II. Interesi antihristȃ

Danas ćemo u zajedništvu nastaviti razgovor o devetoj stavki u pogledu ispoljavanja antihristȃ. Deveta stavka o njihovim ispoljavanjima glasi: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu. Prošli put smo u zajedništvu razgovarali o manjem segmentu ovoga, zapravo, započeli smo našu temu i razgovarali smo o tome šta su interesi, a to predstavlja prvu tačku. Kad je reč o drugoj tački, razgovarali smo o tome šta su ljudski interesi i koja je suština ljudskih interesa. Treća tačka o kojoj smo razgovarali bila je šta su Božji interesi i šta je suština Božjih interesa – manje-više to je bio sadržaj tri tačke o kojima smo razgovarali. Ono o čemu smo poslednji put razgovarali u osnovi su bile konceptualne istine, kojima smo došli do definicije različitih aspekata interesa i koje su ljudima pružile razumevanje osnovih koncepata. Ovoga puta nećemo dublje zalaziti u prethodno navedeni sadržaj, budući da tema o kojoj ćemo razgovarati u vezi sa našom devetom stavkom ima za cilj da istakne različita ispoljavanja antihristȃ. Stoga ćemo nastaviti da se bolje upoznajemo sa ispoljavanjima antihristȃ u našem zajedničkom razgovoru o ovoj stavki. Pre svega ćemo raščlanjivati stav i ponašanje antihristȃ u odnosu na razne interese koji su sa njima povezani, u pokušaju da utvrdimo priroda-suštinu i narav antihristȃ i da ih detaljno analiziramo iz ove perspektive. Započećemo razgovorom u zajedništvu o onim stvarima koje su, u očima antihristȃ, od značaja za njihove interese.

U očima antihristȃ, Bog, kuća Božja i crkva predstavljaju samo oznake, možda ništa više od naziva, bez ikakve stvarne vrednosti. Stoga se oni s prezirom odnose prema interesima Božjim, interesima kuće Božje i crkve, i oni su van okvira njihovog razmatranja ili su nedostojni pažnje. Nasuprot tome, za antihriste lični interesi imaju najveći značaj. Posledično, antihristi često izdaju interese crkve i kuće Božje u zamenu za svoje lične interese. Hajde da sada klasifikujemo i detaljno raščlanimo one stvari koje su od značaja za interese antihristȃ, kako bismo ljudima pružili jasan uvid u njihovim stavovima o pitanjima interesa. Prvo i najvažnije, nezavisno od toga kako su antihristi označeni, bilo kao antihristi, zli ljudi ili pojedinci koji ne primenjuju istinu ili koji prema njoj osećaju netrpeljivost, takvi ljudi ne žive u nekom brisanom prostoru. Oni žive u telu i imaju iste potrebe za normalnim ljudskim životom. Prema tome, ljudi poput antihristȃ koji žive među braćom i sestrama ili unutar kuće Božje i crkve, takođe imaju interese u vezi sa svojom ličnom bezbednošću. Ovo je prvi pododeljak o interesima antihristȃ – njihova lična bezbednost. Drugi pododeljak o interesima antihristȃ jeste njihov lični ugled i status, što ima veze sa njihovim autoritetom. Treći pododeljak o interesima antihristȃ podrazumeva njihovu vlastitu korist. Da li je interese antihristȃ jasnije raščlanjivati kroz ova tri pododeljka u odnosu na razgovor u zajedništvu o tim interesima na način koji je nestrukturisan i neposredan? (Jasnije je.) Ako od vas zatražim da u zajedništvu razgovarate na osnovu ova tri pododeljka, da li imate neka zapažanja? Možete li sa drugima da podelite neka shvatanja? (Možda bih mogao da razmotrim neka zapažanja u vezi sa drugim pododeljkom, ali mi lična bezbednost i vlastita korist nisu baš jasni.) U redu, dok budem besedio, možete da dopunjavate tamo gde ste u stanju, a Ja ću besediti o onome što vam nije jasno. Može li tako? (Može.)

A. Njihova lična bezbednost

Naš razgovor u zajedništvu započećemo prvim pododeljkom o interesima antihristȃ – o njihovoj ličnoj bezbednosti. Značenje ovog pododeljka trebalo bi svima da bude jasno; on se odnosi na fizičku bezbednost neke osobe. U kontinentalnoj Kini, vera u Boga označava život u opasnom okruženju. Svaki čovek koji sledi Boga svakodnevno se suočava s rizikom da ga velika crvena aždaja uhapsi, osudi i podvrgne surovom progonu. Ni antihristi toga nisu pošteđeni. Iako u kući Božjoj mogu biti svrstani u antihriste, velika crvena aždaja, u savezu sa verskom zajednicom, neprekidno daje sve od sebe da potisne i progoni crkvu Božju i Njegov izabrani narod, a budući da se nalaze u takvom okruženju, ni antihristi, naravno, nisu izuzeti od pretnje hapšenjem. Stoga se često moraju suočavati sa pitanjem svoje lične bezbednosti. Ovim dotičemo pitanje na koji način se antihristi nose sa svojom ličnom bezbednošću. U ovom pododeljku, uglavnom razgovaramo o stavu koji antihristi imaju prema svojoj ličnoj bezbednosti. Pa, koji je njihov stav? (Oni daju sve od sebe da zaštite svoju ličnu bezbednost.) Antihristi daju sve od sebe da zaštite svoju bezbednost. Oni razmišljaju na sledeći način: „Moram sebi da osiguram potpunu bezbednost. Ko god da bude uhvaćen, to ne smem da budem ja.” Po ovom pitanju, u molitvi često dolaze pred Boga i preklinju da ih Bog drži podalje od nevolje. Smatraju da, bez obzira na sve, oni zaista obavljaju posao crkvenog starešine i da Bog treba da ih zaštiti. Zarad svoje lične bezbednosti i kako bi izbegli hapšenje, kako bi sebe poštedeli svakog progona i smestili se u bezbedno okruženje, antihristi često preklinju i mole se za svoju ličnu bezbednost. Jedino se u slučaju svoje lične bezbednosti oni zaista oslanjaju na Boga i poveravaju Mu sebe. Kad je reč o tome, imaju pravu veru i njihovo je oslanjanje na Boga stvarno. Jedino će se pomučiti da se pomole Bogu tražeći od Njega da zaštiti njihovu bezbednost, ne razmišljajući ni najmanje o crkvenom poslu ili o svojoj dužnosti. U njihovom poslu, lična bezbednost predstavlja načelo koje ih usmerava. Ako je neko mesto bezbedno, antihristi će u tom slučaju odabrati to mesto za rad i zaista će delovati vrlo preduzimljivo i pozitivno, razmećući se svojim velikim „osećajem odgovornosti” i svojom „odanošću”. Ako neki posao podrazumeva rizik i postoji mogućnost da nastane incident, da velika crvena aždaja otkrije izvršioca tog posla, oni iznalaze izgovore, odbijaju ga i grabe priliku da od njega pobegnu. Čim postoji opasnost, odnosno čim postoji i nagoveštaj opasnosti, oni smišljaju načine da se izvuku i da napuste svoju dužnost, ne mareći za braću i sestre. Jedino brinu o tome kako da sebe izbave iz opasnosti. Možda su u srcu uveliko spremni: čim se pojavi opasnost, odmah ostavljaju posao koji izvršavaju, ne mareći za to kako se odvija crkveni posao odnosno kakve gubitke to može naneti interesima Božje kuće ili kako se može odraziti po bezbednost braće i sestara. Važno im je da pobegnu. Čak imaju i „keca u rukavu”, plan da sebe zaštite: čim im pripreti opasnost ili budu uhapšeni, odaju sve što znaju, vade se i peru ruke od svake odgovornosti kako bi zaštitili svoju ličnu bezbednost. To je plan koji čuvaju spreman. Ti ljudi nisu spremni da zbog vere u Boga trpe progon; plaše se da budu uhapšeni, mučeni i osuđeni. Činjenica je da su u svom srcu oni odavno podlegli Sotoni. Užasnuti su pred moći sotonskog režima, a još više se plaše da ih ne zadese stvari poput mučenja i surovog ispitivanja. Prema tome, kad je reč o antihristima, ako se sve odvija glatko i nema nikakve pretnje po njihovu bezbednost ili se ona ne dovodi u pitanje, i nikakva opasnost nije moguća, može se desiti da ponude svoju revnost i „odanost”, pa čak i svoju imovinu. Međutim, ako su okolnosti loše i postoji mogućnost da, zbog vere u Boga i zbog izvršavanja svoje dužnosti, u svakom trenutku budu uhapšeni, te ako zbog svoje vere u Boga mogu da budu otpušteni sa svoje funkcije ili mogu da ih napuste oni koji su im bliski, tada će oni biti izuzetno oprezni, neće propovedati jevanđelje i svedočiti o Bogu, niti će izvršavati svoju dužnost. Kad postoji i naznaka nevolje, oni su poput puža u svojoj kućici; na najmanju naznaku nevolje, odmah će crkvi želeti da vrate svoje knjige Božjih reči i sve što ima veze sa verom u Boga, kako bi bili bezbedni i ostali nepovređeni. Zar nisu opasni? Da ih uhapse, zar ne bi postali Juda? Antihristi su u toj meri opasni da u svakom trenutku mogu da postanu Juda; uvek postoji mogućnost da će izdati Boga. Osim toga, sebični su i ogavni do krajnjih granica. To je određeno priroda-suštinom antihristȃ.

Neki bi mogli reći: „Možda se ljudi sa ovim ispoljavanjima nalaze samo u zemlji velike crvene aždaje, u društvenom okruženju Kine. Kad odete u inostranstvo, nema progona ni hapšenja, pa lična bezbednost postaje nebitna. Ima li i dalje potrebe za ovom temom?” Mislite li da za njom postoji potreba? (Da.) Čak i u inostranstvu, mnogi ljudi koji u kući Božjoj izvršavaju dužnosti često ispoljavaju ova ponašanja. Čim razgovor krene u pravcu napada, klevetanja i pokreta usmerenih protiv kuće Božje od strane političkog režima određene zemlje, nevernika ili verske zajednice, određeni ljudi duboko u sebi osećaju ogroman strah i kukavičluk. Možda čak smatraju da bi im u ovom trenutku bilo bolje i da bi bili slobodniji kad ne bi verovali u Boga, neki od njih žale što su položili svoju veru u Boga, a neki u svom srcu čak razmišljaju da šmugnu i razmatraju ideje o povlačenju. Ovakvi ljudi u svakom trenutku brinu o svojoj ličnoj bezbednosti, smatrajući da od toga ništa nije važnije. Duboko u njihovom srcu, njihov život i njihova lična bezbednost su za njih najveće brige. Pa, suočeni s načinom na koji svet i ceo ljudski rod blate, kleveću i osuđuju crkvu i delo Božje, ti ljudi u svom srcu nisu uz Boga. Umesto toga, kad se te stvari dogode, kad začuju glasove koji blate i osuđuju Boga, duboko u sebi oni stoje nasuprot Bogu. Žarko žele da između sebe i Boga, Njegove kuće i crkve povuku granicu. Osim toga, u takvim trenucima, za njih je težak i bolan zadatak da priznaju da u Boga veruju. Očajnički žele da nemaju nikakve veze s Bogom, s Njegovom kućom ili crkvom. U takvim trenucima osećaju se nelagodno, pa čak i postiđeno i nisu u stanju da javno kažu da su pripadnici kuće Božje. Jesu li takvi ljudi istinski sledbenici Božji? Da li su zaista sve napustili da bi sledili Boga? (Nisu.) Kad u kontinentalnoj Kini ljudi veruju u Boga, oni se često suočavaju s progonom i hapšenjem i neretko nailaze na probleme lične bezbednosti; iako u inostranstvu okruženje nije tako surovo, ljudi, ipak, nailaze na slične okolnosti. Suočavaju se sa klevetom i osudom verske zajednice, i moraju da se nose sa ravnodušnošću ili sa izvesnim izjavama nerazumevanja raznih zemalja koji su usmereni protiv crkve. Neki se osećaju izgubljeno, postaju čak nesigurni ili gaje sumnje da li je delo Božje istinsko i još više preispituju Božju ispravnost. Prema tome, budući da često razmišljaju o svojoj ličnoj bezbednosti, oni u kući Božjoj ne mogu da izvršavaju svoje dužnosti srcem koje je postojano i opušteno. Da li su takvi pojedinci svoj život istinski predali Bogu? (Ne, nisu.) Neki čak razmišljaju: „Dolazak u inostranstvo znači bekstvo iz kandži velike crvene aždaje, zar ne? Zar u inostranstvu nema verske slobode? Zar nije sve slobodno i oslobođeno? Pošto nas je Bog odveo u inostranstvo da tamo izvršavamo svoje dužnosti, zašto i dalje moramo da se suočavamo sa istim surovim uslovima? Zašto u inostranstvu i dalje moramo da izvlačimo ove pouke i da prolazimo kroz ovu patnju?” Neki ljudi u svom srcu gaje sumnje, a neki ne samo što sumnjaju, već se i opiru, postavljajući pitanja poput: „Pošto je to istiniti put, pošto je to delo Božje, zašto mi, koji smo u izvršavanju svojih dužnosti odani, koji smo sve napustili da bi se dali za Boga, moramo i dalje da trpimo takav neravnopravan tretman u ovom svetu?” Oni ne shvataju. I pošto ne shvataju i, iznad svega, prednost daju svojoj ličnoj bezbednosti, oni ovaj nedostatak razumevanja stoga pretvaraju u pritužbe i preispitivanje usmereno prema Bogu. Zar nije tako? (Jeste.) Neki se ljudi u inostranstvu čak plaše da se izlažu rizicima u izvršavanju svojih dužnosti. Ako im se dodeli dužnost koja sa sobom donosi određeni rizik, oni pronalaze izgovore poput: „Nisam prikladan za ovu dužnost. Moja porodica je i dalje u kontinentalnoj Kini, pa ako me velika crvena aždaja otkrije, zar neću upasti u nevolju?” Oni odbijaju da obavljaju takve dužnosti. Biraju samoočuvanje, da zaštite svoju ličnu bezbednost i da sačuvaju sopstveni život. Umesto da se u potpunosti ponude, da sve otpuste i sve napuste kako bi prihvatili svoje dužnosti, oni sebi ostavljaju odstupnicu. To ne mogu da postignu. Ovo su neka od njihovih ponašanja kad je u pitanju njihova lična bezbednost. Neki ljudi u srcu osećaju nelagodu i povodom toga se često mole. Neki ljudi neretko osećaju strah i kukavičluk, razmišljajući o tome kako su Sotonine sile previše moćne, pa kako onda običan čovek poput njih može tome da se odupre? Prema tome, toga se često plaše i o tome brinu. Neki čak smatraju da čim budu uhapšeni, nema toga što crkva ili kuća Božja mogu da učine i da, bude li se išta dogodilo, niko neće ništa učiniti. Stoga smatraju da je najbitnije da zaštite sebe. Zato, kad treba da se izlože opasnosti i preuzmu na sebe rizičnu dužnost, oni se kriju i niko ne može da ih ubedi. Tvrde kako nisu kompetentni, iznalaze svakakve izgovore i razloge da odbiju važne dužnosti koje im je kuća Božja poverila. Ako je okruženje povoljno, može se desiti da na javnom mestu ti ljudi čak stanu ispred velike gomile sa mikrofonom u ruci i da uzvikuju: „Verujem u Svemogućeg Boga, pripadnik sam Crkve Svemogućeg Boga. Nadam se da svi mogu da dođu i da istraže istiniti put.” Kad njihova lična bezbednost nije izložena nikakvom riziku, to mogu bez straha da učine. Čim postoji i najmanji nagoveštaj opasnosti ili bilo koje situacije koja narušava njihovu ličnu bezbednost, ili kad nastupe iznenadne okolnosti, entuzijazam im splašnjava, njihova „odanost” nestaje, a njihova „vera” bledi. Znaju jedino da se razbeže na sve strane, nastojeći da uvek pronađu neki neprimetni posao koji treba obaviti iza kulisa, svaljujući na druge ljude zadatke i dužnosti koji nalažu da se izlažu opasnosti i da preuzmu rizik. I čim se stanje u okruženju popravi, nanovo se pojavljuju poput dvorskih budala. Zašto se ponovo pojavljuju? Da bi počeli da se pokazuju, da ljudima stave do znanja da postoje, da pokažu Bogu svoj entuzijazam, da Bog u tom trenutku može da vidi njihovu odanost i da se, istovremeno, iskupe za ono što su ranije učinili, očajnički nastojeći da se opravdaju. Međutim, na najmanji nagoveštaj nevolje ili promene u okruženju, ti ljudi ponovo nestaju i skrivaju se.

