II. Interesi antihristȃ

B. Njihov lični ugled i status

Prošli put smo u zajedništvu razgovarali o devetoj stavki koja se odnosi na različita ispoljavanja antihristȃ. Hajde da to ukratko rezimiramo. Za potrebe naše detaljne analize, na koliko pododeljaka smo podelili interese antihristȃ? (Na tri pododeljka. Prvi je bio o ličnoj bezbednosti antihristȃ, drugi o njihovom ličnom ugledu i statusu, a treći o koristima.) Interesima koji se odnose na antihriste obuhvaćena su ova tri pododeljka: njihova lična bezbednost, status i njihove lične koristi – je li tako? (Jeste.) Prvi pododeljak, o njihovoj ličnoj bezbednosti, relativno je lako shvatiti. Odnosi se na opasna okruženja sa kojima se oni susreću i tiče se neposrednih interesa antihristȃ: njihove lične bezbednosti. U suštini smo završili zajednički razgovor o ovom pododeljku. Drugi pododeljak se odnosi na njihov lični ugled i status. Prošli put smo u zajedništvu razgovarali o nekim ispoljavanjima ovoga, ali u prilično širem smislu. Mislim da svi imate samo konceptualno shvatanje i znanje o ovom pododeljku. Ako vam ne navedem neke primere i ne pružim vam određene detalje, konkretnu analizu, moglo bi se desiti da usvojite pomalo doktrinarno i bukvalno shvatanje ovog aspekta suštine i ispoljavanja antihristȃ, i možda nećete moći da prepoznate nijedno od ovih stvarnih, konkretnih otkrovenja i ispoljavanja. Kad je reč o razgovoru u zajedništvu o ovim temama, s vaše tačke gledišta bolje je kad su stvari konkretnije, zar ne? (Da.) Volite da čujete već gotova rešenja; ne volite kad do njih morate sami da dolazite. Nakon što čujete ove propovedi, radite li svoj domaći zadatak? Ako besedim previše detaljno, hoćete li smatrati da sam previše pedantan i da pričam naširoko? Mogli biste reći: „Zaista potcenjuješ našu inteligenciju; da li smo zaista toliko lošeg kova? Dovoljno je da nam samo navedeš jedan ili dva primera. Osim toga, kad je reč o raščlanjivanju suštine antihristȃ, u zajedništvu smo već prilično razgovarali o stvarima koje imaju veze s njihovom ljubavlju prema statusu i moći. Zašto se naš razgovor u zajedništvu o interesima antihristȃ dotiče i ove teme? Nema li tu previše ponavljanja i pedanterije? Da li je zaista neophodno da o ovome razgovaramo?” Malo ponavljanja zapravo i nije tako loša stvar. Ako u zajedništvu razgovaramo iz svih uglova, imaćete temeljnije shvatanje ovog aspekta suštine antihristȃ. Osim toga, kad se u zajedništvu razgovara o istini, ne smete da zazirete od ponavljanja. Postoje neke istine o kojima ljudi godinama razgovaraju u zajedništvu, ali ne uspevaju da u njih uđu. Da li je u redu uvek nastojati da se izbegne ponavljanje i stalno težiti novim stilovima i izrazima? (Pogrešno je.) Sama istina je blisko povezana s ljudskim životom. Sve različite stvari i iskvarene naravi koje ljudi otkrivaju u svom životu, njihova ispoljavanja i gledišta i stavovi koje imaju prema svakojakim stvarima svakodnevno se iznova neprekidno događaju. Razgovor u zajedništvu o istini i raščlanjivanje različitog sadržaja i suština iz raznih uglova od izuzetne su koristi za ljudski ulazak u istinu. Prošli put smo u zajedništvu razgovarali na jednostavan, uopšten način o drugom pododeljku koji se odnosi na interese antihristȃ: njihov lični ugled i status. Danas ću navesti nekoliko primera tako da u zajedništvu možemo o tome da razgovaramo detaljnije. Naravno, ako ste na temelju Moje besede stekli neko novo razumevanje ili zadobili neko otkrovenje ili svetlost, odnosno ako ste u svom ličnom iskustvu ili životu zapazili neke odgovarajuće primere, možete i vi da se uključite u razgovor u zajedništvu. U nastavku, hajde da konkretno detaljno proanaliziramo, iz ugla interesa antihristȃ, šta to antihristi ispoljavaju kad je reč o njihovom ličnom ugledu i statusu, koje iskvarene naravi antihristi otkrivaju i na koje načine antihristi otkrivaju takve priroda-suštine.

Način na koji antihristi neguju svoju reputaciju i status prevazilazi način na koji to rade normalni ljudi i potpada pod njihovu narav-suštinu. Nije u pitanju privremeno interesovanje niti prolazni efekat okruženja, već je to nešto što je sastavni deo njihovog života, što im je u kostima, pa je to stoga njihova suština. Drugim rečima, u svemu što rade, antihristima su prvo na pameti njihova reputacija i status, i ništa drugo. Za antihriste, reputacija i status čine život i doživotni cilj. U svemu što rade, ovo im je prva briga: „Šta će biti sa mojim statusom? A sa mojom reputacijom? Da li će mi rad na ovome doneti dobru reputaciju? Hoće li u glavama ljudi to podići moj status?” To što najpre na ovo pomisle izraziti je dokaz da imaju narav i suštinu antihrista; inače ne bi ni razmotrili te probleme. Može se reći da za antihriste reputacija i status ne predstavljaju neki dodatni zahtev, a još manje da su nešto strano bez čega bi oni mogli. Oni su deo prirode antihrista, u njihovim su kostima, u njihovoj krvi, urođeni su im. Antihristi nisu ravnodušni prema pitanju da li poseduju reputaciju i status; to nije njihov stav. Dakle, koji je njihov stav? Reputacija i status su blisko povezani sa njihovim svakodnevnim životom, sa njihovim svakodnevnim stanjem, sa onim čemu oni teže na dnevnoj osnovi. Pa tako za antihriste, status i reputacija predstavljaju sam život. Bez obzira na to kakav život vode, u kakvom okruženju žive, koji posao obavljaju, čemu teže, šta su im ciljevi a šta životno usmerenje, sve se vrti oko toga da li imaju dobru reputaciju i visok status. I taj cilj se ne menja; takve stvari ne mogu nikad da zanemare. To su pravo lice antihrista i njihova suština. Mogli biste da ih smestite u duboku planinsku prašumu, oni svoju težnju za reputacijom i statusom ipak ne bi ostavili po strani. Možete da ih smestite u bilo koju grupu ljudi, i dalje bi mislili samo na reputaciju i status. Iako i antihristi veruju u Boga, oni težnju reputaciji i statusu izjednačuju sa verom u Boga i pridaju im podjednak značaj. Što će reći, dok hodaju putem vere u Boga, oni takođe teže vlastitoj reputaciji i statusu. Može se reći da u svom srcu antihristi veruju da je težnja istini u njihovoj veri u Boga isto što i težnja reputaciji i statusu; težnja reputaciji i statusu upravo je težnja istini, a steći reputaciju i status znači zadobiti istinu i život. Ako osete da nemaju reputaciju, dobitak ni status, da im se niko ne divi, da ih ne ceni niti ih sledi, veoma su razočarani, smatraju da nema svrhe verovati u Boga, da to nema nikakvu vrednost i kažu sebi: „Da li je takva vera u boga promašaj? Je li beznadežna?” Često u svom srcu razmišljaju o takvim stvarima, razmišljaju kako da u kući Božjoj obezbede sebi mesto, kako da u crkvi imaju visoku reputaciju, pa da ih ljudi slušaju dok govore, da ih podržavaju u postupcima i da ih svuda slede, da oni imaju poslednju reč u crkvi, da ostvare slavu, dobit i status – u svom srcu se zaista usredsređuju na takve stvari. Upravo tome takvi ljudi teže. Zašto uvek razmišljaju o takvim stvarima? Nakon čitanja reči Božjih, nakon slušanja propovedi, zar zaista sve to ne razumeju, zar zaista nisu u stanju da sve to razaznaju? Zar reči Božje i istina zaista ne mogu da izmene njihove predstave, ideje i mišljenja? To zapravo nije slučaj. Problem leži u njima samima, u celini potiče od toga što ne vole istinu, što u svom srcu imaju odbojnost prema istini i, shodno tome, što su za istinu potpuno neprijemčivi – a to je određeno njihovom priroda-suštinom.

Nakon što čuju Božje reči i istinu, antihristi u svom srcu naizgled pronalaze smer. Međutim, šta je zapravo taj takozvani smer? On se sastoji u tome da dobijaju svojevrsni alat – odnosno, moglo bi se reći, svojevrsno korisno oružje – koji im omogućava da budu još samouvereniji u sticanju statusa. Dakle, oni koriste ovu priliku da više slušaju, više čitaju, više uče, više razgovaraju u zajedništvu i da više praktično postupaju, i postepeno dostižu tačku kada mogu da govore o mnogim rečima i teoriji i da drže gomilu takozvanih propovedi koje su nezaboravne i zbog kojih ih ljudi cene. Nakon što dokuče te doktrine za koje ljudi misle da su dobre u smislu njihovog doslovnog značenja, antihristi kao da su se dočepali konopca za spasavanje i pronašli smer i ugledali svetlost dana. Dakle, antihristi ne slušaju propovedi i ne čitaju Božje reči zarad sopstvenog praktičnog postupanja niti da bi sledili Božji put, i svakako te stvari ne rade kako bi razumeli Njegove namere. Oni te stvari rade kako bi, korišćenjem Božjih reči ili korišćenjem tih teorija za koje smatraju da su duhovne odnosno propovedanjem uzvišenih propovedi, mogli da pridobiju ljude i kako bi što više ljudi namamili da ih obožavaju i slede. Na neki neopisiv način, Božje reči, istina i Njegov put postaju svojevrsni kanal, svojevrsne merdevine i svojevrsni alat koje ovi ljudi koriste kako bi među drugima stekli status i prestiž. Prema tome, kako god da se to posmatra, u antihristima nećete moći da pronađete nikakvu iskrenu veru niti ikakvu stvarnu pokornost. Naprotiv, koliko god truda da ulažu u slušanje propovedi i čitanje Božjih reči, i ma koliko „pobožno” delovala njihova vera u Njegove reči, jedna stvar se ne može poreći, a to je da, dok antihristi rade ove stvari, njihova namera i plan nisu da slede Božju volju i svakako nisu da dobro obavljaju svoje dužnosti; oni ne žele da budu najmanji sledbenici niti da budu stvorena bića, koja poslušno i kulturno prihvataju Božji nalog i Njegovu suverenost i uređenja. Umesto toga, oni jedino žele da te stvari iskoriste kako bi postigli lične ciljeve, obezbedili sebi mesto u srcu drugih i pozitivnu procenu pred Bogom – to je sve što oni žele. Dakle, bez obzira na to kako antihristi propovedaju Božje reči i bez obzira na to koliko ispravno, uzvišeno, duhovno i prikladno ljudima zvučale propovedi koje oni drže, oni neće steći nikakvu praktičnu primenu ni ulazak. U isto vreme, njihovo stremljenje ka statusu i ugledu donosiće sve više „plodova”. Zašto to kažem? Kažem zato što bez obzira na to šta rade ovakvi ljudi kad god deluju, šta velikim trudom uspevaju da postignu, smer i ciljevi kojima streme i motiv i izvorište koje gaje u dubini srca ne mogu se odvojiti od statusa i ugleda koji su tako tesno isprepleteni sa njihovim ličnim interesima.

Izreka kaže da žanješ ono što si posejao. Koliko god dobar kov i talente da antihristi poseduju, odnosno kakva god pobožna i duhovna ispoljavanja da prikazuju, budući da gaje ambiciju i želju da nad Božjim izabranim narodom drže vlast i da ga kontrolišu, i budući da ne streme ka istini, već jedino teže reputaciji i statusu, mogu li oni praktično da postupaju u skladu sa Božjim zahtevima? Mogu li u svojim postupcima da ispune merila koja Bog nalaže? (Ne.) Pa, kakve će posledice njihovi postupci i ponašanje zapravo izazvati? (Sasvim sigurno to da antihristi uspostave svoje nezavisno carstvo i da oni vuku konce.) Tako je. Šta god radili antihristi, to je krajnji rezultat. Prema tome, šta izaziva ovu posledicu? Prvenstveno njihova nesposobnost da prihvate istinu. Bez obzira na to da li su izloženi orezivanju, sudu ili grdnji, u svom srcu antihristi to neće prihvatiti. Šta god da rade, antihristi uvek imaju sopstvene ciljeve i namere, uvek postupaju prema sopstvenom planu, a njihov stav prema uređenjima i delu kuće Božje glasi: „Možeš da imaš i hiljadu planova, ali ja imam jedno pravilo”; sve to je određeno prirodom antihristȃ. Mogu li antihristi da promene svoj mentalitet i da postupaju prema istina-načelima? Bilo bi to krajnje nemoguće, osim ako im Višnji direktno ne naloži da to učine, a u tom slučaju će iz nužde tek ponešto moći nevoljno da učine. Kad ništa ne bi učinili, bili bi razotkriveni i otpušteni. Jedino su pod takvim okolnostima oni u stanju da urade ponešto od pravog posla. To je stav koji antihristi imaju prema izvršavanju dužnosti; to je ujedno i stav koji imaju prema primeni istine: kad im je primena istine od koristi, ako će ih zbog toga svi odobravati i diviti im se, zasigurno će se povinovati i učiniti neke simbolične napore koji su drugima taman prihvatljivi. Ako im primena istine nije od koristi, ako to niko ne vidi i glavni starešina to ne primećuje, u takvim prilikama ne dolazi u obzir da će primenjivati istinu. Hoće li primenjivati istinu zavisiće od konteksta i situacije, a oni razmatraju kako to mogu da učine na način koji će drugima biti vidljiv i koliko će koristi imati; u ove stvari imaju genijalan uvid i mogu da se prilagode različitim situacijama. U svakom trenutku razmatraju sopstvenu slavu, dobitak i status, a nimalo se ne obaziru na namere Božje, pa u tom smislu ne primenjuju istinu i ne pridržavaju se načela. Antihristi pridaju značaj jedino sopstvenoj slavi, dobitku, statusu, ličnim interesima, i neprihvatljivo im je da ništa ne dobiju ili da sebe ne prikazuju, dok im primena istine pada teško. Ako njihov trud nije prepoznat, pa čak i ako njihov rad pred drugima prođe nezapaženo, istinu u tom slučaju neće uopšte primenjivati. Ako posao neposredno uređuje kuća Božja, pa nemaju izbora nego da ga izvrše, svejedno vode računa o tome hoće li to koristiti njihovom statusu i reputaciji. Ako je to dobro za njihov status i može da poboljša njihovu reputaciju, u taj posao će uložiti svu svoju energiju i dobro će ga obaviti; tad se osećaju kao da su jednim udarcem ubili dve muve. Ako u tome nema koristi za njihovu slavu, dobitak i status, a loše obavljanje posla bi moglo da na njih baci ljagu, smišljaju način ili izgovor da se iz toga izvuku. Kakva god da je dužnost koju antihristi obavljaju, uvek se drže istog načela: kad je reč o reputaciji, statusu ili njihovim interesima, moraju da ostvare neki dobitak, a ne smeju da pretrpe nikakve gubitke. Antihristi najviše vole one poslove u kojima ne moraju da pate niti da plate ikakvu cenu, a oni donose korist njihovoj reputaciji i statusu. Ukratko, šta god da rade, antihristi pre svega razmatraju sopstvene interese i deluju tek onda kad o svemu dobro promisle; istini se ne pokoravaju istinski, iskreno i u potpunosti bez ikakvih kompromisa, već to čine selektivno i uslovno. A u čemu je uslov? Da im status i reputacija moraju biti netaknuti i da ne smeju da pretrpe nikakav gubitak. Tek kad je taj uslov ispunjen, donose odluku i biraju šta će uraditi. Drugim rečima, antihristi ozbiljno razmišljaju kako će se odnositi prema istina-načelima, Božjem nalogu i delu Božje kuće, odnosno kako će se baviti stvarima sa kojima se suočavaju. Oni ne razmišljaju o tome kako da udovolje Božjim namerama, kako da se uzdrže od nanošenja štete interesima Božje kuće, kako da udovolje Bogu ili kako da budu od koristi braći i sestrama; to nisu stvari o kojima razmišljaju. O čemu razmišljaju antihristi? Da li će njihovi status i reputacija biti pogođeni i da li će im prestiž biti narušen. Ako bi obavljanje nečega prema istina-načelima koristilo radu crkve i braći i sestrama, ali bi nanelo udarac njihovoj sopstvenoj reputaciji i dovelo do toga da mnogi ljudi uvide njihov pravi rast i saznaju kakvu priroda-suštinu poseduju, u tom slučaju sasvim sigurno neće postupati u skladu sa istina-načelima. Ako bi obavljanje nekog pravog posla dovelo do toga da o njima više ljudi ima visoko mišljenje, da se na njih ugledaju i da im se dive, ako bi im to omogućilo da steknu još veći prestiž ili bi učinilo da njihove reči odišu autoritetom i navedu još više ljudi da im se pokore, tada će odlučiti da na taj način postupe; u suprotnom, nikada neće doneti odluku da zanemare sopstvene interese iz obzira prema interesima Božje kuće ili braće i sestara. To je priroda-suština antihristȃ. Zar nije sebična i ogavna? U svakoj situaciji, antihristi vide svoj status i reputaciju kao najvažniju stvar. Sa njima niko ne može da se nadmeće. Koji god metod da je potreban, pod uslovom da pridobija ljude i da druge navodi da ih obožavaju, antihristi će za njime posegnuti. Ako Božji izabrani narod ceni i odobrava nekog drugog zato što taj svedoči o Bogu, antihristi će koristiti i taj metod kako bi pridobili ljude. Međutim, antihristi ne poseduju istinu ni praktično iskustvo, pa na osnovu ljudskih uobrazilja razbijaju glavu smišljajući niz teorija koje svedoče o Bogu, pričom o tome koliko je Bog veliki, koliko Bog voli čoveka, kako Bog plaća cenu da bi spasao čoveka i u kojoj meri je Bog ponizan i krije se. Nakon što o Bogu svedoče na ovaj način, ishod koji postižu je u tome da ih ljudi još više cene i u njihovom srcu je za antihriste još više mesta, dok za Boga nema mesta. Ako uvide da bi pričom o samospoznaji mogli da zadobiju poverenje još više ljudi, da se još više ljudi na njih ugleda i da ih ceni, često će govoriti o samospoznaji i često će sebe detaljno analizirati. Analiziraće činjenicu da su đavoli, da nisu ljudi, da nemaju razum, da ne streme ka istini i da istinu ne poseduju. U zajedništvu će govoriti o nekoliko dopadljivih, beznačajnih tema kako bi druge naveli na stranputicu, kako bi zadobili njihovo poverenje i što više ljudi podstakli da ih hvale i da se na njih ugledaju. Tako postupaju antihristi. Ako će im određeni metod razmene iskustvenog svedočenja omogućiti da steknu ljudsko odobravanje i divljenje, neće oklevati da i za njim posegnu. Zaista će se usredsrediti, potruditi i nad njim razbijati glavu. Ukratko, njihov cilj i motiv da sve to čine okreće se jedino oko statusa i reputacije. Bez obzira na to da li je reč o njihovom spoljnom jeziku, metodama, ponašanju ili o vrsti misli, gledišta ili metode stremljenja, sve te stvari se okreću oko reputacije i statusa. To je način na koji antihristi funkcionišu.

