Hajde da otpevamo himnu: Sva stvorenja moraju doći pod Božju vrhovnu vlast

1  Bog je stvorio sva stvorenja, te samim tim čini da sva stvorenja dođu pod Njegovu vrhovnu vlast i potčine se Njegovoj vrhovnoj vlasti; On će zapovedati svime, tako da je sve u Njegovim rukama. Celokupna Božja tvorevina, uključujući životinje, biljke, ljudski rod, planine i reke, kao i jezera, sve mora doći pod Njegovu vrhovnu vlast. Sva stvorenja na nebu i na zemlji moraju doći pod Njegovu vrhovnu vlast. Ona ne mogu imati nikakvog izbora i moraju se pokoriti Njegovim orkestracijama. Tako je Bog odredio, i to je Božji autoritet.

2  Bog zapoveda svime, uređuje i rangira sva stvorenja, grupiše ih po vrstama i dodeljuje im poseban položaj, po Božjim željama. Ma koliko veliko bilo, ništa ne može nadmašiti Boga, sva stvorenja služe od Boga stvorenom ljudskom rodu, ništa se ne usuđuje da bude neposlušno Bogu, niti da od Njega nešto zahteva. Zato i čovek, kao stvoreno biće, mora da ispunjava dužnost čoveka. Bez obzira na to da li je on gospodar ili čuvar svih stvorenja, bez obzira na koliko visokom položaju čovek bio u odnosu na sva ostala stvorenja, on je i dalje samo sitno ljudsko biće pod Božjom vrhovnom vlašću, i nije ništa više od beznačajnog ljudskog bića, stvorenog bića koje nikada neće biti iznad Boga.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Uspeh i neuspeh zavise od puta kojim čovek korača”

Šta je istina u himni: „Sva stvorenja moraju doći pod Božju vrhovnu vlast”? Koji je red istina? (Svi redovi su istina.) Šta govori poslednji red? („Bez obzira na to koliko je visok položaj čoveka u odnosu na sve ostale stvari, on je i dalje samo sitno ljudsko biće pod Božjom vrhovnom vlašću, i nije ništa više od beznačajnog ljudskog bića, stvorenog bića koje nikada neće biti iznad Boga.”) Čovek nikada ne može biti iznad Boga, stvorena bića ne mogu nikada biti iznad Boga, a sve osim Boga spada u stvorena bića. Čovek nikada ne može biti iznad Boga – to je istina. Može li se ova istina promeniti? Da li će se promeniti na kraju vremena? (Neće.) To je istina. Ko može da Mi kaže šta je istina? (Istina je kriterijum čovekovog ponašanja, njegovih postupaka i obožavanja Boga.) U zajedništvu smo dvaput razgovarali o temi „Šta istina jeste”, pa hajde da sada razgovaramo o tome šta su kriterijumi. Ovde su važni kriterijumi. (Kriterijumi su standardna, ispravna načela, zakoni i pravila. Božje reči su osnova kriterijuma.) Ko još želi da nastavi? (Kriterijumi su najstandardnija, najtačnija načela, zakoni i pravila izvedena iz Božjih reči.) Ovde je dodat prefiks „naj”, ali da li je on zaista potreban? Koja je razlika između upotrebe prefiksa „naj” i njegovog izostavljanja? Kada koristimo „naj”, to implicira da postoji i drugo, treće mesto, i tako dalje. Šta vi mislite o dodavanju prefiksa „naj”? (On nije prikladan jer je istina jedini standard. Kada dodamo reč „naj”, ona sugeriše neku vrstu relativnosti, odnosno da su druge stvari sekundarne i tercijarne u odnosu na nju.) Da li je ovo objašnjenje tačno? (Jeste.) To ima smisla. Ako imate ispravan stav i razumevanje definicije „Šta istina jeste”, te jasno razumete da je Bog istina, onda možete da razumete da li treba dodati prefiks „naj”, da li je ispravno dodati ovu reč, koju razliku pravi ako je dodamo, šta znači ako je ne dodamo, a šta znači ako je dodamo. Sada smo potvrdili da je ispravno da ne dodajemo prefiks „naj”. Koju je grešku napravio čovek koji je dodao ovaj prefiks? On je smatrao da, bez obzira na to koji se aspekt Boga opisuje, prefiks „naj” treba biti dodat. U čemu je pogrešio kada je napravio ovakvo poređenje? Koja se Božja izjava osporava, koja istina? (Stvorena bića nikada ne mogu biti iznad Boga; dodavanjem prefiksa „naj” sugeriše se da postoji sekundarno i tercijarno rangiranje između stvorenih bića i Boga.) Da li je to tačno? (Jeste.) To ima smisla, može se objasniti na ovaj način. Postoji li još neka izjava koja potvrđuje da je dodavanje prefiksa „naj” pogrešno? (Sećam se nečega, a to je da istina može doći jedino od Boga, jedino je Bog istina, pa ne smeju postojati relativni izrazi poput drugog mesta, trećeg mesta, i tako dalje.) I to je tačno. (Istina je kriterijum čovekovog ponašanja, njegovih postupaka i obožavanja Boga. Pošto zakoni, pravila i kriterijumi mogu doći jedino od Boga, ljudi nemaju kriterijume ni zakone za svoje postupke, niti mogu da uspostave pravila ponašanja, pa nema potrebe za dodavanjem prefiksa „naj”.) Ovo objašnjenje je malo praktičnije. Još nešto? (Božji autoritet i Božja suština su jedinstveni. Božja suština je istina i ništa se ne može uporediti sa njom. Dodavanjem prefiksa „naj” ukazuje se na to da istina više nije jedinstvena.) Kako vam se čini ova izjava? (Dobra je.) Šta je dobro u vezi sa njom? (Naglašava da je Bog jedinstven.) „Jedinstven” – svi ste zaboravili ovaj izraz. Bog je jedinstven. Da li se kriterijumi iz svake rečenice koju je Bog izgovorio, kao i iz svakog Božjeg zahteva upućenog čoveku, mogu pronaći među ljudima? (Ne.) Da li ljudsko znanje, tradicionalna kultura ili misli sadrže ove stvari? (Ne.) Mogu li stvoriti istinu? Ne, ne mogu. Prema tome, dodavanje prefiksa „naj” sugeriše da postoji sekundarno i tercijarno rangiranje, koje pravi razliku između visokog, niskog i još nižeg i koje stvari deli na prvi, drugi i treći nivo… To znači da sve ispravne stvari mogu postati kriterijum prema određenom redosledu. Može li se to ovako razumeti? (Može.) Dakle, u čemu je problem sa dodavanjem prefiksa „naj”? Ovaj prefiks pretvara Božje reči i Božju istinu u nešto relativno, u nešto što je relativno veće od znanja, filozofija i drugih ispravnih stvari među ljudima koje je On stvorio. To istinu deli na nivoe. Shodno tome, ispravne stvari među iskvarenim ljudima takođe postaju istina. Štaviše, takve stvari postaju i kriterijumi za ljudsko ponašanje i delovanje – samo na relativno nižem nivou. Primera radi, pojmovi poput civilizovanosti, ljubaznosti, ljudske dobrote i nekih dobrih karakteristika s kojima se ljudi rađaju, postaju kriterijumi – šta se time implicira da su postali? (Istina.) Postali su istina. Pogledajte, dodavanje prefiksa „naj” menja prirodu ovog kriterijuma. Kada se priroda kriterijuma promeni, da li se menja i definicija Boga? (Da.) Šta postaje definicija Boga? U ovoj definiciji, Bog nije jedinstven; Božji autoritet, moć i suština nisu jedinstveni. Bog je jednostavno najbolje rangirana uloga koja ima moć i autoritet među ljudima. Svaki član ljudskog roda koji ima sposobnost i prestiž može se smatrati ravnim Bogu i može se komentarisati pod jednakim uslovima, samo ne na toliko visokom i velikom nivou u odnosu na Boga. Oni relativno pozitivni pojedinci i starešine među ljudskim rodom mogu se svrstati odmah iza Boga, pa postaju drugi, treći i četvrti po važnosti… a Bog je šef. Zar takvo tumačenje ne menja u potpunosti Božji identitet i suštinu? Samo jednom rečju, odnosno prefiksom „naj”, Božja suština se u potpunosti menja. Da li je to problem? (Jeste.) Dakle, kako su ove reči tačne ako ne dodamo prefiks „naj”? (One iznose činjenicu.) Koja je to činjenica? (Da je Bog istina, načelo, standard i kriterijum.) To je činjenica da svi ovi kriterijumi potiču od Boga. Među iskvarenim ljudima i stvorenim bićima ne postoje takvi kriterijumi. Bog je jedini izvor koji izražava ove kriterijume. Samo On poseduje tu suštinu. Stvarnost i kriterijumi svih pozitivnih stvari mogu doći jedino od Boga. Da li čovek može postati Bog ako zna ponešto o određenim načelima o ljudskom ponašanju i delovanju, ako obožava Boga i zna ponešto o kriterijumima i razume određene istine? (Ne može.) Da li je on izvor istine? Da li je govornik istine? (Nije.) Da li se onda može nazivati Bogom? Ne. To je suštinska razlika. Razumete li? (Da.) Iako sam do sada već dvaput govorio o tome „Šta istina jeste”, vaši odgovori i dalje sadrže ogromnu grešku – pretvaraju Boga u jedno od stvorenih bića, a stvorena bića čine ravnopravnim Bogu, izjednačavajući odnos između njih. Time se menja priroda problema, što je isto što i poricanje Boga. Bog je Stvoritelj, ljudi su stvorena bića – to nisu uloge istog ranga. Ali šta se dešava kada dodate prefiks „naj”? Oni postaju isti u smislu suštine i ranga, razlikuju se samo po superiornosti, odnosno inferiornosti. Kada sam vas o tome detaljnije propitivao, vi ste u sebi pomislili: „Zar nas time ne potcenjuje? Svi smo mi obrazovani ljudi, kako bismo mogli da zaboravimo tih par reči? Možemo o tome lagodno da razgovaramo, da ne moramo čak ni da pogledamo svoje beleške.” Problem je otkriven čim ste otvorili usta. Nakon Mog izlaganja, pročitali ste beleške nekoliko puta, ali i dalje niste mogli tačno da ih ponovite. Koji je razlog za to? Još uvek ne razumete istinu o tome. Neko je dodao prefiks „naj” i pomislio: „Niko od vas nije dodao ’naj’; izgleda da nemate dovoljno vere u Boga, zar ne? Gledajte mene, ja sam dodao ’naj’. To pokazuje da sam obrazovan – nisam uzalud studirao!” Kada je dodao „naj”, većina vas nije primetila problem. Vas par je primetilo da nešto nije u redu, ali niste mogli da objasnite zašto. Kada su drugi to objasnili, razumeli ste u teoriji i znali ste da je objašnjenje tačno. Ali da li ste ga razumeli u smislu istine? (Nismo.) U zajedništvu sam govorio o tome zašto je pogrešno dodati prefiks „naj” i vi ste to razumeli, ali da li ste uistinu razumeli suštinu ovog problema? (Nismo.) Niste to jasno videli. Zašto je to tako? (Zato što ne razumemo istinu.) A zašto ne razumete istinu? Zar niste razumeli šta sam rekao? Ako ste razumeli, kako i dalje ne razumete istinu? Koliko poglavlja postoji na temu „Sȃm Bog, jedinstveni”? Koliko puta ste ih pročitali? Da li zaista razumete te reči? (Ne.) Ne razumete, tako da ste danas ispali budale. Te reči su vas razotkrile. Zar nije tako? (Jeste.) Da li ste nešto naučili iz ovoga? Da li ćete i sledeći put kada naiđete na nešto ovako postupiti prema svojoj samozvanoj pameti? Ne biste se usudili, zar ne? Ako čovek ne razume istinu, neće mu koristiti nikakvo obrazovanje niti znanje. Da si neobrazovan i da ne znaš kako da koristiš tu reč, možda ne bi dodao prefiks „naj”, pa ne bi došlo do ovog problema. U krajnjem slučaju, ne bi ovako pogrešio i napravio budalu od sebe. Ali pošto si ti obrazovan, te razumeš značenje i upotrebu određenih reči, primenio si ih na Boga. Shodno tome, napravio si problem, pretvarajući pamet u neumesnost. Ako to primeniš na čoveka, onda je to samo idolizacija i laskanje, što je u najmanju ruku odvratno. Ali ako to primeniš na Boga, problem postaje ozbiljan. To postaje reč koja negira Boga, opire se Bogu i osuđuje Boga. To je greška koju često prave iskvareni ljudi koji nemaju istinu. Ubuduće, budite oprezni da ne dodajete nemarno priloge ili prideve. Zbog čega? Zato što su Božji identitet, suština, reči i narav oblasti u kojima iskvareni ljudi pokazuju najviše nedostataka, gde je njihovo razumevanje najpovršnije i najoskudnije. Prema tome, ljudi koji ne razumeju istinu moraju paziti da ne postupaju nepromišljeno – bolje je biti obazriv.

I. Detaljna analiza ideje „Ne sumnjaj u one koje zapošljavaš i ne zapošljavaj one u koje sumnjaš”

Neki ljudi su upravo objasnili definiciju i koncept istine. Vi razumete definiciju i koncept istine, ali da li zaista razumete ono što istina jeste? Moram da vas testiram. Kako ću vas testirati? Koristiću vaše prednosti da bih vas testirao. A šta su vaše prednosti? Upoznati ste sa učenjem, rečima i vokabularom; sa raznim filozofijama i pristupima ovozemaljskom ophođenju koje poseduju ljudi iz svih slojeva društva; upoznati ste sa tradicionalnim kulturama ljudi, kao i sa njihovim predstavama i uobraziljama. Takođe vam nisu strani ni razni zakoni i predstave kojima se vode ljudi svih rasa, etničke pripadnosti i nacionalnosti. Zar to nisu vaše prednosti? Neke od njih spadaju u relativno ustaljene idiome, neke u poslovice, a neke u izreke; neke od njih su popularni izrazi koje običan narod često koristi. Zapitajte se, o kojim stvarima ljudi često imaju duboka razmišljanja i stavove koje pretvaraju u idiome? Hajde da najpre detaljno analiziramo nekoliko izreka, idioma i zakona, kao i ljudski pristup ovozemaljskom ophođenju i njihove tradicionalne predstave, kako bismo mogli tačno da razumemo šta istina jeste. Razmatraćemo šta istina zapravo jeste iz negativne perspektive. Da li je to dobar pristup? (Jeste.) Dakle, dajte nam jedan primer za početak. (Ne sumnjaj u one koje zapošljavaš i ne zapošljavaj one u koje sumnjaš.) Da li je ova izjava tačna? (Nije.) „Ne sumnjaj u one koje zapošljavaš i ne zapošljavaj one u koje sumnjaš.” Hajde da zajedništvo započnemo razgovorom o ovoj izjavi. Izvolite, objasnite šta ova izreka znači. (Znači da treba da veruješ onima koje zapošljavaš i da ne gajiš sumnje prema njima. Ako nekome ne veruješ, onda ga nemoj zapošljavati.) To je doslovna interpretacija. Za početak, recite Mi da li se većina ljudi u svetu slaže sa ovom izrekom ili ne? (Slaže se.) Većina se slaže s njom. Može se reći da se većina ljudi u ovom društvu drži izreke: „Ne sumnjaj u one koje zapošljavaš i ne zapošljavaj one u koje sumnjaš”, kao načela za zapošljavanje drugih, te se pridržavaju ove izreke u svom ophođenju prema ljudima. Prema tome, da li je bilo koji aspekt ove izreke tačan? (Nije.) Zašto onda većina nevernika ovu izreku smatra tačnom, i bezuslovno je prihvata i primenjuje? Šta je njihova motivacija za takvo postupanje? Zbog čega to govore? Neki ljudi kažu: „Ako ćeš nekoga zaposliti, onda ne smeš da sumnjaš u njega, moraš mu verovati. Moraš verovati da ta osoba ima talenat i karakter da obavi posao i da će ti biti odana. Ako joj ne veruješ, onda je nemoj zaposliti. Kao što izreka kaže: ’Ne sumnjaj u one koje zapošljavaš i ne zapošljavaj one u koje sumnjaš.’ Ova izreka je tačna.” Zapravo, ova izreka nije ništa drugo do đavolska priča koja navodi na stranputicu. Odakle potiče? Koja je njena namera? Kakvu spletku sprema? (Bože, sećam se da je tokom našeg poslednjeg razgovora pomenuto da ako neki ljudi ne žele da im se drugi mešaju u posao, oni bi rekli: „Ne sumnjaj u one koje zapošljavaš i ne zapošljavaj one u koje sumnjaš.” Ono što time žele da kažu je: „Pošto si mi dao ovaj posao i pošto sam ti koristan, onda ne treba da se mešaš u moj rad – ne treba da se petljaš u ono što radim.”) Kakvu narav imaju ljudi koji upotrebljavaju ovu izreku? (Imaju narav antihrista, samovoljnu i koja ne priznaje nikakav zakon osim svog.) Njihova narav je zaista takva. Da li su oni koji koriste ovu izreku i koji su je osmislili oni koji zapošljavaju ili oni koji su zaposleni? Kome ova izreka najviše koristi? (Onima koji su zaposleni.) Kako ova izreka koristi onima koji su zaposleni? Ako svom poslodavcu neprestano naglašavaju ovu izreku, oni njemu usađuju određenu misao; to ima prirodu usađivanja i indoktrinacije. Time kao da poslodavcu govore: kada jednom zaposliš nekoga, moraš da veruješ da će ti biti odan. Moraš da veruješ da će dobro obaviti posao, da ima tu sposobnost. Ne smeš da sumnjaš u njega, jer ta sumnja ide na tvoju štetu. Ako se uvek dvoumiš, ako uvek pokušavaš da im nađeš zamenu, to može uticati na njihovu odanost prema tebi. Kada poslodavac to čuje, da li će lako biti naveden na stranputicu ili potpasti pod uticaj ove izreke? (Hoće.) A kada je poslodavac naveden na stranputicu ili je pod uticajem, korist će imati onaj koji je zaposlen. Ako poslodavac prihvati ovaj način razmišljanja, neće imati sumnje ili nepoverenje prema osobi koju zapošljava; neće nadzirati niti proveravati posao koji ta osoba obavlja, da li je ta osoba odana poslodavcu ili da li ima sposobnost da obavlja ove stvari. Osoba koja je zaposlena na ovaj način može izbeći nadzor i kontrolu poslodavca, pa shodno tome može raditi šta god hoće, bez obzira na želje poslodavca. Recite Mi, kada zaposleni koristi ovu izreku, da li zaista ima karakter da u potpunosti bude odan svom poslodavcu? Da li njega zaista nije potrebno nadzirati? (Nije potrebno.) Zašto to kažemo? Opštepoznata je činjenica od davnina do danas da su ljudska bića duboko iskvarena, oni imaju iskvarene naravi i naročito su lukavi i lažljivi; ne postoje pošteni ljudi i čak i budale lažu. To stvara velike poteškoće kada je reč o zapošljavanju drugih ljudi, i gotovo je nemoguće pronaći nekoga ko je vredan poverenja, a kamoli nekoga na koga se u potpunosti možeš osloniti. Poslodavac se najviše može nadati da pronađe nekoliko relativno upotrebljivih ljudi. Pošto nema ljudi dostojnih poverenja, kako je onda moguće da „ne sumnjaš u one koje zapošljavaš i ne zapošljavaš one u koje sumnjaš.” Nije moguće, jer niko nije pouzdan. Kako, dakle, treba da koristimo one koji su relativno upotrebljivi? Možemo ih koristiti samo kroz nadziranje i usmeravanje. Nevernici šalju doušnike i špijune da nadziru osobu koju su zaposlili kako bi sebi garantovali relativni osećaj sigurnosti. Prema tome, u drevnim vremenima, ljudi su se zavaravali kada su rekli: „Ne sumnjaj u one koje zapošljavaš i ne zapošljavaj one u koje sumnjaš.” Onaj koji je skovao ovu izreku: „Ne sumnjaj u one koje zapošljavaš i ne zapošljavaj one u koje sumnjaš”, zapravo je nije sȃm primenjivao. Da jeste, onda bi zaista bio bezbrižni pojedinac, budala prve klase koja se lako može obmanuti i prevariti. Zar to nije činjenica? Hajde da razgovaramo o tome gde se krije najznačajnija greška u izreci: „Ne sumnjaj u one koje zapošljavaš i ne zapošljavaj one u koje sumnjaš.” Na čemu se zasniva izreka: „Ne sumnjaj u one koje zapošljavaš i ne zapošljavaj one u koje sumnjaš”? Zasniva se na tome da je osoba koja je zaposlena potpuno pouzdana, odana i odgovorna. Da bi poslodavac upotrebio izreku: „Ne sumnjaj u one koje zapošljavaš i ne zapošljavaj one u koje sumnjaš”, on mora biti 100% siguran da je zaposleni baš takva osoba. Danas se takvi pojedinci ne mogu pronaći, gotovo da i ne postoje, čime izjava „Ne sumnjaj u one koje zapošljavaš i ne zapošljavaj one u koje sumnjaš” postaje besmislena. Ako odabereš nepouzdanu osobu, a zatim upotrebiš izreku: „Ne sumnjaj u one koje zapošljavaš i ne zapošljavaj one u koje sumnjaš” da bi potisnuo svoje sumnje o toj osobi, zar se time ne zavaravaš? Da li je osoba koja se zapošljava u stanju da bude pouzdana i da zadatke obavlja odano i odgovorno samo zato što ti ne sumnjaš u nju? U stvarnosti, ona će nastaviti da se ponaša u skladu sa time kakva je zapravo osoba, bez obzira na tvoje sumnje. Ako je ta osoba lažljiva, onda će nastaviti da radi lažljive stvari; ako je bezazlena, nastaviće da se ponaša bezazleno. To ne zavisi od toga da li ti gajiš izvesne sumnje u nju ili ne. Recimo, primera radi, da zaposliš lažljivu osobu. U svom srcu znaš da je ta osoba lažljiva, ali joj ipak kažeš: „Ne sumnjam u tebe, slobodno obavljaj svoj posao samouvereno.”; da li će ta osoba onda postati bezazlena i posao obavljati na bezazlen način samo zato što ti ne sumnjaš u nju? Da li je to moguće? S druge strane, ako zaposliš bezazlenu osobu, da li će ona postati lažljiva ako ti sumnjaš u nju ili ako je ne razumeš? Ne, neće. Prema tome, izreka „ Ne sumnjaj u one koje zapošljavaš i ne zapošljavaj one u koje sumnjaš.” samo je budalin pokušaj da umiri svoju savest, to je samoobmanjujuća glupost. Do kojih granica doseže ljudska iskvarenost? Težnja za statusom i moći je dovela do toga da se očevi i sinovi, kao i braća, okrenu jedan protiv drugog i međusobno se ubijaju; učinila je da se majke i ćerke međusobno mrze. Kome se može verovati? Ne postoji osoba koja je potpuno pouzdana, samo osobe koje se relativno mogu zaposliti. Bez obzira na to koga zaposliš, jedini način da sprečiš greške je da tu osobu posmatraš i nadgledaš. Prema tome, izreka „Ne sumnjaj u one koje zapošljavaš i ne zapošljavaj one u koje sumnjaš.” je samoobmanjujuća. To je besmislena zabluda koja uopšte ne drži vodu. Zašto Bog u poslednjim danima izražava istinu i obavlja delo suda i spasavanja ljudskog roda? Zato što je ljudski rod duboko iskvaren. Niko se ne pokorava Bogu u potpunosti i niko nije pogodan za Božju upotrebu. Dakle, Bog neprestano zahteva da ljudi budu pošteni. Pošto su ljudi previše lažljivi, ispunjeni su Sotoninom iskvarenom naravi i imaju sotonsku prirodu. Ne mogu da se uzdrže od greha i činjenja zla, a sposobni su i da se svuda i uvek opiru Bogu i da Ga izdaju. Niko od iskvarenih ljudi ne može biti upotrebljen niti mu se može verovati. Zaista je teško odabrati i upotrebiti nekog pripadnika ljudskog roda! Pre svega, nemoguće je da ljudi nekoga istinski razumeju; drugo, ljudi ne mogu da prozru jedni druge; treće, gotovo je nemoguće da se ljudi obuzdaju ili upravljaju drugima u posebnim okolnostima. U ovom kontekstu, najteže je pronaći nekoga koga možete upotrebiti. Prema tome, izreka: „Ne sumnjaj u one koje zapošljavaš i ne zapošljavaj one u koje sumnjaš.” potpuno je pogrešna i nije ni najmanje praktična. Kada birate i koristite nekoga na osnovu ove izreke je kao da tražite da budete prevareni. Svako ko ovu izreku smatra tačnom i istinitim je najgluplji od svih ljudi. Može li ova izreka zaista rešiti poteškoće u korišćenju drugih ljudi? Naravno da ne. To je prosto način da se čovek uteši, samoobmanjuje i zavarava samog sebe.

Da li ste do ovog trenutka u našem zajedništvu stekli osnovno razumevanje toga da li je izreka: „Ne sumnjaj u one koje zapošljavaš i ne zapošljavaj one u koje sumnjaš” tačna? Da li je ova izreka istina? (Nije.) Šta je onda ona? (Ona je sotonska filozofija.) Preciznije rečeno, ova izreka služi kao izgovor onima koji žele da prevaziđu i da se oslobode kontrole i nadzora drugih; takođe je dimna zavesa koju šire svi zli ljudi da bi zaštitili svoje interese i postigli sopstvene ciljeve. Ova izreka je izgovor za one koji gaje skrivene motive da rade šta god žele. Ujedno je i zabluda koju šire takvi ljudi da bi opravdali bežanje od nadzora, kontrole i osude moralnosti i savesti. Međutim, sada ima nekih ljudi koji veruju da je izreka: „Ne sumnjaj u one koje zapošljavaš i ne zapošljavaj one u koje sumnjaš” praktična i tačna. Da li takvi ljudi imaju sposobnost rasuđivanja? Da li oni razumeju istinu? Da li su misli i gledišta takvih ljudi problematični? Ako neko u crkvi širi ovu izreku, on ima motiv za to – pokušava da navede druge na pogrešan put. Pokušava da koristi izreku: „Ne sumnjaj u one koje zapošljavaš i ne zapošljavaj one u koje sumnjaš” da bi otklonio slutnje i sumnje drugih u vezi sa sobom. To implicitno znači da želi da drugi ljudi veruju da on može da obavi posao, da veruju da je on neko ko se može upotrebiti. Da li je to njegova namera i cilj? Mora biti. U sebi misli: „Nikada mi ne verujete i uvek sumnjate u mene. U nekom trenutku ćete sigurno otkriti da imate neki omanji problem sa mnom i otpustiti me. Kako da radim ako mi je to stalno na pameti?” Dakle, on širi ovakav stav da bi mu Božja kuća verovala bez sumnje i da bi ga pustila da slobodno radi, čime on postiže svoj cilj. Ako neko zaista stremi ka istini, trebalo bi da se ophodi onako kako treba prema nadzoru Božje kuće nad njihovim radom kada to uoči, jer zna da je to zarad njegove zaštite i, što je još važnije, da to znači biti odgovoran za delo Božje kuće. Iako može otkriti svoju iskvarenost, može se moliti Bogu i zatražiti od Njega da ga prouči i zaštiti, ili se može zakleti Bogu da će prihvatiti Njegovu kaznu ako počini zlo. Zar mu to neće pružiti mir? Zašto širi zablude da bi ljude naveo na pogrešan put i postigao svoje ciljeve? Neke starešine i delatnici uvek imaju otporan stav prema nadziranju Božjeg izabranog naroda ili prema naporima viših starešina i delatnika da se informišu o njihovom radu. Šta oni misle? „’Ne sumnjaj u one koje zapošljavaš i ne zapošljavaj one u koje sumnjaš.’ Zašto me uvek nadgledate? Zašto me koristite ako mi ne verujete?” Ako ih pitate o njihovom poslu ili se raspitujete o njihovom napretku, a zatim ih pitate o njihovom ličnom stanju, zauzeće još odbrambeniji stav: „Ovaj posao je poveren meni, spada u moju nadležnost. Zašto se mešate u moj rad?” Iako se ne usuđuju da to otvoreno kažu, oni će nagovestiti: „Kao što kaže izreka: ’Ne sumnjaj u one koje zapošljavaš i ne zapošljavaj one u koje sumnjaš’. Zašto si ti tako sumnjičava osoba?” Čak će te osuditi i etiketirati. A šta ako ti ne razumeš istinu i nemaš sposobnost rasuđivanja? Kada čuješ njihovu insinuaciju, reći ćeš: „Da li sam ja sumnjičav? Onda nisam u pravu. Ja sam lažljiv! U pravu si: Ne sumnjaj u one koje zapošljavaš i ne zapošljavaj one u koje sumnjaš.” Zar na taj način nisi naveden na stranputicu? Da li je izreka: „Ne sumnjaj u one koje zapošljavaš i ne zapošljavaj one u koje sumnjaš” u skladu sa istinom? Ne, to je besmislica! Ti rđavi ljudi su podmukli i lažljivi; ovu izreku predstavljaju kao istinu da bi smetenjake navodili na stranputicu. Kada smetenjak čuje ovu izreku, on zaista kreće stranputicom jer postaje zbunjen, govoreći: „On je u pravu, ogrešio sam se o njega. Sam je rekao: ’Ne sumnjaj u one koje zapošljavaš i ne zapošljavaj one u koje sumnjaš.’ Kako sam mogao da sumnjam u njega? Posao se ne može ovako obavljati. Moram ga ohrabriti bez petljanja u njegov rad. Pošto ga koristim, moram da mu verujem i da ga pustim da radi slobodno i bez ograničavanja. Moram mu dati prostora da radi. On je sposoban da obavi posao. A čak i da nije, Sveti Duh i dalje deluje!” Kakva je to logika? Da li je bilo koji njen deo u skladu sa istinom? (Nije.) Sve ove reči zvuče tačno. „Ne možemo ograničavati druge.” „Ljudi ne mogu da urade ništa; Sveti Duh je taj koji obavlja sav posao. Sveti Duh sve proučava. Ne moramo da sumnjamo jer je sve u potpunosti u Božjim rukama.” Ali, kakve su to reči? Zar ljudi koji ih izgovaraju nisu smetenjaci? Ne mogu da sagledaju ni ovo malo stvari i samo jedna rečenica ih navodi na stranputicu. Može se reći da većina ljudi izreku: „Ne sumnjaj u one koje zapošljavaš i ne zapošljavaj one u koje sumnjaš” smatra istinom, te da ih ona sputava i navodi na stranputicu. Ona ih ometa i utiče na njih u procesu odabira i korišćenja ljudi, pa čak i diktira njihove postupke. Shodno tome, mnoge starešine i delatnici uvek nailaze na poteškoće i bojazni kada proveravaju rad crkve, unapređuju i koriste ljude. Naposletku, sve što mogu jeste da se uteše rečima: „Ne sumnjaj u one koje zapošljavaš i ne zapošljavaj one u koje sumnjaš.” Kada god pregledaju ili se raspituju o poslovima, oni misle: „’Ne sumnjaj u one koje zapošljavaš i ne zapošljavaj one u koje sumnjaš’. Treba da verujem svojoj braći i sestrama, jer, na kraju krajeva, Sveti Duh proučava ljude, pa ne treba uvek da sumnjam u druge i da ih nadzirem.” Ova fraza utiče na njih, zar ne? Koje posledice nastaju pod uticajem ove fraze? Pre svega, ako se neko slaže sa idejom: „Ne sumnjaj u one koje zapošljavaš i ne zapošljavaj one u koje sumnjaš”, da li će on pregledati i usmeravati tuđi rad? Da li će nadzirati i pratiti tuđi rad? Ako ova osoba veruje svima koje koristi i nikada ne pregleda njihov rad, ne usmerava ih niti nadzire, da li onda ona obavlja svoju dužnost odano? Može li ona da sprovodi rad crkve na kompetentan način i da izvrši Božji nalog? Da li je odana Božjem nalogu? Drugo, ovo nije samo neuspeh u pridržavanju Božjih reči i svojih dužnosti, već prihvatanje da su Sotonine spletke i Njegova filozofija za ovozemaljsko ophođenje istina koju slede i primenjuju. Ti slušaš Sotonu i živiš prema sotonskoj filozofiji, zar ne? Nisi osoba koja se pokorava Bogu, a još si manje osoba koja se pridržava Božjih reči. Ti si pravi nitkov. Kada zanemaruješ Božje reči i umesto njih prihvataš i primenjuješ sotonske fraze kao istinu, ti izdaješ istinu i Boga! Ti radiš u Božjoj kući, a ipak se u svojim postupcima vodiš načelima sotonske logike i filozofijom za ovozemaljsko ophođenje, pa kakva si ti to osoba? Ti si neko ko izdaje Boga i ko Ga ozbiljno sramoti. Koja je suština takvog postupanja? Otvoreno proklinjanje Boga i otvoreno poricanje istine. Da li je to suština? (Jeste.) Osim što ne slediš Božju volju, ti dozvoljavaš da se jedna od Sotoninih đavolskih izreka i sotonskih filozofija o ovozemaljskom ophođenju neobuzdano širi u crkvi. Takvim postupanjem postaješ Sotonin saučesnik, pomažeš Sotoni da sprovodi svoje aktivnosti u crkvi i ometaš i prekidaš rad crkve. Suština ovog problema je veoma ozbiljna, zar ne?

