II. Interesi antihristȃ

Danas ćemo u zajedništvu nastaviti razgovor o temi sa našeg poslednjeg okupljanja. Prošli put smo razgovarali o drugom odeljku interesa antihristȃ u okviru devete stavke o raznim ispoljavanjima antihristȃ. U ovom odeljku smo razgovarali o njihovom ličnom ugledu i statusu, zar ne? (Tako je.) Prisetite se toga i dajte Mi približan rezime o tome. O koliko tačaka smo prvenstveno razgovarali u vezi sa ličnim ugledom i statusom antihristȃ? (Bog je poslednji put besedio o dve tačke. Prva se odnosila na stav antihristȃ prema tome da ih orezuju. Antihristi ne mogu nikada da prihvate da ih orezuju i da se tome pokore, niti to mogu da prihvate kao istinu. Druga stavka se odnosila na to kako antihristi štite svoj ugled i status u grupi ljudi i kakva ispoljavanja imaju. Suština antihristȃ se sastoji u nadmetanju i oni moraju da se nadmeću za svoj ugled i status.) Dakle, hajde da danas nastavimo razgovor o tome. Koji domaći zadatak sam vam zadao prošli put? O čemu sam tražio da razmislite i da u zajedništvu razgovarate nakon našeg okupljanja? Sećate li se? (Bog je tražio da sebe uporedimo u odnosu na razgovor u zajedništvu o ispoljavanjima antihristȃ i u odnosu na raščlanjivanje tih ispoljavanja kako bismo ustanovili koje naravi antihristȃ posedujemo i kako bismo ustanovili na koje prirode antihristȃ se oslanjamo prilikom obavljanja stvari.) To je bila glavna tema. O čemu je bila podtema? (O takmičarskim prirodama koje antihristi pokazuju dok čuvaju svoj ugled i status i o tome da se u odnosu na te prirode uporedimo kako bismo ustanovili na koji način ih u svom svakodnevnom životu otkrivamo, kako obavljamo stvari, šta govorimo i šta radimo zarad ugleda i statusa, i koja ispoljavanja nadmetanja za slavu i dobitak pred braćom i sestrama pokazujemo kako bismo zaštitili svoj status.) Može li još neko nešto da doda? (Bog nam je rekao da, dok u zajedništvu razgovaramo o ovim ispoljavanjima antihristȃ, ne govorimo stalno o tome kakvi su drugi ljudi, već da se umesto toga u odnosu na njih uporedimo i da u zajedništvu razgovaramo o naravima i otkrovenjima koje sami imamo, a koji su identični onima kod antihristȃ.) To je u najvećem delu bilo to. Koja je bila parola za način na koji antihristi postupaju u grupi ljudi o kojoj smo prošli put razgovarali? Zar ona na vas nije ostavila utisak? (Njihova parola glasi: „Moram da se nadmećem! Nadmećem! Nadmećem!”) Sećate se toga. Kako to da ste to mogli da zapamtite? (Zato što je ova parola o kojoj je Bog govorio: „Moram da se nadmećem! Nadmećem! Nadmećem!” nešto što i sȃm obično ispoljavam i često otkrivam. Osim toga, ton Božje besede bio je prilično živopisan i način na koji je Bog izrazio te reči podudarao se sa stanjem moga srca, pa je to na mene ostavilo prilično snažan utisak.) Ponekad kad besedim o raznim ispoljavanjima antihristȃ i o njihovim različitim priroda-suštinama i kad ih raščlanjujem, donekle koristim svakodnevni rečnik, kao i određene tonove i metode koje ljudi mogu lako da prihvate i koje na njih ostavljaju dubok utisak, a koristim i određene primere koji su sasvim bliski svakodnevnom životu. To ljudima zaista pomaže da spoznaju suštinu antihristȃ i da spoznaju sebe. Takođe im je od koristi da spoznaju sebe i iskuse Božje reči u svom svakodnevnom životu, a još im je korisnije da promene takvu narav antihristȃ, zar ne? (Tako je.) Naveli ste približno prisećanje o poslednjem razgovoru u zajedništvu, ali same pojedinosti nadilaze ove stvari – detalja je znatno više. Nakon slušanja neke besede treba da napravite rezime. Nakon što neku besedu saslušate trebalo bi makar da se okupite i da je nekoliko puta ponovo saslušate, a zatim svi zajedno možete da napravite rezime. Nakon što sam čuo vaša prisećanja i rezimee o našem poslednjem razgovoru u zajedništvu, mogu reći da su vam oni prilično zarđali, kao da ste tu besedu slušali pre godinu ili dve i kao da ona na vas nije ostavila nikakav utisak. Možda vam je u sećanju ostao neki koncept i utisak o odeljku, rečenica ili dve, jedno ili dva pitanja, ali se čini kao da većina ljudi nema nikakav koncept niti utisak o većem delu suštinskog znanja i detaljne analize razotkrivanja antihristȃ. Stoga morate više da razmišljate i da među sobom u zajedništvu razgovarate o stvarima koje smo razmatrali. Nemojte ih samo slušati i odlagati u stranu, a da ih pritom uopšte ne uzimate zaozbiljno. Ako to radite, vaš će ulazak u istinu tada biti previše spor – nema uspeha ako o ovim propovedima ne razmišljate! Dakle, kako u skladu sa ovim propovedima radite u svom crkvenom životu? Da li svake nedelje na svojim okupljanjima u zajedništvu razgovarate o ovim propovedima? Ili nekoliko puta slušate najnovije propovedi i besede, tako da većina vas o njima stekne nekakav utisak i opsežno znanje i zatim kroz njih shvati istinu? Da li to radite? (Bože, na našim okupljanjima svake nedelje prvo jedemo i pijemo najnovije Božje besede.) Crkvene starešine, propovednici i oni koji su zaduženi za crkveni život u grupama za donošenje odluka moraju za ovo preuzeti odgovornost; jedino tako se crkveni posao može dobro uraditi.

C. Spletkarenje zarad vlastite koristi

1. Pronevera imovine Božje kuće

Danas ćemo u zajedništvu razgovarati o trećem odeljku interesa antihristȃ – o koristima. Šta su koristi? (Dobijanje blagoslova i interesi.) To je vrlo prosto objašnjenje; to je doslovno značenje. Dopunite to još nečim – šta su koristi? (To su materijalni i nematerijalni interesi, poželjne stvari i pogodnosti koje ljudi mogu da dobiju od izvršavanja svoje dužnosti ili po osnovu rada u svetu.) Ovo objašnjenje je tačno. Koristi su svojevrstan dobar tretman koji ljudi dobijaju povrh svoje plate, a obuhvataju stvari poput dnevnih potrepština, hrane ili bonova. Koristi se, takođe, odnose i na pogodnosti i materijalni ili nematerijalni tretman koji čovek dobija dok izvršava svoju dužnost; sve te stvari su koristi. Sada kada sam objasnio šta ovaj pojam znači, da li svi znate oblasti, primere i ispoljavanja o kojima ćemo razgovarati u zajedništvu u ovom odeljku? Kroz misli vam ovoga časa prolaze ponašanja i postupci određenih ljudi, kao i ljudi koji su u stanju da takve stvari rade, zar ne? Na koje ljude prvo pomislite? (Na ljude koji koriste svoj status kako bi živeli od crkve.) Ovo je jedna vrsta ljudi. I ti ljudi izvršavaju svoje dužnosti. Neki od njih imaju status, oni su starešine i delatnici na raznim nivoima ili nadzornici, dok drugi obavljaju obične dužnosti. Koje ispoljavanje im je svima zajedničko? Dok izvršavaju svoje dužnosti, oni neprekidno obavljaju neki posao i rade određene stvari zarad svog sopstvenog tela, zarad svoje porodice i svog ličnog uživanja. Svakodnevno trčkaraju unaokolo i plaćaju cenu, a ono što im se uvek mota po mislima jesu poželjne stvari koje će dobiti kroz obavljanje ovog zadatka ili kroz izvršavanje ove dužnosti. Oni stalno planiraju i kalkulišu o pogodnostima i povlašćenom tretmanu koje iz toga mogu da izvuku. I kad to saznaju, učiniće sve što je potrebno kako bi te stvari i dobili, a povrh toga, sasvim sigurno neće propustiti nijednu takvu priliku da ove pogodnosti i ove interese dobiju za sebe. Kad je reč o ovom pitanju, moglo bi se reći da su nemilosrdni i bezosećajni i da, svakako, ne vode računa o sopstvenom integritetu i dostojanstvu. Ne plaše se da bi braća i sestre na to mogli da gledaju negativno i zasigurno ne brinu o tome kako bi Bog zbog toga mogao da ih proceni. Jedino što rade jeste da potajno razmišljaju i kuju planove kako da iskoriste dužnosti koje izvršavaju ne bi li u potpunosti mogli da uživaju u svakom mogućem privilegovanom tretmanu. Dakle, ovakvi ljudi imaju svojevrsne misli i argumente koji se, spolja gledano, ne mogu smatrati pogrešnim, a to su: „Božja kuća je moja porodica i moja porodica je božja kuća; ono što je moje i božje je, a što je božje to je i moje. Ljudske dužnosti su njihove odgovornosti, a sve koristi u kojima mogu da uživaju po osnovu svojih dužnosti jesu blagodati podarene od boga; ljudi ne mogu da ih odbiju i treba od njega da ih prihvate. Ako ih ja ne dobijem, neko drugi će ih već dobiti, pa bih mogao da se prepustim uživanju u tim koristima i ne pretvaram se da sam ponizan i sasvim sigurno ne bi trebalo da išta skromno odbijam. Ovim koristima samo treba da težim i da ispružim ruku da ih prihvatim uz pokorno srce i iskren stav.” Oni takve koristi vide kao svojevrstan tretman koji prirodno zaslužuju i koji treba da prihvate; nalik čoveku koji radi i ulaže svoje vreme i naporan rad, pa smatra da su plata i nadoknade koje prima njegov zasluženi deo. Prema tome, čak i ako su ove stvari proneverili i ove koristi stekli kroz težnju za njima, oni to ne vide kao nešto pogrešno, niti kao nešto što bi Bog prezirao, a kamoli da brinu o tome da li će braća i sestre o njima imati ikakvo mišljenje. Kao da je savršeno ispravno i prirodno da se to radi, antihristi uživaju u svim ovim stvarima, oni teže tim stvarima i, povrh toga, u svom srcu oko njih svakodnevno spletkare. Ovo je uobičajeno stanje antihrista koji izvršavaju svoje dužnosti, a takođe je i uobičajeno stanje antihrista koji se dovijaju zarad svojih ličnih interesa dok izvršavaju svoje dužnosti. Prema tome, na koji način antihristi razmišljaju? „Dok izvršavaju svoju dužnost, ljudi moraju da nastoje da nešto dobiju zauzvrat. Pošto sam napustio svoju porodicu kako bih izvršavao ovu dužnost i pošto sam zarad boga i njegove kuće uložio svoj naporan rad, energiju i vreme, stoga bi trebalo da uživam u svakom dobrom tretmanu kakav želim.” Sve ovo antihristi posmatraju kao stvari koje prirodno zaslužuju, kao stvari koje Bog treba da podari ljudima bez potrebe da oni ka njima teže. To je gledište antihristȃ. Pa tako, dok izvršavaju svoju dužnost, oni neprekidno naporno rade zbog koristi i uvek se pribojavaju da bi neku od tih koristi neko drugi mogao da preuzme, pa da za njih manje preostane. Ovo je stanje antihristȃ dok izvršavaju svoje dužnosti. Na šta se konačno svode sve njihove namere, motivi i ciljevi u izvršavanju sopstvene dužnosti? Sve se to svodi na to da oni spletkare kako bi sve koristi pribavili za sebe, razmišljajući da će u suprotnom ispasti velike budale i da život neće imati smisla. To je način razmišljanja antihristȃ.

