Dodatak: Detaljna analiza tradicionalnih kultura Istoka i Zapada

Recite Mi, šta je istina? Zar nismo o toj temi već razgovarali u zajedništvu? (Jesmo.) Pa recite Mi onda, svojim rečima, šta je istina. (Istina je načelo i kriterijum po kojem procenjujemo sve ljude, događaje i stvari.) Dobro. Još neko? Da li možemo to da kažemo i drugačije? Nemojte da razmišljate o tome koje reči doktrine da upotrebite ili koji stih Božjih reči da izaberete kao odgovor, samo odgovorite koristeći reči iz svog stvarnog iskustva i stvarnog shvatanja. Ne moraju da budu toliko dubokoumne. Neki ljudi kažu: „Božje reči su istina.” To je tačno, ali ako te reči samo izgovaraš, a ne razumeš njihovo pravo značenje, tebi su one onda samo doktrina. Hajde da odemo i korak dalje – šta je istina? Šta su Božje reči? Šta je suština Božjih reči? Da li je istina kriterijum do kojeg ljudi dolaze razmišljanjem i razmatranjem? (Nije.) Da li je istina skup čovekovih iskustava i znanja koje je stekao, ili neka vrsta društvene ili tradicionalne kulture koja je nastala u određenom društvenom kontekstu? (Nije.) Da li su onda načela koja ljudi sami sažimaju za svoje ponašanje i delanje istina? (Nisu.) Pa šta je onda tačno istina? Kako možemo precizno da objasnimo načela o kojima govorimo, tako da imaju jasno značenje i da ljudi, čim ih čuju, znaju da je to istina? Kako možemo da ih objasnimo, a da ljudi osete da su ti principi sažeti i precizni? (Svi Božji zahtevi prema čoveku su istina.) Svi Božji zahtevi prema čoveku su istina, to je tačno, ali kako biste to mogli reći još preciznije? (Istina je stvarnost svih pozitivnih stvari.) Ranije se to često govorilo. Često smo govorili da su Božje reči, Njegovi zahtevi prema čoveku i stvarnost svih pozitivnih stvari istina – šta još? (Istina je put i kriterijum po kojem bi ljudi trebalo da se ponašaju i rešavaju stvari.) Istina je put i kriterijum po kojem bi ljudi trebalo da se ponašaju i rešavaju stvari, to je takođe tačno. Sada povežite sve te aspekte i definišite istinu u jednoj sažetoj rečenici. (Bog je istina.) Bog je istina; to je malo preširoka definicija, previše uopštena. Definicija treba da bude preciznija, tako da, kada je ljudi čuju, osete da je tačna, da nije šuplja, već prilično konkretna i praktična; da pomisle da zvuči prikladno. Pokušajte opet da je sažmete; kako biste se mogli izraziti još preciznije? (Višnji je ranije u zajedništvu govorio da je istina kriterijum čovekovog ponašanja, njegovih postupaka i obožavanja Boga.) Zar to nije rečeno kratko i jasno? (Jeste.) Istina je kriterijum čovekovog ponašanja, njegovih postupaka i obožavanja Boga. Zašto istinu definišemo kao kriterijum? Kako treba da razumemo reč „kriterijum” u bukvalnom značenju? (Kao precizno načelo.) Kao precizno načelo ili pravilo; to se takođe može nazvati propisom. Prema tome, na šta se odnosi reč „kriterijum”? (Na standard.) Odnosi se na standard, precizno pravilo i načelo. To je ono što zovemo kriterijumom. Kriterijum čovekovog ponašanja, njegovih postupaka i obožavanja Boga – ako su ove definicije tačne, sa čime se onda taj kriterijum dovodi u vezu? Na šta se ovde odnosi? Odnosi se, kao što smo malopre definisali, na kriterijum čovekovog ponašanja, njegovih postupaka i obožavanja Boga. To je istina. Kad neko pročita tu rečenicu, da li može da pomisli: „Naša tradicionalna kultura je takođe istina”? Da li se to može svrstati pod kategoriju istine? (Ne.) Ne može. Da li neko može da kaže: „Imamo zaključak akademskih istraživanja koji je istina”, ili „Naš narod ima kulturu, iskustvo ili dobar moralni standard koji je takođe istina”? Da li možemo tako da definišemo istinu? (Ne, ne možemo.) Zašto ne možemo da je definišemo pomoću tih stvari? Zašto kažemo da te stvari nemaju nikakve veze sa istinom? (Zato što nemaju nikakve veze sa obožavanjem Boga.) Tačno. Mogle bi da se odnose na čovekovo ponašanje, ali ne odnose se na obožavanje Boga. Na šta se odnosi ponašanje o kojem govore? Koji su njihovi standardi i pravila? Dobro vladanje koje potiče od Sotone. Ove stvari ne govore o obožavanju Boga, već o obožavanju i o pružanju odbrane Sotoni. Ti standardi i pravila predstavljaju skup izreka ili kultura o ponašanju koji su sažeti iz ljudske uobrazilje i predstava, kao i iz onoga za šta ljudi veruju da je dobar moralno ili da predstavlja dobro vladanje. Ne obuhvataju istinu niti obožavanje Boga – nemaju nikakve veze sa obožavanjem Boga.

Kineski narod je sažeo tradicionalnu kulturu koja je pogodna samo za Kineze, a koju zapadnjaci ne mogu da prihvate. Zapadnjaci imaju svoje sopstvene nacionalne heroje, nacionalni osećaj moralnog integriteta i nacionalne kulture, ali kada bi doneli svoju kulturu na Istok, da li bi je ljudi tamo prihvatili? (Ne bi.) Bilo bi isto, ne bi je prihvatili. Stoga, koliko god da ljudi imaju visoko mišljenje o tim kulturama, koliko god da smatraju da su te tradicije uzvišene, da li postoji bilo kakva veza između njih i istine? (Ne.) Ne postoji nikakva veza. Na primer, u jednoj vrsti tradicionalne kulture Istoka smatra se da su sove zloslutne životinje. Kako se kaže? „Ne boj se sove koja plače, već one koja se grohotom smeje. Ako čuješ huk sove, nevolje su neizbežne.” U tradicionalnoj kulturi Istoka sove se smatraju pticama zloslutnicama koje donose nesreću. Prema tome, da li ljudi na Istoku vole ovu „nesrećnu” životinju? (Ne vole.) Na čemu se zasniva ta odbojnost? Na tradicionalnoj kulturi Istoka i stvarima koje se prenose s kolena na koleno, poput izreke: „Huk sove je nagoveštaj smrti nekog člana porodice.” To bi mogao da bude zakon koji su ljudi saželi, njihova uobrazilja ili slučajnost, ali nakon te izreke ljudi su svim srcem počeli da veruju da su sove loš znak. Veruju da niko ne treba da ih obožava niti da ih smatra životinjama koje donose sreću i da ako čovek vidi sovu, treba brzo da je otera i ne treba da joj se obraduje. Zar ovo nije jedna vrsta kulture? (Jeste.) Bez obzira na to da li je ova vrsta kulture pozitivna ili negativna, to jeste jedna vrsta narodnog nasleđa. Hajde da za sada ne govorimo o tome da li je to verovanje ispravno ili pogrešno i da samo kažemo da ovakvu vrstu kulture potpuno prihvata svaki čovek na Istoku, naročito u Kini. Tamo svaki čovek svim srcem veruje da su sove loš znak i da donose nesreću, tako da ih ljudi izbegavaju čim ih ugledaju. Međutim, na Zapadu neki ljudi veruju da su sove životinje koje donose sreću i zato drže figurice i slike sova kao ukrase. Takođe postoje i razni vezovi i totemi sa dezenima sove i one se smatraju blagotvornim životinjama. Šta znači blagotvorna životinja? Znači da ti ta životinja donosi sreću i da nećeš doživeti nesreću nakon što je vidiš ili čuješ njen huk. To je vrsta popularne tradicionalne kulture Zapada. Nećemo prosuđivati koja je od ove dve kulture ispravna, a koja pogrešna; nećemo suditi o tome. Ali kroz ovaj primer možemo videti da je jedna ista životinja koju je stvorio Bog podložna različitim gledištima i predstavama na Istoku i na Zapadu, koji su, povrh svega, potpuno suprotni. Ljudi na Istoku ne smatraju da je sova dobar znak; bez obzira na to da li plače ili se smeje, za njih je ona loš znak, dok ljudi na Zapadu smatraju da sova donosi sreću bez obzira na to da li plače ili se smeje i da, ako je vidiš, može da ti donese sreću, pa ih stoga smatraju blagotvornim životinjama. Ova dva gledišta i načina na koji se odnosimo prema sovama potiču iz tradicionalne kulture: po jednom se veruje da sove donose nesreću, a po drugom da donose sreću. Ako to sada razmotrimo, koje je od ova dva gledišta u skladu sa istinom? (Ni jedno ni drugo nije u skladu sa istinom.) Na čemu zasnivate tu tvrdnju? (Ni jedno ni drugo gledište ne potiče od Boga.) To je tačno. Na čemu ljudi zasnivaju svoju tvrdnju da sove donose nesreću? To je tradicionalna kultura Istoka; na osnovu tradicionalne kulture oni procenjuju sve ono za šta veruju da je blagotvorno ili zloslutno, ili da donosi katastrofu, nesreću ili sreću. Takav pogled na stvari proizašao je iz uobrazilje i predstava, iz kojih i nastaje ovakva vrsta kulture. Zapadnjaci misle da ta vrsta životinje ljudima može doneti sreću, i naravno, to je malo bolje i naprednije gledište od onog po kojem tretiramo i posmatramo sove kao ptice zloslutnice. Zbog tog verovanja ljudi osećaju da je sova prilično dobra životinja i bar će se osećati smireno i nepokolebljivo kada je ugledaju, što je bolje nego da osećaju da nemaju sreće. Ali šta ti možeš da dobiješ ako shvataš stvari na taj način? Da li sove stvarno mogu da ti donesu sreću? (Ne mogu.) Da si rođen u Kini, da li bi sove zaista mogle da odrede tvoju sreću? Odgovor je takođe ne. Prema tome, šta iz toga može da se uvidi? Bez obzira na to da li veruješ da ova životinja može da ti donese sreću ili nesreću, to je samo ljudsko verovanje i predstava, nije činjenica. Šta to dokazuje? (Da tradicionalna kultura nije istina.) Tačno; nijedna kultura nije istina. Pa kako bi onda trebalo da se ophodimo prema sovama u skladu sa istinom? To se tiče kriterijuma čovekovog ponašanja, njegovih postupaka i obožavanja Boga. Koji je ovde kriterijum u pitanju? To jest, iz koje perspektive treba da posmatraš ovo stvorenje i kako treba da se ophodiš prema njemu kad se pojavi pred tobom, bilo da plače ili se smeje – te stvari uključuju kriterijum. Šta je kriterijum? (Istina.) Kriterijum je istina. Na čemu treba da se zasniva način na koji se ophodiš prema sovi? (Na Božjim rečima.) A šta kaže Božja reč o postupanju s ovakvom vrstom stvorenja? Njegove reči ne kažu konkretno: „Moraš se ispravno ophoditi prema sovama i ne smeš biti pristrasan. Ne možeš da kažeš da sove donose nesreću, ali ni da će ti doneti sreću. Moraš se ophoditi prema sovama objektivno i pravedno.” Bog to nije rekao. Prema tome, na čemu treba da zasnivaš svoje gledište po pitanju sova kako bi ono bilo u skladu sa kriterijumom, sa istinom? (Na činjenici da je Bog stvorio sve stvari.) Tvoj temelj treba da bude činjenica da je Bog stvorio sve stvari, to je istina. U Božjim rukama sve stvari imaju svoju funkciju, misiju i vrednost u postojanju. Šta još? (Iz Božje perspektive, sve stvari su dobre.) Tačno, sve što je Bog stvorio je dobro, ima vrednost i treba da postoji. Sve što potiče od Boga i što je On stvorio nikada neće biti bespotrebno. Šta znači ovo „nikada neće biti bespotrebno”? Znači da ljudima neće nasumično donositi nesreću. Da li zaista jedna mala sova može da ti donese nesreću? Zar to ne bi sovu učinilo previše moćnom? Ko je viši: čovek ili sova? Čovek rukovodi svim stvarima i tačnije je reći da čovek kontroliše sudbinu sova i da bi bez problema mogao da ih sve uništi. Nije moguće da sove promene čovekovu sudbinu. Prema tome, kako se u skladu sa istinom treba ophoditi prema ovim stvorenjima? Treba se ophoditi prema Božjim rečima. Bog je stvorio sve stvari, sva različita stvorenja, kao i ljude. Sove su stvorenja, tako da bi trebalo da im pristupimo iz perspektive iz koje se ophodimo prema svim stvorenim bićima. Prvo, ne možemo nasumice da uništavamo zakone njihovog opstanka. Na primer, navika i karakteristika sova je da spavaju tokom dana, a love i aktivne su noću. Ako naiđeš na povređenu sovu i dobrodušno je uzmeš u svoj dom, kako bi trebalo da se ophodiš prema njoj? (U skladu s njenim navikama.) Tačno, moraš da poštuješ zakone po kojima sova živi. Nemoj da pokušavaš da je nateraš da spava noću tako što ćeš joj, ako ne spava, u hranu staviti tablete za spavanje. To je pogrešno. Ako noću stalno pravi buku, a to remeti tvoj san, možeš da je premestiš negde gde te neće ometati, ali ne smeš da poremetiš zakone po kojima sova živi, niti da narušiš njen način preživljavanja. Zar nije ispravno ovako postupati sa sovama? (Jeste.) To bi trebalo da bude tvoje gledište na sve stvari koje je Bog stvorio. Prvo, treba da imaš ispravno gledište. To je prvi korak koji treba da preduzmeš kada nešto radiš. Drugo, moraš to gledište da primeniš u praksi kada radiš nešto ili rešavaš stvari, kako bi ono što radiš bilo u skladu sa istinom. To su kriterijumi. Kriterijumi su, jednostavno rečeno, precizna pravila i zakoni. Na primer, kada mačka vidi miša, ona hoće da ga ulovi. Recimo da misliš da su miševi takođe Božja stvorenja i želiš da obuzdaš mačku i sprečiš je da uhvati miša – da li je to pogrešno? (Jeste.) Šta misliš o ovom pristupu? (Krši zakone.) Suprotno je zakonima prirode. Neki ljudi, kada vide ribu u vodi, pomisle: „Svi kažu da ribe ne mogu da žive bez vode. Ali sve ću učiniti ne bih li je izvadio iz vode i naučio da živi na kopnu.” Kao rezultat toga, riba ubrzo ugine. Kako se to zove? (To je apsurdno.) To je apsurdno. Da li ste kroz diskusiju o sovama manje-više uspeli da razumete šta su kriterijumi i na čemu se zasnivaju? (Zasnivaju se na Božjim rečima.) Tačno, zasnivaju se na Božjim rečima. Prema tome, kako bi ubuduće trebalo da se odnosite prema sovama? Kada bi jedne večeri čuo huk sove pod prozorom, kako bi trebalo da se ponašaš prema njoj? Ono što znamo jeste da ima pravo da huče i trebalo bi to pravo da joj omogućimo. Ako je previše bučna, možeš da je oteraš, ali nema potrebe da brineš o tome da li će te narednog dana snaći neka nesreća. Nije potrebno razmišljati o tome jer su čovekova sudbina, život i smrt svi redom u Božjim rukama i pod Njegovom suverenošću. Ljudi ne razumeju istinu, pa su lako podložni predrasudama i mogu čak da imaju uobrazilju i predstave ili da postanu donekle sujeverni. To dovodi do toga da ljudi imaju pogrešno gledište po pitanju mnogih stvari i da ne postupaju u skladu sa istina-načelima ili ne zadovoljavaju u svemu kriterijum čovekovog ponašanja, njegovih postupaka i obožavanja Boga. Zašto se to dešava? (Zato što ne razumeju istinu.) To se dešava zato što ne razumeju istinu.

Kada ljudi sa Istoka dođu u kontakt sa zapadnjacima, oni uočavaju njihove upečatljive karakteristike – visoki nosni luk, velike oči, različitu boju kose i to kako svi elegantno izgledaju – i nesvesno počinju da im zavide ili da im se dive. Zatim, kroz dalji kontakt, Iistočnjaci postepeno prihvataju kulturu Zapada. Zašto su u stanju da je prihvate? Zato što im duboko u sebi zavide ili žele da budu poput ljudi sa Zapada. Misle da je Bog odredio spoljašnji izgled i da to ne može da se promeni, ali da bi, ako bi usvojili zapadnjački način života, kao što su način na koji jedu, kako se oblače, koriste stvari, kao i njihov način govora, razmišljanja i kulturu, postali profinjeni. Šta misliš o ovoj vrsti ideje? Da li je svi imaju? (Da.) Neki istočnjaci vole da imitiraju zapadnjake i prva stvar koju imitiraju je ispijanje kafe. Osećaju da je istočnjačko ispijanje čaja previše primitivno, pa od zapadnjaka uče da piju kafu. Naročito primećuju kako zapadnjaci svako jutro grabe svoje šolje za kafu i žure na posao, pa vremenom i oni počinju da rade isto, čak i kada zapravo i nisu u gužvi. To se zove imitacija. Istočnjaci u stvari nemaju tu naviku, ali misle da su zapadni običaji dobri, uzvišeni i elegantni. Veruju da, ako tu naviku nemaju, moraju da je nauče i imitiraju, i misle da će se, ako uspeju da je nauče i da žive prema njoj, zasigurno pridružiti redovima zapadnjaka i postati jedan od njih. To je neka vrsta obožavanja zapadnjaka. Ako ti se nešto stvarno sviđa, onda to slobodno prouči, ali ako učiš takvu vrstu običaja samo da bi se hvalisao pred drugima, onda je to imitacija. Ako čovek ne razume istinu, neće imati kriterijum u bilo čemu što radi i biće kao muva bez glave, bez cilja i pravca. Kada vidi zapadnjake, proučavaće kako se zapadnjaci ponašaju; kada vidi šta je moderno u svetu, proučavaće to. Takvi su nevernici. A ako neko ko veruje u Boga radi isto, kakva je onda ta osoba? (Bezvernik.) Tačno. Da li oni imaju standarde ili načela kada rade stvari? (Nemaju.) Nemaju načela. Zašto? Zato što obožavaju ovozemaljske trendove i rđavost; ne dive se Bogu, duboko u srcu ne vole istinu, ne prihvataju je i ne tragaju za istinom. Takvi ljudi su svi bezvernici. Budući da ovaj tip ljudi poseduje ovakve suštine, čak i ako provode vreme u crkvi čitajući Božje reči i slušajući propovedi, oni i dalje nikada neće biti u stanju da pronađu kriterijum čovekovog ponašanja, njegovih postupaka i obožavanja Boga. To implicitno znači da nikada ne mogu da zadobiju istinu. Zar nije tako? (Jeste.) Imitiranje ljudi koji piju kafu može da otkrije čovekove sklonosti, put kojim ide i načela njegovih postupaka. Recite Mi, da li je ispijanje čaja istina, ili je ispijanje kafe istina? (Ni jedno ni drugo nema veze s istinom.) Dobro rečeno. Prema tome, šta je istina? Neki ljudi kažu: „Sve što potiče od Boga je istina. Božje reči koje kažu da je dobro jesti sezonsku hranu su istina.” To je tačno. Istina je kriterijum čovekovog ponašanja, njegovih postupaka i obožavanja Boga. Dakle, šta podrazumeva kriterijum ponašanja? Taj kriterijum govori o svakom aspektu istine koji se tiče ponašanja. Šta je sa kriterijumom postupanja? To su način i sredstvo pomoću kojih rešavaš stvari. Kriterijum obožavanja Boga da i ne pominjemo. Svi znamo šta je. Ovaj kriterijum obuhvata ove stvari i one se sve tiču istine. Pretpostavimo da neko kaže: „Zašto ti se ne sviđa čaj?” a ti kažeš: „Da li to što mi se ne sviđa čaj nije u skladu sa istinom?” Neko drugi kaže: „Ti si na Zapadu, zašto nisi naučio da piješ kafu? Kako to da ne piješ kafu, uopšte nemaš ukusa!” a ti kažeš: „Da li ti to pokušavaš da me osudiš? Da li je greh ne piti kafu? Da li je ’ukus’ istina? Koliko vredi ukus?” Potpuno je bezvredan, zar ne? Ne razumeti istinu je ono što je zaista bezvredno! Šta bi ljudi trebalo da shvate iz ovog primera? Trebalo bi da shvate kakav stav treba da imaju prema takvim ljudima, događajima i stvarima i kako da se nose s njima onako kako Bog zahteva, kako bi ispunili standarde koje On traži. Šta bi ljudi trebalo da razumeju iz svega ovoga i za čime bi trebalo da tragaju? Za kriterijumom koji treba da slede kako bi se nosili sa svim vrstama stvari.