U današnje vreme, većina starešina i delatnika u svom srcu čuva Sotonin otrov i još uvek živi po sotonskim filozofijama i nema mnogo Božjih reči koje preovladavaju u njihovim srcima. Rad mnogih starešina i delatnika je problematičan – nikada ne pregledaju niti nadziru radove nakon što naprave radne aranžmane, iako u svojim srcima sigurno znaju da neki ljudi ne mogu da obavljaju te poslove i da će se problemi sigurno pojaviti. Međutim, pošto ne znaju kako da reše taj problem, oni jednostavno usvajaju stav: „Ne sumnjaj u one koje zapošljavaš i ne zapošljavaj one u koje sumnjaš,” pa se provlače i čak postižu duševni mir. To dovodi do toga da neki ljudi nisu u stanju da obavljaju stvaran posao, već se bave opštim poslovima koje otaljavaju. Shodno tome, od rada crkve prave papazjaniju, a u nekim mestima čak dolazi i do krađe darova upućenih Bogu. Pošto ne može to da podnese, Božji izabrani narod ovaj problem prijavljuje Višnjem. Kada lažni starešina toga postane svestan, on ostaje zapanjen i oseća da je katastrofa na pomolu. Zatim ga Višnji pita: „Zašto nisi pregledao radove? Zašto si koristio pogrešnu osobu?” Na šta lažni starešina odgovara: „Nemam uvid u suštinu neke osobe, pa jednostavno sledim načelo ’Ne sumnjaj u one koje zapošljavaš i ne zapošljavaj one u koje sumnjaš’. Nikada nisam očekivao da ću koristiti pogrešnu osobu i izazvati takvu katastrofu.” Da li smatrate da je stav: „Ne sumnjaj u one koje zapošljavaš i ne zapošljavaj one u koje sumnjaš” tačan? Da li je ova fraza istina? Zašto bi on koristio ovu frazu u delu Božje kuće i u obavljanju svoje dužnosti? O kakvom se problemu ovde radi? „Ne sumnjaj u one koje zapošljavaš i ne zapošljavaj one u koje sumnjaš” su očito reči nevernika, reči koje dolaze od Sotone – pa zašto ih on smatra istinom? Zašto ne može da uvidi da li su ove reči ispravne ili pogrešne? Ovo su očigledno ljudske reči, reči iskvarenog ljudskog roda; one jednostavno nisu istina, u potpunosti su suprotne Božjim rečima i ne treba da služe kao kriterijum za ljudsko delanje, ponašanje i obožavanje Boga. Kako, dakle, treba pristupiti ovoj frazi? Ako zaista imaš sposobnost rasuđivanja, koju vrstu istina-načela treba da koristiš umesto nje koje bi služilo kao tvoje načelo primene? Trebalo bi da „obavljaš svoju dužnost svim srcem, svom dušom i umom”. Kada postupaš svim srcem, svom dušom i umom, onda te niko ne ograničava; to podrazumeva potpuno jedinstvo srca i uma i ništa više. To je tvoja odgovornost i tvoja dužnost i treba da je obavljaš dobro jer je to sasvim prirodno i opravdano. Bez obzira na probleme na koje naiđeš, treba da postupaš u skladu sa načelima. Reši te probleme kako god misliš da treba; ako je potrebno orezivanje, onda učini tako, a ako je potrebno otpuštanje, neka tako bude. Ukratko, postupaj prema Božjim rečima i istini. Zar to nije načelo? Zar to nije potpuno suprotno frazi: „Ne sumnjaj u one koje zapošljavaš i ne zapošljavaj one u koje sumnjaš”? Šta znači ne sumnjati u one koje zapošljavaš i ne zapošljavati one u koje sumnjaš? To znači da ako si zaposlio osobu, ne treba da sumnjaš u nju, treba da joj prepustiš uzde, da je ne nadgledaš, već da je pustiš da radi kako joj je volja; a ako sumnjaš u nju, onda ne treba da je zaposliš. Zar ta izreka nema ovo značenje? To je potpuno pogrešno. Sotona je duboko iskvario ljudski rod. Svaka osoba ima sotonsku narav i spremna je da izda Boga i da Mu se opire. Može se reći da niko nije pouzdan. Čak i ako se neko zakune do sudnjeg dana, to bi bilo beskorisno jer ljude ograničava njihova iskvarena narav i ne mogu da se kontrolišu. Moraju da prihvate Božji sud i grdnju pre nego što mogu da reše problem svoje iskvarene naravi i temeljno reše problem svog opiranja i izdaje Boga – da razreše uzrok ljudskih grehova. Nisu pouzdani svi oni koji nisu prošli kroz Božji sud i pročišćenje i postigli spasenje. Nisu dostojni poverenja. Prema tome, kada nekoga koristite, morate ga nadzirati i usmeravati. Morate ih i orezivati i često razgovarati u zajedništvu o istini, i samo na ovaj način ćete moći da jasno vidite da li možete da nastavite da ih koristite. Ako postoje ljudi koji mogu da prihvate istinu i orezivanje, koji su u stanju da odano obavljaju svoju dužnost i koji kontinuirano napreduju u životu, onda jedino takve ljude možete zaista koristiti. Oni koje možete zaista koristiti imaju potvrdu dela Svetog Duha. Ljudi koji ne poseduju delo Svetog Duha nisu pouzdani; oni su radnici i najamnici. Činjenica je da, kada je reč o odabiru starešina i delatnika, eliminiše se relativno visoki procenat njih, barem polovina, dok se samo manjina smatra upotrebljivom i pogodnom za korišćenje. Neke crkvene starešine nikada ne nadziru niti proveravaju tuđi rad, te ne obraćaju pažnju na posao kada završe sa razgovorom u zajedništvu ili pravljenjem radnih aranžmana. Umesto toga, vode se izrekom: „Ne sumnjaj u one koje zapošljavaš i ne zapošljavaj one u koje sumnjaš,” pa čak i govore sami sebi: „Nek Bog završi ostalo”. Zatim počinju da se prepuštaju komforu i lagodnosti, ne raspituju se o problemu, već ga ignorišu. Zar nisu površni kada ovako rade? Imaju li ikakav osećaj odgovornosti? Zar takvi ljudi nisu lažne starešine? Bog zahteva da ljudi obavljaju svoje dužnosti svim srcem, svom dušom, svim umom i svom snagom. Istina je ono što Bog zahteva od ljudi. Zar starešine i delatnici, dok rade ili obavljaju svoje dužnosti, ne ispoljavaju opiranje Bogu i izdaju Boga ako poštuju reči đavola i Sotone pre nego Božje reči? Zašto Božja kuća, pri odabiru starešina i delatnika, bira samo ljude koji su voljni da prihvate istinu, dobre ljude koji imaju savest i razum i one koji su dobrog kova i koji su spremni da preuzmu posao? Zato što je ljudski rod duboko iskvaren i gotovo da niko nije pogodan za upotrebu. Osim ako neko nije prošao kroz godine obuke i kultivacije, on obavlja posao veoma neefikasno i mnogo se muči da dobro obavlja svoje dužnosti, pa mu se mora suditi, mora se grditi i više puta orezivati da bi postao podoban za upotrebu. Većina ljudi se razotkriva i eliminiše za vreme obuke, a mnogo je veći procenat starešina i delatnika koji su eliminisani. Zašto je to tako? Zato što je Sotona duboko iskvario ljudski rod. Većina ljudi ne voli istinu, niti ispunjava standard savesti i razuma. Zato većina nije upotrebljiva. Da bi mogli da obavljaju neke dužnosti, moraju verovati u Boga nekoliko godina i razumeti malo istine. To je realnost iskvarenog čovečanstva. Prema tome, na osnovu ovoga možemo zaključiti da je fraza: „Ne sumnjaj u one koje zapošljavaš i ne zapošljavaj one u koje sumnjaš” potpuno pogrešna i da je praktično potpuno bezvredna i da je osoba koja ju je osmislila jednostavno đavo. Sa sigurnošću možemo reći da je „Ne sumnjaj u one koje zapošljavaš i ne zapošljavaj one u koje sumnjaš” jeres i zabluda; to je đavolska izreka, sotonska filozofija i ovakav opis je sasvim prikladan. Bog nikada nije rekao nešto poput: „Iskvarenom ljudskom rodu se može verovati”. On je uvek zahtevao da ljudi budu pošteni, što dokazuje da među ljudima postoji vrlo malo onih koji su pošteni, da su svi skloni laganju i varanju i da svi imaju lažljivu narav. Štaviše, Bog je rekao da je verovatnoća da će Ga iskvareni ljudski rod izdati stoprocentna. Čak i ako Bog upotrebi neku osobu, ta osoba mora proći kroz godine orezivanja, a čak i dok je Bog koristi, ona mora proći kroz višegodišnji sud i grdnju da bi bila pročišćena. Pa sada vi Meni recite, postoji li neko ko je zaista pouzdan? Niko se ne usuđuje da to kaže. A šta se time dokazuje? Dokazuje se da su svi ljudi nepouzdani. Dakle, vratimo se na frazu: „Ne sumnjaj u one koje zapošljavaš i ne zapošljavaj one u koje sumnjaš”. Zbog čega je ona netačna? Šta je u vezi s njom apsurdno? Zar to nije očigledno? Ako neko i dalje veruje da je ova izreka na bilo koji način tačna ili primenljiva, onda je ta osoba zasigurno apsurdna i neko ko nema istinu. Danas ste sposobni da uočite problem u ovoj frazi i da ustanovite da je ona zabluda, a to je isključivo zato što ste iskusili Božje delo, te ste sada sposobni da jasnije vidite i steknete jasniji uvid u suštinu iskvarenog čovečanstva. Samo zbog toga možete da u potpunosti odbacite ovu đavolsku frazu, ovu jeres i zabludu. Da nije bilo Božjeg dela spasenja, i vas bi ova Sotonina đavolska izreka navela na stranputicu, pa biste je čak koristili kao standardnu poslovicu ili moto. Kako bi to bilo žalosno – uopšte ne biste imali istina-stvarnost.

Fraza: „Ne sumnjaj u one koje zapošljavaš i ne zapošljavaj one u koje sumnjaš” je fraza koju je većina ljudi već čula. Da li vi smatrate da je ova fraza ispravna ili pogrešna? (Pogrešna.) Pošto verujete da je pogrešna, zašto ona i dalje može da utiče na vas u stvarnom životu? Kada vas zadese ovakve stvari, ovaj stav će izaći na videlo. Ometaće vas u određenoj meri, a čim počne da vas ometa, vaš rad će biti kompromitovan. Dakle, ako veruješ da je ova fraza pogrešna i ustanovio si da je pogrešna, zašto ona i dalje utiče na tebe i zašto je i dalje koristiš da umiriš savest? (Zato što ljudi ne razumeju istinu, ne uspevaju da postupaju u skladu sa Božjim rečima, pa će kao svoje načelo i kriterijum za postupanje koristiti sotonsku filozofiju za ovozemaljsko ophođenje.) To je jedan od razloga. Ima li i drugih? (Zato što je ova fraza relativno u skladu sa ljudskim telesnim interesima, pa će prirodno postupiti prema ovoj frazi kada ne razumeju istinu.) Ljudi se ne ponašaju ovako samo kada ne razumeju istinu; čak i kada razumeju istinu, možda neće biti sposobni da postupaju u skladu sa njom. Tačno je da je ova izreka „relativno u skladu sa ljudskim telesnim interesima”. Da bi zaštitili svoje telesne interese, ljudi će radije slediti lukavi trik ili sotonsku filozofiju za ovozemaljsko ophođenje nego primenjivati istinu. Osim toga, imaju osnovu za takvo postupanje. O kakvoj osnovi je reč? Da je ova izreka široko prihvaćena među ljudima kao ispravna. Kada ljudi obavljaju određene stvari u skladu sa ovom frazom, svoje postupke mogu opravdati pred svima i niko ih ne može kritikovati. Bilo sa moralnog ili pravnog stanovišta, ili, pak, sa stanovišta tradicionalnih predstava, reč je o stavu i praksi koji drže vodu. Dakle, kada nisi voljan da primenjuješ istinu ili kada je ne razumeš, ti bi radije uvredio Boga, prekršio istinu i povukao se na mesto koje ne prelazi moralnu granicu. A koje je to mesto? To je krajnja granica da „ne sumnjaš u one koje zapošljavaš i ne zapošljavaš one u koje sumnjaš”. Povlačenje na ovo mesto i postupanje u skladu sa ovom frazom će ti pružiti mir. Zašto ti to pruža mir? Zato što i svi ostali razmišljaju na ovaj način. Štaviše, u svom srcu takođe gajiš predstavu da „zakon nije moguće sprovoditi ako ga svi krše,” pa misliš: „Svi razmišljaju na ovaj način. Ako postupam u skladu sa ovom frazom, nema veze da li će me Bog osuditi, jer ionako ne mogu da vidim Boga niti da dodirnem Svetog Duha. Barem ću u očima drugih biti viđen kao osoba sa ljudskim crtama, kao neko ko ima iole savesti”. Biraš da izdaš istinu zarad ovih „ljudskih crta,” da te ljudi ne bi posmatrali s neprijateljstvom u očima. Svi će onda imati dobro mišljenje o tebi, neće te kritikovati, živećeš udobnim životom i imati duševni mir – ono za čime tragaš je duševni mir. Da li je duševni mir ispoljenje čovekove ljubavi prema istini? (Ne, nije.) Kakva je to onda narav? Da li ona gaji lažljivost? Da, u njoj je sadržana lažljivost. Malo si razmislio o tome i znaš da fraza: „Ne sumnjaj u one koje zapošljavaš i ne zapošljavaj one u koje sumnjaš” nije ispravna, da ona nije istina. Zašto, onda, kada naiđeš na prepreku, i dalje ne biraš istinu, već, naprotiv, držiš se filozofske fraze izvedene iz tradicionalne kulture, koja je ljudima najprihvatljivija? Zbog čega to biraš? To se odnosi na ljudske kompleksne misli, a kada postoje kompleksne misli, kakva se narav podrazumeva? (Rđavost.) Osim rđavosti, ovde postoji još jedan aspekt. Iako ovu frazu ne priznaješ kao potpuno tačnu, ipak si u stanju da je se pridržavaš i dozvoljavaš da te poljulja i da te kontroliše. Jedno je sigurno: ti imaš odbojnost prema istini i ti nisi neko ko voli istinu. Zar ti narav nije takva? (Da, jeste.) To je sasvim sigurno. Mnogi stavovi utiču na ljude kada obavljaju određene stvari, i mada ti u svom srcu zapravo ne veruješ da su takvi stavovi tačni, ipak si u stanju da ih poštuješ i da ih se pridržavaš, što je proizašlo iz određene naravi. Iako smatraš da su ovi stavovi pogrešni, oni i dalje mogu da utiču na tebe, da te poljuljaju i manipulišu tobom. To je rđava narav. Primera radi, neki ljudi se drogiraju ili se kockaju, a ujedno pričaju da su upotreba droga i kockanje loši, pa čak i savetuju druge da ne rade takve stvari kako potencijalno ne bi izgubili sve. Veruju da su takve stvari pogrešne, da su to negativne stvari, ali mogu li da ih se odreknu i da odustanu od njih? (Ne.) Nikada neće moći da se zaustave, i čak otvoreno kažu: „I kockanje je način da se zaradi novac, pa može postati profesija.” Zar to ne prikazuju u boljem svetlu? U stvarnosti, oni u sebi misle: „Kakva je to profesija? Založio sam sve vredno što imam i izgubio sam sav novac koji sam od toga zaradio. Na kraju, nijedan kockar ne može voditi normalan život.” Zašto onda to i dalje prikazuju u boljem svetlu? Jer ne mogu da prestanu. A zbog čega ne mogu da prestanu? Jer je to u njihovoj prirodi, već je ukorenjeno u njima. Ta stvar im je potrebna i ne mogu se pobuniti protiv nje – to je njihova priroda. Već smo manje-više dovoljno razgovarali o frazi: „Ne sumnjaj u one koje zapošljavaš i ne zapošljavaj one u koje sumnjaš”. Da li ova fraza utiče na čoveka zato što je imao trenutni nagon da prihvati takvo gledište ili zato što je Sotona, koristeći trenutnu nepažnju, usadio ovakvo gledište u tog čoveka, navodeći ga da postupa na ovaj način? (Ne.) Ovo podrazumeva čovekovu iskvarenu prirodu; čovek bira ovaj put jer mu je to u prirodi. Pošto smo na ovaj način detaljno analizirali frazu: „Ne sumnjaj u one koje zapošljavaš i ne zapošljavaj one u koje sumnjaš”, sada je u suštini razumete. Ova fraza se karakteriše kao sotonska filozofija za ovozemaljsko ophođenje – ona nipošto nije istina. Ima li ikakve veze sa istinom? (Nema.) Nema apsolutno nikakve veze sa istinom i Bog je osuđuje. Ova fraza nije istina; ona dolazi od Sotone, ne od Boga. Sa sigurnošću se može reći da ova fraza nema apsolutno nikakve veze sa istinom niti sa kriterijumom prema kojem bi vernici u Boga trebalo da deluju, da se ponašaju i obožavaju Boga. Ova fraza je u potpunosti osuđena. Lažne karakteristike ove fraze su relativno očigledne, što vam omogućava da procenite da li je ona tačna ili ne.

II. A. Detaljna analiza ideje „Trpeti poniženja i sanjati o osveti”

Hajde da razgovaramo o još jednoj izreci: „Spavati na pruću i lizati žuč”. Ko može da objasni šta to znači? (U izreci: „Spavati na pruću i lizati žuč,” pruće se odnosi na drva za ogrev, a žuč na žučnu kesu. Izreka govori o tome kako je Gouđijen, kralj kraljevstva Jue, svakog dana spavao na gomili drva za ogrev i lizao žučnu kesu, te kako je želeo da se osveti, uzdigne iz pepela svog poraza i obnovi svoje kraljevstvo.) Objasnio si pozadinu ove izreke, odnosno iz koje priče ova izreka potiče. Kada objašnjavaš neku izreku, uobičajeno je da, osim što objašnjavaš pozadinu te izreke, moraš da objasniš i njeno prošireno značenje – na šta ona metaforički ukazuje kada je ljudi koriste u modernom dobu. Objasni je ponovo. (To je metafora za osobu koja veoma dugo ulaže trud, koja se bori i naporno radi da bi ostvarila svoje ciljeve i želje.) Kako onda treba objasniti „pruće” i „žučnu kesu” u ovom kontekstu? Nisi objasnio ova dva aspekta značenja. Ako pogledamo reči, „pruće” se odnosi na vrstu ogrevnog drveta sa trnjem; ležao je na trnovitom ogrevnom pruću da bi spavao, a zatim je često sebe podsećao na svoje okolnosti i sramotu, kao i na misiju koju je nosio na svojim plećima. Pored toga, okačio je žučnu kesu na plafon i lizao je svakog dana. Šta ljudi osećaju kada svakog dana ližu žučnu kesu? Gorčinu. Bila bi strašno gorka! On je to osećanje iskoristio da bi podsetio sebe da ne zaboravi svoju mržnju, da ne zaboravi svoju misiju i da ne zaboravi svoju želju. Šta je on želeo? Veliki zadatak obnove svog kraljevstva. Na šta se obično odnosi metafora: „Spavati na pruću i lizati žuč”? Obično se odnosi na osobu koja se nalazi u nesrećnim okolnostima, ali koja ne zaboravlja svoju misiju i želje, i koja je spremna da plati cenu za svoje želje, ideale i misiju. Ovo je manje-više značenje te izreke. Da li je u očima svetovnih ljudi izreka: „Spavati na pruću i lizati žuč” pozitivna ili negativna? (Pozitivna.) Zbog čega se smatra pozitivnom izrekom? Ona može da motiviše ljude da usled svojih nedaća ne zaborave svoju mržnju, da ne zaborave svoju sramotu, te da naporno rade i teže ka tome da postanu jači. To je relativno inspirativna izreka. U očima svetovnih ljudi, ovo je nesumnjivo pozitivna izreka. Ako ljudi postupaju prema ovoj izreci, onda nema sumnje da ono što rade, motivacija za njihovo postupanje, način na koji obavljaju zadatke i načela kojih se pridržavaju, jesu ispravni i pozitivni. Time u stvari želimo da kažemo da nema ničeg fundamentalno pogrešnog u vezi sa ovom izrekom, pa šta onda želimo detaljno da analiziramo pominjanjem ove izreke? Šta želimo da kažemo? (Želimo detaljno da analiziramo načine na koje je ova izreka kontradiktorna istini.) Tačno tako, želimo da utvrdimo da li je ona istina ili nije. Pošto je izreka sasvim „ispravna”, vredi da je detaljno analiziramo i potvrdimo u kojim tačno aspektima je „ispravna”. Zatim ćemo dobiti njenu preciznu definiciju, pa možemo sagledati da li je ona zapravo istina ili ne. To je krajnji cilj koji želimo da postignemo. Izreka: „Spavati na pruću i lizati žuč” predstavlja zakon opstanka kojeg se pridržavaju ljudi u posebnim okolnostima. Hajde da se najpre uverimo sa sigurnošću – da li je ova izreka istina? (Nije.) Nemojmo odmah počinjati s tim da li je ona istina ili nije. Na osnovu njenog bukvalnog značenja koje ljudi vide, ova izreka nema negativno značenje. Dakle, koje je njeno pozitivno značenje? Može da motiviše ljude, da im dȃ odlučnost, da ih natera da se bore, da se ne povlače, da ne budu obeshrabreni i da ne budu kukavice. Postoji jedan aspekt u kojem ima pozitivno značenje. Međutim, u kojim je okolnostima potrebno da se ljudi pridržavaju načela ponašanja i delanja sadržanih u ovoj izreci? Da li postoji veza između načela ove izreke i verovanja u Boga? Postoji li neka veza sa sprovođenjem istine u delo? Postoji li neka veza sa obavljanjem svoje dužnosti? Postoji li neka veza sa tim što sledimo Božji put? (Ne.) Tako ste brzo došli do zaključka? Kako znate da ne postoji veza? (Božje reči to ne govore.) Ovo je previše pojednostavljeno i neodgovorno. Kada nešto ne razumete, a kažete: „U svakom slučaju, to nije deo Božjih reči i ne znam šta ta izreka znači, pa neću da je slušam. Može da govori šta god želi, ali ja joj neću verovati,” reći tako nešto je neodgovorno. Moraš ozbiljno da pristupiš tome. Kada jednom budeš ozbiljno pristupio ovoj izreci, kada je budeš u potpunosti razumeo i stekao pravu razboritost u vezi sa njom, nikada je nećeš tretirati kao istinu. Trenutno ne tražim od vas da poričete ispravnost ove izreke; naprotiv, navodim vas da shvatite da ova izreka nije istina i pokazujem vam koje istine treba da razumete i kako treba da se držite istine u istim okolnostima. Razumete li? Dakle, recite Mi kako je vi razumete. („Spavati na pruću i lizati žuč” govori o tome kako se treba ponašati u trenucima nesreće, ali pojam „nesreća” ne postoji u Božjoj kući. Kada Bog razotkriva ljude i stavlja ih na kušnje, sve je to deo Njegovog procesa usavršavanja ljudi – to nije nesreća. Ova izreka ljudima poručuje da ne smeju da zaborave nedaće koje su propatili, te da u budućnosti nadoknade izgubljeno. Ovaj izraz u Božjoj kući ne drži vodu. Daću jedan primer koji je pomalo neprikladan: kada neke starešine smene sa dužnosti, oni koriste frazu „Spavati na pruću i lizati žuč” da bi se motivisali, govoreći: „Učiću od Gouđijena, kralja kraljevstva Jue, i spavaću na pruću i lizati žuč. Doći će vreme kada ću ponovo zauzeti svoje staro mesto i postati starešina. Videćete! Sada me kritikujete, govoreći da sam loš u ovom ili onom smislu. Jednog dana ću povratiti izgubljeno, pa ćete videti od čega sam zaista napravljen. Zasigurno će doći dan kada će poniženje koje sada trpim biti obrisano!”) Ovo je veoma dobar primer. Da li vas je prosvetio? Da li vi nekada želite da spavate na pruću i ližete žuč? Da li ikada razmišljate o tome da povratite izgubljeno? (Da. Imam takve misli kada ljudi negiraju moje stavove. Primera radi, kada s braćom i sestrama diskutujem o nekim pitanjima, a oni dovode u pitanje stavove koje iznosim, osećam prkos u svom srcu i pomislim: „Jednog dana ću dobro obaviti posao, pa ću vam pokazati.” Zatim ulažem veliki napor da naučim tu oblast rada, ali to je pogrešan način razmišljanja.) To nije stav prihvatanja istine, traganja za istinom ili sprovođenja istine u delo, već je to stav neposlušnosti i želje da se nešto dokaže drugima – to je stav nepriznavanja poraza. Ovakav stav se smatra pozitivnim među ljudima. Nikada ne priznati poraz na neki način označava dobar temperament i znači da je osoba uporna, pa zašto se onda kaže da to ne znači sprovođenje istine u delo? Zato što njihov stav kada obavljaju zadatke, kao i načela i motivacije koji stoje iza njihovih dela, nisu zasnovani na istini; naprotiv, zasnovani su na izreci iz tradicionalne kulture: „Spavati na pruću i lizati žuč”. Iako se može reći da ovakva osoba ima snažan nastup, te da njen način razmišljanja i stav želje za pobedom i nepriznavanja poraza zavređuje poštovanje ljudi iz sekularnog sveta, kakvi su ovaj način razmišljanja i temperament u odnosu na istinu? Oni su minijaturni i krajnje užasni; Bog ih mrzi. Ko još ima nešto da podeli? (Kada obavljam dužnost, mislim da me ljudi ne shvataju ozbiljno jer nisam upoznat sa tom oblašću rada. Pa u svom srcu tajno sebi kažem: „Moram dobro da proučim ovu oblast rada i da vam pokažem da sam zapravo sposoban.” Ponekad, kada ljudi ukažu na moje nedostatke u obavljanju dužnosti, ja se trudim da se promenim; podnosim teškoće i plaćam cenu da naučim posao; bez obzira na to koliko patim, pretrpim sve, ali ja ne tražim način da dobro obavljam svoju dužnost; naprotiv, želim da dođe dan kada ću navesti druge da se ugledaju na mene i kada ću moći da zadobijem njihovo poštovanje. I ja imam neku vrstu stanja spavanja na pruću i lizanja žuči.) Iz svega što ste podelili, primećujem problem. Verujete u Boga već dosta godina, napustili ste svoju porodicu i svoju karijeru, pretrpeli značajne poteškoće, a ipak ste požnjeli tako malo. Takođe ste sposobni da podnosite teškoće i da se dajete u svojim dužnostima, spremni ste i da platite cenu, ali zašto nikada ne napredujete u istini? Kako je moguće da razumete tako malo istina i da su one tako površne? Razlog za to je taj što ne stavljate akcenat na istinu. Uvek želite da spavate na pruću i ližete žuč, a vaša srca su ispunjena željom da se dokažete. Spavati na pruću i lizati žuč je kao „veliki čir” – mislite li da je to dobra stvar? Šta je krajnji rezultat spavanja na pruću i lizanja žuči? Kada čovek želi da dokaže da je sposoban i kompetentan, da nije inferioran u odnosu na druge, te da ni od koga ne može da izgubi, on će spavati na pruću i lizati žuč. Drugim rečima, on će „podneti najveće teškoće da bi postao najveći od svih ljudi”. Dakle, na koji način se ispoljava spavanje na pruću i lizanje žuči? Prvi način na koji se ispoljava je nepriznavanje poraza. Drugi način je podnošenje poniženja i nošenje teškog bremena. Možda nećete koristiti reči da s drugima diskutujete o stvarima, da ih opovrgavate ili da branite sebe, ali vi potajno ulažete napor. Kakav napor? To može biti cena koju plaćate: rad do kasno u noć, ustajanje rano ujutru ili čitanje Božjih reči i učenje o svojoj oblasti rada dok se drugi zabavljaju, i ulaganje dodatnog napora. Da li je to podnošenje teškoća? To se zove „spavanje na pruću i lizanje žuči”. Koji je treći način na koji se ova fraza ispoljava? Ispoljava se tako što ljudi na neki način u sebi imaju veliku ambiciju, pa se zbog te velike ambicije ne žale na svoje poteškoće. Žele da se drže ciljeva koje su postavili i koje žele da postignu, i žele da održe tu volju za borbom. O kakvoj je to volji za borbom reč? Primera radi, ako želiš da postaneš starešina ili da obaviš neki zadatak, u sebi uvek moraš da održavaš ovakvo stanje uma; nikada ne smeš zaboraviti na svoju odlučnost, svoju misiju, svoje težnje i ideale. Kako biste to opisali u jednoj rečenici? (Nemoj izgubiti iz vida svoju prvobitnu motivaciju za nešto.) Ne gubiti iz vida svoju prvobitnu motivaciju za nešto je ispravno, ali nije dovoljno snažno. (U srcu gaji veliku ambiciju.) To je bolje. U ovome već ima malo tog osećanja. Kako možete izraziti ove reči tačnije i sažetije? (Volja za borbom i težnje.) Kako biste ovo formulisali u celini? Mnogo bitaka i mnogo gubitaka, ali hrabrost postaje sve veća što se duže boriš. To je volja za borbom koja je nesalomiva. To je kao kada neki ljudi kažu: „Ti se obeshrabriš kada te smene? Mene su smenjivali više puta, ali se nikada nisam obeshrabrio. Kad god ne uspem u nečemu, ja samo nastavim dalje. Moramo imati volju za borbom!” Iz njihove perspektive, ta volja za borbom je pozitivna stvar. Oni ne smatraju da je loše kada ljudi imaju težnje, ideale i volju za borbom. Kako se oni ophode prema ambicijama i željama koje su nastale zbog iskvarene naravi nadmenosti? Smatraju ih pozitivnim. Dakle, oni smatraju da postupaju ispravno ako su spremni da pretrpe teškoće spavanja na pruću i lizanja žuči da bi ostvarili cilj za koji se bore i koji smatraju ispravnim, misle da ljudi na to gledaju s odobravanjem i da to treba da bude istina. To su tri ispoljenja „spavanja na pruću i lizanja žuči”. Mogu li ova tri ispoljenja da objasne značenje sadržano u frazi „spavati na pruću i lizati žuč”? (Da, mogu.) Onda ću detaljnije besediti o ovim trima ispoljenjima.