Kad je delo jevanđelja tek počinjalo da se širi, bilo je naročito teško širiti jevanđelje. U to vreme nije bilo mnogo ljudi koji su mogli da propovedaju jevanđelje, a oni koji su to i mogli posedovali su sasvim plitko razumevanje istine. Nisu mogli sasvim dobro da razaznaju ljudske verske predstave, pa je ljude bilo vrlo teško zadobiti. Osim toga, propovedanje jevanđelja donosilo je sobom i rizike. Ako bi naišao na ljude sa koliko-toliko dobrom ljudskošću, oni bi u najboljem slučaju odbili da prihvate jevanđelje i na tome bi se sve završilo, ali ti ne bi naudili niti bi te vređali. Ako bi sa njima ostao u kontaktu, i dalje bi možda postojala nada da ih zadobiješ, što bi donosilo određene rezultate. Međutim, kada bi naišao na zle ljude ili sveštenike ili starešine iz različitih veroispovesti, ti ljudi ne samo da bi odbili da ga prihvate, već bi se upustili u združeni napad, primorali te da ispovediš svoje grehe, a ako to ne bi učinio, možda bi te i fizički napali. U ozbiljnijim slučajevima, možda bi te čak prijavili policiji i predali te policijskoj stanici, dovodeći te u opasnost da se u svakom trenutku nađeš u pritvoru. Neke crkvene starešine nisu bile sputane ovim stvarima. Nastavljali su da izvršavaju svoje dužnosti kad je to trebalo, pa su čak bili predvodnici u propovedanju jevanđelja i svedočenju o Bogu. Međutim, neke takozvane starešine ili te lažne starešine nisu tako postupale. Kad bi se suočili sa takvim opasnostima, ne bi lično odlazili, već bi slali druge. Čuo sam za slučaj jedne starešine koja je otkrila da je mogući primalac jevanđelja starešina u određenoj veroispovesti. Nameravala je da organizuje da mu neko drugi propoveda jevanđelje. Nakon što je o tome razmišljala, nije mogla da pronađe odgovarajuću osobu i pomislila je da je najprikladnije da ode sama da to uradi. Međutim, plašila se opasnosti i nije želela da ide, pa je sredila da mlađa sestra od svojih osamnaest ili devetnaest godina ode umesto nje. Šta mislite? Da li je trebalo da sredi da ide ova mlada sestra? (Nije trebalo.) Zašto nije trebalo? (Zato što je mogući primalac jevanđelja bio starešina u određenoj veroispovesti sa mnogo verskih predstava. Mlada sestra je bila mala rastom, imala je plitko razumevanje istine, nije mogla u zajedništvu da razgovara o istini kako bi se pozabavila problemima mogućeg primaoca jevanđelja i ne samo da možda nije bila u stanju da ga preobrati, već je i sama mogla da bude zavedena na pogrešan put.) Imajući u vidu njen uzrast, koliko istine je ova mlada sestra zaista mogla da shvati? Koliko znanja iz Biblije je posedovala? Koliko bi mogla da bude samouverena u preobraćanju starešine iz te veroispovesti? S obzirom na njene godine, ona svakako nije imala mnogo iskustva u propovedanju jevanđelja. Osim toga, tek nedavno je postala punoletna i bila je neiskusna. Da li je mogla da prozre predstave, ideje i poteškoće odraslih? (Ne, nije mogla.) Svakako da nije mogla. U svojim godinama, ona naprosto nije mogla da se nosi sa mislima odraslih ljudi. Recite Mi, imajući u vidu njene godine, da li je ova mlada sestra bila najbolji izbor? (Ne, nije.) Nije bila najbolji izbor. Prema tome, time što je poslala ovu mladu sestru, da li je ova starešina imala ispravnu nameru? (Nije imala ispravnu nameru.) Nije imala ispravnu nameru. Nije trebalo da pošalje tu mladu sestru. Kasnije, kad je ta mlada sestra stupila u kontakt sa starešinom te veroispovesti i ustanovila da on nije dobra osoba, prijavila je to svojoj starešini, i rekla joj da je naročito uplašena i da se ne usuđuje da ponovo ide. Ta starešina ju je pritiskala, uporno govoreći: „Ne, to je tvoja dužnost i moraš da ideš!” To ju je nateralo u plač i rekla je: „To je moja dužnost i treba da idem, ali ja to ne mogu da obavim, ne mogu to da uradim.” Ova starešina, ipak, nije popuštala i uporno joj je govorila: „Čak i ako to ne možeš da uradiš, moraćeš da ideš; nema nikog drugog, pa moraš ti!” Šta mislite, kakva je ovo starešina? Suočena sa opasnošću, ne samo da je sebe zaštitila, već je tako uzmičući drugu osobu dovodila u opasnost. Čak i u situacijama kad joj je ova mlada sestra rekla da nije u stanju da to uradi, pa je u strahu čak i zaplakala, ona svejedno nije popuštala. Kakva je ovo bednica? Je li to ljudsko biće? (Nije.) To nije ljudsko biće. Nije razmišljala o bezbednosti braće i sestara, već jedino o sebi. U zamenu za sopstvene interese, čak je ponudila bezbednost drugih ljudi, baš poput onih roditelja kockara koji, kad izgube sav svoj novac i ništa im ne preostane, ponude svoje ćerke kao zalog za svoje dugove, kako bi sebi omogućili da pregrme teška vremena i izbegnu nesreću, žrtvujući one koje najviše vole u zamenu za sopstvenu sreću. Kakva bednica je ova starešina? Da li joj je preostalo ikakve ljudskosti? (Nije.) U njoj nema ni trunčice ljudskosti. Sudeći po ovom ponašanju, mogu li se ovakvi ljudi svrstati u antihriste? (Mogu.) Naravno da mogu! Neki bi mogli da kažu: „To što rade je zarad crkvenog posla, radi širenja jevanđelja. Zar im namere nisu dobre? Zar to ne rade kako bi zaštitili interese Božje kuće? Kako mogu da budu svrstani u antihriste?” Da li je iko ikad tako razmišljao? Može li se to ovako argumentovati? (Ne, ne može.) Pa, recite Mi, kakva je priroda ovog problema? (Ova starešina je, zarad sopstvenih interesa i bezbednosti, iskoristila život i bezbednost mlade sestre kao vid pogodbe, odnosno, namerno ju je gurnula u bezdan – ona ima naročito zlobnu ljudskost.) Jasnije rečeno, ova starešina, potpuno svesna da je ta mlada sestra krajnje nesposobna za ovaj zadatak, sve ovo je organizovala u cilju samoočuvanja. U isto vreme, to je uradila kako bi položila račun za ispunjenje sopstvene dužnosti, žrtvujući interese i bezbednost druge osobe radi postizanja svojih ličnih ciljeva. To joj je bila namera. Ona naprosto nije razmatrala ko je u stanju da izvrši ovaj posao, ko bi mogao da preobrati ovu osobu, odnosno ko bi ovaj posao mogao uspešno da obavi, i da tako pronađe najbolju osobu za taj zadatak. Suština njenih postupaka nije bila u obavljanju njene dužnosti, niti u ispunjavanju njene odanosti ili odgovornosti, već u tome da svojim pretpostavljenima može da položi račun i da sebe zaštiti time što će žrtvovati interese drugih, nanoseći im čak i štetu. Kako bi sebe zaštitila i postigla sopstvene ciljeve, postupila je na način koji nanosi štetu drugima – zar to nije suština toga? (Jeste.) To je suština. Prema tome, postupci ove starešine mogu se svrstati u postupke antihrista. Nije li to sama srž ove stvari? (Jeste.) Upravo je to slučaj. Da nije bilo prikladnih kandidata i da ta mlada sestra nije bila tu, da je toj starešini rečeno da lično preobrati starešinu te veroispovesti, da li bi ona otišla? Da li bi mogla da kaže: „Ako nema prikladnih kandidata, onda ću ja otići. Ne plašim se. Čak i ako to znači da treba da žrtvujem sopstveni život kako bih zadobila ovu osobu, spremna sam da ga odbacim, jer je to moja dužnost i moja odgovornost”? Da li je ona to mogla da uradi? (Ne.) Zašto kažemo da ona to nije mogla da uradi? Ne nagađamo. Na čemu zasnivamo tvrdnju da ona to nije mogla? (Na tome što kad je izvršavala svoju dužnost, to nije bilo zaista radi postizanja rezultata i preobraćanja mogućeg primaoca jevanđelja. Dakle, time što je poslala mladu sestru, ona je tu dužnost obavila nemarno. Da nije bilo te mlade sestre, ona lično ne bi otišla da zadobije ovu osobu.) Tačno, tako bi se odvijale stvari. Ako je uvidela da nema prikladnih kandidata, zar ne bi trebalo da je sama otišla? (Da, trebalo bi.) Da je zaista bila odana svojoj dužnosti i da nije vodila računa o svojoj ličnoj bezbednosti, ona ne bi dozvolila da mlada sestra ode, već bi otišla lično. Dakle, koji zaključak izvlačimo iz toga što nije lično otišla? (Ona je čuvala svoju ličnu bezbednost i interese.) Tačno, tako se to odigralo. Da je zaista bila odana svojoj dužnosti, ona bi sama preuzela tu odgovornost. Međutim, ona to nije učinila; umesto toga je odabrala najmanje podobnog kandidata da umesto nje ode. Da li je njena namera bila da pošalje najmanje podobnu osobu na najopasnije mesto kako bi postigla svoj cilj da sebe zaštiti od opasnosti i sačuva se? (Da.) Ovo je ponašanje antihristâ. To ima veze sa organizovanjem ljudi.

