II. Interesi antihrista

C. Spletkarenje zarad vlastite koristi

Danas ćemo nastaviti razgovor u zajedništvu o devetoj stavci raznih ispoljavanja antihristȃ i o jednom segmentu te stavke koji se odnosi na interese antihristȃ. Prošli put sam besedio o trećoj stavci interesa antihristȃ: o koristima. U okviru te stavke, nabrojao sam određena ispoljavanja nekoliko aspekata, koja su se naročito odnosila na ponašanje antihristȃ, na njihove misli i poglede, kao i na razne stvari koje oni rade pod uticajem tih misli i pogleda. Prošli put sam u zajedništvu besedio o dva aspekta: prvi je bio pronevera imovine Božje kuće, a drugi korišćenje braće i sestara da službuju i rade za njih. To su dva konkretna ispoljavanja antihristȃ kada spletkare zarad vlastite koristi. Da li sada, kada sam u zajedništvu podelio sa vama misli o tim stavkama, imate određeno razumevanje priroda-suštine antihristȃ? Između iskvarenih ljudskih bića, u stvari, i nema velike razlike kada je reč o raznim manifestacijama antihristȃ, bilo da je u pitanju njihova narav ili priroda-suština. Među njima ima više sličnosti nego razlike; razlikuju se jedino po tome da li imaju dobru ili zlu ljudskost, a naglašena razlika postoji jedino u njihovom odnosu prema istini. Iako su iskvarene naravi svih ljudi iste, antihristi su u stanju i da mrze istinu, da se opiru Bogu, da donose sud o Njemu i bogohule protiv Njega, a sposobni su i da čine zlo i da ometaju crkveni rad. To su oblasti u kojima postoji naglašena razlika između antihristȃ i običnih iskvarenih ljudi. Svaki čovek ima narav antihrista, ali, ako ne čini zlo niti ometa crkveni rad, i ako se direktno ne suprotstavlja Bogu, ne može se reći da je antihrist. Iako iskvarena ljudska bića imaju iste ili slične misli, poglede i iskvarene naravi kao i antihrist, ako neko nema ljudskost-suštinu zlog čoveka, to je onda izrazita razlika između njega i antihrista. Većina ljudi ne vidi tu razliku, pa onda oni ljude sa naravi antihrista i one koji koračaju putem antihrista svrstavaju zajedno i određuju kao antihriste – na taj se način lako može naškoditi dobrim ljudima! Ako ne razumete jasno suštinu antihristȃ, to vam je velika prepreka u razumevanju samih sebe. Ako vidiš da je tvoja iskvarena narav ista kao antihristova, mislićeš da si i ti antihrist, a ako vidiš da je put kojim ideš isti kao njegov, takođe ćeš misliti da si i ti antihrist. Definisaćeš sebe kao antihrista ako vidiš da radiš stvari na isti način kao on i da imaš iste misli i poglede kao on. Ako sebe budeš video kao antihrista u te tri stvari, utvrdićeš da si antihrist. Do kakvih će to posledica dovesti? Sigurno ćeš postati do određene mere negativan i dići ćeš ruke od sebe. Donekle je iskrivljeno razumeti sebe na taj način. Znači li to onda da nije neophodno razumeti svoju narav antihrista? Ne znači, naravno da je neophodno. Svrha razgovora u zajedništvu i detaljne analize naravi antihristȃ je u tome da vam omogući da napravite poređenje sa samima sobom i da dođete do istinskog razumevanja sebe. Ako razumeš samo to da imaš prosečnu iskvarenu narav, ali ne prepoznaješ da imaš narav antihrista, onda je tvoje razumevanje samog sebe vrlo površno i jednostrano; nije onakvo kakvo bi trebalo da bude. Možda toga za sada još uvek niste svesni. Većina ljudi misli: „Ja ne hodam putem antihrista, nisam antihrist, niti imam suštinu antihrista, pa nema potrebe da stignem do te tačke da razumem da imam narav antihrista, da sam kadar da hodam putem antihrista i da bih mogao da postanem antihrist. Kada bih sebe tako razumeo, zar to ne bi značilo da sȃm sebe ponižavam?” Dakle, niste mnogo zainteresovani za te teme o razotkrivanju antihristȃ. Bez obzira na to da li si zainteresovan ili nisi, ako si čovek koji stremi ka istini, doći će dan kada ćeš postepeno steći razumevanje tih aspekata istine i tih tvrdnji. Čuo sam kako neki ljudi u zajedništvu dele svoje iskustveno razumevanje, a da baš ništa ne kažu o tome da imaju narav antihrista, niti da hodaju njegovim putem. Očigledno je da su njihove misli, pogledi i narav potpuno isti kao i kod antihrista – identični su – ali oni to ne razumeju. To je dovoljan dokaz da mnogi ljudi imaju vrlo površno razumevanje samih sebe, utoliko što su u stanju da razumeju samo to da imaju iskvarenu narav, da se opiru Bogu i bune protiv Njega, da im ljudskost nije najbolja i da istinu ne vole baš mnogo. A u stvari, ono što oni ispoljavaju i otkrivaju jeste narav antihrista, a put kojim hodaju je njegov put, ali oni to ne razumeju. Zašto ne razumeju? Zato što ne razumeju različita ispoljavanja povezana sa antihristovom naravi, a ima čak i mnogo onih koji se boje da kažu da imaju narav antihrista ili da su na putu antihrista. Čak i ako to razumeju, ne usuđuju se da kažu; ako to izgovore naglas, biće kao da su prokleti ili osuđeni. Zar nije tvoja situacija u stvari ista, rekao ti to ili ne? Može li ćutanje da promeni činjenicu da imaš narav antihrista? Ne može. Činjenica da to ne razumeš dokaz je da je tvoje poimanje istine previše površno i da nemaš pravo razumevanje sebe.

3. Korišćenje vlastite pozicije da bi na prevaru nabavili hranu, piće i druge poželjne stvari

Sledeća tema o kojoj ćemo u zajedništvu razgovarati jeste treće ispoljavanje antihristȃ kada spletkare zarad vlastite koristi – korišćenje vlastite pozicije da bi na prevaru nabavili hranu, piće i druge poželjne stvari. Naravno, „korišćenje vlastite pozicije” može se nazvati i prevarom u cilju nabavljanja hrane, pića i drugih poželjnih stvari pod krinkom vere u Boga. Jeste li ikada pokušali da razmotrite tu stavku i da li ste ikada razmislili o njoj? (Nismo.) Jeste li ikada videli takvog čoveka? Imate li ikakvo mišljenje o takvim ljudima? Osećate li gnušanje ili odbojnost? Osećate li prezir prema takvim ljudima? (Osećamo.) Kakvi su to ljudi? Kakva je njihova ljudskost? Zašto rade te stvari? Kakvo je njihovo gledište o veri u Boga? Jesu li oni ljudi koje Bog spasava? Koji je cilj njihove vere u Boga, kad se sve uzme u obzir? Napustili su porodicu i karijeru i prikazivali se kao da trpe nedaće i da plaćaju cenu, ali koji je, kad se sve svede, njihov cilj kada koriste vlastitu poziciju da bi na prevaru nabavili hranu, piće i druge poželjne stvari? Znaju li, dok tako postupaju, da Bog to prezire i da mu to nije po volji? Jeste li ikada razmišljali o tim pitanjima? Istini za volju, većina vas nije. A zašto niste? Neki kažu: „U društvu ima previše takvih ljudi, pa nije ništa neobično što ih ima par i u Božjoj kući. Osim toga, ni mi sami nismo baš toliko čisti.” Smatraš sebe nekim ko stremi ka istini, a ipak nikada ne povučeš paralelu između istine i vlastitih dela, misli i ideja, kao i dela i ponašanja drugih, i ne posmatraš ih i ne definišeš sa tačke gledišta istine. Jesi li ti još uvek neko ko stremi ka istini? Da li istine koje si razumeo verujući u Boga za tebe i dalje imaju vrednost i značaj? Nemaju. Svi koji se, i bez duhovnog razumevanja, pretvaraju da su duhovni ljudi imaju lažnu duhovnost i stalo im je samo do toga da se po čitav dan kruto pridržavaju pravila ili izgovaraju reči i doktrine, a to je slično onome što su radili stari učenjaci kada bi se „potpuno predavali izučavanju knjiga mudraca, ne obraćajući pažnju na spoljne stvari”. Ljudi koji se pretvaraju da su duhovni misle da ih se ne tiče ništa što drugi rade, da to kako drugi razmišljaju nije njihova stvar, pa odbijaju da nauče da na osnovu Božjih reči raspoznaju ljude, da proniknu u stvari i razumeju Božje namere. Većina ljudi je takva; kada završe sa slušanjem propovedi ili sa čitanjem Božjih reči, oni to zabeleže na papir, sačuvaju u srcu i odnose se prema tome kao prema doktrinama i pravilima kojih se simbolično pridržavaju, misleći da je to dovoljno. Ali, oni nikada ne razmišljaju o tome kakva je veza između tih istina i stvari koje se oko njih dešavaju, odnosno raznih ponašanja i ispoljavanja koja vide kod ljudi oko sebe; nikada o tome ne razmišljaju, ne pokušavaju da srcem u to proniknu, niti se mole, niti tragaju. Duhovni život je kod većine ljudi baš u takvom stanju. Stoga mnogi ljudi u istinu ulaze sporo i površno; njihov duhovni život je krajnje monoton, samo slede pravila i krajnje su neprincipijelni u načinu na koji obavljaju stvari. Može se reći da kod mnogih ljudi postoji raskol između duhovnog i stvarnog života, da je njihov duhovni život prazan, tako da, čak i kada je reč o očiglednim ponašanjima i ispoljavanjima zlih ljudi i antihristȃ, oni nemaju ni koncepte, a kamoli definicije, niti imaju ikakve ideje, niti imalo pronicljivosti. Kada je reč o ponašanjima, ispoljavanjima i tvrdnjama antihristȃ koji spletkare zarad vlastite koristi, možda i jeste videli nemalo toga, ali u srcu nikada niste pokušali da proniknete u to kakvi su to tačno ljudi, da li su u stanju da, verujući u Boga, zadobiju istinu, da li su to ljudi koji streme ka istini, kao ni da proniknete u druga slična pitanja. Naprotiv, vi se po ceo dan dokono klatite, sve što radite samo otaljavate, i ne nastojite da zadobijete istinu niti da razumete istina-stvarnost i da zakoračite u nju. Antihristi koriste svoj položaj da spletkare zarad vlastite koristi i pretvaraju se da veruju u Boga da bi na prevaru nabavili razne poželjne stvari u Božjoj kući. Među tim poželjnim stvarima su, prirodno, hrana i piće, kao i određeni materijalni užici i slično. Suština tih ljudi je ista kao materijalistička suština antihristȃ o kojima smo prethodno govorili – to je karakter iste vrste čoveka. Oni nastoje samo da uživaju u raznoraznim materijalnim tretmanima; ne streme ka istini, a još manje spremaju dobra dela. Samo se pretvaraju da streme ka istini i spolja deluje da to rade. Ono za čim u dubini srca streme u osnovi su telesna zadovoljstva jela, pića i lepog ophođenja prema njima, koja su im neprestano na umu. Takvih ljudi ima popriličan broj; u svakoj crkvi će ih verovatno biti jedno-dvoje, a možda i više. Danas neću na teoretski način govoriti o ispoljavanjima, ponašanju i suštini tih ljudi. Prvo ću govoriti o nekoliko konkretnih reprezentativnih primera i pustiću vas da slušate, da iz toga steknete uvide i da vidite kako su takvi ljudi povezani sa stavkom o kojoj sada u zajedništvu razgovaramo i da li oni koriste svoj položaj i ističu transparent vere u Boga da bi na prevaru nabavili hranu, piće, novac i materijalne stvari. Probajte da razaznate tu vrstu čoveka, a zatim razmislite o tome da li ljudi sa kojima se susrećete imaju ispoljavanja o kojima pričamo. Ako se setite nekoga, možete i vi navesti par primera. Recite Mi, da li je bolje da dajemo primere ili da razgovaramo ovako uopšteno? (Bolje je da dajemo primere.) Koja je prednost davanja primera? Pre svega, većina ljudi rado sluša te priče i primere iz stvarnog života. Te priče imaju svoje likove i svoj zaplet i većini ljudi su zanimljive. Baš kao kada govorite o svom ličnom iskustvu: ako napišete članak o tome, ljudi će ga obično jednom-dvaput pročitati i to je to, ali ako snimite film ili napravite predstavu o tome, pogledaće ih veći broj ljudi, i to ne samo jednom. Ljudi će na taj način temeljnije i jasnije pogledati taj aspekt istine ili dotične ljude, događaje i stvari, a ovi će na njih ostaviti dublji utisak. Pored toga, kada se ljudima dȃ konkretan primer, to im pomaže da povuku preciznije paralele i veze između svakog aspekta istine i samih sebe.