A. Nepriznavanje poraza

Hajde da počnemo razgovorom o prvom ispoljenju „spavanja na pruću i lizanja žuči”: nepriznavanje poraza. Šta je nepriznavanje poraza? Kakva ispoljenja ljudi obično pokazuju koja dokazuju da imaju mentalitet nepriznavanja poraza? Kakva narav ne priznaje poraz? (Nadmenost i nepopustljivost.) Ona sadrži dve očigledne naravi nadmenosti i nepopustljivosti. Šta još? (Želja za pobedom.) Da li je to narav? To je ispoljenje. Sada govorimo o naravima. (Imati odbojnost prema istini.) Imati odbojnost prema istini zasigurno znači da oni ne prihvataju istinu. Primera radi, ako starešina ili delatnik kaže da ono što radiš krši načela i odlaže rad Božje kuće, i pritom želi da te smeni, ti misliš: „Hm! Ne smatram da je ono što radim pogrešno. Ako želiš da me smeniš, samo napred. Ako ne želiš da mi dozvoliš da to radim, onda to neću raditi. Pokoriću se!” U ovom pokoravanju postoji stav koji odbija da prihvati poraz. To je narav. Šta je osim nadmenosti, nepopustljivosti i odbojnosti prema istini još sadržano u ovoj naravi? Da li postoji narav koja želi da se suprotstavi Bogu? (Postoji.) Kakva je to onda narav? To je zloba. Vi ne možete čak ni da prepoznate narav koja je ovako zlobna. Zašto kažem da je zlobna? (Jer želi da se suprotstavi Bogu.) Pokušaj suprotstavljanja istini je zloban – to je previše zlobno! Da nisu zlobni, ne bi pokušavali da se suprotstave istini, ne bi pokušavali da se suprotstave Bogu ili da se nadmeću sa Njim. To je zlobna narav. U nepriznavanju poraza sadržani su nadmenost, nepopustljivost, odbojnost prema istini i zloba. To su očigledne naravi s kojima je nepriznavanje poraza povezano. Kako se ispoljava nepriznavanje poraza? Koje načine razmišljanja podrazumeva? Kako razmišljaju ljudi koji ne priznaju poraz? Kakav je njihov stav? Šta kažu, šta misle i šta otkrivaju kada se nađu u situaciji kao što je zamena? Najčešći vid ispoljenja je kada obavljaju neku dužnost, a Višnji vidi da oni nisu kadri da je obavljaju, pa ih smeni; oni u svom srcu razmišljaju o sledećem: „Ne mogu da se merim sa tobom. Neću se svađati sa tobom. Ja imam talenat. Pravom zlatu je suđeno da naposletku zasija, a ja sam talentovan gde god da odem! Kakve god radne aranžmane Višnji uredi za mene, ja ću ih podneti i za sada ću ga slušati.” Takođe dolaze pred Boga i mole se: „Bože, molim Te da me sprečiš da se žalim. Molim Te da mi obuzdaš jezik i da me sprečiš da Ti sudim ili da hulim protiv Tebe, i pomozi mi da se pokorim.” Ali onda ponovo promišljaju: „Ne mogu da se pokorim. To je najteži deo. Ne mogu da prihvatim tu činjenicu. Šta da radim? To su uređenja Višnjeg; ne mogu ništa da uradim. Toliko sam talentovan, ali zašto nikada ne mogu da koristim svoje talente u Božjoj kući? Izgleda da još uvek nisam pročitao dovoljno Božjih reči. Ubuduće, moram da čitam više Božjih reči!” Oni se ne pokoravaju i ne smatraju da su inferiorni u odnosu na druge, već da tek nešto kraće veruju u Boga, što se može nadoknaditi. Stoga, trude se da čitaju Božje reči i slušaju propovedi. Svakog dana nauče novu himnu i pročitaju po jedno poglavlje Božjih reči. Postepeno, postaju sve upoznatiji sa Božjim rečima, mogu da propovedaju veliki broj duhovnih doktrina i mogu da se javljaju da govore na okupljanjima. Da li tu postoji neki poriv da ne priznaju poraz? (Postoji.) Kakav je to poriv? (Rđavi poriv.) To je zabrinjavajuće! Zašto čim detaljno analiziramo ovu frazu, vi pohrlite da je označite kao rđavi poriv? Zar to nisu dobre stvari? Njihov duhovni život je normalan; ne učestvuju u sekularnim stvarima, ne tračare, spremni su da recituju mnogo poglavlja Božjih reči i napamet znaju da pevaju mnogo himni. Oni su „elita”! Zašto onda kažete da je to rđavi poriv? (Njihova namera je da dokažu da su sposobni i da nisu inferiorni u odnosu na druge.) To se zove nepriznavanje poraza. Da li oni nepriznavanjem poraza zaista razumeju sebe i priznaju svoje probleme? (Ne.) Da li prepoznaju svoju iskvarenost i svoju nadmenu narav? (Ne.) Šta onda dokazuju nepriznavanjem poraza? Žele da dokažu da su sposobni i da su superiorni; žele da dokažu da su bolji od drugih i, naposletku, da je bila greška to što su smenjeni. Njihov poriv je usmeren u tom pravcu. Zar to nije nepriznavanje poraza? (Jeste.) Njihove reakcije podnošenja teškoća, plaćanja cene, podnošenja poniženja i nošenja teškog bremena proizašle su iz njihovog stava o nepriznavanju poraza. Naizgled deluje kao da ulažu puno truda, kao da mogu da podnose teškoće i plate cenu, i da konačno postignu svoje ciljeve, ali kako to da Bog nije zadovoljan? Zašto ih osuđuje? Zato što Bog ispituje najskrivenije dubine ljudskog srca i procenjuje svaku osobu prema istini. Kako Bog procenjuje ponašanje, namere, ispoljenja i narav svakog pojedinca? Sve ove stvari se procenjuju prema istini. Kako, dakle, Bog procenjuje i definiše ovo pitanje? Bez obzira na to koliko si propatio i koliko si veliku cenu platio, kada se podvuče crta, ti ne stremiš ka istini; tvoja namera nije da se pokoriš istini ili da je prihvatiš; naprotiv, koristiš svoju metodu podnošenja patnje i plaćanja cene da dokažeš da je način na koji su te Bog i Božja kuća klasifikovali i način na koji su se ophodili prema tebi bio pogrešan. Na šta to ukazuje? Na to da želiš da dokažeš da si osoba koja nikada nije pogrešila i koja nema iskvarenu narav. Na to da želiš da dokažeš da način na koji se Božja kuća ophodila prema tebi nije bio u skladu sa istinom i da su istina i Božje reči ponekad pogrešne. Primera radi, kada je reč o tebi, desio se previd i iskrsao je problem, pa tvoj slučaj dokazuje da Božje reči nisu istina i da ne moraš da se pokoriš. Zar to nije krajnji ishod? (Jeste.) Da li Bog odobrava ovakav ishod ili ga osuđuje? (Osuđuje ga.) Bog ga osuđuje.

Da li je ovaj stav nepriznavanja poraza koji ljudi imaju u skladu sa istinom? (Nije.) Ako kažemo da ovaj stav nije u skladu sa istinom, već da je kilometrima daleko od istine, da li će ta izjava biti tačna? Neće, jer taj stav uopšte nije povezan sa istinom. Da li se ovaj stav nepriznavanja poraza u svetu i među ljudima veliča ili osuđuje? (Veliča se.) U kakvim se okolnostima veliča? (Na radnom mestu i u školama.) Primera radi, ako student dobije šezdeset procenata na ispitu, on kaže: „Neću priznati poraz. Sledeći put ću dobiti devedeset procenata!” A kada dobije devedeset procenata, sledeći put želi da dobije sto procenata. Na kraju to i postigne, pa njegovi roditelji misle da im je dete ambiciozno i da je pred njim blistava budućnost. Druga okolnost, i to najčešća, jeste u takmičenjima. Neki timovi izgube na takmičenju i na licu im se odražava sram, ali ne priznaju poraz. Zbog takvog mentaliteta i stava nepriznavanja poraza, oni vredno rade i treniraju još jače, pa na sledećem takmičenju pobeđuju drugi tim i sramote ih. Među ljudima u ovakvom društvu, nepriznavanje poraza predstavlja neku vrstu mentaliteta. Šta je mentalitet? (To je način razmišljanja koji pruža ljudima psihološku podršku.) To je tačno. To je pokretačka snaga koja podržava ljude da uvek hrabro idu napred, da ne budu poraženi, da se ne obeshrabre, da se ne povuku, već da ostvare svoje ideale i ciljeve. To se zove nepriznavanje poraza. To je vrsta mentaliteta nepriznavanja poraza. Ljudi misle da život nema smisla ako oni nemaju taj mentalitet, taj „duh”. Na šta se oni oslanjaju u životu? Njihov život se oslanja na vrstu mentaliteta. Odakle potiče taj mentalitet? On potiče iz ljudskih predstava i uobrazilja, kao i iz njihovih iskvarenih naravi. Ovaj mentalitet nije praktičan i ljudi ne mogu da ga ostvare. Od kada je Bog stvorio čovečanstvo, pa sve do danas, bez obzira na to koliko je godina prošlo, postoji toliko pozitivnih stvari, kao što su red prema kojem žive živa bića, red prema kojem žive ljudska bića i red prema kojem funkcionišu nebo i zemlja, sva stvorenja i vaseljena, i tako dalje. Ljudi bi trebalo da budu sposobni da u svemu ovome pronađu red kojeg će se pridržavati prema svojim mislima i stepenu obrazovanja, koji će služiti kao načelo i pokretačka snaga njihovog postupanja i ponašanja ili kao osnova za njihovo postupanje i ponašanje. Međutim, ljudi ne primenjuju svoje napore u pravom smeru – u kom smeru primenjuju svoju snagu? Primenjuju svoju snagu u pogrešnom smeru, odnosno, krše poredak prema kojem se stvari razvijaju i krše poredak prema kojem se sve stvari ciklično dešavaju – uvek žele da unište prirodni poredak koji je Bog orkestrirao i koriste ljudske metode i sredstva da stvore sreću. Ne znaju kako se stiče sreća, kakva tajna leži u njoj ili koji je njen izvor; oni ne traže taj izvor. Umesto toga, pokušavaju da pomoću ljudskog pristupa stvore sreću i stalno žele da stvaraju čuda. Pokušavaju da pomoću ljudskog pristupa promene normalni red svih ovih stvari i da zatim postignu sreću i ciljeve koje žele. Sve ovo nije prirodno. Šta je krajnji ishod kada se ljudi oslanjaju sami na sebe da se bore za takve stvari, bez obzira na to kako se bore? Ovaj svet, koji je Bog dao ljudima na rukovanje, sada je oštećen. Ko je najveća žrtva, sada kada je svet oštećen? (Čovek.) Ljudski rod je najveća žrtva. Ljudi su do krajnjih granica zloupotrebili svet, a ipak tvrde da nikada neće odustati. Nije li očigledno da s njihovim glavama nešto nije u redu? Koja je krajnja posledica koju donosi neodustajanje? Posledica je katastrofalna. Ne radi se samo o porazu na jednom ili dva takmičenja niti o tome što im se sram odražava na licima. Uništili su svoje izglede i presekli svoje spasonosne pojaseve – uništili su sami sebe! Evo do čega dovodi nepriznavanje poraza.

Ono što sada detaljno analiziramo jeste tipično ispoljenje Sotonine zlobne i nadmene naravi, a to je da nikada ne odustaje. Nikada ne odustati je način razmišljanja. Mi ga kritikujemo, razotkrivamo i osuđujemo, ali ako ga ti osudiš pred ljudima, da li će oni to prihvatiti? (Neće.) Zbog čega? (Zato što svi ljudi hvale ovu frazu.) Oni promovišu ovakav način razmišljanja. Ako čovek ne poseduje ni mrvicu mentaliteta nepriznavanja poraza i neodustajanja, drugi će reći da je on slabić. Ako mi ne promovišemo te stvari, da li smo mi slabići? (Ne, nismo.) Ljudi kažu: „Kako to da nisi slabić? Ne živiš život sa ikakvom hrabrošću. Koja je korist što si živ?” Da li je ova izjava istinita? Hajde da je najpre detaljno analiziramo: kakva vrsta stava ne priznaje poraz? Da li ljudi sa normalnim razumom imaju ovakav stav? Zapravo, ako ljudi imaju normalan razum, ne treba da imaju ovakav način razmišljanja. Pogrešno je imati ovakav način razmišljanja. Čovek mora da se suoči sa realnošću da bi postao neko ko ima razum. Prema tome, nepriznavanje poraza je očigledno nerazumno; to znači da sa tom osobom nešto nije sasvim u redu i da je ovakav stav očito pogrešan. Tačnije govoreći, vernici u Boga ne treba da imaju ovakav način razmišljanja jer je nadmena narav sastavni deo nepriznavanja poraza. Da li je ljudima lako da prihvate istinu kada imaju nadmenu narav? (Nije.) To predstavlja problem. Ako nadmena narav služi kao tvoja osnova za stremljenje ka istini, čemu onda stremiš? Ono čemu ti stremiš sigurno nije istina jer ovakvo stremljenje po svojoj prirodi nije pozitivno, te ono što zadobiješ sigurno neće biti istina; to će zasigurno biti neka vrsta „mentaliteta” koji su ljudi uobrazili. Ako ljudi ovakav način razmišljanja tretiraju kao istinu, onda su skrenuli s puta. Dakle, kada bismo pokušali da ispravimo mentalitet nepriznavanja poraza, šta bismo rekli? Rekli bismo da ljudi moraju da se suoče sa stvarnim problemima i rade stvari u skladu sa istina-načelima, da ne treba da imaju stav nepriznavanja poraza. Ako ne priznaju poraz, koga ne priznaju? (Boga.) Ne priznaju istinu. Preciznije rečeno, oni ne priznaju ove istinite činjenice, ne priznaju da su nešto pogrešili, niti da su razotkriveni, kao ni da imaju nadmenu narav. To je ono što je istina. Kako možete osporiti takve ljude? Najbolji način da ih opovrgnete je da koristite nešto što oni smatraju najsramnijim. Šta je to što ljudi u današnjem svetu smatraju najsramnijim? Nauka. Šta je nauka dala čovečanstvu? (Katastrofu.) Nauka, nešto što ljudski rod najviše hvali i na šta je najponosniji, donela mu je nezapamćenu katastrofu. Sada kada imate ovu naznaku, kako bi trebalo da osporavate ove ljude da biste ih osramotili? Šta kažete, da li one koji su Sotonine vrste treba osramotiti? (Treba.) Ako ih ne osramotite, oni će stalno gledati na istinu s visine, diskriminisaće one koji veruju u Boga i misliti da oni koji veruju u Boga to rade samo zato što su slabići. Kako bi trebalo da ih osporite? (Tako što ćete reći: „Ti si samo običan čovek. Šta ti to imaš što te tera da nemaš potrebu da priznaš poraz? Zbog čega je u redu da ne priznaješ poraz? Čak i ako su neki ljudi naučnici, šta s tim? Bez obzira na to koliko je napredna naučna tehnologija koju razvijaju, šta s tim? Mogu li naučnici sada da reše sve katastrofe koje je nauka donela čovečanstvu?”) Ovo je pravi način kojim ih možete osporiti. Razmislite o tome, da li je to dobar način da ih osporite? Kažeš: „Ljudski rod živi i dan danas, a ljudi ne znaju čak ni to ko su njihovi preci, pa kako onda ne mogu da priznaju? Ne znaš čak ni to odakle potičeš, pa šta ti onda daje pravo da budeš tako samouveren? Ne priznaješ čak ni Boga koji te je stvorio, pa kako onda ne možeš da priznaš poraz? Bog je stvorio ljude, što je veličanstvena stvar koju ti ne priznaješ i ne prihvataš; naprotiv, insistiraš na verovanju i priznavanju da su ljudi nastali od zveri. Na koliko niskom stupnju si ti? Bog je tako moćan i plemenit; On kaže da je tvoj Stvoritelj, ali ti ne priznaješ da si Njegovo stvoreno biće. Koliko si prost?” Šta će oni odgovoriti? „Ljudi su postali od majmuna, ali mi smo i dalje životinje na višem stupnju razvoja.” „Zar vi onda niste i dalje životinje i zveri? Mi ne priznajemo da smo životinje. Mi smo ljudi, ljudi koje je stvorio Bog. Bog je stvorio ljude i On priznaje da si ti čovek, ali ti ne želiš da budeš čovek. Insistiraš na poricanju činjenice da je Bog stvorio ljude. Insistiraš da budeš zver. Koja je korist što si živ? Da li si dostojan života?” Imaju li ove reči snagu? (Imaju.) Na ovaj način osporavamo ovakve ljude. Bez obzira da li to priznaju ili ne, da li to prihvataju ili ne, to su činjenice. Sada ću govoriti o drugoj stvari. Ljudi nikada ne priznaju poraz, misle da su tako sposobni, da imaju naprednu tehnologiju i svakakve vrste znanja, a kako postupaju prema prirodi? Stalno su u sukobu sa njom i uvek žele da je potčine. Uopšte ne razumeju kako da prate prirodni poredak. Šta je ljudsko upravljanje na kraju učinilo prirodi? Zar svim ovim ne upravljaju ljudi koji su učeni i koji razumeju nauku? Zar ti ne odbijaš da priznaš poraz? Zar ti nisi sposoban čovek? Zar ti nemaš potrebu za Božjom suverenošću? Ljudski rod i priroda su koegzistirali hiljadama godina, ali je neverovatno da ljudski rod i dalje ne zna kako da upravlja prirodom. Čovek preteruje u razvoju tehnologije, u konzumerizmu i opasno zagađuje prirodu do te mere da su prirodni resursi sada sve više u oskudici. Pored toga, ni voda koju ljudi piju, ni hrana koju jedu, pa ni vazduh koji dišu nisu bez otrova. Kada je Bog isprva stvorio prirodu, sva živa bića, hrana, vazduh i voda bili su čisti i bez otrova, ali nakon što je ljudima dozvolio da upravljaju prirodom, sve ove stvari su zatrovane. Ljudi su ti koji moraju da „uživaju” u ovim stvarima. Pa kako onda ljudi ne priznaju poraz? Bog je za ljudski rod stvorio tako lep svet i dozvolio mu da upravlja njime, ali kako su to ljudi njime upravljali? Da li oni znaju kako da upravljaju njime? Ljudi su zloupotrebili prirodu do te mere da je potpuno poremećena – nisu pošteđeni ni okeani, planine, zemlja, vazduh, pa čak ni ozonski omotač na nebu; sve ovo je uništeno. Ko će na kraju snositi užasne posledice svega ovoga? (Ljudi.) Sami ljudi. Ljudi su maksimalno glupi, a ipak misle da su veliki i ne priznaju poraz! Zašto ne priznaju? Ako se ljudskom rodu dozvoli da i dalje na ovaj način upravlja stvarima, hoće li se priroda vratiti u svoje prvobitno stanje? Neće nikada. Ako se ljudski rod oslanja na ovaj mentalitet nepriznavanja poraza, svet i priroda će pod njegovim upravljanjem postati sve gori, strašniji i prljaviji. Šta će biti konačne posledice? Ljudski rod će umreti u ovoj sredini koju je uništio. Ko onda na kraju može promeniti sve ovo? Može Bog. Ako su ljudi u stanju to da rade, onda jedan od njih može da istupi i pokuša da promeni trenutno stanje u svetu, ali postoji li neko ko se usuđuje da preuzme ovu odgovornost? (Ne.) Zašto onda ljudi ne priznaju poraz? Ljudi ne mogu da zaštite čak ni vodu koju piju. Prirodu nisu uništili lavovi ili tigrovi, a kamoli ptice, ribe ili insekti; naprotiv, sȃmi ljudi su je uništili i razorili. Ljudi naposletku moraju požnjeti ono što su posejali. Postoji li neki način da se sada stvari promene? Ne mogu se promeniti. Može se sa sigurnošću reći, da Bog nije došao da uradi sve ove stvari, sredina u kojoj živi ljudski rod bi postajala sve gora i gora i sve strašnija i strašnija; ne bi se popravila. Samo Bog može promeniti sve ovo. Da li je u redu da ljudski rod ne priznaje poraz? Možeš li da promeniš ovu sredinu? Data ti je dobra sredina, ali sve što možeš jeste da je uništiš; ti je ne štitiš. Šta je lanac ishrane u celom svetu? Da li ljudski rod to razume? Ne, ne razume. Primera radi, vukovi su opasne životinje. Kad bi ljudi pobili sve vukove, mislili bi da su pokorili prirodu. Uz ovakvu odlučnost, ovakav moral i mentalitet prihvatanja izazova, ljudi počinju da love vukove u velikim razmerama. Kada istrebe većinu vukova u nekoj travnatoj oblasti, ljudi misle da su pokorili prirodu i da su pokorili vukove kao vrstu. Oni, istovremeno, kače vučju kožu u svojim domovima, nose ogrtače napravljene od vučje kože, nose kape napravljene od vučje kože, a kožu vučjih mladunaca stavljaju na vrhove svojih bodeža. Fotografišu se, pa celom svetu saopštavaju: „Pokorili smo ovu vrstu koja je predstavljala pretnju za ljudski rod – vukove!” Zar njihovo samozadovoljstvo nije pomalo preuranjeno? Sa smanjenim brojem vukova, izvana deluje da ljudski život, kao i život određenih drugih živih bića, nisu ugroženi, ali koje će posledice uslediti? Ljudski rod to mora skupo da plati. Koju cenu mora da plati? Kada se ubije veliki broj vukova, njihov broj se smanjuje. Odmah nakon toga, razne vrste zečeva, miševa i svih drugih životinja u travnatom području kojima se vukovi hrane počinju da se množe u ogromnim razmerama. Šta je prva posledica prevelikog broja ovih životinja? (Nestaje trava.) Trave ima sve manje i manje. Kada je trave sve manje, sve je manje i biljnog pokrivača. Kada postoji preveliki broj ovih životinja, one moraju da se hrane velikim količinama trave, a stopa kojom trava raste nije proporcionalna broju biljojeda. Šta se dešava kada ove stvari nisu proporcionalne? (Dezertifikacija.) Da, dezertifikacija. Kada zemlja nema biljni pokrivač, počinje da se pretvara u pesak, te postepeno postaje peščana površina. Većina biljaka ne pušta svoje korenje niti se razmnožava u pesku, pa se peščane površine brzo šire i postaju sve veće i veće, dok naposletku svi travnjaci ne postanu pustinja. Zatim će pustinja početi da zadire u oblasti u kojima ljudi žive, a šta će ljudi prvo osetiti? Možda se ljudi neće uplašiti kada vide da se površina pustinje povećala, ali kada dođe dan kada ih pogodi peščana oluja, kakvu štetu će ljudski rod pretrpeti? U početku će prašina leteti unaokolo. Zatim, kada dođe sezona vetrova, ljudi neće moći čak ni da otvore oči zbog peska koji se svuda raznosi u velikoj meri. Tela će im biti prekrivena peskom, a usta će im biti puna peska. U ekstremnim slučajevima, pesak može progutati kuće, stoku ili ljude koji se nalaze blizu pustinje. Mogu li ljudi da zaustave pesak? (Ne mogu.) Ne mogu da ga zaustave, pa moraju da se sele, povlačeći se sve dublje u unutrašnjost. Na kraju će biti sve manje i manje travnate površine, a pustinja će postati sve veća i biće sve manje mesta pogodnih za život ljudi. Dakle, da li će se sredina u kojoj ljudi žive poboljšati ili pogoršati? (Pogoršati.) Kako je došlo do tog ishoda koji moraju da istrpe? Šta je bio okidač? (Ubijanje vukova.) Sve je počelo kada su ubili vukove. Okidač je bila taj mali neupadljivi događaj. Ako ljudi ne razumeju kako da slede ovaj poredak i ne razumeju kako da ga zaštite, šta će biti krajnje posledice toga? Ljude će zatrpati pesak. Zar to nije katastrofalna nesreća? Ubijanje vukova je vrsta ponašanja, ali kakva se narav krije u tome? Kakva je suština ove naravi? Šta je njihova motivacija za takvo postupanje? Na koje to načine ljudi razmišljaju da uzrokuju ovakvo ponašanje? (Želja da potčine prirodu.) Tačno tako, žele da je potčine. Ljudi misle da su vukovi prirodni neprijatelj ljudskog roda. Vukovi predstavljaju pretnju za ljudski rod i uvek jedu ljude. Vukovi nisu nešto dobro. Ljudi na ovaj način ocrnjuju vukove, a zatim pokušavaju da ih potčine i istrebe, tako da ne ostane ni jedan jedini. Onda će ljudi moći da žive udobno i bezbrižno, bez ikakvih pretnji. Zbog ovakve motivacije, ljudi počinju da ubijaju vukove. Čime se oni vode? Vode se mentalitetom nepriznavanja poraza. Ljudski rod ne zna kako da na pravi način upravlja vukovima niti da reguliše njihov broj, već mu je jedini cilj da ih ubije i istrebi. Žele da preokrenu ovaj poredak i da ga pretvore u nešto drugo. Šta je rezultat toga? Pesak je progutao ljude. Zar to nije krajnji ishod? (Jeste.) To je krajnji ishod. U celom ljudskom rodu i u celom svetu koji je Bog stvorio, u malom kutku planete – koji u Božjim očima može biti ne veći od kikirikija – desio se ovaj mali incident, ali ljudi ne mogu ni da ga sagledaju jasno. I dalje se takmiče s prirodom, takmiče se s Bogom i ne priznaju poraz! Kakve posledice donosi nepriznavanje poraza? (Uništenje.) Oni dovode do sopstvenog uništenja. Ova činjenica je sada očigledna. Kada dođe do ovakve posledice, kako bi ljudski rod trebalo da je popravi? (Ne može.) Ne može da je popravi. Neke društvene organizacije i ljudi dobrog srca, koji sprovode aktivnosti od javnog interesa, ustaju i pozivaju ljude da održavaju ekosistem u ravnoteži. Njihova motivacija i razlog za ovakvo postupanje su ispravni, a ispravno je i ono na šta pozivaju. Da li je neko odgovorio? (Nije.) Ni vlada ne preduzima nikakve korake – niko ne obraća pažnju na ovaj problem. Ljudi znaju koji je uzrok ovog problema, ali sve što rade je da na to gledaju kao posmatrači. I dalje ubijaju vukove kao ranije. Neko kaže: „Ako nastaviš da ih ovako ubijaš, jednog dana će te zatrpati pesak,” ali oni odgovaraju: „Pa nek me zatrpa. Nije kao da će zatrpati samo mene. Čega da se plašim?” Kakva je ovo narav? To je narav otupelosti i nerazmišljanja; oni nemaju ljudskost. Ko se ne plaši umiranja? Kako mogu da govore tako lakomislene stvari? Ne veruju da će se desiti ovako nešto. Misle: „Zemlja je ogromna. Osim pustinja, postoje planine i šume. Može li sve to tako brzo da se uništi? Još ima puno vremena! Samo smo ubili nekoliko vukova i neka mesta su se pretvorila u pustinju, a ti si toliko uplašen? Ako treba da budu ubijeni, onda ih moramo ubiti.” Zar to nije glupo? Ubili su nekoliko vukova i nakon svega dvadeset ili trideset godina, deo zelene travnate površine potpuno se promenio. Kad bi ljudi posejali travu na ovom zemljištu ili kad bi zasadili biljke koje su pogodne za rast u pustinji – kad bi bili u stanju da promene ovo okruženje, onda bi se ljudski rod iskupio za svoje greške i ne bi bilo prekasno, ali da li je u stvarnosti tako jednostavno? Poredak koji je Bog uspostavio je najbolji i najprikladniji. Ljudi moraju da slede ovaj poredak da bi sačuvali postojanje zemlje kako bi ove životinje, biljke i ljudska rasa mogli da nastave da žive na njoj, kao i da se sva bića međusobno slažu naročito dobro i koegzistiraju na način koji je ujedno međusobno ograničavajući i simbiotičan. Ako se uništi jedan deo zemlje, možda u periodu od deset godina nećeš videti nikakve posledice, ali kada nakon dvadeset godina zaista osetiš posledice, niko neće moći da ih poništi. Šta to podrazumeva? Da ukoliko Bog ne napravi ogromne promene, od tog trenutka pa nadalje će sredina u kojoj obitava ljudski rod postajati sve gora i gora; neće se razvijati u dobrom pravcu. To će biti posledica. Šta je izvor ove posledice? Izvor je mentalitet nepriznavanja poraza koji ljudski rod veliča, što je prvo ispoljenje spavanja na pruću i lizanja žuči. Ljudi smatraju da je spavanje na pruću i lizanje žuči „odlična” i „sveta” izreka, ali prvi efekat koji ta ideja ima na ljudski rod jeste da mu donosi tako velike negativne posledice. Ljudi misle: „Zar u prirodnom svetu ne postoji poredak? Ne izgleda mi nešto naročito. Zar ljudi ne kažu da je to sveto i da ga ne treba uništiti? Eto, ja ću ga uništiti, pa ćemo videti šta će se desiti!” Negativna posledica koju ljudi danas „uživaju” je poslednje što žele da vide. Ovako dolazi do posledice „videćemo šta će se desiti”; predočena je ljudima na uvid. Svi su videli scene „smaka sveta”. Zar nisu dobili šta su zaslužili? Sami su za to krivi.