U kontinentalnoj Kini, velika crvena aždaja dosledno i brutalno potiskuje, hapsi i proganja Božje vernike, često ih smeštajući u opasna okruženja. Na primer, da bi priveli vernike, državni organi koriste razne izgovore. Kad god oni otkriju područje u kome boravi neki antihrist, šta je ono prvo na šta taj antihrist pomisli? Ne misli o tome kako da pravilno organizuje posao crkve, već kako da se izbavi iz ove opasne situacije. Kad se crkva suoči sa potiskivanjem i hapšenjima, antihristi se nikada ne bave nadziranjem stvari. Oni ne prave planove za važne crkvene resurse ili osoblje. Umesto toga pronalaze izgovore i razloge kako bi za sebe osigurali bezbedno mesto i s tim završili. Nakon što im je lična bezbednost osigurana, oni se retko lično uključuju u organizaciju crkvenog posla, osoblja ili resursa, ne raspituju se o tome, niti prave ikakve konkretne planove. Zbog toga se crkveni resursi i finansije ne prenose odmah na bezbedna mesta, pa na kraju velika crvena aždaja mnogo toga opljačka i odnese, što za crkvu izaziva značajne gubitke i dovodi do hapšenja još više braće i sestara. Ovo je rezultat činjenice da antihristi izbegavaju da preuzmu svoju odgovornost za posao. Duboko u njihovom srcu, lična bezbednost antihristâ uvek ima prednost. To pitanje u njihovom srcu predmet je njihove neprekidne brige. U sebi razmišljaju: „Ne smem da upadnem u nevolju. Sebi ne smem da dozvolim da budem taj koga će uhvatiti – moram da preživim. I dalje čekam svoj udeo u božjoj slavi kad delo božje bude završeno. Budem li uhvaćen, ponašaću se kao Juda i sa mnom će biti gotovo. Za mene neće biti dobrog ishoda. Biću kažnjen.” Stoga, kad god odu u neko novo mesto da tamo rade, prvo istražuju ko ima najbezbednije i najmoćnije domaćinstvo, u kome mogu da se sakriju od potrage državnih organa i da se osećaju sigurno. Kao drugo, traže domaćinstva u kojima postoje bolji uslovi za život, gde u svakom obroku ima mesa, klima-uređaj tokom leta i grejanje tokom zime. Dodatno se raspituju ko među vernicima ima više elana i čvršće utemeljenje, ko može da pruži zaštitu kad nastanu nevolje. Prvo istražuju sve ove stvari. Nakon što to istraže, pronalaze mesto na kome će se smestiti i obavljaju neki površni posao, šalju pisma ili usmeno prenose neke informacije ili radne aranžmane. Dakle, misliš li da su antihristi u stanju da izvršavaju posao? Kad pogledaš kako pedantno i uredno vode računa o svojoj ličnoj bezbednosti i kako je organizuju, moglo bi se učiniti da znaju kako da izvrše određeni posao, da u srcu znaju kako da ga urade. Međutim, namere im nisu ispravne, misle jedino na lični dobitak i imaju odbojnost prema istini; čak i ako znaju da je ono što rade protivno istini i da je sebično i ogavno, oni istrajavaju u tome da stvari obavljaju na svoj način i da se ponašaju bezobzirno i nepromišljeno. Sve što rade je radi očuvanja svoje lične bezbednosti. Nakon što se smeste i osete da im ništa ne može nauditi, da je opasnost prošla, antihristi tada pristupaju obavljanju nekog površnog posla. U svojim planovima, antihristi su prilično pedantni, ali će to zavisiti od toga s kim imaju posla. Oni veoma pažljivo razmišljaju o stvarima koje se tiču njihovih sopstvenih interesa, ali kad je reč o poslu crkve i o njihovim ličnim dužnostima, iskazuju sopstveni sebičluk, ogavnost i odsustvo svake odgovornosti, nemaju ni trunke savesti ni razuma. I upravo su zbog ovih ponašanja svrstani u antihriste. Kad bismo sudili samo prema kovu, uzimajući u obzir činjenicu kako temeljno razmišljaju i prave pedantne i konkretne planove zarad svoje lične bezbednosti, njima kov ne nedostaje i umeju da misle svojom glavom. Trebalo bi da su u stanju da se bave poslom kuće Božje. Prema tome, ako tu stvar posmatrate na osnovu njihovih sposobnosti, ne bi ih trebalo etiketirati kao antihriste, pa zašto su onda, ipak, tako etiketirani? To je određeno na osnovu njihove suštine, na osnovu činjenice da li mogu da prihvate istinu i da je primenjuju, na osnovu toga jesu li oni ljudi koji streme ka istini. Oni pažljivo i konkretno promišljaju i planiraju kad je reč o njihovom životnom okruženju, o njihovoj hrani i piću i ličnoj bezbednosti. Međutim, kad je reč o poslu Božje kuće, oni postaju sasvim drugačiji ljudi, posebno sebični i ogavni, ne iskazujući nikakav obzir prema Božjim namerama. To svakako nisu ljudi koji streme ka istini. Antihristi se bave poslom Božje kuće i radnim aranžmanima Svevišnjeg tako što ih filtriraju. Oni selektivno filtriraju ono što su voljni i što nisu voljni da urade, kao i ono što ima i što nema veze sa njihovom ličnom bezbednošću. Zatim izvršavaju neki lagan posao u kome nema nikakve opasnosti, samo da Svevišnji ne bi otkrio da su prvi kad treba da se jede, a poslednji kad je reč o poslu i da se ne posvećuju svojim pravim dužnostima. Nakon što organizuju posao, nikada se ne raspituju niti nadziru kako se konkretni zadaci obavljaju. Na primer, Božja kuća ima posebna načela i propise u vezi sa prilozima i raznim resursima: kako se oni organizuju, gde ih treba smestiti, kako se čuvaju i ko treba da ih čuva. S druge strane, antihristi o tim stvarima samo pričaju i nakon što to organizuju, posao smatraju završenim. Nezavisno od toga da li je okruženje za to prikladno ili nije, oni to mesto nikad ne posećuju da bi ga proverili; oni samo govore u prazno, a u svom srcu ne shvataju, ne raspituju se, ne istražuju, niti brinu da li su konkretni planovi za ove resurse Božje kuće prikladni ili sigurni. Pa tako, u vreme dok su antihristi starešine, u sklopu njihovog delokruga rada, zli ljudi zaplenjuju neke knjige Božjih reči. Neke knjige se ubuđaju zbog nepravilnog skladištenja, a u nekim slučajevima se određene knjige ili resursi smeštaju na lokacije na kojima o njima niko ne brine. Za takve stvari, antihristi ne samo da ne prave posebne planove, već se o njima svakako ne raspituju, ne istražuju ih niti povodom njih postavljaju pitanja. Umesto toga, čim naprave planove, svoj zadatak smatraju završenim. Ispričaju svoju priču i to je to; oni samo otaljavaju posao ne stremeći pravim rezultatima. Da li ovakvim svojim ponašanjima antihristi pokazuju odanost? (Ne.) Oni nemaju nimalo odanosti. Kad je reč o organizaciji raznih crkvenih resursa, antihristi se o tome nikada ne raspituju. Šta znači da se „nikada ne raspituju”? Da li to znači da ne prave nikakve planove? Oni posao otaljavaju i prave planove kako bi ljudima zamazali oči, kako ih niko ne bi prijavio nadređenima. Ali nikada ne izvršavaju nikakav konkretan posao. Na šta se odnosi konkretan posao? On podrazumeva utvrđivanje gde te stvari treba smestiti, da li je to mesto bezbedno ili nije, da li im se nešto može dogoditi, mogu li da se pojave glodari i da ih grickanjem oštete, mogu li da budu poplavljene ili ukradene, jesu li prikladni oni pojedinci koji su zaduženi za njihovo čuvanje i tome slično. Međutim, antihristi se o tome nikad ne raspituju, nikad to ne istražuju i za to ih nikad nije briga. U svom srcu, oni smatraju da te stvari nisu namenjene njihovom uživanju; ne smatraju ih vrednim i one za njih nemaju nikakvu svrhu. One pripadaju drugim ljudima, Božjoj kući i sa njima ni na koji način nisu povezane. Za te ih stvari nije ni najmanje briga; neka o tome brine onaj ko želi da brine – njih se to ne tiče. Oni su sve organizovali i tu se priča završava. Neki se antihristi ne zamaraju čak ni organizacijom. Smatraju da neće dobiti nikakvu nagradu čak ni ako ovaj posao dobro urade i da ih niko neće smatrati odgovornim ako ga loše odrade. Ko bi ih prijavio za nešto tako beznačajno? Da li bi ih Bog zbog toga kaznio? Stav i gledište antihristâ prema njihovim dužnostima su upravo takvi: oni posao samo otaljavaju i površno se bave stvarima. Dokle god te stvari ne utiču na njihov lični status ili bezbednost, nije ih briga jesu li one sprovedene kako treba ili ne. Hoće li se te stvari izgubiti, obezvrediti ili uništiti, sve to nema nikakve veze sa njima. U umu antihristâ, ti resursi Božje kuće smatraju se javnim dobrom. O njima ne treba da brinu, ne moraju da im posvećuju nikakvu pažnju i ne moraju da troše energiju da bi se njima bavili. Prema tome, u vreme dok su antihristi starešine, usled njihovog nemara prema sopstvenoj dužnosti, usled njihove usredsređenosti na lični užitak i usled toga što ne obavljaju konkretne zadatke, različiti resursi u Božjoj kući dolaze na udar pljačke i zaplene od strane velike crvene aždaje ili otimačine od strane nekih zlih ljudi. Bilo je mnogo takvih slučajeva. Neki bi mogli reći: „U tako neprijateljskom okruženju, ko bi tako pedantno mogao svemu da se posveti? Ko bi mogao da izbegne izvestan nemar ili da ne napravi nekoliko grešaka?” Da li je ovde reč o pravljenju samo nekoliko grešaka? Usuđujem se da kažem da ako bi ljudi mogli da ispunjavaju svoje odgovornosti i da pokažu odanost, gubitak tih resursa ne bi bio toliko veliki; sasvim sigurno bi se smanjio, a delotvornost posla bi se značajno poboljšala.

Antihristi veruju u Boga kako bi dobili blagoslove. Nikada se ne bave ničim što je u vezi sa Božjom kućom ili sa Božjim interesima. Šta god da rade to mora da se vrti oko njihovih ličnih interesa. Ako poslom Božje kuće nisu obuhvaćeni njihovi lični interesi, naprosto ih nije briga i o tome se ne raspituju. Kako su samo sebični! Kad su određeni antihristi obavljali ulogu starešina, velika crvena aždaja je opljačkala velike količine priloga koji su bili pod njihovim nadzorom i zapanjujuća količina toga je izgubljena. Međutim, ti antihristi sebe uopšte nisu smatrali krivim. Nakon toga su čak govorili: „To nije jedino moja odgovornost: kako za sve mogu ja da budem kriv? Osim toga, takva je situacija neizbežna.” Nisu osećali nikakvo žaljenje, na druge ljude su svaljivali krivicu i, prepuni izgovora, nastojali su da sebe uzmu u odbranu. Kakva su to oni stvorenja? Zar takvi ljudi ne bi trebalo da budu proterani? Zar ne bi trebalo da budu prokleti i kažnjeni? (Da.) Nakon što su napravili tako veliku grešku, ovi antihristi nisu osećali nimalo žaljenja! Kakva bi ispoljavanja normalna osoba, osoba sa ljudskošću, osoba koja je odana Bogu i osoba sa bogobojažljivim srcem, iskazala kada bi usled njenog nemara došlo do toga da velika crvena aždaja otme imovinu Božje kuće? (Osećala bi žaljenje, sebe bi krivila i u svom srcu bi osećala da svoju dužnost nije obavljala kako treba.) Šta bi zatim učinila? Razmišljala bi o načinu na koji to može da ispravi. U dubini svog srca bi se osećala dužnom i kajala bi se; nezavisno od toga šta bi drugi govorili, ona ne bi izustila ni reč pritužbe, ne bi sebe uzimala u odbranu. Priznala bi da je u pitanju bio njen nemar, njen prestup. Prihvatila bi šta god da joj Bog kaže i kako god da Božja kuća odluči da s njom postupi. Pa, zašto onda antihristi to ne prihvataju? Zašto su nakon izbacivanja prepuni optužbi? To otkriva prirodu antihristâ. Ti antihristi su poslu Božje kuće naneli tako značajne gubitke, toliko tuđeg truda je protraćeno jer su oni zanemarivali svoje dužnosti i toliko priloga je oduzela velika crvena aždaja, a da oni ipak nisu osećali ličnu krivicu, nisu imali osećaj da su išta dužni, nego su čak sebe uzimali u odbranu. Kad se Božja kuća njima pozabavila, odbili su da se pokore i prkosili su na sve strane. Kakva su oni stvorenja? Nije li ovo poigravanje sopstvenim životom? (Jeste.) To je poigravanje sopstvenim životom. Posmatrajući srž antihristâ, njihova priroda-suština je neprijateljski nastrojena prema istini i prema Bogu. Nedostaje im ljudskosti; oni su živi demoni, Sotone, zveri u ljudskoj odori. Kad ljudi sa ljudskošću naprave neku malu grešku ili kažu nešto pogrešno, oni osete samoprekor. Ali živi demoni, antihristi, to ne osećaju. Čak ni nakon što su napravili tako ozbiljnu grešku, ti antihristi nisu osećali nikakav samoprekor, nego su čak nastojali da sebe uzmu u odbranu. Prema tome, šta je za njih istina? Da li u svom srcu priznaju istinu? Božje reči su istina i Bog je istina – priznaju li oni ovu činjenicu? (Ne priznaju je.) Očito je ne priznaju. U svom srcu sebe smatraju za istinu, za Boga; smatraju da osim njih nikakav Bog ne postoji. Nisu li to đavoli? (Jesu.) To su đavoli, tipični đavoli. Antihristi se nimalo ne raspituju za crkvene resurse niti za njih prave ikakve posebne planove. Ipak, ako oni sami poseduju nešto dragoceno, budi siguran da će se o tome odlično starati. O tome neće izustiti ni reč čak ni dok u snu govore, niti ih batinama možeš naterati da o tome progovore. To izuzetno dobro čuvaju. Međutim, kad je reč o resursima Božje kuće, stav im je sasvim drugačiji. Oni zapravo imaju sledeći stav: „Kakve to veze ima sa mnom? Ja u tom resursu nemam priliku da uživam i on mi ne pripada. Čak i ako se o njemu budem dobro brinuo, on bi mogao pripasti nekom drugom! U čemu je svrha da se on tako dobro čuva?” Tu stvar ne smatraju svojom dužnošću. Zar to nije nedostatak ljudskosti? (Jeste.) To je ispoljavanje nedostatka ljudskosti. Kako to zovemo? To zovemo nepouzdanošću. Bog ti je poverio ovaj posao i dao ti je dužnosti koje treba da obavljaš – to je deo tvog posla. Tim stvarima treba da se baviš kako valja, da ih izvršavaš jednu po jednu, sledeći načela koja Bog nalaže i radne aranžmane Božje kuće, te ako ih pravilno organizuješ, onda će tvoja odgovornost biti ispunjena. No, imaju li antihristi takav način razmišljanja ili zamisao? (Ne, nemaju.) Nemaju ih uopšte. To je potpuni nedostatak ljudskosti. U čemu se nedostatak ljudskosti posebno ispoljava? U nebrizi o tome da li imaš savest ili razum, u sebičnosti i ogavnosti, u tome da nisi dostojan poverenja, u nepouzdanosti i u nedostojnosti da ti se išta poveri.