Prvi slučaj: Pretvaranje da radiš kako bi se domogao hrane i pića

Hajde da prvo damo nekoliko primera uobičajenih za Božji izabrani narod. Neke starešine i neki delatnici dođu na novo radno mesto, gde sretnu raznu braću i razne sestre i otkriju neke dobre stvari, pa misle: „Ovo su dobre stvari. Zašto ih ja nemam?” Zar nemaju neumesne misli u sebi? Njihova pohlepa je pomolila glavu. Čim njihova pohlepa podigne glavu, taj prizemni i bestidni ološ stane kao ukopan i nalazi sve moguće izgovore da ostane da radi na tom mestu i da odatle ne odlazi. Koji je njihov cilj kada ne odlaze? (Da jednog dana izvuku neku korist.) Tako je, žele da izvuku neku korist. Neće noćima spavati ako ne izvuku tu korist. Brinu da će, ako odu negde drugde, neko drugi izvući tu korist, dok se njima samima više neće pružiti ta prilika, pa nalaze izgovor da propovedaju i da rade na tom mestu. U stvari, njihova srca uvek misle na te poželjne stvari, i oči su im uvek usredsređene na njih. Konačno stiču renome na tom mestu i većina braće i sestara ih voli, zna da su propovednici, pa ih obožava i ugleda se na njih. Sada je trenutak da te starešine i ti delatnici spomenu da i oni nešto žele, pa smišljaju sve moguće načine da započnu tu temu, ali, što više govore, to se više brinu. U sebi razmišljaju: „Kako da zatražim tu stvar? Ne smem da pokažem braći i sestrama da ja to volim i želim. Moram da ih navedem da mi to sami daju; ne smeju da misle da sam ja tražio, već treba da veruju da mi sami dobrovoljno daju i da je to, naravno, nešto što ja zaslužujem.” Nakon toga, pitaju braću i sestre: „Kako je sa vašim život-ulaskom u poslednje vreme?” Braća i sestre odgovaraju: „Otkad si ti došao, crkveni život nam se popravio i svi su se okrepili.” „Ako ste se okrepili, znači da je stanje vašeg duha bolje. I poslovi vam dobro idu. Bože zdravlja, poslovi će vam ubuduće krenuti još bolje.” Dok taj starešina ili delatnik govori, on okreće razgovor na svoju vodenicu. Kada braći i sestrama postane očigledno da starešina, odnosno delatnik, želi tu stvar, oni mu kažu da je ponese sa sobom kad krene kući. A taj starešina, ili delatnik, kaže: „Ne, ne mogu da je ponesem. To nije u skladu s načelima. Bog ne bi bio zadovoljan.” „Nema problema. Ti to zaslužuješ.” „Čak i ako zaslužujem, ne mogu.” Pošto je to rekao, on se zabrine da mu braća i sestre ipak neće dati tu stvar, pa govori nešto izokola da bi mu se braća i sestre zahvalili za njegovu dobrotu, a istovremeno uporno pominje stvar koju želi, da bi se braća i sestre setili da mu je daju. Braći i sestrama zatim postaje jasno na šta starešina, odnosno delatnik, cilja, pa kažu: „Hajde da ne razgovaramo sada o tome. Pričaćemo o tome kad odeš.” Kada starešina, odnosno delatnik, čuje braću i sestre kako to govore, srce mu je presrećno i misli: „Odlično. Konačno ću dobiti ono što hoću!” A onda misli: „Ako odmah sutra odem, ljudima će postati previše očigledno da želim tu stvar. Otići ću tek za dva-tri dana.” Kada konačno dođe taj treći dan, braća i sestre mu na odlasku daju vrlo težak paket. Starešina, odnosno delatnik, vidi da je u paketu ono što je želeo, ali se pravi da ne vidi i ne odbija ga. Samo bez reči uzima paket. Kakvi su to ljudi? To su ljudi koji svoj rad koriste kao način da dođu do nečega – a svoje službovanje kao valutu – u svom spletkarenju zarad nabavljanja poželjnih stvari. To su ljudi koji iznuđuju stvari od braće i sestara. Zar to nije jedna vrsta prevare? Koja je svrha njihovog rada? Da dobiju poželjne stvari varajući druge. Čim otkriju neko mesto na kojem postoji nešto poželjno i nešto što oni hoće, oni stanu kao ukopani i ne žele da odu. Sve dobre stvari nose svojoj kući. Pošto su nekoliko godina bili starešine i delatnici, imaju u svojim kućama mnogo stvari koje su prevarom dobili od braće i sestara. Neki od njih su od braće i sestara na prevaru dobili tajne porodične recepte i dedovinu, a neki lokalne proizvode. Deluje kao da ih njihova vera u Boga vodi sa jednog mesta na drugo, gde rade ne tražeći ništa zauzvrat, a oni su u stvari prevarom od braće i sestara dobili mnoštvo poželjnih stvari.

Jedan drugi starešina dođe u jednu crkvu, vidi da su žižule iz tog kraja poznate širom zemlje, pa u sebi pomisli: „Obožavam žižule. Da sam ovde rođen, mogao bih da ih jedem svaki dan, ali, na nesreću, ne mogu ovde da ostanem mnogo dana, a žižule su još nezrele. Kad ću moći da ih jedem? Znam šta ću – izmisliću neki razlog da ostanem dok žižule ne sazre, pa ću onda moći da ih jedem, zar ne?” Nakon toga, on smišlja izgovor da je većina braće i sestara na tom mestu u lošem stanju i da ništa ne postižu u radu, te da on stoga mora tu dugo da ostane da bi, pre nego što ode, pokrenuo stvari u svim oblastima crkvenog rada. No, da li je to ono što on stvarno u svom srcu misli? (Nije.) On u svom srcu kalkuliše: „Otići ću onda kad žižule sazre i kada budem mogao malo da ponesem sa sobom.” Srce mu je ispunjeno tom mišlju, pa staje kao ukopan i stacionira se u toj crkvi. Tokom svog boravka u njoj, on propoveda nešto reči i doktrina i obavlja neke površne poslove, ali u svom radu ne postiže baš mnogo. Žižule konačno sazre, a njegovo srce kipti od radosti: „Konačno mogu da jedem žižule. Konačno je došao dan o kojem sam sanjao!” Čim žižule sazre, on počinje da ih jede, dok istovremeno u srcu ovako premišlja: „Nije u redu da ovde svaki dan samo jedem žižule. Ne mogu da ostanem samo da bih jeo žižule. Šta ako braća i sestre primete? Moram da smislim neki način da ih navedem da mi daju malo da ponesem. Ako mi ih ne daju, moraću da se potrudim i da još nešto kažem da pospešim svoju stvar.” Čim braća i sestre koji tamo žive primete da on voli žižule, kažu da će mu ih dati da ponese sa sobom kad krene. Kada on to čuje, srećan je, ali njegova usta govore: „Ne bih mogao. To nije u skladu sa načelima. Vernici ne smeju za tim da žude. Zar vas time ne bih iskorišćavao? Ne mogu da ih uzmem, a da vam ne platim. Kada krenem platiću vam žižule.” Te reči koje on izgovara samo su prazne reči. Kada se dobro najede i kad dođe vreme da ode, on u srcu još uvek ovako razmišlja: „Zar mi neće dati žižule, ili će mi dati samo loše? Ja hoću one velike, dobre.” Dva dana pred odlazak, on stalno govori: „Sve žižule su uglavnom već obrane, zar ne? Kad li će sledeće godine sazreti?” Time podseća braću i sestre, da ne bi zaboravili da mu daju žižula da ponese. Čim to čuju, braća i sestre odmah razumeju o čemu je reč: „Izgleda da moramo obavezno da mu damo malo da ponese pre nego što ode, i to moramo za njega da izaberemo one dobre; inače bi mogao da nam zagorča život.” Kad konačno dođe vreme da on ode, braća i sestre mu daju tri velike kutije da ponese sa sobom. On ne može sam da ih nosi, pa zove svoje podređene da mu pomognu. Pre nego što ode, pojede koliko god može – čak i ako mu od njih pozli, misli da je vredelo. Boji se da, kada ode, neće više biti u prilici da ih jede. Odlazeći, on još uvek okleva, pa misli: „Ovog puta sam pojeo taman koliko mi se jelo. Doći ću opet dogodine u isto vreme. Ne moram da dođem prerano, ali ne smem ni da zakasnim. Treba da dođem baš u vreme kada žižule sazrevaju. Tako ću moći da ih jedem sveže, a kada ih osuše, ješću sušene. Mogu i da ponesem još sa sobom kada budem odlazio.” Zar nije ova njegova računica vrlo detaljna? Njegovo srce samo o tome misli. Uvek misli o tome kako da izvuče korist i smišlja spletke da bi dobio poželjne stvari, kao i da bi prevarom od braće i sestara dobio stvari koje su mu u interesu. Neće prevideti ni jednu jedinu poželjnu stvar koju vidi. Čak i ako je to nešto što ne iskače, ako mu zapadne za oko i dobro ga zapamti, garantovano će na kraju završiti u njegovim rukama. Zar nije to ponašanje jednog antihrista? Zar nisu ljudskost i karakter takvih ljudi naročito prizemni? Bez obzira na to koliko su nedaća takvi ljudi naizgled u stanju da pretrpe, koliku su cenu naizgled spremni da plate, koliko su u stanju da napuste porodicu i odreknu se karijere, može li se reći da su to ljudi koji streme ka istini? Ni slučajno. To su ljudi koji na prevaru nabavljaju hranu i piće pod transparentom vere u Boga.

Neki ljudi idu na razna mesta da šire jevanđelje i da obavljaju posao, a kada se vrate kući, sa svakog mesta donose razne lokalne proizvode, pa čak i stvari koje su iznudili od braće i sestara. Bilo da je u pitanju dizajnerska odeća ili elektronika, ne propuštaju ništa što im zapadne za oko i traže da im se to dȃ. Ako im ne daš, smisliće sve moguće izgovore da te orežu, daće ti do znanja zašto te orezuju i neće popustiti sve dok im konačno ne daš to što hoće. Ti ljudi prevarom iznuđuju razne poželjne stvari pod transparentom obavljanja svoje dužnosti i neumorni su u svojim pokušajima da nabave te poželjne stvari. Ponekad im braća i sestre daju poneku sitnicu, ali ti ljudi misle da to ne vredi mnogo novca, pa kažu: „Ne, hvala. Bog me je obasuo obiljem blagoslova. Ničega mi ne fali.” Koriste takve reči da odbiju i da prevare braću i sestre, kako bi ih ovi zavoleli i stekli visoko mišljenje o njima. Ali, ako im braća i sestre daju nešto o čemu su sanjali, što im je potrebno i o čemu stalno misle, kada te stvari vide, oni žele da ih iznudom prisvoje i uopšte se neće suzdržavati. Neke žene iz ruku braće i sestara iznude kozmetiku, lepu odeću i dobre cipele, dok neki muškarci iz ruku braće i sestara prevarom nabavljaju uređaje, motocikle i elektronske uređaje. Preduzimaju mere da se domognu svake poželjne stvari. Ma kakve dobre stvari braća i sestre imali, ti ljudi će, ako im te stvari zapadnu za oko, smisliti sve moguće načine da do njih prevarom dođu. Pored toga, ti ljudi čak izmišljaju najrazličitije izgovore i iznalaze najrazličitija opravdanja da se sastaju na večerama, gde se prejedaju hranom i nalivaju pićem. Dokle to ide? Dotle da, kuda god idu, gledaju čija porodica ima novca, a čija dobro jede, pa onda borave kod te porodice i nikako ne odlaze. Zatim izmišljaju najrazličitije izgovore da bi održavali okupljanja za kolege i organizovali večere. A kojim rečima otvaraju svaku večeru? „Naše današnje okupljanje je okupljanje carstva. Ova nam trpeza donosi predukus carske gozbe.” Ljudi koji im se ulizuju brže-bolje viču: „Amin. Neka je hvaljen Bog!” Ima nekih nazovi starešina i delatnika koji se prejedaju hranom i nalivaju pićem gde god da odu. Svaki obrok mora da ima hranljive sastojke, mora da bude ribe i mesa, pa čak i jela moraju svake nedelje da se menjaju; ne smeju da se ponavljaju. Posle večere moraju obavezno da popiju dobar čaj, pa nalaze izgovore i govore: „Ja bez čaja ne mogu. Mnogo radim svakoga dana, a moram da radim i po čitavu noć. Ako ne popijem malo čaja da me razbudi, neću moći noćas da radim.” To izgovaraju njihova usta, a šta oni u srcu misle? „Nije mi bilo lako da se domognem položaja na kojem sam danas. Zar ne bi trebalo malo da se bahatim? Osim toga, sanjao sam o boljem životu, pa zašto ne bih sada smislio sve načine da uživam u tim stvarima? Ako ne budem svoju moć koristio sada dok je imam, kada ostanem bez nje, više neću imati priliku da to radim. Treba da jedem i da pijem koliko god mogu. Ko mi garantuje da neće doći dan kada više neću biti na tom položaju i kada neću moći da uživam u tim stvarima. Ovu priliku više neću imati. Zar neće čitav moj život onda biti protraćen?” Takvi su ljudi koji na prevaru nabavljaju hranu i piće pod transparentom obavljanja svog posla. Malo rade i propovedaju poneku reč i doktrinu, a onda hoće prevarom da se domognu poželjnih stvari i da jedu đakonije.