Da li mislite da su tradicionalna kultura ili nacionalni osećaj dovoljno vredni da bi se nazivali „kiterijumom”? (Ne.) Na primer, „Biti čovek znači da moraš da voliš svoju zemlju” – da li je to kriterijum? (Nije.) „Biti čovek znači da moraš da budeš odan roditeljima” – da li je ovo kriterijum? (Nije.) Neki ljudi takođe kažu: „Žene moraju da budu čestite”, ili „Žene moraju da slede konfučijanske vrednosti”, ali da li su to kriterijumi? (Nisu.) „Muškarac može da ima samo jednu ženu i mora da joj bude veran” – da li je ovo kriterijum? Da li se računa kao istina? (Ne.) To je moralno i ispravno ponašanje i najosnovnija, najfundamentalnija stvar ljudskosti, ali daleko je od istine. U skladu je sa moralnim standardima i standardima ponašanja normalne ljudskosti, ali da li se može smatrati kriterijumom? Na šta se odnosi kriterijum? (Na istinu.) Kriterijum se odnosi na istinu i sve što nije ravno istini nije kriterijum. Je li vidite? Da li su zahtevi prema muškarcima i ženama u tradicionalnoj kulturi koje sam upravo pomenuo Božji zahtevi? (Nisu.) Pa, šta Bog zahteva od muškaraca? Šta kaže Biblija? (Da treba da rade i da se pomuče kako bi izdržavali svoje porodice.) To je Božji zahtev za muškarce i najosnovnija stvar koju bi muškarac trebalo da bude u stanju da učini. A šta je sa Božjim pravilom za žene? (Da žude za svojim muževima.) Pošto Božje reči tako kažu, to je istina i ljudi treba da je se pridržavaju. Sve što potiče od čovekove tradicionalne kulture ili moralnih spisa, koliko god da je ispravno, nije istina. Zašto kažem da nije istina? (Zato što Bog to nije rekao.) Ono što Bog nije rekao zasigurno nije istina, niti je istina ono što nema veze sa zahtevima Božjih reči. Po kojim standardima istočnjaci definišu žene? Oni veruju da dobre žene pre svega moraju da budu blage i čedne, kulturne i prefinjene, simpatične i sitne, a nakon što stupe u brak, bez pogovora moraju da se brinu o svim članovima porodice, mladim i starim. One su samo otirači. To je slika žene koju su stvorili istočnjaci; to su obavezni standardi koje postavljaju ženama. Hajde sada da pogledamo šta su obavezni standardi koje zapadnjaci postavljaju ženama, odnosno šta zapadnjaci podučavaju i zagovaraju kroz svoje misli i stavove. Oni veruju da žene treba da budu nezavisne, slobodne i ravnopravne – to su u suštini prava žena za koje se zalaže Zapad. Ta prava predstavljaju osnovnu definiciju i zahtev koji se postavlja ženama, odnosno, predstavljaju osnovni koncept načina života i izgleda žene. Koji je to koncept? Da žene ne treba ceo dan da budu pokorne, jadne i poslušne, da ne treba da su poput otirača. Zapadnjaci misle da je to loše i da žene moraju da budu jake i hrabre. U njihovim srcima, to su obavezni standardi za žene. Veruju da žene ne treba da budu kao marionete i da se svakodnevno bespogovorno pokoravaju nevolji, čekajući da ih neko izgrdi ili im naređuje. Smatraju da za takvim stvarima nema potrebe. Zapadnjaci se zalažu za to da žene preuzimaju inicijativu, da budu nezavisne i hrabre u svojim postupcima. Naravno, naše shvatanje se možda ne poklapa u potpunosti sa njihovim mišljenjem, ali to je, uglavnom, glavna razlika između žena sa Istoka i žena sa Zapada. Koje je od ova dva gledišta ispravno? (Ni jedno ni drugo nije ispravno.) Zapravo, ovde se ne radi o tome šta je ispravno, a šta pogrešno. U istočnom društvenom okruženju, unutar takve zajednice, moraš tako da živiš. Kad bi poželeo da se pobuniš protiv toga, da li bi mogao? Unutar porodice, ako se pobuniš, ti rizikuješ svoj život. Na Zapadu možeš da živiš kao što živi žena sa Zapada, ali bez obzira na to kako živiš, u kojem društvenom okruženju ili zajednici, koje gledište je u skladu sa istinom? (Ni jedno ni drugo nije u skladu sa istinom.) Ni jedno gledište nije u skladu sa istinom; i jedno i drugo su suprotni istini. Zašto to kažem? Istočnjaci žele da žene uvek budu pristojne, da budu oličenje konfučijanskih vrednosti, da budu čestite i nežne – koja je svrha toga? Da bi mogli lakše da ih kontrolišu. To je zlurada ideologija koja se razvila iz tradicionalne kulture Istoka i zapravo šteti ljudima, što na kraju dovodi do toga da žene žive život bez cilja ili sopstvenih ideja. Te žene ne znaju šta treba da rade, kako to da urade, niti koji postupci su ispravni, a koji su pogrešni. One čak predaju svoj život svojim porodicama, ali i dalje osećaju da nisu učinile dovoljno. Da li ovo na neki način nanosi štetu ženama? (Da.) One se čak i ne opiru kada im se oduzimaju prava, prava koja bi trebalo da uživaju. Zašto se ne opiru? One kažu: „Pogrešno je opirati se, nije čestito. Pogledaj te i te, one su mnogo bolje od mene i pretrpele su mnogo više, a nikada se ne žale.” Zašto tako misle? (Pod uticajem su mišljenja iz tradicionalne kulture.) Upravo im ta tradicionalna kultura koja se ukorenila duboko u njima donosi mnogo patnje. Kako to da su u stanju da trpe takav vid maltretiranja? One vrlo dobro znaju da takva vrsta mučenja boli, da ih čini bespomoćnim i da ih pogađa u srce, pa kako onda i dalje to podnose? Koji je objektivni razlog? To je njihov društveni kontekst, ne mogu da ga se oslobode, već mu se samo krotko predaju. I subjektivno se isto tako osećaju. Ne razumeju istinu, ne znaju kako bi žene trebalo da žive dostojanstveno, niti kako je ispravno da žene žive. Niko im nije rekao. Prema onome što one znaju, šta je kriterijum za ponašanje žena i njihove postupke? Tradicionalna kultura. One misle da je ono što se prenosi kroz generacije ispravno i da ako neko to prekrši, njegovoj savesti treba da se sudi. To je njihov „kriterijum”. Ali da li je taj kriterijum zaista ispravan? Da li ga treba staviti pod navodnike? (Treba.) Taj kriterijum nije u skladu sa istinom. Bez obzira na to koliko je nečije ponašanje pohvalno ili poželjno pod uticajem ovog načina razmišljanja i gledišta, da li je to zaista kriterijum? Nije, jer je suprotno istini i ljudskosti. Žene na Istoku su dugi niz godina morale da se brinu o svojim porodicama i bile su odgovorne za sve banalne stvari. Da li je to pravedno? (Nije.) Kako onda to mogu da trpe? Vezane su takvim načinom razmišljanja i takvim gledištem. Njihova sposobnost da trpe tako nešto pokazuje da su duboko u sebi 80% sigurne da je to ispravna stvar, da samo treba da izdrže i onda će moći da ispune standarde tradicionalne kulture. Zato idu u tom smeru i vode se tim standardima. Kad bi duboko u sebi verovale da je to pogrešno i da ne bi trebalo to da rade, da nije u skladu sa ljudskošću, da je u suprotnosti sa ljudskosti i istinom, da li bi i dalje mogle to da rade? (Ne bi.) Morale bi da nađu način da se udalje od tih ljudi i da ne budu njihove robinje. Međutim, većina žena se ne bi usudila – šta one misle? Misle da bi, kad bi otišle, mogle da prežive bez svoje zajednice, ali da bi nosile strašnu stigmu i trpele određene posledice. Nakon vaganja, veruju da bi ih, kada bi to uradile, kolege ogovarale, govorili bi kako nisu čestite, društvo bi ih na određene načine osuđivalo i imalo određeno mišljenje o njima i sve bi to dovelo do ozbiljnih posledica. Na kraju, kad sve uzmu u obzir, one pomisle: „Bolje je samo trpeti. U suprotnom, slomila bi me težina osude!” Tako već generacijama razmišljaju žene sa Istoka. Šta sve moraju da podnesu pod velom svih tih dobrih dela? Da budu lišene ljudskog dostojanstva i prava. Da li su takve misli i gledišta u skladu sa istinom? (Nisu.) Nisu u skladu sa istinom. Žene su lišene dostojanstva i ljudskih prava, izgubile su integritet, pravo na samostalni život i sopstveno mišljenje, pravo da govore i izraze svoje sopstvene želje – sve što rade, rade za članove svoje porodice. Koja je njihova svrha u svemu tome? Da ispune standarde koje tradicionalna kultura postavlja ženama i da ih drugi ljudi hvale, nazivajući ih dobrim suprugama i dobrim osobama. Zar to nije vrsta mučenja? (Jeste.) Da li je takav način razmišljanja ispravan ili izopačen? (Izopačen.) Da li je u skladu sa istinom? (Nije.) Bog je čovečanstvu podario slobodnu volju, ali kakve misli proizilaze iz te slobodne volje? Da li su u skladu sa ljudskošću? Te misli u najmanju ruku moraju da budu u skladu sa ljudskošću. Osim toga, On je želeo da ljudi tokom života imaju ispravna gledišta i shvatanja o svim ljudima, događajima i stvarima, a zatim da izaberu pravi put i da obožavaju Boga. Život koji se živi na taj način dat je čoveku od Boga i on u njemu treba da uživa. Međutim, ljudi su čitav život ograničeni, vezani i izobličeni takozvanim tradicionalnim kulturama i moralnim spisima, i šta na kraju postaju? Oni postaju marionete tradicionalne kulture. Zar uzrok tome nije nerazumevanje istine? (Jeste.) Da li biste vi izabrali da u budućnosti idete tim putem? (Ne.) Prema tome, šta treba da uradite? Pretpostavimo da kažeš: „Boriću se protiv njih” ili „Neću više da im služim. Imam ljudska prava i imam svoj integritet”. Da li je to u redu? (Nije.) To nije u redu. To je prelazak iz jedne krajnosti u drugu i to nije davanje svedočanstva Bogu niti veličanje Boga. Stoga, kako treba da delujete? (U skladu sa načelima.) Naravno da je ispravno delovati u skladu sa načelima. Prema svima treba postupati u skladu sa načelima, tretirati ih kao braću i sestre ako veruju u Boga, a ako ne veruju, kao nevernike. Nema potrebe da krivite sebe, narušavate svoj integritet, ili da se odričete svog dostojanstva i svojih prava žrtvujući život za njih. Oni to ne zaslužuju. Na svetu postoji samo Jedan koji je vredan toga da Mu posvetite svoj život. Ko je to? (Bog.) Zašto? Jer Bog je istina, a Njegove reči su kriterijum za čovekovo postojanje, njegovo ponašanje i postupke. Sve dok imate Boga i Božje reči, nećete zastraniti i bićete precizni u načinu na koji se ponašate i delate. To je krajnji učinak koji Božje reči imaju na nekoga ko je spasen.

„Šta je istina?” je suviše široka tema. Dali smo samo nekoliko primera, od kojih je jedan o tome kako se ophoditi prema sovama. Koje smo još primere spominjali? (Istočnjaci koji imitiraju zapadnjake u ispijanju kafe.) (Standardi koje istočnjaci i zapadnjaci imaju za žene.) To su najtipičniji primeri. Prema tome, između gledišta ljudi sa Istoka i ljudi sa Zapada o raznim stvarima, koje je kriterijum? (Ni jedno ni drugo.) Ni jedno gledište ne uključuje istinu, oba predstavljaju gledišta i mišljenja ljudi. Tačnije, oba predstavljaju pogrešne tačke gledišta i zablude. To nisu kriterijumi, već Sotonske strategije, teorije i filozofije koje štete ljudima. Da li sada malo bolje razumete te stvari, nakon što smo o njima razgovarali u zajedništvu? (Da.) Da nisam o tome govorio možda biste jednog dana pomislili da imitirate Zapadnjaka u ispijanju kafe i da jedete hamburger kako biste se poistovetili sa njima. Da li je to u skladu sa načelima? Čak i ako svaki dan jedeš zapadnjačku hranu, sve će biti beskorisno ako ne stremiš ka istini, i dalje nećeš imati kriterijum kako da se ponašaš. Ključ je u tome da li si u stanju da tragaš za istinom i postupaš prema načelima – od toga ćeš imati koristi. Kada Ja ovako govorim u zajedništvu, da li bolje razumete istinu i kriterijume? (Da.) Da li ima istine unutar tradicionalne kulture ili moralnih kriterijuma ljudi? (Nema.) Da li ima istine u moralnim spisima? (Nema.) Da li sada možete da budete sigurni da su Božje reči istina? (Da, možemo.) Nakon što ste potvrdili da su Njegove reči istina, morate razmisliti o sledećem: Šta su Božje reči? Koja su načela koja Njegove reči zahtevaju? Koji su kriterijumi koje je On postavio čoveku? Kako tačno čovek treba da deluje kako bi bio u skladu sa Božjim rečima i koja su ispravna načela za to? To je ono za čim morate da tragate, ali za sada, to je sve o ovoj temi.

Dodatak:

Jedan dan u Sjaođaovom životu

Pređimo na sledeću temu. Šta bi to trebalo da bude? Verovatno bi trebalo da ispričam priču. Priče se takođe dotiču istine i kriterijuma čovekovog ponašanja, njegovih postupaka i obožavanja Boga. Poslušajte kakve veze ova priča ima sa istinom i kriterijumima ljudskog ponašanja. Ona govori o jednom danu u Sjaođaovom životu. Naš heroj je Sjaođao, i koliko dugo otprilike traje priča? (Jedan dan.) Jedan dan. Neki ljudi bi mogli reći: „Da li su događaji iz jednog dana uopšte vredni pričanja?” Pa, zavisi šta ispričaš. Ako se sve svodi samo na ogovaranje i na ispravno i pogrešno ponašanje, onda nije vredno pričanja. Ali, ako se dotiče istine, onda nema veze šta se dešava u toku samo jednog dana – tad vredi ispričati čak i događaje od jednog minuta, zar ne? (Tako je.)

Sjaođao je neko ko je strastven u svom stremljenju i ushićeno obavlja svoje dužnosti, a njegova priča počinje rano jednoga jutra nakon što se probudio. Nakon što je ustao, pročitao Božju reč i praktikovao svoju posvećenost, Sjaođao je krenuo na doručak i zgrabio je činiju kaše i malo povrća. Onda je ugledao jaja i pomislio: „Trebalo bi da uzmem nekoliko. Dva jajeta dnevno su dovoljno hranljiva.” Ali baš kad je ispružio ruku, oklevao je: „Da uzmem dva ili jedno? Biće loše ako drugi vide da uzimam dva jajeta. To je previše pohlepno, pa će drugi će misliti da sam proždrljivac. Bolje da uzmem samo jedno jaje.” Povukao je ruku pre nego što ju je ponovo ispružio i uzeo jaje. Baš u tom trenutku, neko drugi je došao da uzme jaje, a Sjaođaovo srce je poskočilo kada se to desilo. Pomislio je: „Zapravo, najbolje je ne jesti jaja. Imam kašu i povrće, kao i lepinje kuvane na pari, i to je dovoljno za doručak. Ne bi trebalo da budem tako pohlepan. I zašto uopšte želim da jedem jaja? Bilo bi strašno kada bi drugi to videli. Zar to ne bi značilo da sam se prepustio uživanju? Neću uzeti jaja.” Razmišljajući tako, Sjaođao je vratio jaje i nakon što je nekoliko minuta kasnije završio doručak, počeo je da obavlja svoju dužnost. On se bavio zadacima koji su mu bili na raspolaganju, završavajući jednu stvar za drugom. Vreme brzo prolazi, i za tren oka je već vreme za ručak. Svi ostali su otišli da jedu, ali Sjaođao je pogledao na sat i video da je 12.40 časova. „Sačekaj malo. Ne bi trebalo da žurim na ručak kada svi drugi to rade. Ako požurim sa svima ostalima, zar neću biti isti kao oni i izgledati kao proždrljivac? Sačekaću još samo malo.” Nastavio je sa onim što je radio, ali ga je želudac izneverio i počeo da krči. Uhvatio se za stomak i rasejano pogledao u kompjuter, misleći: „Umirem od gladi! Šta je danas za ručak? Možda će biti mesa? Bilo bi sjajno kada bih mogao da pojedem malo mesa!” Dok je tako razmišljao, želudac mu je i dalje krčao, i samo je teškom mukom uspeo da sačeka dok se svi ostali nisu vratili sa ručka. Neko je rekao: „Kako to da nisi ručao? Požuri, hrana se hladi.” Sjaođao je rekao: „Bez brige. Nisam završio ono što radim. Otići ću kada završim.” „Zar ne bi bilo bolje da nastaviš sa radom nakon što jedeš?” „U redu je. Uskoro ću biti gotov.” Tako je Sjaođao istrpeo glad i nastavio sa svojim poslom. U stvari, sada je bio veoma gladan i nije bio raspoložen da nastavi da radi, ali je ipak istrpeo glad i nastavio da se pretvara. Posle nekog vremena, ponovo je pogledao na sat, video da je 13.30 časova, i pomislio: „To je dovoljno. Verovatno bi sada trebalo da odem na ručak.” Taman kad je hteo da ustane i ode da jede, sestra mu je donela poslužavnik sa hranom i rekla: „Tako je kasno! Kako to da nisi otišao na ručak? Nije važno koliko si zauzet, ipak moraš da jedeš, a imaćeš i stomačne probleme ako ne jedeš na vreme.” On je odgovorio: „U redu je. Ješću nakon što završim.” „Ne moraš da ideš. Donela sam ti hranu, zato požuri i jedi.” „Čemu žurba? Čak nisam ni gladan.” Baš kad je rekao da nije gladan, želudac mu je tako jako zakrčao da se čuo kao zvuk grmljavine. Sjaođao se uhvatio za stomak, stidljivo se osmehnuo i rekao sestri: „Ne brini oko toga da mi ponovo donosiš hranu.” „Ali ako to ne učinim, hrana će se jednostavno ohladiti i moraće ponovo da se greje. Već je jednom podgrejavana.” „Pa onda, hvala!” Pošto mu je krenula voda na usta od gladi, Sjaođao je uzeo hranu od sestre. Bacivši pogled na poslužavnik, bio je veoma srećan: dve lepinje kuvane na pari, povrće, meso i supa. Sjaođau je nešto palo na pamet kada je video pečene lepinje i rekao je sestri: „Ne mogu da jedem dve lepinje. Ovih dana sam previše zauzet, ne mogu dobro da spavam i nemam veliki apetit. Nije li šteta ako mi daš dve lepinje? Uzmi jednu nazad.” „U redu je. Možeš je poslati nazad ako zaista ne možeš da je pojedeš”, odgovorila je sestra pre nego što je otišla. Sjaođao je pomislio u sebi: „Požuri i idi. Umirem od gladi.” Podigao je činiju, video da nema nikoga, ali se ipak osećao pomalo posramljeno, i oprezno je otpio gutljaj supe. Zatim je pogledao meso: „Vau! Mogao sam da osetim miris dinstanog svinjskog mesa na kilometar. Ali ne mogu da ga pojedem odmah, jer prvo moram da jedem povrće. Ješću manje mesa ako se zasitim povrćem, inače bih pojeo pola tanjira mesa, pa zar to ne bi bilo sramotno?” Razmislio je trenutak pre nego što je to uradio. Jeo je lepinje kuvane na pari i povrće i pio svoju supu. Dok je jeo, osećao je da želi i malo mesa, pa je zgrabio komad dinstanog svinjskog mesa. Prinevši ga ustima, zatvorio je oči i pažljivo uživao u njemu: „Tako je ukusno! Meso je zaista dobro, ali ne mogu da jedem previše. Dovoljan mi je samo zalogaj, zatim još povrća i još supe.” Nastavio je da jede lepinje kuvane na pari, ali je i dalje netremice gledao u meso dok je jeo: „Da li da pojedem ovo meso? Toliko je dobro, bila bi prava šteta ne pojesti ga.” Ponovo mu je krenula voda na usta i pomislio je: „Znam! Iscepkaću lepinje na komade i umočiću ih u čorbu. Nije li to isto što i jesti meso? Na ovaj način drugi mogu da vide da ne jedem meso, ali ću i dalje dobiti sav taj ukus mesa. Kako je to sjajno!” Sa ovom mišlju, umočio je malo lepinje u čorbu pre nego što ju je izvadio i pojeo, smatrajući da je ukusna skoro isto kao meso. Sjaođao je odmah zatim iscepkao celu lepinju i potopio je u čorbu… Za manje od deset minuta, sve je pojeo, a dovršio je i supu. Pojeo je samo jednu lepinju kuvanu na pari, izdržavši uprkos želji da pojede i drugu lepinju i suzdržavajući se. Nakon što je pojeo svu hranu kao što je i planirao, Sjaođao je bio manje-više sit i mislio je da mu nije potrebno više hrane. Onda je pomislio: „Oh, nije baš prikladno jesti tako brzo, kao da umirem od gladi. Zaista sam bio prilično gladan, ali nije dobro da me ljudi vide takvog. Moram da jedem polako. Ali, šta mogu da uradim sada kada sam već završio? Pa, imam ideju. Vratiću preostalu hranu za deset minuta.” Držao je sat i zurio u njega: „Pet minuta… deset… petnaest… Dobro, dva sata. Odlično, pošalji je nazad!” Sav srećan, poslao je nazad preostalu dinstanu svinjetinu i lepinju kuvanu na pari.

Bilo je nešto posle 14.00 časova kada se Sjaođao vratio. Njegova braća i sestre su otišli na popodnevni odmor, a on nije imao šta da radi sam, pa mu je bilo stvarno dosadno. Pomislio je: „Da li bi trebalo da i ja odspavam? Uvek je dobro odspavati posle jela. Ali ne, ako ja spavam dok svi drugi spavaju, kakvim me to čini? Ne mogu da spavam. Moram da izdržim. Ali kako ostati budan? Ne bih mogao da spavam dok stojim, ali ako uvek stojim, preplašiću nekoga ko možda iznenada uđe. Ne, ne mogu da stojim. Pa, onda ću samo sedeti ispred svog kompjutera. Ako me neko vidi, pomisliće da radim, ali ja ću zapravo pauzirati. Kakav dobar potez.” Tako je on sedeo prirodno ispred kompjutera, zureći u njega, ali je za pet minuta zaspao i zahrkao na tastaturi. Četrdeset minuta kasnije, Sjaođao se iznenada probudio iz dubokog sna i skočio: „Zar ne stojim? Kako to da sam zaspao?” Pogledao je na sat, video da je kasno i otišao da se umije dok nikog nije bilo. Videvši sebe u toaletu, rekao je „O, ne! Moje lice je prekriveno tragovima tastature! Zar da me vide ovakvog?” Užurbano je obrisao lice, trljajući ga i tapšući ga, tako da se zadržao u toaletu prilično dugo. Zatim se pogledao u ogledalo i video da su tragovi tastature uglavnom nestali, pa se obradovao u svom srcu: „Niko to ne bi ni primetio, osim ako ne bi baš obratio pažnju.” Nakon toga se počešljao i ispravio okovratnik, odjednom shvativši da je kragna njegove svetle košulje malo masna, a pri boljem pregledu i manžetne su mu bile malo prljave. Pomislio je u sebi: „Nisam prao niti menjao odeću već nekoliko dana, ali ima neke koristi od toga što se ne perem. Malo prljavštine nikada nikome ne škodi, a ni meni ne smeta poneka mrlja. U svakom slučaju, zar ne izgleda duhovnije ako sam malo neuredan?” Jednostavno je izvrnuo kragnu i rukave svoje košulje i zasukao rukave sakoa, otkrivajući sve prljave delove. Veoma zadovoljan, oraspoložio se i mirno izašao iz toaleta. Posle nekog vremena, većina ljudi je bila na svojim mestima i počela je da radi. Kada je Sjaođao video da su svi tu, rekao je: „Vi, momci, niste dugo spavali! Vi zaista možete da patite i platite cenu! Ja nisam čak ni zadremao, već sam samo odmorio oči na minut pre nego što sam poprskao lice vodom. U suprotnom ne bih imao energije.” Niko nije odgovorio. Bilo mu je prilično dosadno, pa je i on krenuo da radi. Pošto je za ručkom pojeo toliko supe, stalno je imao potrebu da ide u toalet, ali se odupirao porivu, misleći: „Ako odem, neće li ljudi misliti da sam lenj? Nije dobro imati takvu reputaciju, tako da ne mogu da idem.” I tako je trpeo, izdržavši sve dok neko drugi konačno nije otišao u toalet, pa je i on video svoju šansu. Brzo se pridružio onima koji su stajali u redu, misleći: „Sjajno je samo pratiti gomilu, jer onda niko neće reći ništa o meni.”

To popodne je bilo puno posla. Sjaođao je mnogo radio, razgovarao sa ljudima, postavljao pitanja, tražio informacije i obavljao sve vrste zadataka koji su značajni za njegove dužnosti. Posle sve te gužve, konačno je došlo vreme za večeru. Ovoga puta Sjaođao je samo malo kasnio u odnosu na ostale, ali je manje-više završio jelo na vreme. Period posle večere bio je Sjaođaovo najsrećnije doba dana, jer je to bilo jedino vreme kada je mogao mirno da popije šoljicu kafe koju je voleo, bez ikakvog samoprekora ili kritike drugih, već mirnog srca. Zašto? Zato što je imao dovoljno razloga da mora da popije kafu, potpuno opravdanih razloga u očima svih ostalih. Stoga je to bilo njegovo najsrećnije vreme. Dok je kuvao kafu, mrmljao je sebi u bradu: „Ma, moram ponovo da radim prekovremeno danas. Ne znam ni koliko dugo. Pretpostavljam da ću videti koliko dugo ova kafa može da me drži.” Uz tresak je spustio sveže skuvanu kafu na sto, kao da svima poručuje: „Pa šta? Ja pijem kafu, šta ćeš ti da uradiš povodom toga?” Bacio je pogled na ostale oko sebe. Niko ga nije gledao, ali on je ipak nonšalantno podigao šolju i otpio gutljaj kafe, misleći: „Svi kažu da je kafa dobra, i zaista jeste. Svaki dan ima drugačiji ukus, nudi drugačije iskustvo. Divna je!” Sav srećan, ponosno je pijuckao kafu, a onda je prazno pogledao okolo u potrazi za svojim večernjim poslom. U suštini nije imao ni jedan zadatak na umu i osećao se iscrpljeno nakon napornog dana, ali je prisilio sebe da nastavi sa radom. Nije smeo da zadrema i nije smeo da dozvoli drugima da vide da je umoran ili da ima bilo kakav površan, neodgovoran ili nepristojan stav u obavljanju svog posla ili dužnosti. Naterao se da živne i da sedne za kompjuter kako bi nastavio da radi, i prirodno je ispijao kafu za kafom. Što je više pio, postajao je više budan a manje pospan. Sjaođao bi povremeno pogledao na sat: „Prošlo je jedan sat, ali ne mogu da spavam jer sam sebi postavio cilj da legnem u 3.00 časa. Ne mogu da zaspim čak ni u 2.50 ujutru, jer bih tako prekršio obećanje i ne bih imao objašnjenje za Boga. Ovo je obećanje koje stvoreno biće treba da ispuni, tako da ga moram ispoštovati. Rekao sam da ću spavati od 3.00 časa ujutro, pa ću i spavati od 3.00 časa ujutro, čak i ako moram da popijem gomilu kafe.” Tako je on pio kafu i odolevao umoru, mentalno se sputavao i kontrolisao. U 3.00 časa, Sjaođao je imao da obavi važan zadatak, pa je uzeo telefon i poslao poruku koja je glasila: Sestro ta i ta, ovde Sjaođao. Imam važan podsetnik za tebe, da ne zaboraviš da je grupno okupljanje sutra ujutru u 10.00 časova. Prisustvo je obavezno pa nemoj da kasniš. Dole potpisan: Sjaođao. U istom trenutku kada mu je laknulo što je poslao poruku, Sjaođao je takođe pomislio: „Jedna je stvar poslati poruku, ali šta ako je ne primi? Da li ona zna da sam joj poslao poruku? Još ne mogu da odem na spavanje. Moram da sačekam da vidim hoće li mi odgovoriti.” Posle pola sata i dalje nije bilo odgovora, pa je on pomislio: „Da li ona spava? Kako to da spava tako rano? Kako je to beskorisno, da spava već u tri časa.” Sačekao je dok sestra nije odgovorila u 3.50 ujutru: Nisam zaboravila na okupljanje sutra u 10.00 časova. Nadam se da ni ti nećeš zaboraviti i da ćeš doći na vreme. Sjaođao je to pročitao i pomislio: „Oh, kakva je ovo osoba? Kako može da ode na spavanje kasnije od mene?” Ali, on više nije mogao da izdrži. „Nema više kafe! Ako popijem još kafe, večeras uopšte neću spavati. Moram da idem u krevet, jer moram da ustanem u 5:30, najkasnije u 6.00 ujutru. Ne smem da stignem kasnije od svoje braće i sestara, jer moram da se postaram da me, nakon što ustanu, svi vide kako se molim, čitam Božje reči i slušam propovedi. Tako da ne smem da ustanem kasno. Sve je to zbog ove poruke – zbog nje nisam mogao da zaspim ranije. Ali nema veze, drugi znaju da sam bio budan do kasno. Ipak sam postigao svoj cilj i pokušaću da zaspim sutra do četiri sata.” Dok je Sjaođao pokušavao da razmišlja, nije mogao a da se ne oseća toliko ošamućeno da se nije ni skinuo kada se vratio u svoju sobu. Još u polusnu se srušio na krevet, ali je se ipak naterao da se seti: ne jedi jaja ujutru, pojedi samo jednu lepinju za ručak, ne jedi dinstanu svinjetinu, idi na spavanje u 3.00 časa ujutru, imaš još poruka za slanje… Sjaođao je razmišljao i razmišljao sve dok konačno nije legao mirno i zaspao od umora, iscrpljenosti, snova i zabluda. I ovo je bio jedan dan u Sjaođaovom životu.