Kad je reč o kadrovskim pitanjima u crkvi, kao što su: ko šta radi na kom mestu, da li to radi kako treba, da li delotvorno obavlja svoju dužnost, da li je bilo slučajeva prekidanja ili ometanja, odnosno koje su povratne informacije od braće i sestara, antihristi se o tim stvarima nikada detaljno ne raspituju, niti prave ikakve planove. Na primer, kad Božja kuća od njih zatraži da pronađu različite talentovane pojedince, antihristi samo ovlaš pogledaju pisane radne biografije ovih pojedinca, a da pritom ne ustanove niti se raspituju o njihovoj situaciji – na primer, imaju li ti pojedinci temelj u svojoj veri, kakva im je ljudskost, mogu li da prihvate istinu, jesu li njihovi konkretni talenti i tehničke veštine usklađeni sa merilima koja nalaže Božja kuća i da li su prikladni za odgajanje i preuzimanje važne dužnosti. Antihristi samo površno odrade ove stvari, samo se prave, ovlaš pregledaju pisane biografije i to je sve. Sa pojedincima koje pronađu oni nikada zapravo ne komuniciraju, niti teže tome da ih detaljno ili temeljno razumeju. Posledično, većina ljudi koje biraju na kraju bude uklonjena jer antihristi nisu izvršili svoje dužnosti, niti su obavili sopstveni posao. Kako antihristi posmatraju tu situaciju? „Nije baš da sam unapređen da izvršavam ove dužnosti; u njima ne učestvujem. I kakve veze ima ko od njih odlazi? Sve dok odobravam preporuke i te ljude pronalazim, to se računa kao da izvršavam svoj posao. Osim toga, ti pojedinci koji su unapređeni dugovaće mi uslugu. Mene se ne tiče jesu li oni prikladni za odgajanje ili nisu.” Ako antihristi pronađu neprikladne pojedince, ometajući time posao Božje kuće, da li snose ikakvu odgovornost? (Da.) Oni snose veliku odgovornost, ali ovi đavolski stvorovi uopšte ne vrše nikakve provere. Neki kažu: „Na određenim mestima u kojima vlada surovo okruženje, ne možemo s ljudima da komuniciramo licem u lice. Kako onda da ih proveravamo?” Koliko god da je surovo okruženje, ipak postoje metode i pristupi da se ove stvari obave. Sve se svodi na to da li ste odgovorni i iskreno posvećeni. Zar nije tako? (Jeste.) Ako ponudiš svoju odanost i odgovornost, čak i ako ishod nije idealan, Bog to ispituje i poznato Mu je, pa odgovornost neće biti na tebi. Međutim, ako ne ponudiš svoju odanost i odgovornost, čak i ako ništa ne pođe naopako i na kraju ne bude nikakvih posledica, i onda će Bog to ispitivati. Priroda ova dva pristupa se razlikuje i Bog će se prema njima drugačije odnositi. Antihristi takođe spletkare kad je reč o pronalaženju ljudi, a imaju i motive koji su sebični i ogavni i manjka im odanosti. Šta god da rade, antihristi imaju sopstvenu računicu i ne pridržavaju se načela. Osim toga, ne bi li konkretan posao bio dobro obavljen, oni moraju da se pojave u javnosti, da putuju unaokolo i da upoznaju više ljudi, da trpe nedaće i preuzimaju rizike. Čim se na neki način potegne pitanje njihove lične bezbednosti, antihristi iznova počinju da kalkulišu i njihova se priroda otkriva. Šta se otkriva? Oni smatraju da komuniciranje sa previše ljudi predstavlja rizik po njihovu ličnu bezbednost, te da ne mogu da proizvoljno dolaze u kontakt s ljudima. Antihristi ne komuniciraju sa onima sa kojima bi trebalo da komuniciraju i ne sastaju se ni sa kim, već umesto toga pronalaze bezbedno utočište u kome mogu da borave, kriju se i izvršavaju samo jednostavne zadatke. Kad je reč o tome koliko se dobro obavljaju ostali aspekti posla, da li postoje ljudi koji izazivaju ometanja, odnosno da li se radni aranžmani, razne knjige Božjih reči ili snimljene propovedi distribuiraju, antihristi nikada ne prave posebne planove niti se o tim stvarima raspituju. Ne znači nužno da moraju da se izlažu rizicima, da se pokazuju u javnosti i suočavaju s nevoljom da bi se smatrali odanim. U čemu je ovde problem? Ko ume da objasni? (Kad su isprva započeli ovaj posao, nikada nisu razmišljali kako da ga dobro urade ni da li je preporučeno osoblje prikladno i nikada nisu postupali svesrdno, niti su ispunili svoju odgovornost. O tim stvarima nisu nikada razmišljali.) Oni naprosto ne pokazuju odanost. Postoji razlika u prirodi načina na koji rade ljudi koji su odani Bogu u odnosu na one koji su bez odanosti. Kad se i jedni i drugi suoče sa stvarima koje donose opasnost, oni sa odanošću su u stanju da se s njom suoče i da izvrše svoj posao, koristeći mudrost i metode da sprovedu radne aranžmane. Međutim, bez obzira na to postoji li ikakva opasnost, antihristi se ne bave konkretnim poslom i nikada ne sprovode radne aranžmane. U tome je razlika. Antihristi će se možda raspitati o stanju u crkvi, raznim zadacima i tome slično, s tim da je to njihovo raspitivanje puka formalnost; oni samo ulažu neki površan trud i po tom pitanju nisu nimalo pedantni. Spolja posmatrano može delovati kao da izvršavaju konkretan posao, ali u stvarnosti oni posao ne razumeju, ne hvataju beleške, o njemu ne razmišljaju, ne mole se niti tragaju. Ne troše energiju na razmišljanje o tome kako napreduju različiti segmenti posla ili ko je odgovoran za oblasti u kojima se stvari dobro ne obavljaju, koje crkvene starešine možda nisu prikladne, odnosno gde posao nije obavljen. Ove stvari oni ne razmatraju, samo ih otaljavaju, a kad uoče probleme, ne rešavaju ih. Neke takozvane starešine samo okupljaju ljude na skupovima, raspituju se o stanju i analiziraju i istražuju posao. Čim je reč o nekom konkretnom poslu koji nalaže da oni pate i plate cenu, kad on podrazumeva da svoju ličnu bezbednost treba da izlože riziku i kad obuhvata određeni nivo teškoće, oni ga ne izvršavaju. Istog trenutka prestaju sa radom, dajući prednost ličnoj zaštiti. Čak i kad prepoznaju probleme, ne prave posebne planove. Ako su po svojoj veri dobro poznati i u opasnosti su da budu uhvaćeni, hoće li ove zadatke delegirati drugima? Ne, neće. Oni se neće pobrinuti da drugi izvrše te zadatke, a u tome je problem. Pa, kakvu suštinu otkrivaju ovakvi ljudi? Nedostaje im odanost, sebični su i ogavni i u svemu razmišljaju o svojoj ličnoj bezbednosti. Nikada se ne raspituju da li se radni aranžmani Božje kuće sprovode, kao ni o napretku posla Božje kuće i za te stvari ih nije briga. Nisu ponudili svoju odanost i svoju odanost ne pokazuju. Za njih je dovoljno da te stvari otaljavaju; to smatraju izvršavanjem posla. Ako je rizik mali, možda nevoljno i izvrše neki posao. No, ako je rizik veliki i postoji mogućnost da budu uhvaćeni, neće ga uraditi, ma koliko da je taj zadatak bitan. To je suština antihristâ. U dubini svog srca, sve dok su njihovi interesi zaštićeni, u stanju su da svakoga izdaju. Svoje interese ostvaruju nauštrb interesa Božje kuće; sopstveni interesi su im najvažniji. Mogu li antihristi da budu odani nakon preuzimanja dužnosti? (Ne, ne mogu.) Za njih je odanost nemoguća. Da li su u stanju da uvaže život i bezbednost braće i sestara? (Nisu.) Kad je reč o njihovoj ličnoj bezbednosti, antihristi će sačuvati jedino sebe, gurajući braću i sestre u ognjenu jamu i koristeći ih kao žrtvenu jagnjad. To je priroda-suština antihristâ.