Bio je jednom čovek koji je radio u jednom gradu, a braća i sestre koji su na tom mestu živeli morali su za njega svakog dana da zakolju po jedno pile. Razvio je naviku da jede jedno pile na dan, svakog dana. Kako se osećate kada to čujete? (Zgađeno.) Braća i sestre su gajili kokoške da bi imali jaja, a klali su ih tek kada bi ostarile. Otkad je taj čovek stigao među njih, morali su da zakolju čak i koke nosilje, pa je pilića bilo sve manje, i braći i sestrama je prekipelo. Kasnije je taj čovek smenjen, pa je otišao kući, ali i dalje nije mogao da se reši te problematične mane. Terao je i ženu da mu svaki dan zakolje i spremi pile; u protivnom bi se posvađao sa njom. Kakav je to čovek? Jedenje piletine postalo je deo njega. Jeo je svaki dan, za svaki obrok. Čak i kada je smenjen, i dalje je morao da je jede – postao je zavisan od nje. Zar taj čovek nema problem? Šta kažete, da li su takvi ljudi dobri? (Nisu.) Ukratko, svako ko pod transparentom vere u Boga koristi prilike koje mu se ukazuju tokom obavljanja dužnosti da na svakom koraku od braće i sestara iznudi njihovu imovinu i da prevarom nabavlja hranu i piće – nije dobar čovek. Njegova suština je suština antihrista. Ma gde da takvi ljudi radi posla odu i ma kakav posao da rade, oni prvo izaberu smeštaj kod relativno imućnih porodica koje žive relativno komforno. S kojim ciljem traže takva mesta? Da bi dobro jeli i boravili u lepoj kući – da bi udovoljili telu. Ima i nekih mesta gde zbog nepovoljnog okruženja ne mogu da ostanu, a da li će se tada odreći svoje pohlepe i tih svojih misli? Neće. Tražiće drugo slično mesto da ih ugosti. Stoga će takvi ljudi, pošto budu nekoliko godina radili u stranim zemljama, izgledati potpuno drugačije, pa ih braća i sestre, kada se vrate kući, neće prepoznati – lica će im biti punija, stomaci okrugliji; biće bolje odeveni; biće izbirljiviji i ponašaće se nadmeno. A kako će napredovati njihov životni razvoj? Neće napredovati nikako; samo će dobro jesti i lepo se odevati, udebljaće se, i toliko će jesti da će im podvaljci porasti, a trbusi se zaokrugliti. U groznom okruženju kakvo je kontinentalna Kina, ma kakvu dužnost čovek obavljao, to je hod po živcima. Čak i kada čovek dobro jede i kada ga primaju dobrostojeće porodice, on se ipak neće ugojiti. Kakvi su to onda ljudi kada toliko jedu da dobiju podvaljak i poraste im stomak? (Ljudi koji žude za prednostima statusa.) To su ljudi koji stalno razmišljaju o tome šta će jesti i piti i u kakvoj će hrani uživati za svaki od svoja tri obroka na dan. Ako takvi ljudi ne pojedu dobar obrok, neće biti raspoloženi ni da rade ni da obavljaju svoje dužnosti. Ako im stomak nije zadovoljan, ni um im neće biti uravnotežen: „Slabo sam jeo danas. Nije uopšte bilo mesa, a posle jela mi niste ponudili čaj. Zato ću vas ignorisati. Kada budete u zajedništvu razgovarali o crkvenom radu, ja neću govoriti. Osvetiću vam se. Ko kaže da je u redu da me ne hranite dobro? Moram ovako da jedem, a vi još hoćete da sa vama u zajedništvu razgovaram. Nema šanse!” Tako u sebi misle, ali ne smeju to naglas da izgovore. Kažu samo: „Sinoć sam do kasno u noć radio, tako da moram popodne da dremnem.” Zar nisu veliki prevaranti? Spavaju tako do četiri-pet popodne dok ih mnogo ljudi tamo čeka, a oni neće da ustanu. Onda im odjednom zamirišu jabuke, pa skoče iz kreveta, u strahu da će propustiti obrok. Tako oni rade i tako obavljaju svoje dužnosti. Ma gde ti ljudi otišli i ma koliko jeli i pili Božje reči i slušali propovedi, njihove se namere i ciljevi neće promeniti, niti će se oni odreći svojih ambicija i želja. Cilj njihovog stremljenja u ovom životu obuhvata sve materijalne stvari; ciljevi njihove vere u Boga u ovom životu su da dobro jedu, da se lepo odevaju i da se drugi prema njima lepo ophode. Misle da će, ako verujući u Boga u ovom životu budu uspeli da uvek dobro jedu, da nose lepu odeću i žive u lepim kućama, kao i da ih braća i sestre izdržavaju – ako budu uspeli da prevarom nabave te stvari – onda biti zadovoljni u ovom životu. U ovom svetu, kada čovek marljivo radi neki stalan posao, on ne može baš mnogo da zaradi, a nije lako zaraditi ni kada čovek ima privatnu firmu – neće moći da uživa u tim stvarima. Pa, pošto neko vreme o tome promišlja, dođe ipak do zaključka da je najbolje verovati u Boga, jer tu ne mora mnogo da se trudi. Sve što treba da uradi jeste da kaže par reči, da malo trči okolo, da preuzme neki mali rizik, pa može dobro da jede i da se oblači, pa čak i da natera mnoge ljude da ga služe i da uživa u kraljevskom tretmanu. Misli da je divno tako živeti i da je obasut blagoslovima jer veruje u Boga. Stoga često pred braćom i sestrama izgovara neiskrene reči, kao što su ove: „Bog nas je previše i prebogato obasuo darovima, više nego što bi čovek ikada tražio ili zaželeo.” Te reči su tačne, ali su u potpunom neskladu sa njegovim ličnim stremljenjem, karakterom, sa njegovim mislima, namerama i ciljevima. On ljude vara svakom izgovorenom rečju. I to što se naizgled daje i trči unaokolo takođe je prevara. Istiniti su samo računica, namere i pohlepa u njegovom srcu. Takvog su karaktera ti ljudi. Ma šta radili i ma kuda otišli, ta materijalna zadovoljstva zauzimaju najviše mesto u njihovim srcima, a oni ih se nikada ne odriču i nikada na njih ne zaboravljaju. Ma koliko sa njima u zajedništvu razgovarao o istini i ma koliko razgovarao o Božjim namerama, oni će obavljati svoje dužnosti tvrdoglavo se držeći te pohlepe i tih želja, i gajeći te namere i ciljeve; imali oni status ili ne, njihove se namere neće promeniti.

Drugi slučaj: Ozlojeđenost zbog nemogućnosti odlaska u inostranstvo

Kada sam radio u kontinentalnoj Kini, sa nama je bio jedan starešina koji je mislio da bi sa nama mogao da ode u inostranstvo i to mu se veoma dopadalo. Mislio je: „Konačno sam uspeo. Konačno uz boga mogu da dobijem velike blagoslove! Ranije sam uz boga trpeo nedaće. Danas sam konačno nagrađen. Ja sam to zaslužio. Ako ništa drugo, starešina sam i doživeo sam mnoge nedaće, pa kada mi se ukazala ova dobra prilika, trebalo bi da mogu da je iskoristim – trebalo bi da mogu da uživam u željenoj stvari.” Tako je on mislio. Ali, pošto sam proveo određeno vreme u njegovoj blizini, primetio sam da nije principijelan u svojim rečima i delima, da nema dobru ljudskost, da ima vrlo jaku nameru i želju da bude blagoslovljen i da ponekad mora da bude orezan. Pošto je nekoliko puta bio orezan, pomislio je: „E sad sam gotov. Višnji me je prozreo i prestao je da pominje odlazak u inostranstvo. Izgleda da nema nade da odem u inostranstvo.” Stalno je te stvari premetao po srcu. U stvari, mi smo videli da on ne stremi ka istini, da je suštinski nepogodan za odlazak u inostranstvo i da, čak i kada bi otišao u inostranstvo, ne bi mogao ništa da radi, tako da više nismo s njim o tome razgovarali. On je osetio da nema nade da ode u inostranstvo, pa je počeo da pravi druge planove. Jednoga dana je otišao i nikada se više nije vratio. Ostavio je samo pismo, u kojem kaže: „Toliko sam godina verovao u boga, a ponešto sam i uradio. Vi sada odlazite u inostranstvo, a ja sam nepogodan da pođem sa vama. U narednim danima ću raditi na tome da to nadoknadim. Bog me prezire, pa ću ga zato napustiti. Neću da ga teram da gleda nekoga koga prezire. Idem da se sakrijem.” Te reči su zvučale kao da imaju smisla i sa njima nije bilo većih problema. Zatim je rekao: „Ovako je otkad sam se rodio. S kim god da sam bio, uvek su me samo iskorišćavali. Dobar sam za to da sa drugima trpim nedaće, ali ne i da sa njima uživam u blagoslovima.” Šta je time hteo da kaže? (Mislio je da ga je Bog iskoristio.) Upravo to je hteo da kaže. Posebno kada je rekao: „Dobar sam za to da sa drugima trpim nedaće, ali ne i da sa njima uživam u blagoslovima”, ono što je mislio bilo je: „Toliko sam nedaća pretrpeo i toliko rizika preuzeo zajedno sa vama, a sad, kad je došlo vreme da sa vama uživam u blagoslovima, vi mi ne date.” On se tim rečima žalio; ova situacija je u njemu izazvala ozlojeđenost. Vlastitim ustima je rekao: „Bog me prezire. Napustiću boga. Ne želim da zbog mene oseća prezir”. A u srcu je, u stvari, bio ozlojeđen: „Vi odlazite u inostranstvo da uživate u blagoslovima, a mene hoćete da se oslobodite!” Da li je baš tako bilo? (Nije.) Pa kako je onda bilo? Mislio je da ga orezujemo zato što hoćemo da ga se oslobodimo, a ne zato što ne stremi ka istini i zato što je neprincipijelan u svojim rečima i delima. Nije razumeo da ima problem. Naprotiv, ovako je mislio: „Ja sam sa tobom trpeo nedaće, pa treba sa tobom i da uživam u blagoslovima. Ti moraš da mi dozvoliš da uđem u carstvo i da postanem jedan od ljudi carstva. Ma šta ja uradio, ti ne treba da me napustiš.” Zar nije tako mislio? (Jeste.) Kakva je suština takvog razmišljanja? (Ista je kao Pavlova suština kada je pokušao da obavi razmenu sa Bogom da bi dobio venac.) Tako je, to je Pavlova suština. On je verovao u Boga, sledio Ga, trpeo nedaće i plaćao cenu da bi zadobio venac i blagoslove. Nije imao istinsku veru, niti je stremio ka istini. Samo je pokušavao da obavlja razmene sa Bogom. Ako bi mu posao propao, ne bi dobio blagoslove, pa je osećao da je izvukao deblji kraj. Tada bi se razbesneo, smatrao da je cela stvar izgubljen slučaj, digao bi ruke od opreza, a u srcu bi postao kivan. To su stvari koje je prikazivao dok je govorio. Šta je taj čovek sledeće uradio? Posle toga, taj čovek je počeo da se bavi nekim poslovima, a oko njega je počelo da se mota nekoliko devojaka. Iako nije govorio da ne veruje u Boga, on nije vršio svoju dužnost i nije bio Njegov sledbenik. Niko nikada nije pomislio da će se on odreći prilike da sledi Boga i početi da se bavi poslovima samo zato što je bio malo orezan. Njegovo sadašnje besno ponašanje i način na koji se ranije ispoljavao bili su toliko različiti kao da su u pitanju dva različita čoveka. To se u stvari njegova priroda razotkrivala. Ranije to nije radio samo zbog toga što mu se nije ukazala prava prilika. To je jedan aspekt. Drugi aspekt je taj da je on krio ko je u stvari, pretvarao se da nije to što jeste, pa se zato obuzdavao. Ako si stvarno dobar čovek, ma u kakvoj se situaciji našao, moraš prvo da ostaneš postojan na svom mestu i da znaš ko si. Osim toga, mogu li ljudi koji zaista imaju bar malo ljudskosti da rade stvari i da čine nedela lišena ljudskosti? (Ne mogu.) Ne mogu ni slučajno. Iz ove priče je jasno da je najveće buntovništvo kada ljudi nisu kadri da prihvate istinu, i oni su tada u najvećoj opasnosti. Ako nikada nisu kadri da prihvate istinu, oni su onda bezvernici. Kada se takvom čoveku rasprše želje da bude blagoslovljen, on će napustiti Boga. Zašto je to tako? (Zato što ono za čim on stremi jeste da bude blagoslovljen i da uživa u blagodati.) On veruje u Boga, ali ne stremi ka istini. Spasenje je za njega samo ukras i milozvučna reč. Ono ka čemu njegovo srce stremi su nagrade, lovorike i poželjne stvari – on u ovom životu želi da dobije sto puta toliko, a u svetu koji dolazi – večni život. Ako to ne može da dobije, neće ni verovati; pokazaće se njegovo pravo lice i on će napustiti Boga. Ono u šta on u svom srcu veruje nije Božje delo, i nisu istine koje On izražava, a ono ka čemu stremi nije spasenje, a kamoli to da dobro obavlja svoju dužnost stvorenog bića; on, naprotiv, poput Pavla, stremi ka tome da bude obasut blagoslovima, da ima veliku moć, da nosi lovorov venac i da bude ravan Bogu. To su njegove ambicije i želje. Zato, svaki put kada se u Božjoj kući nađe neka korist ili poželjna stvar, on se bori da je se dočepa, počinje da rangira ljude po kvalifikacijama i starešinstvu, pa ovako premišlja: „Ja sam kvalifikovan. I ja treba da dobijem parče tog kolača. Moram da se izborim za to.” Postavljaju se na najistaknutije mesto u Božjoj kući, pa misle da je i pravo da uživaju u tim njenim pogodnostima. Tako je, na primer, u priči o odlasku u inostranstvo, prva misao tog čoveka bila da bi on trebalo da učestvuje u tome, da većina ljudi nije tako dobra kao on, da nisu pretrpeli toliko nedaća kao on, da nisu kvalifikovani kao on, da ne veruju u Boga toliko godina kao on, i da nisu starešine tako dugo kao on. Upotrebio je svaki izgovor i metod procene da sam sebe rangira. Ma kako rangirao ljude, sebe je uvek stavljao u pročelje i svrstavao u redove onih koji su kvalifikovani. Konačno je poverovao da je i pravo da on uživa taj tretman. Čim to nije dobio i čim se raspršila njegova fantazija o zadobijanju blagoslova i sticanju stvari koje su u njegovom interesu, on je odlučio da nešto učini po tom pitanju, razbesneo se i počeo da se ubeđuje sa Bogom, umesto da se pokori i da traga za istinom. Jasno je da mu je srce već bilo ispunjeno tim stvarima kojima je stremio i to je dovoljno da se vidi da su stvari kojima je stremio u potpunom neskladu sa istinom. Ma koliko radio, njegov cilj i namera – baš kao i Pavlovi – uvek su bili samo da dobije lovorov venac; on ih se čvrsto držao i nikada od njih nije odustao. Ma koliko se sa njim u zajedništvu razgovaralo o istini, ma koliko bio orezivan, razotkrivan i detaljno analiziran, on se i dalje tvrdoglavo držao namere da bude blagoslovljen i nije je otpuštao. Kada nije zadobio Božje odobravanje i kada je video da od njegove želje za blagoslovima nema ništa, postao je negativan i povukao se, napustio svoju dužnost i pobegao. Nije iskreno obavljao svoju dužnost niti je dobro služio u širenju jevanđelja carstva, a to jasno pokazuje da nije imao istinsku veru u Boga, da se nije istinski pokorio i da nije imao ni trunke istinskog iskustvenog svedočenja – bio je samo vuk u jagnjećoj koži, koji je vrebao skriven među stadom. Konačno je taj čovek, bezvernik do kosti, bio sasvim razotkriven i isključen, a njegov život vernika je okončan. To je jedan slučaj.