Prvo ispoljenje spavanja na pruću i lizanja žuči je nepriznavanje poraza. Koje posledice ljudi moraju da snose? Katastrofalnu nesreću; oni žanju negativne posledice svojih postupaka – prosto rečeno, dobijaju ono što su tražili i što zaslužuju! Sada znate da li je ova fraza zapravo ispravna i da li je istina, zar ne? Da li je ova fraza istina? (Nije.) Nije istina. Recimo da nevernici ponovo kažu: „Mi smo ljudi, treba da imamo duh. Treba da budemo hrabri!” Ti o tome promisliš, pa odgovoriš: „To je sasvim tačno. Kao vernici, mi uvek govorimo o pokoravanju. Nije li to preveliki manjak samostalnosti? Zar to nije previše slabo? Mi nismo hrabri.” Da li ti razmišljaš na ovaj način? Da prihvataš stvari o kojima sam danas govorio, nikada ne bi razmišljao na ovaj način. Naprotiv, rekao bi: „Ljudski rod je izgubljen slučaj. Nije ni čudo što ga Bog prezire. Ljudi su već prešli granicu razumne rasprave.” Ne bi prihvatio ovakvu ideju. Iako nemaš odgovarajući odgovor, ili nije prikladno raspravljati sa ovakvim ljudima, ti u svom srcu znaš da njihova gledišta nipošto nisu istina. Bez obzira na to kako ljudi smatraju ovu ideju pozitivnom i bez obzira na to koliko se ljudi zalažu za nju i hvale je, ona neće uticati na tebe. Naprotiv, ti ćeš je se odreći i prezrivo gledati na nju. Završio sam besedu o prvom ispoljenju spavanja na pruću i lizanja žuči. Počeo sam razgovorom o istini, kako sam skrenuo s teme? Ja mislim sledeće: ako je ono što zapamtiš iz moje besede ograničeno na definiciju ili koncept, nikada nećeš razumeti koji su tačni, a koji netačni delovi ove ideje. Samo ćeš biti zbunjen – ponekad ćeš misliti da je ova ideja ispravna, a ponekad da je pogrešna, ali neće ti biti jasno šta je u njoj ispravno, a šta pogrešno. Pored toga, često ćeš postupati prema ovom „načelu”, pa ćeš uvek biti smeten. Ako ovu ideju ne sagledaš jasno, nećeš moći da je otpustiš. Ako ne možeš da je otpustiš, možeš li u potpunosti da sprovodiš istinu u delo? Možeš li u potpunosti da obožavaš i slediš Božje reči kao istinu? Ne, ne u potpunosti. Moći ćeš samo da relativno ili povremeno misliš da su Božje reči ispravne ili da su Božje reči uvek ispravne, pa da ih se pridržavaš u smislu doktrine. Ali ako te još uvek pogađa i ometa ovo takozvano znanje i ove reči koje zvuče istinito, ali su zapravo laž, onda će Božje reči za tebe uvek biti relativno tačne, a ne apsolutna istina.

B. Podnošenje poniženja i nošenje teškog bremena

Drugo ispoljenje spavanja na pruću i lizanja žuči jeste podnošenje poniženja i nošenje teškog bremena. Podnošenje poniženja i nošenje teškog bremena takođe je vid razmišljanja, mentaliteta i to je stav prema stvarima za koji se zalažu svetovni ljudi. U društvu i u svetu, to je relativno pozitivan način razmišljanja, za koji ljudski rod veruje da je relativno optimističan, pozitivan i usmeren ka napretku. Šta onda želimo da detaljno analiziramo? Šta je loše u podnošenju poniženja i nošenju teškog bremena? Zašto to nije istina? To fundamentalno nema nikakve veze sa istinom. Šta mislim kada kažem da to nema nikakve veze sa istinom? Mislim da, ako želiš da primenjuješ istinu, to moraš učiniti u potpunosti prema načelima Božjih reči, kao i prema standardima i pojedinostima koje Bog zahteva. Ne treba da mešaš stavove i gledišta prema obavljanju zadataka sa metodama i načinima takozvanih ljudskih ideologija, mentaliteta i integriteta. Božje reči su istina i one nemaju nikakve veze sa ovim stvarima. Zašto je onda loše podnositi poniženje i nositi teško breme? Zašto kažem da to nije istina? Zar to ne zavređuje detaljniju analizu? (Da, zavređuje.) Počnimo tako što ćemo objasniti bukvalno značenje ove fraze; tada ćemo je lakše razumeti. Podnositi poniženje i nositi teško breme znači da ste spremni da podnesete svu sramotu, bol i poniženje zarad svojih odgovornosti, bremena ili misije koju ste preuzeli i prihvatili. To je osnovno značenje ove fraze. Dakle, u kojim okruženjima i u kojim situacijama se ova fraza uobičajeno koristi? Ako neko kaže da neka osoba podnosi poniženje i nosi teško breme, da li se onda ta osoba nalazi u situaciji u kojoj je njena misija završena, a ona ostvarila cilj koji je želela da ostvari? (Ne.) Dakle, obično kada neko govori o podnošenju poniženja i nošenju teškog bremena, on misli na neku nebitnu osobu koja se nalazi u situaciji u kojoj nema apsolutno nikakav status i nikakav oreol, a kamoli ikakvu moć. Ta osoba je u ovakvoj situaciji, a ipak mora da snosi odgovornosti, da iznese misiju koju mora da završi, a da se pritom ne obeshrabri, ne pravi kompromise i ne odustane. Zar to takođe nije vrsta mentaliteta? Na šta se stavlja naglasak kod ovog mentaliteta? Naglasak je na „podnošenju” i „nošenju”. „Podnositi” znači biti strpljiv i istrpeti nešto. Dok nešto podnosi, ta osoba istovremeno mora preuzeti i poneti teško breme i odgovornost, ne sme izneveriti očekivanja drugih i ne sme izigrati osobu koja joj je poverila ovaj nalog. Kakav je to mentalitet? (Istrajnost.) Taj element značenja postoji, ali ovo je najosnovniji i najpovršniji nivo značenja. Čega još tu ima? Hajde da to analiziramo na sledeći način. Šta znači „poniženje” u sintagmi „podnositi poniženje”? (Sramotu i stid.) To je kada ovu osobu sramote svi oko nje i navode je da se oseća poniženo. Kakvo ponašanje naročito sramoti ljude i navodi ih da se osećaju poniženo? (Kada ih ismevaju, klevetaju i prave podrugljive primedbe na njihov račun.) Tako je, kada ih ismevaju i klevetaju, kada im se podsmevaju, igraju se sa njima i prave podrugljive primedbe na njihov račun. Dakle, šta znači „teško breme” u frazi „nositi teško breme”? (Odgovornost i nalog.) Šta odgovornost i nalog podrazumevaju? Podrazumevaju svojevrsnu misiju i težak teret – taj težak teret može biti teret koji su drugi ljudi nekome poverili, cilj za koji se neko bori ili misija koju sam sebi postavlja. Kakve vrste misija ljudi misle da obavljaju? (Doneti čast svojim precima i isticati se među drugima.) (Biti najbolji među najboljima.) To su sve primeri. To su u suštini lične ljudske težnje. Da bi postigli i ostvarili ove ciljeve u svojim trenutnim okolnostima, ljudi su u stanju da podnesu uvrede, poniženja, klevete, podrugljive primedbe, pa čak i ruganje ljudi oko sebe. Šta ih podstiče da to sve podnesu? Primera radi, postoji izvestan čovek koji teži tome da postane visoki vojni general. Jednog dana, pre nego što stekne moć, grupa nasilnika ga ponizi, govoreći mu: „Ti? Vojni general? Sada nemaš čak ni konja – kako možeš da budeš general? Ako želiš da budeš general, prvo mi se provuci kroz noge!” Svi ljudi oko njih prasnu u smeh. On na trenutak razmišlja: „Nema ničeg lošeg u tome što želim da budem vojni general. Zašto mi se rugaju i ismevaju me? Ali sada ne smem da budem nepromišljen i pokažem svoje sposobnosti. Sudeći po tome kako stvari danas stoje, ako ne uradim ono što kažu, prebiće me, a ako stvari krenu po zlu, mogu izgubiti život. Kako onda da postanem general? Zarad mojih ideala, provlačenje kroz noge nasilnika nije ništa. To sam i dalje ja, zar ne?” U tom trenutku, on pada na kolena, stavlja obe ruke na zemlju i puzi kroz noge tog nasilnika kao pas. Dok puzi, njegovo srce to teško prihvata i to ga boli, kao da ga je neko ubo nožem – u njegovom srcu je mržnja! Misli: „Kada jednog dana stvarno postanem general, iseckaću te na milion delova!” To on misli u svom srcu, ali spolja on to mora da podnese – ne sme da dopusti da drugi vide o čemu razmišlja. Kada se provuče kroz nasilnikove noge i udovolji toj grupi nasilnika, oni ga poštede i brzo ga šutnu da im se skloni sa puta. On ustaje, otresa prašinu sa sebe, pa čak kaže: „Dobar udarac. Od sada ću te zvati ’šefe’”. Ono što misli u sebi i ono što spolja pokazuje su potpuno različite stvari. Kako mu to uspeva? On ima samo jedan cilj: „Moram da nastavim da živim. Podnosim sve ovo da bih dočekao dan kada ću postati general i biti najbolji među najboljima. Vredi istrpeti današnju patnju i poniženje. Sutra moram raditi još marljivije i uložiti napor da postignem svoj cilj. Ma s kakvim se teškoćama suočio, i bez obzira na to koliko patnje i poniženja moram da podnesem, moram da postanem general! Kada postanem general, prva stvar koju moram da uradim jeste da ubijem ovog kretena i iskupim se za poniženje koje sam pretrpeo provlačeći mu se kroz noge!” Bez obzira da li će kasnije postati general, „izdržljivost” je trenutno njegovo najuzvišenije načelo. Da li su tome svojstvene neke strategije ili tajne šeme? (Jesu.) Svojstvene su tajne šeme. On istrajava jer nema drugog izbora – zbog čega? Da bi jednog dana mogao da nadoknadi sva ova poniženja? Njegova istrajnost se zasniva na izrekama poput: „Nada poslednja umire” i „Osveta je najslađa kad se posluži hladna” – sve su to šeme. Te šeme su ga i naterale da izdrži poniženje provlačenja kroz nasilnikove noge. Od tog trena, želja u njegovom srcu da postane general je još veća i intenzivnija; on nipošto neće odustati. Dakle, zbog čega je izdržao poniženje i sramotu? Da bi održavao pravedni cilj ili da bi održavao pravo dostojanstvo? Uradio je to zarad sopstvene ambicije. Da li je to onda pozitivno ili negativno? (Negativno.) Sudeći prema ovom nivou značenja, ova „istrajnost” je bila u potpunosti vođena ličnim interesima, željom i ambicijom. Da li u toj istrajnosti ima istine? (Nema.) Ako nema istine, ima li normalne ljudskosti? (Nema.) To nije pravedno niti ispravno, a kamoli bez mane; naprotiv, vrvi od želje, tajnih šema i proračuna – to nije pozitivno.

Ova vrsta razmišljanja i mentalitet podnošenja poniženja i nošenja teškog bremena, koji se zastupaju među ovom rđavom ljudskom rasom, u suštini su isti kao priča koju sam maločas ispričao, u kojoj čovek želi da ostvari velike stvari, ali je potrebno da podnese ono što prosečan čovek ne može. Na šta se ta istrajnost uglavnom odnosi? (Na podnošenje sramote.) Ne. Da li su stvari koje ljudi proživljavaju zbog ove istrajnosti istinite ili lažne? (Lažne.) To je važno pitanje. Stvari koje ljudi proživljavaju, reči koje govore i ponašanje koje ispoljavaju zarad svojih ambicija i ideala su posve lažni, sve je to nevoljno; sve to proizilazi iz preduslova njihovih želja, ličnih interesa i takozvanih ljudskih težnji i ciljeva. Te stvari koje ljudi proživljavaju su sasvim privremene mere; ništa od toga nije pošteno ili istinito; ništa od toga nije transparentno, otvoreno ili iskreno; sve su to privremene mere. Zar sve to nisu varljive spletke? Privremene mere se odnose na to da ljudi privremeno izdrže nešto na ovakav način; privremeno se služe milozvučnim rečima, podsticajima i trikovima i skrivaju svoj pravi identitet, psihu, misli i stavove, pa čak i privremeno skrivaju mržnju i ne dozvoljavaju da to neko primeti. Naprotiv, žele da neko primeti onu njihovu stranu koja je slaba i nesposobna, nemoćna i bojažljiva. U potpunosti skrivaju svoje pravo lice – zašto to rade? To rade da bi jednog dana mogli da izgrade veliku karijeru, bili najbolji među najboljima, kontrolisali druge i dominirali nad njima. Šta se ispoljava kada ljudi sprovode u delo i manifestuju frazu: „Podnositi poniženje i nositi teško breme”? Da li ljudi koji to rade imaju pošten stav? Da li zaista razumeju sebe i osećaju kajanje? (Ne.) Primera radi, drugi kažu: „Neko poput tebe želi da bude general?” Oni o tome razmisle, pa odgovore: „Ne mogu to da uradim. Neću biti general. Samo sam se šalio”. Da li su reči koje govore istinite ili lažne? (Lažne.) O čemu oni razmišljaju u svojim srcima? „Samo neko poput mene može postati general!” To oni misle u svom srcu, ali da li je u redu da to kažu naglas? (Nije.) Zašto nije? Da bi izbegli da budu pretučeni i da bi sakrili svoje prave sposobnosti, oni kažu: „Samo sam se šalio. Nisam toliko odvažan da zapravo želim biti general. Ti si više poput starijeg generala – ti si budući generalisimus. To je još viši čin od generala!” Jesu li ove reči istinite? (Nisu.) Gde su njihove prave reči? (U njihovim srcima.) Tako je, oni svoje prave reči čuvaju u svom srcu i ne govore ih naglas. Zašto ih ne govore naglas? Plaše se da će dobiti batine ako ih izgovore, pa ih zato ne izgovaraju i ne otkrivaju; nikome ne dozvoljavaju da to sazna i večno skrivaju svoje prave sposobnosti. Šta znači skrivati svoje prave sposobnosti? To je kada čovek ne dopušta da drugi ljudi vide njegove prave sposobnosti; on prikriva te sposobnosti i ne dozvoljava da mu se omaknu da bi sprečio ljude da zauzmu gard i ponašaju se suprotno od njegovih interesa. Zar to ujedno nije pravo značenje spavanja na pruću i lizanja žuči? (Da, jeste.) Spavati na pruću i lizati žuč, podnositi poniženje i nositi teško breme; nikada ne zaboraviti svoje ciljeve, želje i mržnju i nikada ne dopuštati ljudima da vide tvoje pravo lice i prave sposobnosti. Neki sposobni ljudi ne govore mnogo kada se nalaze u grupi ljudi; ćutljivi su i povučeni, pa čak i ako kažu nešto, otkrivaju samo polovinu onoga što misle. Drugi ljudi nikada ne mogu da shvate ni da razumeju šta oni zapravo žele da kažu, i misle: „Zašto govore na tako zagonetan način? Zašto je tako teško reći nešto iz srca? O čemu se ovde radi?” Zapravo, u svom srcu imaju misli koje ne izražavaju, a u tome leži njihova iskvarena narav. Ima i drugih ljudi koji ne pričaju ovako, ali kada završavaju poslove, uvek skrivaju prave granice svojih sposobnosti. S kojim ciljem oni skrivaju prave granice svojih sposobnosti? Plaše se da će sposobni ljudi i moćnici, ako to vide, postati ljubomorni, okomiti se na njih i nauditi im. Nisu li ljudi koji uvek drugima dele komplimente, koji uvek govore dobro o drugima i koji uvek govore kako su drugi bolji od njih najpodmukliji ljudi u grupi? (Jesu.) Nikada ne znaš kakvi su zapravo iznutra. Posmatrano spolja, vidiš da o tome ne govore, pa misliš da nemaju ambicije, ali zapravo grešiš. Neki ljudi poput ovih su ljudi koji podnose poniženja i nose teško breme. Nalik onim filmovima u kojima su ovakve scene česte – neki ljudi često čine dobra dela kada su van kuće, odeća koju nose je stara i pohabana i uvek ih provociraju kada su u grupama; tako se predstavljaju pred drugima. Međutim, kada dođu kući, odlaze u tajnu sobu. U tajnoj sobi se nalazi karta na zidu i već su postavili doušnike da nadgledaju stvari na osamdeset posto lokacija označenih na karti. Pa ipak, ljudi koji često komuniciraju sa njima i dalje ih provociraju i nemaju predstavu da oni gaje ovakve ambicije. Kada jednog dana sve lokacije na karti budu pod njihovom kontrolom i kada u potpunosti ostvare svoj cilj, ljudi koji su ih provocirali biće potpuno zapanjeni, pa će reći: „Ispostavlja se da je taj čovek đavo – njegove ambicije su preterane! Pretvarao se toliki niz godina. Niko nije prozreo kakav je zaista”. On kaže: „Ja sam podnosio poniženje i nosio teško breme. Da nisam sve izdržao na taj način i da vas nisam držao podalje od sebe, da sam vam sve rekao, da li bih bio u mogućnosti da ostvarim tako veliki poduhvat?” Koje su zajedničke osobine onih koji su zli i onih koji imaju preterane ambicije? Jedan aspekt je da njihova izdržljivost i istrajnost nadmašuju izdržljivost i istrajnost običnih ljudi. Takođe, njihove tajne šeme prevazilaze šeme običnih ljudi i ako prosečan čovek sarađuje sa njima, biće izigran. Šta znači biti izigran? To znači da ih niko ne vidi jasno. Sve što mogu da vide su stvari koje oni naizgled govore i čine. Nemoj misliti da ćeš u onome što rade i govore moći da pronađeš bilo kakve tragove o tome šta zapravo misle duboko u duši. Zar to ne znači da su te izigrali? Izdržljivost i istrajnost su same po sebi pozitivne reči, ali su tajne šeme ovakvih ljudi učinile da njihova izdržljivost i istrajnost budu negativne. Takođe, njihove ambicije i želje su prekomerne u odnosu na ambicije i želje običnih ljudi. Prosečan čovek ima ambicije i želje, ali kada smatra da nešto ne može da postigne, odustaje i nije spreman da prolazi kroz tu patnju. Osim toga, uvek iskreno govori s kim želi da se zavadi – on nema tajne šeme. Međutim, zli ljudi ove vrste imaju preterane ambicije, te uvek sprovode tajne šeme i varljive spletke. Oni ni u jednom trenutku neće odbaciti svoje ambicije i želje; boriće se sve do samog kraja – do smrti.

U udžbenicima se govori o tome kako je Gouđijen, kralj kraljevstva Jue, spavao na pruću i lizao žuč. I roditelji tome uče svoju decu. Neka deca koja čuju tu priču pomisle: „Dobro je biti prosečan čovek. Zašto se smatra krajnje neophodnim da ljudi imaju tako preterane ambicije? Ko bi sebe izložio patnji da spava na pruću i liže žuč? To nije patnja koju obični ljudi mogu da podnesu”. Samo su ambiciozni ljudi odlučni da tako pate; u tome postoji skrivena šema. Međutim, ljudski rod zagovara ovakav mentalitet. Na primer, postoji fraza koja glasi: „Ma kakve nedaće i iskušenja da pretrpe, ma kako strašne bile njihove okolnosti, ljudi nikada ne smeju izgubiti iz vida svoje težnje”. Ovo društvo zastupa ideje poput spavanja na pruću i lizanja žuči, kao i podnošenja poniženja i nošenja teškog bremena da bi podsticalo i motivisalo ljude da se bore za svoju sreću i ciljeve, pa zašto onda to kritikujemo kao nešto pogrešno? Sotona je iskvario čitav ljudski rod. Postoji li ijedan pripadnik ljudskog roda čiji su ciljevi usmereni ka istini i ka ispravnom pravcu? (Ne postoji.) Prema tome, što više ljudi spava na pruću i liže žuč, i što više ljudi podnosi poniženje i nosi teško breme, to će Sotonine sile još više podivljati, bitke i pokolji među ljudima će postati sve brojniji, ljudski rod će postati još rđaviji, a društvo još mračnije. Nasuprot tome, ako si u stanju da poslušaš nebeska uređenja, te se uskladiš sa prirodnim poretkom svih stvari, ako si sposoban da prihvatiš stvari onakvim kakve jesu, poštuješ ovaj poredak i čekaš na nebeska uređenja, onda ne moraš da podnosiš poniženje i nosiš teško breme. Moraš da se probudiš i da se dozoveš pameti. Ispravno je biti u stanju da poslušaš Božje orkestracije i uređenja. Osim toga, ljudi bi barem trebalo da sve što rade obavljaju prema svojoj savesti, a još bolje bi bilo da postupaju u skladu sa zakonima koje je Bog doneo za ljudski rod. Da li onda ljudi treba i dalje da nose masku i nose teško breme? (Ne.) Ne, ne treba. Da li kroz ovaj razgovor u zajedništvu razumete kakvo je tačno ponašanje podnošenja poniženja i nošenja teškog bremena? Da li je cilj podnošenja poniženja i nošenja teškog bremena pozitivan ili negativan? (Negativan.) Kada bi neko rekao da čovek podnosi poniženje i nosi teško breme da bi postao starešina ili kada bi rekao da čovek podnosi poniženje i nosi teško breme da bi ispunio nalog koji mu je Bog poverio i bio nagrađen ili kada bi rekao da čovek podnosi poniženje i nosi teško breme kako bi stremio ka usavršavanju – da li te reči piju vodu? (Ne, ne piju.) „Podnositi poniženje i nositi teško breme” je u potpunosti sotonska filozofija; u tome nema nimalo istine i čim čujete ove reči, jasno je da su iskrivljene. Da li je ispravno ako neko kaže da čovek podnosi poniženje i nosi teško breme da bi sačekao Božja uređenja i pokorio se Njegovoj suverenosti? (Nije.) Zašto nije ispravno? Ta dva pojma ne odgovaraju jedan drugom – Bogu nije potrebno da podnosiš poniženje niti Mu je potrebno da trpiš sramotu. Koja je suštinska razlika između podnošenja poniženja i nošenja teškog bremena, o čemu je ovde reč, i ljudske vere u Boga i pokoravanja Bogu? (Podnošenje poniženja i nošenje teškog bremena je pokušaj da se odbace Božje orkestracije i uređenja.) Podnošenje poniženja i nošenje teškog bremena znači da ljudi imaju svoje planove, težnje, želje i ciljeve ka kojima streme. Da li je to u skladu sa standardima koje je Bog postavio pred ljude i sa ciljevima kojima treba stremiti a koje je Bog dao ljudima? (Ne.) Ne, nije u skladu. Šta to ljudi pokušavaju da ostvare podnošenjem poniženja i nošenjem teškog bremena? Pokušavaju da ostvare lični interes, a to nema nikakve veze sa sudbinom koju Bog orkestrira za čoveka i nad kojom suvereno vlada.

Svako ko praktikuje podnošenje poniženja i nošenje teškog bremena ima nameru i cilj. Primera radi, kada student koji je tek diplomirao prvi put dođe u neku firmu na praksu, stariji zaposleni kažu: „Diplomci koji ovde dođu moraju da donose kafu tri godine”. Oni u sebi misle: „Iako sam diplomirani student, neću vam se pokoriti!” Oni to misle u sebi, ali se ne usuđuju da to izgovore naglas. Posmatrano spolja, oni i dalje moraju da se lažno osmehuju; svakog dana moraju da poštuju pravila, da budu fleksibilni, da se ulaguju i trpe kada im drugi nalaze mane. S kojim ciljem podnose sve ovo? Da bi jednog dana doživeli da ponosno frknu, postanu sekretar rukovodioca ili šefa i gaze po onima koji su ih provocirali. Zar oni ne misle tako? Neki ljudi kažu: „Tako treba da razmišljaju i tako treba da postupaju. U protivnom, do kraja života će trpeti poniženja. Ko želi da pati na taj način? Pored toga, kako će se ljudi snalaziti ako ničemu ne teže? ’Čovek pliva uzvodno, dok reka teče nizvodno’ – to je način života. Vojnik koji ne želi da postane general nije dobar vojnik”. Ove reči postaju njihov moto, ali sve je to sotonska logika. Moraju to podneti da bi ostvarili svoj cilj – moraju biti ljubazni i puni poštovanja prema svima dan za danom, godinu za godinom. Jednog dana šef im kaže: „Tvoj učinak je bio dobar za ove tri godine. Od sledeće nedelje postaješ prodavac”. Kada to čuju, srce im nije srećno: „Trudio sam se tri godine samo da bih postao prodavac! Mislio sam da ću postati izvršni direktor prodaje!” Ali moraju da se zahvale na unapređenju. Još uvek nisu postigli svoj cilj, pa moraju i dalje da trpe. Nastavljaju da podnose poniženja i nose teško breme, mukotrpno prate svog šefa unaokolo, ispijaju pića i lažno se osmehuju, a kada to istrpe deset godina, konačno su postigli svoj cilj. Jednog dana, šef im kaže: „Dobro si obavio posao. Unaprediću te u asistenta”. Kada to čuju, iznutra osećaju naročitu sreću – konačno su uspeli! Šta su to postigli? U njihovim očima, sada su za crtu ispred svih ostalih. Zar nisu sve to uradili dobrovoljno? (Nisu.) Za koga su sve to uradili? (Za sebe.) Za sebe. Ništa u vezi s tim nije pozitivno, niti bi išta od toga trebalo usvojiti, a još manje ima nečeg što je vredno hvale i divljenja. Ali ova vrsta mentaliteta je ono što se danas zastupa u društvu – podnošenje poniženja i nošenje teškog bremena, vukući se unaokolo podvijenog repa. Prema tome, kakva je to fraza koju ljudi zastupaju: „Podnošenje poniženja i nošenje teškog bremena”? (Loša.) Zašto je loša? Ljudi podnose poniženje i nose teško breme isključivo zbog svojih ličnih namera i pobuda i da bi utolili svoje ambicije i želje. Ne rade to zarad ispravnih ciljeva. Zato kažem da ništa od toga ne zavređuje da bude usvojeno i ništa od toga nije vredno uzdizanja ili pohvale, a svakako nije vredno pamćenja. Pogledajmo još jednom šta se dešavalo u palati u drevnim vremenima. Bio jednom jedan car koji je preminuo. Carica je uvidela da je njen sin još uvek mali, te da nikako neće moći da kontroliše dvor ako nasledi presto, pa je, da bi se postarala da njen sin zaista vlada kao car, podnela poniženje i ponela teško breme – udala se za mlađeg brata pokojnog cara i njih dvoje su zajedno odgajali njenog sina. S kojim ciljem je podnosila poniženje i nosila teško breme? Zarad carskog položaja svog sina. Kada carski položaj njenog sina bude siguran, ona će imati status carice udovice. To se zove podnositi poniženje i nositi teško breme. Kakvo poniženje je ona podnosila? Nije ostala čedna; čim je car preminuo, odmah se udala za njegovog mlađeg brata, čime je stekla lošu reputaciju. Ljudi su je kritikovali i osuđivali iza njenih leđa, a čak je ni istorijski udžbenici ne prikazuju u povoljnom svetlu. Da li je marila za to? Zapravo, pre nego što se udala za svog bivšeg devera, razmislila je o posledicama, pa zašto je onda ipak to učinila? Da bi svom sinu osigurala carski položaj i zaštitila svoj položaj carice udovice. To je jedini razlog zašto bi trpela tako loš ugled i dobrovoljno podnosila ovu teškoću. To se zove podnositi poniženje i nositi teško breme. Šta je dobila podnošenjem sve te sramote? Dobila je još veću korist. S tim ciljem je podnosila poniženje i nosila teško breme. Kada je stekla tu veliku korist, sav taj loš ugled nije značio ništa. U zamenu za taj loš ugled dobila je moć i status za sebe i svog sina. Dakle, da li je njeno podnošenje poniženja i nošenje teškog bremena bilo pozitivno ili negativno? (Negativno.) Ako se posmatra samo njeno ponašanje, bila je u stanju da se odrekne sebe i, iz perspektive njenog sina, u sramoti i patnji koju je pretrpela postojala je i nesebična strana, pa bi ljudi trebalo da je hvale i kažu: „Kakva divna majka!” Ali kada se pogledaju njene želje, ambicije i njen pravi cilj, ljudi bi trebalo da je kritikuju; njeni postupci zaslužuju osudu.

Da li ljudi koji veruju u Boga moraju da podnose poniženje i nose teško breme? (Ne.) Ako ljudi prihvataju Božje reči i prihvataju Njegov sud, grdnju, orezivanje, kušnje i oplemenjivanje, pa čak i ako prihvataju njegove kletve i osudu ljudi, da li moraju da podnose poniženje i nose teško breme? (Ne.) To je sigurno. Korišćenje fraze „podnošenje poniženja i nošenje teškog bremena” u kontekstu vernika nipošto ne pije vodu i osuđuje se. Zašto je pogrešno koristiti tu frazu u ovom kontekstu? Kako dokazati da takvo ponašanje nije primereno u ovom kontekstu? Samo verbalno i doktrinarno priznanje da je ova fraza pogrešna nije dovoljno; moraš znati s kojim istinama ona ima veze. Pre toga si mislio da su, da bi prihvatili Božje usavršavanje i spasenje, ljudi morali da nauče da podnose poniženje i nose teško breme, spavaju na pruću i ližu žuč, usvoje mentalitet Gouđijena, kralja kraljevstva Jue i nikada ne odustaju – jednostavno si bio glupak i nisi bio sposoban da razumeš istinu. Sada, posle Moje besede, misliš: „Ova fraza nije dobra. Ranije sam uvek koristio ovu frazu – kako sam mogao da budem toliko glup?” Možeš da uvidiš da ne razumeš istinu i da je tvoja sposobnost razumevanja oskudna. Moraš da razumeš šta je pogrešno u vezi sa ovom frazom. Kada jednom zaista budeš sposoban da razumeš šta je pogrešno u vezi sa njom, potpuno ćeš razumeti tu frazu. Ako jasno vidiš samo deo te fraze, pri čemu jasno vidiš njenu negativnu stranu, ali ne i stranu za koju ljudi misle da je pozitivna i proaktivna, to onda znači da još uvek ne razumeš istinu. Nakon što ste saslušali ono o čemu sam upravo razgovarao, da li ćete moći da raščlanite i analizirate ove stvari prema ovim Mojim metodama? Zašto u Božjoj kući nije potrebno praktikovati podnošenje poniženja i nošenje teškog bremena? Zašto kažem da Božja kuća osuđuje ovu metodu i mentalitet i da to nije u skladu sa istinom? (Bože, ja shvatam da u Božjoj kući, prihvatanje suda i grdnje Božjih reči, pa čak i ako ste smenjeni ili osuđeni, ne predstavlja podnošenje poniženja. Naprotiv, to je način na koji Bog deluje da spasi ljude i njegova svrha je da nas dovede do puta stremljenja ka istini. To nema apsolutno nikakve veze sa podnošenjem poniženja i nošenjem teškog bremena. Ako ljudi mogu pravilno da razumeju, znaće da je to Božja ljubav i uzvišenje, te da prihvatanje Božjeg suda i grdnje predstavlja Božju veliku brigu i zaštitu i Božje spasenje ljudi.) Da li je ova izjava tačna? (Jeste.) Ako ne možete jasno da vidite sud i grdnju, onda će se u vašem srcu pojaviti protivljenje i pritužbe, pa ćete primenjivati sotonsku filozofsku frazu „podnošenje poniženja i nošenje teškog bremena”, misleći u sebi: „O ne, moram da podnesem poniženje i nosim teško breme i moram da usvojim mentalitet Gouđijena, kralja kraljevstva Jue”. Zatim ćete uklesati reči: „Podnositi poniženje i nositi teško breme” na vrh svog stola da biste sebe podstakli i motivisali, pa će vam to postati moto. Zar to ne sluti na nevolju? Istina, nakon današnjeg razgovora, to sigurno nećete uraditi, ali da li će druge fraze postati vaš moto, poput fraze koju nisam detaljno analizirao: „Sakrij svoje svetlo i u tami skupi snagu”? Zar priroda ove fraze nije ista? Te stvari su deo kineske tradicionalne kulture. Da li su to Sotonini otrovi? Sve su to Sotonini otrovi; sve su to Sotonine filozofije za ovozemaljsko ophođenje.