Nasrtanje na reputaciju ili status i njihovo oduzimanje za antihriste predstavlja ozbiljniji problem od pokušaja da im neko oduzme život. Koliko god propovedi da čuju, odnosno koliko god Božjih reči da pročitaju, neće osetiti tugu ni žaljenje zato što nikad nisu primenjivali istinu i što su krenuli putem antihristȃ, kao ni zbog toga što poseduju priroda-suštinu antihristȃ. Umesto toga, oni uvek razbijaju glavu tražeći načine da steknu status i da povećaju svoju reputaciju. Može se reći da je sve ono što antihristi rade u cilju toga da bi se pokazivali pred drugima, a ne pred Bogom. Zašto ovo kažem? Zato što su takvi ljudi u toj meri zaljubljeni u status da ga posmatraju kao svoj sopstveni život, kao svoj životni cilj. Povrh toga, budući da toliko vole status, oni nikada ne veruju u postojanje istine, pa bi se čak moglo reći da nimalo ne veruju u Božje postojanje. Prema tome, kako god da antihristi kalkulišu da bi stekli reputaciju i status, i kako god da pokušavaju da lažnim prikazivanjem obmanu ljude i Boga, u dubini srca nemaju ni svesti ni prekora, a kamoli ikakve strepnje. U svom neprestanom stremljenju ka reputaciji i statusu, oni takođe bezobzirno poriču ono što je Bog učinio. Zašto to kažem? U dubini svog srca, antihristi veruju u sledeće: „Reputacija i status se u celini stiču sopstvenim naporima. Samo se sticanjem čvrstog uporišta među ljudima i zadobijanjem reputacije i statusa može uživati u božjim blagoslovima. Život ima vrednost jedino ako ljudi zadobiju apsolutnu moć i status. Jedino se tako živi kao čovek. Nasuprot tome, bilo bi beskorisno živeti na način o kome se govori u reči božjoj – u svemu se pokoravati božjoj suverenosti i uređenjima, dragovoljno stajati u položaju stvorenog bića i živeti poput normalne osobe – niko se na takvu osobu ne bi ugledao. Čovekovi status, reputacija i sreća moraju se osvojiti kroz njegove sopstvene napore; za njih se mora boriti i moraju se dograbiti uz pozitivan i preduzimljiv stav. Niko drugi ti ih neće dati – pasivno čekanje može dovesti jedino do neuspeha.” To je način na koji antihristi kalkulišu. To je narav antihristȃ. Ako se nadate da će antihristi prihvatiti istinu, priznati greške i istinski se pokajati, to je nemoguće – oni to nipošto ne mogu da učine. Antihristi imaju priroda-suštinu Sotone i mrze istinu, pa, kud god da odu, makar to bilo i na kraj sveta, njihova ambicija da streme ka reputaciji i statusu neće se nikada promeniti, a neće ni njihovi pogledi na stvari ni put kojim idu. Neki ljudi će reći: „Postoji nekoliko antihrista koji mogu da promene svoj pogled na ovo.” Da li je ta izjava ispravna? Ako zaista mogu da se promene, da li su oni još uvek antihristi? Oni koji imaju prirodu antihrista, nikada se neće promeniti. Oni koji poseduju narav antihrista, promeniće se jedino ako streme ka istini. Neki ljudi koji idu putem antihrista počine neko zlo koje ometa crkveni posao i, premda jesu svrstani u antihriste, nakon što budu otpušteni, osećaju istinsko žaljenje i odlučuju da se na sasvim novi način vladaju, pa, nakon određenog perioda razmišljanja, samospoznaje i pokajanja, prolaze kroz neku stvarnu promenu. U tom slučaju, ti ljudi se ne mogu svrstati u antihriste; oni jedino poseduju narav antihrista. Ako streme ka istini, mogu da se promene. Međutim, može se sa sigurnošću reći da se većina onih koje je crkva svrstala u antihriste, koje je crkva uklonila ili izbacila, istinski neće pokajati ni promeniti. Biće prava retkost ako se to dogodi ijednom od njih. Neki ljudi će upitati: „Pa, da li su onda ti retki slučajevi pogrešno svrstani?” To je nemoguće. Na kraju krajeva, oni jesu učinili neko zlo i to se ne može otpisati. Međutim, ako mogu istinski da se pokaju, ako su spremni da izvršavaju dužnost i ako poseduju istinsko svedočenje o svom pokajanju, crkva i dalje može da ih prihvati. Ako, nakon što su svrstani u antihriste, ovi ljudi u potpunosti odbijaju da priznaju grešku ili da se pokaju, i još uvek nastoje da se na sve moguće načine opravdaju, u tom slučaju je pravilno i potpuno ispravno svrstati ih u antihriste. Da su priznali svoje greške i osetili istinsko žaljenje, kako bi onda crkva mogla da ih svrsta u antihriste? To bi bilo nemoguće. Bez obzira na to ko je u pitanju, bez obzira na količinu zla koje je učinio ili na ozbiljnost njegovih grešaka, da li će za nekog čoveka biti utvrđeno da je antihrist ili da poseduje narav antihrista zavisiće od toga da li je on u stanju da prihvati istinu i bude orezan, kao i od toga da li poseduje istinsko žaljenje. Ako može da prihvati istinu i da prihvati orezivanje, ako poseduje istinsko žaljenje i ako je spreman da ceo život provede službujući za Boga, onda to zaista ukazuje na izvesno pokajanje. Takva osoba se ne može svrstati u antihriste. Mogu li ti pravi antihristi zaista da prihvate istinu? Nikako ne mogu. Upravo zato što ne vole istinu i prema istini imaju odbojnost, oni nikada neće moći da otpuste reputaciju i status, koji su tako blisko isprepleteni s celim njihovim životom. U svom srcu, antihristi čvrsto veruju da jedino uz reputaciju i status imaju dostojanstvo i da su istinska stvorena bića, te da će jedino uz status biti nagrađeni i krunisani, podobni za Božje odobravanje, da će sve zadobiti i biti prava ličnost. Kako antihristi vide status? Oni ga vide kao istinu; posmatraju ga kao najviši cilj kome ljudi treba da streme. Zar to nije problem? Ljudi koji su u stanju da na ovaj način budu opsednuti statusom pravi su antihristi. Od iste sorte ljudi su kao i Pavle. Oni veruju da su stremljenje ka istini, traženje pokornosti prema Bogu i traženje poštenja svi redom procesi koji čoveka vode do najvećeg mogućeg statusa; da su to samo procesi, a ne cilj i merilo da se bude čovek, i da se u potpunosti obavljaju kako bi ih Bog video. Ovo shvatanje je besmisleno i smešno! Samo one apsurdne osobe koje mrze istinu mogu da dođu na tako smešnu ideju.

O kom god aspektu istine da razgovarate u zajedništvu, kad je reč o antihristima, njihov metod shvatanja i razumevanja će se razlikovati od onog kod ljudi koji streme ka istini. Nakon što čuju istinu, ljudi koji ka njoj streme pomisle: „Ne posedujem ovaj aspekt istine i mogu sa sobom da povežem ovo stanje koje je Bog otkrio. Zašto se, nakon što ga čujem, osećam ispunjen kajanjem i osećam da tako mnogo dugujem Bogu? I dalje sam daleko o stremljenja ka istini i ni izbliza nisam u stanju da se istinski pokorim. Osećam se veoma uplašeno; ovo mi je poslužilo kao poziv na buđenje. Mislio sam da mi u poslednje vreme ide sasvim dobro i nisam imao predstavu da zapravo nisam neko ko primenjuje istinu ili neko ko udovoljava Bogu. Od sada pa nadalje moram da budem pažljiv i mudar i usredsredim se na molitvu pred Bogom i da Ga preklinjem da me usmerava i prosvetli. Ne smem da radim po svome. Ući ću dublje u ovaj aspekt istine i još uvek imam prostora za napredak. Nadam se da će Bog urediti okruženje koje će mi omogućiti da radim bolje i ponudim svoju iskrenost i odanost.” Ovako razmišljaju ljudi koji streme ka istini. Dakle, kako antihristi shvataju razne vrste istina? Nakon što čuju Božje reči koje čoveka prekorevaju, o čemu razmišljaju? „To nisam dobro uradio, dozvolio sam da u mojim postupcima nešto izmakne i pojavile su se greške. Koliko ljudi zna za to? Božje reči su izgovorene prilično jasno; znači li to da me je on prozreo? Pa, to baš i nije najbolji ishod; to nije ono što želim. Ako me je bog prozreo, zna li još neko za to? Ako je neko to saznao, to bi bilo još gore. Ako za to zna samo bog i niko drugi, onda je to u redu. Ako neki ljudi čuju ove reči božje koje čoveka razotkrivaju i povežu ih sa mnom i na mene ih primene, bilo bi to loše za moj ugled. Moram da smislim način da ovo popravim. Kako ovo mogu da popravim?” Antihristi razmišljaju na ovaj način. Na primer, nakon što sasluša Božju besedu o tome kako ljudi moraju da budu pošteni, antihrist će istoga časa pomisliti: „Jedino debili nastoje da budu pošteni ljudi. Kako da neko tako pametan poput mene bude poštena osoba? Pošteni ljudi su budale i kreteni; izgovore sve što im padne na pamet, drugim ljudima sve govore i dozvoljavaju im da sve shvate. Ja to nikad ne bih učinio! To što bog kaže da treba da budemo pošteni ljudi je relativnog karaktera, pa ću samo biti mudar i to je sve. A kad je reč o tome da treba biti pošten, naprosto ću odabrati trenutak kada ću to i biti. O nekim stvarima ću se otvoriti, ali neću govoriti o svim onim tajnama i skrivenim stvarima koje imam duboko u srcu, o stvarima zbog kojih bi ljudi mogli da me gledaju s visine ako bih im o njima govorio. U čemu je prednost da se bude poštena osoba? Mislim da u tome nema nikakvih prednosti. Neki ljudi sebe uvek detaljno analiziraju, nastojeći da budu pošteni, govore iskreno i iznose svoje iskvarene naravi na videlo, ali nisu dobili božju blagodat i kad treba da budu orezani i dalje bivaju orezani; bog ih dodatno ne uzdiže.” Oni nastavljaju da razmišljaju: „Moram da odaberem drugi put. Ovo nije put kojim treba da idem; samo ću ga prepustiti drugima. Kako neko tako pametan poput mene može tako da živi?” Bez obzira na aspekt istine koji čuje, kakve kalkulacije u svom srcu pravi antihrist? Može li istinu da shvati u čistom obliku? Je li u stanju da u dubini svog srca to prihvati kao istinu? Nipošto nije. On stalno kalkuliše, kuje zavere i neprekidno posmatra. Kako na kraju reaguje? Menja se shodno situaciji, prilagođava se uslovima, fin je i uglađen u svom ophođenju prema drugim ljudima i postupa u potpunoj tajnovitosti. Šta god da radi, o čemu god da razmišlja ili šta god da kalkuliše duboko u sebi, ne može da dozvoli da drugi za to saznaju niti da Bog za to zna; ne može u tome da se ogoli pred Bogom, a kamoli da o tome jasno razgovara sa ljudima – smatra da je to njegova lična stvar. Dakle, antihristi su od one vrste ljudi koji nipošto nisu u stanju da primenjuju istinu. Osim što oni sami ne primenjuju istinu, oni takođe preziru ljude koji je primenjuju i još se i više rugaju onima koji bivaju orezani jer su odstupili dok su primenjivali istinu, zato što su krenuli pogrešnim putem ili su napravili neke greške, pa im se smeju iz prikrajka. Oni ne veruju u Božju pravednost, a kamoli u to da razni načini na koje se On ophodi prema ljudima u sebi sadrže istinu i Njegovu ljubav; antihristi u te stvari ne veruju. S njihove tačke gledišta, za njih su sve te stvari laži koje imaju za cilj da obmanu ljude; smatraju da su sve to samo svojevrsni izgovori, gomila izreka koje lepo zvuče. A čime se često potajno oduševljavaju? „Srećom, nisam toliko glup da sve ponudim; na svu sreću nisam govorio o tim prljavim, ružnim stvarima koje držim duboko u sebi; srećom se još uvek držim svog statusa i ugleda i dajem sve od sebe da ka njima stremim i da zarad njih trčim unaokolo. Da zarad sebe ne trčim unaokolo, ko bi uopšte pomislio na mene?” Antihristi ne samo da su lažljivi, već su i rđavi, imaju odbojnost prema istini i po naravi su pokvareni; to jest, svi aspekti iskvarenih naravi koji se kod iskvarenih ljudi ispoljavaju, kod antihristȃ su potvrđeni i „podignuti” na viši nivo. Ako želite da pogledate iskvarene naravi ljudskog roda, pronađite nekog antihrista da ga detaljno analizirate i da s njim komunicirate; to je najbolji način da se dočara ovaj problem i najbolji način da se prozre iskvarena suština iskvarenog ljudskog roda i vidi lice Sotone. Ako uzmeš antihrista kao najbolji primer, detaljno ga analiziraš i upoznaš, ove stvari ćeš jasnije moći da razumeš.

Stremljenje antihristȃ ka statusu i ugledu uveliko nadilazi ono kod običnih ljudi, baš kao i njihova želja za statusom i ugledom. Obični ljudi nemaju tako veliku želju za statusom i ugledom, dok je ta želja kod antihristȃ izrazito snažna i očita. Nakon što si bio u kontaktu sa antihristom i s njim razgovarao i provodio vreme, njegova priroda-suština će se razotkriti pred tvojim očima i odmah ćeš ga prozreti. U toj meri je njegova želja velika. Kad se tvoj kontakt s njim produbi, osetićeš gađenje i odbacićeš ga. Naposletku, ne samo da ćeš ga odbaciti, već ćeš ga osuditi i prokleti. Antihristi nisu dobra stvorenja; oni su Božji neprijatelji, kao i neprijatelji svih onih koji streme ka istini. Antihristi imaju odbojnost prema istini i u stanju su da zarad statusa i ugleda urade svakakve loše stvari. U svemu što rade, prerušavaće se, imitiraće druge i ponašaće se shodno datoj situaciji, praveći kompromise zarad statusa i ugleda. I same duše i suštine ovakvih ljudi su prljave; odvratni su. Nemaju ni trunku ljubavi prema istini ni prema pozitivnim stvarima. U isto vreme, koriste se pozitivnim stvarima i propovedanjem ispravnih reči i teorija da ljude navedu na pogrešan put, kako bi stekli ugled i status, i zadovoljili svoje želje i ambicije. Ovo su ponašanje i suština antihristȃ. Ne možeš da vidiš kako Sotona izgleda, kako se Sotona u svetu ponaša i postupa prema ljudima i kakvu priroda-suštinu Sotona poseduje; ne znaš kakvo je tačno stvorenje Sotona u Božjim očima. To nije problem; sve što treba da uradiš jeste da posmatraš i detaljno analiziraš antihrista i uvidećeš sve ove stvari – Sotoninu priroda-suštinu, Sotonino ružno lice i Sotoninu rđavost i pokvarenost – sve to će ti biti vidljivo. Antihristi su žive Sotone; oni su živi demoni.