Reci Mi, o čemu se ovde radilo? Zar nije bilo zamorno za Sjaođaa da se uvek tako pretvara? (Da, bilo je.) Roboti se ne umaraju kada rade istu stvar ceo dan, jer nemaju um ili svest, ali za ljude je to iscrpljujuće. Zašto je Sjaođao tako živeo kada je bio toliko umoran? Zašto je to uradio? Da li je imao plan? (Da, jeste.) Oko čega se vrteo njegov plan? (Oko toga da se napravi važan pred drugima.) Da li je bilo ikakve koristi od toga da se napravi važan? (To bi moglo da natera ljude da mu se dive.) Moglo bi da natera ljude da mu se dive. Da li vam je Sjaođaov pristup poznat? Kakvi se ljudi ponašaju na taj način? (Fariseji.) Tako je. Fariseji prihvataju dobro ponašanje, postupke i praksu koji su u skladu sa predstavama ljudi i primenjuju ih pred drugima kako bi izgledali dobro i kako bi ih obožavali. Oni koriste ovu metodu da postignu svoj cilj a to je da obmanjuju ljude. Koja je njihova osnovna priroda kada sve lažiraju na ovaj način i kada se upuštaju u različite vrste dobrog ponašanja da bi se pravili važni pred drugim ljudima? Tu prirodu čine pretvaranje, smicalice, obmanjivanje – još nešto? (Lažna duhovnost.) Koliko je stvari koje je Sjaođao uradio u jednom danu uključivalo naravi, koje su zajedničke svima onima koji su sposobni za lažno predstavljanje? Konzumiranje jaja, lepinja kuvanih na pari, dinstane svinjetine i ispijanje kafe. Sve su to spoljašnje stvari, ali koju suštinu možete videti u njima? Pretvaranje i samokontrolu. Kakvo pretvaranje? (Pretvaranje da patite.) Da li ljudi vide patnju kao dobru ili lošu stvar? (Kao dobru stvar.) Patnja je dobro ponašanje kojem se svi veoma dive. Šta ljudi smatraju da je to? Oni smatraju da je to primenjivanje istine. Dakle, Sjaođao nije oklevao da pati i plati cenu. Šta je podrazumevala njegova patnja? Da ne jede ukusnu hranu, da ostaje budan do kasno, da rano ustaje i disciplinuje svoje telo. Kakva je priroda ove vrste patnje? To je sve pretvaranje. On nije patio zarad istine ili pravednosti, već da bi ga poštovali i obožavali drugi, da bi za sebe osigurao dobar ugled i prestiž. Da li je patio zarad istine? (Ne, nije.) Koji su njegovi postupci bili u skladu sa istina-načelima, i da li se Sjaođao pobunio protiv sebe i ostavio po strani svoje lične interese zarad istine? Da li je ijedan od njegovih postupaka bio takav? (Nije.) Kakva je bila priroda njegove patnje? Da li je to bilo sprovođenje istine u delo? Da li je to bila manifestacija njegove ljubavi prema istini? (Ne, nije.) Pa, šta je to bilo? (Licemerje.) To je bilo licemerje, protivno istini, to su bili smicalice, pretvaranje, lažiranje i obmanjivanje; to su bili samo postupci i izbori zasnovani na njegovim sopstvenim zamislima i predstavama, usredsređeni na njegove sopstvene interese i nisu imali nikakve veze sa istinom. On nije tražio istinu, tako da ni njegovi postupci nisu bili istina; ne samo da uopšte nisu imali veze sa istinom, već su bili potpuno u neskladu sa normalnim ljudskim potrebama koje se nalaze u dubini njegovog srca. Da li je greh jesti jaja? (Ne, nije.) Ali Sjaođao je jedenje jaja video kao pohlepu. Jaja su vrsta hrane koju je Bog stvorio za čoveka. Ako imaš jaja koja možeš da pojedeš, onda nije pohlepno to učiniti, ali ako ih nemaš, već kradeš i jedeš tuđa jaja, onda je to pohlepno. Kako je Sjaođao definisao ovu stvar? Verovao je da je jesti jaja pohlepno i da je još pohlepnije ako bi drugi to videli. Mislio je da ne bi bilo pohlepno kad bi mogao da jede jaja a da to niko ne vidi, iza njihovih leđa. Koji je bio njegov standard prema kojem je merio pohlepu? Bio je baziran na tome da li ga je neko video. Da li ga je zasnovao na Božjim rečima? Ne, to je bio njegov lični stav. U stvari, da li drugi ljudi imaju bilo kakve misli ili stavove po pitanju da li jesti jaja? (Ne, nemaju.) Ovo je bila čista teorija koju je Sjaođao sam izmislio. Verovao je da je konzumiranje jaja za doručak pohlepno, da je to prepuštanje uživanju i udovoljavanje svom telu. Na osnovu njegovog gledišta, zar se, dakle, svi oni koji jedu jaja ne prepuštaju uživanju i ne udovoljavaju svom telu? Njegovo implicitno značenje je bilo: „Kada svi vi jedete jaja, vi udovoljavate svom telu. Ja ne udovoljavam svom telu, mogu da se suzdržim, tako da ja ne jedem jaja. Stavite jaja tačno ispred mene i ja ću uvek moći da ih vratim, čak i nakon što ih uzmem u ruku. To je ta vrsta rešenosti i odlučnosti koju ja imam, i pokazatelj koliko volim istinu. Da li biste vi mogli to da učinite? Ako ne biste to mogli, onda ne volite istinu.” Kako je on gledao na svoju ideju? Kao na standard prema kojem je merio šta je ispravno a šta je pogrešno. Zar ovo nije bila laž? (Da, bila je.) Ovo je bila laž.

Još jedna manifestacija koju je Sjaođao pokazao bila je to što nije išao da jede kada je bilo vreme za ručak. Šta je uradio umesto toga? (Odložio je ručak.) Ugušio je glad i odložio odlazak na ručak. Ali zašto? (Da se napravi važan pred drugima.) On je pravio predstavu i radio je to da bi drugi videli. Šta je hteo da drugi vide i shvate iz ovoga? Želeo je da pokaže drugima koliko patnje može da izdrži i koliko je vredan, odan, ozbiljan i odgovoran u svom poslu! Želeo je da ljudi vide da je on zaista nadčovek! Tada bi postigao svoj cilj; to je bila ocena koju je želeo. Šta je za njega značila ta ocena? To je bio njegov život, njegova pokretačka snaga. Da li je ovo ljubav prema istini? (Ne, nije.) Dakle, šta ljudi poput njega vole? Oni se ne ustručavaju da se prave važni, upuštaju se u spletkarenje i obmanjuju druge tako što se pretvaraju, pokazujući drugima koliko mogu da pate i na taj način dobijaju komentare od njih poput: „Ti zaista možeš da izdržiš patnju. Ti si neko ko zaista voli Boga i odano obavljaš svoju dužnost.” Takvi ljudi se ne ustručavaju da koriste lažni izgled i trikove kako bi prikrili stvarne činjenice, obmanuli Boga i prevarili druge ljude, a sve to da bi dobili neku dobru reč ili povoljnu ocenu od drugih. Kakva je ovo vrsta naravi? (Rđava narav.) Ovo je rđavo. Oni su tako dobri u pretvaranju, priređivanju predstava i izvođenju trikova! To je samo obrok, u čemu je problem ako mirno odete na ručak? Koja živa osoba ne jede? Da li je greh jesti na vreme? Da li je greh pronaći nešto za jelo kada je neko gladan? (Ne, nije.) To je fizička potreba; to je razumno. Ovi ljudi sve razumne potrebe tretiraju kao nerazumne i osuđuju ih. Šta oni propagiraju? Oni propagiraju stalnu telesnu disciplinu, prikrivanje istinitih činjenica i pretvaranje, kako bi drugi mogli da ih vide kako pate, kako se uzdržavaju od prepuštanja uživanju i kako plaćaju svaku cenu, ulažu svoje vreme, energiju i sve što imaju u svoj rad. To je ono što žele da ljudi vide. Da li je to ono što oni zapravo rade? Ne, nije. Oni obmanjuju druge lažnim izgledom, a to je manifestacija zle naravi. Oni se toliko trude oko nečega tako beznačajnog kao što je jelo – kakvi su to ljudi? Da li je to ono što čovek sa normalnom ljudskošću treba da radi? (Ne, nije.) Nije. To je previše podmuklo! Da li bi većina ljudi odobrila ili bi se osećala revoltirano kada bi čula da se neko pravi toliko važan oko jedne sitnice? (Osećali bi se revoltirano.) Da li biste ikada mogli da se ponašate ovako? (Ponekad.) Zabrinjavajuće kao u ovom slučaju? (Ne.) Glad je teško podneti, ali neki ljudi mogu da istrpe ovu patnju. Ako ih zamolite da se pokore Božjim rečima, da ulože napor u Njegove reči, postupaju u skladu sa načelima Božjih reči i da govore iskreno, za njih bi to bilo previše naporno i teško. Za ove ljude, odustajanje od sopstvenih interesa i ponosa bilo bi teže nego da se uzdignu na nebo, ali oni su spremni, bez obzira na cenu, da ostave po strani Božje reči, da deluju u skladu sa sopstvenim zamislima i štite interese svoga tela. Nije li ovo pokazatelj da oni ne vole istinu? (Da, jeste.) To je jedan aspekt.

Koje druge manifestacije je Sjaođao pokazao? Bio je užasno pospan, ali nije otišao u krevet. Recite Mi, ako je neko pospan i ode u krevet na neko vreme, ili nakratko odrema, pa onda ima više snage za rad, zar to nije razumno? (Da, jeste.) Razumno je. Da li bi neko osudio Sjaođaa zbog spavanja? (Ne, ne bi.) Pa, zašto je on bio tako prestravljen, ako ga niko ne bi osudio? Čega se plašio? (Da nešto ne oda.) Tako je, plašio se da nešto ne oda. U svojim zamislima, verovao je da ga svi visoko poštuju, da svi misle da je izuzetno sposoban da izdrži patnju i da je izrazito pobožan. Osećao je da, ako pokaže svoje pravo lice i svi otkriju da on nije takva osoba, celokupna dobra slika o njemu će se srušiti. Nije mogao da podnese pomisao na ovo, pa se suzdržao čak i od dremke. Bio je tako strog prema sebi. Kakav je on čovek? Zar nije mentalno bolestan? Ovakvi ljudi često slušaju propovedi, čitaju Božje reči i okupljaju se radi razgovora u zajedništvu, pa kako to da se ne fokusiraju na istinu? Za tebe je odlično da razmisliš o istina-načelima. Pogledaj šta kažu Božje reči: Ima li u Božjim rečima igde reči o ljudima koji dremaju? (Ne, nema.) Bog nije izjavio ništa na ovu temu, niti je to spomenuo. Svako ko poseduje razmišljanje o normalnoj ljudskosti treba da zna kako da se nosi sa ovim. Razumno je da odspavaš kada si pospan. Razumno je odmoriti se u podne tokom vrelog letnjeg dana. Posebno stariji ljudi kojima je teško da svoje telo, kao i nivo energije i druge stvari održe na određenom nivou, moraju da odspavaju neko vreme posle ručka. Ovo nije zasnovano na njihovim životnim navikama, već na njihovim fizičkim potrebama. Bog ti je dao spoznaju, svest i odgovore normalne ljudskosti kako bi ti dozvolio da rešavaš pitanja svoje svakodnevne ishrane, teških napora i odmora u skladu sa sopstvenim radom i okolinom; ti ne treba da zlostavljaš sam sebe. Na primer, pretpostavimo da ne jedeš obilne obroke i kažeš: „Bog ne dozvoljava ljudima da jedu lepu hranu; ako stalno jedete lepu hranu, bićete pohlepni.” Bog to nikada nije rekao, i On nema takvu vrstu zahteva za ljude. Ali, Sjaođao je baš na ovo mislio i računao je da Bog verovatno misli isto. Sjaođao je smatrao da ako neko ode na spavanje prerano, to je prepuštanje uživanju, a Bogu se to ne sviđa. Nije li ovo nerazumevanje istine? (Da, jeste.) Kada Sjaođao nije razumeo istinu, mogao je da je traži, ali on to nije učinio, već je delovao prema sopstvenoj subjektivnoj volji. Koliko daleko je išao u tome? Pio je tri, četiri šoljice kafe dnevno, samo da bi ostao budan do kasno. Neki ljudi kažu: „Popio sam mnogo kafe dok sam obavljao svoju dužnost u poslednjih nekoliko godina da bih mogao da vršim dela Božje kuće.” Ako druga osoba pita: „Ko te je naterao da piješ kafu? Zar nisi sam izabrao da je popiješ?” pomisliće u sebi: „Znaš zašto pijem kafu? Ne zato da bih ostao budan do kasno, već da smršam. Zar nisi to znao? Ali ja ti to ne mogu reći, jer bi tada saznao istinu. Da li ću ja izgledati mršavo ako si ti mršaviji od mene?” Ovo je baš proračunato razmišljanje, zar ne? Koji stavovi i ideje su sadržani u ovome? Ima li tu razumevanja ili razumnosti normalne ljudskosti? (Ne, nema.) Ne, u tome su sadržane samo bitke umova, trikovi i zavere, pretvaranja, laži i obmane. Samo toga ima. Ovo znači biti proračunat kad god se nešto dogodi. Oni apsolutno nikome neće reći svoje iskrene stavove i misli, a kamoli dozvoliti da ih svi saznaju ili da dopuste Bogu da ih vidi. Njihov mentalitet nije jedan od ovakvih: „Otvorio sam se pred vama. Moji postupci su u skladu sa mojim mislima, a ja sam upravo takav.” Njihov mentalitet definitivno nije ovakav, već kakav? Oni se kriju i pretvaraju koliko mogu, plašeći se da slika koju drugi imaju o njima nije dovoljno veličanstvena, pobožna ili duhovna.

Zašto je Sjaođao želeo da ostane budan do kasno? Mnoge vrste posla ne zahtevaju rad kasno noću i ljudi su uglavnom pospani posle 22.00 časa. Čak i da nastave da rade, to ne bi bilo efikasno, jer ljudi imaju ograničenu energiju. Ali Sjaođao je uvek terao sebe, ne mareći da li je delotvoran, iako je dobro znao da nije. Zašto je poslao poruku pre spavanja? (Da bi drugi to primetili.) Da bi drugi posvedočili o tome kako je on otišao u krevet u tri časa. Ako ne spavaš celu noć, zar nećeš ti biti taj koji je na kraju pospan? I zar to neće biti posledica tvog ponašanja? Neki ljudi ostaju budni do kasno i šalju poruke u 3.00 časa ujutru. Kada primalac odgovori u 4.00 časa ujutru, oni čekaju do 5.00 časova da bi odgovorili, kako bi pokazali da idu na spavanje još kasnije. Na ovaj način muče sebe i nanose štetu jedni drugima, pa na kraju ni jedan ni drugi ne spavaju celu noć. Zar oni nisu par nepromišljenih idiota? Kakvo je to ponašanje? To je glupo ponašanje. Odakle dolazi ovakvo ponašanje? Dolazi od iskvarene naravi. Za sada nećemo gledati iz koje iskvarene naravi proizilazi ovo ponašanje, samo ćemo reći koliko je to smešno. Ovi ljudi bi mogli da promene ovu vrstu smešnog ponašanja i delovanja tako što će izabrati da primene bilo koju od Božjih reči. Bilo koja od Njegovih reči bi mogla da im omogući da žive mirno i bezbedno, i učinila bi njihov život realnijim i praktičnijim. Zašto ne odluče da žive po Božjoj reči? Zašto se ovako muče? Zar oni ne žanju ono što poseju? (Da, žanju.) Koliko god da ovakva osoba pati, to će uvek biti uzalud, i koliko god patnje da podnese, posledice će snositi sama. Neki ljudi kažu: „Sve ove godine verujem u Boga, a dvadeset godina sam već starešina. Uvek sam ostajao do kasno i nisam spavao, i na kraju sam patio od nervne iscrpljenosti.” Ja kažem: „Ti si se olako izvukao sa iscrpljenošću nerava. Ako nastaviš da se glupo mučiš i da se tako ponašaš, ni psihoza ti nije daleko.” Može li neko da bude zdrav ako ne spava noću, uvek je na ivici i njegovo telo nenormalno funkcioniše? On je to sam sebi napravio! Recimo da toj osobi kažeš sledeće: „Takvo ponašanje neće biti dobro za tebe. Daj sve od sebe da svoj posao uradiš u toku dana i da povećaš svoju produktivnost. Kada svi pričaju o poslu, ti manje govori gluposti i ne pričaj mnogo o nevažnim stvarima. Trebalo bi da možeš da shvatiš ključne tačke, srž i temu razgovora, a kada se on završi, svako treba da nastavi sa svojim zadacima. Nemoj da nastavljaš sa brbljanjem u nedogled i ne dangubi.” Neće te slušati. Oni nisu vešti u izražavanju, ne sažimaju svoja iskustva, već samo baljezgaju kako bi protraćili vreme do jedan ili dva ujutru, ne spavaju i ne dozvoljavaju nikome drugom da spava. Zar ovo ne muči i ne šteti drugima? Na kraju, oni misle: „Bože, Ti si video ovo, zar ne? Bilo je tri časa, a ja još uvek nisam spavao!” Bog je to video. On nije video samo kako izgledaš spolja, već i kakvo ti je srce iznutra, i On kaže: „Tvoje srce je prljavo. Ostaješ budan cele noći u besmislenim mukama, ali Bog to neće zapamtiti. Kada dođe vreme za spavanje, ti ne ideš u krevet, već teraš sebe da izdržiš budan. Ti si navukao ovu patnju na sebe!” Kada su ljudi pospani, njihovi kapci se prirodno zatvaraju. Ovo je instinkt, tako da ti zaslužuješ da patiš ako se stalno suprotstavljaš instinktima i zakonima prirode! Bog neće tražiti od tebe da podnosiš patnju koja je besmislena ili izazvana kršenjem zakona prirode, kršenjem načela ili istine. Ako insistiraš na ovakvoj vrsti patnje, neka bude tako. Neki ljudi, kada čuju da neko ne ide na spavanje do 3.00 ujutru, misle: „Zar to nije isto kao i kod mene? Pa, ubuduće ću ići na spavanje u 3.30.” Onda čuju da neko ide na spavanje u 3.30, pa žele da idu na spavanje u 4.00. Zar to nije mentalna bolest? Ti se možeš takmičiti oko bilo čega, a biraš da se takmičiš oko toga ko ide najkasnije na spavanje – to znači da nisi mentalno normalan. Da li takvi ljudi imaju problema sa razumevanjem? (Da, imaju.) Ne mogu da shvate istinu. Kada imaš vremena, prestani da ulažeš trud, mučiš se i razmišljaš o stvarima poput spoljašnjeg ponašanja, pretvaranja i laži. U šta, dakle, treba da uložiš trud? Pogledaj kako Božje reči otkrivaju iskvarenu prirodu i rđavu narav čoveka, i kako On razotkriva ljude koji su površni. Uloži trud u poređenje sebe sa ovim Božjim rečima koje razotkrivaju čoveka, razmisli koliko manifestacija koje Bog razotkriva ti poseduješ i koliko ih često pokazuješ ili otkrivaš. Sjajno je sumirati ove stvari! Koliko je grozno da osoba uvek ulaže trud u konzumaciju nekoliko jaja ili kuvanih lepinja, ili u umakanje hrane u supu! Šta je to? To je proračunato ponašanje kojem nedostaje mudrosti. Šta je takva osoba? (Idiot.) Dobro rečeno. Kada su u pitanju ljudi koji stalno razmišljaju o tome koliko jaja da pojedu ili o tome da piju kafu kako bi ostali budni noću, nije preterano nazvati ih idiotima opsednutim hranom. U kojim oblastima su oni glupi? Zašto kažemo da su ti ljudi glupi? (Ono što oni trpe je potpuno bezvredno.) Definitivno je bezvredno. Zašto bi želeo da radiš takve detinjaste stvari? Da li misliš da ćeš moći da razumeš istinu ako ceo život ne jedeš jaja? Nije li ponašanje na ovaj način glupo? (Da, jeste.) Ne čini gluposti. Koji ljudi su skloni da čine gluposti? (Ljudi kojima nedostaje duhovno razumevanje.) Da li ovi ljudi imaju sposobnost da shvate istinu? (Ne, nemaju.) Neki ljudi kažu: „Njihov kov je dobar i oni mogu veoma vešto da propovedaju.” Možda umeju vešto da propovedaju, ali zašto se uvek upuštaju u detinjaste aktivnosti kad god dođe vreme da deluju? Zašto se ponašaju na tako nezreo i smešan način? Šta se ovde dešava? Oni govore na jedan način, a deluju na drugi. Ono o čemu oni govore je njihovo razumevanje doktrina, a ono što pokazuju u praksi su stvari koje istinski razumeju i mogu da prihvate. Da li duboko u sebi odobravaju ili priznaju doktrine koje propovedaju? (Ne, ne priznaju ih.) Ne priznaju da su te stvari istina ili da su to kriterijumi koje bi trebalo da primene i poštuju. Oni zaista veruju da su kriterijumi i putevi primene istine u stvari spletke i predstave u njihovim srcima, lažne ideje i primene u praksi, kao i ponašanja koja drugi smatraju dobrim. Neće li takvi ljudi biti otpisani ako se nikada ne promene? Da li će imati ikakvu šansu za spasenje? Mala je nada.