Ali taj slučaj nije bio jedini te vrste. To nije jedina osoba koja je posrnula i koja je bila razotkrivena u priči o odlasku u inostranstvo. Primer koji smo upravo dali odnosio se na jednog muškarca, ali bila je i jedna takva žena. Na početku smo planirali da i ta žena pođe sa nama u inostranstvo. Kada se to desilo, ona je iznutra bila vrlo srećna i počela je da planira i da se sprema za put, ali, na kraju, iz raznih razloga nije mogla da pođe. Ona tada o tome nije bila obaveštena, jer je situacija bila vrlo opasna. Saznala je za tu odluku jednom prilikom na nekom sastanku sa kolegama. Analizirajte sada ovo: kakav je bio rezultat kada je ta žena saznala? (Da je ta žena razmišljala kao normalna osoba, ona pri tom saznanju verovatno ne bi pokazala neku jaku reakciju. Smatrala bi da ne može u inostranstvo zato što je situacija veoma opasna i bila bi u stanju da se ispravno ponese sa tim. S druge strane, ta žena je, kada je saznala, mogla i da se razbesni i da proba da se ubeđuje sa Bogom.) Tako je, donekle ste dokučili karakter takvih ljudi. Takvi su ti ljudi – bez obzira o čemu je reč, oni neće prihvatiti da izvuku deblji kraj, već će želeti da iskoriste situaciju. Oni moraju u svemu da nadmaše sve druge i da budu bolji od drugih. Moraju u svemu da budu najbolji; moraju da dobiju sve najpoželjnije stvari i ne prihvataju da u nečemu nemaju udela. Pošto je ta žena saznala za to, u trenutku se razbesnela, bacila se na pod i napravila scenu. Pokazala se njena demonska strana, pa je svojim kolegama održala predavanje i iskalila svoj bes na njima. Šta je izazvalo njen bes? Izgledalo je kao da je ljuta na braću i sestre, ali na koga je u stvari bila ljuta? (Bila je ljuta na Boga.) Upravo to se dešavalo. Koji je onda bio uzrok njenog besa? Gde mu je bio koren? (Želje joj nisu ispunjene.) Koren je bio u tome što nije uspela da dobije željenu stvar i što nije ostvarila svoj cilj. Ovog puta nije uspela da izvuče korist; umesto toga, okoristili su se drugi ljudi, a ona nije uspela da uzme udela u tome, pa se razbesnela. Nije više bila u stanju da se pretvara, već je dala oduška svem nezadovoljstvu i ozlojeđenosti svog srca i pustila ih da izađu napolje. U prošlosti je ona uvek morala da bude prva koja će saznati šta rade Višnji. Uvek je htela da bude u kontaktu sa Višnjim i nije komunicirala sa braćom i sestrama. Uvek je sebe smatrala važnom i otmenom ličnošću, a ne prosečnom članicom, pa je mislila da ovog puta i ona treba da ode u inostranstvo – čak i ako niko drugi ne ode, ona treba da ode. Ona je bila prvi kandidat i trebalo bi da se prema njoj tako i ophode. Njeno srce je zaista tako mislilo. Sada je videla da neće imati to zadovoljstvo da se prema njoj tako ophode i da su sve nedaće koje je sve te godine trpela bile uzalud; nije bilo ništa od statusa za koji se mukotrpno borila niti od tretmana koji je želela. U tom trenutku sve se to raspršilo u ništavilo. Neverovatno ali istinito, ona nije uspela prevarom da pribavi tako važnu i poželjnu stvar; neverovatno ali istinito, otkačili su je, pa je pomislila da ne zauzima baš visoko mesto u Božjem srcu i da je samo prosečna žena. Linija odbrane u njenom srcu potpuno se srušila i ona je prestala da se pretvara i da skriva stvari. Počela je da pravi scenu, da viče na ljude, da daje oduška svom besu, da se ljuti i da razotkriva ono što je za nju bilo prirodno, ne hajući za to šta su drugi govorili ni kako su oni na to gledali. Nakon toga su je poslali u jednu grupu da obavlja dužnost. Dok je obavljala dužnost, učinila je mnoge loše stvari, pa su braća i sestra iz grupe na kraju zajedno napisali pismo u kojem traže da ona bude izopštena. Koji je uzrok njenog izopštenja? Braća i sestre su preneli da sve zlo koje je ona počinila može da se opiše jednom rečenicom: toliko je toga da ne staje na papir! Drugim rečima, počinila je previše zla i priroda njenih prestupa bila je preteška – nije mogla jasno da se prenese u jednoj ili dve rečenice, niti da se prepriča u jednoj ili dve priče. Učinila je bezbroj zlih dela i naljutila ljude, tako da je crkva izopštila. Te zle stvari nije radila pre nego što se pojavilo pitanje odlaska u inostranstvo, pa zašto je onda bila u stanju da ih radi nakon što se to pitanje pojavilo? Zato što se odlazak u inostranstvo nije ostvario kao što se nadala. Jasno je da su sve te zle stvari koje je uradila i rugoba koju je razotkrila bile neka vrsta osvete i oduška zbog toga što nije uspela da dobije tu poželjnu stvar. Recite Mi, kada se čovek koji istinski stremi ka istini i koji ima ljudskost susretne sa takvom situacijom, čak i ako ne razume mnoge istine, je li on u stanju da prikaže takva ispoljavanja? Je li u stanju da razotkrije te stvari? Svako ko ima imalo ljudskosti, imalo savesti, imalo osećaja stida, neće raditi te stvari, već će se savladati. Iako mu je srce nesrećno, nezadovoljno i pomalo povređeno, on će za sebe misliti kako je samo prosečan čovek, kako ne treba da se svađa da bi dobio tu stvar, kako oni koji veruju u Boga treba da streme ka istini i da se u svemu pokoravaju Božjim orkestracijama, kako nemaju izbora i kako su ljudi neimpresivna stvorena bića. Biće nesrećan nekoliko dana, ali će ga to onda proći. I dalje će verovati kako valja i neće činiti zlo, niti će se zbog te stvari svetiti ili davati oduška svom besu. Suprotno tome, ljudi koji ne streme ka istini i čiji je karakter katastrofalan kadri su da zbog jedne sitnice učine sva ta zla dela koja nikada ranije nisu činili. To je objašnjenje tog problema. To objašnjava ljudskost-suštinu takvih ljudi, kao i njihova prava stremljenja. Konkretno, njihovo pravo lice se pokazalo kroz ono što su u toj situaciji razotkrili. Prvo, njihova suština je u potpunosti suština antihrista. Drugo, oni nikada nisu stremili ka istini i nisu sebe nikada smatrali predmetom spasenja, niti su se ikada pokorili Božjim orkestracijama i uređenjima. Ne streme ka pokornosti Bogu, već isključivo streme ka statusu i uživanju; streme samo dobrom tretmanu i tome da budu ravni Bogu. Uživaju u svemu u čemu Bog uživa. Na taj način ne slede Boga zabadava. To su stvari kojima oni streme. To je priroda-suština takvih ljudi; to je njihovo pravo lice i unutrašnji pejzaž njihovih srca. To pitanje je okončalo dvadeset godina vere te žene – sve je otišlo u vetar.

Recite Mi, gde bi to dvoje ljudi sada trebalo da bude? U crkvi ili negde drugde? (U svetu nevernika.) Zašto tako mislite? Kako ste došli do tog zaključka? Na čemu su zasnovane vaše reči? (Na tome što su oni bezvernici i što svrha njihove vere u Boga nije stremljenje ka obavljanju dužnosti stvorenih bića. Takvi ljudi na kraju nisu kadri da ostanu postojani u svojoj veri i preostaje im samo da se vrate u svet.) Oni na kraju nisu kadri da ostanu postojani u svojoj veri, ali, budući da taj kraj još nije došao, zašto su onda nestali? Moraš da pogledaš šta su mislili u sebi. Takve stvari su mogli da rade i takve izbore da prave samo kada se u njihovim srcima dešavala određena aktivnost. Na koji su način analizirali i ocenili to pitanje kad ih je to navelo da izaberu takav put? U svojim srcima su mislili: „Sve ove godine verujem u boga i pretrpeo sam mnoge nedaće. Uvek sam čeznuo za danom kada ću moći da se proslavim. Ako budem sa višnjim, mogu da proslavim i da budem viđen. Sada mi se konačno pruža prilika da odem u inostranstvo. To je ogromna stvar! To je nešto o čemu se nisam usuđivao ni da pomislim pre nego što sam poverovao u boga. To je isto kao kada, verujući u Boga, budeš ovenčan, ali, ispostavilo se da ja neću moći da uzmem učešća u jednoj tako velikoj poželjnoj stvari. Ne mogu da je dobijem. Ranije sam mislio da imam izvesno mesto u božjem srcu, a sada vidim da nije tako. Izgleda da, sledeći boga, ne mogu da dobijem poželjne stvari. Nisu mislili na mene kada je reč o tako velikoj stvari kao što je odlazak u inostranstvo, pa zar onda nisu još manje šanse da u budućnosti budem ovenčan? Nije izvesno ko će biti ovenčan, ali izgleda da nema nade da ću to biti ja.” Jesu li takvi ljudi i dalje bili voljni da slede Boga i kada su pomislili da nema nade? Koji je bio njihov cilj kada su, ranije, trpeli nedaće i plaćali cenu? Tako su se poneli i na taj način ispoljili samo zbog to malo nade, zbog tih sitnih ideja koje su u srcima gajili. Sada kada su im se nade raspršile, a ideje im se pokazale uzaludnim, mogu li da nastave da veruju? Mogu li da nastave da budu zadovoljni boravkom u Božjoj kući i obavljanjem svoje dužnosti? Jesu li spremni da ne zadobiju ništa i da se pokore Božjim orkestracijama i uređenjima? Ambicije i želje antihristȃ tako su velike da oni sigurno neće biti spremni na to da njihov trud i cena koju su platili dovedu do tog rezultata. Oni sanjaju da za trud i cenu koju su platili zauzvrat budu ovenčani i dobiju poželjne stvari, da dobiju deo svake poželjne stvari koju Božja kuća ima – u redu je ako drugi to ne dobiju, ali oni to moraju dobiti. Jesu li ljudi sa tako jakim ambicijama i pohlepom kadri da obavljaju svoju dužnost a da ne dobiju ništa zauzvrat, da ulože trud a da ne dobiju ništa zauzvrat? Apsolutno nisu kadri to da postignu. Neki ljudi kažu: „Neka streme ka istini. Kada budu čuli mnoge istine, zar neće biti u stanju i da ih ostvare?” Drugi, opet, kažu: „Zar ih neće promeniti Božja grdnja i sud?” Je li zaista tako? Bog ne grdi takve ljude, ne sudi im i ne spasava ih. Upravo to su ljudi koje će On isključiti. Po čemu se razlikuje to što sam Ja rekao od onoga što ste vi malopre rekli? Da li je to što ste vi rekli ono što se stvarno dešava u srcima takvih ljudi? Je li to ispoljavanje njihove suštine? (Nije.) Šta je onda to što ste rekli? (Osećanja i prazne teorije.) Priroda onoga što ste vi rekli pomalo naginje analizi i proceni, pa te ljude ocenjuje i definiše na osnovu teorije. To nisu njihove prave misli i otkrivenja, niti su to njihovi pravi pogledi. To je ispoljavanje takvih ljudi koji imaju suštinu antihrista. Ako postoji neka poželjna stvar koju oni nisu dobili, neka korist u kojoj nisu uživali, ili neka prednost koju nisu zadobili, oni se razbesne, izgube veru u samo verovanje u Boga i u stremljenje ka istini; nisu voljni da veruju u Boga, već hoće da pobegnu i da rade loše stvari. Rade loše stvari da bi dali oduška svom besu i da bi se osvetili – da bi dali oduška svom nerazumevanju Boga i ozlojeđenosti prema Njemu Da li se tim ljudima treba baviti? Treba li im dozvoliti da nastave da obavljaju dužnost u crkvi? (Ne treba.) Kako onda sa njima treba postupiti? (Treba ih izopštiti.) Ima li ljudi koji su prestali da veruju zato što nisu mogli da odu u inostranstvo? (Ima.) Kakvi su to ljudi? (Bezvernici. Veruju u Boga samo zato da bi stremili ka blagoslovima, a kada im se ambicije i želje ne ispune, oni Ga izdaju.) U stanju su da prestanu da veruju u Boga zbog takve sitnice. Za takve ljude se ne može reći da imaju istinsku veru, pa čak ni da imaju lažnu veru – njihov je karaktera do te mere slab!