Osim o svojoj ličnoj bezbednosti, o čemu određeni antihristi takođe razmišljaju? Oni kažu: „Ovoga časa naše okruženje nije povoljno, pa hajde da se manje pojavljujemo u javnosti i da manje širimo jevanđelje. Time se smanjuju izgledi da budemo uhvaćeni, a crkveni posao neće biti uništen. Ako izbegnemo da budemo uhvaćeni, nećemo se pretvoriti u Judu, a zatim ćemo moći da opstanemo u budućnosti, zar ne?” Zar nema antihristâ koji se koriste takvim izgovorima da braću i sestre navedu na pogrešan put? Neki antihristi se veoma plaše smrti i životare neplemenitim životom; ujedno vole reputaciju i status i spremni su da preuzmu uloge starešina. Iako znaju da „nije lako prihvatiti se posla starešine – ako velika crvena aždaja otkrije da sam postavljen za starešinu, postaću poznat i možda dospem na spisak traženih osoba, a čim budem uhvaćen, život će mi biti u opasnosti”, zarad uživanja u pogodnostima ovog statusa, oni ove opasnosti zanemaruju. Kad služe kao starešine, njima je stalo samo do sopstvenog telesnog uživanja i ne bave se stvarnim poslom. Osim što učestvuju u delimičnoj prepisci sa raznim crkvama, ništa drugo ne rade. Kriju se na nekom mestu i ni sa kim se ne sastaju, drže se na bezbednoj udaljenosti, pa braća i sestre ne znaju ko im je starešina – u toj meri su uplašeni. Prema tome, zar nije ispravno reći da su starešine jedino po svom zvanju? (Ispravno je.) Kao starešine, ne bave se nikakvim pravim poslom; samo im je stalo da se sakriju. Kad ih drugi upitaju: „Kako je biti starešina?”, oni će reći: „Užasno sam zauzet, a zarad bezbednosti moram stalno da se seljakam. Ovo okruženje je toliko uznemirujuće da ne mogu da se usredsredim na svoj posao.” Uvek se osećaju kao da su brojne oči u njih uprte i ne znaju gde je bezbedno sakriti se. Osim što nose maske, kriju se na različitim mestima i ne zadržavaju se na jednoj lokaciji, na svakodnevnom nivou ne obavljaju nikakav pravi posao. Postoje li takve starešine? (Da.) Koja načela oni slede? Ovi ljudi kažu: „Prepreden zec ima tri jame. Da bi se zec zaštitio od napada grabljivca, on mora da pripremi tri jame da se u njima sakrije. Ako se čovek suoči sa opasnošću i mora da pobegne, ali nema gde da se sakrije, da li je to prihvatljivo? Moramo da učimo od zečeva! Božje stvorene životinje imaju ovu sposobnost preživljavanja i ljudi od njih treba da uče.” Otkako su preuzeli ulogu starešine, spoznali su ovu doktrinu i čak veruju da su shvatili istinu. Oni su zapravo užasno uplašeni. Čim čuju da je neki starešina prijavljen policiji jer je mesto na kome je živeo bilo nebezbedno ili da su špijuni velike crvene aždaje uzele na zub nekog starešinu jer je prečesto odlazio da izvršava svoju dužnost i komunicirao s previše ljudi, te kako su ti ljudi na kraju bili uhapšeni i osuđeni, istoga časa postaju preplašeni. Oni razmišljaju: „O, ne! Hoće li mene sledećeg uhapsiti? Moram iz ovoga da izvučem pouku. Ne treba da budem previše aktivan. Ako mogu da izbegnem da izvršavam neki crkveni posao, neću ga izvršavati. Ako mogu da se ne pojavljujem u javnosti, neću se pojavljivati. Svoj posao ću svesti na najmanju moguću meru, izbegavaću da izlazim, da sa bilo kim komuniciram i pobrinuću se da niko ne zna da sam starešina. Ko u današnje vreme sebi može da dozvoli da se za nekog drugog brine? I samo preživljavanje je već dovoljan izazov!” Otkako su preuzeli ulogu starešine, osim što nose zavežljaj i kriju se, ne izvršavaju nikakav posao. Žive kao na iglama, u stalnom strahu da će biti uhvaćeni i osuđeni. Recimo da čuju da neko kaže: „Ako te uhvate, bićeš ubijen! Da nisi starešina, da si samo običan vernik, mogli bi da te puste nakon što platiš neku malu kaznu, ali pošto si vođa, teško je reći. Previše je opasno! Neke starešine ili delatnici koji su bili uhvaćeni odbili su da odaju bilo kakve informacije i policija ih je nasmrt premlatila.” Čim čuju da je neko nasmrt premlaćen, strah im se pojačava, pa se još više plaše da rade. Svakoga dana razmišljaju jedino o tome kako da izbegnu da budu uhvaćeni, kako da izbegnu da se pojavljuju u javnosti, kako da izbegnu da ih nadziru i kako da izbegnu kontakt s braćom i sestrama. Razbijaju glavu razmišljajući o ovim stvarima i u potpunosti zaboravljaju na svoje dužnosti. Da li su ovi ljudi odani? Mogu li takvi ljudi da obave ikakav posao? (Ne, ne mogu.) Takvi su ljudi samo plašljivi i sasvim sigurno ih ne možemo označiti kao antihriste isključivo na osnovu ovog ispoljavanja, no, koja je priroda ovog ispoljavanja? Suština ovog ispoljavanja je ona svojstvena bezverniku. Oni ne veruju da Bog može da osigura bezbednost ljudi i sasvim sigurno ne veruju da posvećivanje davanju za Boga predstavlja posvećivanje istini i da je nešto što Bog odobrava. U svom srcu se Boga ne boje; boje se jedino Sotone i rđavih političkih partija. Ne veruju da Bog postoji, ne veruju da je sve u Božjim rukama i zasigurno ne veruju u to da će onaj koji za Njega daje sve, koji daje sve da bi sledio Njegov put i ispunjavao Njegov nalog, zadobiti Božje odobravanje. Ništa od toga ne vide. U šta oni veruju? Veruju da će ih, ako dopadnu šaka velikoj crvenoj aždaji, zadesiti loš kraj, da bi mogli da budu osuđeni ili da se izlože riziku da izgube čak i sopstveni život. U svom srcu misle samo na svoju ličnu bezbednost, a ne na posao crkve. Zar oni nisu bezvernici? (Da, jesu.) Šta se u Bibliji kaže o tome? „Ko izgubi svoj život radi Mene, naći će ga” (Matej 10:39). Veruju li oni u ove reči? (Ne, ne veruju.) Ako se od njih zatraži da preuzmu rizik dok izvršavaju svoju dužnost, poželeće da se sakriju i da ne dozvole da ih iko vidi – u želji da budu nevidljivi. U toj meri se plaše. Oni ne veruju da je Bog čovekova podrška, da je sve u Božjim rukama, da, ako nešto zaista pođe po zlu ili ako zaista budu uhvaćeni, to Bog dozvoljava, i da ljudi treba da imaju bogopokorno srce. Ovi ljudi ne poseduju takvo srce, takvo razumevanje ni takvu pripremljenost. Da li istinski veruju u Boga? (Ne, ne veruju.) Nije li priroda ovog ispoljavanja ona koja je svojstvena bezverniku? (Da, jeste.) Tako stoje stvari. Takvi su ljudi izuzetno plašljivi, užasno su zastrašeni, plaše se fizičke patnje i toga da će im se nešto loše dogoditi. Postaju uplašeni poput strašljivih ptica i više ne mogu da obavljaju svoj posao. Ovaj tip čoveka o kome smo prethodno govorili naprosto ne obavlja nikakav posao, čak i ako je u stanju da ga izvrši. Čak i ako zna da postoji problem, on ga neće rešiti. On samo štiti sebe i naročito je sebičan i ogavan. Oba tipa ovih ljudi su bezvernici. Prvi tip je ljigav i podmukao, plaši se poteškoća i umora, zainteresovan je za sopstveno telo i ne bavi se pravim poslom. Drugi tip je plašljiv i zastrašen, ne usuđuje se da obavlja pravi posao i plaši se da ga velika crvena aždaja ne uhvati i ne progoni. Zar ne postoji razlika između ova dva tipa ljudi? (Da.)

Znate li za neke primere kako antihristi štite svoju ličnu bezbednost? (Bože, znam za jedan takav primer. Bila je jedna crkva koju je uništila velika crvena aždaja zato što je bila pod kontrolom antihrista koji je bezumno činio loše stvari, a starešine, đakoni i nekoliko braće i sestara svi su bili uhapšeni. U to vreme, taj antihrist se plašio da ne bude uhvaćen. Ne napravivši planove za posao rešavanja posledica nakon hapšenja, sakrio se na neku udaljenu lokaciju. Čak je odbio da boravi u domaćinskoj porodici i istrajavao je u tome da umesto toga koristi priloge crkve da iznajmi neki smeštaj. Budući da nije napravio odgovarajuće planove za naknadni rad i nije na vreme otklonio skrivene opasnosti, nekoliko braće i sestara je zatim bilo uhapšeno, a crkveni posao je prisilno zaustavljen. Jasno je da su antihristi izuzetno sebični i ogavni. U odsudnim trenucima, oni štite jedino sopstvene interese i nimalo ne štite interese Božje kuće.) Antihristi su izuzetno sebični i ogavni. Ne poseduju istinsku veru u Boga, a još manje odanost Bogu. Kada se suoče s nekim problemom, štite i čuvaju samo sebe. Ništa im nije važnije od njihove lične bezbednosti. Pod uslovom da mogu da žive i da ih ne hapse, nije ih briga koliko je štete naneto radu crkve. Ti ljudi su izuzetno sebični, uopšte ne razmišljaju o braći i sestrama niti o radu crkve, već samo razmišljaju o svojoj ličnoj bezbednosti. Oni su antihristi. Stoga, kada takve stvari zadese ljude koji su odani Bogu i koji imaju istinsku veru u Boga, kako će se oni s tim nositi? U čemu se njihovi postupci razlikuju od onog što čine antihristi? (Kada takve stvari zadese ljude koji su odani Bogu, oni će iznaći način da sačuvaju interese Božje kuće, da priloge Bogu zaštite od gubitaka i uradiće sve što je potrebno, u interesu starešina i delatnika, i braće i sestara, da gubici budu svedeni na najmanju meru. Sa druge strane, antihristi će se pobrinuti da prvo sebe zaštite. Nije ih briga za rad crkve niti za bezbednost Božjeg izabranog naroda, pa kad se crkva suoči sa hapšenjima, to dovodi do štete crkvenom radu.) Antihristi napuštaju crkveni posao i priloge Bogu i ne organizuju da se ljudi pozabave posledicama nakon hapšenja. A to je isto kao da su dozvolili velikoj crvenoj aždaji da se domogne priloga Bogu i Njegovog izabranog naroda. Zar to nije prikrivena izdaja priloga Bogu i Njegovog izabranog naroda? Kada su onima koji su odani Bogu poznate opasnosti nekog okruženja, oni se svejedno smelo hvataju u koštac sa rešavanjem posledica nakon hapšenja i nastoje da gubitke po Božju kuću svedu na najmanju moguću meru, a tek onda se sami povlače. Njihova lična bezbednost im nije na prvom mestu. Recite Mi, u ovoj rđavoj zemlji velike crvene aždaje, ko može da se pobrine da onima koji veruju u Boga i obavljaju dužnost ne preti nikakva opasnost? Koje god dužnosti da se čovek prihvati, to sa sobom nosi određeni rizik, a opet, Bog nalaže da se dužnost obavi i, dok sledi Boga, čovek mora da preuzme rizik obavljanja svoje dužnosti. Treba ispoljiti mudrost i preduzeti mere za sopstvenu bezbednost, s tim da lična bezbednost čoveku ne sme da bude prioritet. Čovek mora da uvaži Božje namere, time što će na prvo mesto postaviti delo Božje kuće, baš kao i širenje jevanđelja. Najvažnije je ispuniti ono što je Bog naložio čoveku i to predstavlja prioritet. Antihristima je na prvom mestu njihova lična bezbednost, smatraju da ih se ništa drugo ne tiče. Kome god da se nešto dogodi, njima nije stalo do toga. Lagodno se osećaju sve dok se njima, antihristima, ne dogodi ništa loše. Ne znaju za odanost, što je određeno priroda-suštinom antihristȃ. Da li je u okruženju kontinentalne Kine moguće izbeći da se tokom izvršavanja sopstvene dužnosti ne preuzme nikakav rizik i obezbediti da se ništa loše ne dogodi? Čak ni najoprezniji čovek ne može to da garantuje. Ipak, oprez je neophodan. Budete li unapred dobro pripremljeni, to će donekle poboljšati stvari i može pomoći da se gubici svedu na najmanju meru ako nešto zaista krene po zlu. Ako nema nikakve pripreme, gubici će biti značajni. Možete li jasno da uvidite razliku između ove dve situacije? Prema tome, bilo da je reč o okupljanjima ili o obavljanju bilo kakve dužnosti, najbolje je biti oprezan i neophodno je preduzeti određene mere predostrožnosti. Kad odana osoba obavlja svoju dužnost, ona može da razmišlja malo sveobuhvatnije i temeljnije. Ona će ove stvari želeti da organizuje što bolje može, tako da se gubici svedu na najmanju meru ukoliko nešto krene po zlu. Ona oseća da mora da postigne taj rezultat. Neko kome manjka odanosti o tim stvarima ni ne razmišlja. Misli da te stvari nisu bitne i prema njima se ne odnosi kao prema svojoj odgovornosti ili dužnosti. Kad nešto krene po zlu, ta osoba ne oseća nikakvu krivicu. To je ispoljavanje odsustva odanosti. Antihristi ne pokazuju nikakvu odanost prema Bogu. Kad im se dodeli posao, oni ga vrlo rado prihvate i daju neke lepe izjave, ali kad naiđe opasnost, beže glavom bez obzira; beže među prvima i prvi su koji bi da se izbave. To pokazuje da su njihova sebičnost i ogavnost naročito ozbiljni. Oni nemaju nikakav osećaj odgovornosti niti odanosti. Suočeni sa problemom, znaju jedino kako da pobegnu i kako da se sakriju i razmišljaju samo o tome kako da sebe zaštite, nikada ne uzimajući u obzir svoje odgovornosti ili dužnosti. Zarad svoje lične bezbednosti, antihristi dosledno ispoljavaju svoju sebičnu i ogavnu prirodu. Ne daju prednost poslu Božje kuće niti svojim dužnostima. Još i manje daju prednost interesima Božje kuće. Umesto toga, na prvom mestu im je njihova lična bezbednost.

Zar se pododeljak o kome smo u zajedništvu upravo razgovarali ne odnosi na devetu stavku različitih ispoljavanja antihristâ – interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu? (Da, odnosi se.) Kako bi sebe zaštitili, kako bi izbegli opasnost i fizičku patnju, antihristi usvajaju površan stav prema poslu Božje kuće i prema svojim sopstvenim dužnostima. Zauzimaju pozicije, a da pravi posao ne obavljaju. Nije li to izdaja interesa Božje kuće? Nije li to zanemarivanje interesa Božje kuće, dela Božjeg, kao i njihovih sopstvenih odgovornosti, u zamenu za ličnu bezbednost? (Jeste.) Ispoljavanja koja smo raščlanili u ovom pododeljku u potpunosti razotkrivaju sebičnu i ogavnu suštinu antihristâ. O čemu smo ovde prvenstveno razgovarali? Iz straha da ne dospeju u nevolju i kako bi sebe sačuvali, antihristi ne ispunjavaju svoje dužnosti i ne pokazuju nikakvu odanost prema Bogu. Ima li ikakve istina-stvarnosti u ovom ispoljavanju? Nije li to gubitak savesti i razuma? To je potpuni nedostatak ljudskosti!

