Dodatak: Šta istina jeste

Danas nastavljamo sa sadržajem besede od prošlog puta. O kojoj smo temi razgovarali prošli put? („Spavati na pruću i lizati žuč” nije istina.) Pa, da li ste ranije mislili da je to istina? Ljudi su podsvesno mislili da je to istina ili da je to u najmanju ruku prilično pozitivno i inspirativno, kao i da bi potencijalno moglo da podstakne ljude da budu proaktivni i da budu usmereni ka napretku. Gledajući to sa ovog nivoa značenja, ljudi su mislili da je to prilično blizu istine i prilično blizu pozitivnih stvari. Zato su mnogi ljudi podsvesno verovali da je ta izreka „spavati na pruću i lizati žuč” prilično pozitivan izraz ili da, u najmanju ruku, ima pre pozitivne nego negativne konotacije, kao i da pomaže ljudima u životu i ponašanju. Ali nakon razgovora o tome, videli smo da nije u pitanju ništa od toga i da postoje veliki problemi sa tim. Da li ste tražili i druge, slične ili srodne, izraze ili one koji imaju sličnu ulogu, a za koje ljudi podsvesno misle da su prilično pozitivni ili prilično dobri i da li ste ih detaljno analizirali? (Ne.) Recite Mi, da li je izraz „izvlačiti mnoge zaključke iz jednog primera” prikladan ovde? (Da.) Treba reći da taj izraz ima praktičnu primenu kada je u pitanju traganje za istinom i sprovođenje istine u delo. Prošli put smo razgovarali o izrazu „spavati na pruću i lizati žuč”. Koji još slični izrazi postoje? Koji još izrazi imaju približno isto značenje ili mogu imati istu ulogu? Nema ništa loše u tome da, u skladu sa Mojom metodom, detaljno analizirate izraze kao što je „spavati na pruću i lizati žuč”, tako što ćete o njima razgovarati u zajedništvu i steći neka nova razumevanja. Kada budete u stanju da prozrete njihovu pogrešnost, odbacićete takve izraze i nakon toga krenuti putem upražnjavanja istine i težnje ka istini, temeljenoj u potpunosti na Božjim rečima.

Hajde da nastavimo sa temom o kojoj smo razgovarali prethodna dva puta. Koja je to tema bila? (Šta istina jeste.) Tako je, šta istina jeste. Pa, šta je zapravo istina? (Istina je kriterijum čovekovog ponašanja, njegovih postupaka i obožavanja Boga.) Izgleda da ste zapamtili tu rečenicu u smislu teorije i definicije. Dakle, nakon naše prethodne dve besede, da li sada, u odnosu na ranije, duboko u vašim srcima postoji razlika u vašoj definiciji, znanju i razumevanju istine? (Da, postoji.) U čemu je ta razlika? Iako u tako kratkom roku možda nemate znanje o stvarnom iskustvu, u najmanju ruku imate neko perceptivno znanje. Dakle, recite Mi, na osnovu vašeg sopstvenog iskustva, znanja i razumevanja. (Ranije sam znao da, kad god me nešto zadesi, moram da postupam u skladu sa istinitošću Božjih reči, ali to nikada nisam mogao da primenim. Ja obično imam tendenciju da otkrijem naprasitost, i iako iz Božjih reči znam da je pogrešno otkrivati naprasitost i znam Božje zahteve prema ljudima, i dalje to radim, i nikada nisam uspeo da pronađem glavni uzrok. Tek nakon što sam prošli put saslušao Božju besedu, shvatio sam da ljudi često otkrivaju iskvarenost jer njima upravljaju sotonske misli i da ja otkrivam naprasitost jer u meni postoji sotonska logika koja kaže: „Neću napasti sve dok me ne napadnu; ako me napadnu, sigurno ću uzvratiti”. Mislim da je ta izreka tačna i da mi takvo ponašanje služi kao sredstvo samoodbrane. Pod uticajem tog sotonskog razmišljanja i gledišta, nisam u stanju da upražnjavam istinu. Ali zapravo, iako se te sotonske stvari naizgled čine ispravnim, u stvarnosti, značenja koja one prenose su u suprotnosti sa onim što Božje reči zahtevaju i pogrešna su. Istina su samo Božje reči i jedino je postupanje u skladu sa Božjim rečima potpuno ispravno.) Dobar odgovor, zaista. Ko tome može nešto da doda? (Ja bih hteo nešto da dodam. Ranije sam takođe znao da moram da tražim i upražnjavam istinu kad god me nešto zadesi, ali sam ipak bio malo zbunjen po pitanju toga kako da je upražnjavam. Nakon slušanja Božje besede, osećam da je istina veoma stvarna i da se odnosi na svaki aspekt života. Uzmimo neke od primera koje je Bog spomenuo. Po dolasku u zapadne zemlje Kinezi takođe nauče da piju kafu. Tu nije problem u načinu ponašanja jednog pojedinca, već u mišljenju i pogledima ljudi, a to se odnosi na istinu. Takođe, nakon što je Bog detaljno analizirao neke uobičajene izreke i idiome za koje ljudi misle da su ispravni, shvatio sam da treba da razmislim o sopstvenom ponašanju i postupcima koji se čine ispravnim, zatim o namerama, mislima i gledištima koji se kriju iza tog ponašanja, kao i o tome šta tačno proživljavam oslanjajući se na te stvari. Sada, kad god me nešto zadesi, konkretniji sam u pogledu traženja i upražnjavanja istine, a ona više nije tako apstraktna.) Čini se da je kroz ove dve besede većina ljudi stekla osnovno razumevanje o tome šta je istina i o nekim temama koje se odnose na istinu i da su iz dubine duše već počeli da razmišljaju o tome da li se njihovo ponašanje i postupci odnose na istinu, kao i o tome koje su tačno stvari kojih se pridržavaju i koje čuju u svojoj veri u Boga istina, a koje nisu istina, zatim da li su stvari za koje misle da su ispravne zapravo istina i kakav je odnos takvih stvari prema istini. Kad promisle o tome, ljudi mogu da utvrde šta je tačno istina, takođe, koje su tačno stvari istina, a koje nisu istina. Nakon što su toliko godina slušali propovedi i toliko godina jeli i pili Božje reči, većina ljudi je stekla neke stvari i može jasno da vidi jednu činjenicu: Božje reči su zaista istina, Božji zahtevi su istina i sve što dolazi od Boga je istina. Ljudi koji istinski veruju u Boga su već priznali i od srca prihvatili tu činjenicu, ali u stvarnom životu često nesvesno govore stvari koje nemaju veze sa istinom ili su u suprotnosti sa istinom. Neki čak i stvari za koje ljudi misle da su ispravne i dobre, tretiraju kao istinu, a naročito nisu razaznali lažne zablude i đavolske reči koje dolaze od Sotone, koje ne samo da su odavno prihvatili u svojim srcima, već ih čak tretiraju kao pozitivne stvari. Na primer, mnoge sotonske filozofije poput: „Oko za oko, zub za zub”, „Sam kusaj šta si zakuvao”, „Razumni ljudi su vešti u samozaštiti, težeći samo da izbegnu greške” i „Neću napasti sve dok me ne napadnu”, i tako dalje, ljudi smatraju istinom i životnim motom; čak su naročito zadovoljni sobom što podržavaju te sotonske filozofije, a tek nakon čitanja Božjih reči shvate da te stvari od Sotone zapravo nisu istina, već lažne jeresi i zablude koje navode ljude na stranputicu. Odakle potiču te stvari? Neke potiču iz školskog obrazovanja i iz udžbenika, neke iz porodičnog vaspitanja, a neke iz društvenog uslovljavanja. Ukratko, sve one potiču iz tradicionalne kulture i iz Sotoninog obrazovanja. Da li te stvari imaju ikakve veze sa istinom? One nemaju baš nikakve veze sa njom. Ali ljudi ne mogu da razaznaju te stvari, i dalje ih smatraju istinom. Da li je taj problem postao previše ozbiljan? Koje su posledice ako se te Sotonine stvari smatraju istinom? Mogu li ljudi da odbace svoje iskvarene naravi pridržavajući se tih stvari? Mogu li ljudi uspeti da žive normalnu ljudskost pridržavajući ih se? Mogu li ljudi da žive u skladu sa savešću i razumom pridržavajući ih se? Mogu li da se uzdignu do merila savesti i razuma pridržavajući ih se? Da li ljudi mogu zadobiti Božje odobravanje pridržavajući ih se? Ne mogu da učine ništa od toga. Pošto ne mogu ništa od toga da učine, da li su te stvari, kojih se ljudi pridržavaju, istina? Mogu li poslužiti kao čovekov život? Koje su posledice toga što ljudi te negativne stvari – a to su one za koje misle da su ispravne i dobre, poput filozofija za ovozemaljsko ophođenje, strategija preživljavanja, zakona opstanka, pa čak i tradicionalne kulture – smatraju istinom i pridržavaju ih se? Čovečanstvo se pridržava tih stvari hiljadama godina. Da li su se uopšte promenile? Da li se trenutna situacija čovečanstva uopšte promenila? Ne postaje li iskvarena ljudska rasa sve rđavija i ne opire li se sve više Bogu? Bog izražava mnoge istine svaki put kada obavlja Svoje delo i ljudi mogu da vide da te istine imaju autoritet i moć, pa kako to da su ljudi još uvek u stanju da poriču Boga i da Mu se opiru? Zašto još uvek ne mogu da prihvate Boga i da Mu se pokore? To dovoljno pokazuje da je Sotona suviše duboko iskvario čovečanstvo, da je iskvareno čovečanstvo puno sotonskih naravi, da ima odbojnost prema istini, da je mrzi i da je uopšte ne prihvata. Koren tog problema je u tome što su ljudska bića prihvatila previše sotonskih filozofija i previše sotonskog znanja. Duboko u svojim srcima, ljudi su bili zasićeni raznim sotonskim mislima i gledištima, pa su tako razvili narav da imaju odbojnost prema istini i da je mrze. Kod jako puno ljudi koji veruju u Boga možemo videti da, iako priznaju da Božje reči imaju autoritet i moć, oni ne prihvataju istinu. To znači da, kada ljudi jedu i piju Božje reči, iako verbalno priznaju „Božje reči su istina, ništa nije iznad istine, istina je u našim srcima, a naš cilj postojanja je težnja ka istini”, u stvarnom životu oni se i dalje vode dobro poznatim sotonskim izrekama i sotonskim filozofijama, ostavljajući Božje reči i istinu po strani, pridržavajući se i primenjujući stvari kao što su ljudsko teološko znanje i duhovna doktrina kao da su istina. Da li je to stvarno stanje većine ljudi koji veruju u Boga? (Da.) Ako nastavite da se pridržavate na taj način, ako ne analizirate detaljno i ne razumete ove duboko ukorenjene stvari iz sotonske tradicionalne kulture zasnovane na Božjim rečima, i ako ne možete da ih razaznate u korenu, da ih temeljno razumete ili da ih napustite, šta će biti rezultat toga? Postoji jedan rezultat koji je siguran, a to je da ljudi veruju u Boga dugi niz godina, pa ipak ne znaju šta je istina ili kojim putem da krenu, i na kraju, svi oni imaju skup duhovnih doktrina i teoloških teorija na svojim jezicima, sve što govore lepo zvuči i sve je doktrina, usklađena sa istinom. Ali u stvari, ti ljudi su arhetipovi licemernih fariseja u smislu onoga što primenjuju i proživljavaju. Koje su posledice toga? Nesumnjivo, Bog ih je osudio i prokleo. Oni koji veruju u Boga, ali ne prihvataju istinu su fariseji i nikada ne mogu zadobiti Božje odobravanje.

Na primer, po pitanju vaspitanja dece, neki očevi vide da su njihova deca neposlušna i da ne brinu o svojim pravim dužnostima, pa kažu: „Stari su imali pravo kada su rekli ’Otac je kriv ako svoju decu hrani, a ničemu ih ne uči’”. Takvi očevi ne tretiraju tu stvar na osnovu Božjih reči. Oni u svojim srcima umesto reči Božjih imaju samo ljudske reči. Pa, da li oni imaju istina-stvarnost? Ne, nemaju. Iako veruju u Boga i razumeju neke istine i iako bi trebalo da znaju da moraju da koriste istinu da bi svoju decu vaspitali kako bi ispunili svoje očinske obaveze, oni ne postupaju na taj način. Kada vide da im deca idu pogrešnim putem, uzdišu i kažu: „Otac je kriv ako svoju decu hrani, a ničemu ih ne uči”. Kakav je to izraz? Čija je to dobro poznata izreka? (To je Sotonina dobro poznata izreka.) Da li je Bog ikada izgovorio taj izraz? (Nije.) Dakle, odakle potiče taj izraz? (Od Sotone.) Potiče od Sotone, sa ovog sveta. Ljudi toliko „teže” istini, toliko „vole” istinu i toliko „uzdižu” istinu, pa zašto onda izgovaraju takve sotonske izraze kada ih takve stvari zadese? Oni čak smatraju da je pravično i dostojanstveno to reći. Kažu: „Pogledajte koliko imam poštovanja i divljenja prema istini i Bogu. Prirodno mi je da kažem ’Otac je kriv ako svoju decu hrani, a ničemu ih ne uči’ – kako je to velika istina! Da li bih mogao da izgovorim taj izraz da ne verujem u Boga?” Zar se to ne predstavlja kao istina? (Da.) Dakle, da li je taj izraz istinit? (Nije.) Kakva je vrsta izraza „Otac je kriv ako svoju decu hrani, a ničemu ih ne uči”? Na koji način je to pogrešno? Ono što taj izraz znači jeste da ako su deca neposlušna ili nezrela, to je odgovornost oca, što će reći da ih roditelji nisu dobro vaspitali. Ali da li je to zapravo slučaj? (Nije.) Neki roditelji se ponašaju pristojno, a ipak su im sinovi bitange, a kćeri prostitutke. Čovek koji igra ulogu oca se toliko naljuti i kaže: „Otac je kriv ako svoju decu hrani, a ničemu ih ne uči. Razmazio sam ih!” Da li je to ispravno reći ili ne? (Ne, pogrešno je.) Na koji način je to pogrešno? Ako možeš da razumeš šta nije u redu sa tim izrazom, to dokazuje da razumeš istinu i da razumeš šta nije u redu sa problemom koji leži u tom izrazu. Ako ne razumeš istinu u toj stvari, onda ne možeš jasno da objasniš tu stvar. Sada kada ste saslušali objašnjenje i definiciju istine, možete da osetite i kažete: „Taj izraz je pogrešan, to je ovozemaljski izraz. Mi koji verujemo u Boga ne govorimo takve stvari”. Samo si promenio način na koji govoriš o toj stvari. To ne znači da razumeš istinu – u stvari, ti ne znaš šta je pogrešno u vezi sa izrazom „Otac je kriv ako svoju decu hrani, a ničemu ih ne uči”. Kada se suočiš sa takvim stvarima, šta je to što treba da kažeš, a da je u skladu sa istinom? Kako bi trebalo da se ponašaš, u skladu sa istina-načelima? Hajde da prvo razgovaramo o tome kako ispravno razumeti i objasniti takve stvari. Šta Bog kaže o tome? Imaju li Božje reči nešto konkretno da kažu o takvim stvarima? Bog je izrazio toliko istina, a sve kako bi ih ljudi prihvatili i učinili svojim životom. Dakle, kada ljudi vaspitavaju svoju decu, zar ne bi trebalo da koriste Božje reči da ih poduče? Božje reči su upućene celom čovečanstvu. Bilo da ste odrasla osoba ili dete, muškarac ili žena, stari ili mladi, svako treba da prihvati Božje reči. Samo su Božje reči istina i mogu postati ljudski život. Samo Božje reči mogu dovesti ljude na pravi put u životu. Ljudi koji veruju u Boga bi trebalo da su u stanju da steknu temeljno razumevanje te stvari. Kako objašnjavate izraz „Otac je kriv ako svoju decu hrani, a ničemu ih ne uči”? (Put kojim čovek ide određen je njegovom priroda-suštinom. Osim toga, kazna kojoj će biti podvrgnut ili blagoslovi koje će dobiti u ovom životu povezani su sa njegovim prethodnim životom. Dakle, izjava „Ako deca ne slede pravi put, to je zato što ih njihovi roditelji nisu dobro vaspitali” ne pije vodu i potpuno poriče činjenicu da Bog ima suverenost nad sudbinom čovečanstva.) Prema onome što kažeš, ima li to što deca ne slede pravi put ikakve veze sa Božjom suverenošću? Bog dopušta ljudima da sami biraju i da izaberu pravi put. Međutim, ljudi imaju sotonsku prirodu, svi sami biraju, svi biraju svoj željeni put i nisu voljni da se pokore Božjoj suverenosti. Ako je to što kažeš u skladu sa istinom, onda bi trebalo da to jasno objasniš kako bi se ljudi u to uverili.

Sledeće o čemu ćemo razgovarati je izraz „Otac je kriv ako svoju decu hrani, a ničemu ih ne uči”. Prva stvar koju treba razjasniti je da je pogrešno reći: „Neuspeh dece da slede pravi put jeste ima veze sa njihovim roditeljima”. Ko god da je, ako je određena vrsta osobe, ići će određenim putem. Zar to nije sigurno? (Jeste.) Put kojim osoba ide određuje šta je ona. Put kojim će krenuti i kakva će osoba postati zavisi od nje. To su stvari koje su predodređene, urođene i imaju veze sa čovekovom prirodom. Pa, kakva je korist od roditeljskog vaspitanja? Može li ono da upravlja čovekovom prirodom? (Ne može.) Roditeljsko vaspitanje ne može da upravlja ljudskom prirodom i ne može da reši problem toga kojim putem čovek ide. Koje je jedino vaspitanje koje roditelji mogu pružiti? Neka jednostavna ponašanja u svakodnevnom životu njihove dece, neke prilično površne misli i pravila ponašanja – to su stvari koje imaju veze sa roditeljima. Pre nego što njihova deca odrastu, roditelji bi trebalo da ispune svoju dužnost, a to je da vaspitaju svoju decu da slede pravi put, da vredno uče i da nakon što odrastu nastoje da se izdignu iznad ostalih, da ne čine loše stvari i da ne postanu loši ljudi. Roditelji takođe treba da regulišu ponašanje svoje dece, da ih nauče da budu ljubazni i da pozdravljaju starije kad god ih vide, kao i da ih nauče drugim stvarima u vezi sa ponašanjem – to je odgovornost koju roditelji treba da ispune. Brinuti se o životu svog deteta i podučiti ga nekim osnovnim pravilima ponašanja – to je ono na šta se svodi uticaj roditelja. Što se tiče ličnosti njihovog deteta, roditelji ga tome ne mogu naučiti. Neki roditelji su opušteni i sve rade laganim tempom, dok su njihova deca veoma nestrpljiva i ne mogu da miruju ni na kratko. Ta deca odlaze da žive sama sa 14 ili 15 godina, sama odlučuju o svemu, roditelji im nisu potrebni i veoma su nezavisna. Da li ih tome uče njihovi roditelji? Ne. Dakle, čovekova ličnost, narav, pa čak i njegova suština, kao i put koji će izabrati u budućnosti, nemaju nikakve veze sa njegovim roditeljima. Postoje neki koji to pobijaju govoreći: „Pa, kako to nema nikakve veze s njima? Neki ljudi potiču iz porodice naučnika ili iz porodice sa generacijama stručnjaka u određenom zanimanju. Na primer, jedna generacija izučava slikarstvo, sledeća takođe izučava slikarstvo, pa tako i sledeća generacija. To potvrđuje tačnost izraza ’Otac je kriv ako svoju decu hrani, a ničemu ih ne uči’”. Da li je ispravno ili pogrešno to reći? (Pogrešno je.) Pogrešno je i netačno koristiti taj primer za ilustraciju ovog problema, jer su to dve različite stvari. Uticaj porodice sa generacijama stručnjaka proteže se na samo jedan aspekt stručnosti i može biti da to porodično okruženje rezultira time da svi uče istu stvar. Dete naizgled takođe bira istu stvar, ali u korenu toga, sve je to Bog predodredio. Kako se osoba reinkarnirala u tu porodicu? Nije li to takođe nešto nad čim Bog ima suverenost? Roditelji su samo odgovorni za podizanje svoje dece do odraslog doba. Oni na decu utiču samo u pogledu njihovog spoljašnjeg ponašanja i životnih navika. Ali kada jednom odrastu, ciljevi kojima teže u životu i njihova sudbina nemaju nikakve veze sa njihovim roditeljima. Neki roditelji su samo obični poljoprivrednici koji žive u skladu sa svojim položajem, ali njihova deca mogu da postanu zvaničnici i da urade velike stvari. Zatim, tu su deca kojima su roditelji advokat i lekar, pri čemu su oboje sposobni, a deca su ipak beskorisna i ne mogu da se zaposle ma gde da odu. Jesu li ih roditelji naučili da budu takvi? Kada je otac advokat, da li će se suzdržavati od obrazovanja i uticaja na svoju decu? Sigurno da neće. Nijedan otac ne kaže: „Bio sam tako uspešan u životu, nadam se da moja deca u budućnosti neće biti tako uspešna kao ja, to bi bilo previše zamorno. Dovoljno je da u budućnosti budu samo pastiri”. On sigurno mora da vaspita svoju decu da uče od njega i da u budućnosti budu kao on. Šta će biti sa njegovom decom kada završi sa njihovim vaspitanjem? Deca će postati ono što im je suđeno da postanu, a njihove sudbine će biti onakve kako je suđeno da budu, i to niko ne može da promeni. Koju činjenicu opažate ovde? Put kojim dete ide nema nikakve veze sa njegovim roditeljima. Neki roditelji veruju u Boga i vaspitavaju svoju decu da veruju u Boga, ali šta god da kažu, deca ne veruju i roditelji tu ništa ne mogu da urade. Neki roditelji ne veruju u Boga, dok njihova deca veruju u Boga. Jednom kada njihova deca počnu da veruju u Boga, ona Ga slede, daju se za Njega, mogu da prihvate istinu i zadobiju Božje odobravanje, a njihova se sudbina na taj način menja. Da li je to rezultat roditeljskog vaspitanja? Nikako, to ima veze sa Božjim predodređenjem i izborom. Postoji problem sa izrazom „Otac je kriv ako svoju decu hrani, a ničemu ih ne uči”. Iako roditelji imaju odgovornost da vaspitavaju svoju decu, sudbinu deteta ne određuju roditelji, već njegova priroda. Može li obrazovanje da reši problem detetove prirode? Ne može ga nikako rešiti. Put kojim čovek ide u životu ne određuju roditelji, već ga je predodredio Bog. Kaže se da „Čovekovu sudbinu određuje Nebo”, a ta izreka je sažeta ljudskim iskustvom. Pre nego što neka osoba dostigne odraslo doba, ti ne možeš da kažeš kojim će putem krenuti. Kada odraste i kad bude mislila i umela da razmišlja o problemima, biraće šta da radi u široj zajednici. Neki ljudi kažu da žele da budu visoki zvaničnici, drugi kažu da žele da budu advokati, a treći kažu da žele da budu pisci. Svako ima svoje izbore i svoje ideje. Niko ne kaže: „Samo ću čekati da me roditelji vaspitaju. Postaću ono za šta me roditelji vaspitaju”. Niko nije tako glup. Nakon dostizanja odraslog doba, ideje ljudi počinju da se mešaju i da postepeno sazrevaju, a time i put i ciljevi koji su pred njima postaju sve jasniji. U tom trenutku, malo po malo postaje očigledno i jasno kakav je neko tip osobe i kojoj grupi pripada. Od tog trenutka pa nadalje, ličnost svake osobe postepeno postaje jasno definisana, kao i njena narav, put kojem teži, njen životni pravac i grupa kojoj pripada. Na čemu se sve ovo zasniva? Naposletku, to je ono što je Bog predodredio – to nema nikakve veze sa nečijim roditeljima. Vidite li to sada jasno? Dakle, koje stvari imaju veze sa roditeljima? Nečiji izgled, visina, geni i neke porodične bolesti imaju malo veze sa roditeljima. Zašto kažem malo veze? Jer to nije tako u 100% slučajeva. U nekim porodicama svaka generacija oboli od neke bolesti, ali se onda rodi jedno dete bez nje. Kako je to moguće? Neki kažu: „To je zato što to dete ima dobru ličnost”. To je mišljenje ljudi, ali odakle ta stvar potiče? (Od Božje predodređenosti.) Upravo tako. Dakle, da li je izraz „Otac je kriv ako svoju decu hrani, a ničemu ih ne uči” zapravo tačan ili pogrešan? (Pogrešan je.) Sada vam je to jasno, zar ne? Neće biti dobro ako ne znate kako da to razaznate. Bez istine, nijednu stvar ne možete jasno videti.

U svakodnevnom životu, svaka osoba u svom umu ima nekoliko tih lažnih sotonskih gledišta. Oni ostaju sačuvani i skladišteni unutra, i otkrivaju se kad god se nešto dogodi. Neki ljudi kažu: „Dobar muškarac ne vodi bitku sa ženama. Vidi kako sam plemenit. Ja sam muževan, vitalan muškarac, dok si ti stidljiva ljubičica, tako da se neću svađati sa tobom.” Kako tretiraju taj izraz? (Kao istinu.) Tretiraju ga kao istinu i kao načelo za sprovođenje istine u delo. Ima i onih ljudi koji vide nekoga sa zaista lepim crtama lica i ko izgleda kao ugledan gospodin, ali je podmukao, uvek se pretvara i koji je posebno lažljiv i podmukao u ophođenju sa drugima, a mnogi ljudi ne mogu da ga odgonetnu, pa kažu: „Verujem u Boga samo da bih se ponašao kao časna i dobrodušna osoba i da bih prema drugima bio ljubazan, a ne neprijateljski raspoložen. To je kao što izreka kaže: ’Bolje je biti pravi podlac nego lažni gospodin’. To značenje imaju i neke od Božjih reči.” Šta mislite o tome što ti ljudi govore? „Bolje je biti pravi podlac nego lažni gospodin.” Vidiš, čim se nešto desi ljudima, sve te uobičajene izreke, poslovice i idiomi koji su u njima odjednom izlaze na površinu i izlivaju se, a tu nema ni reči istine. Na kraju ti ljudi čak kažu: „Hvala Bogu što me je prosvetio”. Da li je izreka „Bolje je biti pravi podlac nego lažni gospodin” tačna ili pogrešna? (Pogrešna je.) Svi znate da je pogrešna, ali šta nije u redu s njom? Sa lažnom gospodom nije u redu to što su lažni. Niko ne želi da bude lažni gospodin, već želi da bude pravi podlac. Šta to kod pravih podlaca ljudi odobravaju? Samo zato što su iskreni dobijaju svačije odobravanje, iako su podlaci. Dakle, šta vi želite da budete, pravi podlac ili lažni gospodin? (Ni jedno ni drugo.) Zašto ne biste bili jedan od ova dva tipa ljudi? (Ni jedan od njih nije u skladu sa istinom; o tome se ništa ne govori u Božjim rečima.) Možete li pronaći relevantnu osnovu za tvrdnju da Bog nije rekao ljudima da budu lažna gospoda ili pravi podlaci? (Bog želi da ljudi budu pošteni.) Bog želi da ljudi budu pošteni. Koja je onda razlika između poštenih ljudi i pravih podlaca? Reč „podlaci” nije dobra, ali je prilično iskrena. Zašto pravi podlaci nisu dobri? Možete li jasno da objasnite? Šta je osnova za tvrdnju da ni pravi podlaci ni lažna gospoda nisu dobri ljudi? Šta su podlaci? Koja se reč obično povezuje sa podlacima? (Ogavan.) Tako je. Kako je taj termin „ogavan” opisan i definisan u Božjim rečima? Prema Božjim rečima, da li je „ogavan” definisan kao dobra ili loša reč? (Loša reč.) Loša reč, ona koju je Bog osudio. Ljudi sa ogavnim ponašanjem i ogavnim pogledima su podlaci. Kako se drugačije definiše narav i suština podlaca? Sebična, zar ne? (Da.) Takva osoba je sebična i ogavna. Čak i ako je ono što otkriva iskreno i njen pravi temperament, ona je i dalje veliki podlac. Lažni gospodin je lažljiv i rđav, i uvek se prikriva i ostavlja na druge lažan utisak, dozvoljavajući im da vide njegovu svetlu, sjajnu i prijateljsku stranu. Svoju pravu narav, mišljenja i gledišta čuva u tajnosti, tako da ih niko ne može videti niti shvatiti. Kakvu narav imaju takvi ljudi? (Lažljivu i rđavu.) Oni su jednostavno rđavi ljudi. Dakle, ni podlaci ni gospoda nisu dobri ljudi. Jedan je loš iznutra, a drugi je loš spolja. Njihove naravi su zapravo iste – obojica su izuzetno rđavi, sebični i lažljivi. Da li ta dva tipa ekstremno rđavih i lažljivih ljudi traže da budu pošteni ljudi? (Ne.) Zato, bez obzira na to koji od ova dva tipa ljudi postaneš, ti nisi dobra ili poštena osoba koju Bog zahteva. Ti si osoba koje se Bog gnuša, a ne osoba kakva Bog zahteva da budeš. Reci Mi, da li je izraz „Bolje je biti pravi podlac nego lažni gospodin” istinit? (Nije.) Sa ove tačke gledišta, taj izraz nije istina. Mnogi ljudi, sa ciljem da napadnu i osude lažnu gospodu kako bi se predstavili kao dobri ljudi, kažu: „Bolje je biti pravi podlac nego lažni gospodin”, kao da ih „podlost” tih podlaca čini posebno pravičnim i iskrenim, kao neka sila pravde. Kako ti, kao podlac, možeš tvrditi da si pravičan? Ti si taj koji zaslužuje da bude osuđen.