1. Kako se antihristi odnose prema orezivanju

Antihristi gaje ogromne ambicije i želje kad je reč o statusu i reputaciji, a drugima je to neverovatno gnusno i odvratno. To je dovoljno da pokaže da je priroda-suština antihrista krajnje nakazna i rđava. Prema tome, koja konkretna ispoljavanja dočaravaju priroda-suštinu antihrista? Pre svega, hajde da razmislimo o tome kako se antihristi odnose prema orezivanju. (Oni to mrze i ne prihvataju.) Na koji način to mrze? Opišite to detaljno. (Bio je jedan antihrist koji je učinio poprilično zla, pa kad su braća i sestre krenuli da razotkrivaju neka njegova ispoljavanja, on se uopšte nije pokajao, bio je krajnje nepopustljiv i nije osećao ni najmanju grižu savesti. Čak je smatrao da mu je naneta nepravda. To je vrsta ispoljavanja koju sam video.) To je klasično ispoljavanje antihrista. Tipičan stav antihristȃ prema orezivanju ogleda se u tome da žestoko odbijaju da ga prihvate ili priznaju. Koliko god zla da učine ili koliku god štetu da nanesu delu Božje kuće i život-ulasku Božjeg izabranog naroda, ne osećaju ni najmanje kajanje, kao ni to da su išta dužni. Sa ove tačke gledišta, imaju li antihristi ljudskost? Nipošto je nemaju. Nanose svakakvu štetu Božjem izabranom narodu i škode radu crkve – pripadnicima Božjeg izabranog naroda to je jasno kao dan i mogu da primete čitav niz zlih dela antihristȃ. Pa ipak, antihristi tu činjenicu ne prihvataju niti je priznaju; tvrdoglavo odbijaju da priznaju da greše ili da su odgovorni. Nije li ovo pokazatelj da imaju odbojnost prema istini? Antihristi u tom stepenu imaju odbojnost prema istini. Ma koliko rđavosti da počine, tvrdoglavo odbijaju da to priznaju i do kraja ostaju nepopustljivi. To u dovoljnoj meri dokazuje da antihristi nikad ne shvataju ozbiljno delo Božje kuće niti da prihvataju istinu. Oni ne veruju u Boga; oni su Sotonine sluge, dolaze da ometaju i prekidaju delo Božje kuće. U srcu antihristȃ postoje samo reputacija i status. Ako bi svoju grešku priznali, smatraju da bi onda morali da preuzmu odgovornost, a u tom slučaju bi njihov status i reputacija bili ozbiljno ugroženi. Shodno tome, opiru se uz stav „poricaću do smrti”. Ma koliko da ih ljudi razotkrivaju ili detaljno analiziraju, oni se svim silama upiru da to poreknu. Bilo da je njihovo poricanje namerno ili ne, ukratko, ova ponašanja, s jedne strane, razotkrivaju priroda-suštinu antihristȃ koja ima odbojnost i mržnju prema istini. S druge strane, to pokazuje u kojoj meri antihristi čuvaju svoj status, reputaciju i interese. U međuvremenu, kakav je njihov stav prema poslu i interesima crkve? Odlikuju ga prezir i neodgovornost. Oni nemaju nimalo savesti ni razuma. Zar izbegavanje odgovornosti antihristȃ ne ukazuje na ove probleme? S jedne strane, izbegavanje odgovornosti dokazuje njihovu priroda-suštinu koja ima odbojnost i mržnju prema istini, dok s druge strane pokazuje da oni nemaju savest, razum i ljudskost. Koliko god da je njihovim ometanjem i zlodelima život-ulazak braće i sestara pretrpeo štetu, njih ne dotiče nikakav prekor i to ih nikad ne bi moglo uznemiriti. Kakvo je ovo stvorenje? Čak bi se i delimično priznanje sopstvene greške moglo računati kao da imaju makar malo savesti i razuma, međutim, antihristi nemaju čak ni to zrnce ljudskosti. Šta biste onda rekli da su oni? Antihristi su u suštini đavoli. Koliku god štetu da nanesu interesima kuće Božje, oni to ne uviđaju. Oni ne osećaju zbog toga ni najmanju tugu u svom srcu, niti sebi išta zameraju, a kamoli da se osećaju imalo dužnim. Ovo nikako nije nešto što bi trebalo da se viđa kod normalnih ljudi. Oni su đavoli, a đavoli su lišeni svake savesti ili razuma. Nezavisno od toga koliko loših svari učine i koliko veliku štetu nanesu crkvenom poslu, oni žestoko odbijaju da to priznaju. Smatraju da bi priznanje značilo da su učinili nešto pogrešno. Oni razmišljaju: „Da li sam mogao da učinim išta pogrešno? Nikada ne bih učinio ništa pogrešno! Ako me nateraju da priznam svoju grešku, zar to ne bi predstavljalo uvredu za moj karakter? Iako sam učestvovao u tom incidentu, nisam ga ja izazvao i nisam u tome svemu bio glavni. Slobodno ganjaj nekog drugog, a mene ostavi na miru. Kako god, ne mogu da priznam ovu grešku. Ne mogu da preuzmem tu odgovornost!” Ako priznaju sopstvenu grešku, oni smatraju da će biti prokleti, osuđeni na smrt i poslati u pakao i u ognjeno i sumporno jezero. Recite Mi, mogu li takvi ljudi da prihvate istinu? Može li se očekivati njihovo iskreno pokajanje? Kako god da drugi u zajedništvu razgovaraju o istini, antihristi se tome i dalje opiru, okreću se protiv istine i prkose joj iz dubine svog srca. Čak i kad ih otpuste, i dalje ne priznaju svoje greške i ne pokazuju nikakve oblike kajanja. I kad se ta stvar pomene deset godina kasnije, i dalje sebe ne poznaju i ne priznaju da su pogrešili. I kad se ista stvar potegne dvadeset godina kasnije, sebe i dalje ne poznaju i još uvek nastoje da se opravdaju i da sebe odbrane. I da stvari budu još odvratnije, kad se to pitanje pokrene posle trideset godina, oni sebe i dalje ne poznaju i još uvek nastoje da polemišu i da sebe opravdaju, govoreći: „Nisam učinio nikakvu grešku, pa ne mogu ni da je priznam. To nije bila moja odgovornost; ne bi trebalo da je preuzmem na sebe.” Na sveopšte iznenađenje, trideset godina nakon što su otpušteni, ovi antihristi i dalje imaju otpor u odnosu na način kako je crkva postupila prema njima. Čak ni posle trideset godina, nimalo se nisu promenili. Pa, kako su proveli tih trideset godina? Da li je moguće da nisu čitali Božju reč niti su razmišljali o sebi? Da li je moguće da se Bogu nisu molili ili da Mu se nisu poveravali? Da li je moguće da nisu slušali propovedi i razgovarali u zajedništvu? Da li je moguće da su bezumni i da ne poseduju razmišljanje normalne ljudskosti? Prava je misterija kako su proveli tih trideset godina. Trideset godina nakon što se dogodio taj incident, oni su i dalje puni ogorčenosti, smatrajući da su im braća i sestre naneli nepravdu, da ih Bog ne razume, da se Božja kuća prema njima loše ponela, da im je napravila probleme, da im je zagorčala život i nepravedno ih optužila. Recite Mi, mogu li ovakvi ljudi da se promene? Oni nipošto ne mogu da se promene. Srce im je ispunjeno neprijateljstvom prema pozitivnim stvarima, otporom i protivljenjem. Smatraju da su, time što su razotkrivali njihova zla dela i orezivali ih, drugi ljudi naneli štetu njihovom karakteru, da su okaljali njihov ugled i naneli neizmernu štetu njihovoj reputaciji i statusu. Po tom pitanju nikada neće doći pred Boga da se mole, da traže i prepoznaju svoje greške i nikad neće imati stav pokajanja ili priznanja sopstvenih grešaka. Još manje će prihvatiti sud i grdnju Božjih reči. I danas su u njima prisutni neposlušnost, nezadovoljstvo i zameranje dok se pred Bogom pravdaju i od Boga traže da ispravi ove nepravde, da razotkrije ovu stvar i da tačno prosudi ko je bio u pravu a ko je pogrešio, u toj meri da zbog ove stvari čak sumnjaju u Božju pravednost i poriču je, i sumnjaju u činjenicu da Božjom kućom vladaju istina i Bog i poriču tu činjenicu. Ovo je krajnji ishod kad antihriste orezuju – da li prihvataju istinu? Oni uopšte ne prihvataju istinu; čvrsto su rešeni da je ne prihvate. Iz ovoga možemo da vidimo da u priroda-suštini antihristȃ ima odbojnosti prema istini i da ona istinu prezire.

Pošto antihristi ne prihvataju da budu orezani, imaju li oni ikakvo znanje o orezivanju? Kad u zajedništvu razgovaraju o ovom aspektu istine, šta oni kažu? Čemu druge podučavaju? Oni kažu: „Orezivanje ljudi jedan je od metoda koje bog koristi da bi ih usavršio. Ono ljudima omogućava da sebe bolje upoznaju. Kad ljude orezuju, oni to treba bezuslovno da prihvate i da se tome pokore. Oni koji ne prihvataju da budu orezani jesu ljudi koji se bune protiv boga i ne vole istinu. Ako želiš da primenjuješ istinu, moraš prvo da prihvatiš da budeš orezan; to je način na koji bog usavršava ljude i svaki pojedinac to mora da iskusi. Može se reći da je prihvatanje orezivanja jedan od najboljih puteva primene da bi ljudi shvatili istinu i tako postigli samospoznaju i udovoljili bogu. Bez obzira na to ko si ti – starešina ili običan vernik – i bez obzira na to koju dužnost obavljaš, moraš biti spreman da budeš orezan. Ako ne možeš da prihvatiš da budeš orezan, to dokazuje da si neko ko nema rast, da si dete. Svako ko može da prihvati da bude orezan zrela je odrasla osoba koja poseduje život i koju je moguće usavršiti.” Ove velike reči odzvanjaju iz usta antihristȃ poput udaraca maljem – zvuče sjajno! No, šta su te reči? Da li je i jedna rečenica koju izgovaraju istina? Možete li ovo da razaznate? I vi često govorite takve stvari, zar ne? (Da.) Recite Mi, šta su ove reči? (Doktrine.) Definišite Mi ukratko, prostim rečima, šta su doktrine. (Krilatice.) Padaju li vam na pamet još neke reči? (Beskorisne teorijske reči.) Još nešto? (Sve su to gluposti i smeće.) Tako je, ova definicija pogađa u suštinu i tačna je. To se zove svakodnevni rečnik: sve doktrine su gluposti. Šta podrazumevamo pod rečju „gluposti”? Prazne reči. Kako da u praksi to definišemo? Kao reči i teorije. Ove reči koje antihristi izgovaraju samo su reči i teorije. Kad je u pitanju tema orezivanja, oni često mogu da izgovaraju takve teorije, no, dokazuje li to da oni orezivanje istinski razumeju i shvataju? Čim ih čujete da izgovaraju te reči, jasno vam je da o orezivanju nemaju nikakvo pravo shvatanje. Ta njihova sposobnost da izgovore takvu gomilu gluposti pokazuje da ne streme ka istini. Kad bi zaista bili orezani, oni to nikako ne bi prihvatili. Antihrist prema orezivanju iskazuje stav neprijateljstva i otpora; on orezivanje nipošto ne prihvata, niti mu se pokorava kao prema istini. Za njega bi to bila uvreda na račun njegovog karaktera i dostojanstva.

Imate li još nekih primera u vezi sa načinom na koji se antihristi odnose prema orezivanju? (Kad se susretnu sa orezivanjem, neki antihristi, spolja posmatrano, mogu delovati kao da sebe spoznaju, ali će u tome između redova biti prisutni lažno argumentovanje i nastojanje da ljude navedu na pogrešan put. Ponekad, ako pogreše, reći će: „Bog je dozvolio da se to dogodi, svi treba da se pokore božjoj suverenosti.” Antihristi će ponekad čak iznositi lažne protivoptužbe, govoreći: „Ne smete da pokušavate da uhvatite starešine i delatnike ili da prema njima imate preterano velike zahteve.” Antihristi takve stvari govore u nastojanju da ljude navedu na stranputicu i onemoguće ih da ih prozru.) To je jedno ispoljavanje – odnosno, antihristi pogrešno izvrću u ispravno, a od belog prave crno. Užasnuti da će ljudi prozreti njihove probleme, antihristi se brže-bolje prepuštaju lažnom argumentovanju i koriste svakojake verbalne smicalice da ljude navedu na stranputicu, da ometaju njihove misli i zamagle im vid, kako bi ih sprečili da steknu ikakvo znanje ili pronicljivost o stvarima koje su oni učinili, te da time u svesti ljudi zadrže svoj visok status i dobar ugled. U pitanju je ista ona vrsta stava o kojoj smo malopre govorili, u vezi sa činjenicom da antihristi neće nipošto napraviti nikakav zaokret kad budu izloženi orezivanju, nakon što su pogrešili ili su krenuli pogrešnim putem. Ima li još nekih primera? (Antihristi zameraju svima koji ih orezuju, a kasnije će možda čak tražiti priliku da im se osvete i napadnu ih.) Napad i odmazda su drugo ispoljavanje. Na koji način je to povezano sa činjenicom da antihristi štite svoj lični status i ugled? Zašto žele da napadaju i da se svete? (Ko god ih je orezao razotkrio je sve zlo koje su učinili i činjenično stanje stvari; time je naudio njihovom statusu i ugledu i uništio je sliku o njima koja je postojala u ljudskom srcu, pa mu oni stoga zameraju.) Tako je, u tome je ta veza. Oni smatraju da su ljudi koji su ih orezivali povredili njihov ponos, da su ih doveli u neprijatan položaj, uništili njihov ugled i ozbiljno ugrozili njihov status u svesti drugih time što su ih pred tako velikim brojem ljudi razotkrili. To je razlog za njihovu odmazdu. Po ovom pitanju, njihov ugled i status su narušeni, a da bi dali oduška svojoj ogorčenosti i mržnji u svom srcu, traže priliku da napadnu one ljude koji su ih razotkrili i orezali i da im se osvete. Kakva još ispoljavanja imaju antihristi? (Neki antihristi su i posebno lukavi. Kad ih neko orezuje, oni mu spolja posmatrano možda neće protivrečiti, niti će davati ikakve izjave, pa se zapravo može učiniti kao da su o sebi nešto razumeli, ali će kasnije nastaviti da čine ista zla dela kao i ranije i nikada se istinski neće pokajati. Takve maske navlače da bi ljude naveli na stranputicu.) To je još jedno ispoljavanje. Ima antihristȃ koji rade upravo to. U sebi razmišljaju: „Nada poslednja umire. Za sada ću pokazati strpljenje i neću ti dozvoliti da me prozreš. Budem li ti otvoreno protivrečio i odbio da prihvatim da budem orezan, reći ćeš da sam neko ko istinu ne primenjuje niti je voli, a ako se to pročuje, odraziće se na moj ugled. Ako braća i sestre to doznaju, oni će sasvim sigurno odbiti da prihvate vođstvo nekoga ko nimalo ne voli istinu. Moram prvo o sebi da izgradim dobru sliku. Kad se budem suočio sa orezivanjem i neko bude razotkrivao greške ili prestupe koje sam napravio, nasmešiću se i to istrpeti, pretvarajući se da to prihvatam i klimnuću glavom u znak priznanja, ne dozvoljavajući da me iko prozre ili da sazna šta zaista mislim. Zatim mogu da navučem masku, prolijem nekoliko suza i kažem ponešto o tome kako sam dužan bogu i tako s tim završim. Na taj način će braća i sestre misliti da sam neko ko prihvata istinu i mogu s pravom da nastavim da budem starešina – i tada će moj ugled i status biti sačuvani, zar ne?” Sve što oni rade obično je kamufliranje. Da li biste rekli da je takve ljude lako prozreti? (Nije ih lako prozreti.) Potrebno je neko vreme za posmatranje i kontakt sa njima da bi se videlo da li pri suočavanju s problemima štite interese Božje kuće i da li zaista praktično postupaju u skladu sa istina-načelima. Ma koliko da, spolja posmatrano, oni možda ispravno govore, to je samo privremeno; pre ili kasnije, na videlo će izaći način na koji zaista razmišljaju. Čak i ako ih Bog ne otkrije, mogu li antihristi tako zaptivene da zadrže svoje prave misli i svoju priroda-suštinu? Mogu li da ih sakrivaju ceo svoj život? To bi bilo nemoguće; pre ili kasnije će te stvari izaći na videlo. Prema tome, koliko god da su antihristi rđavi ili lukavi, dokle god u svojim postupcima gaje namere i motive i okreću se protiv istine, ljudi koji shvataju istinu na kraju će ih razaznati i prozreti. Takvi antihristi važe za najlukavije; spolja posmatrano, izgledaju kao da prihvataju istinu i pozitivne stvari, dok u dubini svog srca i svojoj suštini oni istinu zapravo ne vole, i čak imaju odbojnost prema pozitivnim stvarima i istini. Budući da su rečiti, većina ljudi ne može da ih razazna i jedino su ljudi koji shvataju istinu u stanju da takvu osobu razaznaju i prozru. Možete li da navedete još neke primere? (Postojao je jedan antihrist koji je primetio da njegovi saradnici imaju bolji kov od njega i da su od njega bolji u izvršavanju posla. Kako bi zaštitio svoj status, potajno je o svojim saradnicima i partnerima izvrtao činjenice i osuđivao ih, navodeći ljude na stranputicu, pridobijajući ih i terajući ih da ga slušaju. To je među njegovim saradnicima dovelo do gubitka uzajamnog poverenja. Više skladno nisu radili zajedno i ni u jednom aspektu posla nisu postignuti rezultati. Kad su zla dela tog antihrista razotkrivena, on ne samo da je odbio da to prihvati, već je navodio izgovore i nastojao da sa sebe skine odgovornost. Bilo je očigledno da bi zarad svog ugleda i statusa učinio sve; kolikom god broju braće i sestara da je naudio i koliko god da je ozbiljno omeo i prekinuo posao Božje kuće, njemu do toga naprosto nije bilo stalo, a kamoli da je osećao ikakvu uznemirenost ili krivicu. Nije imao ni trunčicu ljudskosti niti razuma.) Ukratko, antihristi se nimalo ne ustručavaju da žrtvuju bilo čije interese kako bi zaštitili svoj lični ugled i status. Čak i ako budu morali sve da pregaze kako bi sačuvali svoj lični status, neće se libiti da to učine. Kad je reč o zaštiti njihovog ugleda i statusa, njih nije briga hoće li drugi ljudi živeti ili umreti, a posao Božje kuće i interesi crkve u njihovom umu naprosto ne postoje i uopšte ih ne uzimaju u razmatranje. Na osnovu ovih postupaka, može se videti da antihristi nisu ljudi Božje kuće; oni su nevernici koji su se u nju ušunjali. Božja kuća nije njihov dom, pa ni njeni interesi nemaju nikakve veze sa njima. Oni jedino žele da ostvare svoj cilj da drže moć i kontrolišu ljude, i da u Božjoj kući zadovolje svoje lične ambicije i želje. I budući da imaju takvu priroda-suštinu, antihristi nipošto neće prihvatiti da budu orezani, niti će prihvatiti ijedan aspekt istine.