Bez obzira na to kako Bog razotkriva prirodu antihristȃ ili njihova ispoljavanja da ne vole istinu, oni neće odustati od ovih svojih namera i stremljenja; oni nastavljaju da teže ka koristima. Na primer, nakon što neki ljudi počnu da izvršavaju dužnost domaćina, crkva ili braća i sestre kupuju nešto hrane ili kućnih aparata ili čak daju nešto novca domaćinskim porodicama. Ako je osoba koja izvršava ovu dužnost antihrist, poželjne stvari koje on nastoji da uzme za sebe neće biti takve sitnice poput šibice ili kašičice. Taj antihrist kaže: „Ja nudim svoj dom da ugostim ovu braću i sestre i služim ih dok izvršavaju svoje dužnosti, pa božja kuća, naravno, treba da obezbedi sav materijal i novac. Nudim vam svoju kuću, kuvam za sve vas i garantujem vam bezbednost; i to samo po sebi je već prilično dobro. Kad je reč o ostalom – o onome što jedete, pijete i koristite – to treba da obezbedi crkva.” I zaista nije pogrešno reći da crkva treba da obezbedi ove stvari, ali sam ovde želeo da besedim o razlici između načina na koji antihristi izvršavaju dužnosti domaćina i načina na koji drugi ljudi iskreno izvršavaju ovu dužnost. Kad antihristi izvršavaju dužnosti domaćina, ovaj postupak se ne može uzeti zdravo za gotovo; oni imaju skrivene motive. Oni razmišljaju ovako: „Ja izvršavam ovu dužnost domaćina, pa treba da spletkarim da iz toga nešto i dobijem. Crkva obezbeđuje nešto hrane i drugih potrepština, pa i članovi moje porodice tu hranu treba da jedu zajedno sa braćom i sestrama i da sve te stvari koriste po svom nahođenju. Moja porodica je iz božje kuće, pa ono što pripada božjoj kući pripada i mojoj porodici.” Ovo je stav uz koji antihristi izvršavaju svoje dužnosti, zar ne? (Da.) Prema tome, čim neki ljudi počnu da izvršavaju dužnosti domaćina, njihova srca počinju da se menjaju, oni neprekidno razmišljaju o materijalnim stvarima i novcu koji se koriste za ugošćavanje braće i sestara, pa ako na te stvari niko ne motri pažljivo, time se ukazuje prilika da ovi antihristi steknu neke koristi. Kakva to prilika? Oni će se potajno preračunavati: „Na jednu osobu se dnevno ovoliko potroši, pa šta god da od novca preostane ja to crkvi neću vratiti; samo ću ga zadržati za sebe. U najmanju ruku to je novac koji sam zaradio, pa niko ne može da me krivi što ga zadržavam; ovo je, naravno, samo ono što zaslužujem!” A onda će preostali novac strpati u svoj džep. Neki antihristi će iznalaziti svakakve izgovore da za sebe zadrže nešto od materijalnih stvari koje su donirali braća i sestre ili koje je obezbedila crkva. Na nekim mestima, kad braća i sestre tamo odu da ponovo borave, na krevetu nema dušeka, nema jastuka ni prekrivača, sve meso i povrće je nestalo, a kad svoje domaćine o tome pitaju, ovi antihristi im kažu: „Ako se hrana predugo čuva neće imati dobar ukus, pa smo je pojeli.” Zar ovi ljudi nisu pohlepni? (Jesu.) Čim materijalne stvari koje obezbeđuje Božja kuća, kao i stvari koje braća i sestre kupuju za domaćinsku porodicu, dospeju u delokrug ovih antihrista, one postaju njihove; koriste ih ili ih jedu prema svom nahođenju ili ih čak neposredno posmatraju kao svoju sopstvenu imovinu i sakrivaju. Kad braća i sestre ponovo odu na to mesto, tih stvari više nema. Ako crkva treba ponovo da koristi kuće tih antihrista, ona mora iznova da troši novac na nabavku tih stvari, a braća i sestre te stvari moraju ponovo da donose u njihove kuće. Uvidevši ovo, antihristi se obraduju razmišljajući: „Verovati u boga je sasvim sigurno sjajno! Ni na jedan drugi način ne mogu ovako brzo da se obogatim; ovo je nadaleko najpraktičniji način da se dođe do stvari. Osim toga, niko se ne bi usudio da policiji prijavi da je ova crkvena imovina nestala; ako bi ti i palo na pamet da me prijaviš, znaj da bih ja tebe prvi prijavio! Prema tome, možeš jedino da ućutiš i to prihvatiš, jer nemaš kome da se žališ na to. Ove stvari sam uzeo u posed i pojeo sam ovu hranu. Šta mi možeš? Bog nema miljenike. Ja obezbeđujem svoj dom da ugostim braću i sestre, pa je u tome moj doprinos i bog će me zbog toga upamtiti. Čega treba da se plašim ako uzmem delić? Uzimam samo ono što zaslužujem! Čemu strah ako pojedem malo ove hrane? I šta, vama je dozvoljeno da je jedete, a meni nije? Vi ste pripadnici božje kuće, pa zar nisam i ja? Ne samo da ću se okoristiti ovom situacijom, već ću te stvari pojesti lično i gustiraću ih sȃm!” Ovo je stav antihristȃ prema sopstvenim dužnostima. Pri izvršavanju svojih dužnosti, cilj im je da ove stvari dobiju i oni ih posmatraju kao najveće koristi, uz reči: „Ovo je najveća blagodat darovana od boga; od ove blagodati ništa nije opipljivije i ništa nije stvarnije i opipljivije korisno od ovog blagoslova. Ovo je naprosto tako sjajno! Svi kažu da vera u boga znači ’dobiti stostruko u ovom životu, kao i večni život u svetu koji će doći’; ovim se ta izreka ispunjava. Sad počinjem da naslućujem ovaj blagoslov. Ovo je zaista božja dobrota!” Dakle, antihristi nimalo ne brinu o tome da je možda pogrešno to što uzimaju u posed stvari koje pripadaju Božjoj kući, pa ih nemilosrdno uzimaju za sebe. Kako antihristi posmatraju ovu imovinu Božje kuće? Posmatraju je kao javno dobro nevernika; svi oni su pohlepni, svi hoće da prisvoje stvari Božje kuće, a ipak i dalje veruju da su to blagodat i blagoslovi u kojima zaslužuju da uživaju zbog izvršavanja svojih dužnosti. Osim toga, oni zbog ovoga nikada ne osećaju nikakvo kajanje ni stid, niti prepoznaju sopstvenu rđavost ili nedostatak integriteta. Neki od ovih antihrista čak postaju sve pohlepniji i ambiciozniji. Dok izvršavaju svoje dužnosti, oni nikad ne pomišljaju da bi njihove postupke Bog mogao da prezire niti da bi njihovi postupci mogli da uvrede Boga. Umesto toga, samo nastavljaju da u svojim mislima kalkulišu i upoređuju, razmišljajući: „Ta porodica je služila kao domaćin i dobila te stvari. Ako bih ugostio iste ljude, onda bi te stvari s pravom trebalo da budu moje. Taj domaćin živi u većem komforu od mene, a i bolje se hrani. Kako to da i ja nisam to iskoristio?” Kalkulišu i nadmeću se i za ove stvari. I čim se ukaže prilika, nemilosrdni su i nipošto je neće propustiti. Dakle, kad antihristi izvršavaju dužnosti domaćina, oni žude za stvarima i nastoje da prisvoje sve ono što mogu – od tako malih predmeta kao što je par uložaka za cipele do nečeg tako velikog kao što je neka oprema koju je kupila Božja kuća. Oni koriste mogućnost izvršavanja svojih dužnosti da pronađu svakakve izgovore i načine da stvari uzmu za sebe, prisvajajući imovinu Božje kuće, dok besramno govore da to čine samo kako bi zaštitili imovinu Božje kuće, te da su ove stvari samo ono što su sami zaslužili zbog izvršavanja svojih dužnosti. Ove stvari se događaju među ljudima koji veruju u Boga i koji Ga slede.

Dok izvršavaju svoje dužnosti domaćina, antihristi se spolja mogu predstavljati kao da ne žude ni za čim niti da pokušavaju da stvari prisvajaju, odbijajući da prihvate bilo kakvo plaćanje za ugošćavanje braće i sestara, pa kad uoče određene bezvredne predmete brže-bolje će nastojati da se pobrinu da oni budu na sigurnom. Međutim, kad je reč o vrednim stvarima koje pripadaju Božjoj kući, oni ih nipošto neće tek tako ispustiti. Možda će predati nešto što vredi jedan juan, ali ako nešto vredi stotinu juana, hiljadu juana, deset hiljada juana ili je to nešto još vrednije, to će odlučno strpati u svoj novčanik i zadržati za sebe. Za pojedine ljude opasna situacija može nastati na njihovom terenu dok brinu o imovini Božje kuće, a ljudi koji znaju da je oni čuvaju su možda negde pobegli ili su uhapšeni, pa niko osim njih samih za tu imovinu ne zna, kao ni za to da je oni čuvaju – u takvim situacijama se ljudi proveravaju. Oni koji zaista veruju u Boga, koji vole istinu i poseduju bogobojažljivo srce, mogu u svakom trenutku da ostanu odani svojoj dužnosti i neće im pasti na pamet niti će pomisliti da ovu imovinu prisvoje. Međutim, antihristi nisu takvi; oni će razbijati glavu razmišljajući o svakom mogućem načinu da ovu imovinu uzmu za sebe. Čim se ljudima koji znaju da oni čuvaju tu imovinu nešto dogodi, antihristi se u svom srcu potajno raduju i poskakuju od sreće. Bez ikakvog straha, ovu imovinu istoga časa prisvajaju, ne osećajući nikakav samoprekor ni krivicu. Neki antihristi ovu imovinu koriste za sopstvene kućne troškove i njome raspolažu prema svom nahođenju, neki taj novac odmah koriste da kupe stvari koje žele za svoj dom, a neki taj novac čak deponuju direktno na svoj račun u banci i čuvaju ga za sebe. Pa kad braća i sestre krenu da prikupljaju tu imovinu, jesu li antihristi tada u stanju da priznaju šta su učinili? Antihristi to nipošto neće nikada priznati. Cilj njihove vere u Boga i izvršavanja njihove dužnosti je u tome da pribave poželjne stvari, a te poželjne stvari obuhvataju priloge Bogu, imovinu Božje kuće, pa čak i lične stvari braće i sestara. Prema tome, antihristi svoju dužnost izvršavaju uz pohlepu, žudnju i ličnu ambiciju; oni nisu ovde da bi stremili ka istini, da bi prihvatili Božji sud i grdnju niti da bi prihvatili Božje spasenje, već su ovde došli kako bi pribavili svaku moguću korist, sve pogodnosti i svu imovinu. Za ove ljude se može reći da su ispunjeni pohlepom i žudnjom. Kakvu želju imaju u svom srcu? U svom srcu imaju želju za imovinom Božje kuće. Pa se zato, kad izvršavaju dužnosti domaćina, oni usredsređuju na to šta Božja kuća za koga kupuje, koliko novca Božja kuća kome daje i kakve velike pogodnosti i koje poželjne stvari određeni ljudi dobijaju od Božje kuće i od braće i sestara za izvršavanje dužnosti domaćina – oni motre na te stvari. Ako se od njih zatraži da ugoste običnu braću i sestre, pri čemu time ne mogu da dobiju ništa poželjno, smisliće svakakve izgovore da to ne moraju da urade. Čim se od njih zatraži da ugoste nekog starešinu višeg ranga, u njihovom stavu dolazi do zaokreta od 180 stepeni, stav im se menja, skroz su nasmejani i željno iščekuju tog starešinu; ne mogu da dočekaju da ovu „krupnu zverku” koju treba da ugoste pozovu u svoj dom i tog starešinu obožavaju poput boga. Smatraju da je kucnuo njihov čas, da je ovo njihova zlatna koka i da će im, ako propuste ovu priliku, izmaći šansa da se obogate, pa kako bi onda mogli da dozvole da ih ona mimoiđe? Uz pohlepu, žudnju, motiv i nameru da prisvoje imovinu Božje kuće, oni prihvataju ovu dužnost koja može da im donese poželjne stvari – i koji im je krajnji cilj? Da dobro izvrše svoju dužnosti? Da dobro ugoste braću i sestre? Da ponude svoju odanost? Da zadobiju istinu? Ne, nije ništa od toga; oni žele da iskoriste ovu priliku kako bi pribavili poželjne stvari. Oni neće da ugoste obične ljude, ali kad čuju da treba da ugoste starešinu ili delatnika sa statusom, pašće s nogu da to učine, a zatim će smišljati razne izgovore da Božja kuća za njih nabavi svakojake dnevne potrepštine i opremu za domaćinstvo, uz reči: „Starešine ne mogu da budu u jadnim uslovima kad dolaze kod mene da borave. Zar ne treba sve pripremiti kako bi gostoprimstvo bilo prikladno? Mi ne uživamo u stvarima koje obezbeđuje božja kuća; čak i da to radimo, zajedno sa starešinama samo uživamo u pratećoj toplini. Osim toga, ako starešina dođe kod mene, plašim se da neće biti naviknut na hranu koju mi ovde svakodnevno jedemo. Iz dana u dan starešine moraju da rešavaju brojne stvari, pa ako se razbole, zar time ne bismo bili nemarni u svojoj dužnosti domaćina? Prema tome, crkva treba da pripremi tri obroka dnevno za starešine. Moramo za njih da imamo spremne mleko, hleb, jaja i svakakvo povrće, voće, meso i medicinske suplemente.” Zar ovo nije divna i obzirna pomisao? Antihristi naglas govore ljudskim jezikom, no, da li u svom srcu zaista misle na starešine? Koji je tačno njihov skriveni cilj? Cilj im uopšte nije tako jednostavan. Možda su siromašni i ranije nikada nisu jeli fine stvari niti su imali mogućnost da ih vide, pa žele da iskoriste ovu priliku da steknu iskustvo, da žive poput bogataša, da žive životom u kome su sve njihove osnovne potrebe podmirene, da ovu mogućnost iskoriste da se pobrinu za svoje zdravlje, da jedu stvari koje obični ljudi ne mogu da jedu i da uživaju u nekim pogodnostima u kojima obični ljudi ne mogu da uživaju. Zato njihove misli deluju tako uviđavno. Ali šta se krije iza njihove uviđavnosti? Oni žele da spletkare za sopstveno dobro, žele da pribave ove stvari, da ove stvari prigrabe i sasvim sigurno promišljaju o svakom aspektu sopstvenog spletkarenja – to ne bi radili ni za koga drugog. Pa kad ugošćavaju starešinu, ovi antihristi zaista žive dobrim životom. Nakon toga se pitaju: „Divno je ovako živeti, ali meni ove stvari zapravo ne pripadaju. Kad će ove stvari postati moje? Ako se otarasim ovog starešine, u ovim stvarima više neću moći da uživam, ali ako ga se ne rešim, zaista nemam dobru volju da ga i dalje gostim. Nema šanse da bih izvršavao ovu dužnost da nije ovih poželjnih stvari. Svakoga dana moram rano da ustanem i na počinak odlazim kasno, sve vreme sam u stanju straha i moram da ga opslužujem. Trenutno, sve vreme razmišljam da se ovom dužnošću može više izgubiti nego dobiti i da prednosti i zadovoljstva koje iz nje dobijam nisu dovoljni. Šta ću da radim ako taj starešina nastavi da živi ovde na duge staze? Moraću da smislim način da ga nateram da ode, pa ću u svom domu opet imati mir i spokoj.” Da li ljudi ovako razmišljaju? Da li bi ljudi koji poseduju normalnu ljudskost i koji iskreno izvršavaju svoju dužnost razmišljali na ovaj način? (Ne.) Ovako razmišljaju antihristi. Koliko god da su sjajne poželjne stvari ili pogodnosti koje dobijaju, njihovoj pohlepi i požudi se nikad ne može udovoljiti; nezasiti su, smatraju da nisu ništa dobili i smatraju da izvršavanje ove dužnosti nije posao koji treba da rade. Naprotiv, smatraju da je to dodatna žrtva koju podnose, kao i dodatna cena koju plaćaju. Koliko god stvari da steknu, odnosno kakve god sjajne prednosti da dobiju, smatraju da su na gubitku i da Božja kuća stiče koristi na njihov račun, da braća i sestre stiču koristi na njihov račun, a da oni sami iz toga ne dobijaju ništa poželjno. I kako vreme prolazi, oni smatraju da ove poželjne stvari ne mogu da ih zadovolje i da je njihova pohlepa nezasitna. Recite Mi, kakvu ljudskost poseduju antihristi? Poseduju li uopšte ljudskost? (Ne.) A da li ljudi bez ljudskosti imaju savest? Mogu li da izvršavaju svoju dužnost uz želju da je iskreno obavljaju, kao i uz želju da budu ponizni, da budu iskreni i da se istinski trude? Mogu li da izvršavaju svoju dužnost, ne tražeći da budu plaćeni, ne tražeći nikakvu novčanu naknadu niti nagradu? (Ne mogu.) Zašto ne mogu? Oni nemaju nikakvu svest o savesti i kakve god velike prednosti da dobijaju, smatraju da su one uveliko zaslužene. Zar ovo „uveliko zaslužene” nije nešto o čemu normalni ljudi ne bi ni razmišljali i nešto što im nikada ne bi ni palo na pamet? Možemo li u ovakvoj misli i stavu pronaći ikakav osećaj stida? (Ne.) Da li ljudi bez ikakvog stida poseduju ikakvu ljudskost? Ovim se razotkriva priroda koju antihristi poseduju, a to je priroda bez srama ili bez savesti.