Postoji dosta izraza i stvari tog tipa u svačijem umu i tako mnogi ljudi imaju tu vrstu gledišta. Bilo da su u pitanju tradicionalna kultura, narodne poslovice, porodični moto, porodična pravila ili pravni sistem neke zemlje, ljudi često koriste te stvari koje su dugo i široko rasprostranjene u društvu, a koje su dugo vremena čak proklamovane i promovisane kao pozitivne stvari u društvu i među ljudima, da obrazuju generaciju za generacijom. Neki izrazi se duboko u ljudskim srcima smatraju načelima primene i načelima ljudskog postojanja. Neki izrazi prenose tačku gledišta sa kojom se ljudi samo slažu, ali ne žele nužno da je primene. Bez obzira na to da li želiš da ih primeniš ili ne, duboko u svom srcu, ti zapravo uzimaš ove izraze kao načela primene za svoje ponašanje. Ukratko, te stvari predstavljaju veliku smetnju ljudima da veruju u Boga i da streme ka istini. One ljudima donose samo štetu, a ne korist. Na primer, tema o kojoj savremeni ljudi često govore je: „Život je dragocen; ljubav još više. Međutim, zarad slobode, dao bih i jedno i drugo”. Taj izraz je dobro poznata izreka koju zastupaju i poštuju ljudi na Istoku i Zapadu koji imaju uzvišene ideale, koji teže slobodi i žele da se otarase tradicionalnog feudalnog sistema. Šta je ovde fokus ljudske težnje? Da li je to život? Ili ljubav? (Ne, to je sloboda.) Tako je, to je sloboda. Dakle, da li je taj izraz istinit? Značenje tog izraza je da se u težnji za slobodom može odbaciti život, a i od ljubavi se može odustati – to jest, osoba koju volite takođe može biti napuštena – da biste trčali ka toj prelepoj slobodi. Kako ta sloboda izgleda svetskim ljudima? Kako objasniti tu stvar koju smatraju slobodom? Probijanje kroz tradiciju je neka vrsta slobode, probijanje kroz stare običaje je neka vrsta slobode, a probijanje kroz feudalnu monarhiju je takođe vrsta slobode. Šta još? (Ne biti pod kontrolom nekog političkog režima.) Drugi primer je ne biti pod kontrolom vlasti ili politike. Ono čemu teže je takva sloboda. Pa da li je sloboda o kojoj govore prava sloboda? (Ne.) Da li ima sličnosti sa slobodom o kojoj govore ljudi koji veruju u Boga? (Ne.) Neki ljudi koji veruju u Boga takođe mogu imati taj stav u svojim srcima: „Verovati u Boga je divno, ono vas oslobađa i čini slobodnim. Ne morate da se pridržavate običaja ili tradicionalnih formalnosti, ne morate da brinete o organizovanju ili prisustvovanju venčanjima i sahranama, otpuštate sve ovozemaljske stvari. Zaista ste tako slobodni!” Da li je to slučaj? (Nije.) Dakle, šta je zapravo sloboda? Da li ste sada slobodni? (Malo.) Pa, kako ste dobili to malo slobode? Šta znači ta sloboda? (Razumevanje istine i probijanje kroz mračni uticaj Sotone.) Nakon što se probijete kroz mračni uticaj Sotone, osećate malo oslobođenja i izvesni stepen slobode. Međutim, da to nisam detaljno analizirao, vi biste pomislili da ste zaista slobodni, a zapravo niste. Prava sloboda nije ona vrsta slobode i oslobađanja tela u prostornom i materijalnom smislu za koju ljudi misle da jeste. Naprotiv, kada ljudi razumeju istinu, imaće ispravne stavove o različitim ljudima, događajima, stvarima i o svetu, i moći će da slede ispravne ciljeve i pravac u životu, a kada ljudi nisu podvrgnuti ograničenjima od strane Sotoninog uticaja i sotonskih ideja i gledišta, njihovo srce je oslobođeno – to je prava sloboda.

Postoji jedna mlada osoba, nevernik, koji misli da voli slobodu, leti naokolo kao ptica i živi nesputano, pa prezire ta grozna pravila i izreke u svojoj porodici. Svojim prijateljima često govori: „Iako sam rođen u najtradicionalnijoj porodici, i to veoma velikoj, sa gomilom pravila i tradicija, koja čak i sada još uvek ima svetilište predaka sa spomen-pločama raspoređenim unutar njega za svaku sledeću generaciju, prevazišao sam te tradicije i nisam pod uticajem tih porodičnih pravila, porodičnih običaja i zajedničkih običaja. Zar ne vidite da sam ja krajnje netradicionalna osoba?” Njegovi prijatelji kažu: „Primetili smo da si veoma netradicionalan.” Kako su to primetili? Ima pirsing na jeziku, prsten u nosu, četiri ili pet pirsinga u oba uha, pirsing na pupku i tetovažu zmije na ruci. Kinezi smatraju da zmije donose nesreću, ali on je insistirao na tome da se jedna istetovira na njegovom telu, pa se ljudi plaše kada je vide. To je netradicionalno, zar ne? (Da.) To je veoma netradicionalno, štaviše on odaje utisak avangardne osobe. Svi koji ga vide kažu: „Ovaj momak je sjajan! On je netradicionalan, zaista netradicionalan!” Misli da svoju netradicionalnost ne može da izrazi samo na te načine, već da to mora učiniti malo opipljivijim i omogućiti ljudima da lakše primete pokazatelje toga koliko je on netradicionalan. On vidi da drugi uglavnom imaju žute devojke, Kineskinje, i namerno sebi nađe belu devojku, strankinju, kako bi se svi još više uverili da je on zaista netradicionalan. Nakon toga, on oponaša svoju devojku u svakoj situaciji, radeći sve što mu ona kaže, kako god da to od njega zatraži. Kada dođe njegov rođendan, devojka mu kupuje misteriozni poklon upakovan u veliku kutiju, a on oduševljeno počinje da odmotava poklon. Nakon što je odmotao sve slojeve ukrasnog papira, unutra vidi zeleni šešir. Svi Kinezi znaju za aluziju na „zelene šešire”, zar ne? To je svakako veoma tradicionalna stvar. Naljuti se čim to ugleda, pa kaže: „Kakav je to poklon? Kome si kupila taj poklon?” Njegova devojka je mislila da će biti srećan – kako to da je tako ljut zbog toga? Nema ideju zašto i ne može to da shvati, pa kaže: „Nije bilo lako pronaći ovaj zeleni šešir. Garantujem da će ti dobro stajati.” On kaže: „Da li znaš šta ovaj šešir predstavlja?” Devojka kaže: „Zar nije samo šešir? Zeleni šeširi jednostavno izgledaju lepo,” insistirajući na tome da ga on nosi. On neće da ga nosi ni po koju cenu. Da li zapadnjaci znaju za aluziju na „zelene šešire”? (Ne, ne znaju.) Dakle, zar ta stvar ne treba jasno da se objasni i raščisti? Niko od vas ne može da odgovori na to – zašto se ne usuđujete da to jasno objasnite? To sigurno nije velika stvar, zar ne? Vi ste isti kao ovaj tip – mašete transparentom netradicionalnosti, otpuštanja tradicije i odbacivanja predstava sotonske tradicionalne kulture da biste težili istini i slobodi, a ipak ste zarobljeni duboko u tom zelenom šeširu. Devojka tog mladog momka ga moli da ga nosi, a on neće da ga nosi ni po koju cenu, govoreći na kraju: „Ti me uporno teraš da ga nosim. Ako ga nosim, moram da trpim poniženje od drugih!” To je suština pitanja i tu leži problem – to je tradicija. Ta tradicija se ne odnosi na to koje je boje nešto ili kakva je stvar, već se radi o simbolici i gledištu koje ta stvar izaziva kod ljudi. Šta tačno ta stvar – zeleni šešir – simbolizuje? Šta to predstavlja? Ljudi šešire te boje označavaju kao loše, pa odbacuju takve šešire. Zašto ih ljudi odbacuju? Zašto ne mogu da prihvate tako nešto? Zato što u njima postoji neka vrsta tradicionalnog razmišljanja. To tradicionalno razmišljanje samo po sebi nije istina; to je kao materijalna stvar, ali ovo društvo i ova rasa ljudi su je suptilno pretvorili u nešto negativno. Na primer, ljudi belu boju smatraju simbolom svetosti, crnu simbolom tame i rđavosti, a crvenu kao simbol svečanosti, krvi i strasti. U prošlosti, Kinezi su nosili crvenu odeću kada su se venčavali, smatrajući je svečanom. Kada se zapadnjaci venčavaju, oni nose belu odeću koja je lepa i čista, simbolišući svetost. Shvatanje braka u te dve kulture je različito. U jednoj je predstavljen crvenom, a u drugoj belom. Obe ove boje predstavljaju stav blagoslova prema braku. Različite etničke grupe i rase koriste iste stvari u različite svrhe, i tako nastaje njihovo kulturno poreklo. Nakon što nastanu ta kulturna porekla, zajedno sa njima se stvaraju i kulturne tradicije. Na taj način različita društva i različite rase razvijaju različite običaje, a takvi običaji utiču na ljude dotičnih rasa. Dakle, Kinezi su pod uticajem ove aluzije na zelene šešire. Kakav rezultat dobijamo ako im se to usađuje? Muškarci ne mogu da nose zelene šešire, a ni žene ih ne nose. Da li vidiš neke žene koje ih nose? U stvari, ova kulturna tradicija je posvećena samo muškarcima, što znači da je loš znak kada muškarci nose zelene šešire i da se ne odnosi na žene. Međutim, jednom kada ta kulturna tradicija nastane, u kom god kontekstu da se pojavi, ona izaziva neku vrstu diskriminacije prema toj stvari od strane pripadnika ove rase. Nakon što dođe do takve diskriminacije, ta stvar se nesvesno menja iz veoma nevine, materijalne stvari, u negativnu stvar. Zapravo, ona je nevina i nema nikakve pozitivne ili negativne osobine. To je samo materijalna stvar, boja i predmet sa oblikom. Međutim, nakon tumačenja i uticaja tradicionalne kulture na taj način, kakav je krajnji rezultat? (Negativan.) Ona postaje negativna. Nakon što postane negativna, ljudi ne mogu pravilno tretirati ili koristiti tu stvar. Razmislite o tome – na kineskom tržištu postoje šeširi raznih boja, kao što su crveni, roze, žuti i tako dalje, ali nema zelenih. Ljudi su sputani i pod uticajem tog tradicionalnog razmišljanja. To je efekat koji jedna konkretna stvar tradicionalne kulture ima na ljude.

Iako neki ljudi dolaze u inostranstvo i susreću se sa nekim kulturama, tradicijama, pravilima i takvim materijalnim stvarima kao što su osnovna sredstva za život, u Evropi i drugim azijskim zemljama, i upoznaju se sa nekim od zakona i sa opštim znanjem o drugim zemljama, teško je odbaciti tradiciju sopstvene zemlje. Iako si napustio svoju rodnu zemlju i prihvatio svakodnevne aspekte života u drugoj zemlji, pa čak i njene zakone i sisteme, ne znaš o čemu razmišljaš svaki dan niti kako da se suočiš sa problemima kada te nešto zadesi, kao ni kakvo je tvoje gledište i stanovište koje usvajaš. Neki ljudi misle: „Ja sam na Zapadu, pa jesam li zapadnjak?” ili „Ja sam u Japanu, jesam li ja Japanac?” Da li je to slučaj? (Nije.) Japanci kažu: „Najviše volimo da jedemo suši i udon nudle. Zar nas to ne čini plemenitim?” Južnokorejci kažu: „Mi volimo da jedemo pirinač i kimči. Zar naš veliki južnokorejski narod nije plemenit? Vi Kinezi kažete da je vaša kultura drevna i hiljadama godina starija od naše, ali da li pokazujete odanost roditeljima kao i mi? Da li ste tradicionalni kao mi? Imate li toliko pravila kao mi? Vi u današnje vreme ne pričate o tim stvarima, vi ste zaostali; mi smo istinski tradicionalni ljudi, a naša kultura je prava kultura!” Oni misle da je njihova tradicionalna kultura uzvišena, a onda se takmiče da mnoge stvari proglase svetskom baštinom. Čemu to takmičenje? Svaka zemlja, svaka rasa, pa čak i svaka mala etnička grupa veruje da su stvari, pravila, tradicije, običaji i konvencije koje su ostavili njihovi preci dobri i pozitivni, i da ih ljudski rod može širiti. Zar ta njihova ideja i njihovo gledište ne znači da su to istine, da su to dobre i pozitivne stvari i da ovaj ljudski rod treba da ih prenese dalje? Dakle, da li su te stvari koje se prenose u sukobu sa slobodom? Upravo sam naveo primer mladića koji se oslobodio porodičnih okova, prekriven je pirsinzima i prstenjem i ima tetovaže po celom telu, pa čak ima i devojku strankinju. U pogledu njegovog spoljašnjeg izgleda i tela, on se naizgled ne pridržava porodičnih pravila i odbacio je tradiciju. U pogledu formalnosti i njegovog ponašanja, pa čak i u pogledu njegove subjektivne volje, odbacio je stvari kao što su porodica, tradicija i običaji. Ali rođendanski poklon ga razotkriva, opovrgavajući i osuđujući njegovo uverenje da je „veoma netradicionalan”. Dakle, da li je ta osoba zaista tradicionalna ili ne? (Ona je tradicionalna.) Da li je biti tradicionalan dobro ili loše? (Loše.) Zato, bez obzira da li sebe smatraš tradicionalnim ili netradicionalnim, i bez obzira na svoju rasu – bilo da je to takozvana plemenita rasa ili obična rasa – tvoje unutrašnje misli su ograničene. Bez obzira na to koliko težiš slobodi i ceniš je, bez obzira na to koliko je velika tvoja odlučnost, želja i ambicija da se oslobodiš sila tradicije i tradicionalnih porodičnih konvencija, ili koliko su inspirativni i moćni tvoji stvarni postupci, ukoliko ne razumeš istinu, možeš samo da se uvijaš i okrećeš usred učenja i zabluda koje ti Sotona usađuje, nesposoban da izroniš. Neki ljudi su pod uticajem tradicionalne kulture, neki su pod uticajem ideološkog obrazovanja, drugi su pod uticajem položaja i statusa, a neki pak pod uticajem neke vrste ideološkog sistema. Uzmimo za primer ljude koji se bave politikom, koji su kao banda ljudi koja je zagovarala komunizam. Počeli su kao grupa proletera, prihvatili komunistički manifest i teorije, raskinuli sa tradicijom, raskinuli sa feudalnom monarhijom, raskinuli sa nekim starim običajima, a zatim prihvatili marksizam-lenjinizam i komunizam. Da li su, nakon prihvatanja tih stvari, bili slobodni ili su sve vreme bili ograničeni? (Sve vreme su bili ograničeni.) Mislili su da će prelaskom sa stare na novu stvar dobiti slobodu. Nije li ta ideja pogrešna? (Da, jeste.) Pogrešna je. Ljudi se mogu okrenuti sa stare stvari na bilo koju novu stvar, ali sve dok to nije istina, oni će zauvek biti zarobljeni u Sotoninoj mreži – to nije prava sloboda. Neki ljudi se posvete komunizmu ili određenom cilju, neki se posvete zakletvi, dok se drugi posvete teoriji, dok se neki treći drže izreka, kao što su: „Za prijatelja bih i metak primio” ili „Dobar podanik ne služi dva kralja”, ili „Kada je nacija u nevolji, svako ima odgovornost da uradi svoj deo posla”. Da li oni pripadaju tradicionalnoj kulturi? (Da.) Naizgled, te stvari mogu izgledati kao neke veoma pozitivne, veoma ispravne i naročito uzvišene i plemenite stvari među ljudima, ali u stvari, iz druge perspektive i koristeći različita sredstva, one vezuju ljudske duše, ograničavaju ljude i sprečavaju ih da ostvare pravu slobodu. Međutim, pre nego što ljudi shvate istinu, mogu samo da se osećaju izgubljeno i da tako prihvate te stvari, koje se među ljudima smatraju relativno pozitivnim, kao svoj način postojanja. Zato, te takozvane tradicionalne kulture – te stvari za koje ljudi misle da su prilično dobre u svetu – ljudi prirodno prihvataju. Nakon što ih prihvate, ljudi osećaju da žive sa kapitalom, sa samopouzdanjem i motivacijom. Na primer, neki ljudi su prihvatili orijentaciju ovog društva i ove ljudske rase u pogledu znanja i kvalifikacija. Kakva je to orijentacija? (Znanje može da promeni vašu sudbinu.) (Knjiga je čovekov najbolji prijatelj.) Duboko u svom srcu, ljudi se sa tim stvarima slažu, prihvataju ih i odobravaju. U isto vreme dok ih prihvataju i odobravaju, što se ljudi duže bore protiv nedaća u ovom društvu, to više cene te stvari. Zašto je to tako? Svi se ljudi u životu oslanjaju na znanje. Bez znanja i tih kvalifikacija, osećate se nesposobnim da uspostavite uporište u društvu. Drugi će te maltretirati i diskriminisati, pa ti očajnički juriš za tim stvarima. Što su tvoje kvalifikacije veće, veći je tvoj status u društvu, kao i unutar tvoje rase ili zajednice, a divljenje ljudi i tretman prema tebi, kao i razne druge stvari biće sve veće i bolje. U izvesnom smislu, kvalifikacije neke osobe određuju njen društveni status.

Ranije je grupa od sedam ili osam univerzitetskih profesora odlazila u Peking na dalje studije. Tih dana, usluge prevoza ili šofera još nisu bile dostupne, pa su morali da idu autobusom po dolasku u Peking. U stvari, profesori poput njih mogli su se naći svuda u Pekingu. Nisu ih smatrali nečim posebnim, već samo običnim ljudima. Ali oni sami to nisu znali i u tome je ležala ozbiljnost problema – ta stvar se dogodila na osnovu tog problema. Šta se to dogodilo? Ova grupa profesora čekala je autobus na autobuskoj stanici. Dok su čekali, sve više i više ljudi se okupljalo i kako je gomila rasla, svi su postali uznemireni. Onda kada je autobus stigao, svi su nagrnuli u njega, ne čekajući da putnici koji su bili unutra izađu, međusobno se gurajući se i laktajući i praveći veliku gungulu. Bila je to veoma haotična scena. Ti profesori su razmislili o tome i rekli: „Očigledno našim sugrađanima u Pekingu nije lako, svaki dan ići autobusom na posao i nazad. Kao univerzitetski profesori, trebalo bi da vodimo računa o okolnostima ljudi. Pošto smo visoki intelektualci, ne možemo da se nadmećemo sa običnim ljudima. Moramo da pokažemo nesebičan duh Lei Fenga tako što ćemo ih pustiti da prvi uđu u ovaj autobus, zato nemojmo se ugurati u njega.” Svi su se složili oko toga i odlučili da sačekaju sledeći autobus. Ali, kako se ispostavilo, kada je naišao sledeći autobus, bilo je isto toliko ljudi i ponovo su se nagurali u njega u neredu. Profesori su zanemeli. Gledali su kako se autobus puni i odlazi, i opet nisu uspeli da se uguraju u njega. Ponovo su diskutovali o tome i rekli: „Ne žuri nam se. Mi smo ipak visoki intelektualci, ne možemo da se svađamo sa običnim ljudima da bismo ušli u autobus. Hajde da malo sačekamo, možda neće biti toliko ljudi koji čekaju sledeći autobus.” Dok su čekali treći autobus, ti profesori su se pomalo uznemirili. Neki od njih su stisnuli pesnice i rekli: „Ako ima isto toliko ljudi i za ovaj autobus, hoćemo li se ugurati? Ako se ne uguramo, mislim da možda nećemo moći da uđemo u peti, pa čak ni u šesti autobus, tako da bismo ipak mogli i mi da se uguramo!” Drugi su rekli: „Mogu li visoki intelektualci da se uguraju u autobuse? To bi štetilo našem ugledu! Kako će biti sramotno ako jednog dana ljudi saznaju da smo se mi, visoki intelektualci, čak gurali u autobuse!” Njihova mišljenja su bila podeljena. Dok su razgovarali, okupila se još jedna gomila ljudi koji su čekali. Do tog trenutka, profesori su postali veoma nervozni i prestali su da diskutuju. Kada je autobus stigao, čim su se vrata otvorila i čak pre nego što su svi sišli, profesori su prekopirali poslednju gomilu ljudi tako što su se svom snagom ugurali unutra. Neki od njih su uspeli da se probiju, dok nekolicina prefinjenih intelektualaca – prefinjenih učenjaka – nije uspela da se probije, jer im je nedostajao taj nagon i borbeni duh. Ostavimo tu stvar za sada. Recite Mi, zar to nije činjenica? (Jeste.) Ta gužva u autobusima je sasvim uobičajena, a svi ti intelektualci su bili previše sposobni da se pretvaraju! Recite Mi, u čemu je tu bio problem? Hajde da prvo pričamo o tim intelektualcima, koji su stekli viši nivo obrazovanja i postali profesori koji podučavaju i obrazuju ljude i koji su postali visoki intelektualci. Odnosno, obrazovanje koje su dobili i znanje koje su posedovali bili su viši od nivoa koji postižu prosečni ljudi, a njihovo znanje je bilo dovoljno da oni budu učitelji i tutori ljudima, da obrazuju ljude i prenesu im znanje – zbog toga se zovu visoki intelektualci. Da li je bilo problema sa idejama i gledištima tih visokih intelektualaca? Sigurno je bilo problema. Pa, gde su ležali njihovi problemi? Hajde da analiziramo to pitanje. Pošto su dobili toliko znanja i tako visok nivo obrazovanja, da li je njihovo razmišljanje bilo kruto ili slobodno? (Kruto.) Kako znate da je bilo kruto? Gde su ležali njihovi problemi? Pre svega, oni su sebe proglasili visokim intelektualcima. Da li nešto nije bilo u redu sa tim iskazom? (Da.) Postojao je problem sa tim iskazom. Zatim su rekli: „Kada mi, visoki intelektualci, uđemo u autobus, ne bi trebalo da se svađamo i guramo sa drugim ljudima da bismo ušli u njega.” Da li je bilo problema sa tom rečenicom? (Jeste.) To je bio drugi problem. Treći problem je bio kada su rekli: „Mi visoki intelektualci možemo da sačekamo sledeći autobus” – da li je bilo problema sa tom tačkom? (Da.) Postojao je problem sa svim tim tačkama. Samo napred i detaljno analizirajte tu stvar kroz te tri tačke, da vidite koji su problemi postojali. Ako steknete temeljno razumevanje problema, onda, kao prvo, više nećete idealizovati visoke intelektualce, a kao drugo, više nećete želeti da budete visoki intelektualac.

Koja je bila prva tačka? Da su se proglasili visokim intelektualcima. Da li je bilo problema sa tim iskazom? (Da.) Nema ništa loše u terminu „samoproglašenje”, što u ovom slučaju znači proglasiti sebe visokim intelektualcem. Dakle, postoji li problem sa frazom „kao visoki intelektualac”? Činjenica je da su univerzitetski profesori visoki intelektualci u društvu. Budući da je to činjenica, zašto je bilo problema sa tom frazom? (Mislili su da su, stekavši znanje, bili viši od drugih.) Viši od drugih – iza toga se definitivno krila narav. (Mislili su da su viši od drugih, pošto su stekli više znanja. U stvarnosti, te stvari ne mogu promeniti nečiju narav.) To je delimično tačno, ali to ne daje jasno objašnjenje. Ko može nešto da doda? (Bože, zar nisu bili umišljeni i samopravedni?) To je tačno, ali nisi jasno objasnio suštinu; objasni malo detaljnije. (Kada su stekli neko znanje, verovali su da su uzvišeniji i plemenitiji od drugih, tako da sebe ne mogu smatrati običnim ljudima. Za normalne ljude koji žive u ovom društvu, guranje u autobuse diktira njihovo stvarno životno okruženje i to je normalna stvar. Međutim, jednom kada su ti intelektualci počeli da smatraju sebe veoma uzvišenim i plemenitim, više nisu mogli da se ponašaju kao normalni ljudi i smatrali su da su aktivnosti normalnih ljudi štetne za njihov identitet, tako da mislim da su bili nenormalni.) Bili su nenormalni. Značenje koje je implicirano u tome da sebe proglase za visoke intelektualce bilo je nenormalno. Odnosno, postojalo je nešto uvrnuto u njihovoj ljudskosti. Smatrali su da su uzvišeniji i da vrede više od drugih. Na osnovu čega su to smatrali? Na osnovu toga što su dobili toliko obrazovanja i što su puni znanja, i što koga god da su sreli, nikada im nije ponestalo reči, pa su mogli nečemu da ih nauče. Šta su oni smatrali znanjem? Oni su znanje smatrali kriterijumom nečijeg ponašanja i postupaka, kao i nečijeg morala. Verovali su da su, sada kada su imali znanje, njihov integritet, karakter i identitet plemeniti, dragoceni i da imaju vrednost, što implicira da su visoki intelektualci sveci. Nije li to slučaj? (Jeste.) To je za njih značilo „visoki”, pa kada su morali da se uguraju u autobus, nisu hteli to da urade. Zašto nisu hteli da se uguraju? Čime su se rukovodili? Kojim sputavanjima i ograničenjima su bili izloženi? Smatrali su da bi guranje u autobus naškodilo njihovom identitetu i ugledu. Verovali su da im je identitet i ugled podarilo znanje, pa su se proglasili visokim intelektualcima. Na osnovu te analize, zar nije odvratno to što su rekli? To je prilično odvratno. Ipak, oni su se hvalili govoreći „mi visoki intelektualci”. U stvari, drugi su mislili da su oni samo intelektualci, sa svojim osiromašenim i pedantnim ponašanjem, na koje su ljudi čak gledali sa nipodaštavanjem, ali su oni ipak sebe smatrali posebno plemenitim. Zar to nije bilo problematično? Verovali su da su veoma plemeniti i uzvišenog identiteta, čak do te mere da su želeli da se proglase svecima. Da li ih je to gledište na neki način sputavalo? Kakav je bilo njihov stav u pogledu znanja? Bio je takav, da kada ljudi jednom steknu znanje, njihov integritet je veći, postaju ugledni i plemeniti i da ih treba poštovati. Dakle, neke relativno normalne radnje koje čine obični ljudi su prezirali i osuđivali. Na primer, kada intelektualci kinu, oni gledaju ljude oko sebe i žurno kažu izvini, dok obični ljudi kijaju i ne misle ništa o tome. U stvari, podrigivanje i kijanje su normalne stvari u životu, ali u očima tih intelektualaca to su vulgarna i neotesana ponašanja, pa ih preziru i gledaju sa nepoštovanjem, govoreći: „Pogledajte ove nevaspitane obične ljude, način na koji oni kijaju, sede i stoje tako je neprimeren, a kada naiđu autobusi, naguraju se u njih, a ne znaju ništa o učtivom ustupanju mesta!” Kada je reč o znanju, njihov stav glasi: znanje je simbol identiteta, a znanje može promeniti sudbinu ljudi, kao i njihov identitet i vrednost.