Kada sam ranije radio u crkvama u kontinentalnoj Kini, što je bilo u periodu kada sam započinjao Svoj rad, Božja kuća je uredila da neka braća i sestre poboljšaju svoju pismenost. Kakva je tada bila situacija? Neki su bili u poodmaklim godinama, a neki su živeli u zabačenim krajevima. Njihov nivo obrazovanja je bio relativno nizak i nisu znali dobro da čitaju. Primera radi, Božje reči govore o „lošem kovu”, „Božjoj naravi”, „Božjim namerama” i drugim ustaljenim terminima, ali oni nisu razumeli niti znali šta ti pojmovi znače. Potom je Božja kuća rekla braći i sestrama da u svoje slobodno vreme mogu da rade na svojoj pismenosti i da bi barem trebalo da znaju značenje nekih ustaljenih fraza, terminologije i imenica. U protivnom, kada budu čitali Božje reči, neće ni razumeti značenje samih reči i fraza, pa kako bi onda mogli da razumeju Božje reči? A ako ne mogu da razumeju Božje reči, kako mogu da sprovode istinu u delo? Braća i sestre su nakon toga počeli da ulažu trud u učenje ovih stvari. To je dobro, ali su neki ljudi koji su imali iskrivljena shvatanja iskoristili tu situaciju. Neke starešine su na okupljanjima govorile isključivo o značaju poboljšavanja pismenosti, kako braća i sestre treba da budu pismeni, o prednostima pismenosti i šta bi se dogodilo kad ne bi bili pismeni. Govorili su o gomili doktrina poput ove. Te stvari nisu istina i nema potrebe previše govoriti o njima. Čim ih neko spomene, ljudi mogu da ih shvate; nema potrebe da se o njima razgovara u zajedništvu na okupljanjima kao da su istina. Neke starešine ne samo da su trošile previše vremena na okupljanjima razgovarajući o ovim stvarima kao da su one istina, već su smislile novu smicalicu, te su ciljano ispitivale braću i sestre o rečima koje se retko upotrebljavaju. Ako braća i sestre nisu mogli da odgovore, nije li zbog toga izgledalo da su starešine veoma obrazovane? U tom periodu bilo je nekoliko lažnih starešina koje nisu obavljale stvarne poslove – nisu razgovarale o životnim iskustvima, istini ni o Božjim rečima; naprotiv, razgovarale su isključivo o pismenosti. Kako se to naziva? To se naziva neobavljanjem posla na propisan način. Zar to nije problem? (Jeste.) Zašto govorim o ovom problemu? Šta vi imate od toga? Jeste li sposobni da uradite nešto takvo? Ima li koga ko planira da tako postupa? Ako tako postupate, onda ste zaista smetenjaci! Ima ljudi koji vide da Ja govorim o ovim idiomima, pa su spremni da delaju i počinju da se pripremaju, govoreći: „Ispostavlja se da je razgovaranje o istini ovako jednostavno. Dovoljno je samo besediti o idiomima. Ti možeš da besediš o idiomima, a ja ću besediti o slojevitim duhovitim dosetkama, slengu, izrekama i poslovicama.” Zar to nije nepropisno obavljanje dužnosti? (Jeste.) Kakvi su to ljudi? Imaju li duhovno razumevanje? (Nemaju.) Nemaju duhovno razumevanje i ne razumeju istinu. Šta oni misle? „Sediš tu i brbljaš u nedogled kada nemaš šta da radiš i zavaravaš nas s nekoliko idioma. Kad bih sledio Tvoje metode, i ja bih mogao da besedim!” Ljudi koji nemaju duhovno razumevanje samo posmatraju spoljašnost stvari i slepo Me oponašaju. Takve starešine treba smeniti zbog oponašanja ovakvog ponašanja, a treba smeniti i svakoga ko postupa kao oni. Zašto govorim o tome? Skrećem vam pažnju na to pre nego što počnete tako da se ponašate da ne biste krenuli pogrešnim putem. Ja mogu da govorim o tim stvarima, ali ako ti govoriš o njima, možeš li to da uradiš razumljivo? Ne možeš. Dakle, zašto Ja govorim o ovim izrekama i idiomima? Pod kojim uslovom govorim o njima? Kada ljudi razumeju pojam i definiciju istine, ako Ja zatim produbim tu osnovu i detaljno analiziram više stvari koje ljudi smatraju istinom, oni to neće dokučiti; ne znaju kako bi o tome trebalo da razmišljaju niti sa čim bi to trebalo da povežu. Ispričao sam vam neke priče o idiomima baš zato što ne razumete. To je bilo neophodno. Neki ljudi smatraju da su na akademskom nivou kada je reč o istini i pitaju se zašto i dalje prolaze kroz ove kurseve osnovaca. Ne razumeju da ovo nije čas u osnovnoj školi, već na fakultetu. Još uvek niste diplomirali na fakultetu; sve vreme ste ostali na nivou osnovne škole, ali mislite da imate fakultetsku diplomu i osećate se zadovoljno sobom. Nažalost, taj osećaj je pogrešan; to je pogrešno osećanje – još uvek ste daleko od fakultetske diplome. Prema tome, ponovo vas podsećam: nemojte raditi stvari o kojima sam maločas govorio. Iskreno razgovarajte o onome što razumete, a ako nešto ne razumete, ne pričajte gluposti. Razgovaranje o istini nije brbljanje; niko ne želi da gubi vreme slušajući te kako razglabaš. Nemoj Me slepo oponašati i govoriti o Gouđijanu, kralju kraljevstva Jue niti o modernoj istoriji ili antičkoj istoriji jer sam govorio o spavanju na pruću i lizanju žuči. Šta dobijaš pričajući o tim stvarima? Da li su ljudi voljni da ih slušaju? Čak i ako su ljudi voljni da slušaju, te stvari nisu istina.

Maločas sam govorio o tome kako ljudi koji veruju u Boga i koji Ga slede ne moraju da podnose poniženje i nose teško breme, a kamoli da praktikuju podnošenje poniženja i nošenje teškog bremena. Zašto se tako „dobra” fraza i „plemeniti” mentalitet ne mogu sprovesti u delo? U čemu je problem? Zašto neko ne može imati mentalitet podnošenja poniženja i nošenja teškog bremena? Govoreći u smislu doktrine, to je zato što podnošenje poniženja i nošenje teškog bremena nije istina; Bog nije izrekao ovu frazu, ona nije Božji zahtev prema čovečanstvu niti je načelo postupanja koje je On dao onima koji Ga slede. Zašto kažem da ova fraza nije istina i nije načelo primene? Najpre, hajde da pogledamo reč „poniženje” u frazi „podnošenje poniženja i nošenje teškog bremena”. Na šta se odnosi „poniženje”? Na uvrede i sramotu. Dakle, kada ljudi veruju u Boga i kada Bog ima suverenost nad njihovom sudbinom, da li su poniženi ako se pokoravaju Bogu? Da li podnose uvrede? (Ne.) Da li ljudi moraju da istraju i kažu: „Da bih postigao pokornost Bogu, moram da potisnem vatru u svom srcu, da potisnem bes u svom srcu, da potisnem žalbe u svom srcu i da potisnem osećaj nepomirenosti u svom srcu. Treba to da podnesem ćutke. Za mene su sve ove stvari poniženje, pa ću ih potisnuti?” Da li na taj način sprovode istinu u delo? (Ne.) Šta sprovode? Buntovništvo, lažnost i pretvaranje. Da bi postigao sprovođenje istine u delo i da bi postigao pokoravanje istini i pokoravanje Božjoj suverenosti i uređenjima, prva stvar koju treba da uradiš nije da podneseš bilo kakav bol, kao što ne moraš da podnosiš ni bilo kakvu sramotu. Da li su Božja suverenost i uređenja koje Bog ima za tebe, kao i zahtevi koje je postavio pred tebe, poniženja? (Nisu.) On te ne ponižava. Bog te ne ponižava tako što te razotkriva, sudi ti, grdi te, iskušava i usavršava. Naprotiv, dok ujedno razotkriva otkrovenja tvojih iskvarenih naravi, On te navodi da razumeš sebe, navodi te da odbaciš te iskvarene naravi i pobuniš se protiv njih i zatim postupaš prema Božjim zahtevima. Kakve će efekte to imati? Moći ćeš da se pokoriš Bogu, razumeš istinu, da postaneš osoba kojom je Bog zadovoljan i koju On odobrava. Prema tome, da li je bilo šta od onog kroz šta prolaziš tokom procesa i perioda kada postižeš ove stvari nedolično? Postoji li nešto u čemu te Bog ponižava? (Ne.) Kada te, na primer, Bog razotkrije, kada razotkrije tvoju nadmenost, rđavost, lažljivost, nepopustljivost ili zlobu, da li nešto od toga nije činjenica? (Ne.) Sve su to činjenice. Ma kakav da je način na koji te Božje reči razotkrivaju i ma šta da ti On kaže, sve su to činjenice. Bez obzira da li su ljudi sposobni da to prepoznaju i bez obzira na to u kojoj meri su ljudi sposobni da to razumeju i prihvate, sve su to činjenice. One nisu neosnovane, niti su preuveličane, a svakako nisu zamišljene da te ukalupe. Dakle, da li su ove stvari zamišljene da te ponize? (Nisu.) Ne samo da nisu zamišljene da te ponize, već da služe kao podsetnik i upozorenje da ne hodaš putem zlih ljudi i da ne slediš Sotonu; zamišljene su da te navedu da koračaš ispravnim putem u životu. Ove stvari imaju pozitivan rezultat i pozitivan uticaj na tebe. Priroda ovih Božjih postupaka je sasvim ispravna. On radi ove stvari da bi te spasao i one su potpuno u skladu sa istinom. To su teškoće koje ljudi treba da podnesu i teškoće koje moraju da podnesu da bi odbacili svoje iskvarene naravi, udovoljili Božjim namerama i postali prava stvorena bića. Stav koji ljudi treba da imaju jeste da proaktivno prihvate ove teškoće, a ne da ih podnose kao uvrede. Ove teškoće nisu poniženja, nisu ruganje i nisu uvreda za ljude, a pogotovo ne znače da Bog ismeva ljude. Javljaju se isključivo jer ljudi imaju iskvarene naravi, bune se protiv Boga i ne vole istinu. Ovaj bol se javlja u ljudima zbog Božjih reči i zahteva koje Bog ima prema ljudima, pa da li postoji neki deo tog bola koji Bog namerno daje ljudima ili koji im dodatno daje, a koji ljudi ne bi trebalo da pretrpe? Nema ničeg takvog. Naprotiv, ako ljudi pretrpe premalo ovog bola, ne mogu da odbace svoje iskvarene naravi. Bez obzira koliko su ozbiljne ljudske buntovne naravi i bez obzira u kojoj meri su ljudi sposobni da priznaju i prihvate kada Bog razotkriva njihove iskvarene naravi, naposletku, ono što Bog daje ljudima nije poniženje i ono što ljudi trpe nisu uvrede. Naprotiv, to je ono što ljudi treba da istrpe; to je bol koji čovek, kojeg je Sotona duboko iskvario, treba da istrpi; ljudi treba da istrpe ovu bol. Zašto kažem da treba da je istrpe? Zato što su ljudi u dubini duše buntovni prema Bogu i zato što su postali Sotone. Ako ljudi žele da odbace ove iskvarene naravi i prime Božje spasenje, moraju da istrpe ove teškoće. To je sasvim ispravno i prikladno; to je put kojim ljudi moraju da prođu i teškoća koju moraju da istrpe. Nije Bog taj koji im donosi ove teškoće. To je kao kada te zaboli stomak nakon što popiješ hladnu vodu. Ko je kriv? Hladna voda? (Ne.) Ko ti je doneo te teškoće? (Mi sami.) Ti si ih doneo samom sebi. Ovaj rezultat i ovaj proces koji ljudi trpe su njihov proizvod; tu se ne može govoriti ni o uvredi, ni o poniženju. Neki ljudi ne razmišljaju na ovaj način, oni ne prihvataju istinu. Šta oni misle? „Božja kuća mi je dozvolila da budem starešina, postavila me je na ovaj položaj, a ja sam radosno obavljao svoj posao starešine. Nikada nisam ni pomislio da će me Božja kuća otpustiti jer nisam dobro obavljao svoj posao i jer sam pravio greške. Šta sam to postao? Imam li i dalje integritet i dostojanstvo? Imam li i dalje ikakvu ljudsku slobodu? Imam li i dalje neku autonomiju?” Oni misle da ljudi ne treba da se pokore Božjim orkestracijama i uređenjima ako pritom nemaju izbora i da su, ako se potpuno pokore, glupi i da nemaju dostojanstvo, da vode život pun slabosti i nezadovoljstva. Prema tome, ova vrsta ljudi misli da kada ljudi prihvataju sud, grdnju i orezivanje, oni moraju da pretrpe poniženje, kao što kaže izreka: „Kad čovek spadne na niske grane, ne preostaje mu ništa drugo nego da podvije rep”. Gle, eto još jedne sotonske filozofije. Ova dobro poznata fraza ih navodi da podviju rep. O čemu oni razmišljaju? Da li se pokoravaju svojevoljno ili podnose poniženje i nose teško breme? (Ovo drugo.) Oni misle da podnose poniženje i nose teško breme. Ne pokoravaju se svojevoljno. Njihova pokornost nije dobrovoljna i nije čista. Naprotiv, nemaju izbora osim da se pokore. Stoga, ovaj nedostatak izbora vide kao vrstu poniženja. Pošto ovakvi ljudi mogu da razmišljaju na ovaj način, da li oni praktikovanje pokoravanja Božjim rečima smatraju praktikovanjem istine? Ne. Oni pokornost ne smatraju istinom. Umesto toga, istinom smatraju podnošenje poniženja i nošenje teškog bremena. Zar priroda ovih stvari nije različita? (Jeste.) Iako se pokoravaju i oni koji se pokoravaju svojevoljno i oni koji podnose poniženje i nose teško breme, i mada se niko od njih ne opire i ne pravi probleme i gledano spolja, čini se da su i jedni i drugi poslušni, lepo vaspitani i dobri; priroda ovih stvari je ipak drugačija. Ljudi koji se iskreno pokoravaju pokornost smatraju svojom odgovornošću, dužnošću i obavezom; smatraju je svojom neizbežnom dužnošću i istinom. Čak i ako oni koji se ne pokoravaju iskreno spolja ne pružaju otpor, oni u svom srcu misle da podnose poniženje i nose teško breme, a podnošenje poniženja i nošenje teškog bremena je najveća istina u njihovim očima. Podnošenje poniženja smatraju primenjivanjem istine, a kako gledaju na pokornost? Na pokornost gledaju kao na podnošenje poniženja, a ne kao na primenjivanje istine. Zar to nije pogrešan put? Kako se to naziva? (Naopako su to shvatili.) Naopako su to shvatili. Istinu smatraju filozofijom za ovozemaljsko ophođenje; doktrinu i ljudske filozofije za ovozemaljsko ophođenje smatraju istinom. Zar to nije obrnuto shvatanje crnog i belog? (Jeste.) To je obrnuto shvatanje crnog i belog. Kako onda treba rešiti ovaj problem? Ljudi moraju da shvate da teškoće koje podnose nisu poniženje, niti da neko pokušava da ih ponizi. Šta je, dakle, uzrok teškoća koje ljudi podnose? (Ljudska iskvarena narav.) Tako je. Da nemaš iskvarenu narav, da razumeš istinu, da možeš da se pokoriš Bogu, da možeš potpuno da se pokoriš Božjoj suverenosti i uređenjima, da možeš da se bojiš Boga i kloniš zla, onda ne bi morao da trpiš ove teškoće. Prema tome, to poniženje ne postoji. Razumeš to, zar ne?

Šta je pozitivno, teškoće ili poniženje? Da li između njih postoji razlika? (Da, postoji.) Teškoće su pozitivne. Ako si voljan da prihvatiš sud, grdnju, orezivanje i voljan si da trpiš teškoće, onda ćeš te teškoće tumačiti ovako: „Treba da istrpim ove teškoće. Bez obzira na to šta Bog čini, čak i ako ja to ne razumem i ako mi je u srcu teško da to prihvatim, ako sam negativan i slab; sve što On čini je ispravno. Ja imam iskvarenu narav i ne treba da se ubeđujem sa Bogom. Ma koliko mi u srcu bilo teško da to prihvatim, sopstvenim greškama sam doveo do toga. Bog ne greši; sve što Bog čini je ispravno. Zaslužujem da istrpim ove teškoće. Ko me je terao da imam iskvarenu narav? Ko me je terao da se opirem Bogu? Ko me je terao da činim zlo? Te stvari mi nije dao Bog, podstaknute su mojom prirodom. Treba da istrpim ove teškoće.” Da li je onda pozitivno što ljudi trpe ove teškoće? (Jeste.) Ako ljudi to shvataju pozitivno i prihvataju da je to od Boga, onda su te teškoće pozitivne. Međutim, recimo da oni kažu: „Mogu da se pokorim, ali iako se pokoravam, ipak moram jasno da objasnim svoje rasuđivanje i moram da jasno podelim šta u sebi mislim i šta radim. Prosto ne mogu da se pokorim na tako kukavički i smeten način. Inače ću umreti zbog toga što sve držim u sebi.” Oni uvek žele da jasno i detaljno objasne stvari, da jasno objasne uzroke i posledice, da govore o svom rasuđivanju, da govore o onome što misle, da govore o tome kako plaćaju cenu i da govore o tome kako su u pravu. Nisu voljni da budu ljudi koji se pokoravaju Bogu – da se suzdrže od samopravdanja, samoodbrane ili razgovaranja o svom rasuđivanju. Nisu voljni da tako postupaju. U tom slučaju, kako oni shvataju pokornost? Smatraju je podnošenjem poniženja. Šta oni u sebi misle? „Moram da istrpim sva ova poniženja da bi me Bog odobrio i da bih rekao da sam se pokorio.” Da li ovo poniženje zaista postoji? Ako uopšte ne postoji, zašto i dalje jasno i detaljno objašnjavaju stvari da bi se oslobodili tog „poniženja”? To nije prava pokornost. Čak i ako je namera s kojom ti postupaš ispravna, Bog želi da orkestrira stvari na ovaj način. Ne moraš da se pravdaš, ne moraš da obrazlažeš. Da li je Jov postupao bolje od tebe ili ne? (Bolje je postupao.) Kada je Jov bio kušan, da li bi ga Bog saslušao da je obrazlagao i da se pravdao? Ne, On ga ne bi saslušao. To je činjenica. Da li je Jov znao da Bog ne sluša ljudska opravdanja? Jov to nije znao, ali on se nije pravdao. Njegov rast je bio takav – istinski se pokorio. Šta je to loše Jov učinio da se Bog ophodi prema njemu na takav način? Nije učinio ništa loše. Bog je rekao da Ga se Jov bojao, da se klonio zla i da je bio savršen čovek. Govoreći u kontekstu „poniženja”, Bog nije trebalo da natera Jova da podnosi ta poniženja, nije trebalo da ga preda Sotoni i da dozvoli da ga Sotona iskušava i liši svega što poseduje. Ako to posmatramo iz logičke perspektive onih ljudi koji se ne pokoravaju, Jov je trpeo teškoće i podneo veliko poniženje, a kada je stavljen na kušnju, on je podnosio poniženje i nosio teško breme da bi kasnije dobio još veće blagoslove od Boga. Da li je to zapravo tačno? (Nije.) Da li je Jov mislio i postupao na ovaj način? (Ne.) Kako je postupao? Kako je pristupao ovim kušnjama? Nije morao da ih podnosi, niti je smatrao da podnosi poniženje. Šta je mislio? (Bog daje i On uzima.) Tako je. Ljudi potiču od Boga. Bog ti je dao život i dah. U celosti potičeš od Boga, pa zar sve stvari koje stekneš nisu stvari koje ti je Bog dao? Čime možeš da se pohvališ? Bog daje sve, pa ako Bog želi to da uzme, šta tu imaš da obrazlažeš? Kada ti Bog nešto dȃ, ti si srećan, a kada ti nešto ne dȃ, ti si nesrećan, žališ se na Boga, tražiš tu stvar od Njega i svađaš se s Bogom. Bog odlučuje o tome da li će ti nešto dati, ljudi nemaju šta tu da obrazlažu. Da li je Jov tako postupio? (Jeste.) Jov je ovako postupio. Da li je u svom srcu osetio nepravdu? (Nije.) Ne, nije je osetio. Posmatrajući spolja, Jov je imao dovoljno razloga da se pozove na nepravdu, da smišlja izgovore, da se pravda, da se suprotstavi Bogu i da mu sve jasno i detaljno objasni. On je bio taj koji je najviše zavređivao da tako postupi, ali da li je tako postupio? Ne, nije. Nije rekao ni reč, samo je uradio nekoliko stvari: pocepao je svoj ogrtač, obrijao glavu, pao na zemlju i poklonio se. Kako su ga ljudi doživeli kroz ove postupke? Kao čoveka koji se boji Boga i kloni zla, i kao savršenog čoveka. Kako glasi definicija savršenog čoveka? Neko ko uopšte ne sudi o tome šta Bog čini, već, naprotiv, to hvali i pokorava se tome; i bez obzira na to koliko velike teškoće pretrpi, on ne kaže: „Pretrpeo sam nepravdu. Ovo je poniženje.” Bez obzira na to koliko su velike teškoće koje podnosi, on to nijednom rečju ne pokazuje niti govori. Kako se to naziva? Nevernici to nazivaju „odricanjem sebe”. Gde je tu logika? Da li je zaista tako? (Ne.) „Odricanje sebe” je mentalna bolest i glupost. Ma koliko da je izazov s kojim se Jov suočavao bio težak, on se nikada nije ubeđivao s Bogom niti se svađao s Njim; jednostavno se pokorio. Šta je bio njegov osnovni razlog za pokoravanje? Strah od Boga. Njegova sposobnost da se pokori potekla je od njegovog razumevanja Boga. Verovao je da se potiče od Boga i da je sve što Bog čini ispravno.

Neke starešine i nadzornici grupa koji su smenjeni neprestano plaču, prave scene i postaju emotivni. Misle da im je naneta nepravda, žale se da Bog nije pravedan i da braća i sestre treba da se osećaju loše jer su ih razotkrili i prijavili, pa kažu: „Vi ste ljudi bez savesti. Bio sam tako dobar prema vama, a vi mi ovako vraćate! Bog nije pravedan. Naneta mi je tako velika nepravda, a Bog me nije zaštitio; oni su me samo grubo otpustili. Svi vi me gledate s visine, a i Bog me gleda sa visine!” Smatraju da su se prema njima odnosili nepravedno i prave scene. Recite Mi, može li ovakva osoba da se pokori? Kako Mi se čini, to nije lako. Pa zar onda s njom nije svršeno? Zašto praviš scene? Ako možeš to da prihvatiš, prihvati. Ako ne možeš da prihvatiš istinu i ne možeš da se pokoriš istini, onda se gubi iz Božje kuće! Nemoj verovati u Boga – niko te ne tera. Kakvu si to nepravdu doživeo? Zašto praviš scene? Ovo je Božja kuća. Ako imaš hrabrosti, idi u svet, pa tamo pravi scene pred Sotonama i đavolskim kraljevima. Ne pravi scene u Božjoj kući. Zar će biti smak sveta ako ti, starešina grupe, dobiješ otkaz? Možeš i dalje da živiš čak i ako nisi starešina grupe, zar ne? Nećeš verovati u Boga ako nisi starešina grupe? Jov je pretrpeo tako velike teškoće, a šta je rekao? Nije se nijednom požalio; čak je hvalio Boga, govoreći: „Blagosloveno neka je ime Jahveovo!” (Knjiga o Jovu 1:21). Da li je veličao Jahveovo ime jer je bio obasut nagradama i pogodnostima? Ne. To je bio izraz njegovog razumevanja i praktičnog postupanja. Zar to takođe nema veze sa karakterom neke osobe? (Ima.) Neki ljudi imaju manjak čestitosti, pa kada dožive i najmanju nepravdu, veruju da se prema njima ophode krajnje nepravedno i da bi svi pod kapom nebeskom trebalo da osećaju krivicu zbog toga i da im traže oproštaj. Ovi ljudi su zaista problematični! Kako biste objasnili reč „poniženje”? Podnošenje poniženja je česta pojava među nevernicima, ali se to drugačije formuliše u Božjoj kući: podnošenje teškoća i poniženja radi zadobijanja istine je teškoća koju ljudi treba da podnesu. Bez obzira da li su orezani ili smenjeni, ljudi koji razumeju istinu to ne smatraju poniženjem. Smatraju da zaslužuju da istrpe teškoće i da ljudi ne mogu da se pokore jer imaju iskvarene naravi, ali da to nije poniženje. Ko zapravo trpi poniženje? Bog je taj koji trpi poniženje. Bog spasava ljudski rod, ali ljudi to ne shvataju. Pogledajte, nakon što je Izrailjce izveo iz Egipta, oni su obožavali idole. Kada nisu imali šta da jedu, žalili su se na Boga, pa je Bog morao da im pošalje manu i drugu hranu. Posle nekoliko dobrih dana, nisu obraćali pažnju na Boga, ali čim su se susreli s problemima, ponovo su Ga potražili. Zar ne biste rekli da je Bog pretrpeo veliko poniženje? Zar ovaploćeni Bog ne trpi veliko poniženje kada Ga generacije odbacuju? Ljudi nisu ništa i nisu sposobni ni za šta. Uživaju toliko blagodati koje im je Bog podario i uživaju toliko istina koje im je Bog obezbedio, ali smatraju da je naročito nepravedno kada iskuse malo zasluženih teškoća. Kakve nepravde ljudi trpe? Ima onih koji su obično veoma hrabri, ali kada istrpe malo teškoća – kada ih braća i sestre orežu ili kada im neko kaže nešto neprijatno, kada ih niko ne podržava ili kada im niko ne laska – tada su ogorčeni, smatraju da su istrpeli velike teškoće i da im je naneta nepravda, pa se žale: „Svi vi gledate na mene s visine i niko ne obraća pažnju na mene. Suđeno mi je da me drugi maltretiraju!” Zašto praviš scene? Kakva je korist od tih reči? Da li je makar jedna od tih reči u skladu sa istinom? (Ne.) Šta onda to znači – da li je to poniženje? Nisi sposoban da jasno vidiš teškoće koje zaslužuješ da istrpiš, pa ih ne prihvataš. Odslušao si toliko propovedi, ali ne razumeš kako ljudi treba da primenjuju istinu i kako treba da se pokore. Ne znaš ništa od toga, a ipak smatraš da si podneo neku vrstu velikog poniženja. Zar nisi nerazuman? Da li to poniženje postoji za one ljude koji prihvataju Božje spasenje? (Ne postoji.) Čak i ako je sigurno da su braća i sestre ponekad nepravedni prema tebi, kako treba to da doživiš? Primera radi, pedeset dolara se nalazi negde na podu, a kada ti prođeš pored njih, novac nestane i svi sumnjaju da si ga ti uzeo. Šta bi ti uradio? U sebi bi se osetio ogorčeno i isfrustrirano: „Iako sam siromašan, još uvek imam čvrst karakter. Još uvek mi je stalo do svog dostojanstva. Nikada nisam uzeo nešto što pripada nekom drugom. Ruke su mi sasvim čiste. Vi me uvek gledate s visine i uvek sumnjate na mene kada se ovako nešto desi. Bog nije razjasnio stvari u moju korist. Izgleda da me ni On ne voli!” Praviš scenu. Da li se to smatra poniženjem? (Ne.) Kako, dakle, treba da postupiš u ovoj situaciji? Ako si uzeo novac, priznaj i obećaj da više nikada nećeš ništa uzeti. Ako ga nisi uzeo, reci: „Nisam uzeo novac. Bog ispituje najdublje delove srca ljudi. Ko god da je uzeo novac, svestan je toga, a i Bog je svestan toga. Neću reći više ni reč.” Ne moraš da kažeš: „Gledate me s visine. Svi bi da me napadnete.” Kakva je korist od tih reči? Da li je dobro govoriti mnoštvo takvih stvari? (Nije.) Zašto nije? Ako govoriš mnoštvo takvih stvari, to dokazuje jednu činjenicu: Bog nije u tvom srcu; ne veruješ u Boga i nemaš pravu veru u Boga. Kada govoriš istinu, Bog zna. On ispituje najdublje delove srca ljudi i proučava sve što ljudi govore i rade. Kako drugi ljudi žele to da vide zavisi od njih samih. Ti veruješ da Bog zna sve ovo i da nema potrebe mnogo govoriti. Treba li da budeš ogorčen? Ne treba. Šta su posledice toga? Veruješ da ti je naneta nepravda kada te oklevetaju i sude ti jer veruješ u Boga, ali možeš li jasno da govoriš o tome? Odlažeš pravi problem time što se svesrdno braniš od njih. To je besmisleno, zar ne? Kakva je korist od ubeđivanja s njima? To nije primenjivanje istine.

Tokom procesa doživljavanja Božjeg spasenja, ljudi trpe mnoge teškoće. Da li je poniženje koje ljudi trpe teškoća? (Nije.) Sigurno da nije. Zašto to kažem? (Zato što ljudi imaju iskvarene naravi i treba da trpe teškoće.) Ljudi imaju iskvarene naravi – to jeste jedan deo toga. Pored toga, koji god aspekt istine da ne razumeš i koji god deo tebe je još uvek negativan, možeš da pokreneš tu temu i razgovaraš o tome u zajedništvu. Ne moraš da držiš to u sebi. Šta je cilj razgovora? (Rešavanje problema.) Traganje za istinom, razumevanje istine i rešavanje problema iznutra. Ne moraš da držiš te probleme u sebi. Ne moraš da trpiš poniženje. Ne moraš da podnosiš to, govoreći: „Ne razumem, a ipak me teraju da se pokorim. Moram da razumem pre nego što se pokorim.” Ako ne razumeš, možeš da razgovaraš o tome u zajedništvu. Traganje za istinom je ispravan put. To nije pogrešno. Kada se o nekim stvarima razgovara u zajedništvu i kada se jasno objasne, ljudi će znati šta da rade. Treba da gajiš stav traganja za istinom i da rešavaš probleme tako što ćeš tragati za istinom. Ako ne razumeš istinu i samo praktikuješ pokoravanje, na kraju i dalje nećeš biti sposoban da rešiš svoje probleme. Prema tome, čak i ako se od tebe traži da se pokoriš, ne traži se da se pokoriš na smetan ili neprincipijelan način. Međutim, u pokornosti je sadržano najosnovnije načelo, a to je da kada nešto ne razumeš, najpre treba da se pokoriš, da imaš pokorno srce i pokoran stav. To je razumnost koju ljudi treba da imaju. Kada to postigneš, polako počni da tragaš. Na taj način nećeš uvrediti Božju narav, možeš dobiti zaštitu i stići do kraja puta. Da li sve reči, koje Bog koristi da razotkrije i osudi ljude, pa čak i da im sudi i da ih prokune, imaju za cilj da ih ponizi? (Ne.) Da li ljudi moraju biti ekstremno strpljivi da bi to podneli? (Ne.) Ne, ne moraju. Naprotiv, ljudi moraju imati ekstremnu veru da bi sve to prihvatili. Jedino ako to prihvatiš, možeš zaista da razumeš šta je zapravo Sotonina iskvarena priroda, šta je zapravo iskvarena suština ljudi, šta je zapravo uzrok ljudskog neprijateljstva prema Bogu i zašto ljudi nisu u skladu sa Bogom. Moraš da tragaš za istinom u Božjim rečima pre nego što budeš mogao da rešiš ove probleme. Ako ne prihvataš istinu i ako, bez obzira na to koliko jasno Božje reči izražavaju stvari, ti ne prihvataš istinu, onda nikada nećeš rešiti ove probleme. Čak i ako razumeš da „nas Božje reči ne ponižavaju; već da nas samo razotkrivaju i da su za naše dobro,” ti to samo priznaješ na nivou doktrine; nikada nećeš razumeti pravo značenje svega što Bog govori niti efekat koji to treba da postigne. Takođe nikada nećeš razumeti šta je zapravo istina o kojoj Bog govori. Kada razgovaramo na ovaj način, zar se ljudi, u određenoj meri, ne podstiču da imaju proaktivan i pozitivan stav prema prihvatanju da budu orezani, prema prihvatanju da budu zamenjeni, kao i prema prihvatanju Božjeg dela, uređenja i suverenosti koju Bog sprovodi, a što nije u skladu sa ljudskim predstavama? (Podstiču se.) Ljudi će makar misliti da je sve što Bog čini ispravno, da ne treba to da razumeju na negativan način i da je stav koji najpre treba da zauzmu takav da to aktivno prihvataju, pokoravaju se, a zatim i učestvuju u tome. Sve što Bog čini ljudima od njih ne zahteva veliko strpljenje. Odnosno, ne treba sve to da podneseš. Šta treba da radiš? Treba da prihvatiš, tragaš i da se pokoriš. Jasno je da fraza „podnošenje poniženja”, koju koriste nevernici, vređa ljude. Ništa što Bog čini ne zahteva od tebe da podnosiš poniženje. Možeš da praktikuješ strpljenje, ljubav, skrušenost, kao i pokoravanje, prihvatanje, poštenje, otvorenost i traganje – ovi pojmovi su relativno pozitivni. Dakle, koja se logika krije iza onoga što govore nevernici? To su sotonska filozofija i sotonske laži. Da rezimiramo, podnošenje poniženja nije načelo koje oni koji veruju u Boga treba da posmatraju. To nije istina, već sotonska stvar. Bog ne zahteva od ljudi da podnose poniženje, jer ovde ne postoji poniženje. Svi Božji postupci prema ljudima su postupci ljubavi, spasenja, brige i zaštite. Sve stvari koje Bog govori, kao i celokupno delo koje On obavlja u ljudima, sve to je pozitivno i sve to je istina. Ništa od toga ne sliči Sotoninim postupcima i ništa od toga nisu Sotonine metode i sredstva. Ljudi mogu biti pročišćeni i spaseni samo prihvatanjem Božjih reči.