Kakvi su oni ljudi koji ne znaju za stid? Kakvi ljudi među ljudskim rodom ne znaju za stid? (Šizofreničari.) Stid nemaju mentalno oboleli ljudi, oni goli trče ulicom, nesvesni toga da ih svi ljudi gledaju, možda se čak ljudima koji nose odeću smeju i kažu: „Pogledajte samo kako vam je mučno da nosite odeću. Ja ulicom trčim go bez ikakve odeće i osećam se tako slobodno i neukroćeno!” Zar nije takav neko ko nema stida? (Da, jeste.) Tako izgleda kad neko nema stida. Besramni ljudi nemaju nikakvu svest o savesti i mentalno su oboleli; izvlače korist na svačiji račun, žele da prisvoje sve što drugome pripada, njihova pohlepa i požuda nadilaze okvire normalne ljudske racionalnosti – stigli su do tačke da ne mogu da se kontrolišu i nemaju svest o savesti. Mogu li takvi ljudi da zadobiju istinu? Sasvim sigurno ne. Oni streme jedino ka slavi, dobitku, statusu i materijalnim interesima, a istinu nikada ne zadobijaju. Pa, hoće li imati svoje mesto u carstvu nebeskom? Bog takve ljude ne spasava niti ih usavršava. Treba li ove ljude žaliti? (Ne.) Te ljude treba mrzeti; oni su odvratni, gnusni i ogavni. Karakter ovih ljudi ogavan je i nizak; nemaju ni dostojanstva ni srama. Srce im je ispunjeno pohlepom, ambicijom i požudom. Mogućnost izvršavanja svoje dužnosti jedino žele da iskoriste kako bi pokušali da za sebe pribave interese, istinu nipošto ne prihvataju niti stvari rade prema istina-načelima. Kad se Bogu mole, oni i tada traže poželjne stvari, interese i Božje blagoslove. Bogu sebe opisuju kao napaćene duše koje su se žrtvovale i pred Boga dolaze da se mole za ove stvari samo da bi patnju koju su istrpeli i cenu koju su platili iskoristili da s Njim sklope pogodbu, da od Boga traže blagoslove i nagrade, pa čak i da svoje ruke otvoreno rašire prema Bogu i zatraže materijalni tretman kakav žele. Ono što kad dođu pred Boga izražavaju jesu njihove žalbe, njihov prkos, njihovo nezadovoljstvo, njihove pritužbe i ogorčenost, kao i njihova razočaranost zbog pohlepe i požude kojima nije udovoljeno. Kad Bog vidi ova ispoljavanja, da li ih On voli ili mrzi? (On ih mrzi.) Kad za dobrobit crkve učine neki manji napor, oni odmah dolaze pred Boga da to objave i da traže zaslugu, da Bogu ispričaju o svojim žrtvama i o onome što su posvetili pri izvršavanju raznih dužnosti ili raznih poslova; užasava ih pomisao da Bog za ove stvari neće saznati, da Bog te stvari ne može da vidi, te da će Bog zaboraviti cenu koju su oni platili. Stoga se pred Bogom ovi ljudi posmatraju kao zli i kao besramni. Kad dođu pred Boga da opišu i saopšte cenu koju su platili, da Mu opišu stvari koje žele da dobiju, da svoje ruke rašire prema Njemu i zatraže nagrade koje žele, Bog poručuje: „Odlazite od mene vi, koji činite bezakonje.” Kakav je Božji stav? „Ljudi poput tebe ne zaslužuju da dođu pred Mene. Gnušam te se i prema tebi osećam odbojnost. Dao sam ti sve što želiš; već si dobio stostruko od onoga što želiš da dobiješ u ovom životu. Šta još hoćeš?” Ono što Bog želi da dȃ ljudskom rodu nije prvenstveno materijalne prirode, već On želi da ljudskom rodu daruje istinu, tako da kroz istinu ljudi mogu da postignu spasenje. Međutim, antihristi se drsko protive Božjem delu, ne tragaju za istinom i ne primenjuju istinu. Umesto toga, oni žele da iskoriste mogućnost izvršavanja svoje dužnosti tokom Božjeg dela kako bi za sebe neprimereno stekli poželjne stvari; oni iskorišćavaju postojeće neuređene praznine i u svemu profitiraju na račun drugih, a ipak često smatraju da su na gubitku i da nisu mnogo profitirali. Osim toga, često osećaju da su se previše žrtvovali i da su previše toga posvetili, da njihovi gubici nadilaze njihove dobitke i, povrh toga, često žale zato što su se žrtvovali i smatraju da o stvarima nisu dobro promislili ili da za sebe nisu smislili izlaz. Pa su u svom srcu često ljuti jer ne dobijaju blagovremeno nagrade za svoje žrtve i ujedno su na Boga prepuni pritužbi. U svom srcu, oni se često preračunavaju razmišljajući: „Zar bog nije pravedan? Bog nema miljenike, zar ne? Zar bog nije onaj bog koji ljude blagoslovi? Zar bog ne pamti čovekova dobra dela i sve što je čovek posvetio i koliko se dao? Radi božjeg dela sam napustio svoju porodicu, platio sam cenu i šta dobijam od boga?” Ako njihova pohlepa i požuda ne budu zadovoljeni u kratkom roku, oni postaju negativni i počinju da se žale. Ako im pohlepa i požuda ne budu zadovoljeni na duže staze, u dubini srca počinje da im se nakuplja bes. I koje su posledice tako nakupljenog besa? U svom srcu oni će početi da sumnjaju u Boga i da Ga dovode u pitanje, počeće da osuđuju Božju pravednu narav i počeće čak da sumnjaju u Božju ljubav i suštinu. Ako se taj bes nagomilava duži period, te stvari se pretvaraju u zloćudne tumore i počinju da se šire, pa će oni u svakom trenutku biti u stanju da izdaju Boga. Naročito kad se nađu pred nekim ljudima koji su negativni i slabi i koji imaju relativno nezreo rast, ili pred nekim ljudima koji su sasvim novi u veri, oni će ponekad otkrivati i širiti te negativne emocije, širiti svoje nezadovoljstvo Bogom i huliti na Boga, pa će neke ljude kojima nedostaje razboritosti čak pogrešno usmeravati da sumnjaju u Božju pravednu narav i Njegovu suštinu. Zar to ne rade antihristi? Pošto nije udovoljeno njihovim ambicijama, željama, stremljenjima i namerama, oni su kadri da rade ove stvari i mogu da proizvedu ovakav stav prema Bogu – kakva je ovo narav? Očito je antihristova narav i sotonska narav.

Kakvu god sitnu patnju da istrpi, odnosno koju god cenu da plati u crkvi, antihrist to ne smatra delom svoje obaveze, da je to dužnost koju stvoreno biće treba da izvršava, već to smatra svojim doprinosom koji Bog treba da upamti. Smatra da ako Bog upamti njegov doprinos, On treba odmah da mu uzvrati, dajući mu blagoslove, obećanja i posebne materijalne usluge i omogućavajući mu da ostvari pogodnosti i stekne određene posebne koristi. Tek tada će antihrist biti zadovoljan. Na koji način antihrist shvata dužnost? On ne smatra da je dužnost obaveza koju stvorena bića treba da preuzmu, niti da je to odgovornost koju su oni koji slede Boga u obavezi da ispune. Umesto toga, on smatra da je obavljanje dužnosti moneta za pregovaranje prilikom poslovanja sa Bogom, nešto što se može razmeniti za Njegove nagrade, kao i način da on zadovolji sopstvene ambicije i želje i stekne blagoslove zbog svoje vere u Boga. On smatra da posedovanje Božje blagodati i blagoslova treba da bude preduslov za izvršavanje njegove dužnosti i da to ljudima pruža istinsku veru u Boga, da će ljudi moći da budu opušteni u izvršavanju svojih dužnost samo ako se Bog postara da oni nemaju nikakvih budućih briga. Takođe smatra da Bog treba da obezbedi sve pogodnosti i povlašćen tretman onima koji izvršavaju svoje dužnosti, te da ljudi treba da uživaju u svim koristima koje obezbeđuje kuća Božja tokom njihovog obavljanja dužnosti. To su stvari koje ljudi treba da dobiju. Tako antihristi razmišljaju u svom srcu. Ovi načini razmišljanja upravo su ugao posmatranja i parola antihristȃ i predstavljaju njihov stav prema dužnosti. Koliko god da kuća Božja u zajedništvu razgovara u pogledu istine o izvršavanju čovekove dužnosti, stvari koje antihristi gaje u svom srce nikada se neće promeniti. Oni će se zauvek držati svog gledišta u odnosu na izvršavanje sopstvene dužnosti. U vezi sa ovim ispoljavanjem možemo koristiti jedan izraz – znate li koji je to? On materijalne stvari postavlja iznad svega ostalog; odnosno, stvarno je samo ono što antihristi mogu da drže u svojim rukama, a davanje obećanja je besmisleno. Suština ispoljavanjȃ ovih ljudi je materijalistička, zar ne? (Tako je.) Materijalizam je ateizam; za njih postoji samo ono što mogu da vide i da dodirnu, računa se jedino ono što vide, a poriču postojanje svega onoga što ne mogu da vide. Stoga se može utvrditi da je antihristovo znanje o dužnosti i njeno shvatanje definitivno u suprotnosti sa istina-načelima, te da je u potpunosti identično gledištu nevernika; zaista, oni jesu bezvernici. Oni ne veruju u Božje postojanje i ne veruju da su sve Božje reči istina, istiniti put. Veruju da su stvarni jedino slava, dobitak i status, i da se sve čemu streme i u čemu uživaju može steći jedino ljudskim trudom i borbom, kao i cenom koju plaćaju. Po čemu se to razlikuje od gledišta koje poručuje: „Ljudi stvaraju sreću svojim sopstvenim rukama”? Nema nikakve razlike. Oni ne veruju da ljudi naposletku stiču istinu i život davanjem sebe i plaćanjem cene kako bi dobro izvršili svoje dužnosti zarad Boga. Takođe ne veruju da ljudi koji postupaju prema Božjim zahtevima i time postižu odgovarajuće obavljanje svojih dužnosti mogu da zadobiju odobravanje i blagoslove Stvoritelja. To pokazuje da oni ne veruju u Božje obećanje ljudskom rodu niti u Božje blagoslove. Ne veruju u činjenicu Božje suverenosti nad svime, pa stoga ne poseduju istinsku veru. Oni jedino veruju u sledeće: „Izvršavam svoju dužnost, pa treba da uživam u posebnom tretmanu kuće božje i u materijalnim blagoslovima. Kuća božja treba da mi obezbedi sve materijalne povlastice i uživanje. To bi bilo realno.” Takav je antihristov način razmišljanja, kao i njegovo gledište. On ne veruje da su Božja obećanja verna, niti veruje u činjenicu da zadobijanjem istine čovek stiče život i da je blagosloven od Boga. Kad je reč o izvršavanju sopstvene dužnosti, antihrist naprosto ne traga za istinom, istinu ne prihvata, a još manje priznaje ovu istinu: to što je čovek u stanju da obavlja dužnost stvorenog bića predstavlja najveći Božji blagoslov i nešto što će biti upamćeno od Boga, da tokom ovog procesa čovek može za zadobije istinu i da naposletku bude spasen od Boga – ovo je najveće obećanje koje je Bog dao čoveku. Ako veruješ u obećanja koja ti je Bog dao i ta obećanja možeš da prihvatiš, tad imaš istinsku veru u Boga. Kako se osećaju antihristi i bezvernici kad čuju ove reči? (Ne veruju u ono što Bog kaže i smatraju da je to obmana.) Smatraju da ovim rečima koje izgovara, Bog samo pothranjuje ljudske iluzije kako bi neke glupe i pritupe budale naterao da služe Bogu, a zatim da ih izbaci kad njihovo služenje bude završeno. Oni razmišljaju: „Da zadobijem istinu? Ha! Ko može da vidi šta je istina? Ko može da dodirne ono što su božja obećanja? Ko ih je primio? Božja obećanja nisu realna; jedino su realni sticanje slave i dobitka i uživanje u koristima statusa; realni su jedino težnja ka slavi i dobitku i uživanje u koristima statusa. Već godinama slušam o obećanjima koja bog daje čoveku i o istini koju čoveku pruža i nisam se nimalo promenio, nisam stekao nikakvu korist, a još manje su mi ove stvari omogućile da živim uzvišenim životom sa statusom. Iako neki ljudi svedoče o tome da su zadobili istinu, da su se promenili i da su dobili božje blagoslove, i dalje izgledaju tako obično, svi su normalni ljudi, pa kako onda mogu da dobiju božje blagoslove i da uđu u carstvo nebesko?” Antihristi smatraju da su najrealnije one stvari koje mogu da dohvate i pribave sopstvenim rukama. Zar to nije gledište bezvernikȃ? Sasvim sigurno jeste. Prema tome, kad uđu u crkvu, ovi antihristi na sve gledaju sa podozrenjem, stalno razmišljaju gde mogu da ostvare neku korist, koju priliku mogu da iskoriste da prigrabe neku pogodnost i da dobiju veće praktične koristi po osnovu svoje vere u Boga – u svojim mislima često kalkulišu o ovim stvarima. Imaju osećaj da jedino sticanjem slave, dobitka i statusa mogu da dobiju svaku moguću korist, pa stoga biraju da streme ka statusu i posvete se isključivo težnji za tim stvarima. Oni nikada ne razmišljaju o istini niti tragaju za Božjim namerama, Božje reči jedu i piju samo da bi utešili svoje srce i ispunili prazninu, a ne da bi stremili ka istini. Ako u bilo kom trenutku od antihrista zatražiš da otpusti svoju pohlepu i želje, da se sasvim odrekne svog stremljenja ka slavi, dobitku i statusu, i da odustane od ovih koristi koje želi po osnovu svoje vere u Boga, on to neće moći da učini. Ako ga budeš terao da te stvari otpusti, osećaće se kao da pokušavaš da mu oguliš kožu ili pokidaš tetivu; bez ovih stvari, on se oseća kao da mu je srce oduzeto, kao da je izgubio dušu, a bez tih ambicija i želja oseća se kao da nema nade za svoju veru u Boga i da život gubi smisao. U njegovim očima, oni koji se daju, posvećuju i plaćaju cenu samo zarad svoje dužnosti, koji ne tragaju za ličnim koristima, svi redom su budale. Načelo za ovozemaljsko ophođenje koje antihristi usvajaju glasi: „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi.” Oni razmišljaju: „Kako ljudi mogu da ne razmišljaju o sebi? Kako ljudi mogu da ne teže sopstvenoj koristi?” U svom srcu preziru one koji od svega odustaju i iskreno se daju za Boga, preziru one koji odano izvršavaju svoju dužnost i koji u pogledu sopstvenog materijalnog života žive veoma skromno i jednostavno, i preziru one koji zbog vere u Boga i obavljanja dužnosti bivaju progonjeni i koji zbog toga ne mogu da se vrate kući. Tim ljudima se često u svom srcu podsmevaju, uz reči: „Zbog svoje vere u boga ostali ste bez kuće. Ne možete da budete sa svojom porodicom i u životu jedva sastavljate kraj sa krajem – tako ste glupi! Šta god da neki čovek radi, uključujući i njegovu veru u boga, on mora da usvoji načelo za ovozemaljsko ophođenje: ne sme da pretrpi baš nikakav gubitak. Mora da bude u stanju da vidi i dodirne božja obećanja i blagoslove, a jedini odgovarajući stav koji treba usvojiti glasi: prvo skoči pa reci hop. Tako ste glupi! Pogledajte mene. Ja ujedno verujem u boga i stremim ka slavi, dobitku i statusu. Uživam u svakom dobrom tretmanu božje kuće, a mogu i da zadobijem blagoslove u budućnosti. Ne moram da trpim nikakvu patnju, a blagoslovi koje dobijem biće veći od vaših. Ne plaćam cenu poput vas, koji odustajete od svoje porodice i posla i niste u mogućnosti da se vratite kući, bez ikakve sigurnosti da li ćete moći da dobijete ikakve blagoslove u budućnosti.” Kakva su stvorenja ovi ljudi? Oni ne streme ka istini, oni iskreno ne izvršavaju svoju dužnost, a ipak preziru one koji streme ka istini i koji odustaju od porodice i posla, podnose patnju i plaćaju cenu zarad izvršavanja svoje dužnosti, ostvarujući Božji nalog i sledeći Božju volju. Ima li mnogo ovakvih ljudi? (Da.) Ima ih po nekoliko u svakoj crkvi. Jesu li ovi ljudi istinski vernici u Boga? Mogu li da budu spaseni? (Ne.) Oni nisu istinski vernici u Boga, a još manje je moguće da budu spaseni.