Na osnovu primera koje smo upravo naveli možete da vidite da su ambicija i želja antihristȃ da streme ka ugledu i statusu urođene. Antihristi su takvi rođeni, sa takvom priroda-suštinom. Oni to nipošto ne nauče nakon rođenja, to nije posledica njihovog okruženja. Baš kao što neki bolesni ljudi ne obole nakon rođenja, već tu bolest naslede. Takve bolesti je nemoguće izlečiti. Antihristi se rađaju sa ambicijom da streme ka ugledu i statusu i nimalo se ne razlikuju od reinkarnacije đavoljih careva. Antihristi imaju odbojnost prema istini i mrze je, i uopšte ne prihvataju Božji sud i grdnju. Prema tome, sa kakvim god orezivanjem da se susretnu, oni ga neće prihvatiti. Ako ih običan brat ili sestra orezuju, biće još manje spremni da to prihvate. Oni smatraju: „Nisi podoban da me orezuješ. Ti si obična ništarija! Koliko dana si ti vernik? Nisi se ni rodio kad sam ja postao vernik! Kad sam postao starešina, nisi čak ni počeo da veruješ u boga!” To je stav koji imaju prema braći i sestrama koji ih orezuju. Usredsređuju se na njihovu podobnost i godine službe i iz tih razloga odbijaju da budu orezani. Pa, mogu li da prihvate kad ih Višnji orezuje? Na osnovu svoje priroda-suštine, ni to neće prihvatiti. Iako spolja posmatrano možda ništa neće reći, njihovo će se srce sasvim sigurno opirati i to odbijati. U to nema sumnje. Kad se zaista suoče sa orezivanjem koje dolazi od Višnjeg, najuobičajenije ispoljavanje antihristȃ je u tome da se očajnički prepiru i iznose argumente u svoju odbranu kako bi izbegli odgovornost, čak lažući Višnjeg i sakrivajući stvari od onih koji su ispod njih kako bi mogli da prođu nekažnjeno. Antihristi često koriste pristup laganja Višnjeg i skrivanja stvari od onih koji su ispod njih kako bi izbegli da ih Višnji orezuje. Na primer, ako u crkvi ima mnoštvo problema, oni ih nikad ne prijavljuju. Ako braća i sestre žele da prijave te probleme, antihristi im to ne dozvoljavaju, a svako ko to učini susreće se sa njihovim potiskivanjem i isključivanjem. Posledično, većina ljudi je prinuđena da se u to ne petlja, da ostavi probleme nerešene i da se ponaša poput onih koji hoće da ugode drugima. Antihristi drže pod svojom paskom sve crkvene probleme, čuvajući ih u potpunoj tajnosti i ne dozvoljavaju Višnjem da se umeša ili da se raspituje. Antihristi takođe sputavaju radne aranžmane Višnjeg koliko god to mogu, drugima ih ne prenose i ne sprovode ih. Ako radni aranžmani Višnjeg nimalo ne utiču na njihov lični ugled ili status, možda i daju nekoliko površnih najava i to otaljaju, ali ih sasvim sigurno neće zaista sprovesti u delo. Ako radni aranžmani Višnjeg predstavljaju pretnju po njihov ugled i status ili se na njih na neki način odražavaju, antihristi tada moraju da razmisle. Moraju da razmotre kako da postupe, u odnosu na koga da deluju i kada da deluju. U pogledu toga moraju veoma pažljivo da postupe, iznova se preračunavajući u svojim mislima. Ako se u crkvenom poslu pojave određeni problemi, antihristi znaju da će sigurno biti orezani ili čak otpušteni kad Višnji za te probleme sazna, pa te probleme zataškavaju i ne prijavljuju Višnjem. Njih nije nimalo briga o uticaju koji će ti problemi imati na posao Božje kuće ili o šteti koju će mu naneti ukoliko ne budu rešeni; ravnodušni su prema svim gubicima koje će posao Božje kuće pretrpeti. Ne razmišljaju o načinu delovanja koji će koristiti poslu Božje kuće ili će Bogu udovoljiti, već samo razmatraju svoj lični ugled i status, kako će ih Višnji posmatrati i prema njima se ophoditi, i kako da zaštite svoj ugled i status tako da ne budu ugroženi. Antihristi na ovaj način posmatraju stvari i razmišljaju o problemima, i to u potpunosti predstavlja njihovu narav. Stoga antihristi sasvim sigurno neće iskreno prijaviti probleme koji u crkvi postoje ili koji nastaju u njihovom radu. Kakav god posao da obavljaju, sa kakvim god teškoćama da se susreću, odnosno ako tokom posla koji obavljaju naiđu na situacije koje ne znaju da reše ili ne znaju kakvu odluku da donesu, oni će to zataškavati i sakriti, uplašeni da će Višnji reći kako im je kov previše loš ili da će otkriti njihovo pravo lice ili ih orezati zato što odmah nisu odreagovali i rešili te probleme ili situacije. Kako bi izbegli da ih Višnji orezuje, antihristi zanemaruju interese Božje kuće i posao crkve. Oni se ne libe da posao i interese crkve žrtvuju kako bi očuvali svoj ugled i ono što im je potrebno za život i da bi Višnji stekao dobar utisak o njima. Ne mare zbog odlaganja napretka crkvenog posla ili zbog uticaja na njegov napredak, a još manje mare za život-ulazak pripadnika Božjeg izabranog naroda. Sa kojim god poteškoćama da se braća i sestre suočavaju odnosno kakvi god problemi da postoje u pogledu njihovog život-ulaska, antihristi ne mogu da ih reše i neće tražiti pomoć od Višnjeg. Oni vrlo dobro znaju da će zataškavanje i nerešavanje problema odložiti napredak crkvenog posla i da će na njega uticati, te da će naneti štetu životu braće i sestara, ali te stvari zanemaruju i do njih im nije stalo. Kakav god veliki problem da nastane u crkvi, oni ga nikad ne prijavljuju, već umesto toga daju sve od sebe da ga prikriju i zataškaju. Ako braća i sestre otkriju njihova zla dela, pa napišu pisma u kojima ih prijavljuju, antihristi se još više trude da ta pisma sakriju i zataškaju. Šta je cilj tog njihovog skrivanja i zataškavanja tih pisama? Cilj im je da zadrže svoj status, da zaštite svoj ugled i prestiž i da zadrže sve što poseduju u tom trenutku. Da ih Višnji otpusti ili ih proceni nepodobnim za obavljanje posla je za njih kao da gube život i osuđeni su na smrt, kao da su došli do kraja puta u svojoj veri u Boga. Prema tome, šta god da je u pitanju, nikada ne traže pomoć od Višnjeg. Umesto toga smišljaju načine kako da prikriju sve probleme koji postoje u njihovom poslu i Višnjeg spreče da ih otkrije. Zar ovo njihovo postupanje nije krajnje ogavno? Smatraju da u očima Boga i Višnjeg dobar starešina mora biti neko ko nikada nema nikakve probleme ni poteškoće, ko sve stvari ume dobro da rešava i podoban je za svaki posao. Smatraju da se dobar starešina nikada ne žali na teškoće niti da zbog problema traži pomoć, te da u umu Boga i Višnjeg dobar starešina mora biti krajnje savršena, besprekorna osoba, koja posao ume dobro da obavi, a da Višnji ne mora da je orezuje. Shodno tome, oni strastveno čuvaju svoj status, nadajući se da će na Višnjeg ostaviti dobar utisak i da će Višnjeg pogrešno držati u uverenju kako su podobni za svoj posao, kako za njega mogu da preuzmu odgovornost i da neće biti nikakvih velikih problema, pa stoga smatraju da nema potrebe da se neposredno raspituje za njihov posao ili da ih usmerava, te da svakako nema potrebe ni da ih orezuje. Antihristi žele da o sebi stvore ovakvu sliku, da druge drže u pogrešnom uverenju da Bog u njih veruje i da im sve poverava, da im On poverava važne zadatke i da u njih ima ogromno poverenje, u toj meri da ih nerado orezuje iz straha da bi oni mogli da postanu negativni i da počnu da otaljavaju, što bi se odrazilo na posao. Braću i sestre antihristi drže u uverenju da su u Božjoj kući i crkvi oni popularni ljudi i da su u Božjoj kući važne ličnosti. Zašto braći i sestrama žele da stvore ovakav privid i zašto im predočavaju ovu lažnu sliku? Da bi ljude mogli da navedu da ih cene i obožavaju, kako bi u crkvi mogli da uživaju u pogodnostima statusa, kao i u visokom statusu i poželjnom tretmanu, u meri u kojoj bi mogli da preuzmu Božje mesto. Oni braći i sestrama često govore: „Bog ne može lično da vam govori, ne može da se spusti na vaš nivo i da lično obavi posao i nipošto pored vas ne bi mogao da živi i da vas usmerava u svim različitim stvarima sa kojima se susrećete u svakodnevnom životu. Pa, ko će obaviti te konkretne zadatke? Zar to neće učiniti starešine i delatnici poput nas?” I dok daju sve od sebe da sačuvaju svoj status, oni često govore takve stvari i izražavaju takve ideje, tako da im braća i sestre potpuno i nesumnjivo veruju i u njih imaju poverenje. Kakva je priroda ovakvog njihovog postupanja? Nije li to laganje Višnjeg i skrivanje stvari od ljudi koji se nalaze ispod njih? (Jeste.) Ovo je pametan deo njihovog pristupa. Većina ljudi je lošeg kova, ne shvata istinu, ne može da razazna antihriste i antihristi mogu samo da ih navedu na pogrešan put i da ih iskoriste. Kad bi antihristi nastojali da ljude navedu na stranputicu direktno, uz reči: „Višnji zaista ima poverenje u mene, sluša me u svim stvarima”, ljudi bi možda bili donekle oprezni i u pogledu njih pomalo podozrivi, ali antihristi ne govore tako direktno. Oni koriste određeni način govora da ljude navedu na pogrešan put i drže ih u pogrešnom uverenju kako im Višnji zasigurno veruje i u njih ima poverenje, čim im je poverio posao starešine. Glupani kojima nedostaje razboritost i koji ne streme ka istini nasešće na ovo i slediće ih. Pa, kad se nešto dogodi, ti glupani se neće moliti Bogu niti će tragati za istinom u Božjim rečima, već će doći pred antihriste, tražeći od njih da im pokažu put i da za njih izaberu stazu. To je cilj koji antihristi svojim postupcima žele da postignu. Ako u crkvi ne postoji nekoliko ljudi koji istinu razumeju i koji antihriste razaznaju i otkrivaju, većina ljudi će im slepo verovati, obožavaće ih i slediti, i živeće pod njihovom kontrolom. To je tako opasno! Ako antihrist nekoga navodi na pogrešan put i kontroliše ga tri ili pet godina, njegov će život pretrpeti veliku štetu. Ako ga antihrist navodi na pogrešan put i kontroliše osam ili deset godina, taj će sasvim biti uništen; čak i ako bi želeo da se iskupi, za to neće imati priliku.

Antihristi ljude često navode na pogrešan put, pridobijaju ih i kontrolišu služeći se tvrdnjama da su popularni ljudi u Božjoj kući, koje je Bog postavio na važne položaje, koje Bog ceni i kojima veruje, u nastojanju da postignu svoj cilj da uvek uživaju u statusu i da zauvek imaju poslednju reč u svemu. Čega se antihristi najviše plaše? Najviše se plaše da ne izgube svoj status i ne budu na lošem glasu. Boje se da će braća i sestre pomisliti kako ne streme ka istini, da su veoma lošeg kova, da nemaju duhovno razumevanje ili da ne obavljaju nikakav pravi posao, te da nisu u stanju da rade bilo kakav stvarni posao. Antihristi se najviše plaše da čuju takve stvari. Kad antihristi čuju takve iskaze i izjave, dospevaju u stanje panike, pa se čak iznerviraju, ponekad u tolikoj meri da ih obuzima napad besa i kažu: „Lošeg sam kova, pa izvoli, upotrebi nekog drugog koga možeš da iskoristiš; i tako više ne mogu da radim ovaj posao! Zar bog nije pravedan? Sve ove godine u njega verujem, zbog njega sam digao ruke od svoje porodice i karijere i toliko sam se trudio za sve vas, braćo moja i moje sestre. Zašto o meni ne možete ništa pošteno da kažete?” Oni više ne bi mogli da posvećuju pažnju svom ugledu i statusu, niti više pokušavaju da se prikrivaju ili pretvaraju; njihovo ruglo sasvim izlazi na videlo. Nakon što iskale svoj bes, brišu suze i razmišljaju: „O, ne! Osramotio sam se. Moraću nekako da se vratim!” Zatim nastavljaju da se pretvaraju, uče dobre krilatice i doktrine i slušaju, čitaju, propovedaju i navode ljude na stranputicu. Smatraju da moraju da spasu svoj ugled i status i nadaju se da će jednog dana, u vreme izbora, braća i sestre, ipak, na njih pomisliti, prisetiti se dobrih stvari koje su učinili, setiti se cene koju su platili i stvari koje su govorili. Ovo je krajnje besramno, zar ne? Ta njihova stara priroda nimalo se nije promenila, zar ne? Zašto se antihristi nikada ne menjaju? To je određeno njihovom priroda-suštinom, ne mogu da se promene; oni su to što jesu. Kad njihove ambicije i želje u potpunosti propadnu, oni dobijaju napade besa, a zatim se znatno lepše ponašaju. Nedavno sam se raspitivao kako je jedan čovek, a neka braća i sestre su Mi rekli da se veoma lepo ponašao. Šta je značilo to da se „lepo ponašao”? To je značilo da se u poslednje vreme ponašao znatno bolje i da je postupao znatno bolje nego ranije; više nije pravio probleme, nije napadao ljude niti se nadmetao za status, i učio je kako da sa ljudima razgovara nežnije, skromnije i tiše. I koristio je ispravne reči da drugima pomaže, a u svom svakodnevnom životu je pokazivao posebnu pažnju i brigu za druge. Kao da se preobrazio u sasvim novu osobu. No, da li je zaista? Ne. Pa, šta su bili ti postupci? (Spoljna lepa ponašanja.)