Šta je bila druga tačka? (Da se visoki intelektualci ne mogu gurati sa drugima da bi ušli u autobus.) Ne mogu se gurati sa drugima da bi ušli u autobus. Ugurati se u autobus bila je samo jedna mala stvar sa kojom su se susreli u životu. Šta ta stvar predstavlja? Naime, verovali su da govor i držanje ljudi koji imaju određeno znanje moraju biti oplemenjeni, i moraju odgovarati njihovom identitetu. Na primer, takvi ljudi moraju da hodaju polako, a kada dolaze u kontakt sa ljudima, moraju kod drugih ostaviti utisak da su ljubazni, pristupačni i da zaslužuju poštovanje, a njihov govor i držanje moraju biti prefinjeni. Oni nisu mogli biti isti kao obični ljudi, morali su da nateraju ljude da uoče razliku između njih i običnih ljudi – samo na taj način mogli su da pokažu da je njihov identitet prepoznatljiv i drugačiji od ostalih. Duboko u svom srcu, ovi profesori su verovali da su stvari, poput guranja u autobuse, stvari koje su radili ljudi u nižim slojevima društva i oni koji nisu stekli visok nivo obrazovanja, a to su takođe bile i stvari koje su radili oni koji nisu imali napredno znanje ili identitet kao što ima visoki intelektualac. Pa šta su radili ti visoki intelektualci? Stajanje za govornicom propovedajući doktrine, prenošenje znanja i rešavanje nedoumica ljudi – to su bile njihove dužnosti koje su predstavljale njihov identitet, ugled i profesiju. Mogli su da rade samo te stvari. Svakodnevni poslovi i rutine običnih ljudi ne bi trebalo da imaju nikakve veze sa njima, koji su bili klasa ljudi odvojenih od ovih „vulgarnih, niskih ukusa”. Kako su označili svakodnevne poslove i rutinu običnih ljudi, pa čak i postupke kao što je guranje u autobuse? (Vulgarnim.) Tako je, vulgarno i neotesano. To je bila definicija iz dubine njihovih srca za obične, normalne ljude koji su bili na nižem nivou od njih.

Hajde da razgovaramo o trećoj tački – „Mi visoki intelektualci možemo da sačekamo sledeći autobus” – kakav je to duh? Nije li to duh Kong Ronga koji se odrekao većih krušaka, kako se priča u tradicionalnoj kulturi? Uticaj tradicionalne kulture na intelektualce je posebno dubok. Ne samo da prihvataju tradicionalnu kulturu, već prihvataju mnoge ideje i gledišta iz tradicionalne kulture u svoja srca i tretiraju ih kao pozitivne stvari, čak do te mere da neke poznate izreke smatraju motom i pri tom kreću pogrešnim putem u životu. Tradicionalnu kulturu predstavlja konfučijanska doktrina. Konfučijanska doktrina ima čitav niz ideoloških teorija, uglavnom promoviše tradicionalnu moralnu kulturu, a poštovali su je vladajući slojevi dinastija kroz istoriju, koji su Konfučija i Mencija poštovali kao svece. Konfučijanska doktrina zagovara to da osoba treba da podržava vrednosti blagonaklonosti, pravednosti, pristojnosti, mudrosti i pouzdanosti, da nauči da prvo bude smirena, sabrana i strpljiva kad god se nešto desi, da zadrži hladnokrvnost i razgovara o stvarima, a ne da se svađa ili otima za stvari, kao i da nauči da bude učtivo predusretljiva i zasluži poštovanje od svih – to je dolično ponašanje. Ti intelektualci sebe stavljaju na viši položaj od običnih ljudi i u njihovim očima svi ljudi su objekti njihove strpljivosti i tolerancije. „Efekti” znanja su prilično veliki! Ti ljudi u velikoj meri liče na lažnu gospodu, zar ne? Ljudi koji steknu previše znanja postaju lažna gospoda. Ako je ta grupa prefinjenih akademika opisana jednom frazom, to je prefinjena akademska elegancija. Koji su principi po kojima ti prefinjeni akademici međusobno komuniciraju? Kakav je njihov pristup ovozemaljskom ophođenju? Na primer, obično stanovništvo se obraća muškarcima čije je prezime Li sa „Lao Li” ili „Sjao Li”^[a]. Da li bi im se intelektualci na taj način obratili? (Ne.) Kako bi im se oni obratili? (Gospodine Li.) Kada bi videli ženu, oslovili bi je sa „gospođa ta i ta” i bili bi naročito puni poštovanja i elegantni, baš kao i gospoda. Specijalizovani su za učenje i imitiranje prefinjene elegancije koju pokazuju gospoda. Kakvim tonom i na koji način međusobno razgovaraju i raspravljaju o stvarima? Njihovi izrazi lica su posebno nežni, a govore učtivo i s rezervom. Izražavaju samo svoja gledišta, a čak i ako znaju da su tuđa gledišta pogrešna, ne govore ništa. Niko ne vređa ničija osećanja, a reči su im izuzetno nežne, kao da su umotane u vatu, da nikoga ne povrede ili razljute, zbog čega se čovek oseća mučno, uznemireno ili ljuto samo dok ih sluša. Činjenica je da ničiji stavovi nisu jasni i da niko nikome ne popušta. Takvi ljudi su jako dobri u pretvaranju. Prilikom suočavanja čak i sa najbeznačajnijim stvarima, oni će se pretvarati i zamaskirati, a niko od njih neće dati jasno objašnjenje. Kakvo držanje žele da zauzmu pred običnim ljudima i kakav ugled žele da ostvare? Naime, žele da obični ljudi vide da su oni skromna gospoda. Gospoda su za nijansu iznad drugih i predmet su poštovanja ljudi. Ljudi misle da oni imaju veće uvide od prosečnih ljudi i da bolje razumeju stvari u poređenju sa prosečnim ljudima, pa ih svi konsultuju kad god imaju problem. Upravo takav ishod žele ovi intelektualci, svi se oni nadaju da će biti poštovani kao sveci.

Gledajući na to iz te tri tačke koje smo upravo detaljno analizirali, nakon što su ti profesori dobili titulu „visokih intelektualaca”, da li je njihovo razmišljanje bilo slobodnije ili više ograničeno? (Ograničeno.) Mora da je bilo ograničeno. Ograničeno čime? (Znanjem.) Znanje je nešto u okviru njihove profesije. U stvari, znanje ih nije zaista ograničilo. Šta ih jeste ograničilo? Njihov stav prema znanju i uticaji koje je znanje imalo na njihovo razmišljanje, kao i stavovi koje je ono usađivalo – to je problem. Dakle, što su viši nivo znanja sticali, to su više osećali da su njihov identitet i status drugačiji od ostalih, i što su više osećali da su plemeniti i veliki, njihovo razmišljanje je istovremeno postajalo više ograničeno. Gledajući sa te tačke gledišta, da li su ljudi koji su stekli više znanja dobili slobodu ili izgubili slobodu? (Izgubili su slobodu.) Oni su zapravo izgubili slobodu. Znanje utiče na razmišljanje ljudi i na njihov status u društvu, a uticaj koji ono vrši na ljude nije pozitivan. Nikada nije slučaj da što više znanja steknete, bolje ćete razumeti načela, pravac i ciljeve koje treba da imate u pogledu svog ponašanja. Naprotiv, što više jurite za znanjem, i što temeljnije znanje stičete, više ćete se udaljavati od misli i gledišta koje bi ljudi sa normalnom ljudskošću trebalo da imaju. To je kao ona grupa intelektualaca koja je dobila mnogo znanja i obrazovanja, a koja nije razumela ni osnovnu stvar zdravog razuma. Kakav je to zdrav razum? Kada ima puno ljudi, morate se ugurati da biste ušli u autobus. Ako se ne ugurate, nikada nećete ući u autobus – oni nisu znali čak ni to najjednostavnije pravilo. Recite Mi, da li su postali pametni ili glupi? (Postali su glupi.) U stvari, bili su gomila budala. Obični ljudi nisu dobili tako napredno znanje ili obrazovanje na visokom nivou, i nemaju taj status, ali razumeju tu poentu i kažu: „Kada ulaziš u autobus i ima puno ljudi, moraš da se uguraš i da zapneš svom snagom, jer ako se i malo opustiš, a tvoj mozak reaguje korak sporije, možeš da završiš na kraju gomile i moraćeš da sačekaš sledeći autobus.” To je osnovna stvar zdravog razuma u životu, koja je poznata običnim ljudima, ali koju ti intelektualci nisu razumeli, pa su čekali autobus za autobusom. Čime su bili ograničeni? Bili su čvrsto vezani tvrdnjom „mi smo visoki intelektualci”. Tako je to bilo. Nisu znali čak ni kako da se suoče ili nose sa tako jednostavnim problemom iz stvarnog života. Bili su gomila budala! Šta im je donelo znanje? Ono što im je to donelo je da su izgubili dodir sa ostatkom stanovništva, nisu znali kako da žive i nisu znali kako da se nose sa stvarima koje se dešavaju u stvarnom životu. Koristili su neku uzvišenu teoriju da bi se pozabavili jednim od najčešćih problema sa kojima se obični ljudi susreću u stvarnom životu, i nisu znali kakve će biti posledice nakon što se s tim pozabave na taj način – možda to ni dan danas ne razumeju. Možda o toj stvari mogu da razmišljaju tek kada ostare. Tada više neće imati nikakve lovorike i biće im dosta uživanja u časnoj reputaciji visokog intelektualca tokom celog života. Jednog dana će se možda setiti kako su tada u autobusu bili postiđeni, i odjednom će shvatiti da nisu tako plemeniti ili tako uzvišeni, i odjednom će shvatiti: „Može li moja akademska prefinjenost staviti hranu na sto? Zar mi i dalje nisu potrebna tri obroka dnevno kao običnim ljudima? Ne razlikujem se od drugih ljudi. Zar i ja u starosti ne hodam pognut? I zar i ja ne drhtim od straha i ne osećam li se uplašeno kad god naiđem na opasnost? I kada se suočim sa smrću voljene osobe ili sa radosnim događajem, nisam li i ja tužan ili srećan kao što bi trebalo? Zar jednostavno ne živim kao obični ljudi? Ne razlikujem se od ostalih!” Tada će ta spoznaja doći prekasno za njih. To su razne vrste ružnoće koje pokazuju ljudi koji prihvataju nekoliko takozvanih pozitivnih izreka i gledišta kada ne razumeju istinu. Kada ljudi ne znaju da li su ta gledišta ispravna ili ne, često ta gledišta i izreke smatraju istinama kojih se treba pridržavati i primeniti ih, a kada ih primenjuju, skloni su da trpe sve vrste posledica i javljaju se sve vrste neugodnosti. Kakve to posledice ima po ljude? Dok ljudi neprestano tragaju za slobodom, oni se takođe neprestano teturaju iz jednog vrtloga u drugi, i iz jedne vrste ropstva u drugu. Nije li to slučaj? Zato, kada ne razumeš istinu – bez obzira da li je ono čega se čvrsto držiš gledište, tradicionalna kultura ili neka vrsta pravila, sistema ili teorije, i da li su te stvari relativno zastarele u društvu, ili su sasvim avangardne i moderne – te stvari nikada ne mogu zameniti istinu, jer one nisu istina. Bez obzira na to koliko ih se dobro pridržavaš, ili koliko ih dobro primenjuješ, na kraju će one samo dovesti do toga da se od istine udaljiš, umesto da je stekneš. Što se više pridržavaš tih stvari, više ćeš se udaljiti od istine i više ćeš skrenuti sa Božjeg puta i sa puta istine. S druge strane, ako možeš aktivno da preuzmeš inicijativu da se oslobodiš ovih takozvanih pozitivnih stvari, teorija i lažnih istina, onda možeš relativno brzo ući u istinu. Na taj način ljudi neće, umesto istine i Božjih reči, koristiti te takozvane tradicionalne kulture i te lažne istine kao načela primene u svom svakodnevnom životu, a ta neugodnost će se postepeno ublažiti i postepeno rešiti.

Neki ljudi misle da su do istine došli tako što su odbacili tradicionalnu kulturu porodice i zemlje i prihvatili stranu tradicionalnu kulturu; drugi misle da su do istine došli tako što su odbacili staru, tradicionalnu kulturu i stare ideje i gledišta, i prihvatili malo naprednije i malo modernije ideje. Gledajući iz sadašnje perspektive, da li su ti ljudi u pravu ili ne? (Nisu u pravu.) Niko od njih nije u pravu. Ljudi misle da će samo odbacivanjem starih stvari steći slobodu. Šta je implikacija sticanja slobode? To znači da je neko zadobio istinu i pravi način života koji treba da ima. Ljudi misle da se tako zadobija istiniti put. Da li je to zaista istina? Da li je to tačno? Ne. Bez obzira na to koju modernu i naprednu kulturu čovečanstvo prihvati, ona je na kraju i dalje tradicionalna kultura i njena suština se ne menja. Tradicionalna kultura će i dalje biti tradicionalna kultura, do daljnjeg. Bez obzira na to da li može da izdrži test vremena ili test činjenica i bez obzira na to da li je čovečanstvo poštuje, na kraju krajeva, to je ipak tradicionalna kultura. Zašto te tradicionalne kulture nisu istina? Ono na šta se sve svodi je da su te stvari ideje koje su nastale nakon što je čovečanstvo iskvario Sotona. One ne dolaze od Boga. One su iskvarene nekim ljudskim zamislima i predstavama, i štaviše, one su posledice iskvarenosti čovečanstva od strane Sotone. Sotona iskorišćava ideje, gledišta i sve vrste izreka i argumenata iskvarenog čovečanstva da bi vezao i iskvario razmišljanje ljudi. Kada bi Sotona koristio neke stvari koje su očigledno apsurdne, besmislene i pogrešne da ljude navede na stranputicu, onda bi ljudi imali razboritost; oni bi bili u stanju da razlikuju ispravno i pogrešno, i koristili bi tu razboritost da negiraju i osude te stvari. Dakle, ta učenja ne bi izdržala ispitivanje. Međutim, kada Sotona, kako bi uslovljavao ljude, uticao na njih i usadio im nešto, koristi neke ideje i teorije, usklađene sa ljudskim predstavama i zamislima, i za koje misli da će izdržati ispitivanje kada se izgovore naglas, čovečanstvo se lako navede na stranputicu, a te izreke ljudi takođe lako prihvataju i šire, i tako te izreke traju iz generacije u generaciju, sve do danas. Uzmimo za primer neke priče o kineskim herojima, kao što su patriotske priče o Ju Fei, generalima porodice Jang i Ven Tanksjangu. Kako to da su te ideje prenete sve do danas? Gledajući sa ljudskog aspekta, u svakom dobu postoji tip ličnosti ili tip vladara koji stalno koristi te primere i koristi ideje i duh tih ličnosti da podučava generaciju za generacijom ljudi, tako da generacije ljudi poslušno i ponizno prihvataju njihovu vladavinu i tako da mogu lako da upravljaju ljudima iz generacije u generaciju i da svoju vladavinu čine stabilnijom. Govoreći o ropskoj predanosti Jue Feija i generala porodice Jang, kao i o patriotskom duhu Ven Tjanksjanga i Ću Juana, oni obrazuju svoje podanike i daju im do znanja jedno pravilo, a to je da se čovek mora ponašati odano – to treba da poseduje osoba plemenitog moralnog karaktera. Odano u kojoj meri? Do te mere da „kada car naredi svojim zvaničnicima da umru, oni nemaju drugog izbora nego da umru” i da „dobar podanik ne služi dva kralja” – to je još jedna izreka koju oni poštuju. Takođe poštuju one koji vole svoju zemlju. Kada volite svoju zemlju šta volite ili koga? Volite tu zemlju? Volite ljude u njoj? A šta je država? (Vladari.) Vladari su predstavnici države. Ako kažeš: „Moja ljubav prema mojoj zemlji je zapravo ljubav prema mom rodnom gradu i mojim roditeljima. Ne volim vas, vladari!” oni će se tada naljutiti. Ako kažeš: „Moja ljubav prema mojoj zemlji je ljubav prema vladarima, iz najskrivenije dubine mog srca”, oni će to prihvatiti i odobriti takvu ljubav; ako ih naterate da razumeju i jasno im stavite do znanja da nisu oni ti koje volite, oni to neće odobriti. Koga predstavljaju vladari kroz vekove? (Sotonu.) Oni predstavljaju Sotonu, oni su članovi Sotonine bande i oni su đavoli. Oni nikako ne mogu podučiti ljude da obožavaju Boga, da obožavaju Stvoritelja. Oni to nikako ne mogu učiniti. Umesto toga, oni govore narodu da je vladar sin neba. Šta znači „sin neba”? To znači da Nebo daje moć nekome, a ta se osoba tada naziva „sin neba” i ima moć da vlada svim ljudima pod kapom nebeskom. Da li je to ideja koju su vladari usadili narodu? (Da.) Kada čovek postane sin neba, to određuje Nebo i volja Neba je sa njim, pa narod treba bezuslovno da prihvati vladavinu te osobe, ma kakva ona bila. Ono što oni usađuju ljudima je ta ideja, koja te tera da, na osnovu tvog priznanja postojanja Neba, prihvatiš tu osobu kao sina neba. Koja je svrha toga da prihvatiš tu osobu kao sina neba? Svrha nije da te nateraju da priznaš da postoji Nebo, ili da postoji Bog, ili da postoji Stvoritelj, već da prihvatiš samu činjenicu da je ta osoba sin neba i da pošto je on sin neba, stvoren postojanjem volje Neba, ljudi treba da prihvate njegovu vladavinu – takve su ideje koje oni usađuju. Iza svih tih ideja koje su se razvile od nastanka čovečanstva do današnjeg dana – bilo da su to što detaljno analiziramo fraze i idiomi koji sadrže aluzije ili narodne poslovice i uobičajene izreke koje su potpuno lišene aluzija – kriju se sotonine veze i navođenje čovečanstva na stranputicu, kao i pogrešna definicija tih ideja iskvarenog čovečanstva. Kakav uticaj ta pogrešna definicija ima na čovečanstvo u kasnijim periodima? Da li je on dobar, pozitivan ili negativan? (Negativan.) U osnovi je negativan. Uzmimo, na primer, izreke „spavati na pruću i lizati žuč”, „sakriti svoje svetlo i skupljati snagu u mraku”, „podnošenje poniženja i nošenje teškog bremena”, i „budi nepokolebljiv”, kao i „pretvaraj se da radiš jedno dok radiš drugo” – kakav uticaj te izreke imaju na čovečanstvo u kasnijim periodima? Naime, kada ljudi jednom prihvate te ideje iz tradicionalne kulture, svaka naredna generacija ljudi se sve više udaljava od Boga i sve je dalje od Božjeg stvaranja i spasenja ljudi, i od Njegovog plana upravljanja. Jednom kada ljudi prihvate te pogrešne stavove iz tradicionalne kulture, sve više osećaju da ljudska sudbina treba da bude u njihovim sopstvenim rukama, da se sreća mora stvarati sopstvenim rukama, a da su prilike rezervisane za one koji su spremni, što vodi čovečanstvo da sve više poriče Boga, poriče Božju suverenost i da živi pod Sotoninom vlašću. Ako uporedite ono o čemu ljudi u modernom dobu vole da pričaju i ono o čemu su ljudi voleli da pričaju pre dve hiljade godina, smisao razmišljanja iza tih stvari je zapravo isti. Jednostavno ljudi danas govore o tim stvarima konkretnije i otvorenije. Ne samo da poriču postojanje i suverenost Boga, već se i opiru Bogu i osuđuju Ga u sve ozbiljnijem stepenu.

Na primer, ljudi su u drevnim vremenima govorili da „kada je nacija u nevolji, svako ima odgovornost da učini ono što je do njega”, izreku koja se prenosi do danas. Ljudi cene tu izreku, posebno patriote, koji je smatraju svojim motom. Sada kada ste došli u inostranstvo, ako druga osoba kaže da se neki incident dogodio u Kini, da li to ima ikakve veze sa vama? (Ne.) Zašto kažete da to nema nikakve veze sa vama? Ima nekih koji kažu: „Mrzim tu zemlju. Upravo sada su na vlasti komunisti, ta zla politička partija. Komunistička partija je đavo, Sotona, to je totalitarni režim i nema nikakve veze sa mnom. Progoni nas i sprečava da verujemo u Boga. Mrzim je.” Pretpostavimo da će jednog dana ta zemlja propasti – možda nećeš osećati ništa u svom srcu, ali kada čuješ da su pokrajinu iz koje potičeš napale i okupirale strane grupe, osećaćeš se kao izbeglica, skitnica bez doma u koji bi otišao, bićeš uznemiren i osećaćeš da se ne možeš vratiti svojim korenima poput lišća koje pada. Povratak korenima poput lišća koje pada – to je još jedna tradicionalna ideja. I pretpostavimo da, jednog dana nakon toga odjednom čuješ da su tvoj rodni grad – zemlju u kojoj si rođen i odrastao – napale i okupirale strane grupe, put kojim si svaki dan išao u školu su zauzele strane grupe, a tvoju kuću i zemlju tvoje porodice prisvojile su strane grupe. Nestalo je ono što je nekada bilo tvoje – ta mala parcela koja je duboko urezana u tvom umu, parcela sa kojom si blisko povezan je nestala, i svi tvoji rođaci odatle su nestali. U tom trenutku ćeš pomisliti: „Kako mogu da imam dom ako nemam zemlju? Sada sam zaista postao izbeglica, zaista sam beskućnik, postao sam skitnica. Čini se da je tačna izreka ’kada je nacija u nevolji, svako ima odgovornost da učini ono što je do njega’!” Kada to vreme dođe, ti ćeš se promeniti. Pa zašto sada ne misliš da je ta izreka tačna? Za to postoji pozadina i pretpostavka, jer te ta država progoni i izaziva previše muke, i ne prihvata te, a ti je mrziš. Činjenica je da ono što ti zaista mrziš nije ta zemlja. Ono što ti mrziš je sotonski režim koji te progoni. Ti je ne prepoznaješ kao svoju zemlju, tako da u ovom trenutku, kad god drugi kažu „kada je nacija u nevolji, svako ima odgovornost da učini ono što je do njega”, ti kažeš: „To nema nikakve veze sa mnom”. Ali kada jednog dana zemlja u kojoj si rođen i odrastao više ne bude pripadala tebi, a ti više nemaš svoj rodni grad, osetićeš da si skitnica i osoba bez nacionalnosti i da si zaista izgubio svoju zemlju. U tom trenutku ćeš osetiti bol u srcu. Zbog čega ćeš imati bol u srcu? Možda taj osećaj još uvek nije tako dubok u ovom trenutku, ali jednog dana će te duboko dirnuti. Pod kojim okolnostima će te to duboko dirnuti? Nije strašno ako tvoja zemlja umre, a ti postaneš član pokorene nacije. Šta je strašno? Kada postaneš član pokorene nacije i budeš maltretiran, vređan, diskriminisan, gažen i nemaš gde da živiš u miru, tada ćeš pomisliti: „Tako je dragoceno imati državu. Bez zemlje ljudi nemaju pravi dom. Ljudi imaju dom na osnovu toga što imaju državu, tako da izreka dobro kaže – ’kada je nacija u nevolji, svako ima odgovornost da učini ono što je do njega’”. U frazi „svako ima odgovornost da učini ono što je do njega”, čemu služi ta „odgovornost”? Za mir sopstvenog doma, da bi mogao da zaštitiš svoj dom. Kada razmisliš o tome, kada si diskriminisan od strane stranih grupa ili u stranoj zemlji, kada ti treba mesto kome pripadaš, i kada ti je potrebna država koja stoji iza tebe, podupirući tvoje dostojanstvo, obraz, identitet i status, kako ćeš se osećati? Ti ćeš pomisliti: „Ako osoba u stranoj zemlji iza sebe ima moćnu podršku, to mora biti podrška moćne domovine!” Da li će tvoje stanje uma tada biti drugačije nego sada? (Da.) Sada si jednostavno u naletu ogorčenosti, pa kažeš da te se ne tiče šta god da se dešava u tvojoj zemlji. Ako i dalje budeš mogao da pričaš takve stvari kada za to dođe vreme, kakav rast moraš da imaš? Postoji činjenica na ovom svetu koju svi možda znaju, a to je da ćeš, bez podrške moćne domovine, sigurno biti diskriminisan i maltretiran u stranim zemljama. Kada dođe vreme da to zaista doživiš, šta ćeš prvo tražiti? Neki će reći: „Bilo bi sjajno da sam Jevrej ili Japanac. Niko se ne bi usudio da me maltretira. Ljudi bi me veoma cenili u bilo koju zemlju da odem. Kako to da sam rođen u Kini? Zemlja je nesposobna i Kineze maltretiraju gde god da odu.” Na šta ćete prvo pomisliti kada se tako nešto dogodi? (Imamo veru u Boga i pokoravamo se Božjoj orkestraciji i uređenjima.) To je tačno. Ali koliko istina čovek mora da razume, kakvo iskustvo mora da ima i koliko iskustvenog razumevanja treba da poseduje da bi mogao tako nešto da kaže i pretvori u svoj rast? Kada se tako nešto desi, kakve ideje, razumevanje i pravo iskustvo moraš imati da ne bi bio slab? I, da se ne bi uznemirio čak i ako te neko pljune i nazove pripadnikom pokorenog naroda? Kakav rast moraš imati da ne bi bio uznemiren i da ne bi trpeo ta ograničenja? Imate li sada takav rast? (Ne.) Nemate ga sada, ali da li biste ga mogli imati jednog dana? Kojim istinama morate biti opremljeni? Koje istine morate razumeti? Danas, čim neki ljudi čuju da su članovi njihovih porodica u kontinentalnoj Kini uhapšeni zbog vere u Boga, ono što razumeju u svojim srcima – a to je da je sve u Božjim rukama – postaje im doktrina, i oni su sputani činjenicama da su članovi njihovih porodica uhapšeni, pa nemaju težnju da obavljaju svoje dužnosti. Ako čuju da je rođak mrtav, mogli bi se onesvestiti na licu mesta. Kako biste se osećali da je ta zemlja uništena i da su svi ljudi u njoj umrli? Koliku težinu imaju tradicionalne stvari – kao što su zemlja, dom, rodni grad i domovina – kao i određene tradicionalne ideje i kulture povezane sa tim rečima, koje nosite duboko u svojim srcima? U tvom životu, da li oni i dalje dominiraju svim tvojim postupcima, svim tvojim mislima i ponašanjima? Ako je tvoje srce još uvek zaokupljeno svim tim tradicionalnim stvarima sa kojima si povezan, kao što su država, rasa, nacija, porodica, rodni grad, zemlja i tako dalje – to jest, ako te stvari još uvek imaju određeni prizvuk tradicionalne kulture u tvom srcu – onda su sve propovedi koje slušaš i istine koje razumeš, doktrine za tebe. Ako si slušao toliko propovedi, ali ne možeš da otpustiš čak ni najosnovnije stvari koje bi ljudi trebalo da otpuste i od kojih bi trebalo da se odvoje, i ne možeš da ih tretiraš ispravno, kakve tačno probleme rešavaju te istine koje razumeš?