Sa kakvim god problemom da se antihristi suočavaju, odnosno ma šta da rade, oni prvo ne pomišljaju na to da li mogu da zadobiju istinu i postignu spasenje, već razmišljaju o svim svojim telesnim koristima. U njihovom srcu, sve koristi povezane sa njihovim telom zauzimaju najvažnije mesto, najviše mesto, vrhovno mesto. U svom srcu, oni nikada ne vode računa o Božjim namerama, nikada ne uzimaju u obzir Božje delo, a još manje razmatraju koju dužnost čovek treba da obavlja. Koliko god da Bog ljudima nalaže da pravilno obavljaju svoju dužnost, koliko god da Bog od ljudi zahteva da budu podobna stvorena bića, antihristi su prema tome potpuno ravnodušni. Koje god metode da Bog usvoji, odnosno koje god reči da Bog izgovori, On ne može da pokrene ove ljude i time ih natera da promene svoje planove i odreknu se svoje pohlepe i svojih želja. I po nazivu i činjenično, ovi ljudi su materijalisti i bezvernici među antihristima. Dakle, mogu li se ovi ljudi smatrati talogom u redovima antihristȃ? (Da, jer neki antihristi, ipak, mogu donekle da služe zarad statusa, dok ovi ljudi nisu čak voljni ni da služe.) Tako je. Ovi ljudi žele koristi, po ceo dan od koristi ne odvajaju pogled i samo o njima razmišljaju, i sve što čine vrti se oko koristi. Neki ljudi izvršavaju dužnosti domaćina, pa kad im ponestane jaja, pirinča ili brašna, oni istoga časa poručuju crkvi da nekog pošalje da kupi te stvari. Sami ništa ne kupuju; kao da pre početka izvršavanja dužnosti domaćina te stvari u svojoj kući nisu nikada jeli. Pre započinjanja izvršavanja ove dužnosti, sve te stvari su sami kupovali, ali čim započnu sa ovom dužnošću, smišljaju izgovore, osećaju se ispravno i samouvereno i postaju uterivači dugova, poverenici Božje kuće, kao da im Božja kuća nešto duguje – takvi ljudi nisu dobri.

Boravio sam u nekim domaćinskim kućama u kontinentalnoj Kini i pojedina braća i sestre su posedovali fantastičnu ljudskost. Čak i ako su verovali svega dve ili tri godine i nisu razumeli previše istine, svejedno su iskreno izvršavali svoje dužnosti domaćina. Kad bi Božja kuća nastojala da im dȃ novac, oni bi ga odbijali; šta god da su im braća i sestre davali, oni bi zauzvrat davali novac i pažljivo bi čuvali sve što pripada Božjoj kući; ako nešto što je Božja kuća kupila ne bi bilo potrošeno, oni bi Božjoj kući davali čak i novčanu protivvrednost te stvari. Neki koji su bili boljeg imovinskog stanja bili su dragovoljni domaćini i ne bi uzeli ni dinara koji je davala Božja kuća. Neki ljudi nisu bili dobrostojeći, ali čak ni oni nisu hteli da uzmu nikakav novac koji je davala Božja kuća. Šta god da su crkva ili braća i sestre dali njihovoj kući na korišćenje za potrebe ugošćavanja, ništa od toga ne bi proneverili. Da li je to bilo zato što shvataju istinu? Ne, to je bilo pitanje karaktera. Povrh toga, i što je još važnije, oni su bili istinski vernici, pa su, posedujući dobar karakter, mogli to da učine, inače to ne bi bili u stanju. Bio sam u nekim domaćinskim kućama u kojima su Mi domaćini iznosili svoje najbolje prekrivače i ćebad, a Ja sam im govorio: „Ovi su sasvim novi i nekorišćeni. Vratite ih u pakovanje, neću ih koristiti.” Bili su uporni u tome da ih ipak koristim. Zatim je bilo nekoliko domaćinskih porodica koji su za Moje potrebe kupili sve nove stvari, a Ja sam im govorio: „Nemojte kupovati nove stvari, to je takvo rasipanje novca. Koristiću ono što imate ovde. Nemojte da trošite novac. Gde god da idem, ljudima ne savetujem da kupuju ovo ili ono. Nije nužno da se uvek koriste nove stvari.” Neki ljudi su, ipak, bili uporni da taj novac potroše. Bilo je takođe i nekih domaćinskih porodica koje bi za obroke napravile puno jela. Pošto nisu znali šta volim da jedem, napravili bi puno jela tako da mogu da biram, jer da su napravili premalo bili bi zabrinuti da se neću dobro najesti. Ima mnogo i takvih ljudi. Međutim, neke domaćinske kuće su drugačije. Kad sam tamo odlazio, domaćini su za Mene nasumično nabavljali neke dnevne potrepštine tek da se kaže da su ih nabavili, sastojci koje su koristili u kuvanju bili su samo oni koje su im doneli braća i sestre, a kad je trebalo da se ode i kupi još, ispružili bi ruku pred Mene i tražili novac. Zatim je bilo još nekih domaćinskih kuća u kojima sam ostavio neke lične stvari na čuvanje. U vreme kad nisam bio tamo, zabadali su nos u fioku i neke od tih stvari su nestale. Svi oni veruju u Boga i svi oni izvršavaju dužnosti domaćina, ipak, postoji li među njima suštinska razlika? Neki koji veruju u Boga kadri su da učine takve stvari – je li to nešto što ljudi rade? To rade pljačkaši, razbojnici, zlikovci i bitange. Da li su istinski vernici u stanju da čine takve stvari? Ako ti istinski vernik nešto čuva, ma koliko dugo da si odsutan, čak i ako to bude osam ili deset godina, on će ti to sve vreme čuvati; neće to dodirivati, neće to gledati niti će po tome preturati. Međutim, kod nekih domaćinskih porodica, ako im nešto ostaviš, oni će to otvoriti i pogledati čim ti vide leđa. Po čemu preturaju? Preturaju po tvojoj torbi da ustanove ima li u njoj nečega vrednog, poput nakita, mobilnog telefona ili novca – preturaju po svim tim stvarima. Po čemu neke žene imaju običaj da preturaju? Žele da vide da li imaš neku lepu odeću. I kad su sve to ispregledale, pomisle: „O, pa ova odeća je tako lepa. Isprobaću je.” Recite Mi, zar se ove stvari ne događaju? (Događaju se.) Kako znaš? Jeste li primetili da se to dešava? Kad kažem da se te stvari događaju, za to imam čvrst dokaz. Jedne godine, krajem jeseni, ostavio sam neke stvari u jednoj domaćinskoj porodici. Jednoga dana, iznenada sam pomislio kako bih neke od tih stvari mogao da obučem i planirao sam da odem da ih uzmem, pa sam otišao u tu domaćinsku porodicu. Pogodite šta se dogodilo. Kad sam ušao u kuću, starija domaćica je tamo isprobavala Moj vuneni kaput. Slučajno se dogodilo da sam to video, pa sam je upitao: „Šta to radiš?” Bila je zatečena. Nije ni zamišljala takvu slučajnost da bih Ja mogao da vidim šta ona radi, pa joj je bilo neprijatno. Međutim, takvi ljudi su pravi tvrdokošci, pa se ona u trenutku snašla: „Zar ne misliš da mi tvoj vuneni kaput savršeno pristaje?” Odgovorio sam joj: „To je Moj kaput. Ako ga ti nosiš, Ja ne mogu da ga nosim.” Odvratila je: „Evo ti, ne želim ga.” Odgovorio sam joj: „Zašto ga onda isprobavaš ako ga ne želiš? Zar ormar nije bilo zaključan?” Na to će ona: „Danas nisam imala nikakva pametnija posla, pa sam ga izvadila da ga pogledam.” Rekao sam joj: „To nije tvoje, pa nije trebalo to ni da diraš.” Ovo je primer nečega što se zaista desilo. Ne znam koja joj je bila namera kad je to radila. Recite Mi, da li je neko ovakav osoba koja veruje u Boga? Treba li da ga smatram vernikom u Boga i članom Božje porodice? (Ne.) On nije vredan da bude Božji sledbenik, jedan je od pripadnika Sotonine bande, bez stida je, bez savesti ili razuma, bez imalo ljudskosti – on je nitkov. Hoće li Bog spasti takve ljude? Takvi ljudi nemaju elementarni integritet i dostojanstvo, kao ni elementarno poštovanje prema Bogu – Bog nikako ne može da ih spase. Istina koju Bog govori i život koji On pruža čoveku takvim ljudima nisu obezbeđeni; ti ljudi nisu pripadnici Božje porodice, već su bezvernici izvan Božje kuće i pripadaju đavolima. Osim što imaju priroda-suštinu antihristȃ koja ne voli istinu i prema istini ima odbojnost i karakter im je neverovatno nizak i ogavan, pa su takvi ljudi odvratni, dostojni prezira i gnusni. I sama ispoljavanja ovih ljudi koji proneveravaju imovinu Božje kuće, o čemu smo upravo govorili, dovoljna su da pokažu da, bez obzira na dužnost koju izvršavaju, ovi se ljudi nikada istinski ne daju i nikada to ne rade iskreno. Umesto toga, oni imaju sopstvene planove, pohlepu i želje, hitaju u potrazi za koristima, a ne da zadobiju istinu. Prema tome, kako god da se to posmatra, ljudskost takvih ljudi nije odgovarajuća za Boga. Dakle, recite Mi, da li smatrate da je ljudskost takvih ljudi odgovarajuća i da li ih smatrate dobrim ljudima? (Ne.) I vi prezirete takve ljude, zar ne? (Tako je.) Kad neki ljudi čuju da je Božja kuća nešto kupila, oni žele svoj udeo u tome, a kad vide da braća i sestre doniraju odeću, bez obzira na to da li zaslužuju da je dobiju, odnosno da li treba da je dobiju, oni pokušavaju da je se dokopaju, stupaju u akciju preduzimljivije od svih drugih; kad čuju da Božja kuća ima neki posao koji treba izvršiti ili da ima nekih prljavih ili napornih poslova koje treba obaviti, odmah se sakriju i nigde ih nema. Takvi ljudi su lukavi i prepredeni, lošeg su karaktera – dostojni su prezira, gnusni su i odvratni!