Reci mi, da li je razumno koristiti suncobran ili nositi slamnati šešir na vrelom suncu? (Da, razumno je.) Ljudi koji rade na suncu brzo će izgoreti ako ne nose šešir, tako da je potpuno razumno to učiniti. Neki ljudi ne misle tako i kažu: „Nositi slamnati šešir? Zar to ne bi bila uvreda za mene? Da li bih ja mogao da nosim šešir? Ja se ne plašim patnje, niti preplanulosti. U stvari, to je zdravo.” Ako je to ono što zaista misle, to nije problem, ali ključna stvar je da, duboko u sebi, neki ljudi ne misle tako. Oni misle: „Pogledajte se, nosite slamnate šešire jer se bojite da ćete preplanuti ili izgoreti na vrelom danu. Ja ga neću nositi! Zašto treba da se bojim preplanulosti ili opekotina od sunca? Bog voli te stvari, tako da me nije briga šta drugi ljudi misle!” Šta mislite o ljudima koji to kažu? Zar ne mislite da su malo varljivi, malo lažni? U stvari, postoji motiv iza njihovog odbijanja da nose šešir, a to je da pokažu ljudima da su sposobni da pate i da su zaista duhovni. Ovakvo licemerno ponašanje je odvratno! Da li ljudi koji su ovako dobri u pretvaranju mogu dobro obavljati svoje dužnosti? Da li mogu da trpe i plaćaju cenu za svoje dužnosti? Jednom kada preplanu ili zadobiju opekotine od sunca, zar se neće žaliti i kriviti Boga? Licemerni fariseji nikada ne primenjuju istinu, već se pretvaraju da su duhovni. Da li bi zaista mogli da pate i plate cenu? Na osnovu suštine licemera, možete videti da oni nemaju nikakvu ljubav prema istini i da su još manje sposobni da pate ili plate cenu za to. Štaviše, bez obzira na to koliko reči istine čuju, nikada ih ne slušaju i ne razumeju kao istinu, već ih tretiraju i propovedaju kao neku vrstu duhovne teorije. Ovi licemeri ne razumeju zašto ljudi veruju u Boga, zašto On želi da pruži ljudima istinu, kakav je proces prihvatanja Božjeg spasenja, gde leži njegov značaj i šta Bog zaista podrazumeva pod spasenjem. Oni ne razumeju nijednu od ovih istina. Ako u crkvi postoji licemer koji ne voli istinu, već voli da se lažno ponaša, onda je on zaista farisej. On u svom srcu obraća pažnju na ponašanje, izgled i ocene koje mu daju drugi, i bez obzira koliko istina da čuje, nikada ih ne primenjuje. Sve što kaže je tačno i može da govori o svakoj vrsti doktrine, ali ne primenjuje ono što propoveda. Ako neko zaista ide u korak sa njim, jesu li oni onda isti tip osobe? (Da, jesu.) Kako će neko sa normalnim razmišljanjem gledati na manifestacije ovog licemera? Misliće: „Njegov način postupanja je pogrešan, zar ne? Zašto je to tako čudno? Kada dođe vreme za obrok, jednostavno bi trebalo da ode i jede, pa zašto se on toliko vrti oko toga?” Reći će da je ta osoba čudna, da razume stvari drugačije od drugih, na iskrivljen način – i ta osoba na njega neće imati uticaja. Ali ako je neko isti tip osobe kao ovaj licemer i obraća posebnu pažnju na spoljašnje ponašanje i mišljenja drugih, tada će se upoređivati i takmičiti s njim. To je kao kada je Sjaođao poslao poruku u 3.00 časa ujutru, a primalac je odgovorio u 4.00 časa ujutru, misleći: „Ti si mi poslao poruku u 3.00 časa ujutru, pa ću ti odgovoriti u 4.00 časa ujutru”, a onda je Sjaođao pomislio, „Ti si mi odgovorio u 4.00 časa ujutru, pa ću ti poslati svoj odgovor u 5.00 časova ujutru.” Vremenom, takmičeći se na ovaj način, svako od njih postaje pomalo licemeran. Ako je crkveni starešina ovakav čovek, a braći i sestrama nedostaje rasuđivanje, onda su oni u opasnosti, može ih dovesti u zabludu u bilo kom trenutku. Zašto ovo govorim? Lako je zavesti osobu koja ne razume istinu jer je njoj lako da podpadne pod uticaj prividno dobrog ponašanja drugih. Pošto ne znaju šta je ispravno, ti ljudi veruju u svoje predstave da je takvo ponašanje dobro. Ako neko drugi može da pokaže takvo ponašanje, taj će onda postati predmet njihovog obožavanja i smatraće da on treba da bude starešina, da bude usavršen i voljen od Boga. Oni će odobriti ovakvo ponašanje i podržavaće ga u dubini svog srca. Šta će se desiti ako ga podrže? Pratiće tu osobu. Ako su oboje starešine, oni će se upoređivati i takmičiti jedan s drugim. Jednom prilikom, starešine i delatnici iz crkava u različitim zemljama su se okupili onlajn. Nakon što sam im se priključio i slušao ih neko vreme, osetio sam da nešto nije u redu. Pomislio sam: „Šta ovi ljudi rade ovde? Da li oni propovedaju?” Nakon što sam razumeo situaciju, shvatio sam da se mole. Upitao sam se zašto se mole na taj način. Zvučalo je zastrašujuće, kao da pokazuju zube i mašu kandžama. To samo po sebi nije velika stvar, pa u čemu je bio glavni problem? Činilo se da se mole otvorenih očiju, ne pred Bogom, i da ne govore ono što im je u srcu. Umesto toga, takmičili su se ko će biti najrečitiji, ko može da izgovori više doktrina i ko govori najopširnije i najdublje. Delovalo je kao borba u areni, a sigurno ne kao molitva Bogu. Zar s tim ljudima nije svršeno? Zar oni nisu otpisani? Sa ovakvim ljudima kao starešinama, koliko patnje moraju da trpe oni ispod njih? Zar to ne povređuje ljude ispod njih? Svaka osoba se ushićeno molila najmanje 20 minuta, i uprkos odredbama Višnjeg da nijedna osoba ne sme da dominira okupljanjima, i da ljudi treba da razgovaraju u zajedništvu samo pet do deset minuta, oni su i dalje drsko koristili toliko vremena za molitvu. Kasnije sam konačno razumeo zašto tako mnogo okupljanja traje od jutra do noći: ove takozvane starešine troše mnogo vremena samo na molitvu, mole se jedan za drugim, dok oni ispod njih pate. Ove lažne starešine su bile tu da se verbalno nadmudruju, da brbljaju, a neki su govorili tako nedosledno da su i zaboravili jesu li već nešto rekli. Za njih je sve to bilo u redu sve dok su govorili duže od drugih. Bio sam zbunjen: Kada se osoba moli, treba da se moli Bogu zatvorenih očiju, pa zašto su im oči bile otvorene? Zar im nije uznemiravalo um to što su držali otvorene oči i gledali druge ljude kako se mole? Naročito jer je trebalo razmišljati o tome kako se drugi mole i koje reči koriste, a sve u želji da budu superiorniji od njih – ako im je srce puno ovakvih stvari, da li bi bilo moguće moliti se Bogu i govoriti iz srca? Nije li ovo nenormalan razum? Nisu li sve ovo manifestacije lažne duhovnosti lažnih starešina i lažnih delatnika? Dobro je da se svi okupe i pročitaju Božje reči i razgovaraju o istini, ali neki ljudi su to ovako opisali: „Oh, ti nemaš pojma. Kada se te starešine okupe i mole se, to je kao da pevaju Sveta pisma; oni stalno pričaju o jednoj stvari, a to je uvek ista stvar svaki put kada se okupimo. Muka mi je da to slušam.” Na koji način ovakva okupljanja podučavaju ljude? Lažne starešine i delatnici to stalno rade; mogu li biti u skladu sa Božjim namerama? Oni ne obraćaju pažnju na razgovore o istini koji imaju za cilj da pomognu ljudima da je razumeju, niti na rešavanje problema pomoću razgovora o istini; umesto toga, oni se bave lažnom duhovnošću religije. Zar ovo ne navodi ljude na krivi put? Šta je ovde problem? Oni uopšte ne razumeju Božje namere, niti Njegove zahteve prema ljudima. Oni se samo bave verskim obredima i prave se važni! Što je još gore, oni koriste molitvu da razotkriju, napadnu i osude druge, dok neki koriste molitvu da bi se opravdali. Čini se da su njihove molitve namenjene Božjem uhu, ali su u stvari namenjene ljudskom uhu. Dakle, ovi ljudi nemaju ni trunke bogobojažljivog srca, svi su bezvernici koji ometaju delo Božje kuće. Ove lažne starešine otkrivaju toliko ružnoće u svojim molitvama. Neki se mole, govoreći stvari poput: „Bože, neki ljudi su me pogrešno razumeli. Nisam to tako mislio. Molim se tebi, ne osećam se negativno a drugi ljudi mogu da misle šta god hoće.” Neki govore doktrine, a drugi se takmiče oko toga ko sluša više propovedi, ko može da upamti najviše stihova iz himne ili Božjih reči, ko provodi najviše vremena u molitvi, ko je najrečitiji ili ko ima najrazličitije načine da se moli i upušta se u mnogo različitih vrsta molitve. Da li je ovo molitva? (Ne, nije.) Šta je to? To je beskrupulozno činjenje zla! To je poigravanje i gaženje istine, obeščašćenje i huljenje na Boga! Ovi đavoli i bezvernici se usuđuju da kažu nešto kroz molitvu – reci Mi, da li su oni pravi vernici? Imaju li uopšte odanosti? (Ne, nemaju.) Ovakvi ljudi postaju negativni kada im se oduzme status starešine, uopšte ne razmišljaju o sebi, već se svuda žale: „Toliko sam patio u svom radu za boga, ali su oni i dalje govorili da nisam radio nikakav stvaran posao i da sam lažni starešina pa su me zamenili. Štaviše, koliko ljudi može da govori o doktrinama tako sveobuhvatno kao što ja mogu? Koliko njih ima u sebi ljubavi poput mene? Odrekao sam se porodice i karijere i svaki dan provodio u crkvi okupljajući se sa svojom braćom i sestrama, besedeći ponekad po tri ili pet dana. Kako su mogli tek tako da me zamene?” Oni su neposlušni i smišljaju pritužbe. Ima i onih koji šire tvrdnje: „Ne budi starešina u božjoj kući. Ako budeš izabran za starešinu, čekaju te nevolje, a kada te jednom smene, nećeš imati šanse ni da budeš običan vernik.” Kakve su ovo reči? To su najapsurdnije i najsmešnije reči, a može se reći i da su to reči nepokornosti, nezadovoljstva i huljenja na Boga. Nije li to značenje ovih reči? (Da, jeste.) Šta je sadržano u tim rečima? Napad – te reči nisu obično izražavanje mišljenja! Ovi ljudi ne kažu da su zamenjeni zbog divljanja, činjenja loših stvari i neuspeha u obavljanju bilo kakvog stvarnog posla, već se žale da je Bog bio nepravedan prema njima, da nije uzeo u obzir njihovu gordost u Svojim postupcima, da nije razumeo kako se osećaju, kao ni emocije koje su uložili. Njihov mentalitet je mentalitet nevernika, potpuno su lišeni istina-stvarnosti!

Koliko dugo se obično molite tokom okupljanja? Da li molitva svima oduzima previše vremena? Da li vaše molitve ikada nerviraju ljude? Neki ljudi odvajaju mnogo vremena za molitvu i drugima je već dosta da ih slušaju, ali ti ljudi i dalje misle da su najduhovniji i veruju da je to ono što su stekli i postigli tokom mnogo godina svog verovanja u Boga. Ne umaraju se čak ni nakon nekoliko sati molitve, tokom kojih samo ponavljaju jedne te iste stare, nebitne stvari, govoreći sve te reči, doktrine i slogane koje znaju, ili stvari koje su čuli od drugih, ili stvari koje su izmislili. Oni to rade bez obzira da li je to svima dozlogrdilo ili ne i bez obzira da li im se to sviđa ili ne. Da li se vi ovako molite? Reci Mi, da li je ispravno moliti se kratko ili dugo? (Tu ne postoji ispravan ili pogrešan način.) Tako je. Ne možete doneti presudu o tome šta je od ovoga ispravno ili pogrešno, samo se molite Bogu u skladu sa potrebama svog srca. Ponekad molitva ne zahteva nikakvu svečanost, dok ponekad zahteva; zavisi od okruženja i od onoga što se dogodilo. Ako misliš da molitva može da potraje, onda se nasamo moli Bogu u vezi sa tvojim ličnim stvarima. Ne moli se za sve to na okupljanjima i ne oduzimaj vreme svima. Ovo se zove razum. Zarad svog ponosa i ugleda, neki ljudi ne obraćaju pažnju na ovo. To znači da su neznalice i da imaju nedostatak razuma. Imaju li stida ljudi kojima nedostaje razum? Oni čak nisu ni svesni da ljudi imaju odbojnost prema tome da ih posmatraju kako se mole. Mogu li ljudi koji nemaju čak ni ovo malo percepcije ili svesti da shvate istinu? Ne mogu. Istina-principi koje Bog zahteva od čoveka da ih primeni u praksi su svi u Njegovim rečima, a sve reči koje Bog besedi u zajedništvu su u vezi sa primenjivanjem istine, sadrže načela i jesu načela, ljudi samo treba pažljivo da razmisle o njima. U Božjim rečima postoji toliko mnogo načela o sprovođenju istine u delo; postoje načela i putevi za to kako primeniti istinu u različitim stvarima, situacijama i kontekstima, ključna stvar je da li ti imaš ili nemaš duhovno razumevanje i da li poseduješ sposobnost razumevanja. Ako neko ima ovu sposobnost razumevanja, onda može da razume istinu. Ali ako nema, sve što će razumeti su propisi, a bez obzira koliko su detaljne Božje reči, ovo nije razumevanje istine. Bog ti, dakle, daje načelo koje možeš da prilagodiš različitim okolnostima. Slušanjem Njegovih reči i upoznavanjem Njega, kroz različita iskustva i kroz zajedničke razgovore, kao i kroz prosvetljenje Svetog Duha, ti ćeš shvatiti jedan aspekt načela po kojima On govori, kao i Njegove standarde koje postavlja za jednu vrstu stvari. Tada ćeš razumeti taj aspekt istine. Kada bi Bog morao sve detaljno da objašnjava i govori ljudima kako da postupaju u ovoj ili onoj stvari, onda bi načela o kojima On govori bila beskorisna. Ako bi Bog koristio ovu metodu, i rekao čovečanstvu pravila za svaku narednu stvar, šta bi ljudi na kraju dobili? Samo neke postupke i ponašanja. Oni nikada ne bi razumeli Božje namere ili Njegove reči. Ako ljudi ne razumeju Božje reči, onda nikada neće moći da razumeju istinu. Zar nije zaista ovako? (Da, jeste.) Da li ste vi u stanju da razumete istinu? Većina ljudi to ne ume, a samo nekoliko njih koji imaju duhovno razumevanje i vole istinu to zaista mogu da postignu. Dakle, koji su preduslovi za one koji mogu ovo da ostvare? Oni to mogu postići ako imaju duhovno razumevanje, imaju sposobnost razumevanja, iskreno streme i vole istinu i pozitivne stvari. Kada su u pitanju oni preostali koji to ne mogu da postignu, to je, u jednom pogledu, zbog problema sa njihovim kovom ili razumevanjem, a u drugom, to je pitanje vremena. To je kao kod ljudi u njihovim dvadesetim godinama – ako tražiš da postignu ono što bi neko u pedestim mogao i treba da postigne, zar ih to ne tera da rade nešto što je izvan njihovih sposobnosti? (Da, jeste.) Sada razmislite: sa čime je povezana nečija sposobnost da shvati istinu? (Sa njegovim kovom.) Povezana je sa njegovim kovom. S čim još? (Bez obzira da li tragaju za istinom ili ne.) To ima određene veze sa njihovim stremljenjem. Neki ljudi su zapravo podobni u smislu svoje strepnje, brzine uma i koeficijenta inteligencije i mogu da razumeju istinu, ali ne vole istinu ili ne streme ka njoj. Oni ne osećaju ništa prema istini u svojim srcima i ne ulažu nikakav napor u tom pogledu. Ovakvim ljudima istina će uvek biti nešto maglovito i neprepoznatljivo i koliko god godina verovali u Boga, od toga neće biti nikakve koristi.

U redu, završio sam sa pričanjem svojih priča. Da li vam zaplet i sadržaj ovih priča mogu pomoći da razumete neke istine? (Da, mogu.) Zašto pričam ove priče? Da li bi bilo potrebno ispričati ove priče kada ne bi bile u vezi sa životnim uslovima ljudi, naravima koje otkrivaju i njihovim mislima u stvarnom životu? (Ne bi bilo potrebno.) Ne bi bilo potrebno. Stvari o kojima smo razgovarali su uobičajeni fenomeni i stanja koja ljudi često otkrivaju u svom životu, a odnose se na ljudske naravi, gledišta i misli. Ako nakon slušanja ovih priča vi mislite da su to samo priče, malo duhovite i pomalo zanimljive, i samo to, a ne možete da razumete istinu u njima, onda vam one neće biti ni od kakve koristi. Vi morate razumeti neke istine iz ovih priča – ovo će imati barem popravni efekat na vaše ponašanje, posebno na vaše stavove o određenim stvarima, i omogućiti vam da se udaljite od svojih iskrivljenih metoda razumevanja i da zadobijete čisto razumevanje ovakvih stvari. Ovo nije samo zarad promene vašeg ponašanja, već da biste iz korena uticali na ova stanja koja su nastala kao posledica iskvarenih naravi. Da li razumete? Hajde sada da razgovaramo o glavnoj temi.

Detaljna analiza načina na koji antihristi primoravaju ljude da se pokore samo njima, a ne istini niti Bogu

IV. Detaljna analiza načina na koji se antihristi pretvaraju da su otelovljenje istine čim steknu malo iskustva i znanja

Prošli put smo razgovarali o osmoj stavci manifestacije antihrista – oni primoravaju ljude da se pokore samo njima, a ne istini niti Bogu. Osma stavka podeljena je na ukupno četiri podteme. Završili smo sa razgovorom o prve tri podteme, a koja je četvrta? (Antihristi se pretvaraju da su otelovljenje istine čim steknu malo iskustva i znanja i čim nauče neke lekcije.) To je četvrta podtema unutar osme stavke. Naravno, ovim je takođe obuhvaćen jedan aspekt manifestacija predmeta osme stavke – oni su međusobno povezani. Koji je to predmet? To da oni primoravaju ljude da se pokore samo njima, a ne istini niti Bogu. Hajde da podelimo ovu podtemu i da o njoj razgovaramo korak po korak. Šta su, ovim redom, iskustvo, znanje i lekcije? Kakvi ih ljudi poseduju? Kakvi ljudi vole da se naoružaju njima? Kakvi ljudi ističu naoružavanje tim stvarima, umesto istinom? Kakvi ljudi te stvari smatraju istinom? Kao prvo, jedna stvar je sigurna: ma kakvog da su kova ti ljudi i ma kakva da je njihova percepcija, oni imaju ogromnu ljubav prema znanju, a njihova ljubav prema znanju nadilazi njihovu ljubav prema istina-stvarnosti. Cilj i pravac kojima oni streme u svojoj veri u Boga jeste da zadobiju nešto od takozvanog iskustva i znanja. Oni to znanje i iskustvo žele da iskoriste da bi se naoružali i upakovali tako da postanu ukusniji, moderniji, kultivisaniji i sposobniji da budu poštovani i obožavani. S tim znanjem i iskustvom, oni misle da im je život vredniji, srećniji i puniji samopouzdanja. S njihove tačke gledišta, oni veruju u Boga da bi se naoružali tim znanjem, kao i izrekama vezanim za teologiju i za razne aspekte zdravog razuma, znanja i lekcija. Veruju da će, ako se naoružaju tim stvarima, moći da zauzmu mesto u Božjoj kući i u ovoj grupi ljudi. Stoga je sve to o čemu oni po ceo dan razmišljaju, što obožavaju i što slede u svojim srcima, povezano sa znanjem, iskustvom i tako dalje.

Hajde da najpre vidimo koje vrste znanja, iskustva i lekcija postoje, kao i koje bi se od tih vrsta mogle nazvati pretvaranjem da su otelovljenje istine. Prvo, može se sa sigurnošću reći da te stvari nemaju nikakve veze sa istinom, da one nisu u skladu sa istinom i da se suprotstavljaju istini. To mogu biti stvari koje su ispravne u skladu ljudskim predstavama, stvari koje su, u skladu s ljudskim predstavama, pozitivne, lepe i dobre. Ali, u stvari, u Božjim očima, te stvari nemaju veze sa istinom i one su čak, u osnovi, izvor ljudske osude istine, koren i izvor ljudskog otpora prema Bogu i njihovih predstava o Njemu. Iskustvo, znanje i lekcije – ima li starosnih i rodnih razlika među ljudima koji te stvari stiču? (Ne, nema.) Po svoj prilici ih nema. Neki ljudi su talentovani. Šta su talenti? Na primer, kad neki ljudi saslušaju neku teoriju ili izreku i kad shvate srž ili osnovne koncepte neke takve teorije, njihov um reaguje veoma brzo. Oni istog trenutka znaju kako da objasne neku takvu teoriju ili izreku i kako da je prevedu na vlastiti jezik koji koriste da bi razgovarali s drugim ljudima. Kad čuju takve stvari, oni ih brzo upamte; to ne znači da imaju izuzetne opažajne sposobnosti, već samo da imaju odlično pamćenje, što je neka vrsta posebnog talenta. Ima li ljudi koji poseduju takav talenat? (Ima.) Ima takvih ljudi koji, kad im kažeš jednu stvar, oni tu stvar umeju odmah da iskoriste da bi njome objasnili nešto drugo. Kada im se pruže informacije o jednom aspektu nekog predmeta, oni te informacije mogu da primene na druge oblasti. Veoma dobro umeju da iskoriste predmet o kojem se raspravlja kako bi izneli vlastite ideje. Veoma su dobri kada je reč o stvarima vezanim za logiku i lingvistiku, poput nekih spoljnih pitanja i teorija. Drugim rečima, oni briljiraju onda kad igru reči i razne teorije treba da iskoriste kako bi druge ljude privukli i ubedili ih u nešto. Ima nekih ljudi koji poseduju takav talenat. Oni su veoma rečiti i izuzetno agilno razmišljaju i reaguju. Kad čuju neki aspekt istine, oni taj aspekt istine, zahvaljujući svojoj petparačkoj bistrini i talentima, shvataju kao neku vrstu znanja i učenosti, a zatim tu vrstu učenosti koriste da bi razgovarali s drugima i da bi obavljali to takozvano delo zalivanja i pastirstva. Kakve efekte to ima na ljude? Ima li ikakvih dobrih rezultata? (Ne, nema.) Zašto je to tako? (To nije praktično i ljudi nemaju put primene kad to čuju.) Kad saslušaju to što ovi imaju da im kažu, ljudi misle da je sve što su oni rekli ispravno, da nijedna njihova reč nije pogrešna, niti se suprotstavlja načelima – sve je to tačno. Ali, kad pokušaju da ih primene, oni osećaju da su te reči prazne, da u njihovoj primeni nema cilja ni pravca i da te reči ne mogu da se upotrebe kao načela praktičnog postupanja. Šta su, dakle, te reči? (Doktrine.) One su neka vrsta doktrine, neka vrsta znanja. Takve manifestacije antihrista veoma su očigledne i upadljive. Oni istinu posmatraju kao znanje, kao nešto akademsko, kao teoriju. Sa takvim polovičnim razumevanjem stvari, oni uvek zahtevaju od drugih da urade ovo ili ono. Kad drugi to ne razumeju i kad od njih traže da im to detaljno objasne, antihristi ne mogu jasno da im objasne, nego ih opovrgavaju: „Ti ne voliš istinu. Da voliš istinu, mogao bi da razumeš šta ti govorim i imao bi put primene.” Kad to čuju, neki od onih koji su smeteni i lišeni sposobnosti rasuđivanja misle: „To je tačno. Da zaista volim istinu, mogao bih da razumem njegove reči.” Ljudi koji nemaju sposobnost rasuđivanja misle da je ono što ta osoba govori ispravno – to jest, da oni ne razumeju istinu. Oni tu odgovornost prihvataju na sebe i tako ih antihristi navode na stranputicu, pa oni potpuno gube orijentaciju.

