znanja koji je ispravan, a koji pogrešan način da nešto uradiš. Kada ti On pruži takav osećaj, šta na kraju zadobijaš od toga? Zadobićeš sposobnost da razlikuješ ispravno od pogrešnog i već na prvi pogled bićeš načisto u vezi s tom stvari: „Ovaj način je pogrešan – on nije u skladu s načelima. Ne smem to da radim.” U vezi s tom stvari, jasno ćeš znati koja su načela, kakva je Božja namera i šta je zaista istina, pa ćeš znati i šta treba da učiniš. Ali, ako Sveti Duh ne deluje, ako te On ne disciplinuje na taj način, zauvek ćeš biti u smetenom stanju i ništa ti neće biti jasno u vezi s takvim stvarima. Kada te zadese takve stvari, bićeš zaprepašćen; kada te zadese, nećeš znati šta se dešava i u srcu ćeš biti veoma smeten – neće ti biti jasno šta treba da radiš. Možda će te zbog toga spopasti strah – ali, zbog čega Sveti Duh neće da deluje? Možda neka stanja u tebi nisu ispravna, pa se opireš. Čime se opireš? Ako se čvrsto držiš nekih pogrešnih gledišta ili predstava, Bog neće delovati, nego će sačekati da ti kad-tad shvatiš da je ta predstava, odnosno gledište pogrešno. Sveti Duh će delovati samo na tom temelju. Kad Sveti Duh deluje, On se ne zaustavlja na tome da ti svesno stavi do znanja šta je ispravno, a šta pogrešno. Umesto toga, On ti dopušta da jasno vidiš koji je put, pravac i cilj i koliko je tvoje razumevanje daleko od istine. On ti dopušta da to jasno spoznaš. Jeste li imali takve susrete? Ako neko veruje u Boga deset ili dvadeset godina bez takvih konkretnih susreta ili iskustava, kakva je onda ta osoba? To je nepažljiva osoba. Ona može da ponudi svega nekoliko, često usmeno ponavljanih doktrina i otrcanih fraza i može samo da rešava probleme uz pomoć tih nekoliko svojih strategija i jednostavnih tehnika. Zbog toga joj je suđeno da načini mali napredak – ona nikada neće razumeti istinu, a Sveti Duh neće delovati u njoj. Tako nepažljivi ljudi, kojima je istina potpuno van domašaja, ne mogu da razumeju istinu čak ni ako ih Sveti Duh prosvećuje. Prema tome, Sveti Duh neće delovati u njima. A zašto neće? Da li Bog favorizuje neke ljude? Ne. Šta je onda razlog? Razlog je to što su ti ljudi lošeg kova i što je to van njihovog domašaja. Oni ne razumeju istinu čak ni ako Sveti Duh deluje; ako im se kaže da je nešto načelo, da li će oni biti sposobni da to razumeju? Neće. Stoga, Bog to neće uraditi. Jeste li se susretali s tim? Istina je nepristrasna. Dok stremiš ka njoj, dok se udubljuješ u nju, Sveti Duh će delovati i ti ćeš je zadobiti. Ali, ako si lenj i ako žudiš za komforom, ako nisi spreman da se potrudiš oko istine, Sveti Duh neće delovati i ti nećeš moći da zadobiješ istinu, ma ko da si. Da li sada razumete? Da li vi trenutno stremite ka istini? Ko god stremi ka njoj, taj je zadobija, a oni koji na kraju budu zadobili istinu postaće blago. Oni koji ne mogu da je zadobiju mogu samo da im zavide, ali uzalud: ako propuste ovu priliku, ona će nestati.