Korišćenje raznih ispoljavanjȃ antihrista u njihovom proneveravanju imovine Božje kuće kako bismo detaljno analizirali njihovu zainteresovanost za sopstvene koristi u svakom pogledu, omogućava nam da uočimo da su ovi ljudi bezvernici, materijalisti, da su ljudi niskog i inferiornog karaktera dostojnog prezira, da su gnusni i da nisu predmeti koje će Bog spasti. Definiciju takvih ljudi ne treba podizati na nivo toga da imaju odbojnost prema istini; možemo ih prozreti već u smislu njihove ljudskosti i karaktera, pa nema potrebe tu definiciju podizati tako visoko u smislu povezanosti sa istinom. Prema tome, bilo da se nađu u Božjoj kući ili u nekoj grupi ljudi, takvi ljudi treba uvek da budu najniži i od onih kojima ponajviše nedostaje karakter. Naravno, ako ćemo ih odmeravati u Božjoj kući korišćenjem istine, oni tad deluju još poniznije i dostojnije prezira. Imate li još neke primere ovog ispoljavanja koje antihristi pokazuju? (Jedan antihrist se bavio poslom štampanja knjiga za Božju kuću i proneverio je stotine hiljada juana Božjih prinosa kroz lažno knjiženje. Nakon što je protiv njega sprovedena istraga, ustanovljeno je da je, pre nego što je ovu dužnost počeo da izvršava, njegova porodica imala vrlo malo novca, a da je nakon započinjanja te dužnosti on kupio kuću i auto, ali se te stvari na osnovu računa nisu mogle otkriti. Svi članovi njegove porodice bili su zaista podmukli, pa se ti prinosi nisu mogli povratiti.) Zar starešine i delatnici nisu snosili neposrednu odgovornost za ovaj događaj? (Jesu. Kasnije su još jednom na videlo izašle pojedinosti, otkriveno je da starešine i delatnici koji su u to vreme bili odgovorni nisu nikada proveravali račune kojima je upravljao ovaj antihrist. Zanemarivali su svoju dužnost, pa je ova situacija nastala usled njihove neodgovornosti. Oni su sasvim sigurno bili neposredno odgovorni.) Dakle, treba li njihovi prestupi da budu evidentirani u Božjoj evidenciji? (Da.) Kako su sa ovim ljudima postupili nakon toga? (Neki su uklonjeni i izbačeni, a neki otplaćuju ukradene prinose.) Ovo je prikladan način da se s njima postupi. Starešine i delatnici su zanemarili svoju dužnost i po ovom pitanju nisu ispunjavali svoje nadzorne dužnosti. Konkretno, upotrebili su pogrešnu osobu i nisu se nimalo potrudili da na ovu osobu motre i nadziru je, nisu mogli da na vreme otkriju probleme kod osobe koju su koristili, pa su nastale ozbiljne posledice koje su dovele do toga da Božji prinosi i imovina Božje kuće pretrpe značajne gubitke; bila je to odgovornost svih ovih ljudi koji su bili neposredno odgovorni i sve njihove prestupe treba evidentirati. Bila je to katastrofalna posledica koju su sami sebi izazvali ne upotrebljavajući pravu osobu za taj posao, što je prouzrokovalo da Božja kuća pretrpi gubitak, da bi na kraju cena bila plaćena Božjim prinosima. Recite Mi, da li su antihristi uvek pohlepni ili se te zle ideje kod njih javljaju samo kad ugledaju nešto vredno? (Oni su uvek pohlepni.) Upravo zato, kad se družite i komunicirate s takvim ljudima, u svakom slučaju možete da otkrijete njihovu pohlepu i želje. Ovu posledicu je izazvala neodgovornost starešina i delatnika, koji nisu razaznavali ljude, nisu ih jasno sagledavali i pogrešno su ih koristili, pa je odgovornost u velikoj meri pala na njih i zasluženo su izbačeni.

Ranije smo u zajedništvu razgovarali o glavnim aspektima prirode antihristȃ, njihove suštine, naravi i puta kojim idu. Ono o čemu danas razgovaramo i što raščlanjujemo jesu ispoljavanja u domenu ljudskosti antihristȃ, a to je povezano sa stvarnim životom. Iako je ovo manje važan aspekt, on ljudima ipak može pomoći da prepoznaju određena ispoljavanja antihristȃ; ovo su ujedno određene očite karakteristike, znaci i simboli antihristȃ. Na primer, antihrist voli status, slavu, dobitak i uticaj, veoma je sebičan, dostojan je prezira, podmukao i ne voli istinu, pa kakvi su njegova ljudskost i karakter? Neki kažu: „Iako neki antihristi vole ugled i status, ipak imaju častan i plemenit karakter i poseduju savest i razum.” Da li je to tačno? (Ne, nije.) Zašto nije? Hajde da ne govorimo o tome kakvu narav-suštinu imaju antihristi; pogledajte prvo njihovu ljudskost i karakter. Oni zasigurno nisu dobri ljudi, nisu ljudi sa dostojanstvom, savešću ili plemenitim karakterom, a još manje su ljudi koji vole istinu. Mogu li ljudi sa takvom ljudskošću da slede pravi put? Svakako da ne mogu, jer njihov karakter ne poseduje suštinu koja sledi pravi put, pa ti ljudi ne mogu nipošto da vole istinu, a još manje mogu da je prihvate. Sudeći prema nameri i stavu uz koje antihristi izvršavaju svoju dužnost, karakter i ljudskost antihristȃ ljude navode da ih odbijaju i da prema njima osećaju odbojnost, a povrh toga, Bog ih se gnuša i odbacuje ih. Ma koju dužnost da izvršavaju, uvek to rade s ciljem da pronevere imovinu Božje kuće i da od Njega traže nagrade, novac, razne stvari i koristi. Kao kakve ljude ih Bog posmatra? Ti ljudi sasvim sigurno nisu dobri ljudi. Prema tome, u Božjim očima, kako On tačno definiše takve ljude? Koji naziv dodeljuje tim ljudima? U Bibliji postoji zabeležena priča iz Doba blagodati: Juda je često krao iz vreće s novcem, pa ga je na kraju Bog koristio da izvrši uslugu, da izda Gospoda Isusa. Gospod Isus je bio prikovan za krst, a Juda, koji je odigrao ulogu izdaje svog Gospoda i prijatelja, umro je tako što se raspukao po sredini i prosula mu se utroba. Prema tome, ovi ljudi koji proneveravaju imovinu Božje kuće i kradu prinose date Bogu, u Božjim očima su svi Jude, što implicira da Bog te ljude naziva Judama. Iako ovi antihristi koji se sada osuđuju kao Jude ne rade stvari poput izdaje svog Gospoda i prijatelja kao što je to učinio Juda, njihova priroda-suština je ista. Šta im je zajedničko? Oni iskorišćavaju svoj položaj i mogućnost izvršavanja svoje dužnosti kako bi krali i proneveravali imovinu Božje kuće. Zato Bog ove ljude naziva Judama i oni su u istom rangu sa Judom koji je izdao svog Gospoda i prijatelje. Odnosno, ovi antihristi koji pronevere i otmu imovinu Božje kuće su pandan Judi koji je izdao svog Gospoda i prijatelje, pa se lako može pretpostaviti kakav ishod čeka takve ljude.

2. Korišćenje braće i sestara da im služe i da rade za njih

Koristi koje antihristi nastoje da dobiju pri izvršavanju sopstvene dužnosti nisu ograničene samo na ono o čemu smo već razgovarali – novac, materijalne predmete, hranu i upotrebne stvari – obim tih koristi je veoma veliki. Na primer, kad antihristi izvršavaju dužnost, oni u ime izvršavanja te dužnosti iskorišćavaju braću i sestre, navodeći braću i sestre da im služe i rade za njih i izdajući im naredbe – zar to nije korist koju antihristi nastoje da dobiju? (Jeste.) Neki ljudi, pre nego što postanu crkvene starešine, kod svoje kuće uvek sve rade sami i deluje kao da nemaju nikakvih ambicija niti loših namera. Međutim, kad budu izabrani za crkvene starešine i steknu status, da li i dalje sve rade sami? Čim steknu status smatraju da su drugačiji, da u Božjoj kući treba da imaju poseban tretman i da moraju da nauče kako da upregnu „moć masa” kako bi zajednički ostvarili svoju sopstvenu „dužnost”; svaki posao u njihovom domu postaje posao koji spada u delokrug crkve, pa svoje kućne poslove i svakodnevne zadatke raspodeljuju braći i sestrama. Na primer, kad u njihovoj kući postoji neki posao koji treba da se obavi, oni braći i sestrama kažu: „Ovih poslednjih nekoliko dana sam baš zauzet crkvenim poslom. Da li neko od vas ima vremena da mi pomogne oko nekog posla?” Troje ili petoro ljudi se dobrovoljno javi i posle nekog vremena taj posao je završen. Te starešine razmišljaju: „Uz mnogo ruku posao je očas posla gotov. Dobro je biti starešina, dovoljno je samo da nešto kažem i ta stvar je završena. Kad ubuduće kod kuće budem imao neki posao koji treba da se obavi, pozvaću braću i sestre da mi pomognu.” I tako to i dalje ide, oni ne završavaju veliki deo posla crkvenog starešine, ali zato u velikoj meri ljude organizuju da odlaze da rade za njihovu sopstvenu kuću, pa čak i to uvršćuju u raspored – koliko su samo „zauzete” te crkvene starešine! Dok nisu postali crkvene starešine, nikada kod svoje kuće nisu imali toliko posla, da bi se najednom, čim su postali starešine, stvorilo mnogo više poslova koji se kod kuće moraju obaviti. Neka braća i sestre za njih sade useve, neki im zalivaju zemlju, neki im sade povrće, neki pleve, neki stavljaju đubrivo, a neki im pomažu prodajući njihovo povrće i predajući im zatim sav novac od prodaje, ne zadržavajući pritom ni dinara za sebe. Nakon što postanu crkvene starešine, njihov kućni život cveta; šta god da oni rade, ljudi ih uvek podržavaju i pomažu im i svaka njihova reč je veoma delotvorna. Osećaju se tako srećno i zadovoljno i sve više razmišljaju: „Ovo zvanje crkvenog starešine je sjajno i zaista je fantastično posedovati status. Ako mi kod kuće ikada ponestane hrane, treba samo to da pomenem i ljudi će mi dati hranu, pa za to čak neće želeti ni da uzmu novac. Kako je ovo samo udoban život! Bog me zbog moje vere zaista blagoslovi. Ovo je veliki blagoslov i zaista je božja blagodat! Bog je tako sjajan; hvala bogu!” Kad god neko završi služenje tim starešinama ili te starešine završe sa izdavanjem naredbi, oni uvek „zahvaljuju bogu” i „prihvataju to od boga”. Ove beznačajne crkvene starešine mogu u toj meri da koriste svoj položaj – da li biste vi to mogli? Da li biste bili u stanju da učinite nešto slično? Zašto se ljudi nadmeću da postanu starešine? Zašto se nadmeću za status? Da nema nikakvih pogodnosti koje bi se time dobile, da li bi se iko nadmetao za status? Da status za koji se nadmeću znači da se treba naprezati i da treba raditi poput teglećeg konja, niko ne bi mario. Upravo zato što se po osnovu statusa mogu zadobiti mnoge pogodnosti, ljudi se upinju iz petnih žila da ga dograbe i za njega se nadmeću. To što su beznačajne crkvene starešine donosi im tako velike koristi, tako velike pogodnosti i toliko prednosti u njihovom životu – kakva se osoba ovako ponaša? Da li je to neko ko stremi ka istini? Je li to neko sa ljudskošću i savešću? Je li to neko sa bogobojažljivim srcem? (Ne.) Taj čovek smatra da ulogu crkvenog starešine obavlja za sve i za Božju kuću i o njoj ne razmišlja kao o dužnosti. Smatra da se svaki posao koji kao crkveni vođa radi izvršava na temelju činjenice da on žrtvuje svoj kućni život, pa braća i sestre treba da mu nadomeste cenu koju plaća. Ako nema vremena da izvršava kućne poslove, onda braća i sestre treba da mu pomognu da ih završi; ako nema vremena da radi u polju, onda braća i sestre treba da se pojave u njegovom polju i da za njega urade taj posao kao da im je to obaveza. Šta god bilo to čega se on odrekao kako bi bio crkveni starešina, braća i sestre treba to dvostruko da mu nadomeste. Ovo su neke od stvari za koje antihristi, dok izvršavaju svoju dužnost, koriste braću i sestre da im služe i koje braći i sestrama naređuju da ih obave za potrebe njihovog ličnog života. Čim postane starešina, antihrist nipošto neće dozvoliti da ga takva prilika mimoiđe i neće samo sedeti skrštenih ruku i posmatrati kako mu ove pogodnosti izmiču. Umesto toga, učiniće upravo suprotno: iskoristiće svaki trenutak i dograbiće svaku priliku da braću i sestre iskoristi da za njega rade i da ih natera da za njega dirinče poput teglećih životinja. On iskorišćava glupost i poštenje braće i sestara, pa čak iskorišćava mentalitet braće i sestara koji za Boga dobrovoljno izvršavaju svoje dužnosti i plaćaju cenu, kako bi ih naterao da mu služe. U međuvremenu, on se ujedno pretvara da su neke reči istina i koristi ih da obrazuje braću i sestre, tako da usvoje ovu ideju: i starešine su ljudi, i starešine imaju porodice, i starešine moraju da žive svoj život, pa ako starešina nema vremena da se bavi svojim kućnim stvarima, onda braća i sestre te stvari treba da posmatraju kao sopstvene dužnosti; starešina od njih ne treba da traži da te stvari izvršavaju, već oni treba aktivno i dobrovoljno da rade te stvari koje starešina ne može da uradi. Pod takvom vrstom opčinjenosti i navođenja, mnoga braća i sestre dragovoljno služe ovim starešinama. To je cilj koji antihristi žele da postignu kad se dokopaju vlasti i statusa, i to je jedan od zadataka koje žele da obavljaju i jedna od koristi kojoj žele da teže kad se dokopaju vlasti i statusa. Ima li mnogo ovakvih ljudi? (Da.) Ti ljudi su Sotone. Ljudi koji su bez istine i koji ne idu pravim putem kadri su da čine takve stvari, čak i ako steknu samo trunčicu statusa – treba li ove ljude žaliti? Šta mislite o njihovom karakteru? Imaju li imalo savesti ili razuma?