Na koje se načine čin „podnošenja poniženja”, o kojem govori Sotona, ispoljava u ljudima? Ispoljava se u ljudima u vidu štete, zlostavljanja, pustošenja i gaženja. Sve u svemu, to ti donosi nesreću. Bez obzira na to da li si pretrpeo teškoće ili omalovažavanje, ukratko, od onoga čemu ih Sotona podvrgava, ljudi na kraju sigurno neće dobiti istinu. Šta ljudi dobijaju? Bol. Sotona u ljudima izaziva nebrojene oblike poniženja i podsmeha, kao i zlostavljanja i iskvarenosti. Šta se time postiže u ljudima i kako se oni zbog toga osećaju? Ljudi zbog toga trpe pritužbe i prave kompromise da bi sačuvali sebe, a čak se i izvitopere iznutra. Nauče da se koriste svakakvim taktikama i metodama kako bi pristupili svemu ovome i nosili se s tim, pa uče da se ulaguju drugima, da se pretvaraju i govore neistine. Kada ljudi razotkriju i ispoljavaju sve ove stvari, da li su njihova srca voljna, srećna i spokojna ili su ispunjena gnevom i bolom? (Ispunjena su gnevom i bolom.) Da li se gnev u srcima ljudi povećava ili smanjuje što oni više trpe poniženje u ovom svetu? (Povećava se.) Da li, onda, ljudi posmatraju čovečanstvo sa sve većim neprijateljstvom ili sa sve većom ljubavlju? (Sa neprijateljstvom.) Ljudi posmatraju čovečanstvo sa sve većim neprijateljstvom i mrze svakoga koga vide. Dok su mladi i kada tek uđu u društvo, sve im izgleda divno i naročito lako veruju drugima. Kada dođu u tridesete, više ne veruju drugima toliko. Kada dođu u četrdesete, nemaju poverenja u većinu ljudi, a kada zađu u pedesete, srca su im ispunjena mržnjom i obično se preokrenu i nanose štetu drugima. Šta ljudi trpe pre nego što ih ispuni mržnja? Sve je to omalovažavanje i bol. Kada nemaš sposobnosti i moć koju drugi ljudi imaju, kada te drugi nekako okarakterišu, ti moraš brzo da klimneš glavom u znak potvrde, a kada te psuju, moraš da slušaš. Ne možeš ništa da uradiš, ali šta u sebi misliš? „Jednog dana, kada budem imao moć, ubiću te sopstvenim rukama i zbrisati tri generacije tvojih predaka!” Mržnja u tvom srcu sve više raste. To je posledica koju podnošenje poniženja i nošenje teškog bremena donosi iskvarenom ljudskom rodu. Ljudi misle da su podnošenje poniženja i nošenje teškog bremena, što se u društvu hvali i promoviše, pozitivna stvar i da je to vrsta mentaliteta i način razmišljanja koji ljudima omogućava da naporno rade i da teže ka tome da ojačaju. Zašto, dakle, to naposletku izaziva gnev i mržnju u ljudima? (Zato što to nije istina.) Tako je. To u ljudima stvara ove negativne posledice zato što to nije istina. Šta je uzrok generacijske ogorčenosti i osvetničkih ubistava u društvu i u bandama? (Kada ljudi trpe omalovažavanje, mržnja u njihovim srcima raste i oni ubijaju iz osvete.) Tako je, tako dolazi do osvetničkih ubistava. Ljudi se, iz generacije u generaciju, brutalno ubijaju sve dok čovečanstvo ne uništi neka katastrofa. Ovo je posledica toga. Ljudski rod je živeo prema Sotonskim filozofijama i logici, i postepeno se, pod Sotoninom vlašću, razvijao do današnjeg vremena. Odnosi među ljudima bivaju sve uvrnutiji, sve udaljeniji, sve hladniji i sve je više nepoverenja. Do koje tačke je to sada došlo? Došlo je do tačke gde su srca dvoje ljudi, koji nemaju nikakve veze jedno sa drugim, ispunjena uzajamnom mržnjom i uzajamnim neprijateljstvom. Ranije su komšije često održavale kontakt i često međusobno komunicirale, ali danas, čovek može biti mrtav pet-šest dana, a da njegov komšija to ne zna – niko ga ne bi obišao. Kako su stvari došle do ove tačke? Došle su do ove tačke zbog te uzajamne mržnje. Ne želiš da drugi budu neprijateljski nastrojeni prema tebi, ali si ti, istovremeno, neprijateljski nastrojen prema drugima – to je začarani krug. To je negativna posledica i katastrofa koju su Sotonini zakoni doneli ljudskom rodu. Stavovi i utisci koje ljudi u svojim srcima imaju o drugima sve su nepovoljniji, pa ljudi postaju sve bolji i bolji u podnošenju poniženja i nošenju teškog bremena, a gnev i mržnja u njihovim srcima rastu sve dok naposletku ne uzviknu: „Bolje bi bilo da su svi oni mrtvi i da niko od njih ne živi!” Zar ovakva mržnja ne ispunjava svačije srce? Oni žele da se ovaj svet uništi što pre: „Svi ljudi su loši do srži. Zaslužuju da budu uništeni!” Kažeš da su drugi ljudi loši do srži, a šta je sa tobom? Da li je moguće da si se istinski promenio? Da si postigao spasenje? Ako istovremeno mrziš druge jer su loši do srži, trebalo bi da sȃm budeš bolji od njih. Ako si i ti loš kao i ljudi na ovom svetu, onda si nerazuman. Kada razuman čovek vidi da je ljudski rod iskvaren do srži, on treba da stremi ka istini i da proživi ljudsko obličje da bi udovoljio Bogu – to je prikladno. Tako će biti pošteđen kada Bog uništi ovu rđavu ljudsku rasu.

Da li vi mrzite ovu rđavu ljudsku rasu? (Da.) Većina ljudi koja veruje u Boga poseduje određenu ljudskost i razum, njihova srca su ljubaznija, žude za svetlom i žude za time da Bog i istina imaju moć. Ne vole rđave stvari i ne vole nepoštene stvari. Trebalo bi da budu ispunjeni nadom, ljubavlju i tolerancijom prema ljudskom rodu, pa kako to da oni mrze ljudski rod? Neki ljudi kažu: „Sećam se svog školovanja, učitelj me je zadirkivao, ali se nisam usudio da progovorim o tome – samo sam morao to da podnesem. Zato sam odlučio da marljivo učim i da kasnije upišem fakultet. Pokazaću svima vama od čega sam skovan, pa ću ja biti taj koji vas zadirkuje!” Neki kažu: „Sećam se da su me, dok sam bio u radnom odnosu, moćnici iz kompanije uvek zadirkivali, pa sam pomišljao: ’Samo sačekajte dan kada ću vas nadmašiti svojim postignućima. Onda ću vam zagorčati živote!’” Ima i drugih koji kažu: „Sećam se, kada sam se bavio poslovanjem, menadžer dobavljača bi me uvek prevario, pa bih pomislio: ’Kada dođe dan da se obogatim, osvetiću ti se!’” Ničiji život nije lak i svako ima trenutke kada ga neko zadirkuje – svako ima nekoga koga u sebi mrzi i sa kim želi da se obračuna. Evo dokle je svet stigao – pun je mržnje i neprijateljstva. Uzajamno neprijateljstvo među ljudima previše je ekstremno, pa oni ne mogu skladno da se druže i nisu u prijateljskim odnosima. Sa ovim svetom će uskoro biti svršeno, stigao je do kraja puta. Svako u sebi nosi neku srceparajuću priču o trenucima kada ih je neko negde zadirkivao, ili kada su ih ljudi iz neke kompanije, organizacije ili grupe zadirkivali, gledali s visine, prevarili ili im nekako naudili. Ovakve stvari se svuda dešavaju. Šta to dokazuje? Dokazuje da među ljudskim rodom više nema ljudi poput Noja. Zar nije tako? (Jeste.) Svačije srce je ispunjeno rđavošću i prepuno je neprijateljstva prema istini, prema pozitivnim stvarima i prema pravdi. Za ljude više nema spasa. Ne postoji čovek, učenje, pa ni teorija koji mogu spasiti čovečanstvo – tako stvari stoje. Neki ljudi se ipak nadaju: „Kada će doći do svetskog rata? Posle rata, biće mrtav svako ko zaslužuje da umre, a ljudi koji preostanu, mogu da počnu iznova. Počeće nova era i oformiće se nova država.” Da li je to moguće? Nije. Neki ljudi polažu svoju nadu u raznorodne religije, ali sada sve religije doživljavaju svoj sumrak i na izdisaju su. Svaka religija je trula do srži i ima lošu reputaciju. Šta pod time mislim? Religije služe tome da navedu ljude da shvate jednu činjenicu: da Bog ne koristi reči i istinu da spasi čovečanstvo, mržnja i zlobna narav koje se nalaze duboko u ljudima samo bi se pogoršavale i postajale sve neobuzdanije. Na kraju bi čovečanstvo imalo jedino mogućnost da završi samouništenjem tako što će se ljudi međusobno brutalno poubijati. Danas mnogi žele da pobegnu od ove rđave ljudske rase, pa odlaze da sami žive duboko u planinama i šumama ili na mestu gde nema ni traga od ljudskog života. Šta je rezultat toga? Ljudski rod se više neće razmnožavati i neće postojati sledeća generacija. Ljudski rod će izumreti nakon sadašnje generacije – neće biti potomaka. Otpor ljudskog roda prema Bogu je preveliki, pa je to rano probudilo Njegov bes. Ubrzo će biti svršeno s čovečanstvom. Zašto ima toliko ljudi koji se ne žene? Zato što se plaše da budu prevareni; oni ne veruju da i dalje ima dobrih ljudi i potpuno su neprijateljski nastrojeni prema braku. Koga treba kriviti za to? Treba kriviti ljude čija iskvarenost seže preduboko, treba kriviti Sotonu i đavole i treba kriviti ljude jer voljno prihvataju iskvarenost. Ti mrziš druge, a da li si zaista bolji od njih? Nemaš istinu, a nemaš ni koristi od mržnje prema drugima. Ako ljudi nemaju istinu i ne razumeju istinu, na kraju će naići na ćorsokak, stradaće i biće uništeni. Stići će ih ovakav kraj. Ako Bog ne spasi čovečanstvo, među iskvarenim ljudskim rodom neće postojati niko ko može da razume istinu.

Šta je tačno „poniženje”? Da li vernici treba da trpe poniženje? Da li to „poniženje” postoji? (Ne, ne postoji.) To poniženje ne postoji, pa zar ovaj problem time nije rešen? Kada sledeći put čuješ da neko kaže: „Prva stvar koju kao vernik moraš da naučiš jeste da trpiš. Šta god da se desi, moraš to da podneseš i potisneš u sebi.” Treba li nešto da im odgovoriš kada čuješ da ovako govore? (Da.) Šta treba da kažeš? Reci: „Zašto trpiš? Ako zaista trpiš omalovažavanje, onda si krajnje jadan, a to pokazuje da ne razumeš istinu. Da razumeš istinu, tog omalovažavanja ne bi bilo, a ti bi voljno i rado prihvatio sve okolnosti koje Bog orkestrira za tebe. To su teškoće koje ljudi treba da istrpe, a ne neko omalovažavanje. Bog te na taj način uzdiže. Činjenica da možemo da podnesemo ove teškoće dokazuje da nam Bog još uvek daje šansu i mogućnost da budemo spaseni. Da nemamo čak ni priliku da trpimo teškoće ili da nismo vredni toga, onda ne bismo imali nikakvu šansu da budemo spaseni. To nije omalovažavanje; to mora da ti bude jasno i moraš da pogledaš da li je ono što govoriš zaista ispravno. To omalovažavanje ne postoji – mi smo iskvareni ljudi i zaslužujemo da trpimo takve teškoće. Kada si bolestan, uzimanje lekova i odlazak na operaciju podrazumeva podnošenje određenih teškoća. Da li se teškoće koje podnosiš da bi se izlečio smatraju omalovažavanje? To nije omalovažavanje, već se to radi da bi se izlečio. Naša vera u Boga i doživljavanje suda i grdnje imaju za cilj da odbacimo naše iskvarene naravi i da proživimo ljudsko obličje, da živimo u skladu sa Božjim zahtevima, da se pokorimo Bogu, da Ga obožavamo, da živimo bolje i sa više dostojanstva. Zaslužujemo da podnesemo ove teškoće zbog naših iskvarenih naravi. Podnosimo ove teškoće da bismo zadobili istinu i život. Ne možemo to da tumačimo kao omalovažavanje. Treba to da prihvatimo kao svoju odgovornost i kao obavezu koju treba da ispunimo, kao put kojim treba da idemo. To je Božje uzdizanje, a mi moramo da hvalimo Boga što nas je uzdigao i da Ga hvalimo što nam je dao šansu. Na osnovu svega što smo uradili i kako smo postupali, mi nismo zavredeli da istrpimo ove teškoće i treba nas uništiti kao ljudi ovog sveta. Ako teškoće koje treba da istrpimo i sve ove blagodati koje nam je Bog podario smatramo omalovažavanjem, onda ozbiljno nemamo savesti i povređujemo Božje srce! Nismo vredni Božjeg spasenja.” Zar nije tako? (Jeste.) Ovaj deo doktrine je veoma jednostavan. Zar ne bi svako trebalo da ga razume i bez objašnjenja? Kada su ljudska srca na ovaj način prosvećena i kada shvate ove stvari, osećaće se lagodnije, pa neće postupiti nerazumno kada im se nešto dogodi. Iako je nekim ljudima u srcu jasno da je ovo istina i da moraju to da prihvate, kada govore, oni i dalje pričaju da je to zaista nepravedno, pa blebeću i blebeću dok im ne izlete reči suda prema Bogu. Nemojte raditi takve stvari. Kad god vam se nešto desi, tražite istinu. To je prva najvažnija stvar, nikada je nemojte prevideti. Ako priznaš da je Bog istina, put i život, onda sve okolnosti koje ti Bog donosi ne smeš smatrati delom čoveka. Naprotiv, svaku okolnost koju ti Bog donese treba da smatraš prilikom da preobraziš svoju narav i da prihvatiš istinu.

Završio sam razgovor u zajedništvu o značenju „poniženja”. Sada ću besediti o sledećem delu, o tome šta znači „nositi teško breme”. Upravo smo govorili o tome kako je teško breme koje ljudi nose zapravo želja i ambicija iz dubine njihovog srca, cilj koji se nadaju da postignu. Kada je reč o tome da Bog spasava Božje vernike i da oni prihvataju Božje vođstvo, da li oni moraju da podnose poniženje i da nose teško breme? Maločas sam rekao da fraza „podnošenje poniženja” ne drži vodu u Božjoj kući. Ne moraš da podnosiš poniženje, ne moraš da osećaš da trpiš toliko teškoća; tvoje srce ne mora da oseća da se prema njemu nepošteno ophode, i ti ne moraš da podnosiš sva ova poniženja da bi udovoljio Bogu, kao da si ti toliko plemenit. Ne moraš da radiš ove stvari. Šta znači nositi teško breme? Kada bi neko rekao da Bog tera ljude da podnose sve ove teškoće kako bi bili sposobni da preuzmu veće odgovornosti i misije, i kako bi primili veće blagoslove i bolje odredište, da li bi takva izjava bila ispravna i razumna? (Ne, nije ispravna.) Nije ispravna. Kako da onda to definišemo? Bog dozvoljava ljudima da budu spaseni i da počnu da Ga se boje i da se klone zla, te ih podstiče da žive bolje. Da li Bog to zapravo čini zarad ljudi ili zarad Sebe Sȃmog? (Zarad ljudi.) Naravno da to čini zarad ljudi. Ljudi imaju najviše koristi. Zato kažem da ovo nema nikakve veze sa tim šta Bog dobija od svega toga, a kamoli sa tim koju količinu blagoslova ljudi mogu da prime podnošenjem ovih teškoća. Ne moraš da podnosiš, a ne moraš ni da imaš ovu vrstu „velikih aspiracija”, niti moraš da se odrekneš stvari na ovaj način. U stvarnosti, ti se ničega nisi odrekao niti si bilo šta odbacio. Naprotiv, ljudi su naposletku najviše dobili. Kao prvo, ljudi su razumeli sve vrste kriterijuma za svoje ponašanje. Drugo, ljudi su sposobni da poštuju čitav ovaj poredak i sve one zakone koje je Bog doneo, kao i da žive na uređen način. Kako se ovaj način života poredi sa načinom na koji ljudi sada žive. (Bolji je.) Bolji je od onoga kako ljudi danas žive. Dakle, koji je od ova dva načina života blagosloveniji, koji više podseća na život pravog stvorenog bića, a što je još važnije, koji život bi ljudski rod trebalo da vodi? (Prvi.) Naravno da je prvi. Kada istrpiš ove teškoće, razumeš Božje namere, a ujedno razumeš i mnoge istine. Na osnovu razumevanja istine, učiš kako da se ponašaš i, u tvojoj ljudskosti, istina je život. Da li si zbog toga vredan? Ljudi u početku nemaju baš nikakvu istinu. Oni su samo bezvredni bednici koji su niži od mrava i ne zaslužuju da žive, ali ti sada razumeš istinu i govoriš i postupaš u skladu sa istinom. Ma šta da te Bog tera da učiniš, ti možeš da saslušaš i da to doslovno sprovedeš, i ma kakva uređenja Bog napravio za tebe, ti možeš da im se pokoriš. Prema tome, da li ćeš i dalje suditi Bogu? Da li ćeš se aktivno buniti protiv Njega? Ako te neko podstakne da se pobuniš protiv Boga, hoćeš li to učiniti? (Ne.) Ako neko širi laži o Bogu da bi te naveo na stranputicu, hoćeš li poverovati u to? (Ne.) Ne, nećeš. Dakle, nećeš se pobuniti protiv Boga, ni u subjektivnom ni u objektivnom smislu. Ovakvi ljudi u potpunosti žive pod Božjom vrhovnom vlašću. Dakle, da li ovakvi ljudi ipak moraju da trpe bol koji ljudi sada trpe? Da li su mržnja i bol još uvek u njihovim srcima? Da li su u njihovim srcima tužne i bolne stvari? (Ne.) Tu nema ovog bola. Ovakvi ljudi su principijelni i neselektivni u svemu što rade. Takođe, kada se nešto desi, Bog ima suveren autoritet i Sotona ti ne može nauditi – živiš kao pravi čovek. Da li će Bog uništiti ovakve ljude? Da li će ovakvi ljudi uništiti sami sebe? (Neće.) Ne, neće. Oni su potpuno drugačija sorta ljudi u poređenju sa iskvarenim ljudima današnjice. U današnje vreme, srca ljudi su puna mržnje i bola. Spremni su da u svakom trenutku i na svakom mestu počine samoubistvo, da se bore protiv drugih i ubijaju druge ljude i da čine loše stvari, čime ljudskom svetu donose katastrofu. S druge strane, ljudi koje je Bog spasio i koji su zadobili istinu kao život mogu da mirno žive u zajedništvu bez borbe i mržnje. Mogu da se pokore Božjim uređenjima i da se svakoj reči koju Bog izgovori pokore ujedinjenog srca i ujedinjenim naporima. Svi ovi ljudi žive u Božjoj reči i naporno rade u istom pravcu. Zarad sprovođenja Božje volje – kada istinu razumeš ti, kada je razume on, kada je razume ona, i kada je razumeju oni – mogu li ipak imati različite stavove kada su zajedno? (Ne.) Na ovaj način mogu doći do tačke gde svako živi u Božjem prisustvu, živi u Njegovoj reči, živi u skladu sa istinom i gde su ljudska srca usklađena. Kad je tako, da li i dalje može doći do pokolja i borbe među ljudima? (Ne.) Ne. Da li ljudi ipak moraju da podnose bol? Bol ne postoji. Ovakvi ljudi žive blagoslovenim životom bez borbe ili pokolja. Kako da onda ljudi upravljaju svim stvarima koje im je Bog poverio? (Treba da mirno žive u zajedništvu.) S jedne strane, trebalo bi da mirno žive u zajedništvu. S druge strane, trebalo bi da upravljaju svim stvarima u skladu sa poretkom i zakonima koje je Bog uredio. To znači da čitav ovaj poredak i svi ovi zakoni i živa bića pripadaju čovečanstvu, znači da ih koristi čovečanstvo i da donose korist čovečanstvu. Kako je divno ovakvo čovečanstvo! U tom trenutku, ljudi dobijaju svoje životno okruženje da njime upravljaju. Bog donosi ovozemaljski poredak i zakone za dobrobit ljudi, ali se zatim više ne meša u to. Ako jednog dana vidiš da vuk jede zeca, šta ćeš uraditi? Moraš da pustiš vuka da ga pojede. Ne možeš sprečiti vuka da jede zečeve i naterati ga da jede travu. Kakvu bi grešku napravio? (Išao bi protiv prirodnog poretka stvari.) Išao bi protiv prirodnog poretka stvari. Zečevi jedu travu, a vukovi jedu meso, pa moraš da poštuješ njihovu urođenu prirodu i pustiš ih da se slobodno razvijaju. Nema potrebe da se veštački, dodatno mešaš u njihove aktivnosti i način života. Ne moraš da upravljaš ovim stvarima; Bog je već postavio ove stvari baš kako treba. Ako postoje mesta koja obiluju kišom i klima nije odgovarajuća, onda životinje moraju da se sele. Ti kažeš: „Moramo da popravimo ovo mesto. Kako to da je uvek toliko kišovito? Mora da je životinjama veoma iscrpljujuće da se stalno sele!” Nije li to opet glupost? (Jeste.) Zašto je glupost? Zar Bog nije uredio ovu klimu? (Jeste.) Bog je uredio ovu klimu i dozvolio tim životinjama da žive u toj oblasti. Zar Bog nije uredio njihovu migraciju? (Jeste.) Zašto onda želiš da smetaš? Zašto iz dobre namere postupaš slepo? Šta je dobro u vezi sa migracijom? Kada velika grupa životinja pola godine ostane zajedno u istoj oblasti, pojede se sva trava. Ako nema kiše, a oni nisu voljni da odu, šta onda? Trebalo bi da kiša pada sve vreme. Kada je zemlja mokra, životinje ne mogu tu da ostanu, a trava će biti natopljena kišnicom, pa će morati da odu. Zahvaljujući ovoj migraciji, njihova tela su u dobroj formi, a trava ima priliku da poraste. Kada budu pojeli skoro svu travu na drugom mestu, tamo će doći vreme za sneg, pa će, takoreći, ponovo biti isterani i moraće brzo da da se presele. Ponovo se vraćaju u prvobitno stanište. Ne pada kiša, trava je porasla i mogu ponovo da je jedu. Na taj način, ekosistem stalno održava ravnotežu na prirodan način. Neki ljudi kažu: „Lavovi uvek pojedu gnuove – jadne životinje! Zar ne možemo gnuove učiniti pametnijim?” Zašto iz dobre namere postupaš slepo? Da li pokušavaš da pokažeš da si plemenit? Tvoja dobrota ide predaleko. Da su gnuovi lukavi, lavovi bi bili gladni. Da li bi mogao da podneseš da lavovi budu gladni? Ima i drugih ljudi koji kažu: „Lavovi su loši. Grizu jelene i zebre. To je baš krvavo i surovo!” Kad bi uništio lavove, bilo bi previše zebri i jelena. Šta bi bio konačan rezultat? Sva trava bi bila pojedena, a pašnjaci bi se pretvorili u pustinju. Možeš li to da podneseš? Da li bi i dalje postupao u skladu sa tim dobrim namerama? Dakle, šta bi ti uradio? Pustio ih da se slobodno razvijaju. Tako je to sa životinjama. Bog je odavno uredio čitav ovaj poredak, a ti moraš da ga prihvatiš hteo to ili ne; sve mora da teče kako je uređeno. Ako ideš protiv prirodnog poretka, život se ne može održati. Kada jednom shvatiš sve ove zakone, poštovaćeš ih i posmatraćeš ove stvari u skladu sa zakonom. Tada ćeš uočiti mudrost Božje suverenosti nad svime. Pored toga, svi ovi zakoni su prirodno povezani sa životom. Kako je do toga došlo? (To je Bog predodredio.) To je Bog predodredio. Bog je to uredio na ovaj način. Ljudi izučavaju nauku, biologiju i svakakve oblasti proučavanja. Posvetili su toliko godina izučavanju, ali razumeju samo jednostavne doktrine i poredak; u ovoj doktrini i fenomenima niko ne primećuje Božju suverenost ni mudrost. Zašto su čitav ovaj ekosistem i lanac ishrane ispali tako zamršeni i čudesni? Ljudi samo pojašnjavaju fenomen ili objavljuju činjenice ljudima na ovom svetu, ali niko ne može da rezimira niti da jasno uvidi da je sve to došlo od Boga – nije se desilo samo od sebe. Ako prihvatimo iskaz da se to desilo samo od sebe, onda, kako to da niko tokom svih ovih godina nije zapazio da se majmun pretvara u čoveka? Sve ove zakone je uredio Bog. Imaju li oni ikakve veze sa pretvaranjem majmuna u čoveka? (Ne.) Tako nešto ne postoji. Bog je uredio sve ove zakone i čitav ovaj poredak. Ako ljudi budu imali dovoljno sreće da opstanu, tada neće samo poštovati, održavati i upravljati čitavim poretkom i svim ovim zakonima, već će, što je još važnije, postati najveći korisnici čitavog poretka i svih ovih zakona. Bog je sve ovo pripremio za ljudski rod i uredio je to za ljude – sve je unapred spremno za ljudsko uživanje. Od svega stvorenog, ljudi su, kao stvorena bića, najblagosloveniji. Imaju jezik i misao, mogu da čuju Božji glas i da razumeju Božje reči, imaju jezik pomoću kojeg mogu da komuniciraju sa Bogom i najveštiji su u razumevanju Božjih reči. Najblagosloveniji su zato što im je Bog dao najveći kapital, sa kojim mogu da postignu spasenje i da dođu pred Njega. Na kraju krajeva, sve što je Bog učinio i čitav ovaj poredak i zakoni koje je Bog uredio zahtevaće da ljudi time upravljaju i da to održavaju. Oni ljudi koji samo izučavaju, ruše, kvare i iskrivljuju čitav ovaj poredak i zakone moraju biti zbrisani. Ljudi trpe previše teškoća. Da li zapravo postoji prelepo odredište u koje ljudi veruju u svojim srcima, kojem streme i za kojim žude? Zapravo ne postoji. To je samo ljudska želja i ambicija, i to je drugačije od onoga što Bog želi da dȃ ljudima. To su dve odvojene stvari i nemaju nikakve veze jedna s drugom. Prema tome, deo „nošenje teškog bremena” iz fraze „podnošenje poniženja i nošenje teškog bremena” ne postoji u ljudima. Šta mislim kada kažem da ne postoji? Da prelepo odredište u koje veruješ i stvari koje, duboko u srcu, u svojim ambicijama i željama želiš da ostvariš zapravo ne postoje. Bez obzira na to koliko teškoća podneseš ili koliko poniženja pretrpiš, naposletku, odredište za kojim čezneš, stvari koje želiš da postigneš, čovek koji želiš da postaneš i stepen blagoslova koji želiš da zadobiješ ne drže vodu. To nisu stvari koje Bog želi da ti dȃ. Koji problem još postoji ovde? Podnošenje poniženja i nošenje teškog bremena jeste kada ljudi skrivaju svoje prave sposobnosti tako što podnose poniženje, a zatim trpe poniženje da bi postigli svoje ciljeve. Koji su to ciljevi? To su ideali, pa čak i želje u dubini ljudskog srca. Dakle, kada vernici trpe poniženje, da li to rade kako bi utolili svoje želje? (Ne.) Zašto onda to rade? Kada vernici trpe poniženje, da li je cilj kojem streme i koji žele da postignu pozitivan ili negativan? (Pozitivan.) Da li je povezan sa željom? (Ne.) Šta je onda taj pozitivan cilj? (Da odbace svoju iskvarenu narav, da postanu pravi ljudi i da budu u stanju da žive bolje.) Da odbace svoju iskvarenu narav, da postanu pravi ljudi i da budu u stanju da žive bolje. Šta još? Da postanu ljudi koji su spaseni i da se ne pobune opet protiv Boga. Da li vi želite da postanete neko poput Jova i Petra? (Da.) Zar to onda nije cilj? (Jeste.) Da li je taj cilj povezan sa željom? (Ne.) Taj cilj je ispravna težnja i to je cilj i put koji je Bog dao ljudima. To je ispravno. Zato kažem da teškoće koje podnosiš radi ove ispravne težnje ne predstavljaju podnošenje poniženja. Naprotiv, to je nešto čemu ljudi treba da streme i to je put kojim ljudi treba da idu. Da li ljudi koji duboko u svojim srcima smatraju da podnose poniženje mogu da stupe na ovaj put? Ne mogu, a ne mogu ni da postignu taj cilj.