Koji je najbolji vremenski period za stremljenje ka istini? To je ovaj period, kad Bog obavlja delo u telu, kad vam govori i razgovara s vama licem u lice, savetuje vas i pomaže vam. Zašto kažem da je ovo najbolji period? Zato što reči i delo ovaploćenog Boga mogu da vam u potpunosti omoguće da razumete namere Svetog Duha i omogućavaju vam da spoznate kako Sveti Duh deluje. Ovaploćeni Bog je u stanju da u celosti razume načela, obrasce, načine i sredstva delovanja Svetog Duha i On ti govori o tome, kako ti ne bi morao sȃm da se petljaš oko toga. Kreni ovom prečicom i moći ćeš odmah to da dostigneš. Kad ovaploćeni Bog prestane da govori i kad dovrši Svoje delo, moraćeš sȃm da se petljaš s tim. Nema nikoga ko bi mogao da zameni ovo ovaploćeno telo i ko bi mogao izričito da ti kaže šta da radiš, kuda da se zaputiš i kojim putem da kreneš. Nema nikoga ko bi mogao da ti kaže te stvari; ma koliko duhovnosti da neko ima, on to ne bi mogao da učini. Postoje primeri za to. Isti je slučaj i sa vernicima u Isusa, koji veruju dve hiljade godina: sada se neki od njih vraćaju korak unazad da bi čitali Stari zavet i držali se zakona; a neki nose krstove, a u svojim sobama kače deset zapovesti i drže se propisa i zapovesti. I šta su na kraju zadobili? Sveti Duh je obavio delo, ali oni su, bez izričitih reči, ostavljeni su da se sami snalaze. Šta znači odsustvo izričitih reči? To znači da ono oko čega ljudi petljaju i što dobijaju nije ubedljivo. Ne postoji niko ko može da ti pruži izvesnost, ko može da ti kaže da je ispravno da uradiš ovo, a pogrešno da uradiš ono. Nema nikoga ko može to da ti kaže. Čak i ako te Sveti Duh prosveti i ako ti veruješ da je to ispravno, da li onda Bog to odobrava? Ni ti nisi siguran, zar ne? (Nisam.) Te reči Gospoda Isusa, koje je On ostavio za Sobom pre dve hiljade godina i koje su zabeležene u Bibliji – sada, dve hiljade godina kasnije, vernici u Gospoda ponudili su objašnjenja raznih pitanja u vezi s Njegovim povratkom i ne postoji niko ko zna kako zapravo glasi precizno objašnjenje. Dakle, za njih je veliki napor da prihvate ovu etapu dela. Šta to pokazuje? Da za te dvosmislene reči koje nisu izričito date, deset ljudi ima deset objašnjenja, a sto ljudi, sto objašnjenja. Svako ima svoja opravdanja i argumente. Koje objašnjenje je tačno? Sve dok Bog ne izgovori ili ne ponudi zaključak, ništa što čovek kaže nije važno. Ma koliko da je tvoja veroispovest velika i ma koliko članova da ima, da li je to Bogu bitno? (Nije.) Bog ne gleda na tvoju silu. Čak i ako nijedna osoba na svetu ne može da prihvati ono što Bog radi, to je ispravno i to je istina. To je večna, nepromenljiva činjenica! Sve religije i veroispovesti objašnjavaju to na ovaj ili onaj način, a šta se na kraju dešava? Ima li od tvog objašnjenja ikakve koristi? (Ne.) Bog ga pobija jednom jedinom rečenicom. Kako god da kreneš to da objašnjavaš, hoće li se Bog obazirati na tebe? (Ne.) Zašto se Bog neće obazirati na tebe? Bog je počeo da obavlja novo delo, i to traje evo već skoro trideset godina. Hoće li se On obazirati na te ljude, ma koliko oni nadmeno galamili? (Neće.) On se neće obazirati. Ljudi iz religije bi rekli: „Bez Tvog obaziranja na njih, zar ti ljudi ne mogu da budu spaseni?” Činjenica je da su Božje reči odavno sve razjasnile i biće onako kako Bog kaže. Ma koliku silu religijski svet imao, neće od nje imati nikakve koristi; ma koliko da su brojčano nadmoćni, to ne dokazuje da oni poseduju istinu. Bog radi ono što treba da radi; gde god treba da počne, On tu i počinje; koga god treba da izabere, On toga i bira. Da li religijski svet utiče na Njega i da li Ga sputava? (Ne.) Ni najmanje. To je Božje delo. A opet, iskvareno čovečanstvo želi da urazumi Boga i po čitav dan Mu nudi objašnjenja – ima li od toga ikakve koristi? Oni čak prisvajaju biblijske reči i tumače ih kako im drago – očigledno ih izvlače iz konteksta i čak žele da ih se celog života pridržavaju, čekajući da ih Bog ispuni. Oni sanjaju! Ako čovek ne traga za istinom u Božjim rečima i ako uvek želi da traži od Boga da uradi ovo ili ono, da li taj čovek i dalje poseduje razum? Šta on pokušava da učini? Da li želi da se pobuni? Da li želi da se takmiči s Bogom? Kada se spusti velika nesreća, svi će zanemeti; plakaće i vrištaće, ali uzalud. Zar se stvari neće tako odvijati? Hoće.