U pojedinim crkvama postoje braća i sestre koji obično ne borave u sopstvenim domovima, već umesto toga u dugom vremenskom periodu borave u kući svog crkvenog starešine. Zašto tako dugo borave u kući svog starešine? Zato što je tom starešini, otkako je preuzeo položaj „starešine”, potreban dugoročni kućepazitelj. Taj starešina bira sestru, a ova sestra postaje namenska domaćica u kući tog starešine. Ova sestra postaje domaćica, pa šta onda postaje njena dužnost? Ona ne obavlja posao koji joj sleduje niti posao povezan sa crkvom, već umesto toga opslužuje sve generacije u starešininoj porodici u njihovom svakodnevnom životu i smatra da je sasvim opravdano da ona brine o kućnim poslovima za tog starešinu i o tome nema nikakve pritužbe niti predstave. Ko je ovde tačno problem? Koliko god posla ima da obavi, odnosno koliko god ljudi da predvodi, da li je crkveni starešina zaista toliko zauzet? Zar zaista ne može da se snađe u svom svakodnevnom životu? Čak i da ne može, to je njegova lična stvar. Kakve to veze ima sa bilo kim drugim? Ako su braća i sestre nepažljivi ili besposleni, takve starešine se prema njima ružno ophode i to iskorišćavaju da sa njima „u zajedništvu razgovaraju o istini”, pa zbog toga braća i sestre budu orezani – šta se ovde dešava? Kad se posteljina u njihovom domu isprlja, braća i sestre moraju da je peru, kad im je kuća neuredna, braća i sestre moraju da je pospreme, a kad dođe vreme obroka, braća i sestre moraju da kuvaju; te starešine postaju gotovani i tako se ponašaju kao starešine. Kad takvi ljudi imaju ova ispoljavanja i ovakvu ljudskost, da li su u stanju da streme ka istini? (Ne.) Zašto nisu? (Takvim ljudima nedostaje previše ljudskosti i previše su ogavni. Naprosto neće biti zainteresovani za istinu.) Ako neće biti zainteresovani za istinu, zašto postaju starešine? (To rade kako bi stremili ka ugledu i statusu i kako bi sebe pokazivali.) Ne možete to jasno da objasnite, zar ne? Kakvi su to ljudi koji su u stanju da iskorišćavaju braću i sestre navodeći ih da za njih rade i služe im? Nije li ovo jedna od očitih odlika antihristȃ? Da u svemu tragaju za sopstvenim koristima, da brinu samo o sopstvenom dobitku i gubitku i da ne razmišljaju o tome da li je takvo postupanje usklađeno sa istinom, ima li u njemu ljudskosti, da li ono udovoljava Bogu, mogu li braća i sestre da iz njega izvuku ikakvu korist ili pouku – oni te stvari ne razmatraju, već razmišljaju samo o sopstvenom dobitku i gubitku i da li mogu da pribave opipljive koristi. Ovo je put koji slede antihristi i to predstavlja karakter antihristȃ. Ovo je jedan tip ljudi koji poseduju status. Neki ljudi nemaju nikakav status i izvršavaju obične dužnosti, ali čim steknu određene kvalifikacije, i oni žele da im drugi služe. Neki ljudi izvršavaju nekoliko rizičnih dužnosti i takođe žele da drugima naređuju da im služe. Ima i nekih koji izvršavaju posebne dužnosti i koji svoje dužnosti smatraju osnovnim uslovom, adutom za pregovore i svojevrsnim kapitalom uz koje braću i sestre mogu naterati da im služe. Na primer, neki ljudi vladaju posebnim profesionalnim veštinama koje drugi nisu naučili ili shvatili. Kad u Božjoj kući počnu da izvršavaju dužnost povezanu sa tim profesionalnim veštinama, oni smatraju da su drugačiji od drugih ljudi, da su postavljeni na važnu poziciju u Božjoj kući, da su sada u gornjim ešalonima, i naročito smatraju da im se vrednost udvostručila i da su ugledni. Shodno tome, oni smatraju da postoje određeni zadaci koje ne moraju oni sami da urade, da je sasvim prirodno da drugima narede da im služe bez ikakve naknade kad je reč o takvim svakodnevnim zadacima kao što je donošenje hrane i pranje veša. Ima čak i nekih koji pod izgovorom da su zauzeti svojom dužnošću teraju braću ili sestre da za njih urade ovo ili ono. Osim stvari koje zaista moraju oni sami da urade, za sve ostalo za šta mogu druge da nateraju da im služe ili da drugima naređuju da obave, oni druge ljude na to primoravaju. Zašto je to tako? Oni razmišljaju: „Imam kapital, ugledan sam, ja sam redak talenat u božjoj kući, izvršavam posebnu dužnost i glavni sam primalac negovanja od strane božje kuće. Niko od vas nije tako dobar kao ja, svi ste na nižem nivou od mene. Božjoj kući mogu posebno da doprinesem, a vi ne možete. Stoga, vi treba da mi služite.” Nisu li ovo prekomerni i bestidni zahtevi? Svako u svom srcu ima ove zahteve, s tim da antihristi, naravno, nemilosrdno i besramno te stvari zahtevaju još i više, i ma koliko s njima u zajedništvu razgovarali o istini, oni od njih neće odustati. I obični ljudi poseduju ova ispoljavanja antihristȃ, pa ako imaju neki sitan talenat ili su učinili neki manji doprinos, veruju da imaju pravo da uživaju određeni poseban tretman. Oni ne peru sopstvenu odeću i čarape, već druge teraju da to za njih rade, i imaju neke nerazumne zahteve koji se kose sa ljudskošću – u toj meri im nedostaje razum! Ove ideje i zahtevi koje ljudi imaju nisu u domenu racionalnosti; ako to pogledamo prema najosnovnijem merilu, oni nisu u skladu sa merilima ljudskosti i savesti, a prema najvišem merilu, nisu u skladu sa istinom. Sva ova ispoljavanja se mogu svrstati u kategoriju antihrista koji teže sopstvenim koristima. Svako ko poseduje iskvarene naravi kadar je da čini ove stvari, a i usuđuje se da ih čini. Ako neko ima manji talenat i kapital i učini neki doprinos, onda on želi da druge iskorišćava, želi da iskoristi mogućnost izvršavanja sopstvene dužnosti da bi težio sopstvenim koristima, želi da na njega stvari čekaju spremne i da uživa u sreći i načinu ophođenja koji dolazi iz naređivanja drugima da mu služe. Ima čak i nekih koji napuštaju svoju porodicu i posao da bi izvršavali svoju dužnost, pa tokom tog vremena dobiju neku manje ozbiljnu bolest i posledično postanu emotivni i žale se da nikome do njih nije stalo i da niko o njima ne vodi brigu. Ti izvršavaš svoju dužnost radi sebe, izvršavaš svoju sopstvenu dužnost i ispunjavaš svoju sopstvenu odgovornost – kakve to veze ima sa drugim ljudima? Kakvu god dužnost da čovek izvršava, ona se nikad ne izvršava za nekog drugog niti u službi nekog drugog, i niko nije u obavezi da drugima služi bez novčane nadoknade niti mora da trpi da mu drugi izdaju naređenja. Zar ovo nije istina? (Jeste.) Iako Bog nalaže da ljudi budu puni ljubavi, da prema drugima budu strpljivi i tolerantni, čovek ne može subjektivno od drugih zahtevati da budu takvi, i to zahtevati je nerazumno. Ako neko prema tebi može da bude tolerantan i strpljiv i pokaže ti ljubav a da ti to ne zahtevaš, onda je to njegova stvar. Međutim, ako te braća i sestre služe jer ti to od njih zahtevaš, ako im nasilno naređuješ i iskorišćavaš ih ili te oni služe zato što si ih na prevaru u to uvukao, onda u tebi postoji problem. Priliku za izvršavanje svoje dužnosti neki čak često koriste kao izgovor za iznuđivanje stvari od određene imućnije braće i sestara, terajući ih da im kupe ovo ili ono i da im pružaju usluge. Na primer, ako im je potrebno još odeće, oni bratu ili sestri kažu: „Umeš da šiješ odeću, zar ne? Idi i sašij mi nešto da obučem.” Taj brat ili sestra kažu: „U tom slučaju, vadi novčanik. Kupi materijal, a ja ću ti nešto sašiti.” Oni ne vade svoj novac, već primoravaju brata ili sestru da za njih kupi materijal – zar priroda ovog postupka nije obmanjujuća? Iskorišćavanje odnosa između braće i sestara, iskorišćavanje njihovog sopstvenog kapitala, iskorišćavanje prilike za izvršavanje svoje dužnosti da bi od braće i sestara zahtevali svakakve usluge i tretman, da bi braći i sestrama naređivali da rade za njih – sve ovo su ispoljavanja inferiornog karaktera antihristȃ. Mogu li takvi ljudi da streme ka istini? Mogu li uopšte da se promene? (Ne.) Kad Me čuju da besedim na ovaj način, možda će neki ljudi uvideti da je ove stvari loše činiti i moći će da se donekle obuzdaju, ipak, da li je samoobuzdavanje istovetno sposobnosti traganja za istinom i njene primene? Samoobuzdavanje je samo sticanje spoznaje i uzimanje u obzir slike o sebi i svoje sujete. Nakon što čuju ovu Moju detaljnu analizu, ovi ljudi uviđaju ozbiljnost problema i shvataju da ne smeju ponovo da skliznu, te da će biti razotkriveni i odbačeni ako dozvole da ih braća i sestre razaznaju. Njihova spoznaja dostiže jedino do te tačke, ali se njihove želje i pohlepa ne mogu ukloniti iz njihovog srca.