Hajde sada da malo popričamo o iskustvu. Iskustvo je metod koji je sažet tokom dugog perioda prolaska kroz razne stvari. Da li ljudi koji su radili svega dva dana imaju iskustvo? (Nemaju.) Ali zato oni koji su radili 10 ili 20 godina sigurno imaju iskustvo. Nekim ljudima se čini da su dugogodišnjim radom stekli iskustvo i da, kada je reč o tome šta treba da rade kad ih zadese određene stvari, kako da se ophode prema određenim tipovima ljudi i koje doktrine treba da govore kojim ljudima, znaju sve. Kao rezultat toga, kad ih jednoga dana zadesi nešto novo, o čemu ništa ne znaju, oni prelistavaju zabeleške sačinjene tokom proteklih 20 godina, razmišljaju o njima, a zatim neselektivno primenjuju te izreke i prakse iz prošlosti. Dok oni na taj način postupaju, ljudi koji ne razumeju istinu i dalje misle da je to što oni rade u skladu sa istinom, dok oni koji istinu razumeju sve to posmatraju i kažu: „Ova osoba postupa naslepo. Ona se u svom radu ne drži načela; u potpunosti se oslanja na iskustvo i ne razume Božje namere, niti razume kako da postupa na način kojim se štite interesi Božje kuće i potvrđuju načela Božje kuće o načinu ophođenja s ljudima. Ona samo slepo primenjuje propise.” Ovde postoji jedan problem. Ako je prosečna osoba radila neko kratko vreme, ona možda nema kapital da kaže: „Imam iskustvo; ne plašim se. Radio sam tolike godine. Koje sve tipove ljudi nisam sreo i kakvim se sve stvarima nisam bavio?” Ali, ovi ljudi se usuđuju da to kažu. Čak i ako si se bavio mnogim stvarima i sretao se s više različitih tipova ljudi, možeš li da garantuješ da postupaš u skladu sa istina-načelima prilikom bavljenja svakim pitanjem i dok prilaziš svakoj osobi? U stvarnosti, to nije nešto što bi smeo da garantuješ. Ali oni koji iskustvo i rutinu smatraju istinom, kad god im neko nešto prigovori, kažu: „Radio sam tolike godine. Prešao sam više mostova nego što si ti putem hodao, a ipak se usuđuješ da se ne složiš sa mnom? Idi kući i pomoli se!” Niko se pred njima ne usuđuje da im kaže „ne”, da iznese drugačije mišljenje ili da izrazi neslaganje. Kakvo je to ponašanje? To su ljudi koji iskustvo smatraju istinom i koji za sebe veruju da su otelovljenje istine. Neki kažu: „Ne smatram sebe otelovljenjem istine – ko bi se usudio da ponese takvu titulu? Samo je bog istina. Nikada se nisam tako ponašao, niti sam ikada tako razmišljao.” Subjektivno, ti ne misliš na taj način, niti nameravaš da tako postupaš. Ali, objektivno, način na koji radiš, tvoje ponašanje i suština tvojih postupaka, u krajnjem zbiru te karakterišu kao nekoga ko sebe smatra otelovljenjem istine. Da li ljude primoravaš da se doslovce pridržavaju tvojih predloga? Ako sebe ne smatraš Bogom i ako si samo običan čovek, jesi li onda podoban da teraš druge da te slušaju? (Ne, nisam.) Postoji jedna okolnost pod kojom ljudi mogu da te slušaju, a to je da razumeš istinu – ako si ti osoba koja razume istinu. Ali, opet, čak i ako si ti neko ko razume istinu, ipak si obična osoba, a može li obična osoba da bude otelovljenje istine? (Ne, ne može.) Ako neko može da shvati sve reči koje je Bog izgovorio i sve istine koje Bog zahteva da čovek razume, može li ta osoba da postane otelovljenje istine? (Ne, ne može.) Neki kažu: „To je možda zato što nisu usavršeni. Petar je bio savršen čovek. Da li bi se Petar mogao nazvati otelovljenjem istine?” Ako je neko usavršen, ne znači da je time postao otelovljenje istine, a znate li zašto? (Postoji razlika u suštini.) Postoji razlika u suštini; to je jedan aspekt toga. Da li čovek može da postane otelovljenje istine – to je pitanje koje moramo raspraviti. Zašto se kaže da čovek nikako ne može da bude otelovljenje istine? Da li je otelovljenje istine samo pitanje suštine? Neki ljudi kažu: „Čovek je rođen kao stvoreno biće, a Jedan na nebu je po prirodi Stvoritelj. Nema potrebe da o tome raspravljamo – Bog će uvek biti otelovljenje istine. Da li je onda Hristos otelovljenje istine, zato što On razume istinu i što ima istinu? Ako smo od Boga zadobili sve istine, da li se onda i mi možemo zvati otelovljenjem istine?” Drugi kažu: „Ne možete. Nekada sam mislio da ljudi, kako budu razumevali sve više istina, mogu da postanu hristos i da postanu bog. Sada znam da je ta suština nezamenljiva i nepromenljiva.” Njihovo razumevanje je dostiglo tu tačku. Jeste li, dakle, sposobni da ovo pitanje još bolje razumete? Trebalo bi da ovo pitanje razumete čim budem završio razgovor s vama. Kada govorimo o otelovljenju istine, šta je tačno to „otelovljenje”? To je pomalo apstraktan izraz, pa zato hajde da ga izrazimo najjednostavnijim rečima. Sȃm Bog je istina i On poseduje sve istine. Bog je izvor istine. Svaka pozitivna stvar i svaka istina potiču od Boga. On može da donosi sud o ispravnosti i pogrešnosti svih stvari i svih događaja; On može da donosi sud o stvarima koje su se dogodile, o stvarima koje se upravo događaju i o budućim stvarima koje su čoveku još uvek nepoznate. Bog je jedini Sudija koji može da donosi sud o ispravnosti i pogrešnosti svih stvari, a to znači da o ispravnosti i pogrešnosti svih stvari može prosuđivati jedino Bog. On zna kriterijume za sve stvari. Može da izrazi istine u svakom trenutku i na svakom mestu. Bog je otelovljenje istine, što znači da On Sȃm poseduje suštinu istine. Čak i ako bi čovek razumeo mnoge istine i bio usavršen od Boga, da li bi on tada imao ikakve veze sa otelovljenjem istine? Ne. To je sigurno. Kada je čovek usavršen, s obzirom na Božje trenutno delo i različita merila koja Bog zahteva od čoveka, on će imati tačan sud i metode praktičnog delovanja, i u potpunosti će razumeti Božje namere. Moći će da razlikuje ono što potiče od Boga od onoga što potiče od čoveka, ono što je ispravno od onoga što je pogrešno. Ipak, postoje određene stvari koje čoveku ostaju nedostižne i nejasne, stvari koje on može da sazna tek nakon što mu ih Bog saopšti. Da li bi čovek mogao da zna ili da predvidi stvari koje su još uvek nepoznate, stvari koje mu Bog još uvek nije rekao? Nipošto ne bi mogao. Osim toga, čak i kada bi čovek od Boga doznao istinu, kada bi posedovao istina-stvarnost, kada bi znao suštinu brojnih istina i imao sposobnost da razazna ispravno od pogrešnog, da li bi bio sposoban da kontroliše sve stvari i da njima upravlja? On ne bi imao ovu sposobnost. U tome je razlika između Boga i čoveka. Stvorena bića mogu da doznaju istinu jedino iz izvora istine. Mogu li istinu da doznaju od čoveka? Je li čovek istina? Može li čovek da pruži istinu? Ne može – u tome i jeste razlika. Možeš samo da dobiješ istinu, ali ne i da je pružiš. Možeš li se nazvati osobom koja poseduje istinu? Možeš li se nazvati otelovljenjem istine? Nipošto! Šta je zapravo suština otelovljenja istine? To je izvor koji pruža istinu, izvor upravljanja svim stvarima i suverenosti nad njima, a takođe i jedini kriterijum i merilo prema kojima se sudi o svim stvarima i svim događajima. To je otelovljenje istine. Antihristi često odbijaju da prihvate ovu tačku. Oni veruju da snaga leži u znanju, da je iskustvo oružje kojim ljudi treba da se naoružaju da bi postali moćni, kao i da ljudi mogu sve da kontrolišu ako imaju iskustvo i znanje i ako su savladali ove lekcije. Mogu da kontrolišu ljudske sudbine, da kontrolišu i da utiču na ljudske misli, pa čak i da utiču na ponašanje ljudi. Takođe, neki će pomisliti da te stvari mogu da podučavaju ljude, da menjaju njihov um i da promene ljudsku narav. Kakve su to misli? (Misli antihrista.) To su misli antihrista. Zašto Bog može da ima suverenost nad sudbinom čovečanstva? Bog je stvarnost svih pozitivnih stvari i Njegove reči su stvarnost svih pozitivnih stvari. Šta je suština Boga? Njegova suština je istina i upravo zato je On u stanju da ima suverenost nad sudbinom čovečanstva. Antihristi to ne uviđaju, niti prepoznaju, a kamoli da to prihvataju. Oni istinom smatraju stvari koje potiču od ljudi, od znanja i od društva, kao i stvari koje zlo čovečanstvo poštuje, pa pokušavaju da koriste te stvari da bi ljude navodili na stranputicu, da bi ih kontrolisali i da bi zadobili mesto u crkvi, među Božjim izabranim narodom. Koja je svrha njihovog navođenja ljudi na stranputicu? Koja je svrha njihovog proučavanja tih stvari i naoružavanja njima? Svrha je u tome da im ljudi budu poslušni i da slušaju njihove reči. Koju svrhu oni vide u tome da ljudi slušaju njihove reči? (Svrha im je da ih kontrolišu.) Tako je, svrha im je da kontrolišu ljude. To znači da će oni, izgovarajući neke reči, manipulisati ljudima, a ljudi će se povinovati tome i postaće njihove alatke i robovi. Pošto ljudi prihvataju njihova stanovišta i njihovo takozvano iskustvo, znanje i lekcije, to onda znači da ih ti ljudi obožavaju. Ako ih obožavaju, zar to ne znači da ih slušaju? (Da, znači.) A ako ih slušaju, zar to onda ne znači da se tim ljudima može lako manipulisati? Zar antihristi nisu uspeli? (Jesu, uspeli su.) Kad neko počne da ih sluša, zar to ne znači da je ta osoba preoteta od Boga? (Da, znači.) To je ono što antihriste čini srećnim; to je njihova svrha. U stvari, na mora nužno da znači da oni, duboko u svojim srcima, nedvosmisleno veruju da su otelovljenje istine i da su istina, ali oni zaista misle i ponašaju se tako. Zašto oni tako misle i tako se ponašaju? Veruju da je njihovo znanje, iskustvo i sve što potiče iz njihove nadarenosti ispravno i žele te stvari da koriste da bi kontrolisali ljude i da bi ih čvrsto držali u šaci. Nešto od njihovog znanja, iskustva i lekcija očigledno su đavolske reči, namenjene da prevare ljude. Neki od njih, mada to nije očigledno, imaju u sebi skrivene šeme, lukave spletke i zavere, pa će ljudi koji nisu u stanju da ih prozru biti navedeni na stranputicu. Koje su posledice skretanja na stranputicu? Ljudi se udaljavaju od Boga i više ne razumeju istinu; istinom smatraju ljudsko znanje, iskustvo i lekcije, a Božje reči ostavljaju po strani. Ljudi se osećaju veoma maglovito u pogledu Božjih reči, ali zato im je veoma mnogo stalo i veoma poštuju to znanje i iskustvo, pa se čak trude da ih praktikuju i sprovode. To je svrha delovanja antihristȃ. Da nemaju takvu ambiciju da manipulišu ljudima, da ih kontrolišu i da ih učine poslušnim, da li bi se oni naoružavali ovim stvarima? Nimalo se ne bi trudili oko toga. Oni imaju cilj; njihov osećaj za svrhu je veoma jasan. Koja je to jasna svrha? (Da kontrolišu ljude.) Da kontrolišu ljude. Bilo da kontrolišu čitavu grupu ljudi ili samo jedan njen deo, da li bi oni mogli ikoga da kontrolišu bez neke teoretske osnove? Oni najpre moraju da pronađu takav skup misli i teorija koji je najusklađeniji s ljudskim predstavama i uobraziljama i koji najviše odgovara ljudskim ukusima, a zatim da ih na sve moguće načine šire među ljudima. To znači da oni ljudima ispiraju mozak, vrše psihološke zahvate nad njima, neprekidno ih indoktrinišu i stalno ih teraju da slušaju te misli i stanovišta, da se upoznaju s njima i da ih prihvataju. U stvari, ljudi bivaju pasivno podvrgnuti indoktrinaciji i ispiranju mozga, pa nesvesno prihvataju ta gledišta. Pošto ljudi nemaju urođenu sposobnost da razlikuju ispravno od pogrešnog, pre nego što razumeju istinu, to oni nisu sposobni da se odupru tim stvarima – nemaju antitela za tu svrhu. Kad prihvate ta lažna gledišta, ljudi veoma brzo postaju njihovi zarobljenici. Šta to znači „zarobljenici”? To znači da ljudi, nakon što prihvate ta gledišta, sve odlučnije veruju da su te stvari ispravne i stalno koriste ta gledišta da bi uveravali i sebe i druge. Oni su navedeni na stranputicu i podvrgnuti kontroli i tako Sotona postiže svoj cilj kad navodi ljude na stranputicu.

Neki ljudi, koji su u svetu naučili neke specijalne stručne veštine ili oni koji imaju određeni društveni status u društvu, po dolasku u Božju kuću imaju jednu zajedničku misao, iz koje se u njima rađa jedna zajednička manifestacija. Koja je to misao? Oni sebe smatraju elitom u društvu. Šta je elita? To su ljudi koji se ističu u nekoj grupi. Oni su stekli neko posebno visoko obrazovanje, a njihovi talenti, njihov kov i njihova nadarenost za klasu su viši nego kod ostalih. Šta znači biti viši za klasu od ostalih? To znači da, unutar neke grupe ljudi, oni imaju izvanrednu sposobnost razmišljanja, inteligenciju i rečitost i da su naročito sposobni da razumeju određene stvari i veštine. To znači biti za klasu viši od ostalih i ti ljudi se nazivaju društvenom elitom. Svaka zemlja neguje takve ljude. Koja je svrha njihovog negovanja? Brži razvoj zemlje. Kad se takvi ljudi posvete različitim položajima, razvoj se ubrzava u svim sferama života. Da li je status takvih ljudi u društvu visok ili nizak? (Visok.) Oni definitivno nemaju običan status. Oni poseduju neke specijalne talente, naučili su neka specijalna znanja i stekli neko specijalno obrazovanje. Njihov kov, talenti i stečeno znanje viši su nego kod običnih ljudi. Ako ti ljudi dođu u crkvu, kakav je njihov mentalitet? Koja je njihova prva misao? Oni najpre pomisle: „Oslabljeni medved je i dalje jači od jelena. Mada ja, nakon što sam poverovao u boga, ne težim ka svetu i ne uživam ugled koji sam tamo stekao, imajući u vidu moje specijalno obrazovanje, znanje koje sam naučio i talente kojima sam obdaren, trebalo bi da vam budem starešina. Trebalo bi da u božjoj kući budem glavni stub i oslonac. Treba da budem onaj koji vodi i usmerava.” Zar oni ne razmišljaju tako? Na čemu se to razmišljanje zasniva? Da se radi o nekom bednom zemljoradniku, da li bi se on usudio da tako razmišlja? (Ne bi se usudio.) A zašto ne bi? (On ne poseduje taj kapital.) On ne poseduje kapital da tako razmišlja. Dakle, koja vrsta ljudi može tako da razmišlja? To su sve ljudi sa određenim znanjem, talentima, nadarenošću i takozvanim kovom. Kad dođu u Božju kuću, oni misle: „Ja više ne težim ka svetu. Svet je previše zao i zato ću doći u božju kuću da tamo stremim. U božjoj kući mogu, u najmanju ruku, da dobijem položaj starešine ili delatnika.” Imaju li oni dobre namere? (Nemaju.) Zašto oni nemaju dobre namere? Stvari koje su naučili i njihov društveni status nanose im veliku štetu. Ako ne streme ka istini, nikada u životu neće sići s takvog položaja. Uvek će im se činiti da su visoko u oblacima, ali oni se, u stvari, sa Božjeg stanovišta, nimalo ne razlikuju od bilo kojeg običnog stvorenog bića. Oni će sebe uvek smeštati visoko među oblake. Zar to nije opasno? Ako padnu, pašće grubo i možda će im život biti u opasnosti! Zašto takvi ljudi misle da treba da imaju visok status, da treba da budu obožavani, da mnogi ljudi treba da se vrte oko njih, da treba oko svega da ih konsultuju i da čuju njihova mišljenja, da treba da vode računa o njima i da ih u svemu stavljaju na prvo mesto? Zašto razmišljaju o tolikim „treba da” stvarima? Zato što pridaju veliku važnost svom društvenom statusu, znanju i specijalnim stvarima koje su naučili. Oni misle: „Ma koliko da se često i glasno govori o istini, te moje stvari su i dalje vredne; one su vrednije od istine i istina ne može da ih zameni. U društvu, ja sam šef jedne kompanije. Rukovodim sa hiljadama ljudi. Dovoljno je prstom da mrdnem i svi moraju da me slušaju. Imam tako veliku moć – zamislite samo kakav ja položaj i status imam! Među ovim malim ljudima u Božjoj kući, koliko ima onih koji su viši od mene? Kad se osvrnem oko sebe, ne vidim mnogo naročitih ljudi. Ako bi trebalo da rukovodim njima, to ne bi bio nikakav problem; to ne bi bila velika stvar!” Zamisli da mu kažeš: „U redu. Dobro je što imaš tu ambiciju. Udovoljiću tvojoj želji i preporučiću te za crkvenog starešinu. Dovedi ove ljude pred Boga da bi znali kako da čitaju Božje reči i kako da istinu sprovode u delo i podrži one koji su slabi i negativni i one koji ne obavljaju svoju dužnost.” On će reći: „To je lako. Dok sam se bavio biznisom, obavljao sam sve te psihološke zahvate. To je nešto u čemu sam dobar.” Šta se dešava kad mu se u ruke prepusti više od trideset ljudi u crkvi? Za manje od dva meseca, oni koji su bili slabi postaju još slabiji, oni koji su bili negativni postaju još negativniji, a oni koji šire jevanđelje ne mogu da zadobiju ljude. Oni koji ne umeju da čitaju Božje reči postaju pospani čim dođe vreme za okupljanje i čak ne žele više da slušaju propovedi Višnjeg. Kad ga pitaju: „Zar nisi prilično sposoban?”, on odgovara: „Da, bio sam šef. Moje sposobnosti su očigledne!” Kakav god da si šef u svetu, to je beskorisno. Ako ne razumeš istinu, ti si onda, što se crkvenih poslova tiče, laik. Ako se takvim ljudima dozvoli da rukovode radom na jevanđelju, oni će se baviti samo beskorisnim i površnim formalnostima, neće postići nikakve rezultate, a crkva sa više desetina ljudi neće biti dobro zalivana. O čemu se tu radi? Takvi učeni ljudi su nekada u društvu bili šefovi korporacija i izvršni direktori, pa zašto onda nisu u stanju da pokažu te svoje veštine kad dođu u Božju kuću? (Ne čuva ih Sveti Duh.) To što ih Sveti Duh ne čuva je jedan aspekt, ali koji je glavni razlog? Oni ne razumeju istinu, tako da, kada je reč o ljudskim stanjima, njihovim iskvarenim naravima, Božjim zahtevima prema čoveku, o rečima kojima Bog razotkriva ljude i o načinu na koji Bog govori, njima nedostaje duhovno razumevanje i ne mogu da prozru šta se dešava s tim stvarima, pa stoga naprosto postupaju slepo i površno. Oni misle da se rad crkve odvija isto kao biznis u svetu i da će, dokle god inspirišu ljudske umove i podstiču njihov entuzijazam, dobro obavljati svoj posao. Misle da bi, s jedne strane, trebalo da se bave psihološkim radom i da, s druge strane, dobro iskoriste ustanovljene načine bavljenja stvarima u svetu i pokušaju da podmite ljude iznad sebe i da potkupe one ispod sebe. Veruju da će te ljudi slušati i slediti dokle god se staraš da oni zauzvrat dobiju novac – misle da je to zaista toliko prosto. Spoljašnje stvari ne tiču se istine. Kada je reč o verovanju u Boga, sve što čovek radi tiče se istine i promene naravi. Ako oni koriste iste metode koje su koristili u svetu, hoće li to funkcionisati? (Ne.) To neće funkcionisati. Kada je reč o bavljenju ljudskim stanjima i ljudskim slabostima, o pružanju dobre podrške ljudima, o bavljenju ljudskim predstavama o Bogu, o tome kako privoleti ljude da spoznaju sami sebe dok otkrivaju svoje iskvarene naravi i o tome kako ljude naterati da budu pošteni, oni o tome nemaju pojma i čak pričaju besmislice i slepo nameću propise. Primera radi, ako neko kaže nešto što zvuči amaterski i što je lišeno duhovnog razumevanja, oni će reći da je ta osoba lošeg kova i da ne stremi ka istini. Oni samo slepo primenjuju propise i to rade na ovaj ili onaj način, sve dok ljudi ne ostanu bez puta kojim bi krenuli dalje, i pritom ih ometaju i demotivišu. Oni koji obavljaju svoju dužnost nemaju više snage za to, do oni koji su negativni postaju još negativniji. Neki ljudi kažu da bi im bilo bolje da Božje reči čitaju kod kuće ako jedna takva osoba predvodi njihovu crkvu. Šta je tome uzrok? Kad crkvu vodi takav čovek, to kod drugih ljudi izaziva gubljenje motivacije i oni više ne žele da veruju u Boga. Zašto ljudi ne žele da veruju? Zato što su u početku imali donekle jasnu viziju, ali ih postupci te osobe ometaju i zbunjuju. Za početak, u srcima tih ljudi nije bilo nikakvih istina – samo razumevanje doktrina. Nakon što ih je ta osoba omela, postali su još smeteniji, tako da oni više ne mogu da shvate delo Svetog Duha. Postojanje Samog Boga im takođe postaje pomalo nejasno. Koje, dakle metode ta osoba koristi da bi ljude dovela do ove tačke? Primera radi, da li je izjava „Bog je stvorio čoveka” istina? (Jeste.) Ti moraš da upotrebiš svoje stvarne uvide, svoje razumevanje i iskustvo da bi tu izjavu dokazao, kako bi braća i sestre mogli čvrsto da veruju da je ta izjava istina i da je ispravna i kako bi bili uvereni da čovečanstvo potiče od Boga, čime se njihova vera u Boga povećava. Kad neka osoba ima veru u Boga, kad prihvati disciplinu ili kad podnosi nedaće ili progon, ona će u svom srcu imati snagu. To je činjenica. Ali, šta ovi ljudi kažu? „Ima jedna TV-emisija, u kojoj se kaže da je otkriveno da su ljudska bića živela u plemenima pre 100 miliona godina.” Kad se oni na ovaj način hvale svojim znanjem i pričaju o istoriji, svi koji ih slušaju su zbunjeni: „Zar nije rečeno da je čoveka stvorio Bog? Kad to tako kažeš, to ne zvuči tako. Da li je čovek nastao od majmuna?” Vidite li dokle su oni doveli ljude? Zar to ljudima ne nanosi štetu? (Nanosi im.) Kad god im se ukaže prilika, oni se hvale svojim znanjem i pričaju o istoriji, filozofiji i o tome kako sklapaju poslove i tajno sarađuju s državnim zvaničnicima u svetu, ne prestajući da se time hvale. Dok se oni tako hvale, kuda odlaze srca braće i sestara koji to slušaju i koji su mladi rastom, slabi i čija je vera mala? (Njihova srca trče ka svetu.) Tako je. Na šta se sve to svodi? Svodi se na to da oni gube ljude koji su im povereni. Očigledno je da se radi o laicima. Oni ne samo da ne razumeju pitanja u vezi sa život-ulaskom, već takođe ne shvataju šta im je posao, a kamoli duhovna pitanja u životu ili promenu naravi. Ništa od toga ne razumeju, a pritom se i dalje pretvaraju da su oni ti koji razumeju istinu i hteli bi da kao pastiri predvode Božji izabrani narod. Zar to nije apsurdno? Ako ne razumeš duhovna pitanja u životu, šta treba da uradiš kad te izaberu za starešinu? Kaži: „Ja sam laik i nikada nisam predvodio crkvu. Treba da tražim da vidim šta radni aranžmani propisuju u vezi s tim i da pronađem ljude koji se razumeju u to, pa da s njima razgovaram o načinu obavljanja posla ili da nađem braću i sestre koji razumeju istinu, pa da to s njima usaglasim.” Da li je ovo ispravan stav? (Jeste.) Ali, neki ljudi to ne rade. Prave se važni i kažu: „Želite da se usaglasim s drugima – a ko ima bolje kvalifikacije od mene? Ko ima viši društveni status od mene? Ja imam prilično visok ugled u društvu. Svako ko me sretne treba da mi oda malo poštovanja.” I samo se tako hvale i šepure svojim sposobnostima. Kad oni na ovaj način predvode crkvu, da li se braća i sestre još uvek mogu nadati da će zakoračiti u istina-stvarnost? (Ne mogu.) Ne mogu se tome nadati. Ali, uprkos tome, ti ljudi i dalje primoravaju druge da ih o svemu izveštavaju. Ti đavoli imaju nešto od fakulteta i poseduju nešto malo znanja, pa se, shodno tome, usuđuju da se u sekularnom društvu šepure, da podvaljuju i da rade svakojake loše stvari. Poznaju neke načine opstanka, pa žele da dođu u Božju kuću da bi nešto postigli. Da bi stekli status i doneli slavu svojim precima, oni čak žele da se pretvaraju da su otelovljenje istine, kako bi ih Božji izabrani narod slušao i kako bi ih sledio. Šta za njih znači „otelovljenje istine”? To znači: „Svaku moju misao, pristup i mišljenje, vi morate da podržavate kao istinu. Za tebe sam definisao sledeće pravilo: sve račune, čak i one ispod pet dolara, moraš da podneseš meni na uvid.” Drugi kažu: „Ne bi trebalo da ima potrebe da prijavljujemo pet dolara. Mi takođe imamo neki opseg ovlašćenja. Zar ne možemo jednostavno da postupamo u skladu s načelom?” Šta oni misle? „Kako bi to moglo da bude u redu? Ovo je važna stvar. Ja sam starešina. Ja ovde vodim glavnu reč!” Mada to ne kažu glasno, oni u svojim srcima baš tako misle. Tako oni kontrolišu ljude. Mogu da rade sve što je loše ili što obmanjuje druge. Dok obmanjuju druge ljude i nanose im štetu, njima ni oko ne trepće, srce im ne preskače, niti u sebi osećaju ikakvu nelagodnost. Kad im u Božjoj kući ponude neki položaj, usuđuju se da ga prihvate. A kad ga jednom prihvate, ne žele da siđu s njega, već se pretvaraju da su otelovljenje istine kako bi druge naterali na poslušnost. Postoje li takvi ljudi? (Postoje.)