B. Njihov lični ugled i status

Hajde da razgovor u zajedništvu nastavimo drugim pododeljkom, o ličnom ugledu i statusu antihristȃ. Ovim su ujedno obuhvaćeni interesi antihristȃ. Dakle, ova tri pododeljka koja razmatramo: lična bezbednost antihristȃ, njihov lični ugled i status i njihova vlastita korist – svi oni se odnose na lične interese antihristȃ. Imaju li oni ikakve veze sa poslom Božje kuće? (Da, imaju.) U čemu je ta veza? (Da bi sebe sačuvali i zaštitili svoj ugled i status, antihristi mogu da ometaju i podrivaju posao crkve.) Kako bi zaštitili svoje lične interese, antihristi škode interesima Božje kuće i poslu crkve. Kad pogledamo sebičnu i ogavnu prirodu antihristȃ, šta ovaj tip čoveka ceni, osim što je naročito zaštitnički nastrojen prema svojoj ličnoj bezbednosti? (On izrazito voli ugled i status.) Tako je. Antihristi izrazito vole ugled i status. Ugled i status su njihova žila kucavica; smatraju da je bez ugleda i statusa život besmislen i bez ugleda i statusa nemaju energiju da išta rade. Za antihriste su i ugled i status blisko povezani sa njihovim ličnim interesima; oni su njihova slaba tačka. Baš zato se sve što antihristi rade i vrti oko statusa i ugleda. Da ovih stvari nema, oni možda ne bi obavljali nikakav posao. Bez obzira na to imaju li antihristi status ili ne, cilj za koji se bore, pravac u kome streme usmeren je na ove dve stvari – ugled i status. Kad veruju u Boga u autokratskom režimu kakav je prisutan u kontinentalnoj Kini, antihristi se ne obaziru na interese Božje kuće, kako bi osigurali svoju ličnu bezbednost. Jedan deo onoga što rade sastoji se u tome da svim silama streme ka statusu, čvrsto se držeći za moć i kontrolišući crkvu. Drugi deo se sastoji u tome da uvek govore, rade, trče unaokolo i naporno se trude zarad svog ličnog ugleda i statusa. To je u srži svega onoga što antihristi kažu i rade. Antihristi nikada ne obavljaju nikakav pravi posao za život-ulazak Božjeg izabranog naroda i nikada ne obavljaju nikakav pravi posao da bi širili jevanđelje carstva. Kad plaćaju cenu, pogledajte zašto je plaćaju. Kad vatreno raspravljaju o nekom pitanju, pogledajte zašto raspravljaju. Kad razgovaraju o nekoj osobi ili je osuđuju, pogledajte koju nameru i cilj imaju. Kad su zbog nečega uznemireni ili ljuti, pogledajte kakvu narav otkrivaju. Ljudi ne mogu da vide unutrašnjost ljudskog srca, ali Bog može. Kad Bog pogleda unutrašnjost ljudskog srca, šta On koristi da proceni suštinu onoga što ljudi kažu i rade? Da bi to procenio On koristi istinu. U očima čoveka, ispravno je štititi čovekov ugled i status. Pa, zašto je u Božjim očima to onda označeno kao otkrivenje i izražavanje antihristȃ, i kao suština antihristȃ? To je utemeljeno na podsticaju i motivaciji svega onoga što antihristi rade. Bog ispituje podsticaj i motivaciju onoga što oni rade i na kraju određuje da je sve što rade zarad njihovog ličnog ugleda i statusa, a ne zarad izvršavanja njihove dužnosti, još i manje zarad primene istine i pokoravanja Bogu.

Antihristi streme ka ugledu i statusu, tako da svakako i govore i rade sa ciljem da održe svoj ugled i status. Svoj ugled i status postavljaju iznad svega drugog. Ako neko u njihovom okruženju ima dobar kov i stremi ka istini i ta osoba među braćom i sestrama stekne određeni prestiž i bude izabrana za vođu tima, i braća i sestre se zaista dive toj osobi i odobravaju je, kako će antihristi na to reagovati? Zasigurno zbog toga neće biti srećni, pa će se u njima javiti ljubomora. Ako se u antihristima javi ljubomora, recite Mi, mogu li oni lepo da se ponašaju? Zar neće povodom toga nešto morati da urade? (Da, moraće.) Šta će uraditi ako zaista zavide toj osobi? U svom umu, sasvim sigurno će praviti ovakve kalkulacije: „Ova osoba ima prilično dobar kov, poseduje određeno razumevanje ove profesije i jača je od mene. To je od koristi poslu božje kuće, ali ne i za mene! Hoće li preuzeti moj položaj? Ako me jednog dana zaista zameni, zar to neće biti problem? Trebalo bi da delujem preventivno. Ako jednog dana bude u stanju da se čvrsto osloni na svoje noge, neće mi biti baš lako da je se rešim. Bolje mi je da ja prvi napadnem. Ako to odgađam i dozvolim joj da me razotkrije, ko zna kakve će biti posledice. Pa, kako onda da izvršim napad? Moram da nađem neki izgovor i da pronađem priliku.” Recite Mi, ako ljudi nekog žele da kazne, zar im nije lako da za to pronađu izgovor i priliku? Koja je jedna od taktika đavola? („Onome ko je naumio da izmlati svog psa, neće biti teško da pronađe prut.”) Upravo tako: „Onome ko je naumio da izmlati svog psa, neće biti teško da pronađe prut.” U Sotoninom svetu ovakva logika postoji i takve stvari se događaju. Za Boga to uopšte ne postoji. Antihristi su Sotonini i najveštiji su u obavljanju tih stvari. Oni će razmišljati o ovome: „Onome ko je naumio da izmlati svog psa, neće biti teško da pronađe prut. Nešto ću ti prišiti, pronaći ću priliku da te kaznim, potisnuću tvoju nadmenost i oholost i sprečiću braću i sestre da te cene i da te sledeći put izaberu kao vođu tima. Onda mi više nećeš biti pretnja, zar ne? Ako otklonim ovaj mogući problem i uklonim ovog suparnika, neću li time odahnuti?” Ako u svom umu izvode ovakve akrobacije, mogu li i spolja da se uzdrže od delovanja? S obzirom na prirodu antihristȃ, mogu li tu ideju da zadrže zakopanu u sebi i da ništa ne preduzmu? Nikako ne mogu. Svakako će pronaći način da deluju. U ovome se ogleda pokvarenost antihristȃ. Ne samo da na taj način razmišljaju, već žele i da postignu taj cilj. Prema tome, očajnički će razbijati glavu razmišljajući o toj stvari. Oni ne vode računa o interesima Božje kuće, niti vode računa o poslu crkve. Još manje im je stalo do toga jesu li njihovi postupci u skladu s Božjom namerom. Razmišljaju jedino o tome kako da očuvaju svoj ugled i status, kako da zaštite svoju moć. Smatraju da njihov suparnik već ugrožava njihov status, pa nastoje da pronađu priliku kako bi ga srušili. Kad saznaju da je njihov suparnik, ne konsultujući se sa njima, smenio nekoga ko je svoju dužnost uporno obavljao površno, oni to vide kao savršenu priliku da svom suparniku nešto prišiju. Pred braćom i sestrama, oni kažu: „Pošto su danas svi prisutni, hajde da detaljno analiziramo ovu stvar. Zar nije diktatorski čin smeniti nekog bez odobrenja, ne razmatrajući tu stvar sa svojim saradnicima ili partnerima? Zašto bi neko napravio takvu grešku? Zar ne postoji problem u njegovoj naravi? Zar ne treba da bude orezan? Zar braća i sestre ne treba da ga napuste?” Oni se dohvate ovog pitanja i naduvaju ga van svake mere kako bi svog suparnika ocrnili, a sebe uzdigli. U stvarnosti, situacija i nije tako ozbiljna. Savršeno je prihvatljivo sačiniti izveštaj nakon što je dužnost člana tima prilagođena ili promenjena, sve dok se tim prilagođavanjem ili izmenom poštuju načela. Međutim, antihristi ovu stvar prenaduvavaju. Svesno napadaju svog suparnika, a sebe uzdižu. Nije li ovo ispoljavanje kojim se drugi kažnjavaju? Oni pokvareno orezuju svog suparnika i protiv njega iznose preterane optužbe. Nakon što ovo čuju, braća i sestre pomisle: „Šta se ovde događa? Nešto nije kako treba. Ono što kaže nije u skladu sa stvarnošću! Osoba čija je dužnost prilagođena svoju dužnost nije izvršavala odgovorno – to je priznata činjenica. Smenjena je kako bi se podržao posao crkve. Ovakvo izvršavanje sopstvene dužnosti predstavlja ozbiljan i odgovoran pristup i ispoljavanje odanosti. Pa, zašto se to označava kao diktatorski čin? Ovo je očito slučaj iz one izreke ’Onome ko je naumio da izmlati svog psa, neće biti teško da pronađe prut’!” Svako ko iole razume istinu i ima nešto pronicljivosti može na prvi pogled da prepozna da se ovi antihristi samo razmeću svojim autoritetom i svoje frustracije iskaljuju na svom suparniku. U čemu se ovde ogleda preuzimanje odgovornosti za posao? Po čemu je ovo orezivanje osobe? Ovi antihristi ni oko čega prave problem: to je obična odmazda i lična osveta. To dolazi iz ljudske volje i od Sotone, a ne dolazi od Boga. Svakako ne potiče iz njihovog stava preuzimanja odgovornosti za posao i sopstvene dužnosti – to im nije namera. Antihristi odviše jasno razotkrivaju svoje namere, pa neki ljudi to mogu da primete. Mogu li antihristi to da osete? (Da.) U tome se ogleda lukavstvo antihristȃ. Oni su najveštiji u očuvanju svog statusa, u sofistici, u pridobijanju ljudi i posebno u tome da imaju „uvid” u ljudsko srce. U sebi razmišljaju: „Mogu da prozrem svaku misao koju imate u svom srcu. Vi možda shvatate istinu, ali ne možete da me prozrete. Ja mogu vas da prozrem. Ja znam ko nije ubeđen u stvari koje govorim.” Međutim, govore li išta od ovoga? Ne, ne govore. Koriste neke prijatne reči i izraze da sve ubede i uvere ih kako su opravdano orezivali tu osobu. Koje reči koriste? Oni kažu: „Nisam te orezivao iz nekog sebičnog, ličnog motiva. Među nama zapravo nema nikakvih razmirica. Naprosto, kad si samovoljno uklonio tu osobu sa njene dužnosti, time si naškodio interesima božje kuće. Mogu li da se pravim da to ne vidim? Bilo bi neodgovorno s moje strane kad bih ti dozvolio da to učiniš. Ne radim ovo da bih tebe uzeo na zub niti ikog drugog posebno. Ako sam pogrešio, braća i sestre mogu da me kritikuju i ukore. Neću se kandidovati na sledećim izborima.” Kad ovo čuju, neki ljudi postanu potpuno smeteni. Razmišljaju: „Čini se da sam ga pogrešno razumeo. On je čak voljan da se ne kandiduje na izborima. Tu osobu nije orezivao da bi se nadmetao za status, već je njegov postupak zasnovan na stavu preuzimanja odgovornosti za posao crkve. Nema ničeg pogrešnog u tome.” Ovi antihristi uspevaju da neke ljude ponovo navedu na pogrešan put. Zar antihristi nisu lukavi? (Da, jesu.) Izrazito su lukavi! Može se reći da antihristi razbijaju svoje glave, naprežu vijuge i koriste sva neophodna sredstva zarad svog ugleda i statusa. Ima jedna izreka: „Prvo ih odalami, a zatim im daj slatku urmu”. Zar antihristi neće koristiti ovu taktiku? Nakon što na tebe udare, možda će reći neke prijatne reči da te odobrovolje, da te uteše i da te navedu da poveruješ kako su neverovatno tolerantni, strpljivi i puni ljubavi. Na kraju ćeš morati da im daš za pravo i da kažeš: „Slušaj, taj čovek ima tako jasne ciljeve u svom poslu i u njemu je tako stručan – kakva sjajna veština! Jasno je da ima kvalitete vođe i u poređenju s njim svi ćemo se osećati kao da tome nismo dorasli.” Nisu li onda ovi antihristi postigli svoj cilj? To su smicalice antihristȃ.