Nakon što mnogi Kinezi dođu na Zapad, žele da svoju tradicionalnu kulturu i stvari za koje misle da su ispravne i dobre usade zapadnjacima. Ni zapadnjaci, takođe nisu nadmašeni i veruju da i njihove tradicionalne kulture sežu u daleku prošlost. Na primer, drevni Rim, drevni Egipat i drevna Grčka, svi imaju reč „drevni” u sebi, a njihove kulture su stare više od tri hiljade godina. Sudeći po tom broju, tu postoji određena kulturna baština, a stvari koje stvara ta kulturna baština se među čovečanstvom smatraju suštinom čitavog ljudskog života i zbirom najsuštinskijih stvari koje proizilaze iz života, postojanja i ponašanja ljudi. Kako se zovu najsuštinskije stvari koje prenosi čovečanstvo? Tradicionalna kultura. Ljudi su iz generacije u generaciju prenosili tu tradicionalnu kulturu i svi u srcu misle da je to najbolja stvar. Bez obzira na to da li ljudi mogu da se pridržavaju toga ili ne, generalno govoreći, ljudi svih rasa to smatraju nečim što je iznad svega drugog i smatraju to istinom. Dakle, svaka rasa ljudi ima neke tradicionalne stvari koje su izdržale ispitivanje i koje imaju posebno dubok uticaj na njih, i koriste te stvari da se međusobno takmiče i upoređuju, pa čak i pokušavaju da nadmaše jedni druge. Na primer, Kinezi kažu: „Naš kineski baijiu liker je dobar, ima zaista visok sadržaj alkohola!” Zapadnjaci kažu: „Šta je tako dobro u vezi sa vašim likerom? Sadržaj alkohola je toliko visok da se opijete nakon što ga popijete, a štaviše, zaista je loš za jetru. Crno vino koje mi zapadnjaci pijemo ima nizak sadržaj alkohola, malo šteti jetri, a i podstiče cirkulaciju krvi.” Kinezi kažu: „Naš baijiu takođe podstiče cirkulaciju krvi i to veoma dobro radi. Čim ga popiješ, ode ti u glavu i celo lice ti zasija. To vaše crno vino nije dovoljno jako, od njega se ne napijete koliko god da popijete. Vidiš, mi imamo kulturu ispijanja alkohola i kulturu ispijanja čaja.” Zapadnjaci kažu: „I mi imamo kulturu ispijanja čaja, kulturu ispijanja kafe i kulturu ispijanja alkohola, a danas imamo čak i kulturu brze hrane.” U međusobnom upoređivanju niko nikome ne popušta i niko ni od koga ništa ne prihvata. Svi oni misle da su njihove stvari istina, ali u stvari nijedna od njih nije istina. Ostavimo li po strani nevernike, najžalosnije je to što čak ni oni koji veruju u Boga – i još gore, oni koji su prihvatili tu fazu rada 20 ili 30 godina – ne shvataju da to uopšte nije istina. Ima nekih koji kažu: „Da li je u redu reći da je to povezano sa istinom?” Nije u redu čak ni reći da je to povezano. To nije istina, nema nikakve povezanosti ili veze sa istinom, nisu slični i nisu ista stvar. Baš kao što je bakar i dalje bakar, bez obzira na to koliko je dobro pozlaćen ili ispoliran, dok je zlato koje nije ispolirano, sjajno ili blistavo i dalje zlato – oni nisu ista stvar.

Neki se pitaju: „Da li je ljudima koji su stekli prilično dobro tradicionalno kulturno obrazovanje i uslove lako da prihvate istinu?” Ne, to su dve odvojene stvari. Samo su im stilovi života donekle različiti, ali su isti stavovi ljudi prema prihvatanju istine, njihova različita razmišljanja i gledišta, kao i stepen iskvarenosti čitavog ljudskog roda. Kada je Bog počeo da govori u ovoj fazi Svog dela, onoj poslednjih dana, On je govorio u kontekstu kineskog naroda i upućivao im Svoje reči. Prošlo je trideset godina, i kada su se te reči proširile na sve različite rase u drugim delovima Azije i na mestima kao što su Evropa i Amerika, i tako dalje, nakon što ih ljudi pročitaju, bez obzira da li su ljudi crni, beli, smeđi ili žuti, svi kažu: „Ove reči govore o nama”. Božje reči razotkrivaju iskvarenu narav svih ljudskih bića. Malo ljudi kaže: „Sve te reči su upućene vama Kinezima. One govore o iskvarenoj naravi vas Kineza, koju mi nemamo”. Samo mali broj ljudi, onih koji nemaju duhovno razumevanje, rekao bi takve stvari. U prošlosti su Južnokorejci imali tu vrstu nesporazuma. Verovali su da južnokorejski narod živi u demokratskom i slobodnom društvenom sistemu i da je pod uticajem hrišćanske kulture, kao i pod uticajem korejske kulture stare hiljade godina, tako da je njihova rasa bila istaknutija i plemenitija od Kineza. Zašto su to mislili? Nakon što je mnogo Kineza stiglo u Južnu Koreju, mesta na koja su odlazili su postala nehigijenska i bučnija, stopa krađe i kriminala se povećala, a to je imalo štetne efekte na društvenu klimu. Zato su braća i sestre u Južnoj Koreji verovali da su „Kinezi potomci velike crvene aždaje i potomci Moaba. Nas Južnokorejce nije iskvarila velika crvena aždaja”. Šta su oni pod tim podrazumevali? To da „nas velika crvena aždaja nije iskvarila, tako da nismo iskvareni kao Kinezi. Kinezi su iskvareniji od nas. Bolji smo od Kineza”. Šta su mislili pod „boljim”? (Bolje ponašanje.) U jednom smislu, radi se o ponašanju. U drugom smislu, oni su iz dubine srca verovali da je tradicionalna kultura koju je južnokorejska nacija proizvela i prihvatila od početka istorije bila plemenita, više od kulture i tradicije kineske nacije, i da su ljudi i rase uslovljene ovom vrstom tradicionalne kulture bile plemenitije od onih koje je uslovljavala kineska tradicionalna kultura. Stoga, kada su pročitali Božje reči i videli Boga kako govori: „Vi jeftino smeće”, mislili su da On govori o Kinezima. Kineska braća i sestre su rekli: „’vi’ o kojem Bog govori odnosi se na čovečanstvo.” Južnokorejci su rekli: „To nije tačno, Bog govori o ’vama’, ne o nama. Ono što Bog implicira ne uključuje Južnokorejce.” To je ono što su mislili. Naime, bez obzira sa kog aspekta gledali na stvari, njihova gledišta i stanovišta nisu bila iz perspektive istine, a kamoli iz objektivne i pravične perspektive. Umesto toga, oni su na stvari gledali iz konteksta rase i tradicionalne kulture. Dakle, bez obzira kako su gledali na stvari, kasniji rezultati bili su u suprotnosti sa istinom. Jer, bez obzira na to kako su gledali na stvari, njihova polazna tačka je uvek bila: „Sve u vezi s našom velikom južnokorejskom nacijom je ispravno, sve u vezi s tim je standard, i sve u vezi s tim je ispravno”. Oni su sve posmatrali i merili iz pogrešne perspektive i polazne tačke, pa, da li su rezultati, onako kako su ih oni percipirali, tačni ili pogrešni? (Pogrešni.) Sigurno su bili pogrešni. Šta bi, dakle, trebalo da bude standard kojim se sve meri? (Istina.) To bi trebalo da bude istina – to je standard. Njihov standard je sam po sebi bio pogrešan. Merili su sve stvari i sve događaje sa pogrešnog stanovišta i gledišta, tako da su mereni rezultati definitivno bili pogrešni, nepravični, netačni, a još manje objektivni. Zato im je bilo teško da prihvate neke strane stvari, a štaviše, njihovo razmišljanje je bilo veoma ekstremno, zatvoreno, ograničeno i sklono naglosti. Odakle im naglost? Otuda da bez obzira šta su rekli, morali su da pomenu „naš veliki južnokorejski narod” i insistirali su da dodaju reč „veliki”. Šta znači „veliki”? Zar ta reč „veliki” ne predstavlja nadmenost? Ako putujete po svetu ili pogledate atlas, kolika je Južna Koreja? Ako je zaista veća od drugih zemalja i zaista bi se mogla nazvati velikom, onda u redu, nazovite je „velikom”. Ali u poređenju sa drugim zemljama na svetu, Južna Koreja nije veliko mesto, pa zašto onda insistiraju na tome da je zovu „velikom”? Osim toga, bez obzira da li je neka zemlja velika ili mala, pravila i tradicionalna kultura koju proizvodi ne potiču od Boga, i apsolutno ne potiču od istine. To je zato što pre nego što osoba prihvati istinu i prihvati Božje spasenje, sve ideje koje prihvata dolaze od Sotone. Šta sve te ideje, gledišta i tradicionalna kultura koje je stvorio Sotona čine ljudima? Ono što oni rade je da navode na stranputicu, kvare, vezuju i ograničavaju ljude, što dovodi do toga da iskvareno čovečanstvo ima misli koje su ograničene i ekstremne, i gledišta na stvari koja su jednostrana i pristrasna, čak do te mere da su besmislena i apsurdna – to su posledice Sotonine iskvarenosti čovečanstva. Dakle, kada ljudi u mnogim zemljama, pa čak i nekim rasama, čuju reči „Bog se ovaplotio u Kini”, koja je njihova prva reakcija? Jednom rečju – nemoguće! Šta misle gde je to mesto moglo biti? (Izrael.) Tako je, Izrael. Ljudi najviše vole da poštuju propise i da se pridržavaju predstava. Oni misle da je Izrael mesto gde je Bog obavio delo, pa bi se Bog trebao pojaviti u Izraelu, ili u nekoj moćnoj imperiji koju oni poštuju, ili misle da bi se Bog trebao pojaviti u zemlji koja je po njihovim predstavama i zamislima nekada bila drevna civilizacija. Kina upravo nije takva zemlja, pa im je teško da prihvate svedočanstvo da se Bog ovaplotio u Kini, a sȃmo to je dovoljno da izgube priliku da budu spaseni. Ko je to izazvao? (Sami su to uradili.) Zato što gaje takvu predstavu, i postali su buntovni, i ne tragaju za istinom da bi uopšte rešili problem, naneli su strašnu štetu sebi i uništili tu jedinu šansu da zadobiju spasenje.

Mnoge zamisli i predstave koje ljudi imaju kada ne razumeju istinu, pa čak i neke stvari koje ljudi obožavaju, veoma su smešne i apsurdne. Jedna južnokorejska dama, koja je u Sjedinjenim Državama i kojoj se ta zemlja sviđa, dolazi u kontakt sa Amerikancima i jedan od njih je pita: „Prolećni festival je pred vratima. Šta Kinezi jedu tokom Prolećnog festivala?” Ona kaže: „Ja nisam Kineskinja, ja sam Južnokorejka.” Amerikanac odgovara: „Pa zar i Južnokorejci ne slave Prolećni festival?” Na šta ona kaže: „Mi Južnokorejci ne slavimo Prolećni festival.” Amerikanac kaže: „Mislio sam da Južnokorejci slave Prolećni festival baš kao Kinezi.” Ona odgovara krajnje otresitim tonom: „Mi nismo isti kao Kinezi! Da li je u redu to što misliš da slavimo Prolećni festival? To ozbiljno vređa dostojanstvo nas Južnokorejaca!” Da li Južnokorejci zaista ne slave prolećni festival? (Slave ga.) U stvari, Južnokorejci takođe slave Prolećni festival. Pa, zašto je rekla da ga Južnokorejci ne slave? Hajde da diskutujemo o toj stvari. Da li je ispravno slaviti Prolećni festival ili ne? Možete li jasno objasniti tu stvar? Za strance, proslava Prolećnog festivala sama po sebi nije sramota. To je poseban ritual kojim se obeležava važan dan u životu ljudi. Za ljude koji žive u ovom svetu tradicionalne kulture, proslava Prolećnog festivala nije pogrešna stvar ili sramota, pa zašto se ta žena ne usudi da prizna da slavi Prolećni festival? Zato što čim prizna da slavi Prolećni festival više nije zapadnjakinja i biće označena kao veoma tradicionalna istočnoazijska osoba, a ona ne želi da ljudi misle da je ona tradicionalna istočnoazijska žena. Ona želi da ljudi misle da ona nema tradiciju istočne Azije kao i da ne razume istočnoazijske tradicije ili da čak i ne zna ništa o njima. Takođe želi da znaju da ona tečno govori engleski, da farba kosu u plavo, da nosi plava kontaktna sočiva, da se oblači kao zapadnjakinja i da je hrabra i nesputana, oslobođena, nezavisna i pronicljiva kao zapadnjačke žene – tako želi da je ljudi posmatraju. Dakle, pod uticajem tog razmišljanja, kad god je nešto zadesi, način na koji ona postupa biće u skladu sa tim razmišljanjem. Kad god je neko pita da li Južnokorejci slave Prolećni festival, ona odgovara: „Mi Južnokorejci ne slavimo Prolećni festival”. Ako oni bliski njoj kažu: „Očigledno slavimo Prolećni festival, zašto kažeš da ga ne slavimo?” šta bi ona odgovorila? „Ti si glup. Ako kažem da slavimo Prolećni festival, zar ne bi znali da sam tradicionalna Južnokorejka?” Ona želi da ljudi misle da je rođena i odrasla u Sjedinjenim Državama. Ako bi je pitao: „Ti si rođena ovde, ali koliko generacija je tvoja porodica ovde?” rekla bi: „Ovde su odrasli naši preci.” Ona misli da je to simbol identiteta i statusa, pa ide toliko daleko da kaže tu laž i ne plaši se da će je drugi otkriti. Kakvo je to razmišljanje? Da li je ta stvar vredna laganja? Da li je vredna rizika? Ne, nije. Čak i tako mala stvar može razotkriti nečije misli i gledišta. Kakve su misli i gledišta razotkriveni? Neke kineske devojke su zaista lepe, ali insistiraju da ofarbaju kosu u plavo, da je ukovrdžaju, da nose različite nijanse kontaktnih sočiva koje im menjaju boju očiju i da se predstavljaju kao strankinje – zaista je nezgodno svedočiti tome. Zašto one insistiraju na tome da budu takve osobe? Da li se njihova loza promenila nakon što su počele tako da se oblače? Čak i ako se njihova loza promenila, i u svom sledećem životu se reinkarniraju u belu osobu, ili osobu rase o kojoj imaju visoko mišljenje – šta onda? Možete li jasno videti tu stvar? Ako neko insistira na tome da se ponaša sa određenim stilom i određenim temperamentom, i predstavlja se kao pripadnik nacije ili rase koju poštuje, zašto je to tako? Postoji li u osnovi toga neko razmišljanje koje time vlada? Kakvo je razmišljanje koje time vlada? To je kao ona Južnokorejka; kada je Amerikanci pitaju da li zna da igra stoni tenis, ona kaže: „Šta je stoni tenis? To igraju samo Kinezi. Mi igramo tenis i golf.” Kakva je to osoba koja može tako da se ponaša i govori? Nije li pomalo lažna? Sve što radi je lažno, i čini njen život tako zamornim! Da li biste se ponašali tako? Neki Kinezi koji su decenijama živeli na Zapadu više ne mogu da govore kineski kada se vrate u svoje rodne gradove. Da li je to loša stvar? (Da.) Neki ljudi kažu: „Ne smemo zaboraviti svoje korene. Bog takođe kaže da ljudi ne treba da zaborave svoje korene. Bog je koren ljudi. Ljude je stvorio Bog, a sve što se tiče ljudi potiče od Boga, tako da kao stvorena bića, ljudi moraju da obožavaju Boga – to znači ne zaboraviti svoje korene.” Nije li to slučaj? U svakoj situaciji postoji istina koju treba tražiti, ali ljudi ne tragaju za istinom i u potpunosti se pridržavaju tradicionalne kulture. Zašto je to tako? Neki ljudi kažu: „Nikada ne zaboravljamo svoje korene. Gde god da odemo, priznajemo da smo Kinezi i priznajemo da je naša zemlja siromašna i zaostala. Ni slučajno nećemo nikada zaboraviti svoje korene.” Da li je to tačno? Svi ti problemi su, u jednom pogledu, posledica preterano dubokog uticaja i obrazovanja tih takozvanih tradicionalnih kultura na čovečanstvo. Drugi aspekt je da čak i nakon što su ljudi slušali propovedi toliko godina, oni ne razmišljaju pažljivo i ne traže šta je istina. Umesto toga, oni često koriste tradicionalnu kulturu i dekadentne stvari koje već imaju, koje su već naučili i koje su stoga čvrsto ukorenjene, i predstavljaju ih kao istine. To je drugi aspekt. Treće, nakon slušanja propovedi, ljudi ne traže istinu u Božjim rečima. Umesto toga, oni koriste tradicionalna stanovišta, kao i znanja i učenja u ljudskim predstavama koje već znaju da bi merili Božje reči. Dakle, do sada, iako su ljudi slušali mnoge propovedi, takozvana načela ponašanja i takozvana načela vršenja dužnosti i služenja Bogu, koje ljudi prenose od usta do usta, često su takođe zasnovana na nekim saznanjima, poslovicama i uobičajenim izrekama za koje smatraju da su tačne. Na primer, ako neki ljudi urade nešto pogrešno i crkvene starešine ili braća i sestre ih orezuju, pomisliće: „Hm, to je kao one izreke što govore ’Pogubljenjem se dobiju samo odrubljene glave’ i ’Ne diži ruku na nasmejano lice’”. Strpljivo sam prihvatio taj svoj manji nedostatak sa osmehom – zašto me stalno razotkrivaš zbog toga?” Spolja gledano, oni slušaju i poslušno se pokoravaju, ali zapravo, duboko u srcu, koriste tradicionalne predstave da protivreče i prkose crkvenim starešinama ili braći i sestrama. Šta je razlog njihovog prkosa? Oni misle da su izreke „Pogubljenjem se dobiju samo odrubljene glave” i „Ne diži ruku na nasmejano lice” prave istine i da su ispravne, kao i da je pogrešno da ih bilo ko neprestano orezuje i razotkriva bez imalo osećaja, a to nije istina.

Da li ste stekli dublje razumevanje istine iz sadržaja o kojem smo upravo besedili? (Da.) Neki će možda reći: „Sada kada si nam Ti to rekao, ne znamo kojih načela bi trebalo da se pridržavamo u praksi. Kako da živimo bez tih tradicionalnih kultura i tih predstava i znanja? Kako treba da postupamo? Kako možemo otvoriti svoja usta i propovedati Božje reči bez tih stvari koje bi nama upravljale? Bez tih stvari, nije li nestala osnova za naše propovedanje Božjih reči? Dakle, šta nam onda preostaje?” Pa, ono što im ja na to kažem je da ako zaista nemaš te stvari, lakše je tražiti istinu i lakše je prihvatiti istinu i vratiti se Bogu. Ranije kada bi otvorio usta, sve što bi izašlo bile su sotonske filozofije i kulturno znanje kao što su „Mudar čovek se pokorava okolnostima”, „Ne diži ruku na nasmejano lice”, „Pogubljenjem se dobiju samo odrubljene glave” i tako dalje. Sada razmišljaš i misliš: „Ne mogu to da kažem, sve te izreke su pogrešne, odbačene su i osuđene, pa, šta da kažem? Nastavi da ponizno i pravilno čitaš Božje reči i pronađi osnovu u Božjim rečima”. Ljudi obavljaju svoju dužnost i slede Boga, ali kad god otvore usta, izlaze samo te poslovice, izreke i neke stvari i gledišta koje dobijaju iz tradicionalne kulture. Niko, kada ga nešto zadesi, ne može u potpunosti uzvisiti Boga ili svedočiti za Njega i reći „Bog kaže ovo” ili „Bog kaže ono”. Niko tako ne govori, niko ne otvara svoja usta i ne deklamuje Božje reči. Ti ne možeš da deklamuješ Božje reči, ali možeš da deklamuješ te uobičajene izreke, pa čime je tačno tvoje srce ispunjeno? Svim onim stvarima koje dolaze od Sotone. Neki ljudi, kada vođa tima proveri njihov rad, kažu: „Šta proveravaš? Ne sumnjaj u one koje zapošljavaš i ne zapošljavaj one u koje sumnjaš. Ako uvek sumnjaš u mene, zašto me onda koristiš? Jednostavno nađi nekog drugog da to uradi”. Smatraju da je to ispravan način ponašanja i ne dozvoljavaju drugima da ih nadgledaju i kritikuju. Ima i ljudi koji su mnogo propatili u obavljanju svojih dužnosti, ali pošto nisu tražili načela, a izazvali su prekid i ometanje u radu crkve, na kraju bivaju zamenjeni i povrh toga orezani. Nakon što su saslušali neke osuđujuće primedbe, prkosni su i pomisle: „Postoji izreka koja kaže: ’Možda nisam zaslužio nikakvo priznanje, ali sam se ipak trudio i mučio’. Napravio sam samo tu malu grešku, kakve to veze ima?” Pošto su prvo naučili tu uobičajenu izreku, ona je stoga čvrsto ukorenjena u njima; ona upravlja njihovim mislima i utiče na njih, podstičući ih da koriste tu izreku – u tom okruženju i nakon što se ta situacija desila – kao osnovu za prkošenje i nepokoravanje načinu na koji se Božja kuća ophodi prema njima. Budući da je to slučaj, da li oni i dalje mogu da se pokore? Da li im je i dalje lako da prihvate istinu? Čak i ako se naizgled pokore, to je zato što nemaju alternativu i to je poslednja opcija. Iako se naizgled ne opiru, u njihovom srcu ipak postoji otpor. Da li je to istinska pokornost? (Ne.) To rade mehanički, to nije istinska pokornost. Tu nema pokornosti, samo racionalizacija, negativnost i protivljenje. Kako su nastali ta racionalizacija, negativnost i protivljenje? Proizašli su iz ove izreke: „Možda nisam zaslužio nikakvo priznanje, ali sam se ipak trudio i mučio”. Kakvu je narav kod tih ljudi izazvala ova izreka? Neposlušnost, nepopustljivost, protivljenje i racionalizaciju. Da li ste iz ove besede stekli dalje razumevanje istine? Jednom kada detaljno analiziraš i jasno razaznaš te negativne stvari i iskopaš ih iz svog srca, moći ćeš da tražiš i upražnjavaš istinu kad god te nešto zadesi, jer si se odrekao starih stvari i one te više ne mogu navesti da se osloniš na njih dok obavljaš svoje dužnosti, dok služiš Bogu i slediš Ga. Te stvari više nisu načela tvog ponašanja, one više nisu načela kojih bi trebalo da se pridržavaš kada obavljaš svoje dužnosti i već su kritikovane i osuđivane. Ako ih uzmeš i ponovo upotrebiš, šta će se dogoditi duboko u tvom srcu? Hoćeš li i dalje biti tako srećan? Hoćeš li i dalje biti tako uveren da si u pravu? Jasno je da je to malo verovatno. Ako su te stvari u tebi zaista uklonjene, onda bi u Božjim rečima trebalo da tražiš koja su tačno istina-načela i koji su tačno Božji zahtevi. Neki ljudi često kažu: „Veži konja gde ti gazda kaže, jer inače ništa nećeš steći ma koliko se mučio”. Da li je ta izreka tačna ili pogrešna? Definitivno je pogrešna. Kako je pogrešna? Na koga se odnosi reč „gazda” u frazi „veži konja gde ti gazda kaže”? Na tvog poslodavca, tvog šefa, tvog pretpostavljenog. Ta reč „gazda” je sama po sebi pogrešna. Bog nije tvoj poslodavac, niti tvoj šef, niti tvoj menadžer. Bog je tvoj Bog. Menadžeri, šefovi i nadređeni su ista stvar i na istom nivou kao i ljudi. U suštini, oni su slični; svi oni su iskvarena ljudska bića. Ti ih slušaš, primaš platu od njih i radiš sve što oni traže od tebe. Plaćaju te onoliko koliko radiš, i ništa više. Na šta se odnosi reč „steći” u frazi „jer inače ništa nećeš steći ma koliko se mučio”? (Na zaslugu.) Zaslugu i nagradu. Podsticaj za tvoje postupke je da budeš plaćen. To ne traži odanost ili poslušnost i ne zahteva traženje istine i obožavanje – ništa od toga, to je samo transakcija. Upravo je to nešto što se kritikuje i osuđuje u toku tvog verovanja u Boga, obavljanja tvoje dužnosti i težnje ka istini. Ako smatraš da je izreka „Veži konja gde ti gazda kaže, jer inače ništa nećeš steći ma koliko se mučio” istinita, onda je to ozbiljna greška. Kada pokušaš da navedeš neke ljude da shvate istinu, njihove reakcije će biti spore i mlitave, i koliko god da jedu i piju Božje reči, neće moći da razumeju ni jednu ili dve istine, niti će biti u stanju da zapamte čak ni jednu ili dve fraze Božjih reči. Ali kada su u pitanju fraze, poslovice i ustaljene izreke koje se često šire među stanovništvom, i te stvari koje obični ljudi često govore, prihvataju ih izuzetno brzo. Koliko god neko bio glup, čak i on prihvata te stvari izuzetno brzo. Kako je to moguće? Koje god rase ili boje kože da si, na kraju krajeva, svi ste vi ljudska bića i svi pripadate istoj vrsti. Samo je Bog druge vrste u odnosu na ljudska bića. Ljudska bića će zauvek biti iste vrste kao i druga ljudska bića. Dakle, kad god Bog nešto učini, nije svim ljudima lako da to prihvate, dok, kad neko među ljudima nešto učini, ma ko da je i koliko nisko da je taj što to čini, ako je to usklađeno sa svačijom predstavom, svako će to brzo prihvatiti, jer su ideje, gledišta, načini razmišljanja i nivoi i putevi razumevanja ljudi u suštini svi isti, samo se u maloj meri razlikuju. Dakle, čim neko kaže nešto što je karakteristično za predstave i nije u skladu sa istinom, neki ljudi će to brzo prihvatiti, i to je jednostavno tako.