Ima nekih ljudi koji se, iako veruju u Boga, na daju rado i svojevoljno za Njega, već preko volje obavljaju svoju dužnost. Oni samo razmišljaju o službovanju da bi dobili blagoslove, ali nisu voljni da streme ka istini. Dok obavljaju svoje dužnosti, oni često postupaju površno i nisu pedantni, već se zadovoljavaju samo time da ostvare neke rezultate kako ne bi bili uklonjeni. Ali, bez obzira na to da li ljudi iskreno veruju u Njega i da li se daju za Njega, Bog ljudima pruža priliku da se pokaju. Bog te neće osuđivati zbog toga što ne razumeš istinu ili što postupaš površno dok obavljaš svoju dužnost. On će te neprekidno proučavati da bi video da li možeš da prihvatiš istinu i da li možeš da se iskreno pokaješ i da kreneš pravim životnim putem. Sve zavisi od toga šta ćeš izabrati. Neki ljudi nisu razumeli nijednu istinu kad su počeli da obavljaju svoju dužnost, ali su, zahvaljujući tome što često slušaju propovedi, okupljaju se i razgovaraju, postepeno došli do razumevanja istine. Srca su im postala svetlija i oni uviđaju da im puno toga fali, da uopšte nemaju istinu ni načela u obavljanju svojih dužnosti, te da samo obavljaju neke poslove po svojoj volji. Oni osećaju da obavljanje dužnosti na takav način nije u skladu s Božjim namerama, pa njihova srca obuzima kajanje. Počinju da streme ka istini i da postižu sve bolje rezultate u obavljanju dužnosti. Upravo na taj način oni, s jedne strane, zadobijaju život-ulazak, dok sa druge strane postepeno stiču kvalifikacije za obavljanje svojih dužnosti. To su ljudi koji u obavljanju svojih dužnosti mogu da prihvate istinu. Kako njihovo razumevanje istine postepeno biva sve jasnije, oni mogu jasno da vide vlastita otkrovenja iskvarenosti. Mogu da se mole Bogu i da se u svojim srcima oslanjaju na Boga, spremni su da odbace svoju iskvarenost, da sprovedu istinu u delo i da krenu putem stremljenja ka istini. To je postepeni rast života tokom obavljanja svoje dužnosti. Svi oni koji slede Boga dolaze do razumevanja istine i do ulaska u istina-stvarnost tokom obavljanja svojih dužnosti. Ako čovek ne voli istinu, može li doći do takve promene? Definitivno ne. Neki ljudi su posebno nadmeni i uobraženi. Kad dođu u Božju kuću, a naročito nakon što obave svoju dužnost, to poprima očigledne razmere. Ruku skrštenih na grudima ili sa dlanovima oslonjenim na kukove, oni pokazuju prkos i nezadovoljstvo. Zašto su toliko nadmeni? Oni u svojim srcima kažu: „Da bih verovao u boga i obavljao svoju dužnost, napustio sam svet, svoju porodicu i svoj posao. Zar to nije visoka cena? Toliko sam toga napustio zarad Boga. Zar ne bi trebalo da mi bog pruži nekakvu nadoknadu? Pored toga, s obzirom na moj status i prihod u društvu, zar božja kuća ne bi trebalo da mi pruži barem isti tretman? Sada, kad obavljam svoju dužnost, zar ne bi trebalo da bog pokaže posebnu naklonost prema meni? Ja sam naročiti talenat, mnogo bolji od običnih ljudi. Trebalo bi da imam status u božjoj kući. Ako drugi mogu da vode, mogu i ja. Moj status ne bi trebalo da bude niži od statusa drugih ljudi i ja treba da uživam bolji tretman od običnih ljudi. Što je najvažnije, može li bog da mi garantuje da ću primiti blagoslove i da ću imati dobro odredište u budućnosti?” Iz ovih misli koje oni nose u srcu, možemo videti da se radi o ljudima koji su ovde došli da se nagode s Bogom, a ne da se iskreno daju za Njega. Oni razmišljaju isto kao Pavle i hteli bi da svoju dužnost obavljaju u zamenu za Božje blagoslove. Ali, njihovo rezonovanje je mnogo gore od Pavlovog – daleko je inferiornije od Pavlovog. Zašto to kažem? Zato što je Pavle zaista mnogo propatio tokom dugih godina u kojima je širio jevanđelje, a tokom širenja jevanđelja pobrao je mnogo bolje plodove nego obični ljudi. U najmanju ruku, prepešačio je veći deo Evrope; osnovao je mnoge crkve širom Evrope. U tom smislu, obični antihristi se ne mogu porediti s Pavlom po načinu rezonovanja, ni po obimu službovanja. Ali, osoba koju sam maločas pomenuo postala je neverovatno nadmena nakon što je obavila svoju dužnost. Zar to nije preveliki nedostatak razuma? Ona je krajnje nerazumna i, poput nekog bandita, kad dobije priliku da primi blagoslove, ona ne želi da je propusti. Takvi ljudi uvek namerno traže priliku da se u Božjoj kući nađu u centru pažnje, čak i ako to znači da su postali samo vođe timova ili nadzornici. Ukratko, prilikom ulaska u Božju kuću, oni ne žele da budu obični sledbenici. Bez obzira na to ko može da prizna da su oni obična stvorena bića, da su samo obična stvorena bića poput drugih živih bića, oni nikada neće prihvatiti takvo stanovište – nikada neće sebi dozvoliti da im bude naneta takva nepravda. Veruju da treba da imaju poseban tretman i da Bog treba da im podari naročitu blagodat i blagoslove. Oni takođe žele da uživaju u posebnim prednostima statusa u Božjoj kući. Ne dozvoljavaju Božjoj kući da sumnja u njihove talente, a pogotovo ne dopuštaju ljudima da se raspituju u vezi s njihovim poslom – svi moraju imati apsolutnu veru u njih, zato što su oni sve napustili zarad Boga i zato što su Mu apsolutno odani. Zar to nije nerazuman zahtev? Da li ta osoba ima imalo razuma? Koliko ima ovakvih ljudi? Koliko njih bi procentualno moglo da bude u crkvi? Takvi ljudi uvek misle da imaju neke sposobnosti i talente, pa se hvale kako su blistavi. Šta, dakle, znači taj takozvani talenat? To znači da oni umeju da se hvale, da izgovaraju gomilu gluposti, da menjaju način govora u zavisnosti od toga s kim razgovaraju i da su u varanju mnogo veštiji od običnih ljudi. Oni veruju da je to talenat i sposobnost i žele da tu sposobnost iskoriste radi šepurenja i blefiranja. A šta znači pravi talenat? To znači imati posebne veštine. Kad je stvarao čoveka, Bog je raznim tipovima ljudi podario različite specijalnosti. Nekim ljudima leži književnost, neki su dobri u medicini, nekima dobro ide proučavanje veština, nekima leži naučno istraživanje, i tako dalje. Ljudima su specijalnosti date od Boga i oni tu nemaju zbog čega da se hvale. Ma koju specijalnost da neko ima, to ne znači da on razume istinu, a pogotovo ne znači da poseduje istina-stvarnost. Ljudi imaju određene specijalnosti i, ako veruju u Boga, oni te specijalnosti treba da koriste radi obavljanja svojih dužnosti. To je za Boga prihvatljivo. Hvalisanje zbog posedovanja neke specijalnosti ili želja da se ona iskoristi zarad sklapanja nagodbe s Bogom – to je previše nerazumno. Bog ne voli takve ljude. Neki ljudi imaju određenu veštinu, pa im se, kad dođu u Božju kuću, čini da su za klasu viši od ostalih, hteli bi da uživaju poseban tretman i misle da su se time obezbedili za čitav život. Oni tu svoju veštinu smatraju nekom vrstom kapitala – kakva nadmenost! Kako, dakle, treba gledati na te talente i specijalnosti? Ako su te stvari korisne u Božjoj kući, onda su to samo alatke koje ti pomažu da obavljaš svoju dužnost. One nemaju nikakve veze sa istinom. Ma koliko da si talentovan i nadaren, to su samo ljudske specijalnosti koje nemaju nikakve veze sa istinom. To što imaš talente i specijalnosti ne znači da razumeš istinu, a pogotovo ne znači da poseduješ istina-stvarnost. Ako svoje talente i specijalnosti koristiš da bi dobro obavljao svoju dužnost, to znači da su oni upotrebljeni na pravom mestu i da Bog odobrava njihovo korišćenje. Ali, ako ti svoje talente i specijalnosti koristiš da bi se hvalio, da bi svedočio o sebi i da bi izgradio nezavisno carstvo, tvoji će gresi biti veliki, a ti ćeš postati težak prestupnik koji se opire Bogu. Talenti su dati od Boga. Ako nisi u stanju da ih upotrebiš radi obavljanja svoje dužnosti i svedočenja o Bogu, to bi značilo da si previše nesavestan i lišen razuma i da si ostao dužan Bogu – to je nečuveno buntovništvo! Ali, ma koliko dobro da koristiš svoje talente i specijalnosti, to ne znači da poseduješ istina-stvarnost. Praktikovanje istine i postupanje u skladu s načelima znači da poseduješ istina-stvarnost. Talenti i specijalnosti uvek su samo talenti i specijalnosti. Oni nemaju nikakve veze sa istinom. Ma koliko talenata i specijalnosti da imaš i ma koliko da su tvoj ugled i status visoki, to nikada neće značiti da poseduješ istina-stvarnost. Talenti i specijalnosti nikada neće postati istina. Oni nemaju nikakve veze sa istinom. Ali, antihristi ne misle tako i oni veoma cene upravo te stvari. Primera radi, neki ljudi imaju talenta za glumu. Nakon što odigraju glavnu ulogu u nekom filmu snimljenom u Božjoj kući, počinju da se prave važni. Čak i ako im troje ljudi pomaže da stave šminku, to ne može da zadovolji njihove potrebe. Nekada su bili obični ljudi, ali sada, kad veruju u Boga i kad su obavili svoju dužnost kao glumci, počinju da se prave važni. Zar se oni time ne udvaraju smrti? Mislim da baš to rade! Nisu posebno naočiti, a glumačke veštine su im prosečne. Pošto im dobro leže određene uloge, dodeljena im je još jedna uloga – zar to za njih nije ushićenje? Kad im se pruži prilika da obave svoju dužnost, oni se čak prave važni. Dok igraju svoje uloge, oni ljudima unaokolo naređuju da ih služe čajem i da im sipaju vodu, pa se braća i sestre ljute kad to vide. Rekao sam im: „Pročistite ih!” I tako ih je crkva pročistila. Zar nije trebalo ukloniti te ljude? Mislili su da crkva neće moći da pravi filmove bez njih, pa su se osmelili da se prave važni. Nisu očekivali takve posledice. Do toga je došlo zbog njihove prirode. Takvi ljudi cene znanje, talenat, učenje i iskustvo. Previše važnosti pridaju tim stvarima, ali zanemaruju ono što je najdragocenije – istinu. Oni ne shvataju da u Božjoj kući caruje istina. Ako ne streme ka istini, ma koliko visoka znanja da imaju i ma koliko da su rečiti, neće moći da opstanu. Pre ili kasnije, biće razotkriveni i eliminisani. Da li je ljudima lako da razumeju ovo malo doktrine? Oni koji već dugi niz godina veruju u Boga, ali ne mogu čak ni to da uvide, naprosto su smetenjaci bez ikakve vrednosti. Da su iole razumni, ne bi bili tako nadmeni. Takvi ljudi su đavoli i Sotone koji sami sebe izdaju. E sad, Ja sam vam direktno ukazao na ovu stvar kako biste i vi mogli jasno da je razumete; kako biste tu stvar mogli donekle da razlučite i da je prozrete. Da je nisam jasno naglasio, da li biste mogli ovako da je razlučite? Da li biste mogli da ih uklonite? Ljudi ne uviđaju problem, pa stoga moram da budem direktan. Da nisam direktan, ovaj problem ne bi mogao da bude rešen. Oslanjanjem na svega nekoliko doktrina koje razumete, ne može se rešiti nijedan problem.

Antihristi uvek za sebe misle na su naročito talentovani. Misle da su svršeni studenti koji su duboko učeni i koji poseduju obilje znanja. U velikoj meri cene i vrednuju svoje znanje i duhovne teorije koje su naučili, pa se čak prema tim stvarima odnose kao prema istini. Štaviše, oni to svoje znanje i iskustvo, koje smatraju ispravnim, često koriste da bi ljudima oko sebe davali uputstva, navodili ih na stranputicu ili da bi ih uslovljavali. Konkretno, oni često govore o svojim „slavnim” prošlostima, koje koriste da bi druge ljude nagovarali i ubeđivali, te da bi ih naterali da ih poštuju i obožavaju. A šta su te njihove „slavne” prošlosti? Neki od njih će reći: „Nekada sam predavao na fakultetu. Svi moji studenti su bili magistranti ili doktoranti. Svaki put kad bih držao predavanje, nije bilo nijedne prazne stolice; svi studenti su sedeli u potpunoj tišini i gledali me sa obožavanjem i divljenjem u očima. Nisam čak ni tremu imao. Kako je sve to bilo grandiozno i upečatljivo! Rođen sam s takvim talentom i takvom hrabrošću.” Drugi će reći: „Naučio sam da vozim sa 14 godina. Sada već ima 40 godina otkako vozim i moje vozačke veštine su vrhunske.” Šta oni time hoće da kažu? Hoće da kažu sledeće: „Vi vozite svega nekoliko dana. Šta vi znate? Iskusan vozač kao što sam ja, čitavog života vozi. Svašta sam iskusio. Ubuduće, treba mene da pitate ako nešto ne razumete. Morate da saslušate ono što imam da vam kažem.” Kad poseduju neku veštinu, antihristi za sebe misle da su izuzetni, glume tajanstvenost, hvale se i svedoče o sebi, navodeći druge ljude da ih cene i obožavaju. Kad takvi ljudi imaju neku malu prednost ili talenat, oni zbog toga misle da su bolji od drugih i nastoje da ih predvode. Kad drugi ljudi dođu da potraže odgovore od njih, antihristi im sa visine drže pridike, a ako oni i nakon toga ne razumeju, antihristi to naprosto pripisuju njihovom lošem kovu, mada su zapravo antihristi ti koji im nisu pružili jasno objašnjenje. Kada, na primer, antihrist vidi da neko nije u stanju da popravi neku neispravnu mašinu, reći će: „Kako to da još uvek ne umeš to da uradiš? Zar ti već nisam rekao kako se to radi? Tako sam ti jasno to objasnio, a ti još uvek ne shvataš. Stvarno si lošeg kova. Svaki put kad te podučavam kako to da uradiš, ti ne uspevaš da naučiš.” Pa ipak, kad ta osoba zamoli antihrista da popravi mašinu, on će veoma dugo buljiti u nju i takođe neće umeti da je popravi, pa će čak od te osobe pokušati da sakrije činjenicu da ne zna da je popravi. Nakon što tu osobu pošalje negde, antihrist će u potaji početi da istražuje i pokušaće da shvati kako da popravi mašinu, ali i dalje neće moći da je popravi. Na kraju će rasklopiti mašinu na sastavne delove i napraviti potpuni haos, ali neće biti u stanju da je ponovo sklopi. Nakon toga, plašeći se da ga drugi ne vide, on će te delove sakriti. Je li sramota ne znati kako se neke stvari rade? Ima li ikoga ko zna sve da uradi? Uopšte nije sramota ne znati kako se neke stvari rade. Ne zaboravi da si ti samo jedna obična osoba. Niko te ne ceni i niko te ne obožava. Obična osoba je samo to: obična osoba. Ako ne znaš nešto da uradiš, prosto kaži da ne znaš to da uradiš. Zašto bi pokušavao da se prerušavaš? Ljudima ćeš postati odvratan ako se budeš stalno prerušavao. Pre ili kasnije, nečim ćeš se odati, a tada ćeš izgubiti svoje dostojanstvo i svoj integritet. To je narav antihrista – oni za sebe uvek misle da su majstori za sve i da sve znaju da rade, da su za sve sposobni i za sve kompetentni. Zar zbog toga neće upasti u nevolje? Šta bi oni radili kad bi imali pošten stav? Rekli bi: „Nisam stručan za ovu tehničku veštinu; imam samo malo iskustva. Primenio sam sve što znam, ali ne razumem ove nove probleme s kojima se susrećemo. Stoga, moramo da savladamo neka stručna znanja ako želimo da svoju dužnost dobro obavimo. Kada ovladamo stručnim znanjima, moći ćemo efikasno da obavljamo dužnost. Bog je ovu dužnost poverio nama, tako da smo dužni da je obavimo dobro. Treba da ovladamo ovim stručnim znanjem na osnovu odgovornog stava koji imamo prema svojoj dužnosti.” To je sprovođenje istine u delo. Osoba koja ima narav antihrista ne bi to učinila. Ako neka osoba ima imalo razuma, reći će: „Ja znam samo ovoliko. Ne moraš da me ceniš i nema potrebe da se pravim važan – zar to neće olakšati stvar? Žalosno je da se stalno prerušavamo. Ako ima nešto što ne znamo, možemo to zajedno da naučimo i da onda, skladnim radom, dobro obavimo svoju dužnost. Moramo imati odgovoran stav.” Kad to vide, ljudi bi pomislili: „Ova osoba je bolja od nas; kad je zadesi neki problem, ona se ne forsira slepo preko svojih granica, ne prebacuje problem na druge, niti izbegava odgovornost. Umesto toga, ona to preuzima na sebe i prilazi mu sa ozbiljnim i odgovornim stavom. Ovo je dobra osoba, koja je ozbiljna i odgovorna prema svom poslu i svojoj dužnosti. Može joj se verovati. Božja kuća je bila u pravu kad joj je poverila ovaj važan zadatak. Bog zaista istražuje dubine ljudskog srca!” Obavljajući svoju dužnost na ovaj način, ona bi unapredila svoje veštine i zadobila odobravanje svih. Kako dolazi do tog odobravanja? Prvo, ona svojoj dužnosti pristupa sa ozbiljnim i odgovornim stavom; drugo, u stanju je da bude poštena osoba i ima praktičan i studiozan stav; treće, nije isključeno da je ona dobila smernice i prosvećenje od Svetog Duha. Takva osoba ima Božji blagoslov; to je ono što neko sa savešću i razumom može da ostvari. Mada ona ima iskvarene naravi, slabosti i nedostatke, mada mnoge stvari ne zna da radi, ona je i dalje na pravom putu primene. Ne prerušava se i ne vara; ima ozbiljan i odgovoran stav prema svojoj dužnosti, kao i stav žudnje i pobožnosti prema istini. Antihristi nikada neće moći da rade te stvari zato što će se njihov način razmišljanja uvek razlikovati od onih koji vole istinu i streme ka njoj. Zašto oni razmišljaju drugačije? Zato što Sotonina priroda leži u njima; oni žive po Sotoninoj naravi da bi ostvarili njegov cilj preuzimanja vlasti. Uvek tragaju za raznim sredstvima da bi se bavili spletkama i trikovima, da bi ljude navodili na stranputicu ili da bi ih, milom ili silom, naterali da ih obožavaju i da ih slede. Stoga oni, da bi ljudima zamazali oči, pronalaze svakojake načine da se maskiraju, varaju, lažu i obmanjuju, kako bi drugi ljudi poverovali da su oni u svemu u pravu, da su za sve sposobni i da sve mogu da urade, kako bi im poverovali da su pametniji i mudriji od ostalih i da više razumeju od ostalih, kako bi im poverovali da su u svemu bolji od ostalih i da su u svakom pogledu viši od ostalih – pa čak i da su najbolji od najboljih u svakoj grupi ljudi. Oni imaju takvu potrebu; to je narav antihristȃ. Tako oni uče da se pretvaraju da su ono što nisu i stvaraju sve te razne primene i manifestacije.

Razmislite o tome: kakvu narav poseduju ljudi koji vole da se pretvaraju da su nešto što nisu? Šta se oni pretvaraju da su? Oni se ne pretvaraju da su đavo ili neki negativan lik; pretvaraju se da su nešto uzvišeno, dobro, lepo i ljubazno, nešto što ljudi poštuju i čemu se dive – pretvaraju se u nešto što ljudi veličaju i odobravaju. Pretvaraju se da sve znaju i sve razumeju, pretvaraju se da poseduju istinu, da su pozitivni likovi i da su istina-stvarnost. Zar to nije traženje sopstvenog uništenja? Imaju li oni tu stvarnost? Imaju li oni tu suštinu? Ne. Baš zato što oni to nemaju, kažemo da se pretvaraju. Da li bi, dakle, iko rekao da je otelovljenje istine zato što poseduje istina-stvarnost? Da li ta izjava drži vodu? (Ne, ne drži.) Čak i ako poseduješ neke istina-stvarnosti, ti nipošto nisi otelovljenje istine. Prema tome, svako ko se pretvara da je otelovljenje istine spada u nadmene pojedince i apsurdne tipove! Osoba koja poseduje samo delić istina-stvarnosti, a ipak ima smelosti da se pretvara da je otelovljenje istine, nalik je kapljici vode koja tvrdi da je ogromno, bezgranično more. Zar to nije vrhunac nadmenosti? Zar to nije drska bestidnost? Da bi se neka osoba pretvarala da je otelovljenje istine, ona mora da ima kapital za to. A šta antihristi koriste da bi se pretvarali da su otelovljenje istine? Koriste stvari koje sam maločas pomenuo – znanje, iskustvo i lekcije. Tu spadaju i posebne veštine i talenti koje ljudi stiču učenjem, kao i nadarenost s kojom su rođeni. Neki ljudi su nadareni za nerazgovetno mumlanje, dok drugi imaju dar ili rečitost za propovedanje. Ima takođe onih koji su naučili ili savladali neke specijalne stručne veštine. Primera radi, neki ljudi se naročito ističu u plesu, muzici, lepim umetnostima, jeziku ili književnosti, dok su drugi vešti u politici, što znači su naročito dobri u manipulisanju ljudima, da su odlični u diplomatiji i tome slično. Ukratko, u ovu grupu spadaju ljudi s posebnim talentima iz svih oblasti života. Ti daroviti ljudi, odnosno ljudi s posebnim talentima, ne moraju obavezno imati određeni status ili definisanu karijeru u društvu. Neki ljudi žive u malim mestima, a opet mogu jasno, logično i na naročito rečit način da govore o širokom spektru pitanja iz prošlosti i sadašnjosti. Ako ljudi s tako posebnim talentima imaju narav antihrista, oni se neće zadovoljiti postojećim stanjem stvari kad dođu u Božju kuću; gajiće određene ambicije i želje i postepeno će biti razotkriveni.

Što se tiče stavke da se antihristi pretvaraju da su otelovljenje istine čim steknu malo iskustva i znanja i čim nauče neke lekcije, maločas smo diskutovali o opsegu takvog znanja, iskustva i lekcija. A šta je bio fokus te naše diskusije? (Pretvaranje.) Tako je. Srž je u tome da se antihristi pretvaraju da su otelovljenje istine. Znanje, iskustvo, lekcije – ništa od tih stvari nije istina; one nemaju apsolutno nikakve veze sa istinom. Štaviše, te stvari se suprotstavljaju istini i Bog ih osuđuje. Uzmimo, na primer, znanje; da li se istorija računa kao jedan oblik znanja? (Da.) Kako su nastala znanja i istorijske knjige o ljudskoj istoriji, o istoriji određenih zemalja ili etničkih grupa, o modernoj i antičkoj istoriji, pa čak i određene nezvanične istorije? (Napisali su ih ljudi.) Da li je, dakle, to što su ljudi napisali u skladu sa pravom istorijom? Zar ljudske ideje i gledišta nisu u suprotnosti s načelima, načinima i sredstvima Božjih postupaka? Da li te reči, koje su izgovorili ljudi, imaju veze s pravom istorijom? (Ne.) One nemaju nikakve veze s njom. Prema tome, ma koliko da su zapisi sadržani u istorijskim knjigama tačni, oni su ipak samo znanje. Ma koliko da su ti istoričari rečiti i ma koliko da logično i jasno pričaju o tim istorijama, do kakvog ćeš zaključka doći nakon što ih saslušaš? (Saznaćemo za te događaje.) Da, saznaćete za te događaje. Ali, da li oni o tim istorijama pričaju samo da bi te informisali o tim događajima? Oni imaju određenu ideju kojom žele da te indoktrinišu. A šta je u fokusu te njihove indoktrinacije? To je ono što moramo da analiziramo i da raščlanimo. Dozvolite Mi da vam dam jedan primer kako biste razumeli šta je to čime oni žele da indoktrinišu ljude. Nakon razmatranja istorije, od antičkih vremena do danas, ljudi su na kraju došli do jedne izreke; oni su u ljudskoj istoriji uočili jednu činjenicu, koja glasi: „Pobednici bivaju ovenčani, a gubitnici ne dobijaju ništa.” Da li je ovo znanje? (Jeste.) To znanje potiče iz istorijskih činjenica. Da li ova izreka ima ikakve veze s načinima i sredstvima pomoću kojih Bog drži suverenost nad svim stvarima? (Nema.) U stvari, ona je potpuno suprotna; ona im se suprotstavlja i protivreči im. Ti si, dakle, indoktrinisan tom izrekom i, ukoliko ne razumeš istinu ili si nevernik, šta bi mogao da pomisliš nakon što je čuješ? Kako bi ti shvatio tu izreku? Kao prvo, ti istoričari, odnosno istorijske knjige, daju spisak svih događaja ove vrste, koristeći pritom dovoljno dokaza i istorijskih događaja kojima potkrepljuju tačnost te izreke. Ti si isprva tu izreku možda naučio iz neke knjige i upoznat si isključivo sa samom izrekom. Možda je razumeš samo na jednom nivou ili u određenoj meri, sve dok ne postaneš svestan tih događaja. Ali, kad budeš čuo te istorijske činjenice, produbiće se tvoje shvatanje i priznavanje te izreke. Ti nipošto nećeš reći: „Neke stvari nisu takve.” Umesto toga, kazaćeš: „Tako stoje stvari; posmatrajući istoriju od antičkih vremena do danas, čovečanstvo se razvijalo na taj način – pobednici bivaju ovenčani, a gubitnici ne dobijaju ništa!” Kad stvari posmatraš na taj način, kojih ćeš se gledišta i stavova držati u pogledu vlastitog ponašanja, karijere i svakodnevnog života, kao i u pogledu ljudi, događaja i stvari koje te okružuju? Hoće li takvo opažanje promeniti tvoj stav? (Hoće.) Iznad svega ostalog, hoće. Kako će ono, dakle, promeniti tvoj stav? Da li će usmeravati i menjati pravac tvog života i tvoje metode za ovozemaljsko ophođenje? Možda si ranije verovao da „u harmoniji je blago, a u strpljenju sjaj” i da „dobri ljudi spokojno žive”. Sada ćeš pomisliti: „Pošto ’pobednici bivaju ovenčani, a gubitnici ne dobijaju ništa’, ako želim da postanem zvaničnik, moram pažljivo da razmotrim tog i tog. On nije na mojoj strani, te stoga ne mogu da ga unapredim – čak i ako zaslužuje da bude unapređen.” Dok o tim stvarima budeš razmišljao na ovaj način, tvoj stav će se promeniti – i to brzo. Zbog čega će doći do te promene? Zbog toga što si prihvatio ideju i stanovište da „pobednici bivaju ovenčani, a gubitnici ne dobijaju ništa.” Mnoge činjenice koje budeš čuo, u tebi će samo dodatno potvrditi ispravnost tog gledišta u stvarnom ljudskom životu. Duboko ćeš verovati da to stanovište treba da primenjuješ na vlastite postupke i ponašanje, kako bi stremio ka budućem životu i svojim izgledima za budućnost. Zar to neće značiti da su te ova ideja i stanovište promenili? (Hoće.) A dok te budu menjali, ujedno će te i kvariti. Eto kako stoje stvari. Takvo znanje te menja i kvari te. Ako, dakle, posmatramo koren ovog pitanja, ma koliko da su te istorije precizno izložene, one se na kraju sažimaju u tu izreku, a ti bivaš indoktrinisan tom idejom. Da li je to znanje otelovljenje istine ili logika Sotone? (To je logika Sotone.) Tačno. Jesam li to dovoljno detaljno objasnio? (Jesi.) Sada je jasno. Ako ne veruješ u Boga, ti ovo nećeš razumeti ni posle dva života – što budeš duže živeo, to će ti se više činiti da si glup, mislićeš da nisi dovoljno nemilosrdan i da treba da budeš nemilosrdniji, lukaviji i zlokobniji, da treba da budeš gora i rđavija osoba. U sebi ćeš misliti: „Ako on može da ubija, onda ja moram da podmećem požare. Ako on ubije jednog čoveka, ja moram da ubijem desetoro. Ako on ubija ne ostavljajući tragove za sobom, ja ću ljudima nauditi tako da ne budu ni svesni toga – čak će mi tri generacije njihovih potomaka biti zahvalne zbog toga!” To je uticaj koji Sotonina filozofija, znanje, iskustvo i lekcije imaju na čovečanstvo. U stvarnosti, sve se svodi na zlostavljanje i kvarenje. Prema tome, ma kakvo da je znanje koje se na ovom svetu propoveda ili propagira, ono će te indoktrinisati nekom idejom ili stanovištem. Ako ne možeš to da razlučiš, bićeš zatrovan. Sve u svemu, jedna stvar je sada sigurna: Nebitno je da li to znanje potiče iz običnog naroda ili iz zvaničnih izvora, da li ga poštuje manjina ili ga poštuje većina – ništa od toga nema veze sa istinom. Istina je stvarnost svih pozitivnih stvari. Njena tačnost ne zavisi od broja ljudi koji je priznaju. Stvarnost pozitivnih stvari je, sama po sebi, istina. To niko ne može da promeni, niti iko može to da porekne. Istina će uvek biti istina.