Treći slučaj: Nemogućnost nastavka života nakon povratka na selo

Neki su ljudi rođeni na selu i njihove porodice nemaju mnogo novca za život. Predmeti koje koriste u svakodnevnom životu jednostavni su, a u njihovoj kući nema drugog nameštaja osim jednog tvrdog kreveta, ormara i stola. Pod im je od cigle ili zemlje – ne betoniraju podove. Njihove okolnosti su vrlo skromne. Kada počnu da veruju u Boga, oni obavljaju svoju dužnost širenja jevanđelja i odlaze u neke veoma bogate oblasti. Bila je jedna takva žena, koja je pogledala oko sebe i videla da većina braće i sestara na podovima u svojim kućama ima ili parket ili pločice; zidovi su im oblepljeni tapetama; kuće su im vrlo čiste, a oni mogu svaki dan da se kupaju. U kućama imaju i mnogo nameštaja: televizore i velike ormare, sofe i klima uređaje. Spavaće sobe su im opremljene Dormeo krevetima, a kuhinje svim vrstama bele tehnike: frižiderima, mikrotalasnim pećnicama, rernama, šporetima, aspiratorima itd. Od pogleda na sve to, zavrtelo joj se u glavi. Osim toga, u velikim gradovima, kao što je bio taj, bilo je mesta gde je mogla liftom da se penje i spušta između spratova. Na tom mestu su joj se otvorile oči, pa kada je neko vreme tamo radila i širila jevanđelje, više nije htela da se vrati. Zašto je to tako? Mislila je: „Zemljana kuća moje porodice ne može ni da priđe ovom mestu. Svi mi verujemo u boga, pa kako to da ovi ljudi žive toliko bolje od moje porodice? Životi ovih ljudi su rajski. Moja porodica živi u svinjcu – živimo toliko lošije od ovih ljudi!” Pošto je napravila to poređenje, nasekirala se, još više se vezala za to mesto i još manje joj se vraćalo. Pomislila je: „Ako mogu ovde da radim na duži rok, onda neću morati da se vratim kući, zar ne? Ona zemljana rupa nije za ljude.” Neko vreme je ostala u velikom gradu i naučila da jede, da se odeva i da uživa u životu kao što to čine ljudi iz grada i da živi kao oni. U tim danima je osećala da je život tako dobar. Bilo je dobro imati novca. Siromašni ljudi nisu imali budućnost. Svi su siromašne gledali s nipodaštavanjem, a čak su i oni sami sebe tako posmatrali. Što je više mislila o tome, to je manje želela da se vrati, ali nije imala izbora – morala je da se vrati kući. Kada je stigla kući, u srcu je osetila mešavinu raznih osećanja i vrlo je teško to podnosila. Čim je ušla u kuću, videla je zemljani pod, a kada je sela na krevet pored ognjišta, on je bio veoma tvrd i neudoban. Kada je dodirnula zidove, ruka joj je ostala prljava od zemlje. Kada bi pomenula nešto ukusno što joj se jelo, niko nije razumeo nazive tih jela, a kada bi poželela da se opere pred spavanje, nije imala gde da se okupa. Pomislila je da je takav život previše skroman i bila je kivna na roditelje što su siromašni do te mere da nemaju para ni za šta što ona hoće, tako da je stalno bila živčana prema njima. Otkad se vratila, kao da je postala druga osoba. S neodobravanjem je gledala svoju porodicu, kao i sve u svom domu, smatrajući ga toliko primitivnim da je u njemu nemoguće živeti i da će umreti od ogorčenja ako bude morala da nastavi tamo da živi. Odlazak od kuće otvorio joj je oči, ali to je postalo nešto loše, pa su njeni roditelji bili vrlo ljuti na nju. U tom trenutku, u glavi joj se rodila ova ideja: „Da moji roditelji ne veruju u boga i da ja ne verujem u njega, životi bi nam zacelo bili bolji nego što jesu. Možda ne bismo mogli da spavamo na Dormeo krevetima, ali bismo barem bolje jeli i mogli da stavimo pločice na pod.” Mislila je da je to rezultat verovanja u Boga, da to što neko veruje u Boga znači da mora da bude siromašan i da čovek, ako veruje u Boga, ne može da ima dobar život, ne može dobro da jede niti da se lepo odeva. Od tog trenutka nadalje, ta izuzetna žena, junakinja koja je postigla uspeh u nekoliko provincija, nije mogla da ustane iz kreveta i po ceo dan joj se spavalo. Ujutro je teško ustajala, a prvo što bi uradila po ustajanju bilo je da se spremi i našminka, pa da se zatim obuče kao ljudi u gradovima. Onda se mrštila i promišljala o tome kad će se osloboditi tog provincijskog života i živeti kao ljudi u gradu. Propovedi koje je nekada držala i rešenost koju je imala napustile su je – sve je to zaboravila. Nije više znala čak ni da li je vernica. Toliko se brzo promenila. Pošto su joj se oči malo otvorile, a životno okruženje i kvalitet života promenili, ona se razotkrila.

Ranije je ta žena svuda išla, propovedala i radila. Imala je nepokolebljivu rešenost i veliku snagu, ali samo spolja. U stvari, ni sama nije znala čemu u dubini srca stremi, šta voli i kakva je osoba. Jedno iskustvo odlaska u grad iz korena je promenilo njenu životnu situaciju, a jedan period života u blagostanju potpuno je njenom životu promenio pravac. Koji je tačno bio razlog tome? Ko je promenio tu ženu? Nemoguće je da je to bio Bog, zar ne? Naravno da nije. Koji je onda bio razlog? Razlog je bio taj da je nju razotkrilo njeno okruženje, razotkrilo je njenu priroda-suštinu i otkrilo njena stremljenja i put kojim je išla. Kojim je putem išla? To nije bio ni put stremljenja ka istini, ni Petrov put, ni put onih koje Bog spasava i usavršava, ni put truda da se obavi dužnost stvorenog bića; bio je to put antihrista. Konkretno, put antihrista je put stremljenja ka ugledu, statusu i materijalnim zadovoljstvima. To je suština takvih ljudi. Da nije stremila tim stvarima, već da je bila osoba koja stremi ka istini, ovakva mala promena okruženja sigurno je ne bi razotkrila. U najgorem slučaju, bilo bi joj malo teško oko srca, malo bi se nasekirala i bilo bi joj malo bolno, ili bi imala neko budalasto ispoljenje, ali to ne bi išlo dotle da ona na takav očigledan način bude razotkrivena. Kakva je suština stremljenja takvih ljudi? Oni streme istim stvarima kao i nevernici i kao bilo ko drugi na ovom svetu ko stremi ka slavi, dobiti i zlim trendovima. Sviđa im se moderna odeća koju nose nevernici, sviđa im se kako nevernici prate zle trendove, a još više im se sviđa opsesija nevernika ekstravagantnim telesnim životom. Tako se i pogled ove žene na život i njen stav prema ovom svetu i prema životu potpuno promenio samo zbog jedne promene okruženja. Pomislila je da vera u Boga i stremljenje ka istini nisu najvažniji, te da čovek, kada je živ u ovom svetu, treba da uživa u telu i u životu, da prati trendove i da bude poput harizmatičnih i smelih ličnosti u društvu za kojima se na ulici okreću, kojima zavide, i koje kao idole obožavaju. Ima ljudi koji, nakon što im se oči otvore u susretu sa većim brojem okruženja i sa raznim vrstama ljudi, zahvaljujući tome što streme ka istini i razumeju Božje namere, postaju kadri da još bolje proniknu u te zle trendove i u ljudski rod. Srca su im kadra da još više preziru put kojim hodaju ljudi koji žive ovozemaljskim životom, kao i da taj put sagledaju i u potpunosti napuste, u svom stremljenju za tim da koračaju putem kojim ih vodi Bog. Što se, pak, tiče ljudi koji ne streme ka istini i koji imaju suštinu antihrista, čim im se oči otvore i čim se susretnu sa drugačijim okruženjima, njihove ambicije i želje ne samo da se ne smanje, nego dodatno porastu i uvećaju se. Kada im se ambicije i želje uvećaju, ti ljudi još više zavide životima onih ljudi u svetu koji uživaju u dobrim stvarima i imaju novac i uticaj, pa duboko u srcu razvijaju prezir prema životu vernika. Misle da većina vernika ne stremi ka ovozemaljskom životu, da većina nema novac, status ni uticaj, da nije videla sveta, da nije harizmatična poput nevernika, te da ne razume kako se uživa u životu kao što nevernici to razumeju i ne razmeće se toliko kao nevernici. Stoga im u dubini srca raste otpor i netrpeljivost prema veri u Boga. Zato je, u slučaju mnogih ljudi koji imaju suštinu antihrista, od trenutka kada počnu da veruju u Boga pa do danas, teško reći da li su to ljudi koji imaju suštinu antihrista, ali, jednoga dana, kada se pojavi pravo okruženje, ono će ih razotkriti. Ranije, dok razotkriveni ljudi još nisu bili razotkriveni, i oni su poštovali pravila i radili ono što treba. Šta god da je Božja kuća od njih zatražila, oni bi uradili, a bili su u stanju i da trpe nedaće i da plaćaju cenu. Delovali su uzorno, kao ljudi na pravom putu, sa obličjem i držanjem onih koji veruju u Boga. Ipak, ma šta spolja radili, njihova suština i put na kojem su bili nisu izdržali test vremena niti kušnju različitih okruženja. Ma koliko godina čovek verovao u Boga i ma kako čvrsti bili temelji njegove vere, ako ima suštinu antihrista i korača njegovim putem, neminovno će stremiti ka materijalnim zadovoljstvima, ka ekstravagantnom načinu života i materijalnim bogatstvima, a stremiće, štaviše, i ka svim vrstama poželjnih stvari. Pritom će ljudima koji žive ovozemaljskim životom zavideti na njihovom stavu i odnosu prema životu. To je sigurno. Stoga, iako sada svi slušaju propovedi, jedu i piju Božje reči i obavljaju svoje dužnosti, među njima ima ljudi koji rade te stvari, ali ne streme ka istini, i takvi će sigurno stremiti materijalnim stvarima. Te stvari će u njihovom srcu zauzeti prvo mesto i, čim se pojavi pravo okruženje ili prave okolnosti, njihove će želje narasti i stupiti na scenu. Kada do toga dođe, oni će biti razotkriveni. Ako ljudi ne streme ka istini, taj dan će doći pre ili kasnije. Što se, pak, tiče ljudi koji streme ka istini, razumeju je i oslanjaju se na nju kao na svoj temelj, kada se pojave ta iskušenja i okruženja, oni su u stanju da im priđu na ispravan način, da ih odbace i da ostanu postojani u svom svedočenju o Bogu. Kada dođu ta iskušenja, oni su u stanju i da razaznaju šta je pozitivno, a šta negativno, i znaju da li je to nešto što žele. Baš kao kada žena nije zainteresovana za muškarca koji joj se udvara ma koliko novca on imao. Zašto nije zainteresovana? Zato što taj muškarac nema dobar karakter. Neke žene ne traže partnera jer među muškarcima koji im se udvaraju nema bogatih. Da počne da im se udvara čovek koji ima novca i da im kupi dizajnersku haljinu od 20.000 juana, on bi ih privukao, a da im onda kupi bundu za 100.000 juana, ili veliki dijamant, ili lepu veliku kuću i kola, bile bi odmah spremne da se za njega udaju. Kada su, dakle, te žene govorile da neće da se udaju, da li je to bila istina ili laž? To je bila laž. Tako i mnogi ljudi tvrde da ne streme ovozemaljskom životu i njegovim mogućnostima i zadovoljstvima, ali to važi samo kada pred njima nema nikakvih iskušenja; okruženje nije pogodno za to. Čim se pojavi pogodno okruženje, oni upadaju duboko u njega i ne mogu da se iščupaju. Baš kao u primeru koji smo upravo dali. Ta žena nije uspela da se iščupa iz opisane situacije. Pošto je neko vreme uživala u gradskom životu, nije više znala ko je i izgubila se. Da je dospela u palatu, da li bi onda želela da joj se roditelji brže-bolje ubiju samo da joj ne ukaljaju ugled? Takvi su ljudi u stanju da učine svaku glupost zarad svog uživanja, ugleda, raskoši i visokog kvaliteta života. Oni su bezvredni i imaju prizeman karakter. Da li su takvi ljudi ikada stremili ka istini? (Nisu.) Odakle su onda dolazile njene propovedi? Da li je uopšte držala propovedi? To nisu bile propovedi, već doktrine. Samo je pravila predstavu i navodila ljude na stranputicu, a nije držala propovedi. Ako je održala toliko propovedi, kako to da nije mogla da reši sopstvene probleme? Je li znala da će dotle doći? Je li jasno videla stvari? Održala je toliko propovedi, a ipak, pošto je neko vreme uživala u gradskom životu, nije bila u stanju da prevaziđe takva iskušenja ni da ostane postojana u svom svedočenju. Jesu li to, onda, stvarno bile propovedi? Očigledno je da nisu. To je treći slučaj.