Jeste li koliko-toliko shvatili šta istina jeste, a koje stvari nisu istina, ali se izdaju za istinu? Koje još stvari poput tih imate u svojim mislima? Vi ih sada još uvek ne možete izgovoriti napamet, jer se ne računaju kao znanje, nisu poput nečega u knjizi što možete jednostavno prelistati, okrećući stranice. Pre je reč o stvarima koje, kad god se nešto dogodi, ne možete, a da ih ne izgovorite naglas, i to na krajnje prirodan način koji ne možete kontrolisati. To dokazuje da su te stvari postale vaš život i ukorenile se duboko u vaše kosti. Ne možete ih se setiti kada se od vas traži da ih se setite, ali ne možete se ni odupreti tome da ih izgovorite kad se od vas zatraži da ih ne izgovorite. Kad god se nešto dogodi, ta izobličena gledišta će se pojaviti to je činjenica. Odvojite vreme da to iskusite. Od sada bi trebalo da obratite pažnju na one stvari koje ljudi često govore i za koje misle da su ispravne. Ranije smo spomenuli neke od otrova velike crvene aždaje i Sotonine filozofije za ovozemaljsko ophođenje. Te stvari je možda lako razaznati sa stanovišta njihovog bukvalnog značenja, to jest, ljudi mogu odmah shvatiti da one definitivno nisu istina i mogu jasno reći da su otrov velike crvene aždaje i da postoje lukavi planovi iza njih. Te stvari je lako razaznati, a ja računam da ih vi manje-više možete razdvojiti kada se od vas zatraži da ih detaljno analizirate. Vi ste odbacili one stvari koje su očigledno sotonske, ali u vašim srcima još uvek ima mnogo izreka, kao npr. „Podnošenje poniženja i nošenje teškog bremena” i „Spavati na pruću i lizati žuč” i „Ne diži ruku na nasmejano lice” i „Pravedan cilj privlači obilnu podršku, dok nepravedan pronalazi malu” i „Džentlmen ne prima uvredljivu milostinju”. Duboko u svojim srcima, još uvek možete staviti kvačicu pored tih izreka i pomisliti: „Te izreke su dragocene. U tim izrekama je rečeno sve o tome kako da se dolično ponašam u ovom životu”, a te stvari još uvek nisu otkrivene. Jednom kada budu temeljno otkrivene i kada ih razaznaš, kada se te tradicionalne kulturne stvari pojave u budućnosti, bilo da je to prirodna reakcija ili odraz objektivnih uslova, ti ćeš odmah shvatiti da su te stvari pogrešne i da definitivno nisu istina. Tada će tvoj stepen spoznaje i prepoznavanja istine biti viši nego sada. Šta mislim pod „više nego sada”? Mislim da ćeš dostići određeni rast, tvoja sposobnost rasuđivanja će se poboljšati, tvoje iskustvo i razumevanje istine će biti dublje nego sada i osetićeš šta je zapravo istina. Sada možda misliš: „Sve tradicionalne kulture koje potiču od Sotone i koje su se razvile iz kulturnog porekla svih etničkih grupa ovog sveta su pogrešne”. To je uopšten način da se to kaže, ali ti možda još uvek ne znaš koje od njih su pogrešne i zašto. Dakle, moraš detaljno analizirati i razumeti jednu po jednu, a zatim doći do tačke u kojoj možeš da ih otpustiš, da ih osudiš, da se potpuno odvojiš od njih i da ne živiš po njima već po Božjim rečima. Upravo sada, ti možeš samo u smislu tvoje subjektivne volje znati da te poslovice, uobičajene izreke, poznate maksime i one reči koje često naokolo kruže nemaju nikakve veze sa Božjim rečima i da nisu istina, ali kad god se nešto desi, ti i dalje nesvesno koristiš te reči kao osnovu za osudu drugih, za obuzdavanje sebe i za usmeravanje svog ponašanja. One ograničavaju tvoje misli i gledišta i manipulišu njima, što može izazvati probleme i uticati na tvoj ulazak u istinu. Iako se jednog dana te stvari od Sotone i dalje mogu pojaviti u tvom srcu, ako si u stanju da ih razaznaš, da živiš ne oslanjajući se na njih i da postupaš u skladu sa istina-načelima, zaista ćeš imati rast. Da li sada imaš takav rast? Ne još. Ako postoji izreka koju svi priznajete kao tačnu, i ako se slične izjave možda mogu naći u Božjim rečima – iako nisu izražene na potpuno isti način – možda ćeš pogrešno verovati da je ta izreka takođe istina i da je to isto što i Božje reči. Ako ti i dalje ne možeš jasno da sagledaš te stvari, a i dalje se držiš ljudskih reči i nisi voljan da ih se odrekneš, onda će ta izreka uticati na tvoj ulazak u istinu, jer to nisu Božje reči i ne mogu zameniti istinu.

Sada stalno besedim o tome šta je istina, što znači da sam ozbiljan sa vama. Da biste razumeli istinu, moramo uzeti različite ideje i gledišta ljudi, njihova dobra dela i njihove dobre namere, zatim neke ispravne izreke i zdravorazumske prakse na koje se ljudi oslanjaju da bi živeli, kao i neke ideje i gledišta iz tradicionalne kulture, i da ih sve detaljno analiziramo i razumemo, da bi se videlo da li su zaista usklađene sa istinom i da li zaista imaju ikakve veze sa istinom. Ako veruješ da su istina, na čemu se zasniva ta tvrdnja? Ako ih utvrdiš kao istinu zasnovanu na sotonskim teorijama i učenjima, onda pripadaš Sotoni. Ako te stvari nisu usklađene sa istinom, onda dolaze od Sotone, pa treba detaljno da analiziraš šta je tačno njihova suština. Posebno treba imati ispravno razumevanje i ispravan stav prema mnogim izrekama i gledištima u tradicionalnoj kulturi koji se prenose usmenom predajom sa kolena na koleno. Samo na taj način ljudi mogu zaista razumeti i znati šta je zaista istina, i tačno razumeti šta Bog zahteva od ljudi, i razumeti šta stvarno znači fraza „Sve što Bog kaže je istina”. Istovremeno, to takođe omogućava ljudima da znaju zašto – s obzirom na to da ljudi imaju ta gledišta i izreke koje su navodno usklađene sa moralnom etikom, humanošću i sekularnim konvencijama međuljudskih odnosa, i s obzirom na to da imaju te ideje, gledišta i izreke da se na njih oslanjaju u životu – Bog i dalje izražava istine da bi spasio ljude, i štaviše, zašto Bog kaže da samo istina može spasiti ljude i samo istina može promeniti ljude. Jasno je da se ovde mogu naći istine. U najmanju ruku, jedna stvar je da ideje, gledišta i izreke na koje se ljudi oslanjaju u životu potiču od iskvarenog čovečanstva, da su sažete od strane iskvarenog čovečanstva, da su to ljudske predstave i zamisli i da nemaju nikakve veze sa istinom. Štaviše, te stvari su u suštini u suprotnosti sa istinom i imaju neprijateljski odnos prema njoj. One ne mogu zameniti istinu, sigurno nisu istina niti će ikada biti istina. Iz Božje perspektive, ove stvari su definisane kao pogrešne i osuđene, i uopšte nisu istina. Božja dela i istina koju Bog izražava nemaju nikakve veze sa tim stvarima. Naime, istina koju Bog izražava nema ni najmanje veze sa iskvarenim sekularnim konvencijama ljudskih odnosa čovečanstva, ili tradicionalnim kulturama ljudi, njihovim idejama, gledištima i dobrim delima niti sa njihovim definicijama morala, dostojanstva i pozitivnih stvari. Izražavajući istinu, Bog izražava Svoju narav i suštinu; Njegovo izražavanje istine se ne temelji na rezimiranju raznih pozitivnih stvari i izjava u koje ljudi veruju. Božje reči su Božje reči; Božje reči su istina. One su jedina osnova i zakon prema kojima ljudski rod postoji, a sva ona takozvana načela koja potiču od čoveka pogrešna su, apsurdna i Bog ih osuđuje. Ona ne nailaze na Njegovo odobravanje, a još manje predstavljaju poreklo ili osnovu Njegovih izjava. Kroz Svoje reči Bog izražava Svoju narav i Svoju suštinu. Sve reči koje Bog izražava jesu istina, jer On ima suštinu Božju i On je stvarnost svih pozitivnih stvari. Bez obzira na to kako ovaj iskvareni ljudski rod postavlja ili definiše Božje reči, kako ih posmatra ili razume, Božje reči su večna istina i to je činjenica koja se nikada ne menja. Bez obzira na to koliko je Božjih reči izgovoreno i bez obzira na to u kojoj meri ih ovaj iskvareni, rđavi ljudski rod osuđuje i odbija, zauvek ostaje činjenica koja je nepromenljiva: Božje reči će uvek biti istina i čovek to nikada neće moći da promeni. Čovek na kraju mora da prizna da su Božje reči istina, a da tradicionalna kultura i naučno znanje koje ljudski rod ceni nikada ne mogu postati pozitivne stvari i da nikada ne mogu postati istina. Ovo je apsolutno tačno. Usled promena ili protoka vremena, tradicionalna kultura ljudskog roda i strategije preživljavanja neće postati istina, niti će zbog osuđivanja ili zaborava od strane ljudskog roda reči Božje postati reči čovekove. Istina je uvek istina; ova suština se nikada neće promeniti. Koja je činjenica ovde prisutna? Reč je o tome da sve ove uobičajene izreke koje je ljudski rod rezimirao imaju svoje izvorište u Sotoni i ljudskoj uobrazilji i predstavama ili proističu iz ljudske naprasitosti i iskvarenih naravi ljudi, i nemaju nikakve veze sa pozitivnim stvarima. Sa druge strane, reči Božje jesu izrazi Božje suštine i identiteta. Iz kog razloga On izražava ove reči? Zašto kažem da su one istina? Razlog je u tome što je Bog suveren nad svim zakonima, pravilima, korenima, suštinama, stvarnostima i tajnama svih stvari. Čvrsto ih drži u Svojoj ruci. Prema tome, jedino su Bogu poznata pravila, stvarnosti, činjenice i tajne svih stvari. Bog zna poreklo svih stvari i Bog zna koji je tačno koren svih stvari. Najtačnije su jedino definicije svih stvari predstavljenih u Božjim rečima, i samo su Božje reči merila i načela za život ljudskih bića i istine i kriterijumi prema kojima ljudska bića mogu živeti; dok su sotonski zakoni i teorije na koje se čovek oslanjao da živi otkako ga je Sotona iskvario istovremeno suprotni činjenici da je Bog suveren nad svim stvarima i činjenici da je suveren nad svim stvarnim zakonima i pravilima. Sve čovekove sotonske teorije proizilaze iz njegovih predstava i zamisli, a one su od Sotone. Kakvu ulogu igra Sotona? Prvo, on se predstavlja kao istina; sledeće, on ometa, uništava i gazi sve zakone i pravila svih stvari koje je Bog stvorio. Prema tome, ono što dolazi od Sotone savršeno odgovara Sotoninoj suštini i ispunjeno je Sotoninom rđavom namerom, falsifikatima i pretvaranjem, kao i Sotoninom uvek nepromenljivom ambicijom. Bez obzira na to da li iskvareni ljudi mogu da razaznaju te Sotonine filozofije i teorije, bez obzira na to koliko ljudi propagira, promoviše i sledi te stvari i bez obzira na to koliko godina i vekova im se iskvareno čovečanstvo divilo, obožavalo ih i propovedalo o njima, one neće postati istina. Budući da je njihova suština, poreklo i izvor Sotona, koji je neprijateljski nastrojen prema Bogu i prema istini, te stvari stoga nikada neće postati istina – one će uvek biti negativne stvari. Kada nema istine sa kojom se mogu porediti, one mogu proći kao dobre i pozitivne stvari, ali kada se istina koristi za njihovo razotkrivanje i detaljnu analizu, one nisu nepogrešive, ne mogu da izdrže ispitivanje i to su stvari koje se brzo osude i odbiju. Istina koju je Bog izrazio tačno se podudara sa potrebama normalne ljudskosti ljudi, stvorenih od Boga, dok su stvari koje Sotona usađuje ljudima upravo u suprotnosti sa potrebama normalne ljudskosti ljudi. One čine da normalna osoba postane nenormalna i postane ekstremna, uskogruda, nadmena, budalasta, rđava, nepopustljiva, zlobna, pa čak i nepodnošljivo ohola. Postoji tačka u kojoj to postaje toliko ozbiljno da ljudi postanu poremećeni i da čak ni ne znaju ko su. Oni ne žele da budu normalni ili obični ljudi i umesto toga insistiraju na tome da budu nadljudi, ljudi sa posebnim moćima ili ljudska bića na visokom nivou – te stvari su iskrivile ljudskost ljudi i njihov instinkt. Istina čini ljude sposobnim da više slede svoj instinkt, u skladu sa pravilima i zakonima normalne ljudskosti i svim tim pravilima koje je Bog uspostavio, dok te takozvane uobičajene poslovice i obmanjujuće izreke upravo teraju ljude da se okrenu protiv ljudskog instinkta i izbegavaju zakone koje je Bog uredio i formulisao, čak do te mere da natera ljude da skrenu sa koloseka normalne ljudskosti i da urade neke ekstremne stvari koje normalni ljudi ne bi trebalo da rade niti da o njima razmišljaju. Ti sotonski zakoni ne samo da iskrivljuju ljudskost ljudi, već i čine da ljudi izgube svoju normalnu ljudskost i instinkt normalne ljudskosti. Na primer, sotonski zakoni kažu: „Čovekova sudbina je u njegovim rukama” i „Sreća se stvara sopstvenim rukama”. To je protivno Božjoj suverenosti i protivno ljudskom instinktu. Kada ljudska tela i instinkt dostignu granicu, ili kada je njihova sudbina u kritičnom trenutku, ljudi koji zavise od tih Sotoninih zakona nisu u stanju da to izdrže. Većina smatra da je pritisak premašio njihovu granicu i prevazišao ono što njihov um može da podnese, a na kraju neki ljudi postanu šizofreni. Ljudi koji trenutno polažu prijemne ispite na fakultetu pate od ogromnog pritiska koji ti ispiti donose. Fizičko stanje i mentalni kvaliteti ljudi su različiti; jedni se mogu prilagoditi takvom sistemu, dok drugi ne mogu. Na kraju, neki ljudi postanu depresivni, dok drugi postanu šizofreni, pa čak i skaču sa zgrada i počine samoubistvo-svašta se dešava. Kako nastaju te posledice? Razlog je taj što Sotona navodi ljude na stranputicu tako što ih tera da teže slavi i dobiti, što šteti ljudima. Ako ljudi mogu da žive prirodno u skladu sa pravilima koje je postavio Bog, da žive prema načinu koji je Bog uredio za ljude, da čitaju Božje reči i žive pred Bogom, da li će postati poremećeni? Hoće li izdržati toliki pritisak? Naravno da neće. Bog obavlja Svoje delo da bi ljudi razumeli istinu, odbacili svoje iskvarene naravi i pokorili se Božjoj suverenosti i uređenjima. Na taj način ljudi mogu da žive pred Bogom, bez pritiska, i da dobiju samo slobodu i oslobađanje. Čovečanstvo je stvorio Bog, a samo Bog zna ljudski instinkt i sve o ljudima. Bog koristi pravila koja je formulisao da bi vodio ljude i obezbedio njihove potrebe, dok Sotona to upravo ne čini. On tera ljude da krše sva ta pravila i primorava ih da budu nadljudi i da imaju usijane glave. Zar to nije poigravanje sa ljudima? Ljudi su zapravo normalni i obični ljudi – kako mogu biti nadljudi ili ljudi sa posebnim moćima? Zar to ne uništava ljude? Koliko god da se boriš, koliko god da su velike tvoje ambicije i želje, ne možeš postati natčovek ili osoba sa posebnim moćima. Čak i ako upropastiš sebe do te mere da izgubiš sav privid ljudskosti, ne možeš postati natčovek ili osoba sa posebnim moćima. Kakvu god karijeru čovek treba da ima u životu, Bog ju je unapred odredio. Ako ne živiš u skladu sa zakonima i pravilima koje je formulisao Bog, već umesto toga odabereš Sotonine obmanjujuće i đavolske reči i težiš da budeš natčovek ili osoba sa posebnim moćima, moraćeš da trpiš muke i da umreš. To znači, da ako odlučiš da prihvatiš da te Sotona uništi, gazi i iskvari, onda je sve što trpiš posledica tvojih sopstvenih postupaka, to je ono što zaslužuješ i to je tvoja sopstvena volja. Neki ljudi polažu prijemni ispit na fakultetu, padnu dva ili tri puta, i na kraju polude zato što ga nikada ne polože. Da li je to nešto što su sami sebi nametnuli? Zašto želiš da polažeš prijemni ispit za fakultet? Nije li to samo da bi se izdigao iznad ostalih, i da odaš čast svojim precima? Ako napustiš ta dva cilja da se izdigneš iznad ostalih i doneseš čast svojim precima, i ne juriš za tim stvarima, već umesto toga pređeš na ispravan cilj, neće li pritisak tada nestati? Ako prihvatiš iskvarenost od Sotone i ako prihvatiš sve te ideje i gledišta iz nje, onda će tvoje telo morati da izdrži sve vrste bola i to neće biti ništa manje nego što zaslužuješ! Ta posledica je tvoj lični izbor i tvoja sopstvena odluka. To nije predodređeno od Boga. Bog ne čini da tako živiš. Božje reči su već razjasnile stvari, a ti si taj koji ne postupaš u skladu sa Božjim rečima. Postoji granica onoga što čovekovo telo, snaga volje i mentalni kvaliteti mogu da izdrže, ali ljudi sami to ne shvataju i misle drugačije, pa čak i kažu da je njihova sudbina u njihovim rukama, ali na kraju ne uspeju da preuzmu kontrolu nad svojom sudbinom i umesto toga umru jadnom i tragičnom smrću. Kako je to shvatanje sopstvene sudbine? Tako Sotona koristi sve vrste pogrešnih ideja i svakakve jeresi i zablude da iskvari ljude. Ljudi to ni sami ne znaju, čak im je i dobro, pa misle: „Društvo stalno napreduje, treba da idemo u korak sa vremenom i prihvatimo svu tu pozitivnu energiju”. To su potpuno đavolje reči. Kako može postojati pozitivna energija u demonskom svetu nevernika? Sve je to negativna energija, sve je rak i sve je tempirana bomba. Ako prihvatiš te stvari, moraćeš da snosiš njihove posledice i Sotona će morati da te muči i uništi. To je ono što dolazi ako se ne teži istini. Kakav dobar kraj može biti ako slediš Sotonu? Sotona će učiniti sve što može da te otruje i ubaci otrov u tebe. Bog te spašava; Sotona ti šteti. Bog leči tvoje bolesti; Sotona ubacuje otrov u tebe da bi te razboleo. Što više otrova prihvatiš od Sotone, to ti je teže da prihvatiš istinu. To je jednostavno tako. Ovde se završava naša beseda na temu šta istina jeste. Sledeći put ćemo besediti o drugoj temi.

Detaljna analiza načina na koji antihristi svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese, a interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, nego čak prodaju te interese u zamenu za ličnu slavu

I. Šta su Božji, a šta ljudski interesi

Ovog puta ćemo u zajedništvu razgovarati o devetoj stavci različitih ispoljavanja antihristȃ – svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu. U svakodnevnom životu često ističemo Božje interese i interese Božje kuće. Međutim, neki ljudi često imaju tendenciju da ne uzimaju u obzir interese Božje kuće, već u svim stvarima u prvi plan i u centar stavljaju sopstvene interese. Ti ljudi su naročito sebični. Osim toga, kada se bave određenim poslovima, oni često štite sopstvene interese na štetu interesa Božje kuće, do te mere da čak Božjoj kući postavljaju indirektne zahteve da bi udovoljili sopstvenim željama. Koja je reč ovde ključna? O čemu se prvenstveno govori? (O interesima.) Šta se podrazumeva pod „interesima”? Šta taj izraz sadrži? Šta se smatra ljudskim interesima? Šta obuhvataju ljudski interesi? Status, ugled i stvari povezane sa materijalnim interesima. Kada, na primer, neko navede druge na stranputicu da bi izazvao njihovo divljenje i obožavanje, on sledi sopstvene psihološke interese; postoje i materijalni interesi, koje ljudi ostvaruju iskorišćavanjem drugih, ubiranjem plodova tuđeg rada ili krađom imovine Božje kuće, da navedemo samo nekoliko primera. Antihristi uvek traže isključivo dobit. Bez obzira na to da li slede psihološke ili materijalne interese, antihristi su pohlepni i nezasiti i pokušaće sve te stvari da prisvoje isključivo za sebe. Ljude najviše razotkrivaju pitanja koja se tiču njihovih interesa. Interesi su tesno povezani sa životom svakog čoveka i sve sa čim čovek svakodnevno dolazi u kontakt tiče se njegovih interesa. Kada, na primer, nešto kažete ili govorite o nekom pitanju, o kakvim je tu interesima reč? Kada dvoje ljudi diskutuju o nekom problemu, tu se uvek postavlja pitanje ko je rečit a ko nije, koga drugi ljudi cene, a koga gledaju s visine, a postavlja se i pitanje različitih posledica njihovih različitih načina govora. Zar nije to pitanje interesa? Šta, dakle, ljudi rade kada ih zadese problemi te vrste? Daju sve od sebe da se istaknu, razbijaju glavu oko toga kako da svoje reči poslože tako da jasno objasne stvar, da što elegantnije izraze svoje misli, da zvuče prijatnije i da svom govoru daju strukturu, kako bi na ljude ostavili trajan utisak. Taj pristup, korišćenje svoje rečitosti, pameti i znanja da bi se zadobila tuđa naklonost i ostavio dubok utisak – to je neka vrsta interesa. Koje još aspekte sadrže interesi kojima ljudi streme? Kada obavljaju svoje uobičajene poslove, ljudi u svojoj glavi stalno nešto odmeravaju, računaju i razmišljaju, naprežu mozak da smisle koje su radnje u njihovom interesu, a koje nisu, koje mogu da unaprede njihove interese, a koje im barem ne škode, te koje mogu da im donesu najveću slavu i najveću materijalnu dobit i da od njih naprave najveće dobitnike. To su dva interesa za koje se ljudi bore kad god ih zadesi neki problem. Interesi kojima ljudi streme fokusirani su na ta dva aspekta i ni na šta više: s jedne strane, kako da ostvare što veću materijalnu korist i da druge iskoriste, ili da bar ne pretrpe gubitak; s druge strane, na psihološkom planu, kako da navedu ljude da se ugledaju na njih i da im se dive i kako da pridobiju srca ljudi. Ljudi su ponekad, da bi zadobili slavu i status, u stanju čak i da se odreknu materijalnih interesa – odnosno, spremni su da pretrpe manji gubitak da bi naknadno nad drugima stekli veću prednost. Ukratko, sve te stvari vezane za ugled, status, slavu i materijalna dobra ljudi spadaju u kategoriju ljudskih interesa i jesu interesi kojima ljudi streme.

Kakva je priroda ljudskog stremljenja ka tim interesima? Zašto ljudi streme ka tim stvarima? Je li opravdano stremiti ka njima? Je li razborito? Je li u skladu sa zahtevima koje Bog postavlja pred ljude? Je li to standard koji Bog zahteva od stvorenih bića? Da li Božje reči pominju da „treba da sledite sopstvene interese i da ih ostvarite u najvećoj mogućoj meri. Nemojte žrtvovati svoje interese samo zato što verujete u Boga i obavljate neku dužnost. Treba da negujete svoj status, ugled i moć i da ih zaštitite po svaku cenu. Ako ti Bog da status, treba da ga ceniš i da od njega načiniš svoju slavu, a ne svoju sramotu. To je Božji nalog koji ti je dat” – je li Bog to ikada rekao? (Nije.) Pošto u Božjim rečima nema ničeg sličnog, šta onda Bog u Svom srcu zahteva od stvorenih bića? Kako On zahteva da ljudi posmatraju interese? U jednom smislu, Bog želi da se ljudi odreknu svojih interesa – uopšteno rečeno; pored toga, Bog ljudima daje odgovarajuće puteve praktičnog delovanja u još mnogim aspektima, govori im kako da se ponašaju da bi sledili ispravan put, kako da praktično deluju kao što dolikuje stvorenim bićima, kakve poglede i stavove da imaju prema materijalnim stvarima, slavi i dobiti i kako da biraju. Podrazumeva se da, iako Božje reči ljudima ne govore direktno kako da posmatraju interese, one, s druge strane, između redova izražavaju Njegove konkretne poglede o interesima iskvarenog čovečanstva i vrlo jasno navode da ljudi treba da ostave svoje poglede po strani, da postupaju u skladu sa istina-načelima, da se ponašaju u skladu sa svojim položajem stvorenih bića i da znaju gde im je mesto. Da li Bog, u Svom srcu, namerno ljude lišava njihovih interesa, kada od njih zahteva da postupaju na taj način? Ni slučajno. Neki kažu: „U crkvi se uvek govori o interesima božje kuće i interesima crkve, ali kako to da niko ne govori o interesima nas, ljudi? Ko se brine o našim interesima? Zar ne treba i mi da imamo ljudska prava? I mi moramo da ostvarimo bar neku malu dobit. Zašto i nama ne daju nešto malo? Kako to da svi interesi pripadaju bogu? Zar nije i bog sebičan?” Krajnje je buntovno i izdajnički reći tako nešto. Očigledno je da je pogrešno ovako govoriti. Nijedan čovek sa ljudskošću to sigurno ne bi rekao, već se samo đavoli usuđuju da izgovaraju raznorazne buntovne stvari. Drugi, opet, kažu: „Bog uvek ljudima govori da ne uzimaju u obzir svoje lične interese. Uvek kaže da ne treba da spletkare u svoju korist. Ljudi žele da se istaknu nekim postupkom ili uspehom, da bi ih svi obožavali. Bog kaže da je to ambicija. Ljudi žele da se bore za svoje interese, da jedu dobru hranu, uživaju u životu, žude za telesnim zadovoljstvima i dostojanstveno žive među ljudskim rodom. Bog kaže da oni time samo hrane sopstvene interese i da moraju da ih ostave po strani. Ako ostavimo sve te interese po strani, kako ćemo bolje živeti?” Ako ljudi ne razumeju Božje namere, uvek će biti u sukobu sa Njegovim zahtevima i uvek će biti u sporu sa Njim u vezi sa tim pitanjima. Slično se dešava sa pojedinim roditeljima, koji su pola života dirinčili da bi odgajili decu, pa su toliko umorni da su ih spopale sve moguće boljke. Oni se brinu da će ih telo izdati i da njihovu decu neće imati ko da izdržava, pa zato kupuju medicinske proizvode. Deca, pošto ne znaju kako stoje stvari, kada vide te proizvode, kažu: „Već godinama nisam kupio novu odeću, kako to da ti još uvek imaš novaca za medicinske proizvode? Treba da štediš taj novac da bih ja mogao da upišem fakultet.” Da li ta primedba roditeljima povredi osećanja? Roditelji ne rade sve to iz sopstvenih interesa i ne rade to zato što žele da uživaju u telesnim zadovoljstvima ili da žive malo duže i malo udobnije, pa da u budućnosti uzmu udela u blagostanju svoje dece. Nisu to njihovi razlozi. Zarad čega oni to rade? Rade to zarad svoje dece. Deca to ne razumeju, pa čak i krive roditelje – zar to nije izdajnički? (Jeste.) Ako deca ne razumeju namere svojih roditelja, može između njih i roditelja doći do nesporazuma, koji mogu izazvati čak i svađu i povrediti roditeljska osećanja. A da li vi razumete Božje srce? To je pitanje razumevanja istine. Zašto Bog osuđuje običaj ljudi da hrane sopstvene interese i ambicije? Je li to zato što je Bog sebičan? Govori li Bog ljudima da ne slede sopstvene interese zato da bi ih učinio jadnima i bednima? (Ne govori.) Sigurno da ne govori. Bog želi da ljudi budu dobri; On dolazi da obavi Svoje delo spasenja ljudi da bi čovečanstvu podario blagoslove i ljude odveo na predivno odredište. Bog čini sve da bi ljudi zadobili istinu i život, i da bi ispunili uslove da prime Njegovo obećanje i Njegove blagoslove. Ali ljude je Sotona iskvario do srži, pa imaju iskvarene naravi i moraju mnogo da propate da bi zadobili istinu i život. Ako svako sledi lične interese i želi da živi dobar život da bi udovoljio ekstravagantnim željama tela, a ne ulaže trud u stremljenje ka istini, kakve će biti posledice? Ljudi neće biti u stanju da zadobiju istinu ni da budu pročišćeni i spaseni. Kakve će biti posledice ako ne budu spaseni? Svi će umreti u katastrofama. Je li ovo trenutak za prepuštanje telesnim užicima? Nije. Svako ko ne zadobije istinu mora umreti. Stoga Bog od ljudi zahteva da se odreknu telesnih interesa i da streme ka istini. To je zarad njih samih, zarad njihovih života i njihovog spasenja. Kada jednom ljudi zadobiju istinu i budu spaseni, Božje obećanje i Njegovi blagoslovi stizaće neprekidno. Blagoslovi koje će Bog ljudima podariti su stotinama ili hiljadama puta veći od telesnih užitaka koje oni zamišljaju. Kako to da ih ljudi ne vide? Jesu li svi slepi za njih? Zašto, dakle, Bog uvek od ljudi zahteva da ostave svoje interese po strani i da štite Božje interese i interese Božje kuće? Ko ume da objasni to pitanje? (Bog zahteva da se ljudi odreknu ličnih interesa jer ih je Sotona iskvario i njihovi interesi nisu u skladu sa istinom. Kada od njih zahteva da štite interese Božje kuće, Bog ljude uči kako da se ponašaju. On to radi i zbog toga što je sve Njegovo delo namenjeno spasenju ljudi, a ako neko ne ume da štiti interese Božje kuće, on ne zaslužuje da ga nazivaju ljudskim bićem.) U tome što kažete ima nekoliko praktičnih aspekata. (Hteo bih i ja nešto da dodam. Bio sam opsednut slavom, dobiti i statusom. Smatrao sam da sam nadaren i da treba da budem unapređen u nadzornika. Ali svaki put kada bi došli izbori, ja bih izgubio, a u srcu sam krivio Boga – zašto mi Bog nije ispunio tu jednu sitnu želju? Kada sam, kasnije, doživeo neke neuspehe, počeo sam da čitam Božje reči i da razmišljam o sebi i tada sam prepoznao da sam, zbog svog stremljenja ka slavi, dobiti i statusu, često osećao zavist i ulazio u sukobe, te da nisam složno sarađivao sa braćom i sestrama. Ne samo da nisam nimalo napredovao u životu, već sam i prouzrokovao gubitke u radu Božje kuće. Shvatio sam da stremljenje ka slavi, dobiti i ličnim interesima nije ispravan pogled na život niti ispravan cilj, već je to pogrešan stav koji Sotona uliva u ljude da bi ih naveo na stranputicu, pa su takve težnje veoma opasne. Bog ljudima ne govori da ne streme ka slavi, dobiti i statusu zato što želi da im izaziva nevolje, niti zato što želi da bude strog prema njima, već zato što je to vrlo opasan put, pa čovek koji se upusti u takvu potragu može završiti samo praznih rukava.) Šta mislite, o kakvoj opasnosti on govori kada kaže „praznih rukava” i „vrlo opasan”? Da li se zaista radi samo o tome da će čovek završiti praznih rukava i ni o čemu više? Kakav je to put? (Put ka uništenju.) Takva potraga je put otpora Bogu. To nije stremljenje ka istini, već stremljenje ka statusu i prestižu. To je koračanje putem antihristȃ. Ma koliko mislio da su tvoje želje i težnje opravdane, to nije ono što Bog hoće, nije to takva potraga. Bog ne želi da ideš tim putem. Ako insistiraš na tome da se držiš svog puta, krajnji ishod će biti da ćeš ne samo završiti praznih rukava, već i krenuti putem otpora Bogu. Kakva opasnost vreba na tom putu? Opiraćeš se Bogu, planućeš na Njega, suprotstavićeš Mu se i usprotiviti, a ishod će biti uništenje. Ima li nešto da se doda? (Bože, ja bih hteo nešto da dodam. Bog je maločas pitao zašto Bog ne želi da ljudi štite svoje interese, već interese Božje kuće? Koliko ja razumem, Bog je sve stvorio i sve dolazi od Boga. Bog je sve stvari stvorio za ljude. Ma šta da On radio – uključujući i to što se dva puta ovaplotio da bi obavio svoje delo, kao i Njegov sadašnji rad na osnivanju crkve – sve je to u stvari u svrhu spasenja ljudi. Kada ljudi poveruju u Boga, kada počnu da žive crkvenim životom i postanu kadri da obavljaju svoje dužnosti, oni stiču put spasenja. Stoga, kada Bog od nas traži da ostavimo lične interese po strani, to nije lišavanje, jer mi sami na kraju krajeva imamo korist od toga da štitimo Božje interese i interese Božje kuće.) Baš dobro. Opšte značenje onoga što ste podelili u zajedništvu je u osnovi tačno. Neki ljudi govore o svojim ličnim iskustvima, a drugi o tome govore iz teorijske perspektive. Uglavnom, ono što ste vi razumeli je, okvirno, da su Božji interesi opravdani, a ljudski interesi nisu. Samo se Božji interesi mogu nazvati interesima, dok ljudski interesi ne bi uopšte trebalo da postoje. U prvom redu, „ljudski interesi” – ta fraza, taj izraz, ta činjenica – nisu nešto u čemu bi ljudi trebalo da uživaju. Božji interesi dolaze pre svega ostalog i treba ih štititi. To je u osnovi ono što ste vi razumeli. To znači da ljudi treba da imaju obavezu da štite Božje interese i da treba ispravno da ih posmatraju, dok ljudske interese treba posmatrati s prezirom i treba ih ukloniti, jer i nisu baš naročito znameniti. Sa ljudske tačke gledišta – pošto ljudi u osnovi imaju iskvarene naravi kojima su iznutra ukaljani – svi ljudski interesi, ma kako da na njih gledate, bilo da su primetni ili neprimetni, spadaju u kategoriju neopravdanog. Stoga, bez obzira na to da li su ljudi u stanju da ljudske interese ostave po strani, oni su subjektivno već uvideli da ih treba ostaviti po strani i da su Božji interesi ono za šta se treba boriti i što treba štititi. Po tom pitanju postoji opšta saglasnost. Sada kada smo postigli opštu saglasnost, hajde da u zajedništvu porazgovaramo o tome šta su tačno Božji interesi.