S ove tačke gledišta, da li je fraza „podnošenje poniženja i nošenje teškog bremena” istina? (Ne.) To nije istina i nije kriterijum prema kojem bi ljudi trebalo da postupaju, da se ponašaju i da obožavaju Boga. Da li ljudi moraju da podnose poniženje i nose teško breme da bi ih Bog spasao? (Ne.) Da li je ispravno ili pogrešno reći da je čovek postigao spasenje podnošenjem poniženja i nošenjem teškog bremena? (Pogrešno.) Zašto je pogrešno? Podnošenje poniženja i nošenje teškog bremena nije primena istine, pa kako onda čovek može da postigne spasenje? To je kao kada biste rekli da je neki čovek ubio ljude, zapalio stvari i počinio mnoštvo loših stvari i na kraju postao „starešina kojeg ljudi vole”. Nije li to otprilike isto? (Jeste.) To zaista jeste pravo značenje. On je očito na rđavom putu, a ipak je postao pozitivna osoba. To je kontradiktorno. Kada bi neko rekao da je čovek podneo poniženje i nosio teško breme i na kraju postigao usklađenost sa Bogom, da je čovek podneo poniženje i nosio teško breme i na kraju stoički podneo svoje kušnje ili da je čovek podneo poniženje i nosio teško breme i na kraju izvršio Božji nalog – koja je od ovih izjava tačna? (Nijedna.) Nijedna od njih nije tačna. Da li je tačno reći da je neko podnosio poniženje i nosio teško breme dok je širio jevanđelje po celom selu? (Ne.) Vidim da su neki ljudi nesigurni i da misle: „Da li je to tačno? Mislim da je ta izjava tačna, zar nije? Ljudi često moraju da podnose poniženje i nose teško breme dok šire jevanđelje i svedoče o Bogu.” Nije li ispravno koristiti ovu frazu u ovom kontekstu? (Ne, nije.) Zbog čega? Recite Mi. (Zato što efekat koji se postiže podnošenjem poniženja i nošenjem teškog bremena nije pozitivan.) Da li je to ispravna primena? Analizirajte zašto je ova fraza pogrešna. Detaljno je analizirajte. „Podnošenjem poniženja i nošenjem teškog bremena dok su širili jevanđelje, oni su preobratili mnogo ljudi, pobrali mnogo plodova i pronosili Božje ime.” Zar ne znate da li je ova izjava tačna? Ako je primenjujemo u skladu sa svakom izjavom o kojoj smo danas razgovarali, ne bi bilo ispravno da tu frazu koristimo u ovoj situaciji, ali ako razmišljamo korak dalje o tome kako, dok šire jevanđelje, neki ljudi dobijaju udarce ili grdnju od potencijalnih primaoca jevanđelja ili ih ovi oteraju s vrata, da li se to smatra podnošenjem poniženja? (Ne.) Šta je onda to? (Teškoće koje vernici moraju da istrpe dok šire jevanđelje.) Tako je. To su teškoće koje ljudi moraju da istrpe. To je njihova odgovornost, njihova obaveza i nalog koji je Bog dao ljudima. Baš kao što je porođaj bolan – zar to nije teškoća koja se mora istrpeti? (Jeste.) Ako žena kaže svom detetu: „Podnela sam poniženje i nosila teško breme da bih te donela na svet,” da li bi to bilo ispravno reći? (Ne.) Istrpela je teškoće, pa zašto je pogrešno reći to? Zato što su to teškoće koje ona mora da istrpi. Primera radi, kad bi vuk nekoliko sati lovio zeca pre nego što ga uhvati i rekao: „Podneo sam poniženje i nosio teško breme da bih pojeo zeca,” da li bi to bilo ispravno? (Ne.) Da bi pojeo zeca, vuk mora nešto da žrtvuje zauzvrat. Zec neće samo sedeti i čekati da ga vuk pojede. Postoji li tako jednostavan zadatak? Bez obzira na to šta je zadatak, neko uvek mora da se žrtvuje u određenoj meri. To nije podnošenje poniženja i nošenje teškog bremena. Dakle, kako smo sada u potpunosti kategorisali frazu „podnošenje poniženja i nošenje teškog bremena?” (Negativno.) Kategorisali smo je kao negativnu i pejorativnu frazu i kao Sotonsku logiku i filozofiju za ovozemaljsko ophođenje. Ona nema nikakve veze sa verom u Boga niti sa pozitivnim stvarima. Ako neko kaže: „Godinama širim jevanđelje. Zaista podnosim poniženja i nosim teško breme!” – to nije prikladno. Širenje jevanđelja je tvoja odgovornost i to su teškoće koje treba da podneseš. Čak i ako ne širiš jevanđelje, zar nećeš trpeti teškoće samim tim što živiš? To su teškoće koje ljudi treba da istrpe, to je ispravno. Fraza „podnošenje poniženja i nošenje teškog bremena” u suštini je potpuno iskorenjena iz Božje kuće. Ako neko ponovo pomene ovu frazu, kako ćeš je protumačiti? „Podnosio sam poniženje i nosio teško breme u zatvoru da ne bih bio kao Juda!” – ako neko tako kaže, da li je ta izjava tačna? (Nije.) Zašto nije? „Da ne bi bio kao Juda” sasvim je ispravan cilj i sasvim je ispravno to reći, pa kako to nije podnošenje poniženja i nošenje teškog bremena? (Vernik ne treba da bude Juda.) Tako je. Zar bi bilo razumno da vernik bude Juda? Nije li smešno reći da to što nisi Juda znači podnošenje poniženja i nošenje teškog bremena? Tvoja misija je da svedočiš o Bogu. To su svedočenje i stav u kojima stvorena bića moraju biti postojana. Sotona nije vredan čovekove hvale. Bog je Taj kojeg ljudi treba da obožavaju i potpuno je prirodno i opravdano obožavati Boga. Kada Sotona pokušava da te podredi svojoj volji, treba da budeš postojan u svom svedočenju o Bogu, da se odrekneš vlastitog života i da ne budeš Juda. To nije podnošenje poniženja i nošenje teškog bremena. Sada sam jasno objasnio ovu frazu. Ako vam neko ponovo kaže kako je podnosio poniženje i nosio teško breme, kako bi trebalo da postupite? Razumeće kada ih pustite da poslušaju propoved o kojoj sam danas besedio. To je najlakši način.

C. Nepokolebljiva volja za borbom

Treća manifestacija spavanja na pruću i lizanja žuči je nepokolebljiva volja za borbom. Kakva je to nepokolebljiva narav? To je nadmena narav. Kako da ljudi nikada ne dožive neuspeh? Kako da ljudi nikada ne urade nešto pogrešno, kako da nikada ne kažu nešto pogrešno ili da nikada ne naprave nikakve greške? Moraš priznati: „Ja sam običan i normalan čovek. Imam mane i nedostatke. Dešava mi se da uradim pogrešnu stvar i da kažem pogrešnu stvar. Moguće je da pogrešim i da sledim pogrešan put. Ja sam običan čovek.” Šta znači biti nepokolebljiv? To je kada neko doživi neuspeh, kada nailazi na prepreke ili zaluta na pogrešan put, ali to ne priznaje, već tvrdoglavo tera po svom. On ne uspeva, ali nije obeshrabren; ne uspeva, ali ne priznaje svoje greške. Bez obzira na to koliki broj ljudi ga prekori ili osudi, on se ne osvrće. Insistira na borbi, radi i stremi u svom pravcu i ka svojim ličnim ciljevima i ne mari za cenu. O takvom je mentalitetu ovde reč. Zar taj mentalitet nije naročito dobar za okupljanje ljudi? U kojim situacijama se obično koristi izraz „biti nepokolebljiv”? U svim situacijama. Gde god da postoje iskvareni ljudi, postoji i ova fraza – postoji ovaj mentalitet. Dakle, zašto su ljudi Sotonine sorte smislili ovu izreku? Da ljudi nikada ne bi razumeli sebe, da ne bi prepoznali i prihvatili sopstvene greške. Da ljudi ne bi videli samo onu svoju stranu koja je krhka, slabašna i nesposobna, već da bi videli svoju stranu koja je sposobna, stranu koja je moćna i hrabra; da ne bi potcenjivali sebe, već mislili da su kompetentni. Dok god misliš da si sposoban, sposoban si; dok god misliš da možeš biti uspešan, da nećeš doživeti neuspeh i da ćeš postati najbolji među najboljima, onda i hoćeš. Dok god poseduješ tu odlučnost i rešenost, tu ambiciju i želju, onda možeš sve da postigneš. Ljudi nisu beznačajni, oni su moćni. Nevernici imaju jednu izreku: „Tvoja pozornica je velika koliko i tvoje srce”. Nekim ljudima se ova izreka dopadne čim je čuju: „Sjajno, želim desetokaratni dijamant, znači li to da ću ga dobiti? Želim mercedes benz, znači li to da ću ga dobiti?” Hoće li se ono što dobiješ podudarati sa veličinom želje tvoga srca? (Neće.) Ova izreka je zabluda. Prosto rečeno, nadmenost onih koji veruju i priznaju izraz „biti nepokolebljiv” ne poznaje granice. Kojim se Božjim rečima način razmišljanja ovih ljudi direktno suprotstavlja? Bog zahteva da ljudi razumeju sebe i da se ponašaju racionalno. Ljudi imaju iskvarenu narav, imaju nedostatke i narav koja se opire Bogu. Među ljudima nema savršenih; niko nije savršen, to su samo obični ljudi. Kako je Bog podstakao ljude da se ponašaju? (Na pristojan način.) Da se ponašaju na pristojan način i da se, na racionalan način, čvrsto drže svog mesta stvorenih bića. Da li je Bog ikada zahtevao od ljudi da budu nepokolebljivi? (Nije.) Nije. Šta onda Bog kaže o tome što ljudi slede pogrešan put ili što otkrivaju iskvarenu narav? (On kaže da to priznaju i prihvate.) Da to priznaju i prihvate, a zatim da to shvate, da budu u stanju da se preobrate i počnu da primenjuju istinu. Nasuprot tome, ljudi su nepokolebljivi kada ne razumeju sopstvene probleme, kada ne razumeju i ne prihvataju sopstvene greške, kada se ni u kojem slučaju ne preobrate i ne pokaju, a kamoli prihvate Božju suverenost ili uređenja. Ne samo da ne traže šta je tačno sudbina ljudi ili šta su Božje orkestracije i uređenja; ne samo da ne traže te stvari, već naprotiv, preuzimaju sudbinu u svoje ruke – žele da imaju poslednju reč. Bog takođe zahteva da ljudi razumeju sebe, da sebe tačno procene i ocene, i da rade sve ono što mogu da rade racionalno i pristojno, svim svojim srcem, umom i dušom; dok Sotona navodi ljude da u potpunosti iskoriste svoju nadmenu narav i da svojoj nadmenoj naravi daju potpunu slobodu. To ljude podstiče da budu nadljudi, da budu veliki, pa čak i da imaju natprirodne moći – to podstiče ljude da budu ono što ne mogu biti. U čemu je, dakle, Sotonina filozofija? U tome da, čak i ako grešiš, nisi pogrešio i da, sve dok imaš mentalitet nepriznavanja poraza i mentalitet nepokolebljivosti, pre ili kasnije će doći dan kada ćeš postati najbolji među najboljima i pre ili kasnije će doći dan kada će se tvoje želje i ciljevi materijalizovati. Prema tome, postoji li smisao u kojem izreka „biti nepokolebljiv” znači da ćeš koristiti sva sredstva da nešto postigneš? Da bi ostvario svoje ciljeve, ne smeš da priznaš da si u stanju da doživiš neuspeh, ne smeš da veruješ da si obična osoba i ne smeš da veruješ da si u stanju da slediš pogrešan put. Pored toga, moraš beskrupulozno koristiti sve metode ili tajne šeme da bi materijalizovao svoje ambicije i želje. Da li u izreci „biti nepokolebljiv” postoji bilo šta zbog čega ljudi pristupaju svojoj sudbini sa stavom čekanja i pokoravanja? (Ne.) Ne. Ljudi insistiraju na tome da u potpunosti preuzmu sudbinu u svoje ruke, žele da kontrolišu svoju sudbinu. Bez obzira da li se radi o tome kojim će putem ići, da li će biti blagosloveni ili kakav će im biti način života, oni moraju da imaju poslednju reč u svemu. Nevernici imaju jednu izreku: „Prilike dolaze onima koji su spremni”. Kakva je to izreka? Ima mnogo ljudi koji se godinama pripremaju, koji se pripremaju čitav život, ali umru a da nikada ne dobiju priliku. Kako prilike dolaze? (Od Boga.) Ako Bog ne spremi priliku za tebe, ima li ikakve koristi od svih tvojih priprema? (Ne.) Ako Bog ne planira da ti pruži priliku i ako ti to nije suđeno, ma koliko godina proveo pripremajući se, kakva je korist od toga? Hoće li se Bog sažaliti na tebe i da li će ti pružiti priliku zato što si proveo toliko godina pripremajući se? Da li će Bog to uraditi? (Neće.) Prilika će doći ako je Bog spremio priliku za tebe, a ako nije, nećeš dobiti priliku. Ima li ikakve koristi od izreke: „Biti nepokolebljiv”? (Nema.) Neki ljudi kažu: „Ja sam nepokolebljiv. Uzimam svoju sudbinu u svoje ruke!” Njihove reči su žestoke, ali ne zavisi od njih mogu li to da postignu. Primera radi, postoji jedna žena koja želi sina. Rodila je nekoliko dece, ali se ispostavilo da su sve devojčice. Drugi ljudi joj govore da ne rađa više dece i kažu joj da joj nije suđeno da ima sina, ali ona ne popušta i odgovara: „Ne verujem u to. Uvek ću biti nepokolebljiva!” Kada i njeno deseto dete bude devojčica, konačno popušta: „Izgleda da mi nije suđeno da imam sina”. Da li je i dalje nepokolebljiva? Da li i dalje ima samopouzdanja? Da li se i dalje usuđuje da ima još dece? Ne, ne usuđuje se. Neko drugi, kada otvori svoj biznis, planira da zaradi petsto hiljada dolara za dve godine. U početku, kada prvih šest meseci ne zaradi ništa, on priča: „Nema veze. Nije bitno što prvih šest meseci nisam ništa zaradio. Sigurno ću nešto zaraditi u narednih šest meseci.” Nakon što je prošlo više od godinu dana, a on još uvek nije ništa zaradio, on i dalje ne popušta: „Ja sam nepokolebljiv. Verujem da je sve u čovekovim rukama – imam mnogo prilika!” Posle dve godine, nije zaradio ni pedeset hiljada, a kamoli petsto hiljada. Misli da nije imao dovoljno vremena i dovoljno iskustva, pa odlazi da studira još dve godine. Posle četiri godine, ne samo da nije zaradio petsto hiljada dolara, već je izgubio skoro čitavu glavnicu svog novca, ali je i dalje nepokolebljiv: „Suđeno mi je da imam novca. Kako to da sam nesposoban da zaradim petsto hiljada dolara?” Posle skoro deset godina, hoće li i dalje imati cilj da zaradi petsto hiljada dolara? Ako ga ponovo pitaš koliko planira da zaradi ove godine, reći će ti: „Ma dovoljno je ako od toga mogu da preživim”. Da li je i dalje nepokolebljiv? Nije uspeo, zar ne? Kako je doživeo neuspeh? Da li nije uspeo zato što je sebi postavio previsoki cilj za zaradu? Da li je to u pitanju? Ne. Bilo da je reč o imovini, deci, o teškoćama koje propate u životu ili o tome kada i gde će otići, ljudi ne odlučuju o svemu tome. Neki ljudi žele da se bave javnom upravom, ali nikada ne dobiju priliku – da li za to treba kriviti nedostatak sposobnosti? Oni su sposobni, proračunati i znaju kako da se dodvoravaju drugima, pa zašto im je onda toliko teško da postanu javni funkcioneri? Ima mnogo ljudi koji nisu ni približno sposobni kao oni i na koje oni gledaju s visine, a postali su funkcioneri. Ti ljudi su dobri govornici, poseduju istinski talenat i imaju solidno obrazovanje, pa zašto im je toliko teško da postanu javni funkcioneri? Dok su bili mlađi, uvek su bili nepokolebljivi, ali kada su ostarili i ostali samo prosečni činovnici, konačno su popustili i rekli: „Čovekovu sudbinu određuje Nebo. Ako je suđeno, desiće se. Ako nije suđeno, ne može se dobiti težnjama.” Pomirili su se sa sudbinom, zar ne? Šta se dogodilo sa njihovim mentalitetom nepokolebljivosti? Ponizile su ih činjenice.

Šta mentalitet nepokolebljivosti donosi ljudima? On hrani njihove želje i ambicije. Ne donosi ljudima pozitivan uticaj niti usmeravanje; naprotiv, donosi im nekakvu odbojnost i negativan uticaj. Sȃmi ljudi ne znaju ništa o svom mestu u univerzumu, ne znaju ništa o sudbini koju je Nebo planiralo za njih i ne znaju ništa o Božjoj suverenosti i uređenjima. Povrh toga, stekli su takozvani mentalni oslonac. Šta se na kraju dešava sa ljudima koji se nađu u situaciji da jedino mogu da budu navedeni na stranputicu? Uzalud obavljaju mnogo posla i rade mnogo beskorisnih stvari. Da bi ostvarili svoje ciljeve, jedno je sigurno, a to je da ljudska tela i um trpe veliki gubitak i traumu, a sigurno je i da su počinili mnogo zla da bi ostvarili svoje želje, ambicije i ciljeve. Kakve će posledice to zlo doneti ljudima u sledećem životu? Doneće im samo kaznu. Iskvarena narav ljudima donosi ambicije i želje. Da li su neka od dela koja ljudi čine iz svojih ambicija i želja opravdana? Da li je išta od toga u skladu sa istinom? (Nije.) Šta su te stvari? To su samo zlodela. Šta to zlo obuhvata? Obuhvata proračunatost prema ljudima, varanje, povređivanje i obmanjivanje drugih. Ljudi na kraju previše duguju drugima, a mogu se reinkarnirati kao životinje u sledećem životu. Kome god najviše duguju, koga god su najviše obmanuli i koga god su najviše prevarili, u njegovom će domu živeti kao životinja – nesposobni da govore primaće naredbe ljudi. Čak i ako se reinkarniraju kao osobe, propatiće život pun beskrajnih teškoća; moraju platiti za ono što su učinili. To je negativna posledica koja će uslediti. Kad se ne bi vodili izrekom „biti nepokolebljiv”, ne bi hranili svoje ambicije i želje, i ako se njihove ambicije i želje ne bi ostvarile kroz dve-tri godine, verovatno bi ih napustili, ali čim Sotona raspiri vatru, njihove želje postaju sve veće i veće. To što im želje sve više rastu nije problem, ali ih navodi da zakorače na rđavi put. Kada je neko na rđavom putu, može li da čini dobre stvari? Može li da čini humane stvari? Ne, ne može. Koristiće sva sredstva da ostvari svoje planove i ciljeve, kune se da se neće smiriti dok ne ostvari svoje ciljeve i sposoban je za svakakva zlodela. Pogledajte samo, ima li slučajeva gde deca ubijaju svoje roditelje da bi stekli njihovu imovinu? (Ima.) Ima previše primera gde ljudi ubijaju svoje prijatelje i svoje voljene golim rukama zarad sopstvenog interesa. Kada dvoje ljudi dobije istu povoljnu priliku i moraju da se međusobno bore za nju, oni koriste sva sredstva da je se dočepaju. Šta oni veruju u najvažnijem trenutku? „Ja sam nepokolebljiv. Ovog puta, nikako ne smem da podbacim. Ako propustim ovu, možda do kraja svog života neću ponovo dobiti tako dobru priliku. Znači da ovog puta moram da pobedim. Moram da dobijem ovu priliku po svaku cenu. Svakog ko mi blokira put ubiću bez izuzetka!” Šta se na kraju desi? Ubiju tu drugu osobu. Možda su postigli svoj cilj i utolili svoje želje, ali su takođe počinili zlo koje je donelo katastrofu. Možda će u srcu do kraja života osećati uznemirenost, možda će se smatrati optuženim, a možda će biti potpuno nesvesni. Međutim, činjenica da tu stvar uopšte ne percipiraju ne znači da je Bog nije definisao. Bog ima način da to reši. Možda je taj čovek ostvario svoj cilj u životu, možda mu je to pošlo za rukom, ali će u sledećem životu morati da plati strašnu cenu za ono što je počinio u ovom životu, a to je verovatno neko zlo delo. Možda će za to morati da plaća u jednom životu, a možda u dva ili tri života, pa čak i zauvek. To je previše strašna cena! Pa kako je došlo do ove posledice? Do nje je dovela jedna jedina fraza, jedno jedino verovanje. Taj čovek želi da dobije tu priliku. On ne priznaje poraz, ne odustaje i ne dozvoljava sebi da ne uspe. Želi da čvrsto zgrabi priliku. Kao rezultat toga, dolazi do katastrofe. Kada se dogodi katastrofa, godinu dana ili dve godine neće biti dovoljno da se posledice plate i nadoknade. Zar to nije previsoka cena? Ljudi žive po osamdeset-devedeset godina, a neki i kraće, pedeset do šezdeset godina. Bez obzira na to da li si stekao ličnu korist, status, novac ili druge materijalne stvari, uživaćeš u tim stvarima u kontinuitetu dvadeset ili trideset godina. Međutim, zbog tih dvadeset ili trideset godina, možda ćeš morati da platiš cenu u svakom od svojih života, zauvek. Da li je ta cena previsoka? (Jeste.) Ljudi koji ne veruju u Boga ne razumeju istinu niti znaju da je Bog suveren nad svim ovim stvarima. Zato su u stanju da čine gluposti zarad svojih sebičnih želja, zarad trenutnih zaslepljujućih želja i ličnog interesa, pod uticajem određenih predstava ili sotonske logike, zbog čega će se večno kajati. „Večno” ne znači dvadeset ili trideset godina u ovom životu, već, naprotiv, znači da moraju da pate u svakom životu, uključujući i ovaj. Ljudi koji ne veruju u Boga neće razumeti ove stvari, a ako ljudi koji veruju u Boga ne razumeju istinu ili ne spoznaju Boga, ni oni ih neće razumeti. Neki ljudi ne čine zla dela koja su očigledna. Kada ih posmatrate izvana, oni ne ubijaju ljude, ne podmeću požare, niti otvoreno postavljaju zamke drugim ljudima, ali se koriste mnogim skrivenim taktikama. U Božjim očima, priroda ovog zla istovetna je prirodi očiglednog zla. Na šta mislim kada kažem da su iste prirode? Mislim da Bog, sa Svog stanovišta, koristi ista načela do osudi ovakva dela. On koristi istu metodu i iste stavke istine da ih osudi. Bog osuđuje sve te stvari koje su ljudi počinili, ma kakva se motivacija krila iza tih postupaka i bez obzira na to da li su ih ljudi počinili u Božjoj kući ili u spoljnom svetu. Ako veruješ u Boga, ali i dalje činiš ovakve stvari, hoće li se ishod koji ti Bog nameni razlikovati od ishoda nevernika? Reci Mi, hoće li Bog biti popustljiv prema tebi i promeniti svoju pravednu narav zbog činjenice da si mnogo godina verovao u Njega i nekoliko godina pružao usluge crkvi? Mislite li da je to moguće? To nikako nije moguće. Šta pod time podrazumevam? Ako ne razumeš istinu, zlo koje činiš je zlo, ali, i kada razumeš istinu, zlo koje činiš je i dalje zlo. S Božje tačke gledišta, sve je to zlo. Te dve vrste zla su ravnopravne. Među njima nema razlike. Sve dok nešto nije u skladu sa istinom, to je zlo. S Božje tačke gledišta, nema razlike u prirodi te dve stvari. Pošto su i jedno i drugo zlo, ljudi u oba slučaja moraju da plate za zlo koje su počinili – moraju da plate cenu. To je Božja pravedna narav. Bez obzira na to da li ti sumnjaš ili veruješ u to, Bog ovako postupa i On definiše stvari na ovaj način. Šta time želim da kažem? Želim da vam svima saopštim jednu činjenicu. Ne treba da podrazumevate: „Bog me je odabrao, pa vidim naklonost u Njegovim očima. Razumem mnogo istina. Ako počinim malo zla, Bog to neće definisati ili osuditi. Mogu da činim šta mi je volja. Zlo koje je u mojim rukama mogu da izvršim pod izgovorom da trpim teškoće jer primenjujem istinu. Bog to neće osuditi, zar ne?” Grešiš. Božja načela za osuđivanje zla su ista. Nije bitno u kakvom se okruženju to dešava niti u kojoj se grupi ljudi to dešava. Bog ne pravi razliku između drugih rasa niti između onih koje je izabrao i koje nije izabrao. Bilo da su nevernici ili vernici, Bog ih posmatra u istom svetlu. Razumete li? (Da, razumemo.)

„Biti nepokolebljiv” je nešto što ljudi kažu kada se vode sotonskom naravi i to je mentalitet koji zagovara sotonski svet. Kako mi posmatramo taj mentalitet? (Kao mentalno oboljenje.) To je način razmišljanja i princip života i postupanja koji zagovaraju mentalno oboleli ljudi. On podstiče i motiviše ljude da koriste sva moguća sredstva kako bi utolili svoje ambicije i želje, motiviše ih da se nikada ne obeshrabre bez obzira na situaciju, da streme ka stvarima u skladu sa načelom „drži se svog stava i nikada ne odustaj,” i da nikada ne analiziraju da li su njihove želje i ambicije ispravne ili ne; sve dok imaju takav mentalitet, zavređuju pohvale. Kad čoveka koji nepokolebljivo istražuje nešto što koristi čovečanstvu neuspeh ne bi obeshrabrio, već kad bi on nastavio da se razvija u pozitivnom pravcu i nastavio da istražuje kako bi ljudi jednog dana živeli boljim životom, to bi donekle bilo vredno hvale. Međutim, da li je to cilj ka kojem ljudski rod teži u svetu? Ko nesebično čini takve stvari za dobrobit čovečanstva? Niko. Čak i ako ima ljudi za koje spolja deluje da postupaju pod krinkom činjenja dobrobiti čovečanstvu, u pozadini toga, oni to čine zarad sopstvenog ugleda i profesionalnog postignuća, kako bi njihovo ime ostalo upamćeno u istoriji. To su njihovi ciljevi, ali nijedan od njih nije ispravan. Pored ovih stvari, na kakve postupke mentalitet nepokolebljivosti usmerava ljude? Pre svega, mentalitet nepokolebljivosti pomera ljudske granice i instinkte. Primera radi, neki čovek na sportskom terenu uradi tri salta zaredom, a njegovo srce to ne može da podnese, pa kaže: „Ja sam nepokolebljiv. Moram da pomeram svoje granice i da oborim Ginisov svetski rekord. Uradiću deset salta!” Stoga, nakon što uradi osmi salto, umre. Šta da nije imao ovaj mentalitet koji ga je motivisao da tako postupi? (Postupao bi prema svojim sposobnostima.) Tako je. Šta Bog zahteva od ljudi? Bog zahteva da ljudi žive u normalnoj ljudskosti i dozvoljava im da imaju slabosti. Postoji granica koju ljudski fizički instinkt i organi mogu da podnesu. Ljudima mora biti jasno koji nivo mogu da dosegnu. Da li je tom čoveku bilo jasno kakve će posledice uslediti ako uradi deset salta zaredom? To mu nije bilo jasno, uradio je to slepo i pomerio svoje granice, pa ko je onda kriv za njegovu smrt? (Sȃm je kriv.) Uzrok njegovog pokušaja da uradi deset salta je taj što ga je Sotona uvek motivisao, govoreći: „Moraš biti nepokolebljiv. Odustajanje posle petog salta je patetično. Moraš da uradiš osam!” Premišljao se: „Ni osam nije dovoljno. Uradiću deset!” Stoga je, nakon što je uradio osmi salto, njegovo srce prestalo da kuca i prestao je da diše. Zar ga Sotona nije izigrao? Naravno, ovo koristimo samo kao primer; možda ima ljudi koji bez problema mogu da urade dvadeset salta. Kada ljudi imaju tu nepokolebljivu volju za borbom, oni se bore iznova i iznova, i na kraju protraće svoj život. Malo je bolji scenario ako samo protraće svoj život, a da ne počine nikakvo zlo. Onda će možda još uvek imati šansu da se u sledećem životu reinkarniraju kao ljudi i da osete kako izgleda ponovo biti čovek. Međutim, neki ljudi su počinili veliko zlo koje je dovelo do katastrofe, pa u nekoliko života moraju plaćati strašnu cenu i u svakom od tih života moraju trpeti teškoće. Ako se u ovom životu ne iskupe za sve to, postoji i sledeći život i ne zna se koliko će im života biti potrebno da se iskupe za sve to. To je rezultat.