Hajde da popričamo o činjenici da Bog drži suverenost nad svim stvarima. Otkako je počeo da predvodi čovečanstvo, Bog je takođe vodio istoriju i izveštaj. Kako Bog gleda na ljudsku istoriju? Ono što Bog želi da ljudi vide jeste istina, a procene i zaključci koje ljudi donose o stvarima nisu istina. Ali, zašto ljudska bića istoriju ne posmatraju na osnovu Božjih reči i istine? Zato što ljudska bića imaju odbojnost prema istini, zato što je mrze i zato što uopšte ne prihvataju nijedan delić istine. Baš zato su u stanju da smisle čitav skup lažnih, smešnih i apsurdnih teorija. Primera radi, Gospod Isus je začet od strane Svetog Duha. To je pozitivna stvar. Ali, šta na to kaže Sotona? Sotona ne priznaje činjenicu začeća od strane Svetoga Duha, pa čak bogohuli da je Gospod Isus kopile i da ga je čovek rodio. Sotona uzima najprljaviju ljudsku reč, izraz kojeg se ljudi gnušaju i koji preziru, pa njime opisuje rođenje Gospoda Isusa. Zar to nije izvrtanje činjenica? (Jeste.) Začeće od strane Svetog Duha je Božje delo. I bez obzira na oblik koji poprima, jedna stvar je sigurna u vezi s Božjim delom: ono je istina, nepromenljiva istina. Zašto onda Sotona ne prihvata jednu tako očiglednu činjenicu, činjenicu koja je od Boga predodređena i osvedočena? Zašto Sotona to ignoriše i čak opisuje Gospoda Isusa kao vanbračno dete koje je rodio čovek? (On mrzi istinu i mrzi pozitivne stvari.) To je namerna diskreditacija Boga! Sotona je potpuno svestan te činjenice; on to savršeno jasno vidi u duhovnom carstvu. Pa zašto onda to radi? Koji je njegov motiv i kakva mu je namera? Zašto propagira jednu takvu izjavu? On namerno ocrnjuje i diskredituje Boga. Koja je svrha njegove diskreditacije Boga? Oni žele da ljudi poveruju da je Isus vanbračno dete, da to smatraju sramotnim i da zato ne veruju u Njega. Sotona misli: „Ako ljudi ne budu imali veru u tebe, ti onda nećeš moći da dovršiš svoje delo, zar ne?” U stvarnosti, istina će uvek biti istina. Čak i ako je, u to vreme, celo čovečanstvo odbacilo tu istinu, dve hiljade godina kasnije, Gospod Isus naposletku ima sledbenike i ljude koji Ga veličaju po celom svetu, krst je svuda istaknuto prikazan, a Sotona je poražen. Da li je Sotonina izjava delovala? (Ne, nije.) Ona, dakle, nije istina; nije se održala, a diskreditacija Boga bila je beskorisna. Bilo da se to što je Bog uradio uklapa u ljudske predstave i uobrazilje ili je u suprotnosti s tradicionalnom kulturom, izrekama i moralnim normama čovečanstva, Bog se ne obazire na to. Zašto se Bog ne obazire na to? Čega se to dotiče? Pošto Bog drži suverenost nad svime, mogu li ove Sotonine đavolske reči da unište Božje delo? Vi to ne možete da prozrete, zar ne? (Ne možemo.) Kažite Mi, zar nije sve u Božjim rukama? (Jeste.) Može li Sotonina đavolska izjava, može li tih nekoliko reči da uništi Božji plan upravljanja? Da li je to moguće? (Ne, nije.) Sotona želi da uspe, ali, može li da uspe? Istina će uvek biti istina. To je moć istine. Moć istine je nešto što niko – uključujući i Sotonu – ne može da promeni. Čak i sada, Sotona nastavlja da propagira tu izjavu. Da li ona deluje? Ne, ne deluje. Delo iz Doba blagodati je završeno; jevanđelje Gospoda Isusa proširilo se do svih krajeva sveta, a novo delo suda u poslednjim danima odvija se već dugi niz godina. Sotona je već odavno doživeo neuspeh i podvrgnut je poniženju. Ima li sada, dakle, ikakve koristi da se Sotona ljuti i nervira? Ne, od toga nema nikakve koristi. Prema tome, bez obzira na gledište, bez obzira koliko je visok nivo znanja ili broj ljudi među kojima se to gledište primenjuje i propagira, sve je to beskorisno; neće se primiti. Božje delo je nezaustavljivo; čak ni Sotona ne može da ga zaustavi. Da li nekolicina beznačajnih ljudi zaista misli da može da zaustavi Božje delo? To je zabluda! Mnogi od vas su odrastali uz ove glasine, prihvatajući Sotonina obmanjujuća gledišta; glave su vam bile pune stvari poput Sotonine logike, filozofija, znanja i nauke. I šta se onda desilo? Kad su Božje reči došle do vas, vi ste ipak čuli Božji glas i vratili se pred Boga. Sotonine glasine i đavolske reči bile su beskorisne. One ni za trenutak nisu zaustavile napredovanje Božjeg dela. Božji izabrani narod u svim zemljama počeo je da prihvata Božje delo u poslednjim danima. Oni svakoga dana jedu i piju Božje reči, slušaju propovedi i razgovaraju u zajedništvu. Obavljaju svoje dužnosti zarad Boga i svedoče o Njemu. Sotona razmišlja o tome i kaže: „Zašto moje obmanjujuće reči ne deluju? Učinio samo toliko toga da bih potiskivao, hapsio i zlostavljao božji izabrani narod, pa zašto to onda nije dalo nikakvog efekta? Zašto se, umesto toga, broj vernika u boga povećava?” Tada on u svom srcu spoznaje da je Bog uistinu svemoguć, nakon čega biva potpuno ponižen – otuda izreka: „Sotona će uvek biti poražen od Božje ruke.” Da li je to činjenica? (Jeste.) Božje reči zaista mogu sve da postignu! Sotona i đavolski kraljevi pružaju usluge Bogu. Oni su u Božjim rukama uslužni predmeti i kontrasti. Imaju li ti uslužni predmeti i kontrasti ikakve veze s nama? (Ne.) Ne, nemaju. Treba samo da se fokusiramo na verovanje u Boga, mi s njima nemamo ništa. Bilo da su kraljevi ili banditi, oni pripadaju Sotoni i biće uništeni. Mi samo treba da svim srcem sledimo Boga, da zauvek izdamo Sotonu i da idemo samo sa Bogom. To je prava stvar.

Dao sam vam primer znanja i iskustva, pa bi sada trebalo da te stvari nešto tačnije razumete. Koja je svrha razgovora u zajedništvu o tim stvarima? S jedne strane, to treba da vam omogući da pomoću ovih činjenica i primera prepoznate antihriste i da ujedno u sebi prepoznate ovaj aspekt naravi antihrista. S druge strane, zar ovakve diskusije ne mogu neke ljude da odvrate od nepromišljenog postupanja? (Mogu.) U prošlosti su neki ljudi bili skloni da se oslanjaju na iskustvo i staromodne načine obavljanja dužnosti i držali su se vlastitih načina rada, čime su ometali i prekidali rad Božje kuće, pa su zbog toga bili podvrgnuti obračunavanju. Oni su iznad svega cenili svoje zastarele prakse i iskustvo i nikada nisu uzimali u obzir najvažnije stvari: šta je Bog rekao i šta je zahtevao od ljudi ili kako se držati istina-načela. Takođe, tvrdoglavo su se držali svojih zastarelih praksi i, kao osnovu za to, koristili sledeću apsurdnu logiku: „To smo uvek radili na ovaj način”, „To se u našem kraju uvek ovako radilo. Ovako su i naši preci to radili.” Zašto su uvek naglašavali takve stvari? To je dokaz da oni nisu prihvatali novine, da nisu prihvatali istinu. Nisu mogli da prozru nespretnost, zaostalost i nebuloznost tih zastarelih načina. Nisu bili svesni postojanja novih načina rada, načina koji su napredniji, precizniji i prikladniji. Stalno su se držali svojih staromodnih načina, oslanjali se na svoja stara iskustva i mislili da su prilično napredni i da istinu sprovode u delo. Zar to nisu apsurdni tipovi? „To se u našem kraju uvek ovako radilo”, „Ovako sam to ranije radio”, „To smo uvek radili na ovaj način” – da li ovi stari načini, ovi arhaizmi, mogu da zamene istina-načela? Da li to što neko radi na staromodan način znači da on praktikuje istinu? Ti ljudi nisu baš ništa razumeli, niti su išta mogli da prozru. Zar nisu prava matora gunđala koja se tvrdoglavo drže starih načina rada? Takvim ljudima je suviše teško da prihvate istinu! Kaži Mi, bez obzira na to da li je nešto novo ili staro, kako ti tome pristupaš? Kako s tim izlaziš na kraj? Po kojoj osnovi se baviš time? Ako svako ima ograničeno znanje o nečemu, kako tome prići na način koji je ispravan i u skladu s načelima? Najpre treba pitati nekoga ko je relativno stručan u toj oblasti. Sve dok možete da nađete nekoga ko je u to upućen, imaćete put. Ako ne možete da pronađete nikoga ko se u to razume, nastali problem možete u celosti da rešite ako relevantne informacije i savete potražite na internetu. A dok pretražujete internet, treba i dalje da se molite Bogu i da se ugledate na Njega; neka vam Bog otvori put prema napred. Kako ovo zovemo? Mi to zovemo načelima praktičnog delovanja. Neki od vas misle u sebi: „Ja sam stručnjak u ovoj oblasti, sa ogromnim iskustvom. Čak sam i nagrađivan za svoj rad, tako da posedujem taj kapital. Pošto je ovaj posao poveren meni, ja sam za njega odgovoran. Ovlašćen sam da donosim odluke i sve od mene zavisi. Svi treba da slede moje naredbe i da me slušaju. Nebitno je sve što iko drugi kaže, a svi koji se ne slažu sa mnom treba da ućute!” Da li je ovakav način razmišljanja ispravan? On definitivno nije ispravan. Tvoj stav i narav koju razotkrivaš su problematični. Ti u svom srcu misliš da ti prihvatanje ovog naloga daje pravo da koristiš moć. Želiš da vodiš glavnu reč i da nikom drugom ne dozvoliš da išta kaže. Kao da ti nije potrebno da imaš partnera u radu, niti da iko izrazi svoje mišljenje; sve se odvija onako kako ti kažeš i sve od tebe zavisi. Kakva je to narav? Zar to nije isuviše nadmeno i lišeno razuma? To je narav antihrista. Možda ti i jesi neznatno boljeg kova od ostalih, možda donekle imaš uvida i ponešto iskustva po ovom pitanju. Jedna stvar, međutim, treba da ti bude jasna: ništa od toga što poseduješ nije istina. Ako za sebe veruješ da si nešto boljeg kova, da imaš neki uvid i neki talenat i da poseduješ neko znanje, ako te stvari smatraš istinom i ako za sebe veruješ da si istina, ako misliš da svi moraju da slede tvoje naredbe i da poslušno prihvataju tvoje aranžmane, zar to nije narav antihrista? Ako zaista radiš na taj način, ti onda nisi ništa drugo do antihrist. Šta je pogrešno u tome što svoje talente tretiraš kao istinu? Tvoj kov, tvoji uvidi, tvoji talenti i znanje koje poseduješ nisu pogrešni. Šta mi, dakle, ovde raščlanjujemo? Ono što raščlanjujemo je tvoja narav – iskvarena narav koju nosiš iza tih stvari; nadmena narav, samopravedna narav. Kada svoje talente tretiraš kao istinu, ti veruješ da imaš istinu zato što poseduješ te talente. Ti istinu zamenjuješ takvim talentima, pa kakva je to onda narav? Zar to nije narav antihrista? Svi antihristi se prema svojim mislima, svom učenju, svojoj darovitosti i svojim talentima odnose kao prema istini. Oni misle da, zbog toga što poseduju te talente, poseduju i istinu. Stoga, oni od drugih traže da im budu poslušni, da slede njihove naredbe i da se potčine njihovoj moći. Tu antihristi greše. Da li ti zaista poseduješ istinu? Ti nemaš istinsko razumevanje Boga, nemaš bogobojažljivo srce, a još manje si neko ko se pokorava Bogu i uopšte ne poseduješ istinu, ali si, uprkos tome, nadmen, uobražen i samopravedan, misliš da poseduješ istinu i da drugi treba da ti budu poslušni i da slede tvoje naredbe. Ti si jedan autentični antihrist.

Rad na širenju jevanđelja obuhvata razne projekte koji od ljudi zahtevaju da uče i nauče različite veštine i profesije; neki ljudi, međutim, ne razumeju Božje namere i lako skreću s puta. Oni samo uče stručna znanja i veštine, ali pritom ne prihvataju ni trunku istine. O kakvoj se osobi tu radi? (O osobi koja ima narav antihrista i koja se fokusira na talente.) Tačno. To je tip osobe koji ovde razotkrivamo; osobe tog tipa imaju narav antihrista, a u ozbiljnijim slučajevima, zapravo i jesu antihristi. Oni žele da iskoriste priliku da nauče te stvari i da postanu najbolji od najboljih među svima onima koji se razumeju u tu profesiju ili veštinu, da postanu najučeniji i najveštiji u toj oblasti, kako bi drugi ljudi bili u svemu oslonjeni na njih i kako bi ih slušali umesto da praktikuju istinu, dok oni igraju glavnu ulogu unutar te grupe. Upravo tu i leži problem. O kakvim se ljudima ovde radi? Radi se o ljudima koji samo žele da uče i da se naoružavaju svakojakim znanjima, učenjima i iskustvima; o ljudima koji se, u svemu što rade, oslanjaju na svoj kov, talente i darovitost. Pre ili kasnije, svi će oni krenuti takvim putem. To je neminovno. To je Pavlov put. Bez obzira na oblast kojom se baviš, to što ti, u poređenju s drugim ljudima, imaš nešto više znanja, iskustva ili naučenih lekcija, nije dovoljno da pokaže da ti razumeš istinu ili da si ušao u istina-stvarnost, a pogotovo ne znači da si zadobio istinu. Šta je, dakle, ono što u dovoljnoj meri to pokazuje? Sticanje boljeg razumevanja načela za obavljanje te vrste dužnosti, kao i zahtevanih merila Božje kuće za obavljanje te dužnosti tokom studiranja tih stručnih veština. Ima ljudi koji se utoliko više opiru što ti više pokušavaš da ih nateraš da steknu neko stručno znanje i koji misle da je njihovu dužnost nemoguće obavljati, pa čak kažu: „Verovanje u Boga bi trebalo da znači odvajanje od sveta nevernika, pa zašto onda moramo da učimo veštine i znanja nevernika?” Oni ne žele da uče. Pravi su lenjivci. Oni nemaju odgovoran stav prema svom poslu, nedostaje im odanost, kao i volja da ulože imalo truda u takve stvari. Svrha sticanja stručnih znanja i veština jeste dobro obavljanje dužnosti. Ima mnogo znanja i zdravog razuma s kojima tek treba da se sretneš, a koje moraš da naučiš. To je Božji zahtev i nalog čoveku. Prema tome, učenje tih stvari neće biti uzaludno; sve je to zarad dobrog obavljanja dužnosti. Neki ljudi misle da će, nakon što ovladaju takvim veštinama, moći da steknu uporište u Božjoj kući. Zar takav način razmišljanja ne znači nevolju? Ta perspektiva je pogrešna. Ima li ikoga ko je sposoban da ide tim putem? Što je veća moć, to je veći obim posla i to je veća odgovornost koja se takvoj osobi daje, a veća je i opasnost koja joj preti. Zbog čega se ta opasnost javlja? To je, naravno, zbog toga što ona ima iskvarene naravi, kao i narav antihrista. Kad nešto radi, ona se fokusira samo na to kako da obavi taj zadatak i sve radi mehanički. Ona pritom ne traga za načelima. Tokom obavljanja svoje dužnosti, ona ne uspeva da razume Božje namere, niti da dublje shvati ili dokuči istina-načela. Ona ne traga za načelima, ne analizira niti preispituje iskvarenost koju pokazuje, pogrešna gledišta koja se u njoj javljaju, kao ni pogrešna stanja u koja upada tokom obavljanja svoje dužnosti. Fokusira se isključivo na spoljašnje primene, vodeći računa jedino o tome da ovlada i da se naoruža raznim vrstama znanja potrebnim za obavljanje dužnosti. Ona veruje da je znanje uvek na prvom mestu, bez obzira na to kojim se poslom čovek bavi; veruje da će ojačati i uspostaviti svoje mesto u grupi ako poseduje znanje, kao i da ljudi sa visokim nivoom znanja i visokim akademskim titulama imaju visok status, ma u kojoj grupi da se nalaze. U nekoj bolnici, na primer, direktor bolnice je obično osoba koja je najbolja u svim aspektima profesije i koja poseduje najjače tehničke veštine, pa stoga takve osobe misle da isti princip važi i u Božjoj kući. Da li je ovakav način shvatanja ispravan? Ne, nije ispravan. To protivreči izreci: „U kući Božjoj caruje istina.” Takvi ljudi veruju da u Božjoj kući caruje znanje i da će se svako ko ima znanje i iskustvo, svako ko ima dovoljno staža i kapitala, izboriti za svoje mesto u Božjoj kući i da će tu osobu svi morati da slušaju. Zar takvo gledište nije pogrešno? Neki ljudi možda nesvesno razmišljaju i postupaju na taj način; oni streme ka tome, ali će jednog dana možda udariti glavom o zid. Zbog čega će oni možda udariti glavom o zid? Može li osoba koja istinu ne voli, ne stremi ka njoj i potpuno je ignoriše, razumeti samu sebe? (Ne može.) Ne razumevajući samu sebe, ona se naoružala gomilom znanja, platila određenu cenu Božjoj kući i pružila neki doprinos – u šta je ona sve to pretvorila? Pretvorila je to u svoj kapital. A šta je za nju taj kapital? To je zabeleška o njenom praktikovanju istine, dokaz o njenom ulasku u istina-stvarnost i razumevanju istine. Eto u šta je ona te stvari pretvorila. U srcu svakog pojedinca, razumevanje istine i ulazak u istina-stvarnost smatraju se dobrim i pozitivnim stvarima. Naravno, to isto važi i u očima jedne ovakve osobe. Nesreća je, međutim, što je ona znanje pobrkala sa istinom. Pa ipak, ona se zbog te greške i dalje oseća dobro. To je znak koji ukazuje na opasnost. Koja vrsta osobe bi se tako ponašala? Ljudi lišeni duhovnog razumevanja bi se tako ponašali, čime bi nesvesno krenuli pogrešnim putem. A kad se jednom nađu na tom putu, nećeš moći da ih sa njega vratiš nazad. Ako s njima budeš razgovarao o istini, ukazivao im na njihova stanja i razotkrivao ih, oni to neće razumeti i neće to moći da povežu sa sobom. To je ozbiljan nedostatak duhovnog razumevanja. Takva osoba se prema svom znanju, iskustvu i naučenim lekcijama prirodno odnosi kao prema istini. A kad te stvari uzima kao istinu, kad-tad će se javiti određena situacija. To je neminovno. Zamislite da Bog kaže jednu stvar, a takva osoba kaže drugu stvar – njihove perspektive će sigurno biti različite. Čiju će onda perspektivu takva osoba smatrati ispravnom? Verovaće da je njena vlastita perspektiva ispravna. Hoće li onda moći da se pokori Bogu? (Neće.) Šta će uraditi? Držaće se svoje perspektive i poricaće ono što je Bog rekao. Zar na taj način neće sebe tretirati kao otelovljenje istine? (Hoće.) Baš kao neki budista, ona misli da je konačno postigla uspeh u vlastitom odgoju; dok negira Boga, ona istovremeno primorava druge da je tretiraju kao Boga i misli da je postala otelovljenje istine. Kako je sve to apsurdno! Recimo, na primer, da je neki čovek naročito vešt u određenoj oblasti znanja ili delatnosti. Kao laik za tu oblast, Ja mu postavljam pitanja vezana za tu oblast, ali on odmah počinje da se previ važan. O kakvom se čoveku radi? Recite Mi, da li Ja grešim što mu postavljam pitanja? (Ne.) Zašto mu, dakle, postavljam pitanja? Zato što su neke stvari povezane sa poslom i zanimanjima, a pošto ih Ja ne razumem, treba nekoga da pitam. Štaviše, Ja znam da se taj čovek razume te stvari i da ima iskustva u vezi s njima. Stoga je apsolutno ispravno da mu postavljam pitanja. Da li su Moja namera i pristup ispravni? (Jesu.) Tu ne bi trebalo da ima ičega pogrešnog, zar ne? Koji je, dakle, ispravan način na koji bi taj čovek trebalo da se postavi prema tome? Trebalo bi da Mi kaže sve što razume. A onda, kako bi trebalo da razmišlja o tome? Koji je ispravan način razmišljanja o tome? A koji je način pogrešan? Kako bi jedna normalna, razumna osoba razmišljala o tome? Kako bi o tome razmišljao neko ko ima narav antihrista? Neki ljudi, kad čuju da Ja nešto ne razumem, kažu: „O, ti ovo ne razumeš! Nemaš pojma koliko nam je bilo teško da to uradimo! Ti to ne znaš i ne razumeš to!” Dok pričaju, počinju da se prave važni. A na šta ukazuje to što se oni prave važni? Da tu postoji problem. Ti ljudi su obično tako prefinjeni i pobožni, ali zašto najedanput počinju da se prave važni? (Oni sebe smatraju istinom zato što poseduju nešto malo znanja i nešto malo iskustva.) Tako je. Ranije, kad bi im drugi postavili neko pitanje, oni to nisu smatrali naročito važnim. Ali, kad bih im Ja postavio neko pitanje, mislili su: „Zar ti nisi istina? Zar ne bi trebalo da ti sve razumeš? Kako to da ne razumeš jednu takvu stvar? Ako ti ovo ne razumeš, znači da sam iznad tebe.” Hteli bi da se malo prave važni. Zar nije tačno da oni tako razmišljaju? (Jeste.) Ne osećaju se počastvovano, već iz njih izbija neka vrsta sotonske naravi. Najednom im se čini da su zaista toliko moćni između zemlje i nebesa! Zar to nije pogrešna percepcija? Zar oni nisu idioti? (Jesu.) To je i Moje mišljenje. Jedino bi idiot tako razmišljao. Zar nije tačno da se oni tek donekle razumeju u tu oblast? Ima mnogo stvari koje ljudi ne znaju; trebalo bi da imaju malo samosvesti. Neki ljudi znaju ponešto o tkaninama i mogu da na osnovu jednog dodira prilično tačno pogode o kom se materijalu radi. Ako im uputite kompliment i kažete im: „Izgleda da se dobro razumeš u tkanine”, odgovoriće: „Tako je. Vi se u to ne razumete, jer niste učili o tome. Ja sam to izučavao i zato sam bolji stručnjak od vas. Ne nipodaštavam te, već samo kažem da treba malo više da učiš.” Zar ovo nije prilično odbojno? Nadalje, ima ljudi koji, nakon što su se malo bavili spremanjem hrane, odmah počinju da se hvale koliko jela umeju da spreme i koliko raznih obroka da naprave. Ima ljudi koji su neko kraće vreme radili na selu kao narodni lekari. Kad im se neko od braće ili sestara požali na neku sitnu boljku i zamoli ih za tretman masažom, akupunkturom ili ventuzama, pitajući da li to može da ih izleči, oni odgovaraju: „Zar mislite da se to može tako lako izlečiti? Vi ne razumete. Svi mi iz lekarske struke znamo da je ljudsko telo kompleksno. Božje stvaranje čoveka obavijeno je tajnama. Stoga, od konkretnih okolnosti zavisi da li se može primeniti akupunktura ili terapija ventuzama.” U stvarnosti, oni takođe znaju vrlo malo o tome. Nisu u stanju jasno da objasne nijedno zdravstveno stanje, niti da izleče mnoge bolesti. Međutim, da bi sačuvali svoj obraz, oni se ipak prave važni, pretvaraju se i ponašaju kao da su stručnjaci. Manifestacije tih različitih tipova ljudi pokazuju da sva iskvarena ljudska bića imaju narav Sotone i narav antihrista. Pa ipak, ima čak i ozbiljnijih slučajeva u kojima se ljudi prerušavaju i pretvaraju do samog kraja. Bez obzira na to da li ih drugi veličaju, oni duboko u sebi gaje jednu mračnu misao. Koja je to misao? „Nikada neću dozvoliti da iko sazna moj pravi identitet i moje prave sposobnosti.” Na primer, ako se radi o nekome ko je samo običan narodni lekar, on će uvek nastojati da kod drugih stvori utisak da je čuveni lekar i nikada neće hteti da drugi saznaju da je narodni lekar i da li je zaista u stanju da leči bolesti. Takvi ljudi se plaše da drugi ne saznaju pravu prirodu njihove situacije. Do koje se mere prerušavaju? Do te mere da svako ko dođe u kontakt sa njima misli da oni nikada ne greše i da nemaju nijednu manu, da su vešti u svemu što su naučili i da mogu da urade sve što je drugima potrebno. Ako ih pitaju da li znaju da kuvaju, reći će da znaju. Kad ih konkretno pitaju umeju li da spreme Manču-Han carsku trpezu, oni će, iako u sebi misle: „Ja to ne umem”, ipak odgovoriti sa: „Da!” Ali, kad se od njih zatraži da to stvarno i urade, smisliće neki izgovor da to odbiju. Zar to nije obmanjivanje? Oni se pretvaraju da sve znaju, da su u stanju sve da urade i da su za sve sposobni – zar nisu idioti? Ali, bez obzira na to da li su oni idioti ili imaju malo kova, neke sposobnosti ili talente, šta je to što je zajedničko za sve antihriste? To je njihova želja da se pretvaraju da sve razumeju, da se pretvaraju da su istina. Mada oni ne tvrde otvoreno da su istina, žele da se pretvaraju da su stvarnost svih pozitivnih stvari i da mogu sve da urade. Zar oni onda time ne impliciraju da su otelovljenje istine? Oni veruju da su otelovljenje istine, da je sve što kažu ispravno i da je sve što kažu istina.