Četvrti slučaj: Zloupotreba priloga u svrhu otplate dugova

Nekada, kada sam živeo u kontinentalnoj Kini, morali smo da pronađemo relativno bezbedno mesto za sastajanje s kolegama, pa smo našli porodicu koja nas je ugostila. Porodica je bila spremna da nas ugosti i pomogla nam je da zaštitimo to mesto. Ali, posle nekog vremena, ta porodica je počela ovako da razmišlja: „Izgleda da planirate dugo ovde da se sastajete. Ne možete da se sastajete nigde osim u mojoj kući, pa bi trebalo to da iskoristim da izvučem neku korist iz te situacije. Zar ne bih bio budala da to ne učinim?” Tokom jednog sastanka s kolegama, pre nego što su svi učesnici stigli, neki čovek je iz nepoznatog razloga došao u kuću našeg domaćina, seo u dnevnu sobu i nije nikako odlazio. Porodica koja nas je ugostila došla je i rekla da je on došao da naplati neki dug, da su oni pre nekoliko godina pozajmili novac od njega, ali mu ga nisu vratili. Šta mislite, šta se tu dešavalo? Taj čovek je mogao da dođe i ranije, ili kasnije, ali desilo se tako da je došao da naplati dug upravo u tom trenutku. Je li to bila slučajnost ili je neko to namerno tako isplanirao? Nismo mogli da ne posumnjamo. Tu se dešavalo nešto sumnjivo. Šta se to dešavalo? Da li je moguće da je porodica imala loše namere i da je namerno pozvala tog čoveka da dođe? (Jeste.) Rekao sam im: „Odmah ga izbacite odavde.” Porodica je na to rekla: „Neće da ode dok mu ne platimo.” Ja sam zatim rekao: „Pa, zašto mu ne platite?” Porodica se nećkala, nagoveštavajući da mu ne bi platili čak i kada bi imali novca – hteli su da pozajme, a da ne vrate. Uterivač dugova je čekao i nije otišao ni kada su još neke naše kolege počele da pristižu. Šta su naši domaćini planirali da urade? Zar to nije bio unapred smišljen plan? (Jeste.) Malo kasnije sam nekom rekao da porodici da novac i da im kaže da se smesta reše tog uterivača dugova. Pošto smo im dali novac, uterivač je otišao u roku od pola sata. Zdrav razum nam govori da on više ne bi trebalo da se vraća, ali ta stvar još uvek nije bila završena. Mesec dana kasnije, uterivač je ponovo došao baš pred naš sastanak. Naši domaćini su rekli da je prošli put otplaćen samo deo duga, a ne ceo dug. Koji je bio njihov cilj kada su to rekli? Da im Božja kuća ponovo otplati porodični dug. Bilo je isto kao i prethodnog puta, čim smo im dali novac, uterivač je otišao. Od tog trenutka, uterivač više nikada nije došao za vreme našeg sastanka, jer smo već bili u dve rate otplatili dug te porodice. Porodica je očigledno brinula da, ako nam zatraži toliko novca unapred, nećemo hteti da platimo, pa su nam ga tražili u dve rate. Kako treba gledati na taj novac? Da li ga je Božja kuća pozajmila porodici ili je porodica manipulacijom navela Božju kuću da joj da novac? (Manipulisali su Božju kuću.) Zaista, porodica je prevarom navela Božju kuću da joj da novac. Pa, zašto im je onda Božja kuća dala taj novac? Zar nismo mogli da im ga ne damo? Na kraju krajeva, opravdano je i zakonito da im ne damo novac, ali to bi značilo da kolege više ne bi mogle da se sastaju. Koji je, dakle, bio naš rezon da im damo novac? U to vreme sam smatrao da prema tom novcu treba da se odnosimo kao prema zakupnini. Da smo zakupili hostel ili sportski stadion, zar nas i to ne bi nešto koštalo? A na tim mestima ne možemo da se sastajemo i ona nisu bezbedna. Ovde nam ova porodica pomaže da zaštitimo to mesto i bezbednost nam je zagarantovana, pa da li je onda razumno da Božja kuća potroši nešto novca da im otplati dugove? (Jeste.) Jedini problem je to što novac nije bio dat na iskren način. Ali u okruženju kao što je zemlja velike crvene aždaje, takve stvari su često neophodne.

Neki ljudi imaju zlu ljudskost i nisu sasvim voljni da vrše dužnost domaćina. Koristimo ih za zaštitu mesta gde se sastajemo, pa zato moramo da im dozvolimo i da izvuku neku korist iz te situacije. Ali, kada tako izvuku korist, mogu li i dalje da zadobiju spasenje? Ne mogu. Ne radi se o tome da ih Bog ne bi spasao, već o tome da takva vrsta ljudi nije u stanju da dostigne spasenje. Oni svakoga varaju i svakog iskorišćavaju. Kada obavljaju svoje dužnosti i nastoje da pripreme dobra dela, moraju uvek prevarom iz toga da izvuku nešto poželjno; s kim god da komuniciraju, drže se načela da uvek nešto ućare i da nikad ne izvuku deblji kraj. To je načelo kojeg se oni pridržavaju dok obavljaju dužnosti u Božjoj kući. Odakle, onda, dolaze ta „dobra dela”? Ta dobra dela ne pripremaju sami ti ljudi, već ih kupuje i plaća Božja kuća; oni ne pripremaju dobra dela. Oni obezbeđuju mesto, a Božja kuća daje novac i smatra ga zakupninom. To nema nikakve veze sa dobrim delima, to nisu dobra dela tih ljudi. Kakvo je to ponašanje kada čovek, na ime pružanja utočišta braći i sestrama za račun Božje kuće, od iste prevarom stiče novac ili predmete? Kakvog je karaktera takav čovek? Može li Bog odati poštu njegovom ponašanju? Kako se rangira njegov karakter u ljudskim srcima i u Božjem srcu? Pripremanje dobrih dela je nešto što treba da radiš – dobra dela pripremaš zarad svojeg odredišta, a sve što radiš za sebe radiš, a ne za druge. Kada radiš ono što treba, već si primio nagradu i već si dobio tu poželjnu stvar na koju si se namerio, pa kako te onda Bog vidi u Svom srcu? Ti radiš dobre stvari da bi stekao nešto što je u tvom interesu, a ne da bi stekao istinu ili život, a kamoli da bi udovoljio Bogu. Može li Bog i dalje da spase takve ljude? Ne može. Oni pripreme tek neko sitno dobro delo i obave neku sitnu obavezu i dužnost, a već pružaju ruke i traže od Božje kuće platu, žickaju pare od nje, smišljaju raznorazne načine da je prevare i da steknu poželjne stvari, te se trude da nikada ne izvuku deblji kraj, baš kao što bi vodili biznis. Stoga takvo dobro delo i nije dobro delo – ono se pretvorilo u zlo delo i ne samo da mu Bog neće odati poštu, već će On te ljude razrešiti i lišiće ih prava na spasenje. Kada je ta porodica naterala Božju kuću da otplati njen dug, je li taj postupak bio malo prevarantski po svojoj prirodi? Tako rade antihristi. Kada hoće novac, oni to ne kažu otvoreno; umesto toga, dolaze do njega prevarom, grabe priliku da iznude stvari. Da li Bog spasava one koji iznuđuju priloge date za Njega? (Ne spasava.) A ako se ti ljudi pokaju i steknu pravu veru, treba li onda da budu spaseni? (Ne treba.) Zašto? (Činjenica da su bili kadri da prevare Božju kuću znači da za Boga u njihovim srcima nema mesta – to su tipični bezvernici.) Hoće li se bezvernici pokajati? Oni bezvernici koji su antihristi neće se pokajati. Njima su interesi u središtu svega što rade i nikada se neće pokajati, pa makar umrli. Ne priznaju da su nešto loše učinili, niti priznaju da su učinili zlo, pa zašto bi se ona pokajali? Pokajanje je za ljude koji imaju ljudskost, savest i razum i koji jasno vide i priznaju svoju iskvarenost. Ta porodica je izvršila tek jednu malu dužnost, a morala je odmah prevarom iz toga da izvuče nešto poželjno, nije se libila da čak i to iskoristi kao priliku. Ti ljudi su bili velike varalice. To je četvrti slučaj.

Peti slučaj: Zahtevanje plate za rad u Božjoj kući

U kontinentalnoj Kini ima nekih vrsta rada koje su relativno opasne i riskantne, pa moraju da ih obavljaju ljudi koji imaju nešto pameti i određene kvalifikacije. U to vreme, bio je jedan čovek koji je imao takve kvalifikacije, pa je Višnji uredio da on obavlja taj posao. Dok je bio na tom poslu, on je podneo zahtev, rekavši da, čim je počeo da obavlja taj posao, više nije mogao svaki dan da ide na svoj redovni posao, te da njegova porodica sada malo teže preživljava. Božja kuća mu je dala nešto novca za životne troškove, a on je zbog toga bio vrlo srećan i preuzeo je posao koji mu je poveren; ali, njegova uspešnost u radu bila je tek osrednja. Posle nekog vremena, njegova porodica više nije teško preživljavala, ali je iskrslo nešto drugo, što je on pomenuo Božjoj kući, pa mu je ona opet dala novac za životne troškove, da ga obezbedi. Nerado se složio da nastavi sa radom, ali koliko ga je dobro obavljao? Bilo je tu mnogo problema. Ako mu se nešto radilo, on bi uradio nešto malo, a ako mu se nije radilo, ne bi uradio baš ništa. To je dovelo do kašnjenja u poslu, crkveni rad je zbog toga pretrpeo gubitke, a drugi ljudi su to morali da popravljaju. Nešto kasnije, Božja kuća ga je kontaktirala da mu kaže da uloži trud u svoj posao, pa će mu Božja kuća i dalje pomagati da reši sve svoje teškoće. On to nije rekao direktno Božjoj kući u lice, ali je nasamo rekao nekolicini braće i sestara: „Zar meni fali novca za troškove života? Koji veliki problem će rešiti ovako mala količina novca? Ja rešavam ogroman problem za božju kuću obavljajući ovaj posao. Trebalo bi i božja kuća da rešava velike probleme za mene. Moj sin trenutno nema novca za školarinu, a taj problem se ne rešava. Ne treba meni ova crkavica.” Te reči su izrazile ono što je on stvarno mislio, ali nije mogao da se natera da ih kaže Božjoj kući u lice; umesto toga, dao je sebi oduška iza zatvorenih vrata i tako je razotkriven. Kako bi ta situacija trebalo da se reši? Treba li Božja kuća da nastavi da za posao koristi njega, ili da nađe nekog drugog? (Da nađe nekog drugog.) Zašto? Njegov karakter i njegova suština već su razotkriveni. Ne samo da je hteo da Božja kuća izdržava njegovu porodicu, već je hteo i da ona njegovom sinu plati školarinu, a kasnije je rekao i da mu je žena bolesna, pa je hteo da joj Božja kuća plati lečenje. Zar on nije tražio sve više? Mislio je da je, čineći tu malu stvar za Božju kuću, dao veliki doprinos i da Božja kuća treba bezuslovno da ga snabde svime što zatraži. Da je imao neki redovan posao, da li bi onda imao novca da pošalje sina na fakultet? Da li bi imao novca da plati ženi lečenje? Ne mora da znači. Pa zašto je onda, kada je uradio to malo posla u Božjoj kući, stalno od nje tražio novac? Šta je mislio? Kakav je bio njegov pogled na taj problem? Mislio je da Božja kuća bez njega ne bi imala nikoga da obavi taj posao, pa da stoga mora da iskoristi tu priliku da nađe razloge da od Božje kuće traži još novca, da ne treba bez razloga da se odrekne te prilike i da će, ako je propusti, ona biti izgubljena. Zar nije tako mislio? Mislio je da je obavljanje tog rada isto kao kada ideš na posao i za to dobijaš platu, te da zato treba da opelješi Božju kuću. Kada je kasnije shvatio da ne može da opelješi Božju kuću, prestao je da obavlja svoj posao. Da li je to čovek koji istinski veruje u Boga? (Nije.)