Nakon što neki antihristi budu razotkriveni i sva njihova dela izađu na videlo, kad vide braću i sestre, oni kažu: „Osećam se kao da me je bog nedavno prosvetio i prosvetlio i zaista sam u dobrom stanju. Osećam duboku mržnju prema svojim ranijim postupcima i nikada neću moći da zaboravim, niti da otpustim štetu koju sam naneo braći i sestrama. Osećam se veoma tužno.” I dok to govore, briznu u plač, pa čak samoinicijativno od braće i sestara traže da ih orežu, uz reči: „Ne brinite što sam slab. Ako primetite da radim nešto pogrešno, onda me orežite, mogu to da prihvatim – mogu to da prihvatim od boga; neću vam ništa zameriti.” Od tvrdoglavog odbijanja, otpora i prkosa prema tome da ih braća i sestre orezuju, od pravdanja i uzimanja sebe u odbranu i potpune ogorčenosti, prešli su na aktivno traženje da budu orezani. Ovo je prilično brza promena stava, zar ne? Znači li to da osećaju žaljenje? Na osnovu ovog stava, čini se da su napravili zaokret, pa treba da ih orežeš. To će im pomoći da uvide greške koje su u prošlosti napravili i pomoći će im da sebe spoznaju. U tom trenutku treba da im pomogneš iskazujući malo iskrenosti i da kažeš: „Primećujem da se u poslednje vreme prilično lepo ponašaš. Govoriću ti iz srca. Ako je nešto od onoga što kažem pogrešno i to ne možeš da prihvatiš, na to ne obraćaj pažnju; ako smatraš da je ono što kažem tačno, onda to prihvati od Boga. Namera mi je da ti pomognem, a ne da na tebe udaram dok si neraspoložen ili da te napadam. Hajde da jedno drugom otvorimo srce i da u zajedništvu razgovaramo. Ranije dok si vršio službu starešine, šepurio si se unaokolo i odbijao si da priznaš svoje greške; čak i ako bi neku javno priznao, duboko u sebi krivicu zapravo nisi prihvatao – a kasnije, kad si nailazio na sličnu vrstu problema, ponašao si se baš isto kao i ranije. Hajde da, na primer, porazgovaramo o poslednjem incidentu. Pošto si bio neodgovoran, nešto je krenulo naopako i time je naneta velika šteta imovini Božje kuće. Zbog tvoje neodgovornosti mnoga braća i sestre su uhapšeni i zatvoreni, i zbog toga plaćaju cenu. Zar ne misliš da za to treba da preuzmeš odgovornost? Bio si osoba koja je direktno odgovorna za taj incident, pa treba da dođeš pred Boga, ispovediš svoje grehe i pokaješ se. U stvari, ako priznaš svoju grešku, Bog će u najgorem slučaju to posmatrati kao prestup i to neće uticati na tvoje stremljenje ka istini u budućnosti. Braća i sestre će, takođe, moći da se prema tebi ophode kako treba i smatraju te pripadnikom Božje kuće; neće te izopštavati niti će te napadati. Tačno je da je sve u vezi sa nekom osobom u Božjim rukama, ali ako nikada ne stremiš ka istini, u tom slučaju će te se Bog zasigurno gnušati i napustiće te, čime postaješ meta uništenja. Ako prihvatiš Božje delo i pokoriš mu se, i ako iskreno možeš da se pokaješ, Bog neće upamtiti tvoje ranije prestupe i još uvek ćeš pred Bogom biti osoba koja stremi ka istini. Ne tražimo Njegovo pomilovanje ni oproštaj, ali moramo da učinimo makar ono što ljudi treba da urade; to su odgovornost i dužnost svakog stvorenog bića i put kojim svi treba da idemo.” Ovo su istinite reči, zar ne? Ima li u njima ikakvog ruganja ili prevare? Ima li u njima ikakvog sarkazma ili podsmevanja? (Ne.) To su samo iskrene reči, izgovorene smireno i u skladu sa načelom da se ljudima pomogne i da se oni pouče. Te reči su ispravne; u njima postoji put primene, kao i istina kojoj treba stremiti. Međutim, mogu li antihristi te reči da prihvate? Mogu li da ih shvate i primenjuju kao istinu? (Ne mogu.) Kako će odreagovati na ove reči? „Čak i sada svi se vi hvatate za moju grešku, odbijajući da to otpustite, a? Čak ni bog ne pamti ljudske prestupe iz prošlosti, pa zašto vi uvek gledate u moje? Kažeš da sa mnom želiš da budeš prisan i da mi pomažeš. U čemu se sastoji ta pomoć? To je očito pokušaj da se držimo prošlosti i da budem prozvan na odgovornost. Samo nastojite da me naterate da preuzmem odgovornost, zar ne? Jesam li jedino ja odgovoran za taj incident? Sve je u božjim rukama, što znači da je on taj koji je odgovoran. Kad se dogodio taj incident, zašto nam bog nije dao neki nagoveštaj? Nije li to bog orkestrirao? Pa, kako onda možete mene da okrivljujete?” Ovako oni iskazuju svoje misli, zar ne? U čemu leži njihov problem? Spolja posmatrano, delovalo je kao da su napravili zaokret i da su postali ponizniji; izgledalo je kao da se ponašaju mnogo bolje nego pre, kao da više nisu stremili statusu i ugledu i kao da mogu mirno da sede, sa nekim porazgovaraju i vode prisan razgovor. Pa, kako su onda i dalje u stanju da izgovore nešto takvo? Koji se problem u tome može zapaziti? (Način na koji su se ponašali bio je samo privid koji su upriličili kako bi mogli da se vrate.) I šta još? (Oni sebe zaista nimalo ne poznaju i to nije ispoljavanje pravog pokajanja. To je samo svojevrsno licemerno ponašanje. Kad sa njima u zajedništvu drugi ljudi razgovaraju o njihovim problemima, oni i dalje nisu u stanju da prihvate istinu. Jasno je da je njihova priroda-suština neprijateljski nastrojena prema istini.) Iz ovoga su jasne dve stvari. Kao prvo, kad antihrist izgubi svoj status, jedno od njegovih stanja je: „Nada poslednja umire” – uvek je spreman za svoj povratak. Kao drugo, kad je reč o pogrešnom putu na kome su bili ranije i o prestupima koje su počinili, antihristi baš nikada neće iskreno razmišljati o sebi. Neće priznati svoje greške ni prihvatiti istinu, a još manje će iz činjenica svojih zlodela shvatiti svoju suštinu ili izvući pouku kako da praktično postupaju prema istini. Kad budu otpušteni i izgube svoj status, oni ne razmišljaju na ovaj način: „Šta sam tačno pogrešno uradio? Kako treba da se pokajem? Ako se nešto slično ponovi, kako treba da postupim, pa da budem u skladu sa Božjom namerom?” Oni nemaju ovaj stav da bi sebe preokrenuli. Čak i ako budu orezani, pa čak i ako budu otpušteni, i dalje se neće okrenuti i stremiti ka istini, tragati za putem primene ili promeniti smer svog stremljenja. Koliku god štetu da nanose Božjoj kući i koliko god nisko da padnu, nikada neće ispovediti svoje grehe. Njihovi neuspesi ih neće navesti da streme ka istini i da za njom tragaju u vremenu koje dolazi; umesto toga, oni će se samo preračunavati šta mogu da učine kako bi sve spasli i povratili status koji su izgubili. To su te dve stvari. Prva se odnosi na svojevrsno stanje u kome se nalaze nakon što su izgubili svoj status, a ono je u tome da su sve vreme spremni da se vrate. Druga stvar se odnosi na njihovo odbijanje da priznaju ili shvate pogrešan put na kome su bili. U okviru ove druge stvari, to neshvatanje pogrešnog puta na kome su bili predstavlja samo jedan deo; osim toga, oni se nipošto neće iskreno pokajati niti će prihvatiti istinu, i sasvim sigurno se pokajničkim srcem neće iskupiti za štetu koju su naneli Božjoj kući. Nipošto neće razmišljati o tome kako da se preobraze, kako da se iz ljudi koji ne streme ka istini promene u ljude koji streme ka istini i primenjuju je. Zbog te dve stvari je očigledno da antihristi imaju odbojnost prema istini i da su po prirodi rđavi; posebno su dobri u tome da se, poput kameleona, prerušavaju i prilagođavaju svom okruženju. Oni imaju prevrtljivu suštinu i u dubini njihovog srca njihovo stremljenje ka statusu i njihove ambicije i želje nikada ne popuštaju, niti će se to ikada promeniti. Te ljude niko ne može da promeni. Kad se pogledaju ova ispoljavanja, koja je priroda-suština takve osobe? Da li je antihrist brat ili sestra? Je li antihrist prava osoba? (Ne.) Ako ove ljude posmatrate kao braću i sestre, ne znači li to da ste ozbiljno glupi? Ta ispoljavanja su otkrovenja suštine antihrista. Kad antihristi nemaju nikakav status, to je stanje u kome se nalaze; kalkulacije u njihovom srcu, ono što otkrivaju, način na koji se spolja ponašaju i vrsta stava koji u dubini svog srca imaju prema istini i prema svojim prestupima su takvi i njihovo se gledište neće promeniti. Ma koliko da sa njima u zajedništvu razgovaraš o istini ili im govoriš o ispravnim, pozitivnim putevima primene, duboko u sebi oni to nikada neće zaista prihvatiti, već će se tome opirati. Čak će i smatrati: „Više nemam status, pa se ono što kažem ne računa. Više me niko ne podržava; hoćete samo da me ismevate i da mi držite pridike. Da li si podoban da mi držiš pridike? Šta umišljaš ko si? Kad sam ja postao starešina ti još uvek nisi ni prohodao! Zar to o čemu govoriš nisi od mene naučio? Pa sad pokušavaš da mi držiš pridike. Zaista ti nije jasno tvoje mesto u vaseljeni!” Oni smatraju da ljudi moraju da imaju određeni staž kako bi mogli da ih orezuju, da im se obraćaju, da sa njima ćaskaju ili da budu prisni. Kakva su stvorenja ovi ljudi? Jedino su antihristi u stanju da izgovore takve stvari; normalni ljudi i ljudi koji imaju makar malo osećaja stida i nešto racionalnosti, nikada ne bi izrekli takve stvari. Ako vam neko drži propoved, smireno i prisno sa vama razgovara, ukazuje vam na probleme koje imate i daje određene predloge, da li biste bili u stanju da to prihvatite? Ili biste imali isti način razmišljanja kao antihrist? Recimo, na primer, da si vernik već 10 godina, ali da nikada nisi služio kao starešina. Neka druga osoba je vernik tek dve godine, ali ima viši status od tebe i ti se zbog toga osećaš uznemireno. Recimo da si u Boga verovao 20 godina da bi tek onda napokon postao okružni starešina. Neko drugi je postao regionalni starešina nakon samo pet godina verovanja i počne da te usmerava, pa ti je to teško da prihvatiš. Ako te orezuje, osećaš se neprijatno, pa čak i ako te s pravom orezuje, svejedno to ne želiš da prihvatiš. Da li ste ikada posedovali takav stav ili imali takva ispoljavanja? (Da.) To je antihristova narav. Misliš li da jedino antihristi imaju antihristovu narav? Svako ko ima narav antihrista je u opasnosti, može se desiti da krene putem antihrista i ova narav može da ga uništi. Tako stoje stvari. Kad u zajedništvu razgovaramo o suštini antihrista i raščlanjujemo je, time su obuhvaćeni i ljudi koji imaju antihristovu narav. Da li biste rekli da su ljudi koji su time obuhvaćeni u manjini ili u većini? Ili su time svi obuhvaćeni? (Time su svi obuhvaćeni.) Tako je, zato što je narav antihrista narav Sotone, a svi iskvareni ljudi poseduju Sotoninu narav. Dakle, u zajedništvu smo donekle razgovarali o načinu na koji se antihristi odnose prema orezivanju. Da bi se to detaljnije opisalo, mogu se navesti neki konkretni primeri. Prepustiću vam da o tome u zajedništvu razgovarate tokom sledećih okupljanja. Dok u zajedništvu budete razgovarali, nemojte uvek govoriti samo o tome kakvi su drugi ljudi. Naravno, razgovor u zajedništvu o ispoljavanjima drugih je neizbežan, ali bi prevashodno trebalo da razgovarate o svojim sopstvenim ispoljavanjima. Ako kod sebe možete da pronađete neka ispoljavanja ili otkrovenja koja su u vezi sa naravi antihrista, to će vam pomoći i koristiti u ličnoj samospoznaji i pomoći će vam da se oslobodite te naravi.

Ranije smo u zajedništvu razgovarali o temi različitih ispoljavanja antihristove naravi – da li ste sada u stanju da se u odnosu na njih uporedite? Da li ste nešto mogli da razumete? Možete li da rešite neke stvarne probleme? Bez obzira na to koji aspekt svojih iskvarenih naravi menjate, sve se to postiže na temelju shvatanja istine, poređenja sebe u odnosu na istinu i kasnije samospoznaje. Prema tome, kad je reč o samospoznaji i postizanju promene u naravi, sposobnost da se razaznaju i raščlane razna ispoljavanja iskvarene naravi jeste put kojim morate ići. Da li ste to već shvatili? Neki od vas možda nisu, pa razmišljaju: „Uvek besediš o ovim beznačajnim temama i stvarima; Ti nikada ne govoriš o nekim dubokim istinama niti otkrivaš neke duboke tajne. To je tako dosadno i zamorno! Kakve veze ove stvari o kojima besediš imaju sa našim ulaskom u carstvo nebesko, sa dobijanjem velikih blagoslova i sa našim usavršavanjem u budućnosti?” Ti ljudi nikada ne razumeju; dok slušaju ove stvari postaju pospani. Ljudi koji nemaju duhovno razumevanje to ne shvataju; ne razumeju različita ljudska stanja kojih se svaka istina dotiče, niti odnose između različitih istina. Oni te stvari ne razumeju. Što im detaljnije objašnjavaš, oni postaju sve više zbunjeni i sve manje shvataju, pa ih uvek hvata san. Na samom početku okupljanja, pevaju i igraju i nisu pospani koliko god da su pravila i ceremonije dosadni ili se ponavljaju. Međutim, čim u zajedništvu počnete da razgovarate o istini i različitim ljudskim stanjima, oni zadremaju. Šta se dešava sa ljudima koji uvek postaju tako pospani? Zar nisu razotkriveni? To je ispoljavanje odsustva ljubavi prema istini, zar ne? Kad je reč o pojedinostima o raznim istinama koje imaju veze sa život-ulaskom, ljudi koji iskreno streme ka istini i poseduju određeni kov razumeju ih bolje što više ih slušaju, dok oni koji ne vole istinu i nemaju duhovno razumevanje, što o njima više slušaju, postaju samo još više zbunjeni. Što ih više slušaju, one im postaju sve dosadnije i ma koliko da slušaju i dalje se osećaju isto; u njima ne mogu da čuju put. Oni smatraju da stvari koje imaju veze sa život-ulaskom zapravo nisu toliko komplikovane, pa da u zajedništvu nema potrebe o njima toliko razgovarati. Takvi su ljudi koji nemaju duhovno razumevanje. Promena u naravi obuhvata mnogo istina. Ako, na putu traganja za promenom svojih naravi, ljudi svakoj istini ne posvete vreme i ne ulože trud, ne postignu razumevanje, shvatanje i znanje o svakoj istini i ne pronađu put primene, u tom slučaju ni u jednu istinu nipošto neće moći da uđu. Na koji način ljudi mogu da spoznaju Boga? Shvatanjem svih različitih istina i ulaskom u njih; to je jedini način. Povrh toga, nijedna istina nije nekakva teorija ili vrsta znanja ili filozofija; ona ima veze sa ljudskim životom i statusom njihovog postojanja, sa stanjima u kojima se nalaze, sa stvarima o kojima svakodnevno razmišljaju, sa različitim mislima, idejama, namerama i stavovima koje stvaraju pod prevlašću svojih iskvarenih suština. Dakle, to su teme o kojima razgovaramo. Kad shvatiš te teme, sa njima se povežeš, pronađeš načela primene i spoznaš različita stanja i gledišta koja tvoje različite naravi stvaraju, zaista ćeš razumeti istine koje su sa njima povezane i tek onda ćeš moći da tačno praktično postupaš shodno istina-načelima. Ako samo bukvalno razumeš reči, pa, kad vidiš Božje razotkrivanje sebičnosti i ogavnosti antihristȃ, pomisliš: „Antihristi su sebični i ogavni, ali sam ja prilično nesebičan; imam mnogo ljubavi da pružim, tolerantan sam, rođen sam u porodici učenjaka, stekao sam visoko obrazovanje i na mene su uticale čuvene ličnosti i remek-dela, nisam sebična osoba” – da li izgovaranje tih stvari znači prihvatanje istine? Je li to poznavanje sebe? Sasvim je očito da ne razumeš ovu konkretnu istinu ili različita stanja koja su obuhvaćena ovom konkretnom istinom. Kad razumeš različita stanja o kojima Bog govori i razotkriva ih, a koja su obuhvaćena određenom istinom, i kad u odnosu na njih možeš da se uporediš i pronađeš precizna načela primene, krenućeš putem primene istine i ući ćeš u istina-stvarnost. Ako to nisi uradio, onda imaš samo puko shvatanje doktrine; istinu nisi razumeo. To je baš poput teme o kojoj smo upravo govorili, o načinu na koji se antihristi odnose prema orezivanju. Različita stanja, ispoljavanja i otkrovenja o kojima smo u zajedništvu razgovarali, sva redom imaju veze sa priroda-suštinom i sa naravi antihrista. Koliko njih si shvatio? U odnosu na koliko njih si se uporedio? Da li se izjave, pojedinosti i stanja koje si u okviru ove teme dokučio odnose na druge ljude ili na tebe? Da li i ti sȃm imaš ikakve veze sa ovim stanjima? Da li si se sa njima zaista povezao ili si ih samo nevoljno priznao i sa njima se saglasio? To će zavisiti od tvog shvatanja i od tvog stava prema istini. Povezivanje ovih stanja sa sobom samo je preduslov da budeš u stanju da primenjuješ istinu; to ne znači da si već počeo da je primenjuješ. Međutim, ako ta stanja ne možeš da povežeš sa sobom, u tom slučaju nećeš imati baš nikakve veze sa primenom istine. U tom slučaju, kad slušaš propovedi, šta ćeš čuti? Samo ćeš se pretvarati; izgledaće kao da veruješ u Boga, ali zapravo nećeš postupati prema Njegovim rečima i nećeš moći da uđeš u stvarnost Njegovih reči. Bićeš samo laik, uslužno sredstvo, kontrast. Kad je reč o tome kako treba da se upoređuješ u odnosu na ova stanja i kako treba da raščlanjuješ razna stanja koja se odnose na stvari koje sam rekao, to će zavisiti od tvog sopstvenog znanja. Ja jedino mogu da vam kažem ove reči i da vas opskrbim ovim rečima, a za ostalo, moraćete da uložite lični napor. Hoćete li moći da prihvatite ove reči zavisiće od vašeg stava. Neki ljudi su u svom srcu nepopustljivi; uvek se pretvaraju i nastoje da zaštite svoj status i ugled. Očito je da imaju probleme, ali te probleme ne mogu da vide i ne priznaju ih, a na sebe čak preuzimaju da razotkrivaju i detaljno analiziraju druge. Posledično, ti drugi ljudi od toga imaju koristi, dok oni sami ništa ne dobijaju. Ti ljudi su budale, zar ne? To je glupo ponašanje. Smisao slušanja propovedi nije u tome da se nauči kako da se detaljno analiziraju drugi ljudi, niti da se slušaju zbog drugih ljudi; već da sami možete da čujete šta je rečeno i da to zadobijete. Ti slušaš Božje reči, istinu i propovedi i iz svega toga spoznaješ istinu, zadobijaš život i postižeš preobražaj naravi. Ima li to ikakve veze sa drugim ljudima? Ove reči imaju veze sa tobom. Ako usvojiš takav stav, onda će te reči možda moći da te promene, da postanu tvoja stvarnost i omoguće ti da postigneš promenu naravi.