Antihristi su posebno podmukli i lukavi. O svemu što kažu pomno promišljaju; od njih niko nije veštiji u pretvaranju. Ali kad stvari izađu na videlo, kad ih ljudi prozru onakvim kakvi zaista jesu, oni daju sve od sebe kako bi se odbranili i smišljaju načine da to stanje poprave i posežu za blefovima kako bi sačuvali sliku o sebi i svoj ugled. Svaki pojedinačni dan antihristi žive jedino radi ugleda i statusa, oni žive jedino da bi uživali u pogodnostima statusa, to je sve o čemu razmišljaju. Čak i kad povremeno istrpe neku manju patnju ili plate neku beznačajnu cenu, to je radi sticanja statusa i ugleda. Od trenutka kad počnu da veruju u Boga, stremljenje ka statusu, držanje moći i lagodan života jesu glavne stvari oko kojih antihristi stalno prave planove i od njih ne odustaju sve dok ne postignu svoje ciljeve. Ako njihova zla dela ikada budu razotkrivena, hvata ih panika, kao da će se nebo na njih srušiti. Ne mogu da jedu ni da spavaju i deluju kao da su u nekom transu, kao da pate od depresije. Kad ih ljudi upitaju šta nije u redu, oni smišljaju laži i govore: „Juče sam bio toliko zauzet da celu noć nisam oka sklopio, pa sam veoma umoran.” Ali, zapravo, ništa od toga nije istina, sve to je varka. Tako se osećaju zato što neprekidno razmišljaju: „Razotkrivene su loše stvari koje sam uradio, pa kako mogu da povratim svoj ugled i status? Na koje načine mogu da se iskupim? Kojim tonom da se svima obratim da ovo objasnim? Šta da kažem da sprečim ljude da me prozru?” Veoma dugo ne mogu da smisle šta da urade i zato su deprimirani. Ponekad samo zure u jednu tačku i niko ne zna u šta gledaju. Zbog ovog problema razbijaju glavu, naprežu vijuge i ne žele da jedu ni da piju. Uprkos tome, pretvaraju se kako im je stalo do crkvenog posla, pa se kod ljudi raspituju: „Kako napreduje delo jevanđelja? Koliko se ono uspešno propoveda? Jesu li braća i sestre u skorije vreme postigli neki život-ulazak? Da li neko izaziva prekide ili ometanja?” Ova njihova raspitivanja o crkvenom poslu upriličena su kao predstava za druge. I da za probleme saznaju, ne bi imali način da ih reše, pa su njihova pitanja puka formalnost koju bi drugi mogli da dožive kao njihovu brigu za crkveni posao. Ako bi neko napisao izveštaj o crkvenim problemima koje oni treba da reše, oni bi samo odmahivali glavom. Nikakav plan im ne bi pomogao, te iako bi želeli da se preruše, to ne bi mogli i rizikovali bi da budu raskrinkani i razotkriveni. Ovo je najveći problem s kojim se antihristi suočavaju tokom celog svog života. U tom trenutku, antihristi su poput mrava na otvorenom, povremeno odmahujući glavom kao da kažu: „Ovako više ne može.” Zatim se lupe po glavi, kao da razmišljaju: „Kako sam ispao takva budala? Kako sam na ovome mogao da se spotaknem?” Antihristi ne mogu da prihvate ovu činjenicu i mogu samo da uzdišu. Službuju, pate i plaćaju cenu jedino zarad svog ličnog ugleda i statusa, upuštajući se u svakakva zla dela da bi zadovoljili svoje ambicije i želje. Neizbežno je da ih Božji izabrani narod razotkrije. Pre ili kasnije ljudi će se spotaći zato što ne streme ka istini. Ova izreka se savršeno ispunjava u slučaju antihristȃ. Iako su vešti u maskiranju i u stanju su da ubedljivo govore i da druge navode na stranputicu, ako pripadnici Božjeg izabranog naroda shvataju istinu i mogu da razaznaju suštinu neke osobe, oni će moći da u potpunosti razaznaju antihriste koliko god se antihristi duboko sakrivali odnosno koliko god zla činili. Postoji nekoliko izreka: „Ko drugome jamu kopa, sam u nju upada” i „Ko se s vatrom igra, ne kraju se opeče”. Ovo su objektivni zakoni koji upravljaju razvojem stvari, uspostavljeni od Boga radi unapređenja svih stvari i svih događaja. Niko ne može da ih izbegne. Iako se crkveni posao nastavlja i pod vladavinom antihristȃ, njegova se delotvornost u velikoj meri smanjila. Neke važne poslove i dalje kontrolišu zli pojedinci, a radni aranžmani Božje kuće nisu sprovedeni. Iako svaki pripadnik Božjeg izabranog naroda izvršava svoju dužnost, nema nikakvog stvarnog rezultata i razni zadaci su odavno zapali u stanje učmalosti. Koji je glavni uzrok ovih problema? Uzrok je u tome što su antihristi preuzeli kontrolu nad crkvom. Gde god da antihristi imaju moć, bez obzira na domet njihovog uticaja, čak i ako je to samo jedna grupa, oni će uticati na posao Božje kuće i na život-ulazak dela pripadnika Božjeg izabranog naroda. Ako u nekoj crkvi imaju moć, crkveni posao i Božja volja će na tom mestu biti onemogućeni. Zašto se radni aranžmani Božje kuće u nekim crkvama ne mogu sprovesti? Zato što u njima antihristi imaju moć. Svako ko je antihrist neće se iskreno davati za Boga, obavljanje njegove dužnosti svešće se na puku formalnost i otaljavanje. Čak i ako obavljaju posao starešina ili delatnika, neće izvršavati nikakav pravi posao i jedino će govoriti i delati zarad slave, dobitka i statusa, nimalo ne štiteći posao crkve. Pa, šta onda po ceo dan rade antihristi? Zauzeti su izvođenjem predstava i razmetanjem. Oni rade samo one stvari koje obuhvataju njihovu ličnu slavu, dobitak i status. Zauzeti su navođenjem drugih na stranputicu, privlačenjem ljudi, a kad prikupe snagu, počeće da kontrolišu više crkava. Oni jedino žele da vladaju kao carevi i da crkvu pretvore u svoje nezavisno carstvo. Jedino žele da budu velike vođe, da imaju potpunu, jednostranu vlast, da kontrolišu više crkava. Ni do čega drugog im nije ni najmanje stalo. Nije ih briga za posao crkve ni za život-ulazak Božjeg izabranog naroda, a još manje ih je briga da li se Božja volja sprovodi. Zanima ih samo kada će samostalno moći da imaju moć, da kontrolišu Božji izabrani narod i da budu ravnopravni sa Bogom. Želje i ambicije antihristȃ zaista su ogromne! Koliko god da antihristi deluju vredni, oni su zauzeti jedino sopstvenim poduhvatima, radeći ono što vole da rade i zauzeti su stvarima koje su u vezi sa njihovom ličnom slavom, dobitkom i statusom. Ni ne razmišljaju o svojim odgovornostima, kao ni o dužnosti koju treba da izvršavaju i baš ništa ne rade kako treba. Antihristi su stvorenja od ove sorte – oni su đavoli i Sotone, koji prekidaju i ometaju Božje delo.

U prošlosti je bio jedan starešina kome sam tokom njegovog mandata poverio pet zadataka. Međutim, nakon dva meseca, nijedan od tih zadataka nije bio obavljen. Spolja posmatrano, delovalo je kao da taj starešina ne sedi skrštenih ruku, bio je prilično zauzet i iscrpljen, skoro da ga niko nije viđao. Pa, čime je onda bio zauzet i zašto nije mogao da ispuni zadatke koje sam mu dodelio? Tu je postojao problem. Neke od zadataka taj starešina nije obavio jer mu se oni nisu dopadali, smatrajući da nisu u okviru njegove dužnosti. U tome je bio jedan problem. Osim toga, o nekim zadacima je imao drugačije mišljenje, pa ih je svesno ostavio po strani. Bilo je i zadataka koji su predstavljali određeni izazov, zahtevali pomoć od drugih i bili donekle problematični, a time taj starešina nije želeo da se bavi. To je bio razvoj događaja. Dakle, prošla su dva meseca i nijedan zadatak nije bio završen. Neki ljudi su rekli: „Da li je sve ove zadatke moguće završiti u roku od dva meseca?” Moguće je, svi ti zadaci mogli su da se završe za dva meseca, a većina tih zadataka mogla je da se završi za dan-dva, ali ih taj starešina nije izvršio. Kad je neko drugi preuzeo da obavi te zadatke, svih pet je završeno u roku od nedelju dana. Smatrate li da takav starešina treba da bude smenjen? (Da.) Ako naiđete na nekog takvog ko ne izvršava nijedan zadatak koji mu je dodelio Svevišnji, a naizgled deluje prilično zauzeto, onda je on lažni starešina. Takve pojedince treba odmah smeniti ili ukloniti. Šta mislite o ovom načelu? (Dobro je.) Nemojte posmatrati spoljni elan tih ljudi i činjenicu da po ceo dan deluju prilično zauzeto. Oni zapravo ne izvršavaju nikakav stvarni posao; zaokupljeni su beznačajnim stvarima. Šta oni rade? Njihovi postupci se svrstavaju u nekoliko različitih kategorija. Kao prvo, bave se zadacima za koje veruju da mogu da ih obave, onima koji su bezbedni i ne podrazumevaju veliki rizik. Na šta mislim pod tim da „ne podrazumevaju veliki rizik”? Hoću reći, izvršavanjem tih zadataka mogu lako da se izbegnu greške, oni ne moraju da komuniciraju sa Svevišnjim i mogu da izbegnu da stvari urade pogrešno i da budu orezani. Štaviše, bave se zadacima u kojima su stručni, u kojima je manje verovatno da će pogrešiti. Na taj način mogu da izbegnu da preuzmu odgovornost i, u velikoj meri, sebe štite od toga da budu orezani, uklonjeni ili izbačeni. U ovim zadacima nema nikakvog rizika i ne podrazumevaju nikakvu odgovornost, pa na njih mogu da odgovore i da ih obave. Ovde zapravo postoji jedan skriveni element. Ako bi te zadatke mogli da urade daleko od očiju drugih, da li bi ih oni radili? Ako za njih nema nikakve lične koristi, da li bi ih oni uradili? Sasvim sigurno ne bi. Kakve zadatke oni najviše vole? Najviše vole zadatke koji su relativno laki, jednostavni i koji mogu da se obave bez previše patnje. Osim toga, spremni su da slušaju i upamte više propovedi koje ih zanimaju i koje su u skladu sa njihovim predstavama. Nakon što ih shvate, o tim propovedima mogu s drugima da diskutuju, čineći to da bi se pokazali i pridobili tuđe divljenje. Pored toga, ako im obavljanje ovih zadataka omogućava da dođu u kontakt sa više ljudi i da druge uvere kako oni naporno rade, da su na poziciji starešine i da imaju ovaj status i identitet, oni će ih uraditi. Biraju zadatke koji su po svojoj prirodi takvi. Međutim, ako je posao koji treba da obave složen i van okvira njihovih sposobnosti, i ako je neko drugi od njih veštiji, te ako postoji rizik da će izgubiti obraz ako ga dobro ne urade, da će ih drugi gledati s visine, u tom slučaju nisu spremni da te zadatke izvrše. Oni se plaše napornog rada, zamora i sramote koja ide s tim da ne rade kako treba. Pored toga, oni su naročito lenji i skloni tome da izbegavaju zahtevne i naporne zadatke, skrivajući se daleko od njih. Umesto toga, više vole zadatke koji ulepšavaju sliku o njima, koji su jednostavni, koje mogu da otaljavaju i pridobiju ljudska srca, a da ih Svevišnji ne prozre. Sve su to osobine svojstvene antihristima. Kad je reč o izvršavanju njihovih dužnosti, oni su probirljivi. Imaju lične izbore, planove, pa čak i šeme. Oni nikako nisu samo tako poslušni aranžmanima Božje kuće; umesto toga, oni prave sopstvene izbore. Kad je reč o određenim aranžmanima koji dolaze od Svevišnjeg, ako se s njima ne slažu, oni ih nipošto neće sprovesti. Oni ih u potpunosti zataškaju, a braća i sestre u crkvi ih nisu svesni. Ako bi sprovođenje ovih aranžmana koji dolaze od Svevišnjeg bilo u sukobu sa određenim pojedincima ili bi ljude uvredilo, da li bi ih oni sproveli? Ne bi. Oni u svom srcu razmišljaju: „Ako svevišnji želi da se ovo obavi, ja to neću uraditi. Čak i ako to uradim, moram to da uradim u ime svevišnjeg, tvrdeći da je to naloženo od njega. Ne mogu sebi da dozvolim da uvredim ove ljude.” Antihristi su od lukave sorte, zar ne? Šta god da rade, stalno kuju zavere i kalkulišu po osam ili deset puta, možda čak i više. Glava im je prepuna misli kako da u masi sebi obezbede stabilan položaj, kako da imaju dobar ugled i veliki prestiž, kako da se ulaguju Svevišnjem, kako da privole braću i sestre da ih podrže, vole i poštuju, i rade sve što je potrebno da izdejstvuju takve ishode. Kojim putem oni idu? Za njih, interesi Božje kuće, interesi crkve i posao Božje kuće nisu njihova glavna briga, a još manje su stvari za koje su zainteresovani. O čemu razmišljaju? „Te stvari nemaju nikakve veze sa mnom. Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi; ljudi moraju da žive za sebe i za svoj lični ugled i status. Većeg cilja od toga nema. Ako neko ne zna da treba da živi za sebe i da sebe zaštiti, onda je taj debil. Ako bi se od mene tražilo da praktično postupam prema istina-načelima i da se pokorim bogu i aranžmanima njegove kuće, onda bi to zavisilo od toga ima li u tome ikakve koristi za mene i da li bi u tome bilo ikakvih pogodnosti. Ako nepokoravanje aranžmanima božje kuće znači da ću biti uklonjen i da gubim mogućnost da steknem blagoslove, onda ću se pokoriti.” Stoga, kako bi zaštitili svoj lični ugled i status, antihristi često biraju da naprave određene kompromise. Moglo bi se reći da su zarad statusa antihristi u stanju da podnesu svaku patnju, a da su zarad postizanja dobrog ugleda u stanju da plate i svaku cenu. Izreka: „Veliki čovek zna kad treba i kad ne treba da popusti”, u njihovom slučaju se pokazuje kao istinita. To je logika Sotone, zar ne? To je Sotonina filozofija za ovozemaljsko ophođenje, a ujedno i Sotonino načelo preživljavanja. Krajnje je odvratno!