Ljudi koji istinski veruju u Boga ne boje se da podnose teškoće dok obavljaju svoju dužnost. Neki ljudi dok obavljaju svoju dužnost ne pominju neprilike u kojima se nalazi njihova porodica. Neki ljudi iz siromašnih krajeva bivaju domaćini crkvenih okupljanja, pa kada im dođu braća i sestre, a kod njih nema pirinča za jelo, oni izađu i pozajme novac, i ništa ne kažu. Kada bi nešto rekli, da li bi Božja kuća mogla da im da novac? (Mogla bi.) Božja kuća može da priušti stvari koje su potrebne da se ugoste braća i sestre. Pa zašto onda ti ljudi ništa ne kažu? Da im ponudiš novac, odbili bi ga. Pošto izađu i pozajme novac, oni će taj dug malo po malo sami otplatiti. Ne žele novac od Božje kuće. Antihristi su upravo suprotni tome. Oni postavljaju uslove, pružaju ruke i postavljaju zahteve pre nego što bilo šta urade. Kako to da im je tako lako da pruže ruku? Kako mogu tako „samouvereno” da pružaju ruku? Takvi ljudi nemaju nimalo stida, zar ne? Pošto su zatražili nešto novca, oni žele još. Ako im ga ne daju, oni neće ništa ni raditi – uvek igraju na sigurno: „Uradiću onoliko koliko mi platite. Ako mi ne platite, nećete me naterati da još nešto uradim za vas. Zaboravite na to. Ovo je za mene posao, pa ako od njega nemam nikakve koristi, neću ni da ga radim. Izložio sam se riziku da obavim svoju dužnost, tako da moram nešto od toga i da dobijem, i to srazmerno onom što sam uložio. Neću da izvlačim deblji kraj!” Zato moraju da traže stvari koje smatraju da zaslužuju i moraju da iznalaze izgovore za te zahteve – moraju da razbijaju glavu da bi ih zatražili, pa smišljaju raznorazne načine da to učine. Ako mogu da dobiju to što su zatražili, utoliko bolje, a ako ne mogu, ostaviće sve, otići će i neće pretrpeti nikakve gubitke. Pored toga, misle da sav taj rad Božje kuće sa sobom nosi i rizik i da će Božja kuća, ako im ne da stvari koje su tražili, strepeti da je ne prijave i da neće imati nikog drugog ko je pogodan za taj posao, pa će morati da se posluži njima. A ako se njima bude poslužila, moraće i da ih plati. Zar nije to po svojoj prirodi neka vrsta prevare? Zar nije to po svojoj prirodi neka vrsta iskorišćavanja? Da li se takvi ljudi računaju među vernike? To su bezvernici koji nisu deo Božje kuće – nisu čak ni prijatelji crkve. Kada prijatelji crkve vide da su vernici divni ljudi, oni pomažu tako što im daju skrovište i pomažu im da urade neke stvari. Takvi ljudi mogu da budu malo blagoslovljeni. Suprotno tome, antihristi veruju u Boga samo da bi se domogli poželjnih stvari. Ako ne mogu da dođu do poželjnih stvari, oni neće obavljati nikakvu dužnost, neće ispunjavati obaveze i neće se uopšte davati. Kada Božja kuća uredi da oni obave neku dužnost, oni prvo pitaju koje im poželjne stvari nudi, a ako im ne nudi ništa poželjno, neće hteti ni da obavljaju tu dužnost. Koja je razlika između njih i prevaranata iz sveta nevernika? Ti ljudi i dalje žele da budu spaseni i da ih Bog blagoslovi. Zar ne traže nemoguće? Da ti ljudi nemaju prizemne osobine i da nisu bestidni, kako bi njihova srca uopšte mogla da smisle tako izopačene načine ponašanja? Kako mogu da imaju takav stav prema vršenju svoje dužnosti? Jeste li i vi u stanju da radite takve stvari? (Jesmo.) Do koje mere? Ima li granice? U kom trenutku biste pomislili da je to veoma ozbiljno i da ne možete više da nastavite sa tim stvarima? (Moje srce se ponekad oseća prekorenim, i grize me savest. Ponekad se bojim da će drugi razotkriti stvari koje sam uradio, pa to više ne radim.) Ma šta ljudi radili, izuzetno je važan njihov karakter. Čovek bez stida u stanju je da uradi sve moguće loše stvari. To je sasvim zao čovek. Nema granica tome što će on učiniti, a ne ponaša se u skladu sa svojom savešću. Kakvi su ljudi oni čija je ljudskost bez savesti? To su zveri i demoni i Bog ih neće spasti. Ljudi koji su sposobni da prevarom prigrabe priloge date za Boga i da ih iznude dok Bog obavlja Svoje delo, i oni koji od Božje kuće traže platu, nisu dobri ljudi. Oni misle da je Božju kuću lako prevariti, da u njoj niko nije zadužen da se stara za te stvari i da niko u Božjoj kući ne poseduje stvari, te da oni sami mogu te stvari da prisvoje i da ih na prevaru uzmu kako im se prohte. Kada to urade, misle da su stekli neku prednost. Je li tu prednost zaista tako lako steći? Prednost koju si stekao nije bila velika, ali kakve su posledice tog sticanja? Gubiš život.

Ako čovek zaista ima nešto ljudskosti i bar malo savesti, hoće li biti sposoban da tako nešto učini? Veruješ u Boga, a ipak si u stanju da Ga prevariš i da iznudiš priloge koji su Mu namenjeni. Kakav si ti onda čovek? Jesi li uopšte čovek? Takve stvari rade samo demoni. Zveri takve stvari ne rade. Pogledajte psa. Gazda odgoji psa, a pas mu čuva kuću. Kada dođe neki loš čovek, pas diže uzbunu i napada ga. Pojuri svakog ko uzme gazdine stvari. Kada iz gazdine kuće pobegnu kokoši, patke i guske, pas pomaže da se one pronađu. Kada se prasići u gazdinom domaćinstvu potuku, on pokušava da ih razdvoji. Pas zna da njegov gazda želi da on pazi na prasiće, pa je u stanju da ispuni tu obavezu. Pas se ne ubeđuje sa gazdom, i ne kaže mu: „Ja sam ti pazio na prasiće, zašto mi ne daš malo piletine ili nešto drugo za jelo?” Pas to nikada ne kaže. Čak i pas je u stanju da bez nagrade štiti gazdinu kuću i da ispunjava svoje obaveze prema njemu, dok ti ljudi nisu dorasli ni životinjama. Pošto su ispunili neku sitnu obavezu, već misle da su izvukli deblji kraj; kada ispune neke odgovornosti i ulože nešto truda, osećaju se neprijatno, imaju osećaj da je ta postavka bila neravnopravna i da su iskorišćeni, pa smišljaju sve moguće načine da izravnaju račune. Kada veruješ u Boga, Bog te štiti i vodi, i poklanja ti tolike istine. Kako možeš da ne razmišljaš o tome da Mu se odužiš? Ti ne razmišljaš o tome da mu se odužiš, ali Bog se time ne bavi. S druge strane, kada ti ispuniš neku sitnu obavezu, ti odeš kod Boga i tražiš od njega da izravna račune. Kada ispuniš neku sitnu obavezu hoćeš stvari da iznudiš i da prevarom nešto nabaviš – smišljaš sve moguće načine da ti to bude nadoknađeno. Zar ne tražiš time smrt? Zar ti Bog nije dao mnogo? Kada pogledamo ljudska ispoljavanja, šta ljudi zaslužuju? Da li ljudi imaju stvari koje danas poseduju i u kojima uživaju zato što su ih zaslužili? Ne. To su stvari koje ti je Bog podario i stvari kojima te je On blagoslovio. Već si dobio mnogo darova. Bog ti je podario život, istinu i put, a ništa nije tražio zauzvrat. Kako si Mu se ti odužio? Kada obaviš nešto malo svojih obaveza i dužnosti, iznutra osećaš da to teško podnosiš i da si pretrpeo gubitak, pa smišljaš sve moguće načine da izravnaš račune. Ako hoćeš da izravnaš račune, Bog može da ti da nešto zauzvrat, ali kada to budeš dobio, hoćeš li i dalje moći da budeš spasen? Doći će dan kada će ti ljudi saznati tačno šta je najvažnije i šta je najvrednije. Ljudi koji imaju suštinu antihrista nikada neće spoznati vrednost istine. Kad dođe dan da njihov kraj bude razotkriven, i kad sve bude razotkriveno i objavljeno, onda će saznati. Ali, zar onda neće biti prekasno? Kraj svih stvari je blizu i sve će stvari proći. Samo Božje reči i Njegova istina ostaće za večnost. Oni koji poseduju istinu i sprovode Božje reči u delo ostaće zajedno sa Njegovim rečima i sa Njegovom istinom. To je vrednost i moć Božjih reči. Međutim, antihristima ta činjenica nikada neće biti jasna, pa razbijaju glavu smišljajući sve moguće načine i sva moguća sredstva da spletkare zarad pribavljanja raznih koristi na ime vere u Boga, a još traljavija sredstva koriste u pokušaju da se na prevaru dočepaju priloga datih za Boga, da ih se proneverom domognu i da ih prigrabe. Svi postupci i ponašanja tih ljudi beleže se u Božji tefter do poslednjeg slova. Kada dođe dan da se razotkrije njihov kraj, Bog će odrediti kraj svakog čoveka na osnovu tih beležaka. Sve te stvari su istinite. Verovao ti u to ili ne, sve te stvari biće otkrivene. To je peti slučaj. O kakvom je ovde čoveku reč? Je li njegov karakter uzvišen ili prizeman? (Prizeman.) On u Božjim očima nije častan, već nizak čovek. Jednom rečju, zovemo ga „ološem”.