Neki ljudi razmišljaju: „Trudim se za božju kuću, božjoj kući sam dao tolike doprinose, izvršavam dužnost na kojoj niko ne može da me zameni. Kad imam potrebe, braća i sestre i božja kuća su u obavezi da mi priteknu u pomoć i ispune moje zahteve. U svakom trenutku treba da mi služe bezuslovno i bez novčane naknade.” Nije li ovo besraman način razmišljanja? Nije li ovo ispoljavanje niskog karaktera? Na primer, svako se ponekad razboli, ali kad se neki ljudi razbole, oni nikada ne idu unaokolo da drugim ljudima o tome govore, već umesto toga svoje dužnosti nastavljaju da izvršavaju kako bi i trebalo. Niko to ne zna niti iko o njima brine, a oni se privatno ne žale niti odlažu svoje dužnosti. Ipak, neki ljudi se pretvaraju da su bolesni čak i kad to nisu, ponašaju se poput carica ili plemića, nastojeći svim sredstvima da ljude nateraju da ih opslužuju i čineći sve što mogu da bi uživali poseban tretman. Pretvaraju se da su bolesni kad nisu, a ako se zaista razbole, onda to postaje još problematičnije, jer niko ne zna koliko ljudi će propatiti od njihove ruke i njihovih naređenja. To je nesreća koja se sruči na svakoga kad se takva osoba razboli; neki im kuvaju pileću supu, neki ih masiraju, neki ih hrane, a neki im pomažu da hodaju – zar zbog toga ne pati mnogo ljudi? (Da, pati.) Isprva je to bila neka obična, manje ozbiljna bolest, ali oni moraju da se pretvaraju da je u pitanju ozbiljna, smrtno opasna bolest – zašto moraju da se pretvaraju? Oni to rade da bi na prevaru naterali braću i sestre da im pružaju usluge, da ih opslužuju i da im služe. Zar ovi ljudi nisu besramni? (Jesu.) Ima li mnogo takvih ljudi? Zar niste svi takvi? (U sebi to još uvek nisam prepoznao.) Ako to niste prepoznali, onda to dokazuje da u svom svakodnevnom životu obično ne preispitujete svoje ponašanje, ne ispitujete svoje misli i priroda-suštinu i ne prihvatate Božje ispitivanje. Neki ljudi se malo više umore obavljajući svoje dužnosti i noću loše spavaju, pa ovo predstavljaju kao užasnu situaciju. Kad narednog jutra ustanu, jauču: „Noćas nisam ni oka sklopio. Poslednjih nekoliko dana sam toliko zauzet svojom dužnošću da sam previše umoran da bih spavao. Pošaljite mi nekog što pre da me izmasira!” Zapravo su spavali šest sati. Kakav god problem da imaju, krivicu uvek svaljuju na svoju dužnost; bilo da su umorni, bilo da pate ili su bolesni i osećaju se neprijatno, za ove stvari uvek svaljuju krivicu na svoju dužnost. Zašto svaljuju krivicu na svoju dužnost? Radi se samo o zadobijanju nekih pogodnosti, da se svi navedu da sa njima saosećaju, pa da onda oni opravdano mogu tražiti od ljudi da im služe i da ih opslužuju. Kakva su stvorenja ovi ljudi koji stalno žele da se ponašaju kao carevi i carice i da druge primoravaju da ih opslužuju? Ti ljudi su niskog karaktera i odvratni su. Kad se neki ljudi ne osećaju baš najbolje i povremeno ne mogu da probave hranu, oni to predstavljaju krajnje ozbiljnom situacijom, oko toga podižu užasnu galamu i odmah pronalaze nekoga da ih izmasira. Ako ih tokom masaže nešto zaboli, oni viču i urliču, šaljući poruku: „Za mene čak i masaža predstavlja patnju. Ako mi bog ne dȃ nagradu i ne usavrši me, onda ću zaista biti na gubitku!” Kad istrpe sitnu patnju i plate neku malu cenu, oni to žele da obznane čitavom svetu tako da svi na zemlji za to saznaju. Zar svoju dužnost ne izvršavaš radi sebe? Zar svoju dužnost ne izvršavaš pred Bogom? Zbog čega svoju patnju obznanjuješ ljudima? Zar to nije površno? Takvi ljudi su niskog karaktera i tako su odvratni! U kom su još smislu ovi ljudi niski? Oni takođe ispoljavaju neke posebne navike i hirove, u nadi da će ljudima staviti do znanja da su drugačiji od svih ostalih, da su vrlo dragoceni i da su im potrebni velika pažnja i zaštita. Na primer, kad neko kaže da nema apetit i da ne može ništa da stavi u usta, takva osoba će se uhvatiti za stomak i reći da i ona ima stomačne tegobe, ali da je istrajna u izvršavanju svoje dužnosti i narediće nekome da joj što pre donese neki lek za probavu. Pomenuo bih slučaj jedne osobe kojoj sam rekao: „Znaš, mogu da pojedem samo male porcije, a Moj želudac loše podnosi hladnu hranu i piće.” Kad Me je ta osoba čula kako to govorim, odgovorila je: „Želudac ti loše podnosi hladnu hranu? I moj.” Upitao sam je: „A na koji način tvoj želudac loše podnosi hladnu hranu?” A ona će na to: „Čim mi je hladno, zaboli me želudac; ne podnosi hladne stvari.” I čim je to rekla, ogulila je bananu i smazala je u nekoliko zalogaja. Kazao sam: „Tvoj želudac mora da veoma loše podnosi hladne stvari kad si smazao tu bananu u svega nekoliko zalogaja. Da li tvoj želudac zaista ne podnosi hladne stvari?” Zar takvi ljudi nisu besramni i bez razuma? Ako čoveku u njegovoj normalnoj ljudskosti nedostaju racionalnost i osećaj za stid, on uopšte nije čovek, već zver. Zveri ne mogu da shvate istinu i ne poseduju integritet, dostojanstvo, savest i razum normalne ljudskosti. Budući da ovi ljudi nemaju stida ni dostojanstva, kad izvrše delić dužnosti i istrpe neku sitnu nevolju, oni to žele da obznane čitavom svetu, kako bi svi priznali njihov trud, na njih se ugledali sa novim divljenjem i kako bi im Bog pružio poseban tretman, kako bi prema njima bio ljubazan i blagoslovio ih. Ujedno, neko istoga časa mora da im služi, da odgovori na njihove zahteve i bude im stalno na usluzi. Kad su žedni, neko mora da im nalije čaj; kad su gladni, neko mora da im posluži hranu. Uvek moraju imati nekoga ko će im služiti, ko će raditi ono što kažu i udovoljavati njihovim potrebama. Kao da je njihovo telo rođeno za nekog drugog, pa im je prirodno potreban neko da ih opslužuje; kao da nemaju sposobnost da brinu o sebi ako ih niko ne opslužuje, i kao da su invalidi. Kad nemaju nikoga kome bi rekli šta da uradi ili nekoga kome mogu da naređuju da za njih radi i služi im, osećaju se usamljeno i prazno, i kao da u životu nema nikakvog smisla niti nade. Kad pronađu priliku i izgovor da nateraju druge da ih služe i opslužuju, osećaju se srećno i zadovoljno, kao da lebde na oblacima. Smatraju da je život tako divan, da je vera u Boga tako divna, da je to smisao vere u Boga i da je to način na koji vernik treba da veruje u Boga. Njihovo shvatanje dužnosti svodi se na naprezanje i ispunjavanje njihovih odgovornosti na temelju toga da im drugi služe, kao i da su u mogućnosti da drugima slobodno izdaju naređenja – to im je dužnost. Smatraju da za svoju dužnost uvek treba da dobiju nagradu, da uvek moraju nešto da dobijaju i da nastoje da nešto pribave. Ako ne pokušavaju da dobiju novac ili materijalne stvari, onda nastoje da dobiju telesna zadovoljstva i uživanje, pa će makar njihovo telo biti u stanju uživanja i udobnosti, a oni će se tada osećati srećno, imaće energije da izvršavaju svoju dužnost i moći će da je izvršavaju uz nešto odanosti. Da li takvi ljudi imaju iščašeno shvatanje istine ili oni zbog svog inferiornog karaktera naprosto ne prihvataju istinu? (Oni imaju inferioran karakter, pa ne prihvataju istinu.) Ovi ljudi su pravi pravcati bezvernici, potomci su i oličenje antihristȃ.

U Božjoj kući postoje neki glumci koji su, dok su bili u svetu, uživali u nastupima i voleli glumačku profesiju, ali tamo nisu mogli da ostvare svoje ambicije. Sada su došli u Božju kuću i njihove su se želje konačno ostvarile: mogu da obavljaju profesiju koju vole, srce im je ispunjeno neopisivom radošću i, u isto vreme, zahvaljuju Bogu što im je ukazao ovu priliku. Među tim ljudima, jednom se čoveku na kraju baš posrećilo da dobije glavnu ulogu, pa je tada smatrao da je ugledna osoba koja vredi, te da treba nešto da učini povodom svog ugleda i svoje vrednosti. Posmatrao je šta rade poznate ličnosti i zvezde u svetu, kako se ponašaju, kakav im je stil i način života, pa ih je kopirao i oponašao, verujući da je to kvalitetan i plemenit život. Tako da je, od trenutka kad je dobio glavnu ulogu i postao „zvezda”, on počeo da se ponaša kao da je bolji od svih ostalih. U kojoj meri se ponašao kao da je bolji od svih ostalih? Jednom prilikom se dogodio manji incident koji može da ilustruje ovaj problem. Kad su svi u ekipi bili spremni za početak snimanja, obrva ove konkretne „zvezde” nije bila dobro iscrtana, pa su svi morali da ga čekaju, da oko njega obleću i da ga služe. Prošlo je deset minuta, a zatim i dvadeset, a ova zvezda je smatrala da joj obrva nije dobro iscrtana, pa su pozvali šminkera da joj obriše obrvu i ponovo je iscrta. Prošao je čitav sat i cela glumačka postava i ekipa čekali su ovu „zvezdu” da joj obrva bude pravilno iscrtana kako bi mogli da počnu sa snimanjem – svi su morali da služe ovu osobu i da oko nje obleću. Kakva je ovo osoba? Je li to normalna osoba? Da li je to neko ko ima ljudskosti? Ne. To je osoba iz Sotoninog tabora, pripada Sotoni i nije neko iz Božje kuće. Da li u Božjoj kući postoje zvezde? U Božjoj kući ne postoje zvezde, već samo braća i sestre; postoje jedino različite dužnosti, ne postoji visok i nizak položaj. Prema tome, na temelju čega je ovaj čovek primoravao braću i sestre da ga čekaju? Jedno je sigurno, on je smatrao da je važniji od drugih ljudi, da je njegova dužnost vrednija od dužnosti drugih ljudi, da se bez njega izvođenje ne može snimati i da će bez njega drugi ljudi uzalud izvršavati svoje dužnosti. Zato su svi ostali morali da ga služe, da plate cenu i budu strpljivi kako bi ga sačekali i niko povodom toga nije trebalo da se požali. Povrh toga što im nedostaje ljudskosti, gde ovakvi ljudi pronalaze načela za takvo ponašanje? Da li njihova načela potiču iz istine i iz Božjih reči ili potiču iz ljudskih iskvarenih naravi? (Iz ljudskih iskvarenih naravi.) Oni koji potiču iz Sotoninog tabora ne samo da imaju iskvarene naravi Sotone, već su i njihovi postupci, ponašanje i ispoljavanja u grupama ljudi odvratni. Zašto su odvratni? Oni uvek žele da u datoj situaciji drže konce u svojim rukama, da drugim ljudima manipulišu i nateraju ih da oko njih obleću, smeštajući sebe u centar pažnje. Dok to rade, sebe očito postavljaju u viši položaj od svih ostalih; želja im je da se iznad svih drugih uzdižu i da druge kontrolišu. Da li je to nešto što bi ljudi trebalo da rade? (Nije.) Ko to radi? (Sotona.) To je nešto što radi Sotona. Među istinama u kojima Bog ljudima nalaže da izvršavaju svoje dužnosti, ima li ijednog zahteva prema ljudima da, dok izvršavaju svoje dužnosti, oni treba u nekoj situaciji da drže konce u svojim rukama i da kontrolišu misli i ponašanje svih drugih? (Nema.) Pa, odakle onda to dolazi? To je sotonska priroda sa kojom se ljudi rađaju. Ljudi su Sotone i tu prirodu poseduju još od rođenja. Nema potrebe da to nauče, nema potrebe da ih tome iko podučava i, koliko god da s njima razgovaraš o istini, oni tu stvar neće otpustiti. Bila je tu još jedna osoba koja je primetila nekoliko zalutalih pramenova kose koji nisu bili uredno doterani pre nego što će izaći na binu da nastupi. Što se tiče njenog izgleda, sve je bilo u najboljem redu, ali ipak nije htela da izađe na scenu da na vreme nastupi; koliko god da su je braća i sestre podsticali, bilo je bezuspešno. Smatrala je sebe zvezdom, najistaknutijom među svima; sve druge je primoravala da plaćaju cenu i troše svoje vreme zbog ovih nekoliko pramenova kose i svi su morali nju jednu da služe. Da li je ovo ispoljavanje kakvo bi trebalo da ima neko sa normalnom ljudskošću? Kakva je priroda ovog postupka? Zar se ta osoba nije ponašala kao da je bolja od svih ostalih? Ona nije bila odgovorna i nije se mogla urazumiti. Ako nju pitate, ničija dužnost nije važnija od njene i svi moraju da je služe. Razmišljala je na sledeći način: „Bude li potreban ceo dan da se ova dva pramena isfeniraju kako treba, moraćete da me čekate ceo dan; budu li potrebna dva dana, moraćete da čekate dva dana; a bude li za to potreban ceo život, moraćete da čekate ceo život. Ma, kakav posao i interesi božje kuće – moji su interesi na prvom mestu! Ako svoju kosu ne mogu da isfeniram kako treba, zar se kad stanem pred kameru time neće narušiti moj imidž? Moj imidž je toliko važan. Interesi božje kuće ne znače ništa!” Kakvo je stvorenje ova osoba? Takva osoba bi i ovo rekla: „Volim boga, svedočim o bogu, izvršavam svoju dužnost zarad boga i sve napuštam.” Zar sve to nije laž? Nešto tako obično poput feniranja jednog ili dva pramena kose ona ne može da otpusti, pa šta onda može da otpusti? Od čega to može da odustane? Celokupno njeno odustajanje je lažno! Takvi ljudi su potpuno neracionalni, nemaju savesti, karakter im je inferioran, a još i manje vole istinu. Pošto im ljudskost nije dorasla merilu, niko sa njima neće da razgovara o istini, nisu toga dostojni i njihov karakter nije dorastao merilu. Kad imaju tako nisku ljudskost, zar razgovor o istini sa njima ne bi bio kao da o istini razgovaraš sa prasetom ili psom? Kad budu imali nešto ljudskog obličja i budu mogli da govore poput ljudskog bića, ljudi će sa njima tada razgovarati o istini, ali ovoga časa to ne zaslužuju. Ima dosta ovakvih ljudi, poprilično njih. Dakle, zašto neki ljudi ne ispoljavaju ove stvari? Zato što im se za to još uvek nije ukazala prilika; jedino zato što su im kov i talenat tako obični, pa nisu imali priliku da se nađu u centru pažnje i nisu stekli određeni kapital, ali u svom srcu oni spletkare, planovi su im još uvek u povoju. Zato nisu pokazali takvo otkrovenje. Međutim, to što nemaju takvo otkrovenje ne znači da nemaju takvu prirodu. Ako ne stremiš ka istini i ako slediš put antihristȃ, pre ili kasnije doći će dan kad ćeš dopustiti da ovo otkrovenje iz tebe isklizne. Ti si ono što jesi, a biti bez ljudskosti znači biti bez ljudskosti; ne možeš postati neko sa ljudskošću time što ćeš se pretvarati niti zato što nemaš nikakav talenat i kov ti je loš. Stoga postoji samo jedan put: kad čovek može da prihvati istinu i da prihvati da bude orezan, njegov karakter se tada može donekle popraviti. Kad može da se suoči sa ovim činjenicama, da ovim činjenicama pristupi pravilno, a zatim je u stanju da često ispituje i proverava svoje sopstveno ponašanje i najdublje odaje svog srca, on može postati bolji i donekle se suzdržavati. Koja se svrha može postići uz malo suzdržavanja? Nećeš se toliko osramotiti, ugled će ti postati nešto bolji, ljudi se nad tobom neće zgražavati, Bog te neće mrzeti i na taj način možda ipak budeš imao priliku da te Bog spasi. Nije li ovo elementarni minimum razuma koji ljudsko biće treba da poseduje? Zar nekome sa i najmanje savesti i razuma nije lako da ovako praktično postupa i da postigne ulazak?