Ima ljudi kojima je Višnji dodelio neki specijalan zadatak. Kad saznaju za to, oni u sebi ovako razmišljaju: „Ovaj zadatak mi je poverio višnji, što znači da je moja moć postala veća. Sada ću imati priliku da pokažem svoje talente i svoju moć. Pokazaću onima ispod sebe koliko sam strašan.” U komunikaciji s braćom i sestrama, oni im sve vreme naređuju šta da rade i govore im: „Idi i uradi ovo!” Kad ih neko pita kako nešto da uradi, kažu: „Hoćeš li ti do da uradiš ili nećeš? Ako nećeš, dovešću te u red! Ovo je naredba od višnjeg. Možeš li da dozvoliš sebi da ga uvrediš odlaganjem izvršenja ovog posla? Kad višnji bude tražio odgovornost, ko će se usuditi da je ponese?” Braća i sestre odgovaraju: „Mi samo želimo ovo da shvatimo i tragamo za načelima kako da to uradimo, umesto da radimo nasumično i da primenimo bilo koji pristup koji smatramo prikladnim. Sve mora da se radi u skladu s načelima. Bez obzira na to koji je zadatak u pitanju i koliko je možda važan, bez obzira ko nam je taj zadatak poverio, poštovanje načela je nepromenljiva istina. Ovo je naš zadatak i moramo da budemo odgovorni. Traganje za načelima je ono što Bog od nas zahteva. Mi se raspitujemo i tražimo objašnjenje sa odgovornim stavom. U tome nema ničeg pogrešnog. Ti treba da nam razjasniš tu stvar.” Pa ipak, oni im odgovaraju: „Šta ima više da se priča o tome? Može li biti pogrešno ono što je rekao višnji? Požurite i obavite to!” Braća i sestre na to odgovaraju: „Pošto je Višnji to rekao, sigurno ćemo to uraditi iz ovih stopa. Ali, možeš li jasno da nam kažeš kako treba to da uradimo? Ima li nekih konkretnih pravila ili uputstava?” A oni kažu: „Uradite onako kako mislite da treba. Uputstva od višnjeg nisu bila toliko detaljna. Snađite se sami!” O kakvoj se osobi ovde radi? Hajde da na trenutak zaboravimo na njegov motiv i na glavni razlog zbog kojeg on to čini; umesto toga, analizirajmo najpre njegovu narav. Da li je ovakav njegov pristup dobar? (Nije.) Kako je uopšte mogao da osmisli takav pristup? Je li to normalan pristup? (Ne, nije.) Nije normalan. Da li se ovaj problem tiče njegovog mentalnog stanja ili njegove naravi? (Tiče se njegove naravi.) Tako je, njegova narav je problematična. Za ovo postoji jedan izraz, a to je „dočekati svoje vreme”. To znači da on nikada ranije nije imao pravu priliku da nadogradi svoju moć; ipak, čim mu se takva prilika ukaže, on će je iskoristiti kao povod da krene u akciju. Kakva je to narav? Bez obzira na dužnost koju dobiješ od Višnjeg, načela tvojih postupaka ne mogu da se menjaju. Kad ti Višnji poveri neki posao ili neki zadatak, to je samo nalog koji je poveren tebi. To je takođe i dužnost koju treba da obaviš. Međutim, nakon što od Višnjeg primiš nalog i preuzmeš na sebe taj posao, možeš li za sebe da tvrdiš da si opunomoćeni ambasador i stručnjak za istinu? Da li ti sada imaš ovlašćenje da drugima komanduješ kako ti je volja? Je li ti dozvoljeno da jednostavno slediš svoje nagone i da se ponašaš kako želiš, u skladu sa svojim sklonostima i na svoj način? Ima li ikakve razlike između onoga što ti je Višnji poverio da uradiš i obavljanja vlastite dužnosti na uobičajen način? Nema nikakve razlike; i jedno i drugo su tvoja dužnost. Pošto su i jedno i drugo tvoja dužnost, jesu li se načela rada promenila? Ne, nisu se promenila. Prema tome, bez obzira na to ko ti je tu dužnost dodelio, suština i priroda tvoje dužnosti ostaje ista. Šta time želim da kažem? Želim da kažem da moraš da postupaš u skladu s načelima, ma koju dužnost da obavljaš. To ne znači da, samo zbog toga što ti je Višnji poverio da nešto uradiš, možeš to da radiš onako kako se tebi sviđa i da će sve što uradiš biti ispravno i opravdano. Čak i ako poseduješ neke sposobnosti, možeš li da skrećeš sa puta traganja za istina-načelima? Ti si još uvek jedno iskvareno ljudsko biće. Nisi postao bog; ne pripadaš nekoj posebnoj grupi. Ti si i dalje ti i zauvek ćeš ostati ljudsko biće. U Bibliji ima mnogo ljudi koje je Bog lično prozvao: Mojsije, Noje, Avrȃm, Jov i mnogi drugi. Takođe ima mnogo ljudi koji su razgovarali s Bogom; međutim, niko od tih ljudi nije za sebe verovao da je posebna ličnost ili pripadnik neke posebne grupe. Neki od tih ljudi su svojim očima videli kako se Bog pojavljuje u plamenu ognjenom, drugi su svojim ušima čuli Božje izjave, neki su čuli glasnike kako prenose Božje reči, dok su drugi bili lično od Boga podvrgnuti kušnjama. I da li je Bog ikoga od njih smatrao drugačijim od običnih ljudskih bića? (Ne.) Ne. Bog na to ne gleda tako. Ali, ako ti to tako razumeš i ako za sebe uvek misliš da si nekakva posebna ličnost, kakvu onda narav imaš? (Narav antihrista.) To je zaista narav antihrista, što je zastrašujuće! Čak i ako bi Bog položio Svoju ruku na tvoje teme i podario ti moć da, potpomognut božanskom silom, činiš čuda ili da obavljaš određene zadatke, ti bi zauvek ostao ljudsko biće i ne bi mogao da postaneš otelovljenje istine. Šta to znači? To znači da nikada nećeš imati pravo da koristiš ime Božje da bi se suprotstavljao istini i postupao kako je tebi drago, jer to je ponašanje arhanđela. Bog ponekad koristi specijalne metode ili posebne kanale kako bi određenim ljudima poverio da urade posebne stvari, da obave neke specijalne poslove ili da prenesu neke posebne događaje ili zadatke. To je zato što Bog veruje da su ti ljudi sposobni da obave takve poslove, da su u stanju da izvrše zadatak koji im je Bog poverio i da zavređuju Njegovo poverenje – i ni zbog čega drugog. Čak i ako su lično dobili nalog od Samog Boga, čak i ako su te izjave čuli iz Božjih usta i ako su lično razgovarali s Bogom, oni zbog toga neće postati nimalo drugačiji od običnih ljudi, niti će se od običnog stvorenog bića uzvisiti u neko jedinstveno ili više stvoreno biće. To se nikada neće desiti. Prema tome, usred čovečanstva, u kući Božjoj, ma koliko da su neke stvari posebne, poput nečijih talenata, identiteta, statusa, iskustva ili naučenih lekcija, niko od tih ljudi ne može biti preobražen u otelovljenje istine. Ako se neko toliko bezobzirno pretvara da je takav, onda je nesumnjivo reč o antihristu. Mada neki ljudi povremeno pokazuju takvu narav, oni i dalje mogu da prihvate istinu i da se pokaju. Takvi ljudi imaju narav antihrista i hodaju putem antihrista, ali još uvek ima nade da će biti spaseni. Međutim, ako se neko uporno pretvara da je otelovljenje istine, ako i dalje veruje da je u pravu i odbija da se pokaje, onda to znači da je takva osoba pravi antihrist. Niko ko je antihrist neće prihvatiti ni trunku istine. Čak i nakon što su razotkriveni i eliminisani, oni i dalje ne mogu da spoznaju sebe, niti mogu iskreno da se pokaju. Neki starešine i delatnici imaju samo narav antihrista. Načela po kojima oni deluju i putevi koje biraju isti su kao u antihrista. Previše su lišeni razumnosti i ne razumeju istinu, nisu svesni prirode ni posledica vlastitih postupaka i ponašaju se nepromišljeno. Ono što ih, međutim, razdvaja od antihristȃ jeste to što neki od njih još uvek mogu da prihvate nešto od onoga što im govorim. Moje reči još uvek mogu da ih podstaknu i da im posluže kao upozorenje. Mada imaju narav antihrista, oni i dalje mogu da prihvate nešto od istine, mogu donekle da prihvate orezivanje i mogu da, u određenoj meri, iskreno zažale zbog svojih postupaka i da se pokaju. Po tome se oni razlikuju od antihrista. Ti ljudi samo imaju narav antihrista. Ima nečeg zajedničkog između ljudi koji imaju priroda-suštinu antihrista i onih koji imaju narav antihrista. Oni su, u osnovi, isti, pri čemu zajednička osobina antihrista i onih koji poseduju narav antihrista jeste ta da i jedni i drugi imaju narav antihrista. Međutim, neki od tih ljudi mogu da prihvate istinu i da pokažu iskreno kajanje. Takva osoba nije antihrist, već neko ko ima narav antihrista. U tome je razlika između antihrista i onih koji imaju narav antihrista. Pravi antihrist je svako ko ne može da prihvati ni trunku istine i ko je lišen sposobnosti da se iskreno pokaje. Svako ko može da prihvati istinu i ko se iskreno kaje jeste neko ko ima narav antihrista i ko može da bude spasen. Trebalo bi da možete jasno da razlikujete te dve vrste ljudi i da ne sudite slepo o njima. Kojem tipu vi pripadate? Neki ljudi mogu reći: „Zašto mi se čini da sam isti kao neki antihrist? Kao da se ni po čemu ne razlikujem.” To je tačan osećaj, jer nema nikakve očigledne razlike. Ako možeš da prihvatiš istinu i da pokažeš iskreno kajanje, onda je to jedina razlika; to je takođe razlika u pogledu ljudskosti. To jest, antihrist je zla osoba. Međutim, osoba koja ima narav antihrista nije zla osoba; ona samo ima iskvarenu narav. To je jedina razlika. Između njihovih iskvarenih naravi nema nikakve razlike, one su u tom pogledu iste, to je njihova zajednička odlika. Razna stanja iskvarenog čovečanstva, koja bivaju razotkrivena Božjim rečima, potpuno su tačna i ni za dlaku ne odstupaju od stvarnosti. Kad pripadnici Božjeg izabranog naroda čitaju Božje reči, svi oni dele isto razumevanje i međusobno se razlikuju samo po dubini svog iskustva. Svi oni prepoznaju vlastitu nadmenost i nedostatak razuma. U stanju su da shvate da imaju previše iskvarenih naravi, da Sotona isuviše duboko kvari čovečanstvo i da Bogu nije lako da to čovečanstvo spase. Mada je toliko toga rečeno, još uvek ima šta da se kaže. Svi oni priznaju da je čovečanstvo jadno i siromašno, slepo i neuko. Svi su oni svesni da je upravo Sotona ljude tako duboko iskvario i da glavni uzrok iskvarenosti i rđavosti čovečanstva leži u njegovom kvarenju i kontroli od strane Sotone. Nakon što ga je Sotona iskvario, čovečanstvo je postalo uprljano Sotoninim otrovom, usled čega je razvilo Sotoninu narav i izgubilo razumnost, savest i razum normalnih ljudskih bića. Ljudima je nedostajala sposobnost da razlikuju ispravno od pogrešnog. Da Bog nije uspostavio zakone koji važe za čitav ljudski rod, ljudi ne bi znali da li je ispravno ili pogrešno udariti ili ubiti nekoga, krasti ili biti promiskuitetan. Mislili bi da su njihovi postupci opravdani i da treba tako da se ponašaju. Međutim, nakon što je Bog objavio zakone i zapovesti, ljudi su postali svesni da takvo ponašanje predstavlja greh; racionalnost im je postala nešto normalnija. Naravno, bio je to samo najpovršniji nivo racionalnosti, koji bi se prirodno produbio čim bi oni razumeli istinu. E sad, ako ljudi mogu dublje da razumeju razne istine, da spoznaju sebe, da pronađu svoje pravo mesto i da precizno izmere svoj kov, sposobnost percepcije i razumevanja istine, ako su, pored toga, sposobni da istinu koriste kao merilo i da se oslanjaju na Božje reči da bi shvatili koji su od raznih stavova iskvarenih ljudskih bića prema Bogu pozitivni a koji ne, koji od tih stavova jesu predstave i uobrazilje, a koji su u skladu sa istinom, njihova će racionalnost tada postati još normalnija. Prema tome, jedino istina može ljudima da podari novi život. Međutim, ako se ti naoružavaš znanjem, ako naglašavaš određene prakse i ako se stalno praviš važan, ako se stalno pokazuješ i hvališ tim svojim sićušnim, opskurnim i beznačajnim znanjem ili učenošću i ako ne stremiš ka istini, hoćeš li onda moći da zadobiješ taj novi život? Ne, to bi bila zabluda. Ne samo da ga nećeš zadobiti, nego ćeš propustiti priliku da budeš spasen, a to je veoma opasno!

Svako od vas je slušao mnoge propovedi o istini i svi vi sada manje-više imate neku razboritost prema raznim vrstama ljudi. Mada možete da prepoznate zle i loše ljude, još uvek niste u stanju da prepoznate lažne starešine i antihriste. Božja kuća sada iz crkve postepeno čisti sve one koji ne prihvataju ni delić istine, koji još uvek postupaju nepromišljeno i koji stvaraju ometanja i prekide u radu Božje kuće. To pokazuje da je Božje delo dostiglo ovu etapu i da Božji izabrani narod počinje da se budi. Prilikom kontakta s određenim ljudima u prošlosti, stalno sam osećao neku vrstu „smrada” koji izvire iz njih. Koju vrstu smrada? Taj smrad je bio nalik smradu divljih zveri i svirepih životinja, koje bi počele da se kostreše i da zavijaju pre no što im se čovek i približi. Ljudska bića su takođe pokazivala određena ponašanja slična životinjskim. Kako su ta ponašanja nastala? Ona su proizašla iz iskvarenih sotonskih naravi koje ljudi poseduju. Šta podrazumevam pod „smradom”? Podrazumevam to da, kad ih pogledaš u oči, ti u njima ne vidiš iskrenost, već se susrećeš sa praznim, lutajućim pogledom. Oni osećaju da nisu sposobni da te ocene i zato im pogled luta dok gledaju u tebe. U rečima koje izgovaraju takođe ne možeš da otkriješ nimalo iskrenosti, jer oni duboko u sebi i nemaju nikakvu iskrenost. Šta zapravo mislim kad kažem da u njima nema iskrenosti? Mislim to da duboko u njima postoji nekakva odbrambena barijera, bez obzira na to s kim komuniciraju. Tu barijeru možeš da vidiš kad ih pogledaš u oči, kad čuješ boju njihovog glasa i način na koji govore. To je vrsta smrada koji šire oko sebe i koji na čoveka ostavlja utisak da oni, uprkos tome što su odslušali mnoge propovedi, još uvek ne razumeju istinu, niti su se još uvek otisnuli na put koji vodi do spasenja. Ma kako da im besediš o istini i razotkrivaš im iskvarenu narav čovečanstva, ma koliko da se iskreno ophodiš prema njima, ma koliko da ih snabdevaš, da ih kao pastir čuvaš i da im pomažeš, nećeš od njih dobiti nijedan iskren stav. Šta je, dakle, to što leži u njima? Obazrivost i sumnja – najčešće se radi o tome; osim toga, tu je i neka vrsta samozaštite, kao i želja da drugi o njima uvek imaju visoko mišljenje. Stoga, njihove reči, pogled u njihovim očima i njihov izraz lica razotkrivaju nešto prilično neprirodno. Drugim rečima, ono što vidiš u njihovim očima i iz izraza na njihovim licima, razlikuje se od onoga što oni duboko u sebi misle. Ukratko, bez obzira na to da li je neka osoba plašljiva, oprezna ili u sebi ima neke poteškoće, zar ne bi bilo problematično ako kod nje ne možeš da vidiš iskrenost? (Bilo bi.) To je zaista problem. Kako onda to možemo da kažemo? Možemo da kažemo po njenom ponašanju i načinu na koji ta osoba govori. Ona ne govori ono što stvarno misli; naprotiv, ona bira reči koje smatra prikladnim i razgovara s tobom o stvarima koje je već razmotrila. To je samoodbrambena taktika nevernika. Kad god ih nešto zadesi, nevernici se najpre nakostreše poput ježa i tako se štite. Njihova istina, njihove sposobnosti i talenti, greške koje su napravili, njihova zbunjenost – čak i njihove obmane i licemerje – sve je to spakovano unutar njihove kičme, skriveno od očiju spoljnog sveta, pa čak i od Mojih očiju. Oni ulažu ogroman napor da sve to prikriju i da sebe prikažu u najboljem mogućem svetlu, kao i da se zaštite. Odakle sve to potiče? Ljudi su to stekli nakon što ih je Sotona iskvario. Na početku, nakon što je Bog stvorio Adama i Evu, On ih je poveo da žive u Edenskom vrtu; rekao im je koje plodove sa kojih stabala mogu da jedu, a sa kojih ne mogu. Bili su goli i nisu se stideli pred Bogom. Šta su oni mislili o tome? Mislili su da ih je Bog takvima stvorio, da imaju sve što im je Bog dao i da ne moraju da se kriju od Boga – nikada nisu ni pomišljali na to. Stoga su uvek bili otvorenog srca, ma kako da su izgledali pred Bogom. Mogli ste da vidite iskrenost u njihovim očima; u svojim srcima nisu imali nikakvu odbranu ni zaštitne zidove protiv Boga. Nisu osećali potrebu da se zaštite pred Bogom, zato što su duboko u srcu znali da Bog za njih ne predstavlja nikakvu pretnju; bili su potpuno bezbedni. Bog bi ih samo štitio, voleo i negovao. Bog im nikada ne bi naudio. Duboko u njima, to je bila njihova najosnovnija i najčvršća misao. Ali, kada je to počelo da se menja? (Onda kad su pojeli plodove s drveta poznanja dobra i zla.) To što su jeli plodove s drveta poznanja dobra i zla je, u stvari, simbolično. To je značilo da ih je Sotona, počev od trenutka u kojem je najpre namamio Evu, malo po malo namamljivao da počine greh, da rade pogrešne stvari i da idu pogrešnim putem; a onda je u njih ušao Sotonin otrov. Ubrzo posle toga, pre nego što su došli pred Boga, oni su se često skrivali od Boga i nisu želeli da ih Bog pronađe. Zašto su to radili? Osećali su da su se udaljili od Boga. A kako je došlo do tog udaljavanja? Ono je nastalo zbog toga što su u sebi imali nešto što je bilo drugačije. Sotona im je dao određene misli i gledišta; dao im je neku vrstu života i oni su zato počeli da sumnjaju i da se brane od Boga. Najednom su počeli da se pitaju hoće li im se Bog smejati kad ih bude video gole. Odakle je potekla ta ideja? (Od Sotone.) Zašto nisu tako razmišljali pre no što ih je Sotona namamio? U to vreme, oni su posedovali najiskonskiji život koji im je podario Bog; nisu se plašili da će im se Bog smejati, niti su imali takve misli. Pa ipak, nakon što ih je Sotona namamio, sve je počelo da se menja. Najpre su pomislili: „Nemamo nikakvu odeću na sebi. Zar nam se Bog neće smejati? Da li to znači da nemamo stida?” Čitav niz pitanja rađao se u njihovim glavama. A čim su im se u glavama rodile takve misli, oni nisu mogli a da se ne kriju od Boga. Sigurno su u sebi mislili: „Kad Bog dolazi? Šta da radim ako Bog dođe? Moram brzo da se sakrijem!” Stalno su osećali potrebu da se kriju. Je li to iskvarena narav? (Jeste.) A koren te iskvarene naravi je mamljenje od strane Sotone. Dok su se branili i skrivali od Boga, da li bi oni u svojim srcima i dalje imali poverenje u Boga? Da li bi se i dalje oslanjali na Njega? (Ne bi.) Šta je onda preostalo? (Obazrivost.) Jedino što je preostalo bila je obazrivost i sumnjičavost, kao i udaljenost, strah i sumnja – sve je to došlo. Čak su razmišljali: „Da li će nam Bog nauditi? Goli smo i nemamo čime da se branimo. Hoće li nas Bog udariti? Hoće li nas ubiti?” Nikada im nije palo na pamet da im je Bog podario život i da ih On sigurno ne bi tako olako ubio. Um im je bio zamagljen i postali su zbunjeni. Kvarenje čovečanstva od strane Sotone nastavlja se do danas; stav čovečanstva prema Bogu može se videti u očima ljudi i nikada se nije menjao. Nema više iskrenosti; nema više iskrene vere, poverenja i oslanjanja na Boga. Gde leži koren svega toga? (U kvarenju od strane Sotone.) Tako je, koren leži u kvarenju ljudi od strane Sotone. Sotona je užasno naudio čovečanstvu! Iako ljudi možda misle da je vreme pre nego što je Sotona iskvario čovečanstvo bilo prilično dobro, u stvarnosti, kada se to uporedi sa vremenom nakon što su ljudi spaseni i nakon što su razumeli istinu i spoznali Boga, tada stvari još uvek nisu bile tako dobre kao u vreme nakon spasenja. Ako biste mogli da birate, koji biste od tih scenarija izabrali? (Vreme nakon spasenja.) U stvari, nije ispravno da ljudi izaberu bilo koji od njih; ljudska bića ne mogu da biraju. To je predodređeno od Boga i to je sudbina čovečanstva. Pre nego što ih je Sotona iskvario, iako su imali poverenja u Boga i oslanjali se na Njega, prvi pripadnici ljudske rase nisu razumeli istinu i nisu znali ko je Bog. Danas, ljudi barem imaju neki koncept svega toga; oni znaju da čovečanstvo potiče od Boga, da su oni stvorena bića i da je Bog njihov Stvoritelj. Oni znaju da Bog sve kontroliše. Ali, u to vreme, ljudi te stvari nisu razumevali. Bili su prilično jednostavni, što znači da se nisu plašili da će ih Bog videti ili da će im se smejati i za sve bi se okretali Bogu. Vera im je bila tako jednostavna. Pa ipak, jesu li znali ko je Bog? Nisu. Prema tome, celokupno delo koje je Bog obavio imalo je temeljnu vrednost i veliki značaj za čovečanstvo. Sve je to dobro. Kada govorimo o istoriji ljudske pobune protiv Boga, da li se osećate veoma tužno? Čovečanstvo, koje je nekada imalo tako prisan odnos sa Bogom, toliko se udaljilo od njega. Bog iskreno štiti i voli čovečanstvo, a ljudska bića ipak sumnjaju u Boga; skrivaju se i udaljavaju od Boga i čak vide u Njemu svog neprijatelja. To je zaista veoma tužno reći. Ali, svoju mržnju možemo da usmerimo jedino ka Sotoni; Sotona je taj koji je čovečanstvo tako strašno iskvario. Iako je Sotona do te mere iskvario čovečanstvo, Bog ima načina da to čovečanstvo spase. Bez obzira na Sotonina ometanja, to neće uticati na Božje delo spasavanja čovečanstva. To je Božja svemoć, Božji autoritet.

Antihristi se pretvaraju da su otelovljenje istine čim steknu malo iskustva i znanja i čim nauče neke lekcije. O ovoj temi smo manje-više dovoljno razgovarali. Do kojih ste informacija iz tih razgovora došli? Koje istine razumete? (Da ne treba da cenimo znanje.) To je jedan od aspekata. Ima li još nekih? (Čovečanstvo nikada nije istina i ne treba da se pretvara da je Bog.) Ako se neko pretvara da je istina, to samo po sebi nije neka pozitivna stvar. Istina nije nešto što neko može da se pretvara da jeste; ona je Božja suština. Bog te snabdeva nekim istinama – a već samo zadobijanje istine je dovoljno dobra stvar. Uprkos tome, neki ljudi bi hteli da postanu otelovljenje istine. To je nemoguće. Takve tvrdnje su potpuno neosnovane. Štaviše, ako ljudi žele da kroz verovanje u Boga budu spaseni, oni moraju da nauče da se ponašaju na racionalan način i da ne teže ka savršenstvu. Mada reč „savršenstvo” zaista postoji, ideja da stvorena ljudska bića mogu da postanu savršena je neodrživa. Savršenstvo se može pronaći jedino u Bogu. Ko je među ljudskim bićima, prepunim iskvarenosti, savršen? Sve što Bog stvara je besprekorno. To je ono što nazivamo „savršenstvom”. Uzmite, na primer, ribe u moru, ptice na nebu, divljač i zveri koje lutaju zemljom – svi su oni savršeni. Možeš li među njima naći ijedno biće koje nije dobro? Tu je onda i biološki lanac koji čine sva živa stvorenja – kako je tek on savršen! Iskvarena ljudska bića mogu samo da izazovu uništenje i da sve učine nesavršenim, manjkavim i defektnim. Kako je to sebično i odvratno! Sve što Bog stvara je dobro. Lišće na drveću javlja se u svim mogućim oblicima, sve male i velike životinje različito su građene i svaka ima svoju funkciju. Bog ima previše obzira prema čovečanstvu; međutim, čovečanstvo, koje je Sotona iskvario, nije vodilo računa o svim stvarima. Umesto toga, ono je mnoge stvari uništilo i protraćilo mukotrpnu Božju nameru. Ljudska bića nisu negovala sve to, nego su sve energično uništavala i pritom do krajnjih granica rasipala i upropaštavala sve resurse. I kakav je rezultat svega toga? Kakav je krajnji ishod? Oni žanju to što su posejali! Životna sredina je uništena, lanac ishrane je prekinut, vazduh je zagađen, a voda je kontaminirana. Nema više prirodne hrane, pa čak ni čiste vode za piće. Dakle, koncept „savršenstva” ne postoji među ljudskim bićima koja je Sotona iskvario. Svako ko, pod zastavom stremljenja ka istini, tvrdi da je savršen ili da traga za savršenstvom, zapravo tvrdi nešto što ne drži vodu – to je obmana, laž koja ljude navodi na stranputicu. A opet, tako iskvarena ljudska bića žele da se pretvaraju da su otelovljenje istine! Toliko su lošeg učinili, pa ipak i dalje misle da mogu da se pretvaraju da su otelovljenje istine! Zar to ne znači da je njihova sotonska priroda nepromenljiva? (Znači.) Nemati u sebi ni trunku istine, a ipak želeti da se pretvaraš da si otelovljenje istine – koliko su samo bestidni ti sotonski tipovi!

20. novembar 2019. godine