U ovoj prvoj temi govorili smo o različitim ispoljavanjima načina na koji se antihristi odnose prema orezivanju. S jedne strane, razgovor u zajedništvu o ovoj temi svima vama pomaže da razumete kakav stav imaju antihristi kad je reč o ovom pitanju, i da razumete otkrovenja njihove priroda-suštine povodom toga; s druge strane, pruža vam određene pozitivne smernice i upozorenja. U zajedništvu možete da razgovarate o preostalim problemima i da ih samostalno rešite; to su vaše lične stvari.

2. Kako se antihristi ophode prema jačima od sebe

Kad je reč o želji antihristȃ da zaštite svoj ugled i status, svoju priroda-suštinu oni ne ispoljavaju i ne otkrivaju samo onda kad ih orezuju – antihristi se suočavaju sa mnogim drugim situacijama i stvarima. Stoga, druga tema o kojoj ćemo u zajedništvu razgovarati odnosi se na to kako antihristi održavaju svoj status i ugled u grupama ljudi. Dok se nalaze u nekoj grupi ljudi, koja to ponašanja antihristi ispoljavaju, a koja mogu da ilustruju da u svemu što čine oni nastoje da zaštite svoj sopstveni ugled i status? Da li je ova tema jasna ili nije? Je li njen obim veliki ili mali? Da li je reprezentativna ili nije? (Reprezentativna je.) Ova tema je direktno povezana sa priroda-suštinom antihristȃ. Koja ispoljavanja antihristi pokazuju dok žive u grupama ljudi? Kakav stav i koje postupke koriste da bi zaštitili svoj ugled i status? Pre svega, ako antihristi nemaju status, jesu li oni i dalje antihristi? (Jesu.) Ovaj koncept morate jasno razumeti. Nemojte misliti da jedino ljudi sa statusom mogu posedovati suštinu antihristȃ i biti antihristi odnosno da obični ljudi bez statusa nisu antihristi. Njih zapravo ima u prilično velikom broju. Svaki čovek koji poseduje suštinu antihristȃ i dalje je antihrist, nezavisno od toga da li ima status odnosno da li je starešina ili običan vernik; to je određeno njegovom suštinom. Prema tome, koja ispoljavanja ljudi sa suštinom antihristȃ pokazuju dok su obični sledbenici? Koja otkrivenja priroda-suštine mogu da posluže kao dovoljan dokaz da su oni zapravo antihristi? Pre svega, pogledajmo kako oni žive u grupama ljudi, kako se ophode prema drugima i kakav stav imaju prema istini. Ono o čemu bi u zajedništvu trebalo najviše da razgovaramo nije to šta antihristi jedu, šta nose na sebi, gde stanuju ili koja prevozna sredstva koriste, već kako štite svoj ugled i status dok se nalaze u grupama. Čak i ako su obični vernici, oni i dalje neprekidno nastoje da zaštite svoj ugled i status, neprestano otkrivajući ovu vrstu naravi i suštine i radeći takve stvari. Dakle, ovo nam omogućava da odemo korak dalje u svom shvatanju naravi i suštine antihristȃ. Bilo da antihristi imaju status ili ga nemaju, i bez obzira na vremenski trenutak ili mesto na kome se oni nalaze, u njima se uvek otkrivaju i ispoljavaju narav i suština antihristȃ. To nije ograničeno na okvire nekog određenog prostora, geografskog položaja, kao ni na ljude, događaje i stvari.

Kad antihristi izvršavaju dužnost, šta god da je ta dužnost i bez obzira na grupu u kojoj se nalaze, oni pokazuju uočljiv oblik ponašanja koji se ogleda u tome da u svemu uvek žele da se istaknu i sebe pokažu, uvek su skloni tome da ljude sputavaju i kontrolišu, uvek žele da ljude predvode i da budu glavni, uvek žele da budu u centru pažnje, uvek žele da privuku ljudske poglede, da zadobiju njihovu pažnju i žele da su za sve predmet divljenja. Kad god se antihristi pridruže nekoj grupi, bez obzira na broj njenih članova, na to ko su članovi te grupe ili koja je njihova profesija ili identitet, antihristi prvo svakog odmere da vide ko se u toj grupi nameće i ističe, ko je rečit, ko je impresivan, a ko je kvalifikovan ili ima prestiž. Procenjuju koga mogu, a koga ne mogu da pobede, kao i ko ih od njih nadmašuje, a ko im nije dorastao. To su prve stvari koje posmatraju. Nakon što brzo procene situaciju, počinju da stupaju u akciju, u datom trenutku ostavljajući po strani i zanemarujući one koji su ispod njih. Prvo se usmeravaju na one za koje veruju da su nadmoćniji, koji imaju izvestan prestiž i status ili na one nadarene i talentovane. To su ljudi u odnosu na koje se prvo odmeravaju. Ako ikoga od ovih ljudi braća i sestre poštuju ili su dugogodišnji vernici sa dobrim ugledom, ti ljudi tada postaju predmet zavisti antihristȃ, koji u njima, naravno, vide konkurenciju. Nakon toga antihristi sebe tiho upoređuju sa ovim ljudima koji imaju prestiž, koji imaju status i koji izazivaju divljenje braće i sestara. O takvim ljudima počinju da razmišljaju, ispituju šta oni umeju da urade, šta su sve savladali i zbog čega ih određeni ljudi poštuju. Gledajući i posmatrajući, antihristi shvataju da su ti ljudi stručnjaci u određenoj profesiji, kao i činjenicu da o njima svi imaju visoko mišljenje, jer duže veruju u Boga i mogu da podele određeno iskustveno svedočenje. Takve ljude antihristi posmatraju kao „plen” i prepoznaju ih kao suparnike, a zatim izrađuju plan delovanja. Kakav plan delovanja? Razmatraju one aspekte u kojima svojim suparnicima nisu dorasli i zatim na tim aspektima počinju da rade. Na primer, ako u određenoj profesiji nisu tako dobri kao njihovi suparnici, antihristi će tu profesiju izučavati, čitajući više knjiga, pronalazeći više svakakvih informacija i ponizno se od drugih raspitujući za dodatna uputstva. Učestvovaće u svakom poslu koji je povezan s tom profesijom, postepeno stičući iskustvo i razvijajući sopstvenu moć. I kad smatraju da poseduju kapital da se nadmeću sa svojim suparnicima, često istupaju da izraze svoja sopstvena „sjajna gledišta” i neretko namerno pobijaju i omalovažavaju svoje suparnike, kako bi ih osramotili i blatili njihovo ime, ističući time koliko su pametni i izuzetni i potiskujući svoje suparnike. Bistri ljudi mogu da zapaze sve ove stvari, a to ne mogu jedino oni koji su glupi, neuki i bez razboritosti. Većina ljudi samo primećuje entuzijazam antihristȃ, njihovo stremljenje, njihovu patnju, plaćanje cene i spoljno lepo ponašanje, dok se pravo stanje krije u dubini srca antihristȃ. Šta je njihov osnovni cilj? Da steknu status. Cilj na koji je usmeren ceo njihov rad, sav njihov trud i sva cena koju plaćaju upravo je ona stvar u njihovom srcu koju najviše obožavaju: status i moć.

Da bi stekli moć i status, antihristi u crkvi prvo nastoje da zadobiju poverenje i steknu poštovanje drugih ljudi, tako da više ljudi mogu da ubede, da više njih navedu da se na njih ugledaju i da ih obožavaju i time postignu sopstveni cilj da u crkvi imaju poslednju reč i da drže moć. Kad je reč o sticanju moći, oni su najveštiji u nadmetanju i borbi sa drugim ljudima. Ljudi koji streme ka istini, koji u crkvi imaju prestiž i koje braća i sestre vole, njihova su glavna konkurencija. Konkurencija im je svaka ona osoba koja predstavlja pretnju za njihov status. Oni se nepokolebljivo nadmeću sa onima koji su od njih jači; i nadmeću se sa onima koji su od njih slabiji, ne osećajući ni najmanje sažaljenja. Srce im je ispunjeno filozofijama o borbi. Oni smatraju da, ako se ne nadmeću i ne bore, ljudi neće moći da dobiju nikakve koristi, te da jedino nadmetanjem i borbom mogu dobiti stvari koje žele. Kako bi stekli status i zauzeli vodeći položaj u grupi ljudi, oni čine sve što je potrebno kako bi se nadmetali s drugima, ne štedeći nijednu osobu koja predstavlja pretnju za njihov status. S kim god da dođu u kontakt, prepuni su želje da se bore, ne prestajući da se bore čak ni kad ostare. Često kažu: „Kad bih se s tom osobom nadmetao, da li bih mogao da je pobedim?” Svaka osoba koja je rečita i može da govori na logičan, strukturisan i metodičan način, postaje predmet njihove zavisti i njihovog oponašanja. Štaviše, ta osoba im postaje konkurencija. Svako ko stremi ka istini, poseduje veru i u stanju je da braći i sestrama često pomaže, podržava ih i omogućava im da izađu iz negativnosti i slabosti, takođe im postaje konkurencija, baš kao i svako ko je u određenoj profesiji stručnjak i koga braća i sestre donekle cene. Ko god na svom poslu postiže rezultate i dobija priznanje Višnjeg, prirodno im postaje još i veći izvor konkurencije. Koje su parole antihristȃ bez obzira na grupu u kojoj se nalaze? Recite šta mislite o tome. (Borba sa drugim ljudima i sa Nebesima izvor je beskrajne zabave.) Zar to nije ludost? Ludost je. Ima li još nekih parola? (Bože, zar oni ne razmišljaju ovako: „U celoj vaseljeni jedino ja imam vrhovnu vlast”? To jest, oni žele da budu najveći i, bez obzira na to sa kim su, uvek žele da ga nadmaše.) To je jedna od njihovih ideja. Ima li još neka parola? (Bože, pomislio sam na tri reči: „Pobednik je kralj.” Mislim da, bez obzira na mesto na kom se nalaze, oni uvek žele da od drugih budu nadmoćniji, da se istaknu i teže tome da budu najveći.) Većina onoga što ste rekli svodi se na nekakve ideje; pokušajte da ih opišete kroz određeno ponašanje. Bez obzira na to gde se nalaze, antihristi ne žele nužno da zauzmu najviši položaj. Kad god nekuda odu, oni imaju narav i mentalitet koji ih primoravaju da deluju. Kakav je to mentalitet? On glasi: „Moram da se nadmećem! Nadmećem! Nadmećem!” Zašto triput „nadmećem”, a ne jednom „nadmećem”? (Nadmetanje je postalo njihov život, to je ono prema čemu žive.) To je njihova narav. Rođeni su sa naravi koja je izuzetno nadmena i teško ju je obuzdati, drugim rečima, sebe vide kao nenadmašne i krajnje su egoistični. Niko ne može da zauzda ovu njihovu neverovatno nadmenu narav; ni oni sami ne mogu da je kontrolišu. Prema tome, njihov život se svodi na borbu i nadmetanje. Za šta se oni bore i nadmeću? Naravno, nadmeću se za slavu, dobitak, status, obraz i svoje lične interese. Za kojim god metodama moraju da posegnu, sve dok im se svi pokoravaju i sve dok oni za sebe stiču koristi i status, ostvarili su svoj cilj. Njihova volja da se nadmeću nije tek privremena razonoda; ona je vrsta naravi koja dolazi iz sotonske prirode. Ona je poput naravi velike crvene aždaje koja se bori protiv Nebesa, protiv zemlje i protiv ljudi. Dakle, kad se antihristi sa drugima u crkvi bore i nadmeću, šta oni žele? Nema sumnje da se nadmeću za ugled i status. Ali, ako steknu status, od kakve im je on koristi? Od kakve im je koristi da ih drugi slušaju, dive im se i obožavaju ih? To ni sami antihristi ne mogu da objasne. U stvari, oni vole da uživaju u ugledu i statusu, da im se svi osmehuju i da ih pozdravljaju uz laskanje i ulizivanje. Dakle, kad god antihrist ode u crkvu, on tamo radi jednu stvar: bori se i nadmeće s drugima. Čak i kad stekne moć i status, on nije završio. Da bi zaštitio svoj status i osigurao svoju moć, on nastavlja da se bori i nadmeće s drugima. Radiće to sve do svoje smrti. Prema tome, filozofija antihristȃ glasi: „Dokle god si živ, nemoj prestajati da se boriš.” Ako zla osoba poput ove postoji u crkvi, hoće li ona ometati braću i sestre? Pretpostavimo, na primer, da svi u tišini jedu i piju reči Božje i u zajedništvu razgovaraju o istini, da vladaju atmosfera spokoja i prijatno raspoloženje. U tom trenutku, antihrist će kipeti od nezadovoljstva. Postaće ljubomoran na one koji u zajedništvu razgovaraju o istini i mrzeće ih. Počeće da ih napada i osuđuje. Zar to neće narušiti ovu spokojnu atmosferu? On je zla osoba koja je došla da ometa druge, da u njima izaziva gađenje. Takvi su antihristi. Ponekad antihristi ne nastoje da unište ili poraze one sa kojima se nadmeću i koje potiskuju; sve dok stiču ugled, status, ponos i obraz i navode ljude da im se dive, oni su postigli svoj cilj. Dok se nadmeću, oni otkrivaju određenu vrstu očite sotonske naravi. Kakva je ovo narav? Da, bez obzira na crkvu u kojoj se pojave, uvek žele da se nadmeću i bore protiv drugih ljudi, stalno žele da se nadmeću za slavu, dobitak i status, i osećaju da su postigli svoj cilj tek onda kad se crkva nađe u rasulu i neredu, nakon što su stekli status i svi im se potčinjavaju. Ovo je priroda antihristȃ, odnosno, oni nadmetanje i borbu koriste za postizanje svojih ciljeva.

Koja je parola antihristȃ bez obzira na grupu u kojoj se nalaze? „Moram da se nadmećem! Nadmećem! Nadmećem! Moram da se nadmećem da budem najveći i najbolji!” To je narav antihristȃ; kud god da odu, oni se nadmeću i nastoje da ostvare svoje ciljeve. Oni su Sotonine pokorne sluge i ometaju posao crkve. Narav antihristȃ je sledeća: počinju da osmatraju stanje u crkvi da bi ustanovili ko već godinama veruje u Boga i poseduje kapital, ko je nadaren ili ima talente i ko je braći i sestrama od koristi u njihovom život-ulasku, ko ima veći prestiž, ko ima više godina službe, o kome se među braćom i sestrama lepo govori, ko ima više pozitivnih stvari. Ti ljudi će im biti konkurencija. Ukratko, svaki put kad se antihristi nađu u nekoj grupi ljudi, ovo je ono što uvek rade: nadmeću se za status, nadmeću se za dobar ugled, nadmeću se da u svemu imaju poslednju reč i pravo da donose odluke u grupi i srećni su kada to postignu. Jesu li u stanju da izvršavaju pravi posao nakon što zadobiju te stvari? Nipošto nisu. Oni se ne nadmeću niti se bore da bi izvršavali pravi posao; cilj im je da sve druge nadjačaju. „Nije me briga da li si spreman da mi se potčiniš ili ne; kad je reč o kapitalu, ja sam najveći, kad je reč o veštinama, ja sam najbolji, a kad je reč o darovima i talentima, imam ih najviše.” Koja god oblast da je u pitanju, oni uvek žele da se nadmeću da u njoj budu prvi. Ako ih braća i sestre odaberu da budu nadzornici, oni će se sa svojim partnerima nadmetati da imaju poslednju reč u svemu, kao i za pravo da odlučuju. Ako ih crkva zaduži za određeni posao, insistiraće da oni odlučuju kako će taj posao biti obavljen. Želeće da streme tome da sve što kažu i sve što odluče postigne uspeh i ostvari se. Ako braća i sestre prihvate nečiju tuđu ideju, hoće li oni preko toga preći? (Neće.) To znači nevolju. Ako ih ne slušaš, održaće ti lekciju, navešće te da se osećaš kao da bez njih ne bi mogao i pokazaće ti kakve će posledice uslediti ako im ne budeš poslušan. U toj meri je uobražena, odvratna i nerazumna narav antihristȃ. Oni nemaju ni savest ni razum, pa čak ni trunku istine. U postupcima i delima antihrista može se zapaziti da u onome što on radi nema nikakvog razuma normalne osobe; i premda s njim u zajedništvu može da se razgovara o istini, on je ne prihvata. Ma koliko bilo ispravno to što govoriš, to kod njega ne prolazi. Jedino čemu voli da stremi jesu ugled i status, koje duboko poštuje. Dokle god može da uživa u povlasticama statusa, on je zadovoljan. U tome je, veruje, vrednost njegovog postojanja. Bez obzira na to u kojoj se grupi ljudi nađe, ljudima mora da pokaže „svetlost” i „toplinu” koje donosi, svoje talente, svoju jedinstvenost. I upravo zato što veruje da je poseban, on prirodno smatra da se prema njemu treba ophoditi bolje nego prema običnim ljudima, da treba da dobija podršku i divljenje ljudi, da ljudi na njega treba da se ugledaju, da ga obožavaju – smatra da mu sve to sleduje. Zar takvi ljudi nisu drski i bestidni? Zar nije problem imati takve ljude u crkvi? Kad se nešto dogodi, zdrav razum nalaže da ljudi treba da slušaju onog ko govori ispravno, da se povinuju osobi koja daje predlog koji je koristan za posao Božje kuće i da usvoje onaj predlog koji je u skladu sa istina-načelima. Ako antihristi kažu nešto što nije u skladu sa tim načelima, svi drugi ih možda neće slušati niti će usvojiti njihov predlog. Šta će u tom slučaju antihristi uraditi? I dalje će nastojati da sebe odbrane i opravdaju i smišljaće načine da druge ubede i da braću i sestre privole da ih slušaju i usvoje njihov predlog. Oni neće razmišljati o tome kakav bi uticaj usvajanje njihovog predloga moglo da ima na crkveni posao. To nije u okviru njihovog razmatranja. Koja je jedina stvar koju će razmatrati? „Ako se moj predlog ne usvoji, gde ću moći da pokažem svoje lice? Dakle, moram da se nadmećem i stremim tome da moj predlog bude usvojen.” Kad god se nešto dogodi, oni na ovaj način razmišljaju i postupaju. Nikada ne razmišljaju da li je to u skladu sa načelima ili nije i nikada ne prihvataju istinu. To je narav antihristȃ.