Kad Me čujete da vam govorim o takvim ljudima, osećate se prilično lagodno, ali kako biste se osećali da govorim o određenim ljudima među vama? Da li biste normalno odreagovali? Da ti nešto kažem, ako želiš da postigneš promenu naravi i uđeš u istina-stvarnost, moraš da prolaziš jednu proveru za drugom. Ne potcenjuj ove stvari; ako tvoja ljudskost nije dorasla merilu, ne samo da će se braća i sestre nad tobom zgražavati, već te ni Bog neće usavršiti niti spasti. Najosnovniji preduslovi da Bog nekog spasi jesu da ta osoba poseduje ljudskost, razum i savest, a stid joj ne sme biti stran. Kad neko ovakav dođe pred Boga i čuje Njegove reči, Bog će ga prosvetliti, predvoditi i usmeravati. Ljudi koji ne poseduju ljudskost, savest, razum ili osećaj za stid će zauvek biti nepodobni da dođu pred Boga. Čak i ako slušaš propovedi i znaš neke doktrine, i dalje nećeš biti prosvetljen, pa stoga nikada nećeš moći da uđeš u istina-stvarnost. Ako ne možeš da uđeš u istina-stvarnost, onda nije teško shvatiti da su ti nade za postizanje spasenja ravne nuli. Ako poseduješ jedino ova ispoljavanja antihristȃ i narav i suštinu antihristȃ, a nemaš nijedno ispoljavanje normalne ljudskosti koje Bog zahteva da imaš, onda si u velikoj opasnosti. Ako sebe možeš da pronađeš u svakom od ovih ispoljavanja i suština antihristȃ koje razotkrivam, kao i u postupcima i otkrovenjima koji idu uz njih, ako ih sve poseduješ u manjoj ili većoj meri, onda je to za tebe vrlo opasno. Ako i dalje ne stremiš ka istini i čekaš sve do trenutka dok ne budeš svrstan u antihriste, onda će s tobom biti svršeno. Šta od ovoga predstavlja smrtnu bolest: imati antihristovu suštinu ili antihristovu narav? (Imati antihristovu suštinu.) Da li je tako? (Jeste.) Razmislite o tome pažljivo, pa ponovo odgovorite. (I posedovanje antihristove suštine i posedovanje antihristove naravi su smrtne bolesti.) Zašto je to tako? (Zato što ljudi sa suštinom antihrista neće stremiti ka istini, a isto važi i za ljude koji imaju narav antihrista. Sa kakvim god problemom da se susretnu, ljudi koji imaju narav antihrista nikad se ne usredsređuju na stremljenje ka istini, a nemaju čak ni elementarni minimum ljudskosti ni razuma; takvi ljudi nisu u stanju da zadobiju istinu i ne mogu ni da postignu spasenje – ovo je takođe smrtna bolest.) Ko bi još želeo da nešto kaže? (Koliko ja shvatam, nijedno od to dvoje nije smrtna bolest, ali ako neko ne stremi ka istini, onda je to smrtna bolest.) Ovo je dobar zaključak. Međutim, za to postoji preduslov, a to je suština antihrista – oni ljudi koji poseduju suštinu antihrista naprosto ne streme ka istini, oni su bezvernici – posedovanje suštine antihrista je najopasnija stvar. Šta označava antihristova suština? Ona znači da ovi ljudi naprosto ne streme ka istini; oni streme jedino ka statusu, po prirodi su neprijatelji Božji, oni su antihristi, oličenje Sotone, đavoli od rođenja, oni su bez ljudskosti, materijalisti, klasični bezvernici, a takvi ljudi imaju odbojnost prema istini. Šta znači „odbojnost prema istini”? To znači da ne veruju da je Bog istina, ne priznaju činjenicu da je Bog Stvoritelj, a još manje priznaju činjenicu da Bog ima suverenost nad svim stvarima i nad svime. Prema tome, kad se takvim ljudima pruži prilika da streme ka istini, mogu li oni to da učine? (Ne.) Zato što ne mogu da streme ka istini i zato što su večiti neprijatelji istine i neprijatelji Božji, oni nikada neće moći da zadobiju istinu. Biti večito nesposoban da zadobiješ istinu jeste smrtna bolest. Kad je reč o naravi, svi oni koji poseduju narav antihrista imaju sličnosti sa onima koji poseduju suštinu antihrista: oni pokazuju ista ispoljavanja, ista otkrovenja, pa su čak i način na koji pokazuju ta ispoljavanja i otkrovenja, njihov način razmišljanja i njihove predstave i uobrazilje o Bogu svi redom isti. Međutim, kad su u pitanju ljudi koji poseduju narav antihrista, bez obzira na to mogu li da prihvate istinu i priznaju činjenicu da je Bog Stvoritelj, dokle god ne streme ka istini, njihova će narav antihrista u tom slučaju postati smrtna bolest, i iz tog razloga će njihov ishod biti isti kao kod onih sa suštinom antihrista. Ipak, i među onima koji imaju narav antihrista srećom postoje neki koji poseduju ljudskost, razum, savest i osećaj za stid, koji vole pozitivne stvari i koji poseduju uslove da ih Bog spasi. Pošto streme ka istini, ovi ljudi postižu promenu naravi, oslobađaju se svojih iskvarenih naravi i odbacuju svoju narav antihrista, pa ta njihova narav antihrista za njih više nije smrtna bolest i postoji mogućnost da budu spaseni. U kojim okolnostima se može reći da je posedovanje naravi antihrista smrtna bolest? Za ovo postoji jedan preduslov, a to je da iako ovi ljudi priznaju Božje postojanje, veruju u Božju suverenost, veruju svemu što Bog kaže i to priznaju, te mogu da izvršavaju svoje dužnosti, jedna stvar nije kako treba: oni nikad ne primenjuju istinu niti streme ka istini. Stoga njihova narav antihrista za njih postaje fatalna i može ih lišiti života. Kad je reč o ljudima sa suštinom antihrista, bez obzira na okolnosti, nemoguće je da ovi ljudi vole istinu ili da istinu prihvate, i oni nikada ne mogu da zadobiju istinu. Da li razumete? (Da.) Razumete. Ponovite Mi to. (Ljudi sa suštinom antihrista su po svojoj prirodi neprijatelji Božji. Oni nipošto nisu ljudi koji vole istinu i mogu da je prihvate, pa je za njih nemoguće da ikada zadobiju istinu, i stoga je njihova narav antihrista za njih smrtna bolest. S druge strane, pod uslovom da poseduju ljudskost, razum, savest i osećaj za stid, i da vole pozitivne stvari i streme ka istini, a zatim postignu promenu naravi kroz stremljenje ka istini, određeni ljudi koji poseduju narav antihrista idu pravim putem i za njih njihova narav antihrista nije smrtna bolest. O svemu tome odlučuje suština ovih ljudi i put koji slede.) Drugim rečima, nemoguće je da ljudi sa suštinom antihrista ikada streme ka istini i oni nikada ne mogu da postignu spasenje, dok se ljudi koji imaju narav antihrista mogu klasifikovati u dve vrste: jedna vrsta stremi ka istini i može postići spasenje, a druga vrsta uopšte ne stremi ka istini i ne može postići spasenje. Svi oni koji ne mogu da postignu spasenje jesu službenici; određeni odani službenici mogu da ostanu, a moguće je da će naići na drugačiji ishod.

Zašto ljudi sa suštinom antihrista ne mogu da postignu spasenje? Zato što ovi ljudi ne priznaju istinu niti priznaju da je Bog istina. Ovi ljudi ne priznaju da postoje pozitivne stvari i ne vole pozitivne stvari. Umesto toga, oni vole rđave stvari i negativne stvari; oni su oličenje svega rđavog i negativnog i oni koji izražavaju sve negativno i rđavo, pa zato imaju odbojnost prema istini, neprijateljski su nastrojeni prema istini i mrze istinu. Mogu li uz takvu suštinu da streme ka istini? (Ne.) Stoga je ove ljude nemoguće naterati da streme ka istini. Da li je neku životinju moguće pretvoriti u neku drugu vrstu životinje? Recimo, je li moguće mačku pretvoriti u psa ili miša? (Nije.) Miš će uvek biti miš, često se skrivajući u rupama i živeći u senci. Mačka će uvek biti prirodni neprijatelj miša i to se ne može promeniti – to se nikada ne može promeniti. Ipak, među onima koji imaju narav antihrista postoje i oni koji vole istinu i pozitivne stvari, koji su spremni da ulože sve da bi primenjivali istinu i ka njoj stremili; oni primenjuju sve što Bog kaže, slede kako god da ih Bog predvodi, rade sve ono što Bog traži, put kojim idu je u potpunosti u skladu sa putem koji Bog nalaže, i oni streme u skladu sa pravcem i ciljevima koje je Bog odredio. Kad je reč o drugima, osim što ne streme ka istini, oni takođe slede put antihrista, pa nije teško shvatiti kakav će im biti ishod. Ne samo da oni neće zadobiti istinu, već će izgubiti i priliku da budu spaseni – kako su ovi ljudi samo jadni! Bog im pruža prilike, a pored toga ih opskrbljuje istinom i životom, ali oni te stvari ne cene i ne idu putem usavršavanja. Nije reč o tome da je Bog nekim ljudima više naklonjen u odnosu na druge i da ovim ljudima ne pruža prilike, već je reč o tome da, budući da ne cene ove prilike niti postupaju kako Bog nalaže, oni gube mogućnost da budu spaseni. Stoga, njihova narav antihrista postaje fatalna i dovodi do toga da izgube svoj život. Oni smatraju da shvatanje nekoliko doktrina i pokazivanje nekoliko spoljnih postupaka i lepog ponašanja znači da se Bog neće baviti pitanjem njihove naravi antihrista, da oni mogu da je prikriju i da, shodno tome, oni prirodno ne moraju da primenjuju istinu, mogu da rade šta im se prohte i mogu da postupaju u skladu sa sopstvenim shvatanjem, metodama i željama. Na kraju, bez obzira na prilike koje im Bog daje, oni se uporno drže sopstvenog pravca kretanja, idu putem antihrista i postaju neprijatelji Božji. Oni ne postaju neprijatelji Božji zato što ih je Bog od početka takvima definisao – Bog im isprva nije dao nikakvo određenje, jer u Božjim očima oni nisu bili Njegovi neprijatelji niti ljudi sa suštinom antihrista, već samo ljudi sa sotonskim, iskvarenim naravima. Koliko god istina da Bog izražava, ti ljudi u svom stremljenju i dalje ne teže istini. Oni ne mogu da kroče na put ka spasenju, već umesto toga idu putem antihrista i na kraju gube svoju priliku da budu spaseni. Nije li to šteta? To je prava šteta! Takvi ljudi su tako jadni. Zašto su jadni? Oni razumeju nekoliko reči i teorija i smatraju da shvataju istinu; dok izvršavaju svoju dužnost, plaćaju neku cenu i pokazuju neko lepo ponašanje i misle da primenjuju istinu; imaju određeni talenat, kov i darove i umeju da govore neke reči i teorije, da obave neki posao, da izvrše neke posebne dužnosti i misle da su zadobili život; mogu da istrpe neku sitnu patnju i da plate neku cenu i pogrešno misle da mogu da se pokore Bogu i da radi Boga odustanu od svega. Koriste svoje spoljno lepo ponašanje, svoju nadarenost i reči i teorije kojima su se opremili da time istisnu primenu istine – u tome je njihov najveći problem, njihov fatalni nedostatak. Zbog njega pogrešno veruju da su se već zaputili putem ka spasenju i da već poseduju rast i život. U svakom slučaju, ako ovi ljudi na kraju ne mogu da postignu spasenje, za to mogu da okrive jedino sebe; zato što se oni sami ne usredsređuju na istinu, ne streme ka istini i više su nego radi da idu putem antihristȃ.

Danas postoje neki ljudi koji, nakon što su 30 godina slušali propovedi, još uvek ne znaju šta je istina, a šta je doktrina. Čim otvore usta, izgovaraju samo prazne teorije, reči kojima drugima drže pridike i prazne parole i govore jedino o tome kako su u prošlosti trpeli patnju i platili cenu, naglašavajući time svoj staž. Nikada ne pričaju o sopstvenoj samospoznaji, kako prihvataju da budu orezani, kako otkrivaju iskvarene naravi, kako se nadmeću za slavu i dobitak ili kakva otkrovenja naravi antihrista imaju. O tim stvarima nikada ne govore; samo pričaju o svojim doprinosima, a ni reč o svojim prestupima. Zar ovi ljudi nisu u velikoj opasnosti? Neki ljudi slušaju propovedi već 20 ili 30 godina, a i dalje ne znaju šta je istina-stvarnost niti šta znači pokoriti se Božjim orkestracijama i uređenjima, pa stoga slutim da ovi ljudi možda nemaju sposobnosti da shvate Božje reči. Nakon što su slušali propovedi 30 godina, smatraju da imaju rast, ali kad su bez statusa, i dalje mogu biti negativni i nasamo će plakati i žaliti se, a možda čak i ostaviti svoj posao. Kada, nakon što su slušali propovedi 30 godina, budu otpušteni, oni su i dalje u stanju da budu mrzovoljni i nerazumni, i da se okrenu protiv Boga. Šta su shvatili nakon tolikih godina slušanja propovedi? Ako nakon toliko saslušanih propovedi nisu shvatili šta je istina, zar u tom slučaju nisu uzalud verovali? To nazivamo zbrkanom verom!

14. mart 2020. godine