Kada neki ljudi ne uspevaju da šire jevanđelje, oni odbijaju da se pomire sa tim, pa kažu: „Ja sam nepokolebljiv. Ovog puta nikoga nisam preobratio – nisam uspeo. Sledeći put ne smem da omanem. Svakako moram svedočiti za Boga i biti muško čeljade koje pobeđuje!” Dobro je da ljudi imaju tu odlučnost, ali šta je sa činjenicom da su u stanju da govore reči „biti nepokolebljiv”? Kakva je ovo narav? Nije li to narav arhanđela? Da li ih je Bog naterao da svedoče na ovaj način? Da li oni razumeju istinu? Da li to što oni rade predstavlja svedočenje za Boga? To što oni rade je ponižavanje Boga. Šta biste rekli, kakvi su to ljudi? (Glupani.) Oni su glupani. Ne razumeju istinu, ali govore kako svedoče za Boga – bilo bi dovoljno da ne ponižavaju Boga. Kakve su to reči „biti nepokolebljiv”? Šta te reči znače? Znače da nikada ne priznajete neuspeh. Zapravo, ovi ljudi nisu uspeli, ali misle da su, nepriznavanjem neuspeha, postigli mentalnu pobedu. Svi nevernici imaju visoko mišljenje o mentalitetu ljudi koji nastavljaju da se bore nakon mnogih neuspeha i koji, sa svakom novom preprekom, postaju sve hrabriji. Ako si nekada imao ovu vrstu mentaliteta i oslanjao se na njega da bi se borio i ostvario cilj, zar to onda nije sramno? Koji aspekt ljudske iskvarene naravi reči „biti nepokolebljiv” uglavnom prikazuju? Koji aspekt ljudske suštine ove reči mogu da predstave? Zar ljudi poput ovih – koji bi radije umrli nego se predali i koji bi radije umrli nego priznali poraz – nisu nadmeni i lišeni razuma? Činjenica da ljudi mogu biti do te mere nadmeni i da bi radije umrli nego priznali poraz ne predstavlja samo problem odsustva razuma; tim ljudima, kao nekim očajnicima, neodstaje i malo pameti. Neki ljudi pitaju: „Da li je to zato što su mladi i bezobzirni?” Ima veze s tim. U društvu postoji jedna popularna izreka: „Moraš rizikovati da bi pobedio”. Ovo predstavlja mentalitet mladih ljudi, poput gnevne omladine, koji sve stavljaju na kocku. „Ako si voljan da rizikuješ svoj život, možeš sve da postigneš” – to je mentalitet nepokolebljivosti. Da li stariji ljudi imaju ovakav duh? Da, imaju ga i oni. Vidite, svi politički krugovi se praktično sastoje od odraslih osoba i starijih osoba – konkurencija je žestoka! Ljudi imaju iskvarene naravi i žive u skladu sa svojim iskvarenim naravima. Svi oni poseduju ovu vrstu mentaliteta u manjoj ili većoj meri. To nema mnogo veze sa tim da li su stari ili mladi, već je direktno povezano sa njihovim naravima. Ako verujete u Boga i razumete istinu, ova stvar će vam biti jasna i znaćete da ova vrsta mentaliteta nije u skladu sa istina-načelima, već da je to iskvarena narav. Ako ne razumeš istinu, ovo pitanje nećeš moći jasno da razumeš i ovako ćeš razmišljati: „Dobro je i ispravno imati volju za borbom. Kako ljudi mogu da žive ako nemaju makar malo volje da se bore? Ako nemaju barem malo volje za borbom, neće im ostati nimalo duha da nastave sa životom. A koji je onda smisao života? Mire se sa svakom nepovoljnom situacijom – kakve kukavice i slabići!” Svi ljudi misle da moraju da se bore za dostojanstvo dok god su živi. Kako se bore za dostojanstvo? Tako što naglašavaju reč „borba”. U bilo kakvoj situaciji da se nađu, svoje ciljeve pokušavaju da ostvare borbom. Mentalitet ljudi koji su nepokolebljivi ima svoje poreklo u reči „borba”. Ono što ateisti najviše poštuju jeste borbeni duh. Bore se sa Nebom, bore se sa zemljom, bore se sa drugim ljudima – to ih usrećuje u najvećoj meri. Misle da je čovek spremniji na borbu veći heroj – heroji su puni volje za borbom. Odatle potiče mentalitet nepokolebljivosti; to je srž borbe. Svakakvi sotonski demoni nikada nisu prihvatali istinu, pa u skladu sa čim onda žive? Oni žive u skladu sa sotonskom filozofijom borbe. Dokle god su živi, oni se bore. Šta god da rade, do pobede uvek pokušavaju da dođu borbom, a zatim se tom svojom pobedom razmeću. U svemu što rade, pokušavaju da se bore za dostojanstvo – a mogu li to da postignu? Oko čega se oni nadmeću i za šta se tačno bore? Cilj celokupne njihove borbe jeste slava, dobit i status; svi se oni bore zarad vlastitih interesa. A zašto se bore? Zato da bi izigravali heroje i da bi bili prozvani elitom. Njihova se borba, međutim, mora završiti smrću i oni moraju biti kažnjeni. To se uopšte ne dovodi u pitanje. Gde god da su Sotone i demoni prisutni, tu se odvija borba; kada na kraju budu uništeni, i borba će biti okončana. Takav ishod očekuje Sotone i demone.

Da li mentalitet nesalomive volje za borbom treba gajiti i promovisati? (Ne treba.) Kako onda ljudi treba da mu pristupe? (Ljudi treba da odbace ovaj mentalitet.) Treba da ga prepoznaju, osude i odbace. Ta fraza nije istina i nije kriterijum kojeg bi ljudi trebalo da se pridržavaju, a zasigurno nije zahtev koji je Bog postavio ljudskom rodu. Nema nikakve veze sa Božjim rečima i nikakve veze sa Božjim zahtevima prema ljudima. Šta Bog zahteva od ljudi? Bogu nije potrebno da ti imaš nesalomivu volju za borbom. Ono što Mu treba jeste da ljudi shvate vlastitu iskvarenu suštinu, da spoznaju kakvi su ljudi, kojoj vrsti ljudi pripadaju, šta im nedostaje, da li su dobrog ili lošeg kova, kakva je njihova sposobnost razumevanja, da li su oni neko ko zaista voli Boga i da li su neko ko zaista voli istinu. Bogu je potrebno da tačno razumeš sebe na ovaj način, a da potom činiš koliko možeš i da daješ sve od sebe u skladu sa vlastitimrastom i sa kovom koji poseduješ. Da li je u tome sadržano značenje „borbe”? (Nije.) Ne treba da se boriš. Neki ljudi kažu: „Mogu li da se borim sa svojom iskvarenom naravi?” Može li se tvoja iskvarena narav savladati borbom? Može li se promeniti borbom? (Ne.) Ne, ne može se promeniti. Neki ljudi kažu: „Mogu li da se borim sa Sotoninim zlim silama? Mogu li da se borim sa antihristima? Mogu li da se borim sa zlim ljudima, sa ljudima koji imaju rđavu narav i sa ljudima koji izazivaju prekidanje i ometanje?” To nikako nije u redu. Zašto nije u redu? Borba sama po sebi nije sprovođenje istine u delo. Kada su Božje reči spomenule: „bori se sa antihristima”, „bori se sa farisejima”, „bori se sa licemerima” ili „bori se sa svojom iskvarenom naravi”? Da li je Bog izrekao ove stvari? (Nije.) Nasuprot tome, sotonski svet se u društvu bori protiv zemljoposednika, bori se protiv onih koji drže vlast, bori se protiv intelektualaca, a postoje i borbe između masa, borbe petlova, borbe pasa, borbe bikova, i tako dalje. U svakom slučaju, ništa od svega toga nije dobro. Borba je taktika kojom Sotona nanosi štetu ljudima i donosi nesreću živim bićima. Ne dozvoljava ljudskom rodu da živi u miru, već stvara razdor i mržnju među ljudima, a zatim navodi ljude da se međusobno bore i da ubijaju jedni druge dok on sa strane posmatra zabavu i haos. Pošto je to sotonsko ponašanje, ako se u crkvi i u Božjoj kući pojave određena ponašanja, fenomeni ili situacije koje imaju veze sa borbom, kako biste vi posmatrali te stvari? Da li biste podigli palac u znak podrške i odobravanja ili biste tome stali na put? (Stali bismo na put.) Treba tome da stanete na put, da im jasno objasnite stvari, naterate ih da razumeju i kažete im da moraju delati u skladu sa istinom, da moraju delati u skladu sa načelima i da moraju postupati u potpunom skladu sa Božjim rečima. Možete ih i orezati, ali orezivanje, prekorevanje, pa čak i disciplinovanje nije borba. Na šta se borba odnosi? Borba je sporiti se iz plahovitosti sa drugim ljudima oko toga šta jeste, a šta nije istina u vezi sa nečim; to je svađanje sa ljudima i nerazumno ponašanje, pravljenje scene, pa čak i korišćenje tajnih planova i obmanjujućih spletki ili korišćenje ljudskih taktika, metoda i sredstava da se neko prisili na pokornost, da se porazi i neprestano muči dok se ne preda. To se zove borba. Borba je, naprosto, vrsta plahovitog ponašanja i postupanja, a takođe je i potpuno sotonski način ponašanja, i metoda i sredstvo za obavljanje zadataka. Ona nema nikakve veze sa istinom. Neki ljudi kažu: „Kako može biti pogrešno kada Božji izabrani narod ustane i bori se sa ljudima kao što su lažne starešine, antihristi, fariseji i zli ljudi? Zar nije dobro boriti se sa njima dok se ne predaju ili dok se ne uklone? Zar onda Božja kuća neće biti mirna? Zar onda braća i sestre neće moći u miru da vode svoj crkveni život? Zašto nam nije dozvoljeno da se borimo s ovim ljudima?” Da li je ispravno boriti se sa njima? Pre svega, jedna stvar je sigurna, a to je da je borba pogrešna. Zašto je pogrešna? Bog kažnjava i osuđuje zle ljude, pa kakve onda veze ima da li se ljudi bore sa njima? Zašto je pogrešno kada ih ljudi ponižavaju, obruše se na njih i muče jer nemaju pametnija posla, kada viču na njih, obore ih na zemlju i kritikuju? Bog donosi upravne odluke, a u tim odlukama nema uslova koji se odnose na borbu. Bog samo propisuje upravne odluke u kojima su sadržane metode i načela za postupanje prema svim vrstama ljudi. Te odluke ljudima govore koju vrstu ljudi treba izopštiti, koju vrstu ljudi treba ukloniti, koju vrstu ljudi treba zameniti, koju vrstu ljudi treba oplemenjivati, koju vrstu ljudi treba koristiti, koju vrstu ljudi ne treba koristiti, koja vrsta ljudi može biti spasena i koja vrsta ljudi ne može biti spasena. Bog ljudima saopštava samo načela. Prema tome, pošto ste ljudi, kako bi trebalo da tumačite ove Božje reči? Sve ove Božje reči jesu istina. Šta je istina? Kada Bog nešto radi ili kada se ophodi prema nekom tipu osobe, istina je da će On, čak i ako je ta osoba zla, ako je počinila zle stvari i izazvala velike gubitke delu i interesima Božje kuće, i dalje koristiti Svoje metode da se pozabavi njome; On nipošto neće koristiti nikakve sotonske ili plahovite metode u ophođenju prema njoj. Kako se to naziva? To se naziva pravično ophođenje prema ljudima. Da li je u toj pravičnosti sadržana borba? Nije. Da li je to istina? (Jeste.) Ma koliko da je ta osoba plahovita, sotonska i zla, mi uzimamo Božje reči kao najviše uputstvo i kao tačna načela koja koristimo u ophođenju prema toj osobi. Ne potkazujemo je, niti se udružujemo protiv nje iz plahovitosti; mi nipošto ne radimo takve stvari. To se naziva pravičnim postupanjem prema ljudima i to su načela koja je Bog dao ljudima.

U istočnom svetu postoji jasna fraza: „nesalomiva volja za borbom”. U zapadnom svetu možda postoji fraza sa istim značenjem. Dok god Sotona kvari ljude i oni žive pod njegovom vlašću, svako ima sotonsku narav, naročito je nadmen i samopravedan i nikome se ne pokorava. Kada ljude pokreće ovakva vrsta naravi, u njima će se sigurno javiti mentalitet neodustajanja i ovakav način razmišljanja. Ovaj način razmišljanja i mentaliteta koji čovečanstvo proklamuje ljudi vide kao ispravan, pozitivan i kao nešto što je dovoljno da podrži ljude da nastave da se kreću svojim putem i da nastave da žive. Ma koliko da misle da su taj takozvani mentalitet i način razmišljanja ispravni i ma koliko da pričaju da je to ispravno, svi mi moramo prosuditi o tome. U čitavom čovečanstvu, ne postoji nijedna rasa u kojoj istina ima moć. Ma koliko da su uzvišene, drevne ili misteriozne ideje ili tradicionalna kultura koju je stvorila neka rasa, ma kakvo obrazovanje ona primila i ma kakvo znanje posedovala, jedno je sigurno: ništa od toga nije istina niti ima ikakve veze sa istinom. Neki ljudi kažu: „Čini se da su neke pouke ili predstave za merenje ispravnog i pogrešnog, tačnog i netačnog, crnog i belog, koje su sadržane u tradicionalnoj kulturi, veoma blizu istini”. Činjenica da zvuče približno istini ne znači da je njihovo značenje približno istini. Izreke iskvarenog čovečanstva potiču od Sotone, one nikada nisu istina, već su samo Božje reči istina. Prema tome, ma koliko se činilo da su neke ljudske reči približne Božjim rečima, one nisu istina i ne mogu postati istina – u to nema sumnje. Samo su slično formulisane i izražene, ali su zapravo ove tradicionalne predstave nespojive sa istinom Božjih reči. Iako u doslovnom značenju ovih reči može postojati određena sličnost, one ne potiču iz istog izvora. Božje reči potiču od Stvoritelja, dok reči, ideje i stavovi tradicionalne kulture potiču od Sotone i demona. Neki ljudi se pitaju: „Ideje, stavovi i poznate izreke tradicionalne kulture univerzalno su priznate kao pozitivne; čak i ako su to laži i zablude, mogu li postati istina ako ih se ljudi pridržavaju nekoliko stotina ili nekoliko hiljada godina?” Ne mogu nikako. Takvo gledište je podjednako smešno kao i tvrdnja da su majmuni evoluirali u ljude. Tradicionalna kultura nikada neće postati istina. Kultura je kultura, i ma koliko plemenita bila, ona je i dalje samo relativno pozitivan proizvod iskvarenog ljudskog roda. Ali, biti pozitivan ne znači biti istina; biti pozitivan nije merilo, već je to samo relativna pozitivnost i ništa više od toga. Dakle, da li nam je sada jasno da li se iza ove „pozitivnosti” krije dobar ili loš uticaj tradicionalne kulture na čovečanstvo? Tradicionalna kultura, bez sumnje, ima loš i negativan uticaj na čovečanstvo.

Danas smo detaljno analizirali izreku: „Ne sumnjaj u one koje zapošljavaš i ne zapošljavaj one u koje sumnjaš”. Ovo je neka vrsta filozofije za ovozemaljsko ophođenje. Takođe smo detaljno analizirali čuveni idiom sa istorijskom pozadinom: „Spavati na pruću i lizati žuč”. Zar ove dve fraze nisu same po sebi dovoljne da vam pruže novo razumevanje o tradicionalnoj kulturi čovečanstva i o filozofijama za ovozemaljsko ophođenje? Šta je, tačno, suština tradicionalne kulture i filozofija za ovozemaljsko ophođenje? Prvo, možete biti sigurni da ove stvari nipošto nisu pozitivne. One se javljaju iz iskvarenih naravi ljudi – njihov izvor je Sotona. Šta one donose ljudskom rodu? One navode na stranputicu, kvare, sputavaju i ograničavaju ljudski rod. To je sigurno i neosporno. Sve što donose ljudima ima negativan uticaj i negativan efekat, pa jesu li one istina? (Nisu.) One nisu istina, ali ih ljudski rod i dalje osveštava kao da su istina. O čemu se tu radi? Ljudi su navedeni na stranputicu. Pošto Bog nije spasio ljude, pošto oni ne razumeju istinu i nisu čuli ispravne stvari koje Bog ima da kaže o frazama i pitanjima ove vrste, oni na kraju prihvataju ideje i stavove koje, u skladu sa sopstvenim predstavama, smatraju relativno tačnim i dobrim, i koji se poklapaju sa njihovom voljom. Ove stvari su prve ušle u njihovo srce i preovladale njime, pa ih se ljudi grčevito drže stotinama i hiljadama godina. Ove tradicionalne kulture koje se zasnivaju na sotonskim filozofijama odavno su se ukorenile u srcima ljudi, navodeći generacije i generacije ljudi na stranputicu i utičući na njih. Ako ne prihvatate istinu, ove filozofije će vas i dalje navoditi na stranputicu i uticaće na vas. Danas sam detaljno analizirao i u zajedništvu razgovarao o frazama: „Ne sumnjaj u one koje zapošljavaš i ne zapošljavaj one u koje sumnjaš” i „Spavati na pruću i lizati žuč”. Jedna od njih je izreka, a druga idiom. U ovim dvema frazama možemo uočiti šta je tačno sotonska kultura u čitavom svetu: ona je sačinjenaod jeresi i zabluda koje navode ljude na stranputicu, kvare ljude, štetne su po ljude i nanose im zlo. Ako se ljudski rod pridržava ovih sotonskih filozofija, onda će ljudi tokom života bivati sve iskvareniji i rđaviji; ubijaće jedni druge, boriće se među sobom i tome neće biti kraja. Među ljudima neće postojati poverenje, skladan suživot niti uzajamna ljubav. Ukratko, ova kultura ljudskom rodu donosi zle posledice. Vođen ovim takozvanim idejama i mentalitetima, ljudski rod stalno čini zlo, stalno se opire Bogu, stalno ispituje sopstvene granice morala i koristi sva sredstva za postizanje svojih ciljeva. Na kraju će slediti put uništenja i biti kažnjen. To je suština ljudske kulture. Kada je reč o izrekama, kakav je vaš stav o njima? Neki ljudi će možda reći: „To nisu istinske ideje koje ljudski rod zastupa. Ljudi iz visokog društva koji imaju relativno visok stepen uvida ne pridržavaju se ovih ideja”. Maločas smo detaljno analizirali jedan idiom s kojim su saglasni ljudi iz visokog društva – „spavati na pruću i lizati žuč”. Da li je ovaj idiom na visokom nivou? (Nije.) Nije visok nivo, ali se ovaj idiom, ove ideje i ovi mentaliteti svakako hvale i zastupaju u svim visokoškolskim ustanovama i u svim prestižnim krugovima ljudskog društva. To je ljudska kultura. Ovi aspekti tradicionalne kulture su uslovili, otupeli i iskvarili ljudski rod. A šta je krajnji rezultat? Krajnji rezultat je da je ljudski rod naveden na stranputicu, sputan i vezan tradicionalnom kulturom, pa se prirodno javljaju određeni mentalitet i teorija koje ljudski rod zagovara i širi, nadaleko prenosi i prihvata. Na kraju, to osvaja svačije srce, čini da svi podržavaju ovu vrstu mentaliteta i ideje, te ih ta ideja sve kvari. Kada su ljudi iskvareni do određene mere, oni više nemaju nikakve predstave o tome šta je dobro, a šta loše; više ne žele da razlikuju šta je pravda, a šta rđavost, niti su voljni da razlikuju šta su pozitivne, a šta negativne stvari. Čak dođe dan kada nisu sigurni da li su oni stvarno ljudska bića, a ima i mnogo bolesnih ljudi koji ne znaju da li su muškarac ili žena. Koliko je daleko od propasti ljudska rasa poput ove? Kakva su savremena ljudska bića u poređenju sa ljudima iz Nojevog vremena? Zar nisu još rđaviji? Već su dostigli vrhunac rđavosti i toliko su rđavi da postoje neke stvari koje ne možete ni da slušate – zgrozite se kada ih čujete. Svi su ljudi u nekoj meri bolesni. Gledano spolja, ljudska tela izgledaju kao ljudska, ali stvari koje ljudi misle u svojim srcima zapravo nisu ono što bi ljudi trebalo da misle; svi su oni bolesni i nesposobni da to preokrenu. Šta mislim kada kažem da su nesposobni da se preokrenu? Mislim da je možda, pre stotinu ili dve stotine godina, više ljudi bilo voljno da sluša Božje reči i izjave. Verovali su da u ovom svetu postoje pravda, pravednost i pravičnost. Ljudi su bili voljni da priznaju ovakvu činjenicu i žudeli su za njenom realizacijom. A još su se više nadali da će doći dan kada će se pojaviti Spasitelj koji će spasiti ljudski rod od uticaja tame i rđavosti. Međutim, vek ili dva kasnije, sve je manje i manje ovakvih ljudi. Koliko ima ljudi koji mogu da razumeju Božje reči? Koliko ima ljudi koji mogu da prihvate istinu? Čak i ako su mnogi primili Božju blagodat, šta s tim? Broj ljudi koji zaista slede Boga sve više opada. Odnosno, među ljudskim rodom ima sve manje i manje onih ljudi koji, nakon što čuju Božje reči, bivaju ohrabreni, sposobni da vole pozitivne stvari, te žude za svetlom, žude za pravdom i žude za dolaskom Božjeg carstva, za dolaskom pravičnosti i pravednosti. Šta se time pokazuje? Da su Sotonine filozofije, zakoni, ideje i takozvani mentaliteti naveli čitav ljudski rod na stranputicu i da su ga iskvarili. U kojoj meri su ljudi iskvareni i navedeni na stranputicu? Svi ljudi su prihvatili zablude i đavolske izreke Sotone kao istinu; svi oni obožavaju Sotonu i slede Sotonu. Ne razumeju reči Boga, Stvoritelja. Bez obzira na to šta Stvoritelj kaže, koliko toga kaže i koliko su jasne i praktične Njegove reči, niko ih ne razume, niko ne shvata. Svi su otupeli i priglupi, a razmišljanje i umovi su im zapetljani. Kako su zapetljani? Sotona ih je zapetljao. Sotona je iskvario ljude do srži. U današnjem društvu, postoje svakakve vrste različitih ideja, ideologija i izjava. Ljudi veruju u ono što žele i slede ono što žele. Niko im ne može reći šta da rade niti su sposobni da sami sebi kažu šta da rade. Dotle su dogurali. Prema tome, činjenica da ste sposobni da odaberete da li ćete verovati u Boga jeste blagoslov. Danas ste sposobni da razumete ono što Bog govori, imate trunku savesti, verujete u ono što Bog govori, žudite za dolaskom Božjeg carstva i žudite da živite u carstvu svetlosti, pravde, pravičnosti i pravednosti. Da li se retko dešava da ste ovako iskreni? Kako ste postali takvi? Kroz Božju zaštitu i delovanje Svetog Duha u tebi kako bi ti dao jasnoću da si sposoban da veruješ u Boga i da Ga slediš. Da Bog ne deluje u vama, da li biste bili sposobni da ovde prisustvujete kao vernici? Da li biste se promenili na način na koji ste se sada promenili? Samo pogledajte, da li oni nevernici danas još uvek imaju ljudsko obličje? Možda trenutno ne razumeš mnoge istine, i u mnogim situacijama tvoji stavovi su i dalje potpuno isti kao stavovi nevernika – šta god oni misle, i ti misliš isto. Iako ponekad ne prihvataš neke od njihovih stavova, ti nisi razborit i nemaš drugi put kojim bi krenuo. Kada dođe dan da razumeš istinu, bićeš sposoban da prepoznaš da su njihovi stavovi pogrešni i rđavi, pa će tvoje srce moći da ih odbaci. Tada ćeš jasno videti njihova demonska lica. Videćeš da su oni živi đavoli, a ne ljudi. Prerušeni su u ljude, ali ne rade ljudske stvari. Kako možete znati da je upravo to slučaj? Reči koje oni proklamuju naročito su prijatne za uho i mogu da navedu ljude na stranputicu, ali ono što oni čine i izvršavaju izuzetno je rđavo i ružno; to je naprosto bestidno i nerazumno. Takozvane ideje i takozvani mentaliteti kojih se oni drže izuzetno su rđavi i nazadni, potpuno suprotni Božjim rečima i istini, sušta suprotnost Božjim rečima i istini. Pa ipak, ovi ljudi uzimaju to lažno rasuđivanje i jeresi kao istinu i intenzivno ih proklamuju, energično i javno ih promovišu da bi iskvarili ljudski rod i naveli ga na stranputicu kako bi mogli da prikriju svoje razne niske i bestidne zločine i nakazna lica. Iz ovoga možeš jasno da vidiš da su svi oni demoni, kao i da su zveri i nečisti duhovi koji se ne mogu urazumiti. S njima ne možeš razumno razgovarati niti s njima možeš razmenjivati dobre ili istinite reči. Kada dođe dan da možeš da sagledaš stvari s ovolikom jasnoćom, znaćeš da je ljudski rod preduboko iskvaren; da si i ti iskvaren kao i ostali ljudi; da jedino u sadašnjem trenutku, kada veruješ u Boga i razumeš neke istine, možeš da proživiš neko ljudsko obličje, da se otrgneš uticaju đavola i Sotone, te da ih prepoznaš, zamrziš i napustiš; da bi bez Božjeg spasenja i ti bio baš kao oni – ne bi bilo razlike – i da bi bio sposoban za sve vrste zlih i rđavih dela. Sada stremiš ka istini, ulažeš dosta rada i truda u istinu, stavljaš akcenat na sprovođenje istine u delo i pretvaraš istinu u svoju stvarnost. Kada razumeš istinu, možeš da je sprovodiš u delo, proživljavaš stvarnost Božjih reči i imaš pravo iskustveno svedočenje, tvoje srce će biti srećno i spokojno, tvoje misli i stanje će postajati sve normalniji, tvoj odnos sa Bogom će postajati sve prisniji i sve normalniji, a tvoji dani će bivati sve bolji. Ako ne primenjuješ istinu, već uvek živiš u skladu sa sotonskim filozofijama i uvek pogrešno razumeš Boga i sumnjaš u Njega, onda će se tvoje srce sve više udaljavati od Boga, uzalud ćeš verovati u Njega i ništa nećeš zadobiti. Čak i ako veruješ u Boga dugi niz godina, razumeš mnogo reči i doktrina i ne prihvataš razne pogrešne misli i stavove nevernika, to je beskorisno. To je zato što ne razumeš istinu, pa samo možeš da govoriš o nekim rečima i doktrinama, ali i dalje ne možeš da sprovodiš istinu u delo. Pošto te stvari koje su prve ušle u tvoje srce i preovladale njime i dalje imaju moć nad tobom, ti si jedino sposoban da živiš u skladu sa tim stvarima. Ma šta ti želeo da uradiš i ma kakva te situacija zadesila, nećeš moći da se odupreš kontroli ovih sotonskih filozofija. Dakle, ako ove sotonske filozofije imaju moć nad tvojim srcem, nećeš moći da sprovodiš istinu u delo. Neki ljudi kažu: „Ja ne sprovodim istinu u delo, niti sledim Sotonu”. Da li je to moguće? Ne postoji srednji put. Samo prihvatanjem istine, razumevanjem istine, a zatim i uklanjanjem tih sotonskih stvari koje su prve ušle u tvoje srce i preovladale njime, možeš postići to da stvari obavljaš u skladu sa istinom. Kada istina ima moć nad tvojim srcem i kada Božje reči imaju moć nad tvojim srcem, moći ćeš prirodno da sprovodiš istinu u delo svojim rečima i postupcima.

Kako se ljudi odnose prema Sotoninoj logici, mislima i mentalnim pomagalima koji kontrolišu ljudske živote? Kao prema psihološkoj hrani? Kao prema „pilećoj supi za dušu”? Zapravo, to su stvari koje kvare ljude, pa, ako ih neko „pojede”, umreće. Ako ih ljudi stalno prihvataju i u sebi skladište sotonske stvari, šta to podrazumeva? Podrazumeva da još uvek nisu odbacili svoju prvobitnu iskvarenu narav i da su, povrh toga, nastavili da prihvataju novu iskvarenost od Sotone. To znači da je s njima gotovo. Neizbežno je da ne mogu biti spaseni. Treba stalno da prepoznaješ i odbacuješ ove stvari, da ih se konstantno oslobađaš, a ne da živiš u skladu sa tim stvarima, već da prihvatiš Božje reči. Ima ljudi koji kažu: „Neću prihvatiti te stvari. Božje reči će same ući u mene”. To nije moguće. Moraš proaktivno tragati za istinom i prihvatiti istinu, a tokom procesa razumevanja istine, prirodno ćeš steći razboritost o lažnom rasuđivanju i jeresima, pa ćeš ih polako otpustiti. Na taj način će Božje reči postepeno postati tvoja načela za obavljanje poslova, a kada budeš obavljao poslove, znaćeš koji je način obavljanja tih poslova u skladu sa Božjim namerama, prirodno ćeš sprovoditi istinu u delo, i ovaj aspekt tvoje iskvarene naravi će se promeniti. Šta mislite, da li je to teško uraditi ili nije? Zapravo nije teško. U vezi s tim, teško je jedino što ljudi to ne upražnjavaju. Neki ljudi misle: „Ovo je baš teško – teže nego popeti se na nebo! Zar to nije kao terati vodu uzbrdo? Zar me to ne stavlja u težak položaj?” Zar nije tako? Ne, nije tako. Moraš ispravno pristupiti ovim stvarima i ispravno prosuditi o njima. Danas sam potrošio mnogo vremena razgovarajući u zajedništvu i detaljno analizirajući par sotonskih zabluda, no da li je u ljudima pohranjeno samo tih par sotonskih zabluda? (Ne.) Ima ih mnogo više! Kasnije ću redom razgovarati o ovim temama. Ja ranije nisam besedio o ovom aspektu, a da li ste vi ikada sami razmišljali o ovim temama? Niste. Kad biste razmišljali o njima, da li biste došli do nekih zaključaka? Da ste bili spremni da uložite malo truda u istinu, stekli biste određenu razboritost o sotonskim zabludama i ne biste bili potpuno neuki kao što ste sada. Da li se Moja današnja beseda o ovim temama čini iznenadnom? Ima li ikoga ko se pita: „Zar mi ne razgovaramo o prepoznavanju antihrista? Kako to da odjednom razgovaramo o ovim temama?” Sve ove teme imaju veze sa Sotoninom iskvarenom naravi. Sve one takođe imaju veze sa tim kako ljudi prepoznaju Sotoninu iskvarenu narav, te su korisne za njihovu sposobnost da tačno razumeju istinu. Ljudi će, nakon razgovora u zajedništvu, u najmanju ruku znati „da se ispostavlja da ova čuvena fraza nije istina”. Od sada pa nadalje, zablude poput: „Spavati na pruću i lizati žuč” i „Ne sumnjaj u one koje zapošljavaš i ne zapošljavaj one u koje sumnjaš” možda se mogu ukloniti iz tvog srca. Možda među vama ima onih koji trenutno ne mogu da ih uklone, ali barem znaš da te fraze nisu istina, pa ćeš sledeći put kada čuješ da neko izgovara ove fraze znati da one navode na stranputicu i nećeš ih prihvatiti. Mada ti se u srcu čini da su ove fraze donekle ispravne i da su to ipak dobre stvari koje treba činiti, ti takođe misliš: „Bog je rekao da ove fraze nisu istina. Ne mogu postupati u skladu sa njima”. Zar ti to ne koristi? (Koristi mi.) Šta je Moj cilj kada govorim ove stvari? Zašto detaljno analiziram te fraze na ovaj način? Vernici uvek govore: „Moramo sprovoditi istinu u delo. Sve Božje reči su istina. Sve Božje reči su pozitivne stvari i njih treba da sprovodimo u delo”. Jednog dana si orezan, pa se u tvom srcu pojavljuju fraze: „Spavati na pruću i lizati žuč” i „Kad Nebo treba da poveri veliku odgovornost nekoj osobi, njeno srce prvo mora iskusiti bol”. Da li su one istina? Zar to nije šala? Ako se od tebe traži da svedočiš o Bogu, kako bi to uradio? Kažeš: „Vernici moraju da podnesu poniženje i da nose teško breme, da spavaju na pruću i ližu žuč, i moraju imati mentalitet nesalomive volje za borbom”. Da li je to svedočenje o Bogu? (Nije.) Poistovećivanjem sotonske logike sa Božjim rečima i istinom, i svedočenjem o tome, ne samo da nisi propisno svedočio o Bogu, već si postao Sotonin predmet podsmeha i osramotio si Boga. Šta to radiš? Kad bi te Bog zbog toga osudio, ti bi mislio da to nije pošteno i rekao bi: „Ja sam neuk. Ne razumem. Bog sa mnom nikada nije u zajedništvu razgovarao o tome”. Ako te Bog ne osudi, ali je priroda tvojih postupaka veoma ozbiljna, šta bi Bog trebalo da uradi po tom pitanju? Da te ostavi po strani? (Ne.) Ništa ne mora da se uradi. Što se Mene tiče, samo ću vas navesti da razumete što je više moguće i da shvatite što je više moguće – u skladu sa vašim nivoom razumevanja i u skladu sa onim što mogu da vam kažem – šta je tačno istina, da li fraze koje smatrate dobrim i ispravnim imaju veze s istinom i da li su one istina. Moram da vas nateram da razumete ove stvari. Ako, nakon što shvatiš ove stvari, i dalje razmišljaš na isti način i istrajan si u tome, onda te Bog neće ostaviti po strani niti će te ignorisati. Zaslužuješ da te osudi i Bog će to uraditi. Zašto će Bog to uraditi? Ako postupaš na ovaj način a ne razumeš te stvari, onda će Bog smatrati da si budalast i neuk, ali, ako znaš te stvari, a i dalje postupaš na ovaj način, onda svesno postupaš loše, pa Bog mora postupiti prema načelima.

19. decembar 2019. godine