Koje je primarno ispoljavanje potpunog odsustva razuma kod antihristȃ? Oni veruju da su nadareni, da su sposobni, da poseduju dobar kov i da drugi ljudi treba da ih obožavaju i podržavaju i da Božja kuća treba da im dodeli važnu poziciju. Osim toga, smatraju da Božja kuća treba da usvoji i zagovara sve predloge i ideje koje oni daju, a ako ih Božja kuća ne usvoji, jako se naljute, okreću se protiv Božje kuće i uspostavljaju svoja nezavisna carstva. Zar ovakvo otkrivenje naravi i suštine antihristȃ ne izaziva prekide i ometanja u crkvi? Može se reći da svi postupci antihristȃ izazivaju ogromne prekide i ometanja u radu crkve i u život-ulasku pripadnika Božjeg izabranog naroda. Kad se antihristi nadmeću za poziciju crkvenog starešine i prestiž među pripadnicima Božjeg izabranog naroda, oni posežu za svim mogućim sredstvima da druge napadnu, a sebe uzdignu. Ne razmišljaju o tome koliko mogu da naude poslu Božje kuće i život-ulasku pripadnika Božjeg izabranog naroda. Razmišljaju jedino o tome da li njihove ambicije i želje mogu da budu zadovoljene, a njihov status i ugled osigurani. U crkvama i među pripadnicima Božjeg izabranog naroda imaju ulogu demona, zla i Sotoninih pokornih slugu. Oni nikako nisu ljudi koji iskreno veruju u Boga, niti su Božji sledbenici, a ponajmanje su ljudi koji vole i prihvataju istinu. Kad njihove namere i ciljevi tek treba da se ostvare, oni o sebi nikad ne razmišljaju i sebe ne spoznaju, nikad ne razmišljaju jesu li njihove namere i ciljevi u skladu sa istinom, nikada ne traže da saznaju kako da idu putem stremljenja ka istini radi postizanja spasenja. Oni uz pokorno stanje duha u Boga ne veruju i ne biraju put kojim treba da idu. Umesto toga, razbijaju glavu razmišljajući: „Kako da se dokopam pozicije starešine ili delatnika? Kako mogu da se nadmećem sa starešinama i delatnicima u crkvi? Kako pripadnike božjeg izabranog naroda mogu da navedem na stranputicu i kontrolišem, a hrista pretvorim u puku ukrasnu figuru? Kako sebi mogu da osiguram mesto u crkvi? Kako mogu da se pobrinem da imam čvrsto uporište u crkvi i da steknem status, da sebi zagarantujem da neću podbaciti, već da ću uspeti i da konačno postignem svoj cilj da kontrolišem božji izabrani narod i uspostavim svoje sopstveno carstvo?” To su stvari o kojima antihristi danonoćno razmišljaju. Kakva je ovo narav i priroda? Na primer, kad pišu članke o svedočenju, obična braća i sestre razmišljaju o tome kako da svoja iskustva i razumevanje verno pretoče u reči. Pa se mole Bogu u nadi da će im On podariti veće prosvećenje u vezi sa istinom i omogućiti im da steknu njeno opsežnije i dublje razumevanje. Međutim, kad te članke pišu antihristi, oni razbijaju glavu razmišljajući kako da ih napišu na način kojim će još više ljudi navesti da ih razumeju, da za njih saznaju i da im se dive, i da time steknu status u svesti više ljudi. Oni žele da iskoriste ovu najobičniju, sitnu stvar da uvećaju svoju slavu. Ne mogu da propuste čak ni ovakvu priliku. Kakvi su oni ljudi? Nakon što uvide da drugi umeju da pišu članke o iskustvenom svedočenju, pojedini antihristi požele da napišu nešto što će biti divnije od svačijeg drugog iskustvenog svedočenja, u nastojanju da se s njima nadmeću za status i prestiž. Pa tako, izmišljaju i plagiraju priče. Usuđuju se čak da daju lažna svedočanstva. Kako bi se proslavili, kako bi više ljudi za njih saznalo i širilo njihovo ime, antihristi se ne ustručavaju da rade svakakve besramne stvari. Neće propustiti ni najmanju priliku da postanu poznati, da steknu status i budu cenjeni u grupi ljudi i da ih drugi gledaju s posebnim poštovanjem. Koja je svrha da se na njih gleda s posebnim poštovanjem? Koje rezultate i ciljeve antihristi žele da postignu? Antihristi žele da ih drugi vide kao izuzetne ljude, ljude koji su od svih drugih plemenitiji i koji se ističu u određenim oblastima; žele da u umovima ostalih ostave dobar utisak, dubok utisak, postepeno čak navodeći druge da im zavide, da im se dive i da se na njih ugledaju. I dok se svim silama upiru da postignu ovaj cilj, takođe nastavljaju da idu istim putem kao i ranije.

U kakvoj god grupi ljudi da se nađu, bez obzira na to da li se pretvaraju ili se trude, u dubinama srca antihristȃ skrivena je isključivo želja za statusom. Suština koju oni otkrivaju i ispoljavaju nije ništa više od borbe i nadmetanja. Šta god da antihristi rade, oni se s drugima nadmeću za status, obraz i interese. Najuobičajenije ispoljavanje toga jeste nadmetanje za dobro ime, dobro vrednovanje i status u svesti ljudi, ne bi li ih ljudi cenili i obožavali, i kako bi se oko njih vrteli i bili u centru njihove pažnje. To je put kojim idu antihristi; to je ono za šta se antihristi nadmeću. Bez obzira na to koliko Božje reči te stvari osuđuju i raščlanjuju, antihristi neće prihvatiti istinu, neće prihvatiti sud i grdnju Božjih reči, niti će odustati od tih stvari koje Bog osuđuje i proklinje. Naprotiv, što više Bog ove stvari razotkriva, antihristi postaju sve lukaviji. Oni usvajaju sve prikrivenije i ljigavije načine da bi stremili ka ovim stvarima, kako ljudi ne bi mogli da primete šta to oni rade i kako bi bili u pogrešnom uverenju da su od tih stvari odustali. Što više te stvari Bog razotkriva, antihristi sve više iznalaze načine da koriste lukavije, uvrnutije i mudrije metode da bi ka njima stremili i zadobili ih. Osim toga, oni upotrebljavaju milozvučne reči da prikriju svoje unutrašnje motive. Ukratko, antihristi nipošto ne prihvataju istinu, ne razmišljaju o svom ponašanju, niti dolaze pred Boga da se mole i tragaju za istinom. Naprotiv, u svom srcu su još nezadovoljniji Božjim razotkrivanjem i sudom, u toj meri da prema tim stvarima zauzimaju neprijateljski stav. Ne samo da oni ne odustaju od svog stremljenja ka ugledu i statusu, već te stvari cene još više i smišljaju načine da to stremljenje sakriju i prikriju i ljude spreče da to prozru i primete. Bez obzira na konkretnu situaciju, kad se otkrije njihovo pravo lice, odnosno, kad slučajno otkriju te svoje ambicije i želje, antihristi ne samo da ne uspevaju da primenjuju istinu, nego su još zabrinutiji da će drugi na osnovu Božjih reči i istine prozreti njihovu suštinu i pravo lice, pa nastoje da to prikriju i upiru se svim silama da sebe odbrane. Koji im je cilj kad ovo kriju? Da bi sprečili da njihov status i ugled pretrpe gubitke i da bi očuvali svoju snagu za narednu borbu. To je suština antihristȃ. Bez obzira na vremenski trenutak ili na konkretnu situaciju, ciljevi i smer njihovog ponašanja neće se promeniti, niti će se promeniti njihovi životni ciljevi ili načela u osnovi njihovih postupaka, kao ni želja, ambicija i cilj u dubini njihovog srca da streme ka statusu. Ne samo da će u svojoj težnji dati sve od sebe da zadobiju status, nego će i pojačati svoje napore da ga steknu. Što više Božja kuća u zajedništvu razgovara o istini, oni će sve mudrije izbegavati da koriste neka očita ponašanja i ispoljavanja koja bi drugi ljudi mogli da prozru i razaznaju. Prebaciće se na neki drugačiji metod i gorko će plakati dok budu priznavali svoje greške i sebe osuđivali, zadobijajući ljudske simpatije i držeći ih u pogrešnom uverenju kako su se pokajali i promenili, sve više otežavajući ljudima da ih razaznaju. Kakva je ovo suština antihristȃ? Nije li pomalo lukava i uvrnuta? (Jeste.) Ako su ljudi ovako lukavi i uvrnuti, oni su đavoli. Mogu li đavoli iskreno da se pokaju? Mogu li zaista da ostave po strani svoju ambiciju i želju da streme ka statusu? Đavoli bi radije umrli nego što bi ovu ambiciju ostavili po strani. Ma kako da sa njima u zajedništvu razgovarate o istini, to će biti beskorisno, oni tu ambiciju neće ostaviti po strani. Ako u ovoj situaciji izgube borbu i braća i sestre ih razotkriju, nakon što se prebace u sledeću grupu, nastaviće i dalje da se bore i nadmeću za status, obraz, za poslednju reč u svemu i za pravo da donose odluke. Nadmetaće se za ove stvari. Bez obzira na konkretnu situaciju ili na grupu ljudi u kojoj se nađu, oni uvek poštuju načelo da treba da se nadmeću: „Jedino ja mogu da predvodim; niko drugi ne može mene da predvodi!” Potpuno su nevoljni da budu obični sledbenici ili da prihvate vođstvo ili pomoć drugih ljudi. Ovo je suština antihristȃ.

Postoje li u crkvi oni koji dugi niz godina veruju u Boga, a da ipak uopšte ne streme ka istini, već da uvek streme ka statusu i ugledu? Koja su ispoljavanja takvih ljudi? Da li biste rekli da je takav tip čoveka neko ko sebe uvek prikazuje, ko je sklon da smišlja originalne zamisli i iznosi bombastične ideje? Kakve to stvari on često radi? (Neko iskaže svoj stav i svima drugima se taj stav čini ispravnim, pa ipak, kako bi pokazao koliko je sjajan, takav čovek iznosi drugačiji stav, za koji će ljudi smatrati da je još ispravniji i kojim će se odbaciti gledište prve osobe i time pokazati njegova briljantnost.) To se zove razmetanje. On odbacuje stavove drugih ljudi, a zatim iznosi svoje sopstveno jedinstveno viđenje, ono koje ni on sȃm ne smatra realnim ili opravdanim – puku parolu – ali, ipak, ljudima mora da pokaže koliko je sjajan i sve navede da ga slušaju. On mora uvek da bude drugačiji, uvek mora da smisli originalne zamisli, uvek iznosi bombastične ideje i, ma koliko da je izvodljivo ili praktično ono što drugi ljudi govore, on protiv toga mora da glasa i iznađe različite razloge i izgovore za odbacivanje gledišta drugih ljudi. To su najuobičajenija ponašanja ljudi koji nastoje da smisle originalne zamisli i iznesu bombastične ideje. Koliko god da su bili ispravni ili primereni nečiji postupci, oni će ih odbaciti i zanemariti. Iako vrlo dobro znaju da je ta osoba primereno postupila, oni i dalje govore kako njeni postupci nisu bili primereni, predstavljajući to kao da je ona mogla bolje da odradi posao, te da oni nikako ne zaostaju za tom osobom. Ovakvi ljudi smatraju da im niko nije ravan, da su oni u svakom smislu bolji od ostalih ljudi. Sve što drugi ljudi govore, za njih je pogrešno; drugi su ljudi bezvredni, dok su oni sami dobri u svakom pogledu. Čak i ako urade nešto pogrešno i budu orezani, nerado će se pokoriti, nipošto neće prihvatiti istinu i mogli bi takođe da iznesu čitavu hrpu izgovora, navodeći druge na pomisao da nisu pogrešili i da nije trebalo da budu orezani. Ljudi koji vole da smišljaju originalne zamisli i iznose bombastične ideje su na ovaj način nadmeni i samopravedni. Zapravo, velikoj većini ovih ljudi nedostaje pravi talenat i ne mogu ništa dobro da urade, od svega naprave pravi darmar. Ipak, oni nemaju samospoznaju i smatraju da su od drugih ljudi bolji, usuđuju se da se mešaju i trpaju u sve što drugi ljudi rade i ne prestaju da iznose bombastične ideje, uvek želeći da ih drugi cene i slušaju. Bez obzira na konkretnu situaciju ili na grupu u kojoj se nađu, oni jedino žele da ih drugi opslužuju i da ih slušaju; ne žele nikog drugog da opslužuju niti da ga slušaju. Nisu li ovo antihristi? Antihristi su u toj meri nadmeni i samopravedni; u toj meri im nedostaje razum. Oni govore jedino o varljivim doktrinama, pa ako drugi ljudi ukažu na njihove greške, moraju da izvrću reči i logiku, da govore na lažan, milozvučan način, kako bi ljude uverili da su u pravu. Koliko god bilo ispravno nečije tuđe mišljenje, antihristi će rečito to mišljenje predstaviti pogrešnim i sve druge navesti da prihvate njihovo lično mišljenje. Antihristi su ljudi od ove sorte – izrazito su kadri da druge navode na pogrešan put, mogu u toj meri da ih navedu na stranputicu da ti ljudi postanu zbunjeni, dezorijentisani i da više ne mogu da razlikuju ispravno od pogrešnog. Na kraju, sve one kojima nedostaje razboritost, antihristi će u potpunosti navesti na stranputicu i zarobiti. U većini crkava postoje ljudi koji na ovaj način druge navode na pogrešan put. Kad pripadnici Božjeg izabranog naroda u zajedništvu razgovaraju o istini ili razmenjuju svoja iskustvena svedočenja, antihristi uvek ustaju i izražavaju svoje stavove. Svoje srce iskreno ne otvaraju da bi u zajedništvu razgovarali o svom iskustvu i znanju; umesto toga, uvek ističu stvari o iskustvima i znanju drugih ljudi i daju kritične, neodgovorne primedbe, kako bi se razmetali svojom pameću i postigli svoj cilj da druge privole da ih cene. Antihristi su najveštiji u govoru o rečima i teorijama; nikada ne mogu da podele istinsko iskustveno svedočenje i nikada ne govore o samospoznaji. Umesto toga, uvek traže probleme u drugim ljudima i oko toga dižu veliku galamu. Antihriste nećete nikada videti kako otvorenog uma prihvataju mišljenja drugih ljudi ili kako preduzimljivo u zajedništvu razgovaraju o svojim iskvarenim naravima i pred drugima se ogoljavaju. Svakako ih nećete videti da u zajedništvu razgovaraju o tome koliko su pogrešna i apsurdna gledišta imali i kako su ih preobratili, i nipošto ih nećete čuti da priznaju greške koje su napravili ili sopstvene mane… Bez obzira na dužinu interakcije s drugim ljudima, antihristi uvek druge ljude navode na pomisao da oni sami nisu nimalo iskvareni, da su se rodili kao sveci i savršeni ljudi i da drugi treba da ih obožavaju. Ljudi koji zaista poseduju razum nisu voljni da ih drugi cene ili obožavaju. Ako ih drugi ljudi zaista cene i obožavaju, oni to smatraju sramotnim, jer znaju da su sami iskvarena ljudska bića sa iskvarenim naravima i da ne poseduju istina-stvarnosti. Znaju svoju pravu meru, pa koju god iskvarenost da otkriju i koje god pogrešno gledište da iznesu, oni o ovim stvarima mogu u zajedništvu iskreno da razgovaraju i drugim ljudima dozvole da za njih saznaju, zbog čega se osećaju veoma opušteno, oslobođeno i srećno. Takvo postupanje ne smatraju nimalo teškim. Čak i ako ih drugi ljudi osuđuju, na njih gledaju s visine, nazivaju ih glupim ili ih preziru, oni se ne osećaju naročito uznemireno. Naprotiv, smatraju da je to sasvim normalno i mogu tome ispravno da pristupe. Budući da ljudi imaju iskvarene naravi, oni će prirodno otkrivati iskvarenost. Priznavao ti to ili ne, to je činjenica. Ako možeš da prepoznaš sopstvenu iskvarenu narav, to je dobro, a još je bolje ako drugi mogu jasno da je vide, jer te na taj način neće obožavati niti ceniti. Ljudi koji shvataju istinu i poseduju nešto razuma mogu da otvore svoje srce i da u zajedništvu razgovaraju o samospoznaji; to im ne pada teško. Ali je antihristima vrlo teško. One koji se na čist način otvaraju, antihristi smatraju idiotima, a one koji pričaju o samospoznaji i koji iskreno govore, smatraju budalama. Prema tome, na te ljude antihristi u potpunosti gledaju s visine. Ako neko može da shvati istinu i svi ga naročito odobravaju, antihristi će tu osobu posmatrati kao trun u oku i trn u peti, pa će ga osuđivati i proklinjati. Opovrgavaće ispravne postupke i pozitivne stvari koje ta osoba poseduje, predstavljajući ih da deluju kao pogrešno i izopačeno shvatanje. Ko god da uradi nešto što je korisno za crkvu ili za braću i sestre, antihristi će smišljati načine da tu osobu omalovaže, narugaju joj se i ismeju je; koliko god da je bila dobra stvar koju je ta osoba učinila ili koliko god da je koristila ljudima, antihristi je neće smatrati vrednom pomena, pa će je banalizovati i obesmišljavati, umanjujući je do te mere da deluje sasvim bezvredno. Pri čemu, ako antihristi učine ponešto dobro, davaće sve od sebe da to preuveličaju i naduvaju, kako bi svi to uvideli, kako bi znali da su baš oni to uradili i da su oni za to zaslužni, tako da ih braća i sestre posmatraju s posebnim poštovanjem, tako da im nikad ne izlaze iz glave, kako bi prema njima osećali veliku zahvalnost i upamtili ono dobro u vezi sa njima. Svi antihristi su kadri da se ponašaju na ovaj način, baš kao i oni koji poseduju narav antihrista. U tom smislu, antihristi se nimalo ne razlikuju od licemernih fariseja; od njih su zapravo i gori. Ovo su najuobičajenija i najočiglednija tipična ispoljavanja antihristȃ.