Šta su tačno Božji interesi? Mogu li se izjednačiti Božji interesi, interesi Božje kuće i interesi crkve? Može se reći da je „Bog” naziv, ali i sinonim za Božju suštinu. A šta su onda „Božja kuća” i „crkva”? Božja kuća je prilično širok pojam, dok je crkva uži pojam. Mogu li se izjednačiti Božji interesi, interesi Božje kuće i interesi crkve? (Ne mogu.) Neki kažu da ne mogu, ali da li u stvari mogu? Jesu li upravne odluke Božje kuće, upravne odluke crkve i upravne odluke koje proglašava Bog – ista stvar? (Jesu.) Ista su stvar. Sa te tačke gledišta, sva tri pojma mogu se izjednačiti. Božja kuća nastaje tek sa Bogom i Njegovim izabranim narodom, a crkva nastaje tek sa tim izabranim narodom Božje kuće. Crkva je uža „podređena jedinica” Božje kuće. Božja kuća je širi pojam, dok je crkva uži pojam. Mogu li se izjednačiti Božji interesi, interesi Božje kuće i interesi crkve? Mislite li da ih treba izjednačiti? Ne znate? Hajde onda da probamo prvo da ih izjednačimo da bismo ih analizirali. Na primer, slava Božja je jedan od Božjih interesa. Da li bi bilo u redu reći da je to slava Božje kuće? (Ne bi.) Ne bi bilo u redu. Božja kuća je ime, ona ne predstavlja suštinu Boga. Da li bi bilo u redu reći da je slava Božja – slava crkve? (Ne bi.) Očigledno je da ni to ne bi bilo u redu. Slava crkve je slava sve braće i svih sestara. Izjednačiti je sa slavom Božjom bilo bi nečuveno. Ljudi nisu u stanju da nose tu slavu, a nisu ni Božja kuća ni crkva. Sa te tačke gledišta, mogu li se izjednačiti Božji interesi, interesi Božje kuće i interesi crkve? (Ne mogu.) Ne mogu. S druge strane, mogu li se izjednačiti jedan deo Božjeg dela, deo rada Božje kuće i deo crkvenog rada? Na primer, Bog ljudima kaže da propovedaju jevanđelje i da šire Božje reči. To je Božja namera i Božji nalog dat ljudima. Kada je taj nalog dat Božjoj kući, može li se takav rad izjednačiti sa delom koje Bog planira da obavi? Jedan deo Božjeg dela je i ono što On nalaže, a taj konkretan deo može se izjednačiti sa delom koje Bog planira da obavi. A kada je taj nalog dat crkvi, može li se onda izjednačiti sa Božjim delom? (Može.) Tako je, može. Jedan od ta dva primera odnosi se na deo Božje suštine, pa u tom slučaju ne može da se stavi znak jednakosti između Boga, Božje kuće i crkve. Drugi primer odnosi se na Božje delo, Božji nalog i, konkretnije, Božje zahteve koje On postavlja pred svakoga – između tih stvari može se staviti znak jednakosti. Kada je reč o stvarima koje se tiču slave Božje, Božjeg identiteta, Božje suštine i Božjeg svedočanstva, mogu li se izjednačiti Bog, Božja kuća i crkva? (Ne mogu.) Božja kuća i crkva ne mogu posedovati to svedočanstvo i tu slavu i ne mogu se izjednačiti sa Bogom, ali kada je reč o nekom konkretnom poslu ili određenom nalogu, između njih se može staviti znak jednakosti. Prethodno smo u zajedništvu razgovarali o interesima Božje kuće i crkve, o kojima smo mnogo govorili. Danas ćemo se usredsrediti na razgovor o tome šta su tačno Božji interesi i koje su tačno stvari koje su ljudima nepoznate, na koje oni nikada nisu ni pomislili, a koje su tesno povezane sa Bogom i spadaju u Božje interese. Bilo da je u pitanju neka imenica, izreka ili nešto povezano sa Božjom suštinom i identitetom, koje stvari spadaju u Božje interese? (Slava Božja.) Slava Božja definitivno jeste, svedočanstvo koje Bog dobija od ljudi. Šta još? Božje delo, Božji plan upravljanja, Božje svedočanstvo, Božji identitet i Božji status – sve to su Njegovi interesi. Kada je reč o Bogu, koja je najdragocenija stvar koju On želi da zaštiti? Je li to ime Božje, slava Božja, svedočanstvo Božje ili su to Božji identitet i status? Šta je to tačno? Božji plan upravljanja u cilju spasenja čovečanstva najdragocenija je stvar koju Bog želi da zaštiti. Božji plan upravljanja za period od šest hiljada godina je celokupno delo koje Bog planira da ostvari u ovom periodu od šest hiljada godina. To je za Boga najvažnije. Može se reći da bi to trebalo da bude onaj Božji interes koji je vidljiv očima stvorenih ljudskih bića. Tu je praktično kraj onoga što su ljudi manje ili više kadri da razumeju o Božjim interesima i onoga što treba da razumeju. Hajde da sada govorimo o interesima Božje kuće. Kada je reč o interesima Božje kuće, pored imena Božjeg, slave Božje i svedočanstva Božjeg, šta je još Bog naložio čovečanstvu da zaštiti? (Božji plan upravljanja.) Tako je, najveći Božji nalog dat čovečanstvu ujedno je i najveći interes Božje kuće. Koji je, dakle, taj interes? To je Božji plan upravljanja za period od šest hiljada godina koji treba da se sprovede među ljudskim rodom, a on, naravno, obuhvata razne aspekte. Šta, dakle, obuhvata? Obuhvata osnivanje i formiranje crkve i postavljanje starešina i delatnika na svim nivoima crkve, kako bi razni zadaci crkve i rad na širenju jevanđelja mogli neometano da se odvijaju – sve to obuhvataju interesi crkve. To su najvažnije stvari među Božjim interesima, interesima Božje kuće i interesima crkve, o kojima često govorimo. Da se Božje delo širi, da se Božji plan upravljanja neometano odvija, da se Božja namera i Božja volja neometano vrše među ljudskim rodom i da se reči Božje šire, prenose i objavljuju među što većim brojem ljudi, kako bi što više ljudi došlo pred Boga – to su ciljevi i srž sveg Božjeg dela. Pa stoga, sve što se tiče interesa Božje kuće i interesa crkve svakako se mora ticati i Božje volje i Božjeg plana upravljanja. Konkretno, radi se o tome da li Božje delo, u svako doba i u svakoj fazi, može da se odvija neometano i da se širi, kao i da li se glatko prenosi i napreduje među ljudskim rodom. Ako se sve to odvija normalno, onda će interesi Božje kuće i crkve biti zaštićeni, kao i slava Božja i svedočanstvo Božje. Ako je, pak, Božje delo u Božjoj kući i u crkvi onemogućeno i ne može neometano da se odvija, pa su onemogućeni i Božja namera i delo koje Bog planira da obavi, sigurno je da će to naškoditi i interesima Božje kuće i crkve – te stvari su povezane. To će reći da je, kada su interesi Božje kuće i crkve u velikoj meri oštećeni i onemogućeni, izvesno da će i Božji plan upravljanja biti ozbiljno osujećen, a veliku štetu će pretrpeti i Božji interesi.

Pošto smo završili razgovor u zajedništvu o tome šta su Božji interesi, hajde da sada razgovaramo o ljudskim interesima. Maločas smo nešto malo rekli o ljudskim interesima, ali hajde da sada govorimo o prirodi ljudskih interesa, da bismo ih definisali i odredili im prirodu. Zašto Bog od ljudi zahteva da ostave svoje interese po strani? Zar ljudi nemaju pravo na svoje interese? Zar Bog ljudima ne daje to pravo? Zar ljudi ne zaslužuju to pravo? Zar nije tako? Ako posmatramo ovo pitanje sa nekoliko tačaka gledišta ljudskih interesa o kojima smo maločas govorili, zarad čega ljudi streme određenim interesima? (Zarad sebe.) „Zarad sebe” je previše uopšteno. Ko su uopšte oni? (Sotone.) Ako ljudi razumeju istinu i kadri su da žive prema istini, pa postignu promenu naravi i budu spaseni, a zatim streme ka onom što oni žele, hoće li to stremljenje biti u skladu sa Bogom? Ali pre nego što se promene i budu spaseni, jedine stvari ka kojima ljudi streme su slava i dobit, kao i mnoštvo aspekata vezanih za telo; sve to je neprijateljski nastrojeno prema istini i u suprotnosti je sa njom, to je pravo kršenje istine, sušta suprotnost istini. Ako neko kaže da voli istinu i da stremi ka njoj, ali u suštini cilj kojem stremi jeste da se istakne, da se pohvali, da ljudi steknu visoko mišljenje o njemu i da ostvari sopstvene interese, pa svoju dužnost ne obavlja zato da bi se pokorio Bogu i da bi Mu udovoljio, već zato da bi stekao slavu, dobit i status, onda je to stremljenje neopravdano. S obzirom na to, kada je reč o radu crkve, jesu li postupci takvog čoveka prepreka ili doprinose napretku rada crkve? Očigledno je da su prepreka; ne doprinose napretku. Neki će ljudi mahati zastavom crkvenog rada, a istovremeno će stremiti ka vlastitoj slavi, dobiti i statusu, vodiće vlastite poslove, formiraće vlastitu grupicu, svoje malo carstvo – vrše li takvi ljudi svoju dužnost? Sav posao koji oni obavljaju suštinski prekida, ometa i slabi crkveni rad. Koja je posledica njihovog stremljenja ka slavi, dobiti i statusu? Prvo, ono utiče na to kako Božji izabrani narod normalno jede i pije Božje reči i razume istinu, ometa njegov život-ulazak, sprečava ga da zakorači na pravi put vere u Boga i vodi ga na pogrešan put – što izabranicima škodi, a dotične ljude upropaštava. A kako to na kraju utiče na crkveni rad? Tako što ga ometa, slabi i ruši. To je posledica ljudskog stremljenja ka slavi, dobiti i statusu. Kada čovek na taj način obavlja svoju dužnost, zar se to ne može definisati kao koračanje putem antihrista? Kada Bog od ljudi traži da ostave po strani slavu, dobit i status, ne radi se o tome da ih On lišava prava na izbor; naprotiv, on to čini zato što ljudi, stremeći ka slavi, dobiti i statusu, prekidaju i ometaju rad crkve i život-ulazak Božjeg izabranog naroda, pa mogu čak i da utiču na to kako veći broj ljudi jede i pije Božje reči, razume istinu i, konačno, zadobija Božje spasenje. To je neosporna činjenica. Kada ljudi streme ka sopstvenoj slavi, dobiti i statusu, sigurno je da neće stremiti ka istini i da neće odano vršiti svoju dužnost. Govoriće i postupati isključivo u cilju sticanja slave, dobiti i statusa i sav njihov rad, bez najmanjeg izuzetka, biće posvećen tom cilju. Ponašati se i delovati na taj način bez ikakve sumnje znači koračati putem antihristȃ; to je prekidanje i ometanje Božjeg dela, a sve raznorazne posledice takvog delovanja ometaju širenje jevanđelja carstva i sprovođenje Božje volje u crkvi. Stoga se može sa izvesnošću reći da je put kojim koračaju oni koji streme ka slavi, dobiti i statusu – put otpora Bogu. To je svesni otpor Bogu, poricanje Boga – to je saradnja sa Sotonom u opiranju i protivljenju Bogu. Takva je priroda ljudskog stremljenja ka slavi, dobiti i statusu. Problem sa stremljenjem ka ljudskim interesima je taj što su ciljevi kojima ljudi streme – Sotonini ciljevi, rđavi i nepravedni ciljevi. Kada ljudi streme ka ličnim interesima kao što su slava, dobit i status, oni i ne znajući postaju oruđe u Sotoninim rukama, Sotonino sredstvo i, štaviše, njegovo otelotvorenje. Oni u crkvi igraju negativnu ulogu; uticaj koji imaju na rad crkve, na normalan crkveni život i normalno stremljenje Božjeg izabranog naroda je taj da ih ometaju i slabe; imaju štetan i negativan uticaj. Kada neko stremi ka istini, on je kadar da bude obziran prema Božjim namerama i Njegovom bremenu. Kada takav čovek obavlja svoju dužnost, on na sve načine podržava rad crkve. U stanju je da uzdiže Boga i da svedoči o Njemu, donosi korist braći i sestrama, podržava ih i snabdeva, a Bog stiče slavu i svedočanstvo, što posramljuje Sotonu. Usled njegovog stremljenja, Bog stiče jedno stvoreno biće koje je istinski kadro da se boji Boga i da se kloni zla, kao i da obožava Boga. Zahvaljujući, između ostalog, i njegovom stremljenju, sprovodi se Božja volja, a Božje delo napreduje. U Božjim očima, takvo je stremljenje pozitivno i iskreno. Takvo je stremljenje od ogromne koristi Božjim izabranicima i u celosti blagotvorno za rad crkve, doprinosi napretku stvari, pa ga Bog odobrava.

Sada ćemo u zajedništvu razgovarati o Božjim interesima, interesima Božje kuće i interesima crkve. Hajde da za sada ne govorimo o tome da li te tri vrste interesa mogu imati nešto zajedničko, odnosno, da li, kada govorimo o jednoj od njih, možemo da je izjednačimo sa drugim dvema. Hajde da prvo govorimo o Božjim interesima. Upravo sam pomenuo da Božji interesi obuhvataju slavu Božju, Božje svedočanstvo, Božje ime i, najvažnije među njima, Božji plan upravljanja i širenje Božjeg dela, koji su, što se tiče Boga, najveće i najznačajnije stvari. Hajde da, za sada, ne pominjemo slavu Božju, ime Božje i svedočanstvo Božje, koji su od čoveka dosta udaljeni. Hajde da prvo govorimo o Božjem delu. Kakvo to delo Bog u stvari obavlja? Šta je sadržina Božjeg dela? Kakva je priroda Božjeg dela? Šta Božje delo donosi ljudskom rodu? Kako ono tačno utiče na ljudski rod? Hajde da najpre razgovaramo o tim stvarima. Šta je, dakle, tačno Božje delo? (Spasenje ljudskog roda.) Ta se tema ne može promeniti, svrha dela se ne može promeniti, a to je spasenje ljudskog roda, koji je pod Sotoninom vlašću i Sotona ga je duboko iskvario. To delo ima za cilj da spase jednu grupu ljudi koju je Sotona do te mere duboko iskvario da je lišena svakog privida ljudskosti, grupu ljudi punu Sotoninih iskvarenih naravi i naravi koje se opiru Bogu, kako bi se promenila i dobila ljudsko obličje, razumela istinu, razumela i shvatila šta je pravično a šta nepravično, koje su stvari pozitivne, a koje negativne, kako ljudi treba da žive da bi proživeli obličje pravih ljudi i kako da zauzmu položaj koji je Bog za njih predodredio. To je osnovna sadržina Božjeg dela, koju svi vi znate u teoriji. Ako istinski razumete Božju nameru, trebalo bi da znate da li Bog donosi sud o ljudima da bi ih osudio i uništio, ili, pak, da bi ih pročistio i usavršio, kao i da li Bog o ljudima donosi sud i grdi ih da bi ih gurnuo u ognjenu jamu, ili, pak, da bi ih spasao i odveo u svetlost. Svi vidimo da Bog izražava tolike istine, razotkriva razna ljudska iskvarena stanja, ispravlja ljudska odstupanja u veri i ljudske predstave o veri, te vodi ljude ka razumevanju istine i životu po Božjim rečima, kao i ka tome da prožive obličje pravih ljudskih bića. Vidimo i da su među Božjim izabranicima već postignuti određeni rezultati. Bog razotkriva ljudsku nadmenu narav i sprečava ljude da postanu nadljudi ili veliki ljudi, a omogućava im da postanu istinska stvorena bića i ljudi obdareni savešću i razumom; Bog razotkriva licemernu suštinu fariseja, omogućava ljudima da vide njihova licemerna lica i uvodi ljude u istina-stvarnost Božjih reči; Bog razotkriva besmislenost tradicionalne kulture, stege koje ona ljudima nameće i štetu koju ona izaziva time što ih čini nesposobnima da se oslobode stega tradicionalne kulture i da prihvate istinu i žive po Božjim rečima... Sve se to može sažeti na sledeći način: Božje delo spasenja ljudi sastoji se u tome da iz tokova rđavog sveta ljude vrati Božjoj kući, pa da ih zatim marljivo uči i snabdeva istinom i životom kako bi razumeli i spoznali prava načela ponašanja i ispravne načine ponašanja, te se izbavili od štete koju im nanose Sotonine rđave težnje i razne sotonske filozofije i sotonski otrovi. Od početka pa do današnjeg dana, Bog je obavio razne oblike dela, od Njegovog dela iz Doba zakona, preko Njegovog dela iz Doba blagodati, pa do dela suda koje On obavlja sada, u poslednjim danima. Sada kada su vam jasnije te tri faze Božjeg dela, kakva je tačno priroda Božjeg dela u Njegovom planu upravljanja za period od 6000 godina? Kako da je definišemo? (To je najpravedniji cilj vezan za ljudski rod.) Tako je. Božje delo upravljanja i spasenja ljudskog roda traje već 6000 godina, a Bog je, tokom tih 6000 godina, sve do sada neumorno istrajavao, čekao, govorio i vodio čovečanstvo. Bog nije odustao, a to delo koje On obavlja najpravedniji je cilj vezan za ljudski rod. Ako to pitanje posmatramo sa tačke gledišta prirode Božjeg dela, jesu li Božji interesi najpravičniji i najopravdaniji? (Jesu.) Ako Božji interesi budu zaštićeni, šta će se desiti sa ljudskim rodom? Ljudski rod će moći uspešno da opstane, da proživi obličje ljudi, da živi u okviru zakona svih stvari, koje je Bog sročio, te da uživa u svemu što mu je On podario, pa će ljudska bića tako postati pravi gospodari svih stvari. Trebalo bi da vidite da je Božje delo upravljanja naposletku u najboljem interesu ljudi. Zar nije, onda, Božje delo spasenja ljudskog roda najpravedniji cilj vezan za ljudski rod? To je neosporno i van svake sumnje – ono jeste najpravedniji cilj. Stoga, ako bi neko, zbog vlastitih interesa, otišao tako daleko da naškodi interesima Božje kuće i da ometa širenje Božjeg dela, kakav je to čovek? To je očigledno rđavi nitkov i đavo. Bog ljudski rod samo snabdeva, a ništa od njega ne traži zauzvrat. I dok On obavlja delo od kojeg čovečanstvo ima najveću korist i bori se za najpravedniji cilj, ljudi ne samo da to ne cene, ne zahvaljuju Mu se i ne pomišljaju na to da Mu se oduže, već naprotiv prekidaju, ometaju i slabe Božje delo i streme svojim ličnim interesima. Takvi ljudi nemaju nimalo savesti ni razuma. Zaslužuju li i dalje da ih nazivamo ljudima? To su sami đavoli i Sotone! Ako Bog, uprkos svemu što čini, nije u stanju da ljude dirne, imaju li oni još uvek srce? Nemaju. Nemati srce znači nemati savest. Takvi ljudi nemaju osećaj savesti. Kada je čovekova ljudskost lišena savesti, on više nije ljudsko biće, već životinja, đavo i Sotona. To je vrlo očigledno. Bog je rešen da plati svaku cenu i da neumorno radi da bi ljudi bili spaseni. Ma koliko ljudi pogrešno razumeli i sumnjali, Bog je uvek bio strpljiv i nastavlja da ih snabdeva, da im u nedogled ponavlja razne aspekte istine, da im pomaže da malo po malo razumeju, da ih tera da razmišljaju i ispituju, te da im omogućava da razumeju i shvate Božje srce. A kada ljudi čuju te Božje reči, dirnuti su i proliju poneku suzu. Ali čim Mu vide leđa, ne samo da više ne vode računa o Božjim namerama, već nastavljaju da slede sopstvene interese i streme ka blagoslovima. Recite Mi, zar ti ljudi nemaju ni savesti ni razuma? Šta takvim ljudima najviše fali? Najviše im fali savesti i razuma, najviše im fali ljudskosti. Bog s krajnjim strpljenjem podnosi svakojake patnje da bi obavio Svoje delo i spasao ljude, ali oni Ga i dalje pogrešno razumeju, konstantno okušavaju svoju snagu protiv Njega, štite svoje interese ne brinući se o interesima Božje kuće i uvek žele da žive veličanstveno, a ne žele da doprinesu slavi Božjoj – ima li u svemu tome ikakve ljudskosti? Iako ljudi naglas objavljuju da svedoče o Bogu, u srcu govore: „Ovo je posao koji sam obavio i koji je doneo rezultate. I ja sam se trudio, i ja sam platio cenu. Zašto da ne svedočim o sebi?” Uvek žele i oni da dobiju svoj deo Božje slave i svedočanstva. Jesu li ljudi vredni tih stvari? Reč „slava” ne pripada ljudskim bićima. Ona može pripadati samo Bogu, Stvoritelju i nema nikakve veze sa stvorenim ljudskim bićima. Čak i ako se ljudi trude i sarađuju, oni su i dalje pod vođstvom dela Svetog Duha. Ako nema dela Svetog Duha, šta mogu ljudi? Ni reč „svedočanstvo” ne pripada ljudskim bićima. Bilo da je u pitanju imenica „svedočanstvo” ili glagol „svedočiti”, obe te reči same po sebi nemaju nikakve veze sa stvorenim ljudskim bićima. Samo je Stvoritelj vredan svedočenja i ljudskog svedočanstva. To je određeno Božjim identitetom, statusom i Njegovom suštinom, kao i time da sve što Bog čini potiče iz Njegovog truda, pa je On vredan i da to ima. Ljudske mogućnosti su definitivno ograničene, a sve što ljudi čine posledica je prosvećenja, vođstva i saveta Svetog Duha. Što se, pak, tiče ljudske prirode, ljudi postaju nadmeni čim razumeju neke istine i postanu kadri da obave nešto malo posla. Ako uza se nemaju Božji sud i grdnju, niko od njih nije u stanju da postigne pokornost Bogu ni da svedoči o Njemu. Oni mogu, zahvaljujući Božjem predodređenju, imati neke darove i posebne talente, možda su savladali neku profesiju ili veštinu, ili imaju nešto promućurnosti, pa postaju nepodnošljivo nadmeni i stalno žele da Bog sa njima deli Svoju slavu i Svoje svedočanstvo. Zar to nije nerazumno? To je izrazito nerazumno. To pokazuje da su zauzeli pogrešan stav. Ne posmatraju sebe kao ljudska bića, već kao vrstu za sebe, kao nadljude. Ljudi koji ne poznaju sopstveni identitet, svoju suštinu i svoje mesto – nemaju svest o sebi. Ljudska skrušenost nije nešto što dolazi iz poniženja – ljudi su sami po sebi ponizni i niski. Božja skrušenost je nešto što dolazi iz poniženja. Reći da su ljudi ponizni znači uzdizati ih – oni su u stvari niski. Uvek žele da se takmiče za slavu, dobit i status i nadmeću se s Bogom za Njegove izabranike. Na taj način igraju ulogu Sotone, a to je priroda Sotone. Zaista su Sotonini potomci, među njima i Sotonom nema ni najmanje razlike. Da zamislimo da Bog ljudima dȃ malo više autoriteta i moći i da im omogući da prikazuju znamenja i čuda i čine neka izuzetna dela, i da zamislimo da oni sve rade u skladu sa Božjim zahtevima, do najsitnijeg detalja. Ali mogu li oni nadmašiti Boga? Ne mogu, nikada. Zar nisu moći arhanđela Sotone veće od ljudskih? On večito želi da nadmaši Boga, ali koji je krajnji rezultat? Na kraju biva bačen u bezdan. Bog će uvek biti otelotvorenje pravde, dok će Sotona, đavo, arhanđeo, uvek biti otelotvorenje rđavosti i predstavnik rđavih sila. Bog će uvek biti pravičan i ta je činjenica nepromenljiva. To je izuzetna i nesvakidašnja strana Boga. Iako ljudi od Boga dobijaju sve Njegove istine, oni sami su tek sićušna stvorena bića koja ne mogu da Ga nadmaše. To je razlika između ljudskog roda i Boga. Ljudi mogu da postoje na miran način isključivo u okviru svih pravila i zakona koje je formulisao Bog, i mogu da upravljaju svime što je Bog stvorio isključivo u okvirima tih pravila i zakona. Ljudi ne mogu da stvaraju živa bića niti da menjaju sudbinu čovečanstva – to je činjenica. Šta ta činjenica pokazuje? To da, ma koliko autoriteta i sposobnosti Bog dao ljudskom rodu, na kraju niko ne nadilazi Božji autoritet. Ma koliko godina, generacija ili ljudskih bića bilo, ljudska bića mogu postojati isključivo pod Božjim autoritetom i suverenošću. To je činjenica koja je večna i neprolazna, koja se nikada, baš nikada neće promeniti!