Sada je najbolji vremenski period – ovo je vreme kada Bog spasava ljude i usavršava ih. Nemojte čekati da se ovaj period završi i da tek onda razmišljate: „Koje je značenje onoga što je Bog rekao? Bilo bi bolje da sam to tada pitao, jer sada više ne mogu da pitam. Stoga ću se samo pomoliti; Sveti Duh će delovati, a to je ista stvar.” Hoće li biti isto? (Neće.) Kad bi bilo isto, onda ljudi koji su tokom ove dve hiljade godina verovali u Gospoda ne bi bili ovakvi kakvi jesu. Pogledajte samo reči koje su takozvani svetitelji zapisivali tokom prve polovine drugog milenijuma – kako su samo plitke, kako su jadne! Sada postoji debela knjiga himni koje ljudi svih religija i veroispovesti pevaju, a te himne govore isključivo o Božjoj blagodati i o blagoslovenosti – samo o te dve stvari. Je li to znanje o Bogu? Ne, nije. Ima li u tome i trunke istine? (Nema.) Oni samo znaju da Bog voli ljude ovog sveta. Ima jedna izreka koja oduvek postoji u svetu i nikada se ne menja: „Bog je ljubav”. To je jedina rečenica koju oni znaju. Pa dobro, kako to Bog voli ljude? Bog sada napušta ljude i eliminiše ih – da li je On i dalje ljubav? Kako oni to vide, nije – ne više. I zato Ga oni osuđuju. Najžalosnije je to što čovek ne stremi ka istini i što ne može da je razume. Trenutno postoji tako sjajna prilika. Bog se ovaplotio da bi izrazio istinu i da bi lično spasao ljude. Bila bi velika šteta ako ti ne bi stremio ka istini i ako je ne bi zadobio. Da si stremio ka njoj i da si to činio energično, a da naposletku ipak nisi uspeo da je razumeš, savest bi ti bila čista – barem ne bi izneverio samog sebe. Jeste li sada započeli sa svojim stremljenjem? Da li se obavljanje dužnosti računa kao stremljenje ka istini? To se računa kao neka vrsta saradnje, ali, što se tiče dostizanja stremljenja ka istini, to još uvek ne može da se računa kao stremljenje ka istini. To je samo jedan oblik ponašanja, vrsta aktivnosti – to je posedovanje stava za stremljenje ka istini. Kako se onda nešto može računati kao stremljenje ka istini? Moraš početi tako što ćeš razumeti istinu. Ako ne razumeš istinu i ako ništa ne uzimaš zaozbiljno, ako samo smeteno obavljaš svoju dužnost i radiš šta ti je volja, ali zato nikad ne tragaš za istinom, niti vodiš računa o istina-načelima, hoćeš li onda moći da razumeš istinu? A ako ne razumeš istinu, kako možeš da stremiš ka njoj? Zar nije tako? (Jeste.) Kojoj vrsti ljudi pripadaju oni koji ne streme ka istini? Oni su idioti. Kako, dakle, da stremite ka istini? Morate najpre da je razumete. Da li je naporno razumeti istinu? Ne, nije. Počnite od okruženja s kojim dolazite u dodir i od dužnosti koju obavljate, a zatim vežbajte i obučavajte se u skladu sa istina-načelima. Na taj način pokazuješ da si krenuo putem stremljenja ka istini. Kao prvo, počev od tih načela, treba da tragaš, da razmišljaš, da se moliš i da, malo po malo, zadobijaš prosvećenje – to prosvećenje koje zadobijaš je istina koju treba da razumeš. Tražite istinu iz svog učinka u obavljanju dužnosti i stremite ka akciji u skladu sa istina-načelima. Sve ove stvari su neodvojive od stvarnog života: ljudi, događaji i stvari sa kojima se susrećete u životu, kao i pitanja koja spadaju u okvir vaših dužnosti. Počnite od tih stvari i dostignite razumevanje istina-načela – tada ćete imati život-ulazak.

23. oktobar 2019. godine