Kakav je stav antihristȃ kad nešto rade? Pred drugima žele da rade dobre stvari, a loše stvari žele da rade potajno. Želja im je da svi znaju za dobre stvari koje rade, a da sve loše stvari prikriju kako za njih niko ne bi saznao, u toj meri da o tome ne procuri nijedna reč, i osećaju se prinuđenim da daju sve od sebe da ih prikriju. Ova narav antihrista je odvratna, zar ne? U čemu je svrha da se antihristi ponašaju na ovaj način? (Da bi zaštitili svoj ugled i status.) Tako je. Spolja posmatrano, deluje kao da se oni ne nadmeću za status i kao da ništa ne govore zarad statusa, međutim, sve što rade i govore jeste zarad zaštite i zadržavanja statusa, kao i zarad posedovanja velikog prestiža i dobrog imena. Ponekad čak i u grupi teže statusu, i ne dozvoljavaju da iko primeti da to rade. Ako za nekog čak i daju preporuku, odnosno, kad obave nekoliko stvari koje i treba da urade, osobu koju su preporučili žele da navedu da se oseća veoma zahvalnom i stave joj do znanja da tu dužnost ima priliku da obavlja isključivo zahvaljujući njihovoj preporuci. Antihristi neće nikada propustiti ovakvu priliku. Oni razmišljaju: „Iako sam te preporučio, i dalje sam ti starešina, pa ne možeš da me nadmašiš.” Strast antihristȃ za statusom i ugledom prilično je očigledna. Da bi se nadmetali za status i sačuvali ga, njima neće promaći nijedan pogled ni nesmotreno izgovorena reč, a još manje ono što se događa po ćoškovima. Antihristima ne promiče nijedna od ovih stvari, bilo da je ona velika ili mala, a reči koje su drugi ljudi izgovorili iznova premotavaju u svojim mislima. U čemu je svrha toga? Da li oni uživaju da ulaze u rasprave? Ne; radi se o tome da u svemu ovome žele da pronađu način i mogućnost da zaštite sopstveni status. Ne žele da zbog nekog trenutnog nemara ili nesmotrenosti njihov status ili ime pretrpe gubitke. Zarad statusa, naučili su kako da u sve steknu „uvid”; kad god neki brat ili sestra kažu nešto što oni doživljavaju kao nepoštovanje ili ako izraze mišljenje koje se sukobljava sa njihovim, oni to neće tek tako pustiti; to shvataju ozbiljno, pa sprovode detaljno istraživanje i dubinsku analizu, a zatim pronalaze odgovarajuću reakciju kako bi se pozabavili onim što su ovi rekli, sve dok njihov status u svačijem umu ne bude čvrsto uspostavljen i potpuno neuzdrman. Istoga časa kad njihovo ime bude ukaljano ili do njih stignu reči koje su po njihovo ime štetne, oni će brzo utvrditi izvor i pokušati da pronađu izgovore i obrazloženja kojima će se iskupiti. Prema tome, kakve god dužnosti da antihristi izvršavaju, bez obzira na to da li obavljaju funkciju starešine i delatnika ili ne, svaka pojedinačna stvar kojom se bave i svaka pojedinačna reč koju izgovaraju jesu zarad njihovog statusa i ne mogu se odvojiti od njihove želje da zaštite svoje interese. U dubini svog srca, antihristi nemaju nikakav koncept primene istine ili zaštite interesa Božje kuće. Prema tome, suština antihristȃ se može tačno definisati na sledeći način: oni su Božji neprijatelji; oni su čopor đavola i Sotona koji su došli da ometaju, prekidaju i uništavaju posao Božje kuće. Oni su Sotonine pokorne sluge; nisu ljudi koji slede Boga, nisu pripadnici Božje kuće, niti su predmeti Božjeg spasenja.

Da li vas je dotaklo išta od onoga o čemu smo danas razgovarali u zajedništvu? Koji vas je deo dotakao? (Ovaj poslednji deo, odnosno, kad je Bog detaljno analizirao takmičarsku prirodu antihrista.) Nije uvek dobro biti takmičarski nastrojen. To ponašanje se dovodi u vezu sa antihristima i sa uništenjem. To nije dobar put. Šta treba da urade ljudi kad poseduju takva ispoljavanja i otkrivenja? Kakav izbor treba da naprave? Kako treba da izbegavaju te stvari? To su problemi nad kojima ljudi sada treba ponajviše da se zamisle i da ih dobro promisle, a takođe su problemi sa kojima se ljudi svakodnevno susreću. Kako mogu da se uzdrže od nadmetanja kada im se stvari događaju, i kako treba da reše bol i nelagodu u srcu nakon nadmetanja – to je problem sa kojim svako mora da se suoči. Ljudi imaju iskvarene naravi, pa se svi nadmeću za prestiž, profit i ugled, i teško im je da se uzdrže od nadmetanja. Opet, ako se neka osoba ne nadmeće, znači li to da se ona rešila naravi i suštine antihristȃ? (Ne, to je samo površinska pojava. Ako se njihova unutrašnja narav ne razreši, ne može se rešiti ni njihovo problematično hodanje putem antihristȃ.) Kako se, dakle, može rešiti to što idu putem antihristȃ? (S jedne strane, oni moraju da shvate taj problem i da, kad razotkriju misli ispunjene težnjom ka statusu, dođu da se pred Bogom pomole. Osim toga, moraju da se ogole pred braćom i sestrama, a zatim da se svesno pobune protiv tih pogrešnih misli. Takođe, od Boga moraju da traže da im sudi, da ih grdi, orezuje i da ih dovodi u red. Tada će moći da krenu ispravnim putem.) To je prilično dobar odgovor. Međutim, to nije lako postići, a još je teže onima koji ugled i status vole preko svake mere. Otpuštanje ugleda i statusa nije lako – ono zavisi od ljudi koji streme ka istini. Jedino shvatanjem istine čovek sebe može spoznati, može jasno uvideti prazninu u traženju slave, dobitka i statusa i jasno uvideti istinu o iskvarenosti ljudskog roda. Tek kad čovek sebe istinski spozna, on može da napusti status i ugled. Sopstvenu iskvarenu narav nije lako odbaciti. Ako si prepoznao da ti nedostaje istina, da si prepun mana i da otkrivaš previše iskvarenosti, a opet se nimalo ne trudiš da stremiš ka istini i prerušavaš se i sklon si licemerju, te navodiš ljude da poveruju da možeš da učiniš bilo šta, onda ćeš time dospeti u opasnost – i, pre ili kasnije, doći će trenutak da udariš u zid i padneš. Moraš da priznaš da nemaš istinu i da budeš dovoljno hrabar da se suočiš sa stvarnošću. Imaš slabosti, otkrivaš iskvarenosti i prepun si svakojakih nepodesnosti. To je normalno, zato što si običan čovek; nisi natčovek niti si svemoćan, i to moraš da prepoznaš. Kad te drugi ljudi nipodaštavaju ili ti se podsmevaju, ne reaguj odmah antipatijom na to što su njihove reči neprijatne, i nemoj se tome opirati iz osećaja da si sposoban i savršen – to ne treba da bude tvoj stav prema takvim rečima. Kakav treba da bude tvoj stav? Sebi treba da kažeš: „Imam svojih mana, sve u vezi sa mnom je iskvareno i manjkavo i ja sam naprosto običan čovek. Bez obzira na to što me nipodaštavaju i što mi se podsmevaju, da li u tome ima ikakve istine? Ako je barem deo onoga što govore istinit, onda to moram da prihvatim od Boga.” Ako imaš ovaj stav, to dokazuje da si u stanju da se ispravno pozabaviš statusom, ugledom i onim što drugi ljudi govore o tebi. Status i ugled nije lako ostaviti po strani. Za one koji su donekle nadareni, koji imaju kakav-takav kov ili koji poseduju neko radno iskustvo, ostavljanje tih stvari po strani još je teže. Iako ponekad mogu da tvrde kako ih jesu ostavili po strani, to ne mogu da učine u svom srcu. Čim im situacija to dozvoli i ukaže im se prilika, nastaviće da streme slavi, dobitku i statusu kao što su i ranije činili, zato što svi iskvareni ljudi vole te stvari, s tim da oni koji ne poseduju darove ni talente imaju donekle slabiju želju da streme statusu. Oni koji poseduju znanje, talenat, lep izgled i poseban kapital, imaju naročito snažnu želju za ugledom i statusom, u meri u kojoj su ispunjeni tom ambicijom i željom. Najteže im pada da njih ostave po strani. Kad nemaju status, želja im je u samom začetku. Čim steknu status, kad im kuća Božja poveri neki važan posao, i posebno ako već godinama rade, iskusni su i imaju kapital, ta želja više nije u začetku, nego je već pustila koren, procvetala je i samo što ne donese plodove. Ako neka osoba ima stalnu želju i ambiciju da radi velike stvari, da se proslavi, da postane neka velika ličnost, čim počini neko veliko zlo i nastupe njegove posledice, s njom će biti potpuno svršeno i biće uklonjena. Stoga, pre nego što izazove neku veliku nesreću, ta osoba mora brzo da preokrene stvari dok za to još uvek ima vremena. Kad god i u kakvom god kontekstu da nešto radiš, moraš da tragaš za istinom, da primenjuješ poštenje i poslušnost prema Bogu i da ostaviš po strani težnju za statusom i ugledom. Ako imaš stalnu misao i želju da se nadmećeš za status, nužno je da shvatiš kakve će loše stvari to stanje izazvati ako bude ostalo nerešeno. Zato, ne traći vreme u potrazi za istinom, svoju želju da se nadmećeš za status prevaziđi dok je još u samom začetku i zameni je primenom istine. Kad primenjuješ istinu, smanjiće se tvoja želja i ambicija da se nadmećeš za status i nećeš ometati rad crkve. Time će tvoji postupci biti upamćeni i odobreni od Boga. Dakle, šta je ono što pokušavam da naglasim? To je sledeće: moraš da se rešiš svojih želja i ambicija pre nego što se one razviju i ostvare i pre nego što dovedu do velike nesreće. Ne pozabaviš li se njima dok su još u začetku, propustićeš veliku priliku; čim budu dovele do velike nesreće, biće suviše kasno da ih rešiš. Ako ti nedostaje čak i volja da se pobuniš protiv tela, biće ti veoma teško da kročiš na put stremljenja ka istini; ako u svojoj težnji za slavom, dobitkom i statusom naiđeš na zastoje i neuspeh, i pritom se ne urazumiš, onda je to opasno: postoji mogućnost da budeš uklonjen. Kad oni koji vole istinu dožive jedan ili dva neuspeha i zastoja u pogledu svog ugleda i statusa, oni mogu jasno da vide da su ugled i status bez ikakve vrednosti. U stanju su da status i ugled sasvim napuste i da, po cenu da status nikad ne steknu, odluče da nastave da streme ka istini, da pravilno obavljaju svoju dužnost, da sa drugima razmenjuju svoje iskustveno svedočenje i da time postignu rezultat svedočenja o Bogu. Čak i kad su obični sledbenici, ipak su u stanju da slede do samoga kraja i jedino žele da dobiju Božje odobravanje. Samo takvi ljudi iskreno vole istinu i imaju rešenost. Kuća Božja je uklonila mnoge antihriste i zle ljude, a neki koji streme ka istini, uviđajući neuspeh antihrista, razmišljaju o putu kojim su ti ljudi išli i ujedno o sebi razmišljaju i sebe spoznaju. Na osnovu toga, oni stiču shvatanje Božje namere, odlučuju da budu obični sledbenici i da se usredsrede na stremljenje ka istini i na dobro izvršavanje svoje dužnosti. Čak i kad ih Bog naziva služiteljima ili nikogovićima, njima to ne smeta. Samo će nastojati da budu nikogovići, u Božjim očima mali i beznačajni sledbenici, koje će Bog na kraju nazvati prihvatljivim stvorenim bićima. Takvi ljudi jesu dobri i njih Bog odobrava.

Bog voli ljude koji streme ka istini, a najviše se gnuša onih koji streme slavi, dobitku i statusu. Neki ljudi zaista cene status i ugled i za njih su duboko vezani, pa ne mogu da podnesu da od njih odustanu. Uvek smatraju da bez statusa i ugleda u životu nema radosti ni nade, da u ovom životu nada postoji samo onda kad žive za status i ugled; makar i stekli malo slave, nastaviće da se bore, nikada ne odustajući. Ako su to misao i gledište koje imaš, ako ti je srce ispunjeno takvim stvarima, onda nisi u stanju da voliš istinu i da njoj stremiš, nedostaju ti pravi smer i ciljevi u tvojoj veri u Boga i nesposoban si da stremiš znanju o sebi, da odbaciš iskvarenost i da proživiš lik čovečji; ostavljaš nedovršen posao dok vršiš svoju dužnost, lišen si svakog osećaja odgovornosti i zadovoljavaš se jedino time da ne počiniš zlo, da ne izazivaš ometanje, da ne budeš izbačen. Mogu li takvi ljudi da izvršavaju svoju dužnost prema prihvatljivom merilu? I da li bi ih mogao spasti Bog? To nije moguće. Kad nešto činiš zarad ugleda i statusa, ti čak pomisliš: „Sve dok ono što radim nije zlo delo i ne predstavlja ometanje, pa makar i da mi je motiv pogrešan, niko to ne može da vidi niti može da me osuđuje.” Ti ne znaš da Bog sve preispituje. Ako ne prihvataš niti primenjuješ istinu, a Bog te se gnuša i odbacuje te, onda je s tobom svršeno. Svi koji su bez bogobojažljivog srca za sebe misle da su pametni; zapravo, oni ni ne znaju kad su Boga uvredili. Nekim ljudima te stvari nisu jasne; pa razmišljaju: „Ugledu i statusu težim samo da bih učinio više, da bih preuzeo više odgovornosti. To ne predstavlja prekidanje niti ometanje crkvenog posla, a svakako ne škodi interesima Božje kuće. To nije veliki problem. Naprosto volim status i svoj status štitim, ali to nije zao čin.” Spolja posmatrano, takvo stremljenje naizgled nije zao čin, međutim, do čega će ono na kraju dovesti? Hoće li takvi ljudi zadobiti istinu? Hoće li postići spasenje? Neće nipošto. Prema tome, stremljenje ugledu i statusu nije pravi put – on vodi u sasvim suprotnom smeru od stremljenja ka istini. Sve u svemu, koji god da su smer ili cilj tvog stremljenja, ako se ne zamisliš nad težnjom za statusom i ugledom i ako ti veoma teško pada da te stvari ostaviš po strani, onda će one uticati na tvoj život-ulazak. Dokle god status ima mesto u tvom srcu, on će u potpunosti kontrolisati smer tvog života i ciljeve kojima težiš, i na njih će uticati, pa će ti u tom slučaju biti veoma teško da uđeš u istina-stvarnost, a da ne pominjemo postizanje promena u tvojoj naravi; naravno, podrazumeva se pitanje da li ćeš na kraju moći da zadobiješ Božje odobravanje. I ne samo to. Ako svoje stremljenje statusu ne možeš nikad da ostaviš po strani, to će uticati na tvoju sposobnost da pravilno izvršavaš svoju dužnost, zbog čega će ti biti vrlo teško da postaneš prihvatljivo stvoreno biće. Zašto to kažem? Bog se ničega ne gnuša više nego kad ljudi streme statusu, zato što je stremljenje statusu sotonska narav, to je pogrešan put, nastao iz pokvarenosti Sotone, nešto što Bog osuđuje, i predstavlja upravo onu stvar kojoj Bog sudi i pročišćuje je. Ničega se Bog ne gnuša više nego kad ljudi streme statusu, a ti se ipak uporno nadmećeš za status, postojano ga ceniš i štitiš, nastojeći da ga uvek prigrabiš za sebe. Po svojoj prirodi, nije li sve ovo neprijateljski nastrojeno prema Bogu? Bog ljudima nije naložio status; Bog ljudima pruža istinu, put i život i na kraju ih navodi da postanu prihvatljiva stvorena bića, mala i beznačajna stvorena bića – a ne neko ko poseduje status i prestiž i koga duboko poštuje na hiljade ljudi. Stoga, iz koje god perspektive da se posmatra, stremljenje statusu vodi u ćorsokak. Koliko god razuman bio izgovor s kojim stremiš statusu, taj put je ipak pogrešan i Bog ga ne odobrava. Koliko god da se naporno trudiš ili koliku god cenu da plaćaš, ako želiš status, Bog ti ga neće dati; ako nije dat od Boga, borbom nećeš uspeti da ga dobiješ, a budeš li nastavio da se za njega boriš, ishod će biti samo jedan: bićeš otkriven i uklonjen i dospećeš u ćorsokak. Razumeš to, zar ne?

7. mart 2020. godine