Antihristi sopstveni status i ugled smatraju važnijim od svega ostalog. Ne samo da su ovi ljudi lažljivi, prepredeni i rđavi, već su i izuzetno zlobni. I šta preduzimaju kada otkriju da im je status ugrožen, ili kada u srcima drugih izgube svoje mesto, kada izgube podršku i naklonost ovih ljudi, kada ih ljudi više ne poštuju i na njih se ne ugledaju, i kada budu javno osramoćeni? Najednom se menjaju. Čim izgube svoj status, više ne žele da obavljaju nikakvu dužnost, sve što rade je površno i nisu više zainteresovani da išta rade. Ipak, to nije najgori oblik njihovog ispoljavanja. A koji je najgori? Čim ti ljudi izgube status i više se niko na njih ne ugleda i nikoga ne mogu da navode na pogrešan put, na videlo izlaze mržnja, ljubomora i osveta. Oni ne samo da nemaju bogobojažljivo srce, već nemaju ni trunku pokornosti. Osim toga, u svom srcu su skloni da mrze Božju kuću, crkvu, kao i starešine i delatnike; žude za tim da rad crkve zapadne u probleme ili da u njemu dođe do zastoja; žele da ismevaju crkvu, kao i braću i sestre. Povrh toga, mrze svakoga ko stremi ka istini i ko se boji Boga. Napadaju i ismevaju svakoga ko je odan svojoj dužnosti i spreman da plati cenu. To je narav antihristâ – pa, zar nije zlobna? To su očigledno zli ljudi – antihristi su po svojoj suštini zli ljudi. Čak i kad se okupljanja održavaju na internetu, ako primete da je signal dobar, oni tiho opsuju i govore u sebi: „Nadam se da će signal oslabiti! Nadam se da će signal oslabiti! Bolje da niko ne čuje propovedi!” Šta su ovi ljudi? (Đavoli.) Oni su đavoli! Sasvim sigurno nisu ljudi Božje kuće. Bez obzira na crkvu kojoj pripadaju, takvi đavoli i zli ljudi na ovaj način izazivaju nevolje. Čak i ako ih pronicljivi ljudi razotkriju i sputaju, oni o sebi neće razmišljati, niti će priznati sopstvene greške. Smatraće da je s njihove strane to bio samo trenutni propust i da iz njega treba da izvuku pouku. Ovakav čovek, koji sasvim odbija da se pokaje, neće se pokoriti ko god da ga prozre i razotkrije. Tražiće način da se toj osobi osveti. Kad se on oseća neprijatno, ne želi ni da braći i sestrama bude išta lakše. U svom srcu čak potajno proklinje braću i sestre, želeći da im se dogode loše stvari, i proklinje posao Božje kuće, želeći da je zadesi nevolja. Kad u Božjoj kući nešto krene po zlu, potajno se raduje i slavi, razmišljajući: „Hm! Napokon je nešto krenulo po zlu. Sve to se događa jer si me smenio. Baš dobro što se sve raspada!” Takav čovek se oseća srećno i zadovoljno kad vidi da drugi ljudi postaju slabi i negativni, izgovara reči poruge i podsmeha kako bi ljude ocrnio, pa čak širi reči negativnosti i smrti, govoreći: „Mi vernici odustajemo od svojih porodica i karijera da bismo izvršavali svoje dužnosti i podnosili patnju. Misliš li da božja kuća može zaista da preuzme odgovornost za našu budućnost? Jesi li o tome ikada razmišljao? Je li to vredno cene koju plaćamo? Zdravlje mi trenutno nije najbolje i ako zanemoćam, ko će se o meni brinuti u starosti?” Takve stvari izgovara kako bi se svi osećali negativno – jedino će tada on biti srećan. Zar nije ništarija, zar nije zloban i zlonameran? Zar takvi ljudi ne treba da budu kažnjeni? (Da, treba.) Mislite li da takvi ljudi zaista imaju Boga u svom srcu? Ne izgledaju kao ljudi koji iskreno veruju u Boga, oni suštinski ne veruju da Bog ispituje dubine ljudskog srca. Zar nisu bezvernici? Da zaista veruju u Boga, kako bi mogli da izgovore takve stvari? Neki bi mogli reći da je to zato što im nedostaje bogobojažljivo srce – da li je to tačno? (Ne, nije tačno.) Zašto nije tačno? (U njihovom srcu naprosto nema Boga; oni su Bogu suprotstavljeni.) U stvari, oni se usuđuju da kažu takve stvari zato što ne veruju da Bog postoji. Još manje veruju da Bog svakoga ispituje i ne veruju da Bog posmatra svaku njegovu reč i postupak, svaku misao i ideju. Oni u te stvari ne veruju, pa se ne plaše i mogu slobodno i beskrupulozno da izgovaraju takve đavolske reči. Čak i nevernici često kažu: „Nebo ima oči” i „Kad čovek dela, Nebo gleda”. Niko ko ima i najmanju iskrenu veru ne bi nehajno izgovorio te đavolske reči bezvernika. Zar neće biti ozbiljnih posledica za vernike koji tako razmišljaju i govore? Zar priroda toga nije ozbiljna? Veoma je ozbiljna! To što Boga na ovaj način mogu da poriču znači da su pravi đavoli i zlikovci koji su se ušunjali u Božju kuću. Jedino se đavoli i antihristi usuđuju da otvoreno galame na Boga. Interesi Božje kuće predstavljaju Božje interese i sve što Božja kuća čini odvija se pod Božjim vođstvom, uz Njegovu dozvolu i pod Njegovim usmeravanjem; to je blisko povezano sa Božjim delom upravljanja i sa njim je neraskidivo povezano. Ljudi koji na ovaj način otvoreno proklinju rad Božje kuće, koji ga u svom srcu kleveću i žele da ismevaju Božju kuću, koji sve pripadnike Božjeg izabranog naroda žele da vide uhapšene, crkveni posao u potpunosti paralisan i vernike koji se okreću od svoje vere, koji će biti srećni kad se to dogodi – kakvi su to ljudi? (Đavoli.) Oni su đavoli, oni su ponovo ovaploćeni zli demoni! Obični ljudi imaju iskvarene naravi, povremeno su buntovni i padne im na pamet poneka sitna ideja kad se osećaju negativno i slabo, i to je sve; ali ne bi bili toliko loši, niti bi se odavali tako rđavim i zlobnim mislima. Ta vrsta suštine prisutna je jedino u antihristima i đavolima. Kad se u njima jave te ideje, da li antihristi pomisle da su možda pogrešili? (Ne, ne pomisle.) Zašto? (Zato što ono što misle i ono što kažu smatraju istinom. Oni u Boga ne veruju, nedostaje im bogobojažljivo srce, a priroda im je takva da se Bogu opiru.) Tačno, takva im je priroda. Kad se to Sotona prema Bogu ophodio kao da je Bog? Kad je verovao da je Bog istina? Nije nikada i nikada neće. Antihristi, ovi đavoli, potpuno su isti; prema Bogu se ne ophode kao da je Bog, niti veruju da je On istina. Oni ne veruju da je Bog Onaj koji je stvorio sve stvari i koji nad njima ima suverenost. Zato i misle da je tačno sve što kažu. Na ovaj način beskrupulozno razmišljaju i postupaju; to je njihova priroda. Kad iskvareni ljudi rade to isto, u njima nastaje sukob. Oni imaju savest i ljudsku svest. U njima deluju njihova savest, svest i istine koje razumeju i to dovodi do ovog sukoba. Kad dođe do tog sukoba, odvija se borba između tačnog i netačnog, ispravnog i pogrešnog, pravde i rđavosti i postiže se sledeći ishod: oni koji streme ka istini stoje na strani Božjoj, dok oni koji ne streme ka istini stoje na strani Sotoninih rđavih sila. Sve što antihristi rade odvija se u saradnji sa Sotonom. Oni šire negativnost, raspredaju glasine i ismevaju Božju kuću. Proklinju i kleveću posao Božje kuće i proklinju braću i sestre. I dok sve ovo rade, čak se osećaju opušteno, ne peče ih savest, ne osećaju ni najmanje žaljenje i veruju da su im postupci sasvim ispravni. To u potpunosti otkriva sotonsku prirodu antihristâ i otkriva njihova ružna lica koja se opiru Bogu. Prema tome, nije preterano reći da su antihristi pravi đavoli i Sotone. Antihristi su rođeni đavoli i zasigurno nisu oni koji dobijaju Božje spasenje. Oni nipošto nisu pripadnici običnog iskvarenog ljudskog roda. Antihristi su ponovo ovaploćeni đavoli, oni su rođeni zli demoni. Tako stoje stvari.

Težište antihristâ je prevashodno na ugledu i statusu. Kad je reč o ugledu i statusu, koje radnje preduzimaju antihristi? Postupaju beskrupulozno, naprežu vijuge, iscrpljuju se razmišljajući i ne pitaju za cenu da bi upravljali svojim ličnim ugledom i statusom. Te dve stvari su njihova žila kucavica, njihovo sve. Smatraju da dobijanje te dve stvari znači da su dobili sve. U njihovom svetu postoje samo status, ugled i njihovi lični interesi; ništa drugo im nije bitno. Prema tome, da li je sa ljudima kao što su antihristi korisno u zajedništvu razgovarati o istini, ljudskosti, pravdi ili pozitivnim stvarima? (Nije korisno.) Tako je, nije korisno. To je kao da učite prostitutku kako da bude žena u čestitoj kući ili je učite da bude čestita supruga i majka; ona ne želi da sluša, to joj se ne dopada i to smatra odvratnim. U kojoj meri joj je to odvratno? Prekoreva te u svom srcu i grabi priliku da ti se ruga, da te ismeva, da te napadne i odstrani. Zar danas u crkvi ne postoje ljudi koji, čim čuju da neko u zajedništvu razgovara o istini ili o takvim istinama kao što su pokoravanje Božjim orkestracijama i uređenjima, odnosno poslušnost uređenjima Božje kuće, iskazuju naročito buntovan stav? (Da, postoje.) Trebalo bi da postoje. Posmatrajte i prepoznajte one koji ispoljavaju takvo ponašanje. Kad u zajedništvu razgovarate o potrebi pokoravanja Božjoj suverenosti i uređenjima, oni reaguju sa izrazitom odbojnošću i razmišljaju: „Po ceo dan ne prestaju da pričaju o pokoravanju božjim uređenjima, kao da je bog sve uredio i kao da ljudi nemaju nikakvog izbora!” Čim u zajedništvu razgovarate o istini ili o potrebi da se skladno sarađuje, da se traga za Božjim namerama i u svojim dužnostima postupa u skladu sa istina-načelima, oni postaju posebno odbojni i ne žele da slušaju. Čak i ako nevoljno slušaju, ne drži ih mesto, a ako nekako i uspeju da sede mirno, gotovo je sigurno da su zaspali. Kad u zajedništvu razgovarate o istini i o poštovanju načela pri rešavanju stvari, uhvati ih pospanost, pa zaspu. Nakon određenog vremena bez razgovora u zajedništvu o istini i bez orezivanja postaju puni energije. Ponašaju se razuzdano i nesmotreno, donose jednostrane odluke i jednom rukom posežu za ugledom, dok drugom grabe status. Oni skaču više od svakog drugog i upuštaju se u svakakve nevolje. Svi ovi ljudi su antihristi; svi oni se opiru Bogu i u svakom trenutku mogu da naprave veliku nevolju.

Svakoga ko poseduje prirodu antihrista treba svrstati u antihriste. Kad poželi da postupa jednostrano, treba ga zauzdati i zaustaviti; u to nema sumnje. Neki bi mogli reći: „Šta ako ne možemo da ga zaustavimo? Šta treba da uradimo?” Reći ću vam pouzdan način da ga zaustavite samo jednom rečenicom. Kad naiđeš na takvu situaciju, samo reci: „Ako prestaneš da se ponašaš nesmotreno, da donosiš jednostrane odluke i da imaš poslednju reč u svemu, hoćeš li umreti?” Kako to zvuči? (Dobro.) Mislite li da bi antihrist mogao zaista da umre ako ga spreče da se ponaša jednostrano? (Da.) Kako ste došli do tog „da”? (Antihristi su takvi u svojoj srži; ako ne mogu da se ponašaju jednostrano, osećaju se jadno i ne mogu da nastave da žive.) Tačno, u svojoj srži su upravo takvi i ako ne mogu da se ponašaju na ovaj način, osećaju se jadno. Pa, jesu li ovi ljudi normalni? (Nisu.) Nisu normalni. Kako bi razmišljao normalan čovek? „Ako ne mogu da se ponašam jednostrano, onda ću naprosto od toga odustati; šta ima teško u tome? Makar će mi život biti lakši!” Tako bi razmišljao normalan čovek. Ali će se antihrist osećati jadno ako mu ne dozvoliš da se ponaša na ovaj način. Zar u njemu ne boravi đavo? (Da.) Dakle, to što mu ne dozvoljavate da postupa jednostrano, može da ga navede da se oseća kao da umire. Šta znači ovo „umiranje”? To znači da ga u njegovom srcu muči i uznemirava đavo, zbog čega se on oseća nemoćnim da to podnese ili da nastavi da živi, baš kao da je na samrti; znači upravo to. Za antihriste, zle ljude i one đavole koji teže tome da ometaju posao Božje kuće, to što ćete im reći ovu jednu rečenicu delotvornije je nego sa njima razgovarati o bilo kojoj istini. Ova jedna rečenica je korisna za ljude kao što su antihristi, zli ljudi i đavoli, koji ometaju posao Božje kuće. Da li je ovim ljudima korisno govoriti istinu? (Ne, nije.) „Moraš skladno da sarađuješ i da izvršavaš svoju dužnost i rešavaš stvari prema istina-načelima” – takve reči se izgovaraju godinama; ima li nekog ko ih ne razume ili ih nije upamtio? Ne bi trebalo da ga bude. Pa, zašto se onda neki ljudi i dalje ponašaju jednostrano? To može značiti samo jedno: oni ne mogu da se kontrolišu; nisu normalni ljudi. Njihov um i njihovo srce ne mogu da upravljaju njima; u njima samima postoji nešto drugo što njima upravlja, što ih nasilno i silovito usmerava da se ponašaju na ovaj način, a to znači da prekidaju i ometaju posao Božje kuće, da škode poslu Božje kuće i da nanose štetu interesima Božje kuće. Ko bi mogao da radi takve stvari? Jedino Sotone i đavoli. Oni koji slede Boga, normalni ljudi, istinska stvorena bića, ne bi imali motiv da rade takve stvari; jedino Sotone i đavoli imaju taj motiv i namerno rade te stvari. Da li ste zapamtili ovu izjavu? (Da.) Onda ćemo za danas ovde zaključiti naš razgovor u zajedništvu. Doviđenja!

29. februar 2020. godine