Kako se osećate pošto ste čuli te stvari? Neki kažu: „Nekada sam o tim stvarima svesno razmišljao, ali sam onda nehotice počeo da osećam da moje sposobnosti rastu. Kako sam stario, i moje su misli sazrevale, pa sam mogao mnogo sveobuhvatnije da razmišljam o mnogim problemima, a kako sam slušao sve više Božjih reči, uspevao sam da razumem neke od Njegovih namera, pa sam osetio da sam snažan i da mi nije potreban Bog da ima suverenost nada mnom. Nesvesno sam počeo da osećam da sam sposoban i da sam zadobio Boga.” Je li to dobro osećanje? (Nije.) Kako to da nije dobro? To nije dobar znak. Šta je onda dobar znak? Što duže ljudi žive, to više razmišljaju ovako: „Ljudska bića su poput praha i niža su i od mrava. Ma koliko snažan i dostojanstven čovek bio i ma koliko doktrine razumeo, odnosno ma koliko zrele bile njegove misli, on ne može da nadmaši Božju suverenost.” Što duže ljudi žive, to više osećaju veličinu i svemoć Božjeg autoriteta. Što duže ljudi žive, to više osećaju koliko su beznačajni. Što duže žive, to više osećaju koliko je Bog nedokučiv. Takvo je normalno stanje duha. Imate li vi sada takvo stanje? Nemate još, zar ne? I dalje ste često usred borbe, teturate se na ivici interesa, a ponekad čak odašiljete i sićušne signale, pa govorite: „Kako to da Bog ne deli malo Svoje interese sa mnom? Zašto mi ne daje komplimente? Zašto ne učini da ljudi oko mene imaju visoko mišljenje o meni? Zašto ne natera ljude da svedoče o meni? Platio sam cenu i dao doprinose. Kako će me Bog nagraditi?” I dalje se valjaš u gordom, samozadovoljnom načinu razmišljanja. Često ne znaš ko si, a često osećaš da si sposoban. Ta situacija je abnormalna. To nije napredak u životu. Kako se to zove? Iskvarena narav se ponovo nadima. Neki ljudi, koji još nisu dali nikakve doprinose, nešto su skromniji i uzdržaniji. Čim urade nešto važno i daju par doprinosa, pa osete da imaju kapital, kada vide ljude oko sebe, počnu da se pitaju: „Zašto nekoga ne izvestite o mojim doprinosima? Svi svedočite o Božjem imenu i o Božjoj suštini, pa zašto onda ne predstavite i mene? Čak i ako ne budete svedočili o meni, možete barem da me predstavite. Ja, Sestra ta i ta, verujem u Boga već 25 godina. Sada imam 45 godina, još uvek nisam u braku, neudata sam i do dana današnjeg pobožno i sa zanosom stremim. Pošto sam oslonac crkve, mnogo sam se puta našla na poternicama kineske komunističke vlade, pa su me lovili, a ja sam se sakrivala po raznim mestima i seljakala u više od deset provincija, pre nego što sam pobegla preko okeana. Nakon svega toga, nastavila sam da služim kao odgovorno lice za važne poslove Božje kuće, pa sam u tom periodu dala mnoge konstruktivne predloge, ideje i koncepte za određene poslove Božje kuće, dajući trajan doprinos unapređenju crkvenog rada i širenju jevanđelja carstva Božjeg. Zašto me tako ne predstavite? Zašto mi Bog ne dȃ neko okruženje i prilike da prikažem svoje talente, da bi svi saznali i znali za mene? Zašto nas Bog uvek guši? U Božjoj kući i nismo baš tako slobodni, niti smo toliko opušteni, nesputani i srećni!” Ona bi da bude opuštena, nesputana i srećna. Kako da te učinimo opuštenom, nesputanom i srećnom? Tako što ćemo te staviti na vrh lestvice? A onda, kada te stavimo na najviši položaj, da održimo predavanje o tebi: Ta osoba je u svetu bila čuvena doktorka, koja je osvojila prvu nagradu za čuvene doktore našeg naroda, a njeno ime je naknadno uvršteno u „Enciklopediju čuvenih svetskih doktora”. Napisala je mnoge naučne radove, a kada je došla u Božju kuću, nastavila je da bude stub crkve i talentovana osoba, pa je sada postala najviši starešina. Zar neće onda biti srećna? Misliće: „Ja sam talentovana osoba. Ranije sam bila slavna ličnost, a i sada, kada sam došla u Božju kuću, i dalje sam slavna ličnost. Ja sam kao zlato koje sija gde god ga staviš i niko ne može da obuzda njegov sjaj. Svi treba da vide te moje sposobnosti! Iako Bog ne daje svedočanstvo, te činjenice jasno i glasno svedoče o meni.” Šta mislite o takvom mišljenju? Ako ne možeš da otpustiš svoje stremljenje ka slavi i dobiti ni za jedan jedini dan, onda si i dalje vezan slavom, dobiti i statusom i ne možeš biti istinski opušten i srećan. Dok god si vezan, ograničen i podjarmljen okovima slave i dobiti, nećeš napredovati u svom stremljenju ka istini, već možeš samo ostati zaglavljen tamo gde si sad. Neki će možda pitati: „Hoću li ponovo skliznuti na pogrešan put?” Činjenica je da si, ukoliko ne napreduješ, ili zaglavljen u mestu ili nazaduješ. To pokazuje da je tvoja priroda-suština takva, pa ma koliko godina verovao u Boga, nikada nećeš napredovati, i do samog kraja postoji mogućnost da učiniš i mnogo zla. Može se sa sigurnošću reći da ćeš biti razotkriven. Kada se takav čovek nađe u pravom okruženju, kada zadobije status, njegova će ambicija biti razotkrivena. Da li on, u stvari, bez tog okruženja i statusa, ne bi imao ambiciju? I dalje bi je imao. On je prosto ta stvar i ta suština i njegova se ambicija ne može obuzdati. Kada se nađe u pravom okruženju, iznenada će „eksplodirati” i nikakve ga stege neće zadržati, pa će početi da čini zlo, a njegovo ružno lice đavola biće potpuno razotkriveno. To je jedan slučaj razotkrivanja. Reč „razotkriti” treba da razumete na sledeći način: Bog nije imao nameru da te razotkrije, već da ti dȃ priliku da praktično deluješ. Ali ti nisi prepoznao ono dobro što ti je dato, pa si se čak i poprilično obrukao. Zar nisi zaslužio da budeš razotkriven? Sam si to izabrao. Ne radi se o tome da je Bog namerno smislio da te razotkrije i da te ukloni. Razotkrili su te sopstveni motivi i ambicije. Koga drugog možeš da okriviš?

Jesmo li manje-više dovoljno u zajedništvu razgovarali o istini u kontekstu ljudskih interesa i Božjih interesa? Šta su ljudski lični interesi? To su stvari kojima ljudi streme, kao što su slava, dobit i status, ambicija i želja za blagoslovima, kao i ljudska taština i gordost, porodica, rođaci, materijalni interesi i tako dalje. Suština ljudskih interesa je sebična i ogavna, rđava je i sotonska, suprotna je istini i prekida, ometa i uništava rad Božje kuće, dok su Božji interesi – najpravedniji cilj spasenja ljudskog roda i predstavljaju Božju ljubav, Božje delo i Božju svetost i pravdu. Stoga Bog opravdano štiti Svoje interese. On štiti pravedan cilj. On to ne radi zato što je sebičan i zato što želi da zaštiti Sopstveno dostojanstvo. To je pravično i opravdano i od nemerljive je koristi za ljudsku rasu koju On spasava. Ljudski rod može biti spasen i, posledično, ostvariti veću korist, steći istinu, put i život tek kada Bog bude zaštitio Svoje interese. Tek će tada ljudi konačno postati istinska stvorena bića i živeti u okvirima svih pravila i zakona koje je Bog utvrdio, živeti među svim stvarima koje je Bog za njih stvorio, pa će ljudski rod tek tada steći radost i istinski uzvišen život. Je li sve to što Bog radi – pravedan cilj? Izuzetno je pravedan! To Božje delo i Božje upravljanje, kao i poslovi u crkvi koji se tiču Božjeg spasenja ljudskog roda – kao što su širenje jevanđelja, snimanje filmova, pisanje članaka sa svedočanstvima, sačinjavanje video-zapisa, prevođenje Božjih reči i održavanje normalnog reda u crkvenom životu – važni su i moraju biti zajemčeni. Postoji, pored toga, i aspekt jemčenja života svih Božjih izabranika koji obavljaju svoje dužnosti. Iako je to najosnovnija vrsta posla, slična pomoćnim uslugama, i ne deluje da ima mnogo veze sa glavnim radom Božje kuće, i ona je vrlo važna i treba je ovde pomenuti. Normalne stvari, kao što su hrana, odeća, smeštaj i prevoz – stvari su kojima Bog ljude snabdeva, a istovremeno su i najneophodnije fizičke potrepštine koje ljudi normalne ljudskosti treba da poseduju. Bog ljude neće lišiti tih potreba, već On mora da ih štiti. Ako stalno ometaš, prekidaš i podrivaš stvari koje Bog želi da odbrani, ako prema takvim stvarima uvek iskazuješ prezir i o njima uvek imaš predstave i zamisli, u tom slučaju se Bogu protiviš i Njemu se suprotstavljaš. Ako za delo Božje kuće i interese Božje kuće ne smatraš da su važni i stalno želiš da ih podrivaš, uvek bi da izazivaš uništenje ili bi da iz njih uvek izvlačiš korist, da varaš ili da tuđe prisvajaš, hoće li se Bog naljutiti na tebe? (Hoće.) I kakve su posledice Božje ljutnje? (Bićemo kažnjeni.) To je sasvim sigurno. Bog ti nipošto neće oprostiti! Jer je ono što radiš rušenje i uništavanje crkvenog rada i u suprotnosti je sa delom i interesima Božje kuće. To predstavlja veliko zlo, ulazak u suparništvo sa Bogom i nešto što direktno vređa Božju narav. Kako da se onda Bog ne naljuti na tebe? Ako neki ljudi, budući da su lošeg kova, u svom poslu nisu stručni i nehatno učine nešto što dovede do prekida i ometanja, za to ima opravdanja. Međutim, ako se zbog sopstvenih ličnih interesa upuštaš u ljubomoru i svađu i svesno preduzimaš stvari koje prekidaju, ometaju i uništavaju delo Božje kuće, to se smatra namernim kršenjem i predstavlja vređanje Božje naravi. Hoće li ti Bog oprostiti? Bog obavlja delo Svog plana upravljanja za period od 6000 godina i u njega ulaže sav Svoj mukotrpan rad. Ako se neko protivi Bogu, namerno škodi interesima Božje kuće i namerno sprovodi svoje lične interese i stremi ličnom prestižu i statusu na uštrb interesa Božje kuće, i pritom ne okleva da sruši crkveni posao, izazivajući ometanje i uništavanje dela Božje kuće, pa Božjoj kući čak nanese ogromnu materijalnu i finansijsku štetu, smatrate li da takvim ljudima treba oprostiti? (Ne, ne treba.) Svi kažete da za njih nema oproštaja, znači li to da je Bog ljut na te ljude? Naravno da jeste. Bog je toliko uradio na izražavanju istine i spasenju ljudi i u to je uložio mukotrpan rad. Bog taj najpravedniji cilj vrlo ozbiljno shvata; sav Njegov mukotrpni rad bio je usmeren ka tim ljudima koje On želi da spase, i sva Svoja očekivanja položio je u te ljude, pa će se i svi konačni rezultati i slava koju On želi da dobije od Svog plana upravljanja za period od 6000 godina – ostvariti na tim ljudima. Ako neko uđe u suparništvo s Bogom, pa se protivi tom cilju, ometa ga ili uništi njegov rezultat, hoće li mu Bog oprostiti? (Neće.) Zar ne vređa to Božju narav? Ako stalno govoriš da slediš Boga, stremiš ka spasenju, prihvataš Božje ispitivanje i vođstvo, prihvataš Božji sud i grdnju i pokoravaš im se, ali dok izgovaraš te reči, ipak prekidaš, ometaš i uništavaš razne vrste crkvenog rada, pa zbog tvog prekidanja, ometanja i uništavanja, zbog tvog nemara ili zanemarivanja dužnosti, ili zbog tvojih sebičnih želja i stremljenja ka sopstvenim interesima, bude naneta šteta interesima Božje kuće, crkve i čitavom nizu drugih aspekata, do te mere da je rad Božje kuće ozbiljno ometen i uništen, kako da Bog onda proceni tvoj ishod u tvojoj knjizi života? Kako da budeš okarakterisan? Da budemo pošteni, treba da budeš kažnjen. To se zove dobiti zasluženu kaznu. Šta sada razumete? Kakvi su ljudski interesi? (Oni su rđavi.) Ljudski interesi su u stvari sve ljudske ekstravagantne želje. Da kažemo to bez uvijanja, svi ti interesi su iskušenja, laži i mamac, koje Sotona koristi da ljude iskušava. Stremljenje ka slavi, dobiti i statusu i stremljenje ka svojim interesima – to je saradnja sa Sotonom u zlodelima i suprotstavljanje Bogu. Kako bi onemogućio Božje delo, Sotona stvara razna okruženja da bi ljude iskušavao, ometao i navodio na stranputicu, da bi ih sprečio da slede Boga i da Mu se pokore. Oni, umesto toga, sarađuju sa Sotonom i slede ga, namerno se dižu da ometaju i uništavaju Božje delo. Ma koliko Bog u zajedništvu razgovarao o istini, oni nikako da se opamete. Ma koliko ih Bog orezivao, oni i dalje ne prihvataju istinu. Uopšte se ne pokoravaju Bogu, već insistiraju da sve bude po njihovom i da rade šta im padne na pamet. Stoga prekidaju i ometaju crkveni rad, ozbiljno utiču na napredak raznoraznog crkvenog rada i prouzrokuju ogromnu štetu život-ulasku Božjeg izabranog naroda. Taj greh je preveliki i Bog će takve ljude sigurno kazniti.

Ovoga časa, u vašim mislima, koji su crkveni poslovi najvažniji i uključuju proširenje Božjeg plana upravljanja? (Širenje jevanđelja.) Delo jevanđelja je glavni posao. Bog Svoje delo vidi kao delo, ali je za ljude ono u njihovoj dužnosti. Osim dela jevanđelja, postoji i posao video produkcije, posao prevođenja, himne i razni poslovi povezani sa tekstom. U današnje vreme, većina ljudi koji puno radno vreme izvršavaju svoju dužnost bave se aktivnostima koje su povezane sa ovim poslovima. Recite Mi, koji se od ovih poslova može izostaviti? Neki ljudi kažu: „Muzika se svodi na svega nekoliko nota, za koje mislim da nisu važne. I bez tih melodija, Božje reči mogu podjednako da se obznane i šire, i jednako mogu ljude da dovedu pred Boga.” Da li je ispravno to reći? (Ne, pogrešno je.) Zašto je pogrešno? Da li bi bez muzike razne vrste video produkcije uopšte bile dobre? (Ne bi.) Osim što je neophodna za pevanje himni u crkvi, muzika je potrebna i za sve filmove, muzičke video priloge, horove i predstave, kao i za video recitale Božjih reči i tome slično. Iako se, na prvi pogled, muzika zaista svodi samo na note, nakon što ljudi ovu muziku čuju, ona je delotvornija u obznanjivanju Božjih reči i može odigrati ulogu u daljem širenju jevanđelja, pa je zato neizostavna. Čak i ako tu i tamo ležerno razgovaraš, a u pozadini se čuje muzika, efekat će biti drugačiji, zar ne? Dakle, ova dužnost je veoma važna. Neki ljudi kažu: „Pa, je li onda važan i naš rad na produkciji video-zapisa?” Vi Mi recite, da li je važan rad na produkciji video-zapisa? (Da.) Na primer, veliki deo slika koje nastaju korišćenjem tehnologije specijalnih efekata ne bi mogle da se zamene nikakvim sirovim video snimkom, niti bi mogle da budu snimljene – to je moderna umetnost. Ima onih koji kažu: „Božja kuća čak govori o modernoj umetnosti. Ne znači li to da idemo u korak s vremenom?” Kako to da idemo u korak s vremenom? To se zove iskorišćavanje Sotone zarad pružanja usluge. Naravno, to nije iskorišćavanje braće i sestara zarad pružanja usluge. Time hoću da kažem, ako možeš da savladaš neku tehničku ili umetničku profesiju i ako to profesionalno znanje možeš da iskoristiš u delu širenja jevanđelja i obznanjivanju Božjih reči, onda je to što si naučio korisno. Ako to možeš da naučiš, to je Božja blagodat i onda možeš da izvršavaš s tim povezanu dužnost, i bićeš blagosloven. Nije li to za tebe blagoslov? (Jeste.) Dakle, nije važno ono što naučiš, već je važno da li to koristiš za svoju dužnost. Ima i onih koji kažu: „Mi se bavimo tekstom, ali niko nikad ne sazna za nas, niko nas ne pominje, a mnogi nas ljudi čak ni ne vide. Postali smo izlišni.” Ovo nije jasan pogled na stvari. Ljudi ne mogu da te vide, ali Bog može da te vidi, Bog te preispituje, Bog te usmerava, Bog te blagoslovi, zašto to ne možeš da osetiš? Je li važno da li te ljudi vide i da li vas pominju? Kojom to istinom niste opskrbljeni? Iz kojih propovedi i zajedničkih razgovora ste izostavljeni? U stvari, tehnički sadržaj bavljenja tekstom nije previsok, a na jačanju profesionalnih aspekata se ne mora toliko raditi. Međutim, jedna stvar je neizostavna. Morate da razumete istinu. Ako ne razumete istinu, nećete moći ništa da napišete. Imaš znanje za pisanje, možeš da koristiš standardni jezik, da organizuješ rečenice i da u pisani tekst uneseš strukturu i ideje. Međutim, sama po sebi, struktura ne čini članak. On se mora ispuniti sadržajem. Šta tačno treba napisati u vidu sadržaja i kako to tačno treba napisati da bi se postigao rezultat svedočenja o Bogu – u to treba da uđete. Ako se samo zadržavate na ovom temelju, na temelju svedočenja o Božjim rečima i obznanjivanju ove faze Božjeg dela, onda se vaš rast neće nikad uvećati. Ako, pored svedočenja o Božjem novom delu, pored suprotstavljanja ljudskim predstavama i pored zajedničkih razgovora o nekim istinama iz vizija, možete u zajedništvu da govorite i o nekim istinama o život-ulasku, te da upotrebite neke činjenice, priče i neke prilično lepo opisane detalje kako biste izrazili sva razna stanja iz dubine ljudskog srca, tako da ljudi prepoznaju svoju iskvarenost i tako da mogu da shvate koji su Božji zahtevi za ljudski rod, koje su Božje namere i da, povrh toga, prepoznaju najvažnije stvari – šta je tačno istina, kojim putem ljudi treba da idu, gde se nalazi greška u pogrešnim putevima kojima ljudi sada idu, u kakve ljude Bog želi da se ljudska bića pretvore, i kojim putem Bog zahteva da ljudi idu – ako možete, korak po korak, da napredujete u tom pravcu, onda će dužnost koju izvršavate biti izuzetno vredna. Ali, ovo je težak deo, to je najteži deo. Ljudski ulazak u život se ne događa u razmaku od jednog ili dva dana. Kod mnogih stvari potreban je period od godinu ili dve od trenutka kada se o njima prvi put govori do trenutka kada ljudi postanu svesni tih stvari. Potrebne su dve do tri godine ili čak tri do pet godina za prelazak od maglovite do jasne svesti, potrebne su dve ili tri godine od kad se čoveku razbistri svest dok ne shvati prirodu ove stvari, a zatim još dve ili tri godine do spoznaje ozbiljnosti ovog problema. Ljudi koji su otupeli i lošeg su kova mogu da dostignu samo ovu tačku. Ljudi koji su boljeg kova i oštrog duha znaju aktivno da traže šta je istina, za šta su potrebne još dve ili tri godine…. I pre nego što toga budu svesni, čitav život im je prošao. Život-ulazak je u toj meri spor! Ljudsko shvatanje i pamćenje istine uveliko nadilaze brzinu kojom ljudi doživljavaju i razumeju istinu. Šta ovim hoću da kažem? Hoću da kažem da su iskustvo i razumevanje uvek spori, jer to je život, dok shvatanje i pamćenje iziskuju samo um. Ljudi sa dobrim pamćenjem, sa snažnom sposobnošću shvatanja, ljudi određenog kova i stepena obrazovanja ove stvari mogu brzo da postignu. Međutim, nakon što je čovek nešto shvatio, da li ima znanje? Ne. Nakon što shvati, čovek se zaustavi na tom saznanju o čemu je tu reč i ne ide dalje od toga, ali to svejedno neće pomoći kad stupi u akciju. Zašto neće pomoći? Doktrina koju shvataš često ne može da se primeni na stvari koje te zadese, niti s njima može da se poveže. Shodno tome, tek nakon većeg broja neuspeha, nakon dosta pretrpljenih gubitaka, nakon priličnog broja skretanja s pravog puta i podvrgavanja velikoj količini suda, grdnje i orezivanja, konačno ćeš shvatiti istinu i moći ćeš da primenjuješ i iskusiš Božje reči u svakovrsnim stvarima koje te zadese. Do tada će proći mnogo godina i lice će ti možda biti izborano – nije li to veoma sporo? Ljudski život napreduje veoma sporo, jer istina koju ljudi razumeju obuhvata ljudsku priroda-suštinu, ljudsko postojanje i stvari od kojih ljudi žive, a to uključuje preobražaj čovekove naravi, kao i promene u njegovom životu. Zar bi tako lako tvoj život mogao da se promeni u neki drugi život? S jedne strane, to iziskuje Božje delo i istovremeno je neophodno da ljudi aktivno sarađuju; povrh toga, tu su i kušnje spoljnog okruženja, kao i tvoje lično stremljenje; osim toga, moraš da imaš dovoljno dobar kov i moć zapažanja, i Bog će ti onda pružiti dodatno prosvećenje i usmeravanje; štaviše, Bog će ti odmeriti neke grdnje, sud i orezivanje, braća i sestre će te kritikovati, ali ti, ipak, sve više moraš da stremiš, tako da te stvari koje pripadaju Sotoni mogu da se uklone – tek onda će pozitivne stvari koje pripadaju istini moći malo-pomalo da ulaze. Neki ljudi kažu: „Kad ljudi shvate istinu, život im se menja.” Je li to ispravno ili pogrešno reći? (Pogrešno je.) Zbog čega je pogrešno? Shvatanje istine nije isto što i posedovanje istine, a ni nakon što je shvatiš, ona nije tvoj život. Kad čuješ istinu, razumeš je i shvatiš ono što čuješ, koliko dugo to može da opstane u tvom srcu? Mesec dana kasnije, možda će te reči koje si u tom trenutku smatrao najvažnijim u potpunosti nestati i, kad ih ponovo budeš čuo, osećaćeš se kao da ih nikada ranije nisi čuo. Međutim, ako zaista poseduješ takav život-rast, ne moraš da ih slušaš svaki put iznova. Ako ga ne poseduješ, moraš da nastaviš da slušaš, a ako ne slušaš, onda će ono što shvataš postepeno splašnjavati i nestajati sve dok ne postaneš isti kao nevernici. Stoga se Božje reči i istina moraju neprekidno slušati i čitati. Ako se premalo čitaju i slušaju, to neće pomoći. Svi ste ovo temeljno shvatili, zar ne? (Da.) Ponekad, ako dva ili tri dana ne pevate himne niti se molite Bogu, u svom srcu osećate prazninu i Boga ne možete da dokučite, pa se pitate kuda da odete da se u šetnji opustite. Posledično, što se više opuštate, sve ste manje disciplinovani, pa kad odete u crkvu da sa braćom i sestrama u zajedništvu razgovarate o istini, osetite da ste se odvikli od toga, a čim se pomene crkveni posao, osetite se pomalo neprijatno. U razmaku od dva ili tri dana, promenio si se i postao nalik nekoj drugoj osobi, pa ti se čini da sȃm sebe više ne prepoznaješ. Kako je to moguće? Nemoj misliti da je istina, zato što si slušao mnogo propovedi, postala tvoj život i da si je zadobio. Još uvek si daleko od toga! Nemoj misliti da si, samo zato što si napisao članak sa svedočenjem ili zato što si imao takvo iskustvo, već spasen. Još uvek nisi dotle stigao! To je tek delić u tvom dugom životnom iskustvu. Taj delić može biti samo trenutno raspoloženje, trenutno osećanje, trenutna želja ili ambicija i ništa više. Kad jednog dana budeš slab, osvrneš se unazad i čuješ svedočenja koja si nekad dao, zakletve koje si jednom položio i shvatanje do koga si jednom došao, oni će ti delovati nepoznato i reći ćeš: „Zar sam to bio ja? Da li sam imao tako veliki rast? Kako to da za to ne znam? To sigurno nisam bio ja, zar ne?” U tom trenutku ćeš uvideti da se tvoj život još uvek nije promenio. Na šta upućuje to što ti se život nije promenio? Na to da se tvoja narav još uvek nije preobratila. Kako ćeš se osećati kad otkriješ da – uprkos datim svedočanstvima i tadašnjem uverenju da već imaš veliki rast – i dalje možeš da postaneš jednako negativan kao što si sada? Zar ne bi pomislio da je preobražaj čovekove naravi previše težak? Istina nije nešto što se preko noći može usaditi u ljude. Ako ljudi zaista zadobiju istinu kao svoj život, oni će biti blagosloveni i život će im biti drugačiji. Više neće biti kao što su sada, ljudi koji često otkrivaju iskvarene naravi, već će u potpunosti moći da se pokore Bogu i da odano izvršavaju svoju dužnost, i biće sasvim preobraženi.

Pošto je čovečanstvo tako iskvareno, nije mu lako da prihvati istinu, a kako je istina tako dragocena, još je teže Bogu da je usadi u ljude. Vrednost i smisao istine i svi raznoliki aspekti istine veoma su vredni i značajni za ljudska bića. Ali pošto je Sotona tako duboko iskvario ljude, pa oni u sebi imaju toliko stvari koje mu pripadaju, nije lako usaditi istinu u njih tako da ona postane njihov život. Znači li to, onda, da se istina ne može utisnuti u ljude? Ne znači. Može se utisnuti u njih, ali oni moraju da imaju ispravan stav i pogled i da slede pravi put. To što je nešto teško, ne znači da je nemoguće, baš kao što je bio slučaj i u prve dve faze Božjeg dela, kada Bog nije obavio delo usavršavanja i nije izrazio ove istine ni izgovorio ove reči, ali su ipak neki ljudi bili usavršeni, a neki su spoznali Boga. Posmatrajući stvari na osnovu te činjenice, utisnuti istinu u ljude je ostvarivo i nije neizvodljivo, a zavisi samo od toga da li ti ljudi streme ka istini. Kako da čovek stremi? Najjednostavniji način je da svakoga dana čita Božje reči, da uči napamet suštinu Njegovih reči, da svaki dan duboko razmišlja o određenom odlomku Božjih reči i da nanovo i nanovo molitveno čita te reči i u zajedništvu razgovara o njima. Kada budeš molitveno pročitao te poglede i izreke – kao i stavove prema raznim ljudima, događajima i stvarima – kojima Božje reči treba da te nauče, kako bi ih razumeo i kako bi oni ušli u tvoje srce, onda ćeš vrlo brzo početi da, kad god te razne stvari zadese, proživljavaš pozitivne misli i poglede i načela praktičnog delovanja. Vi još niste stigli do tog nivoa. Jesi li pročitao šta je Jov uradio? Šta je Jov radio dok su njegova deca pravila gozbe? Dolazio je pred Boga da se moli i da prinosi žrtve za svoju decu. Nikada se nije udaljio od Boga. To znači, klanjaj se svega što bi moglo dovesti do toga da se tvoje srce udalji od Boga; nemoj govoriti ništa što bi moglo dovesti do toga da se tvoje srce udalji od Boga; izbegavaj da gledaš u stvari koje bi mogle dovesti do toga da se udaljiš od Boga ili da stvoriš predstave ili sumnje o Njemu; nemoj dolaziti u dodir sa ljudima koji bi te mogli navesti da postaneš negativan, da se izrodiš i da preterano ugađaš samom sebi, ili te navesti da sumnjaš u Boga, da Mu prkosiš i da se udaljiš od Njega, već ih zaobiđi u širokom luku; ostani blizak sa onima od kojih možeš da dobiješ pouku, pomoć i opskrbu; nemoj raditi stvari koje te navode da s gnušanjem odbacuješ istinu, da je ne voliš i da ti se gadi. Moraš imati neke ideje o tim stvarima u glavi. Nemoj samo otaljavati stvari u životu i misliti: „Baš me briga koliko ću živeti i kako će se moj život odvijati, prepustiću sve prirodi i Božjim orkestracijama.” Bog je za tebe uredio određena okruženja i dao ti je slobodnu volju da biraš, ali ako ti ne sarađuješ i počneš da dolaziš u dodir sa ljudima koji vole ovozemaljske stvari, uvek udovoljavaju telu, nisu posvećeni svojim dužnostima i neodgovorni su, pa se stalno družiš sa takvim ljudima, kakav će biti krajnji rezultat i ishod? Ti ljudi, kada nemaju šta da rade, pričaju o jelu, piću i zabavi, a često i izmišljaju priče i ogovaraju. Ako se susretneš s takvim iskušenjima i ne držiš se podalje od njih, nego čak postaneš opsednut tim stvarima i namerno provodiš vreme sa takvim ljudima, onda si u opasnosti, jer su iskušenja svuda oko tebe! Kada mudar čovek vidi takvo iskušenje, on se drži podalje. U srcu mu je jasno: „Ja nemam taj rast, neću da ih slušam i neću uopšte da obraćam pažnju na njih. Ti ljudi ne streme ka istini i ne vole je. Držaću se podalje i naći ću neko mirno mesto da neko vreme u samoći čitam Božje reči, umirim srce i duboko razmišljam, te da dođem pred Boga.” Sva ta načela i ti ciljevi su sledeći: Prvo, ne udaljavaj se od Božjih reči; drugo, ne udaljavaj se od Boga u srcu. Na taj način ćeš stalno živeti pred Bogom na temeljima razumevanja istine. S jedne strane, Bog će te zaštititi od padanja u iskušenje. S druge strane, On će se prema tebi ophoditi izuzetno milosrdno, omogućiće ti da razumeš šta treba da radiš da bi sproveo istinu u delo i omogućiće ti da se prosvetliš i prosvetiš u pogledu raznih istina. Kada je reč o tvojoj dužnosti, Bog će te uputiti kako da radiš na tome da ne grešiš, da uvek uradiš stvari kako treba i da se upoznaš sa načelima. Zar nećeš tako biti zaštićen? To, naravno, nije najveći i krajnji cilj. Koji je, onda, krajnji cilj? Da naučiš lekcije od raznih ljudi, događaja i stvari, da razumeš Božje namere, da upoznaš Božje delo i da praktično deluješ u skladu sa načelima kakva Bog zahteva. Na taj način će tvoj život i tvoj rast nastaviti da napreduju, umesto da stagniraju. Ako si uvek zaposlen jer obavljaš razne poslove i ne fokusiraš se na upražnjavanje istine u obavljanju svojih dužnosti i rešavanje teškoća život-ulaska, nećeš napredovati u životu. Život-ulazak se postiže obavljanjem svoje dužnosti. Ako čovek odstupi od obavljanja dužnosti i od Božjih reči, neće biti napretka u životu. Neki ljudi vide druge kako dokono ćaskaju, pa se i sami umešaju i počnu da zabadaju nos, večito se ponašaju kao njuškala i vole da ogovaraju – Bog takve ljude ne voli. Kakve ljude Bog voli? Ljude koji su u stanju da umire svoja srca. Da se umire da bi radili šta tačno? Da bi bili marionete koje ni na šta ne misle? Ne, da bi se u tišini molili Bogu, da bi tragali za Njegovim namerama, da bi Ga molili za zaštitu i za prosvećenje. Takođe, da bi tragali za prosvećenjem i prosvetljenjem u pogledu nekog aspekta istine koji ne razumeju, kako bi postigli razumevanje i jasnoću u vezi sa tim aspektom istine, ili da bi tragali za rešenjem onih aspekata svog rada koji su pritisnuti problemima, i da bi ih Bog usmerio. Ima mnogo zadataka koje treba preduzeti i mnogo stvari koje treba uraditi kada se čovek umiri pred Bogom. Nije reč o tome da treba doći pred Boga da mu se javiš kad god imaš neki slobodan trenutak, pa reći: „Bože, tu sam, u srcu si mi, budi sa mnom, ne daj da padnem u iskušenje!” Ako tako ležerno otaljavaš sa Bogom, nisi pravi vernik, a Bog takvim ljudima neće podariti istinu. Šta ljudi moraju prvo da poseduju da bi im Bog podario istinu? Moraju da imaju srce gladno i žedno pravednosti, iskreno srce. Ako je tvoje srce iskreno, šta to predstavlja? To predstavlja istinsku ljubav prema istini. Ako si uvek ležeran sa Bogom i nisi nimalo iskren, uvek želiš sȃm da donosiš odluke o svemu i dolaziš pred Boga samo da Mu se javiš, da Ga pozdraviš, a zatim sȃm o svemu odlučuješ i sȃm radiš stvari, onda, iako Ti je Bog poverio Svoje delo, završavaš tako što nemaš nikakve veze ni sa Njim ni sa istinom. Kako se to zove? To se zove opiranje Bogu i briga o sopstvenim poslovima. Može li te Bog tako prosvetiti? Ne može. Jeste li svi shvatili kako se stremi ka istini i kako se dolazi do razumevanja istine? Morate često da dolazite pred Boga, da umirite srce da bi tragali za istinom i molili Mu se, i morate naučiti da se umirite. Umiriti se ne znači isprazniti um, već znači imati molbe, misli i terete u srcu, doći pred Boga sa iskrenim srcem punim čežnje, čeznuti za istinom i za Božjim namerama i nositi teret dužnosti koju vršiš i posla koji obavljaš – to treba da imaš kada dođeš pred Boga i umiriš se.

Upravo sam u zajedništvu govorio o tome da je ceo crkveni posao neposredno povezan sa delom širenja jevanđelja o Božjem carstvu. Konkretno, delo širenja jevanđelja i svi poslovi koji se odnose na profesije poseduju važnu i neraskidivu vezu sa delom širenja jevanđelja. Stoga, sve što uključuje delo širenja jevanđelja obuhvata interese Božje i interese Božje kuće. Ako ljudi mogu ispravno da shvate delo širenja jevanđelja, oni treba ispravno da pristupe dužnostima koje sami izvršavaju i dužnostima koje izvršavaju drugi. Kako im treba pravilno pristupiti? Dajte sve od sebe i izvršavajte ih u skladu sa Božjim zahtevima. Makar se nemojte prepuštati onim ponašanjima i praksama kojima se namerno izazivaju šteta ili ometanje i nemojte namerno raditi one stvari za koje znate da su pogrešne. Ako neko istrajava u tome da nešto uradi, iako zna da to prekida i ometa crkveni posao, i niko od toga ne može da ga odvrati, onda taj čini zlo, poigrava se sa smrću i pokazuje svoje pravo lice đavola. Bez odlaganja navedite braću i sestre da tu osobu razaznaju onakvom kakva ona jeste, a zatim tu zlu osobu uklonite iz crkve. Ukoliko je tom zlikovcu naišao trenutak ludosti i zlo ne čini namerno, kako takvu stvar treba rešiti? Treba li tu osobu obrazovati i pomoći joj? Šta ako je ona obrazovana, ali svejedno ne sluša? Braća i sestre se okupljaju da je kritikuju. Šta ako je ta osoba stručna za svoj posao, ali u njegovom obavljanju ipak ne daje sve od sebe, a trenutno nema nikog ko bi je zamenio i svi i dalje žele da baš ta osoba obavi taj posao? Svi se okupe da tu osobu orežu i da je upozore: „Bog te je uzdigao i zatražio da izvršiš ovu dužnost. Ako u njeno izvršavanje ne uložiš svoj maksimum, već nastaviš da izazivaš ometanja, ako nastaviš da dižeš ruke od svoje dužnosti, onda očigledno nemaš savest i nisi podoban da izvršavaš svoju dužnost.” Da li je ovaj način dobar ili nije? Ako neko tu osobu može da zameni, onda je pustite da ode. Da li biste se usudili da to učinite? Većina ljudi se ne bi usudila. Kad je reč o odbrani crkvenog posla, mnogi se ljudi ne usuđuju da podignu glas i da se zauzmu za pravdu. Zar to nije slučaj kad se ne usuđujete da se pridržavate istine? Neki ljudi zabijaju glavu u pesak i ravnodušni su kad primete da se crkveni posao prekida ili ometa, kao da to nema nikakve veze sa njima, a njihov stav se svodi na to da zažmure. Ali, ako ih neko kritikuje, uz reči da ne treba da budu takvi, odnosno ako ih prezire ili ih gleda s visine, oni se iznerviraju i u sebi razmišljaju: „Šta ti umišljaš da si? Ko si ti da me kritikuješ? Ko si ti da me gledaš s visine? O ovome moramo ozbiljno da porazgovaramo.” Uzimaju tu stvar k srcu i smatraju je ozbiljnom, i ne mogu se suzdržati da nešto ne kažu i da se ne izjasne o svom stanovištu. Kad je crkveni posao bio poremećen, ometan i oštećen, oni nisu ništa osećali, već su na to zažmurili. Kakvi su to ljudi? (Sebični i ogavni.) Jesu li to samo sebičnost i ogavnost? Ovaj problem je toliko ozbiljan da ne može da se sažme u samo jednu rečenicu. Može se jedino reći da takvi ljudi nemaju ljudskost i da nipošto nisu dobri ljudi. U stvari, to je ono što rade antihristi, a, naravno, ni lažne starešine ne predstavljaju izuzetak. Antihristi nemaju pojma koji su interesi Božje kuće. Ne mogu da vide kad se crkveni posao remeti. Neki ljudi izazivaju potpuni haos ometajući crkveni posao, međutim, kad to vide, antihristi to ne shvataju ozbiljno. Oni umanjuju značaj toga ili počinioca tek mlako prekore, uz nekoliko jednostavnih zapažanja, kratko ih opomenu i ništa više od toga, bez i najmanjeg nagoveštaja negodovanja. Imaju li takvi ljudi osećaj za pravdu? Kakvi su to ljudi? Takvi ljudi ujedaju ruku koja ih hrani, oni su izdajice! Oni su ološ!

Upravo sam dao opšti pregled toga šta su ljudski interesi, koja je suština ljudskih interesa, zašto ljudi slede lične interese, kakva je priroda ljudskog stremljenja ka sopstvenim interesima, kao i priroda Božjih interesa i kako se oni definišu. Božji interesi su najpravedniji cilj i treba ih tako posmatrati. Nije nimalo sebično od Boga što štiti Svoje interese, niti On to čini isključivo da bi zaštitio Svoje dostojanstvo i Svoju slavu. On, naprotiv, želi da zaštiti napredak i rezultat Svog dela i da odbrani pravedan cilj. To je najpravednije i najopravdanije ponašanje i način postupanja, a to je Božje delovanje. Stvorena ljudska bića ne treba da gaje predstave o tom Božjem delovanju, a kamoli da o tom delovanju gaje bilo kakve optužbe ili sud. Možemo li reći da su Božji interesi iznad svega ostalog? (Možemo.) Je li sebično to reći? (Nije.) Ljudi razumeju taj aspekt istine i na osnovu toga ta tvrdnja pije vodu. Ona nije namerno iskrivljena, već je nepristrasna i opravdana. „Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu” – to je suština antihristȃ. Njihov stav i pristup u odnosu na interese takve su prirode i oni nikada ne uzimaju u obzir interese Božje kuće. Šta znači „nikada”? Konkretno, da uopšte ne razmišljaju o interesima Božje kuće, niti imaju ikakav koncept o njima, već uzimaju u obzir samo svoje interese – to je značenje te reči. Koliko je to ozbiljno? Izdaju interese Božje kuće, izdaju ih u zamenu za ličnu slavu i lične interese. Njihovi interesi su najvažniji i mogu da zamene Božje interese. Oni će se boriti za svoje interese ma kako rđavi, neopravdani i negativni ovi bili, a da bi obezbedili svoje interese i izborili se za njih otišli bi tako daleko da žrtvuju bilo koga, po svaku cenu. Kakvo je to ponašanje? (To je ponašanje antihristȃ.) Ponašanje antihristȃ – to je Sotonino delo. Sotona vlada ljudskom rasom, može vladati nekom državom ili rasom, a ne preza ni od toga da žrtvuje koliko god života je potrebno da bi njegova vlast ostala stabilna. Koji su njegovi interesi? Moć i položaj prevlasti. Kako on dolazi na položaj prevlasti i kako učvršćuje svoju prevlast? (Po svaku cenu.) Po svaku cenu. To znači da on ne mari za to da li njegovo praktično delovanje i njegove metode javnosti deluju opravdano ili neopravdano i koristi sve, od pokolja i suzbijanja, preko mekih i tvrdih taktika, do prinude i podstrekivanja, pa ne preza čak ni od toga da žrtvuje bilo čiji život ili mnoge živote u zamenu za stabilnost svog položaja i moć koju drži u rukama – takvo je ponašanje Sotone. I antihristi postupaju isto tako.

Jesu li vam reči današnje besede po ukusu? (Ja sam mnogo zadobio od današnje besede, a naročito me snažno dirnula detaljna analiza znanja i intelektualaca. U prošlosti se nisam baš sasvim slagao sa idejom da su intelektualci lišeni duhovnog razumevanja, ali sam u ovom periodu, kroz Božju detaljnu analizu znanja, postepeno uspeo da napravim poređenje i da uvidim da i ja sȃm, u mnogim situacijama, nisam u stanju da shvatim Božje reči, da ih ne razumem kad ih čujem, a kada posmatram ljude i događaje, gledam na njih i analiziram ih sa intelektualne tačke gledišta, što dovodi do iskrivljenog shvatanja – upravo to je nedostatak duhovnog razumevanja. Sada jasnije vidim suštinu intelektualaca.) Kada sam danas govorio o intelektualcima, ni slučajno nisam ciljao na neku određenu osobu, ali dobro je ako ste u stanju da sebe uporedite i pronađete u Mojim rečima, ima nade da ćete preokrenuti stvari i ostvariti ulazak. Treba marljivo da tragate, da krenete od tog nerazumevanja i neshvatanja istine, da biste polako stigli do toga da, jednu po jednu, razumete neke jednostavne, pojedinačne, manje duboke istine, ali na takav način da ono što razumete bude istina, a ne reči i doktrine. Tako ćeš, malo po malo, steći duhovno razumevanje. Ako budeš razumeo stvari fokusirajući se na istinu i stvarnost, postepeno ćeš razumeti istinu; ako uvek budeš analizirao stvari fokusirajući se na doktrinu, pomoću logike i uma, onda ćeš razumeti samo doktrinu i teoriju koje nikada neće postati istina, a ti nikada nećeš otići dalje od osnova doktrine. Zar nije tako? (Jeste.) Neki kažu: „Zašto ne razumem neke Božje reči koje pročitam? Kako to da ljudima nije lako da ih razumeju i prihvate kada ih ocenjuju pomoću gramatike i na osnovu strukture sastava?” Kako objašnjavate taj problem? Da li ga sada razumete? Ja ću vam ga objasniti. Bog ljudima govori otkad je čovečanstvo nastalo, a svaka reč i svaki stav onoga što On kaže sȃm je jezik, a ne sastav. Dok danas ovde govorim, da li Ja čitam sastav, podnosim izveštaj ili samo razgovaram sa vama? (Razgovaraš.) Ćaskam sa vama, govorim istinu i pričam o temama koje su vam potrebne. Ne čitam sastav, nego govorim. Stoga morate da razumete šta je sastav, a šta govor – postoje razlike između te dve stvari. Neophodni elementi sastava su aspekti znanja koje potiče od ljudskog roda, a Bog, kada govori, ne mora da se drži tog znanja. On treba samo jednostavno i jasno da govori istine o kojima želi da govori, pa ukoliko ljudi razumeju istine koje čuju, to je dovoljno i nema potrebe čak ni za znakovima interpunkcije. Znakove interpunkcije i sastave izmislili su ljudi, koji su izmislili i gramatiku i obavezne elemente sastava. Sve te stvari spadaju u kategoriju znanja i Bog ne mora da ih se pridržava. Pored toga, jezik dolazi od Boga i to je pozitivna stvar. Stoga je sve što Bog kaže ispravno. Nema potrebe da to proučavaš i tražiš gramatičke greške, da upoređuješ i detaljno analiziraš gramatičke greške. Treba samo, u datom tekstu, u datom stavu i u datoj rečenici da razumeš koja je Božja namera, šta je istina, koja istina-načela Bog zahteva od ljudi, šta je put primene o kojem Bog ljudima govori, i to je dovoljno. To je razum kakav treba da poseduju stvorena bića – ljudi. Božje reči i dela ne moraju da budu u skladu sa svim tim konvencijama i okvirima koje su osmislili ljudi, a pored toga, ta pravila su čisto intelektualne stvari svojstvene znanju, kojih se nije potrebno pridržavati. Bog je rekao mnogo toga, a šta god On kaže, istina je. Što više ljudi sa duhovnim razumevanjem i ljudi sa iskustvom čitaju Božje reči, to više osećaju da su Božje reči istina. Koja je to istina sadržana u tim rečima jeste nešto što ljudi treba da dokuče, potraže i dožive. Bog čovečanstvu govori – zapamtite, Bog govori, a „govoriti” se u slengu kaže čavrljati ili pričati o svemu i svačemu. Koja je suština onoga što Bog ovde hoće da kaže? Suština su Božje namere, istina i zahtevi koje On postavlja pred ljude. Priroda govora je takva da se priča jednostavno i jasno, na neformalan način, intimno i licem u lice, ponekad govornim jezikom i dijalektom, a ponekad književnim rečima. Da biste napisali sastav, potrebno je da u prvom stavu napravite uvod, da zatim u sredini razvijete i razradite temu, da bi na kraju stigli do vrhunca i završetka. Da bi se smatrao sastavom, on mora da bude napisan tačno u tom formatu, a nastavnik će ga tek tada pročitati i oceniti kao prosečan, dobar ili odličan. Mogu li se na taj način ocenjivati reči Božje? Recimo da kažete: „Ovaj tekst je dobar, gramatički je ispravan, izgovoren je božanskim jezikom i potpuno odgovara strukturi sastava; onaj tekst nije tako dobar, malo je neuređen, a struktura mu nije baš najbolja. Neke reči nisu baš gramatički ispravne, a ima čak i reči koje izgleda da nisu upotrebljene na pravom mestu.” Je li u redu na taj način čitati Božje reči? (Nije.) Bilo bi izopačeno čitati ih na taj način i ti nikada ne bi stekao istinu. Moraš da naučiš da u Božjim rečima čitaš između redova da bi video šta Bog od tebe zahteva i koje istine te reči sadrže – to bi bilo pametno. Ti uopšte ne znaš kako treba da gledaš na te stvari, pa po ceo dan govoriš: „Kako to da Božje reči uopšte nisu napisane u formi sastava? Božje reči bi trebalo da budu kao govori, a Bog bi trebalo da govori prefinjenim jezikom.” Ja to ne radim. To bi bilo baš naporno, i vi bi se umorili od slušanja, a umorio bi se i govornik. Pomislite na to kako Bog govori na nebu, kako govori Jovu, Petru, Mojsiju i Joni – zar Božje reči nisu bile jednostavne i jasne? Uopšte ne možete da vidite koliko su izuzetne, apstraktne i velike, i koliko je Njegov način izražavanja rigorozan. Pogledajte kako je, kada je Sotona iskušavao Jova, Bog Sotoni rekao: „Jesi li video Jova, slugu mojega? Nema na zemlji čoveka koji je, poput njega, savršen, pošten, bogobojažljiv i kloni se zla” (Knjiga o Jovu 1:8), i „Dajem ti ga u ruke, ali mu ipak poštedi život” (Knjiga o Jovu 2:6). Božje reči su bile i jednostavne i sažete i vrlo su jasno objasnile problem. To je Božja narav i Božja suština. Bog ne koristi namerno nikakve zbunjujuće dvosmislice, a Njegova veličina, izuzetnost, plemenitost, autoritet i moć nisu lažni. Zašto kažem da nisu lažni? Kada Bog nekome govori, on se ne pretvara, ne kamuflira se nekom uzvišenom slikom, niti govori stvari koje ljudi ne razumeju – to radi Sotona, a ne Bog – a ono što Bog govori, On će ti pomoći i da razumeš. Ako si dete, govoriće ti rečima razumljivim deci. Ako si poodmaklih godina, govoriće ti jezikom starijih ljudi. Ako si muškarac, govoriće ti jezikom koji obično koriste muškarci. Ako si iskvareno ljudsko biće, govoriće ti na takav način, a Njegov jezik će imati takvu strukturu kakvu su iskvarena ljudska bića u stanju da razumeju. Bog govori na mnoštvo načina. Ponekad se šali, ponekad pravi ironične opaske, ponekad je sarkastičan, ponekad detaljno analizira, ponekad je oštriji, ponekad nežniji, ponekad te dirne, a nekad te prvo oreže, a zatim uteši… Sve te istine koje On izražava i sve to što radi nije rigidno, već fluidno. Bog je izvor žive vode, a izvor istine je Bog. Sve što Bog kaže je u redu, u tome je istina i nije važno na koji način On to kaže. Ako neko uvek ima predstave o Božjem načinu govora, o strukturi Njegovog jezika i tako dalje, pa ih neprekidno ispituje i sumnja u njih i uvek je zbog tih stvari zabrinut, te misli: „Bog u kojeg ja verujem baš i ne deluje kao bog, zašto je takav? Zato neću da ga prihvatim, bilo bi me sramota da ga prihvatim, bolje je da verujem u tog i tog”, kakav je onda to čovek? (Bezvernik.) To je bezvernik. Kakvi su ljudi najčešće bezvernici? Ljudi lišeni duhovnog razumevanja. Kada ljudi lišeni duhovnog razumevanja čitaju Božje reči, oni ih pažljivo ispituju, ali na kraju i dalje nisu u stanju da ih potpuno dokuče, pa se pitaju: „Pošto je ovo pravi put, je li moguće zadobiti blagoslove verujući na ovaj način? Toliko je ljudi koji veruju. Ako ja ne verujem, zar neću otići u pakao?” Smišljaju čak i sitne spletke. Nikada se ne pitaju ovako: „Kažu da je u Božjim rečima istina, a šta je uopšte istina? Kako to da je ja nisam video? Moram da nastavim da čitam i slušam!” Jednog dana konačno „razumeju to što su čuli”, pa misle: „Te reči otkrivaju pravu situaciju, istinu. Ali jezik kojim su izražene previše je običan i svakidašnji, vrlo je prosečan, pa će ga inteligencija možda prezreti, diskriminisati i smatrati najobičnijim načinom govora, pa čak, u slučaju određenih reči, i prozaičnim. Neke reči koje se visoki intelektualac iz industrije znanja ne bi udostojio da koristi zapravo izlaze iz usta bogu – to je sasvim nepojmljivo i sigurno ne bi trebalo da bude tako, zar ne?” Kakve su posledice tog stalnog ispitivanja? Smatraš da si bolji od Boga i da bi Bog trebalo da veruje u tebe i da te uzdiže. Zar nije to problematično? Takvi su ljudi lišeni duhovnog razumevanja. Njihov stav prema Bogu je uvek da se bore protiv Boga i da ga ispituju. Dok Ga ispituju, oni Mu istovremeno i prkose, a dok Mu prkose, misle: „Bolje je da ti ne budeš bog, jer si toliko beznačajan, uopšte nisi nalik bogu. Da si ti bog, ja se ne bih prijatno osećao. Ako te prezirem i ispitujem te, analiziram te do te mere da više nisi bog i niko ne veruje u tebe, onda ću biti srećan, a ako tražim velikog boga u kojeg mogu da verujem, osetiću mir.” Takvi ljudi su bezvernici. Mnogi bezvernici lišeni su duhovnog razumevanja. Oni nikada neće razumeti ni steći istinu iz tih sasvim običnih Božjih izjava. Oni ih samo nanovo i nanovo ispituju i ne samo da ne stiču istinu, već i ruše važno pitanje sopstvenog spasenja, a pored toga se i razotkrivaju i sami sebe isključuju. Ovde ćemo završiti današnji razgovor u zajedništvu. (Neka je hvaljen Bog!) Pozdravljam vas!

17. januar 2020. godine

a. „Lao” i „sjao” su prefiksi koji se dodaju ispred prezimena u kineskom jeziku, kao termin koji se koristi za obraćanje, izražavajući osećaj bliskosti ili ležernosti između govornika i slušaoca.