Šesti slučaj: Ulaganje ogromnog truda u osvajanje položaja zarad hrane i odeće

Mnogi ljudi, pošto poveruju u Boga, uvek streme ka statusu i ka tome da drugi imaju visoko mišljenje o njima. U Božjoj kući, uvek žele da se izdvoje iz gomile i da budu na čelu pastve. Zarad tih stvari napuštaju porodice i odriču se karijere, trpe nedaće i plaćaju cenu, da bi im se na kraju ispunila želja da postanu starešine. Kada postanu starešine, njihov život se istinski menja. Ispoljavaju sve aspekte imidža i stila iz svojih nekadašnjih predstava o ljudima na položaju, počev od načina oblačenja i šminkanja, pa do govora i ponašanja. Uče kako da govore kao zvaničnici, kako da naređuju ljudima i kako da nateraju ljude da umesto njih obavljaju njihove lične poslove. Jednostavno rečeno, uče da budu zvaničnici. Kada negde odu da budu starešine, to znači da tamo odlaze da bi bili zvaničnici. Šta znači biti zvaničnik? To znači „ulaganje ogromnog truda u osvajanje položaja zarad hrane i odeće”. To je pitanje koje se odnosi na fizička zadovoljstva. Pošto takav čovek postane starešina, šta je u njegovom životu drugačije nego što je bilo pre? Različito je ono što jede i oblači, i različite su stvari koje koristi. Kada jede, važno mu je da hrana bude hranljiva i ukusna. Posebno vodi računa o brendu i stilu odeće koju nosi. Nakon godinu dana starešinstva na nekom mestu, on postane mlitav i debeo, od glave do pete je obučen u dizajnersku odeću i koristi najskuplje brendove mobilnih telefona, kompjutera i uređaja za domaćinstvo. Je li živeo u takvim uslovima i pre nego što je postao starešina? (Nije.) Otkako je postao starešina, nije se trudio da zaradi novac, pa odakle mu onda novac za sve te stvari? Jesu li mu braća i sestre poklonili sve te stvari, ili mu ih je Božja kuća dodelila? Jeste li ikada čuli da Božja kuća dodeljuje te stvari svakom starešini i delatniku? (Nismo.) Pa kako je onda došao do njih? To, u svakom slučaju, nisu stvari koje je zaradio sopstvenim radom; naprotiv, to su stvari koje je dobio pošto je stekao status i postao „zvaničnik” – gde je uživao u prednostima statusa – tako što ih je iznudio od drugih, nabavio prevarom i prigrabio. Da li ste svuda u crkvama dolazili u dodir sa takvim ljudima među starešinama i delatnicima različitog ranga? Na početku, kada takav čovek tek postane starešina, on nema ništa, ali za manje od tri meseca ima kompjuter i mobilni telefon nekog vrhunskog brenda. Neki ljudi misle da, kada postanu starešine, treba da uživaju poseban tretman – kada izlaze iz kuće, treba da se voze kolima; kompjuteri i mobilni telefoni koje koriste treba da budu bolji od onih koje koriste prosečni ljudi, moraju da budu neke vrhunske marke, a kada im model zastari, treba da ga zamene novim. Jesu li to pravila Božje kuće? Božja kuća nikada nije postavila ta pravila i nema brata ni sestre koji tako misle. Pa, odakle onda dolaze stvari u kojima uživaju te starešine? Prvo, oni su ih iznudili od braće i sestara i nagovorili bogate ljude da im ih kupe, gradeći se da obavljaju rad Božje kuće. Pored toga, i sami kupuju te stvari od novca stečenog prisvajanjem i krađom priloga. Zar oni nisu ološ koji prevarom nabavlja hranu i piće? Da li se oni imalo razlikuju od ljudi iz prethodnih par slučajevima koje sam sa vama podelio? (Ne razlikuje se.) Šta im je zajedničko? Svi su iskoristili svoj položaj da se proneverom i iznuđivanjem domognu priloga. Neki ljudi kažu: „Ako rade u Božjoj kući i starešine su ili delatnici, zar nemaju pravo da uživaju u tim stvarima? Zar nemaju pravo da zajedno sa Bogom uživaju u prilozima datim za Njega?” Recite Mi, imaju li? (Nemaju.) Ako im je potrebno da kupe neke stvari da bi obavljali rad Božje kuće, u tom slučaju, Božja kuća ima pravila koja kažu da mogu da kupe te stvari, ali, da li oni te stvari kupuju u skladu sa odredbama tih pravila? (Ne kupuju.) Šta vam ukazuje na to da ne kupuju? (Da im je nešto stvarno potrebno za rad, mislili bi da je svaka stvar u redu dok god je upotrebljiva, ali antihristi streme ka vrhunskim dizajnerskim stvarima i koriste najbolje od svega. Sudeći po tome, vidimo da koriste status da bi uživali u tim materijalnim stvarima.) Tako je. Da su im te stvari potrebne za rad, bilo bi im u redu bilo šta što je upotrebljivo. Zašto moraju da koriste tako luksuzne i skupe stvari? Pored toga, kad su te stvari kupovali, da li su drugi ljudi učestvovali u njihovoj odluci i saglasili se s njom? Zar to nije problem? Da su i drugi ljudi učestvovali u donošenju odluke, da li bi se svi oni složili da se kupe te vrhunske stvari? Ni slučajno. Vrlo je očigledno da su do tih stvari došli krađom priloga. To je jasno kao dan. Osim toga, Božja kuća ima jedno pravilo – bilo da svaka crkva čuva svoje priloge ili da dve crkve zajedno sarađuju, čuvanje priloga nikada nije posao samo jedne osobe. Zašto bi onda ti ljudi, kao pojedinci, mogli da koriste priloge i da ih troše kako im se svidi? To nije u skladu s načelima. Zar u prirodi toga što oni rade nije krađa priloga? Oni su te stvari kupili i stekli bez saglasnosti i odobrenja ostalih starešina i delatnika, a kamoli da su obavestili druge ljude, i niko drugi nije znao šta oni rade. Zar priroda toga nije pomalo nalik krađi? To se zove krađa priloga. Krađa je podvala. Zašto je zovemo podvalom? Jer su oni te luksuzne stvari kupili i do njih došli gradeći se da rade za Božju kuću. Ta vrsta ponašanja naziva se prevarom i podvalom. Jesam li predaleko otišao kada sam je ovako definisao? Da li pravim od komarca magarca? (Ne.) Ne samo to, već se te takozvane starešine, kada na nekom mestu ostanu neko vreme, vrlo jasno izokola raspitaju kojim se poslovima braća i sestre bave u svetu, kakve društvene veze imaju, te kakve bi koristi mogli od tih ljudi prevarom da dobiju i koje njihove veze da iskoriste. Tako se, na primer, oni vrlo precizno raspitaju koja braća i sestre rade u bolnicama, u državnim organima ili bankama, ko ima firmu, čija porodica drži radnju, ima kola ili veliku kuću, i tako dalje. Spadaju li te stvari u delokrug rada tih starešina? Zašto se oni izokola raspituju o tim stvarima? Žele da iskoriste te veze i da koriste tu braću i te sestre na posebnim položajima u svetu da im čine usluge, da ih služe i da im pribave pogodnosti. Misliš da oni to rade da bi obavljali crkveni rad i da u zajedništvu razgovaraju o istini, da bi se pozabavili teškoćama Božjeg izabranog naroda? Je li to ono što oni rade? Iza svih tih stvari koje oni rade postoje namera i cilj. Kada prave starešine i delatnici rade, oni se fokusiraju na rešavanje problema i na to da dobro obave crkveni posao. Ne obraćaju pažnju na stvari koje nemaju nikakve veze sa crkvenim radom. Fokusiraju se samo na to da se raspitaju ko u crkvi iskreno obavlja svoju dužnost, ko je obavlja efikasno, ko je u stanju da prihvati istinu i da je sprovede u delo i ko je odan u obavljanju svoje dužnosti. Onda te ljude unapređuju, a sprovode istragu nad onima koji izazivaju prekide i smetnje, i obračunavaju se sa njima u skladu sa načelima. Samo su ljudi koji tako praktično deluju istinske starešine i delatnici. Rade li antihristi te stvari? (Ne rade.) Šta oni rade? Rade stvari i pripremaju se da bi za sebe prikupili poželjne stvari i ostvarili svoje interese, ali nisu usredsređeni na crkveni rad i ne odnose se prema njemu kao da je važan. Stoga, kada na nekom mestu steknu uporište, uglavnom su se do tad već izokola raspitali o tome koja braća i sestre mogu da ih snabdeju kojim uslugama. Na primer, ako neko radi u fabrici lekova, može da im da besplatne lekove kada se razbole, i to kvalitetne uvozne lekove; ako neko radi u banci, može da im olakša polaganje i podizanje novca, i tako dalje. Oni se vrlo jasno izokola raspitaju o tim stvarima. Oni takve ljude okupe oko sebe bez obzira na to da li je njihova ljudskost dobra ili nije. Ukoliko ih ti ljudi slede i ukoliko su spremni da budu njihovi pomoćnici i pratioci, antihristi će im davati poželjne stvari, držati ih u svojoj blizini, podržavati ih i štititi, dok će ovi zauzvrat raditi na tome da učvrste antihristov položaj u crkvi i da održe njegove snage. Stoga, kada želiš da vidiš da li neki crkveni starešina obavlja stvarni posao, pitaj ga o stvarnoj situaciji braće i sestara u toj crkvi i o tome kako se odvija crkveni rad, pa ćeš jasno videti da li je on zaista čovek koji obavlja stvarni posao. Neki ljudi se precizno izokola raspitaju za porodično stanje i životne okolnosti braće i sestara u crkvi. Ako ih pitaš ko radi u fabrici lekova, čija porodica drži radnju, čija porodica ima kola, čija porodica ima veliku firmu i ko radi u lokalnoj samoupravi i može da obavlja stvari za braću i sestre, oni će to tačno znati. Ako ih pitaš ko stremi ka istini, ko površno obavlja svoju dužnost, ko je antihrist, ko pokušava ljude da pridobije za sebe, ko je efikasan u širenju jevanđelja i koliko mogućih primalaca jevanđelja ima u toj zajednici, oni te stvari ne znaju. Kakvi su to ljudi? To su ljudi koji žele da iskoriste sve društvene veze na mestu na kojem se nalaze i da ih udruže da bi stvorili malu društvenu grupu. Stoga se mesto na kojem se nalaze te starešine ne može nazvati crkvom. Kada oni sa tom crkvom završe, ona postane društvena grupa. Kada se ti ljudi sastanu, oni u zajedničkom razgovoru ne otvore dušu o svojom iskustvenom razumevanju; naprotiv, gledaju ko ima jače veze, ko ima visok položaj u društvu i vrlo je uspešan, ko je poznat u društvu, ko ima uticaja, a ko može starešini da pribavi neke naročito korisne usluge i poželjne stvari. Ko god ti ljudi bili, oni se visoko kotiraju u srcu tog starešine. Zar antihristi ne rade upravo to? (Rade.) Šta to antihristi rade? Da li grade crkvu? Oni ruše crkvu, uništavaju je i prekidaju i ometaju rad Božje kuće. Stvaraju sopstveno nezavisno carstvo, sopstvenu privatnu grupu i kliku. To rade antihristi.

Već sam toliko godina u kontaktu sa vama, pa da li vas pitam šta vam rade porodice, da li su dobrostojeće i kakvo je vaše poreklo? (Ne pitaš.) Zašto ne pitam te stvari? Nema smisla da pitam te stvari. Božja kuća nije društvo. Nema potrebe da se dodvoravaš drugima ni da podmazuješ veze sa njima. Raspitivanje o tim stvarima nema nikakve veze sa verom u Boga. Ne pravi društvo od Božje kuće. Ma kakvo bilo tvoje porodično poreklo, bila tvoja porodica siromašna ili imućna, ma kakva bila sredina u kojoj živiš, bilo da je to grad ili selo, sve to nije važno. Ako ne stremiš ka istini, ma kako visok položaj da si nekada imao u društvu, to nije važno. Ja na to neću gledati. Kada ćaskam sa ljudima, nikada ih ne pitam za porodičnu situaciju. Ako žele o tome da govore, Ja ih slušam, ali se prema tim stvarima nikada nisam odnosio kao prema važnim informacijama o kojima moram da se raspitujem, a kamoli pokušao da prikupim nekakve informacije pomoću kojih bih ljude iskoristio. No, kada se antihrist raspituje o tim stvarima, on to sigurno ne radi samo da bi proćaskao; pre bi se reklo da on to radi da bi pribavio poželjne stvari. Na primer, ako nečija porodica drži radnju sa proizvodima za zdravlje i može da mu omogući da ih kupi po veleprodajnoj ceni, on se toj porodici dodvorava; ili, ako neko ima prijatelja kojeg antihrist može da iskoristi da mu pomogne da kupi nešto lepo, on će to zapamtiti. On pravi listu tih „veza” i tih ljudi za koje misli da imaju posebne talente, pa ih u ključnim trenucima koristi. Misli da su svi ti ljudi talentovani i da su mu od velike koristi. Je li takav pogled ispravan? (Nije.) Ljudi koji ne streme ka istini, koji su od ovog sveta i od Sotone, te stvari vide kao važnije od života i od istine. Ako je neko u društvu bio običan radnik, pa starešina, kada to čuje, na njega uopšte ne obraća pažnju, ma kako iskreno bilo stremljenje tog čoveka u veri, a kada isti starešina vidi da je neko u društvu bio neki kadar, da mu je porodica imućna, da živi na visokoj nozi i na samom vrhu, pa se tom čoveku zbog toga ulizuje, je li to onda dobar starešina? (Nije.) Jesu li se prema vama ikada tako odnosili? Šta ste u sebi mislili kada su se prema vama tako odnosili? Jeste li osećali da u Božjoj kući nema ljubavi ni topline? Da li antihristi predstavljaju Božju kuću? Oni ne predstavljaju Božju kuću. Predstavljaju Sotonu. Način na koji se ponašaju i vladaju, kao i njihova suština – od Sotone su i nemaju baš nikakve veze sa istinom. Oni predstavljaju samo sebe. Ima i onih antihrista koji te „veze”, kada ih drže u šaci i kada ih kontaktiraju, koriste da za njih obavljaju lične stvari, pa čak i da antihristovim članovima porodice pomognu da nađu posao. Recite Mi, da li se takve stvari dešavaju? (Dešavaju se.) Antihristi su itekako spremni da rade takve stvari. Čovek bez savesti i stida, koji je do krajnosti sebičan i podao, u stanju je da uradi bilo šta – u stanju je da uradi svakakve stvari koje nisu u skladu sa istinom i koje se protive moralu i ljudskoj savesti. Stoga je, u očima antihrista, najnormalnija stvar na svetu koristiti svoj položaj za rešavanje privatnih poslova, za sticanje koristi i slične stvari, pa o tome uopšte ne treba raspravljati, niti tu ima šta da se razabere ili razume. To je, kao što kažu nevernici, „ulaganje ogromnog truda u osvajanje položaja zarad hrane i odeće”. To je cilj kojem i antihrist stremi kada postane starešina. Baš kao što tome stremi, on i vredno radi na tome, bez i trunke samoprekora, koristeći položaj i moć koju ima u rukama da braću i sestre pretnjama natera da nešto urade kao da je to potpuno opravdano. Tako braći i sestrama postavlja svakakve zahteve i sa njima razmatra raznorazne prakse koje nisu u skladu sa načelima. Neki smetenjaci bez pronicljivosti dozvoljavaju da ih te starešine, protiv njihove volje, koriste i da im naređuju, dok će neki čak upotrebiti i sopstveni novac da učine stvari za njih, a neće biti u stanju ništa da kažu, i još će misliti da, čineći to, vrše svoju dužnost i spremaju dobra dela. Da ti kažem: zaista grešiš. Radeći to, ne spremaš dobra dela; naprotiv, pomažeš lošem čoveku da radi ružne stvari i povećavaš moć zlog čoveka. Zašto ovo kažem? Kada to radiš, to nije u skladu sa načelima. Ne obavljaš svoju dužnost. Ti pomažeš antihristu da spletkari u sopstvenu korist i rešavaš njegove privatne probleme. To nije tvoja dužnost; to nije tvoja odgovornost. To nije nalog koji ti je Bog dao, niti rad Božje kuće. Kada to radiš, ti vodiš brigu o Sotoni i radiš za Sotonu. Hoće li te se Bog sećati jer radiš za Sotonu? (Neće.) Čega će se onda Bog sećati? U Bibliji ima jedna izreka. Gospod Isus je rekao: „Zaista vam kažem, ukoliko ste učinili jednom od ove moje najneznatnije braće, meni ste učinili” (Matej 25:40). Tako je Bog odredio. Šta znače te reči? Ako si u stanju da nešto učiniš najneznatnijem među braćom i sestrama, to je onda sigurno učinjeno u skladu sa načelima i Božjim zahtevima. Ne gledaš koliko je visok položaj tog čoveka, već činiš stvari u skladu sa načelima. Neki ljudi čine stvari, ulažu trud i rade samo za one sa statusom i njih s oduševljenjem podržavaju, ali kada ih čovek bez statusa zamoli da nešto učine, čak i ako je u pitanju neka dužnost ili obaveza koju treba da učine, oni se na njega ne obaziru. Kako se onda definišu stvari koje oni rade? Sa Božjeg stanovišta, te stvari se definišu kao rad za Sotonu i On se uopšte neće sećati tih stvari. To je šesti slučaj. Je li neko od vas već video takve slučajeve? (Ja sam video jedan takav slučaj, Bože. Ranije, kada je među nama bila jedna starešina koja je bila antihrist, ona je zloupotrebila svoj položaj da zadrži za sebe dobru hranu, korisne predmete, šminku i druge stvari koje su braća i sestre donirali. Nekim je stvarima već bio istekao rok trajanja, ali ona ni njih nije dala braći i sestrama; sve te stvari je proneverom prisvojila. Osim toga, kupila je perjanu jaknu, ali, kada je kasnije videla da je jedna sestra takođe kupila kvalitetnu perjanu jaknu po povoljnoj ceni, smislila je i toj sestri rekla sve moguće stvari da bi se prevarom dočepala njene jakne, i još je tu sestru nagovorila da po skupljoj ceni kupi njenu perjanu jaknu.) Može se reći da je svaki antihrist zao čovek i da nema ljudskosti ni savesti, te da je njegov karakter naročito podao. Ti ljudi se na kraju moraju razotkriti i isključiti.

Bila je jednom jedna tročlana porodica koja je došla preko okeana da vrši dužnost. Kada su stigli, terali su braću i sestre da ih svaki dan izvode u kupovinu – jedno od njih je htelo perjanu jaknu, drugo pantalone, treće cipele. Nalazili su izgovore i tvrdili da nisu sa sobom poneli mnogo novca. Ako nisu poneli mnogo novca, onda nije trebalo da kupuju stvari, ali oni su upravo to želeli, i to nisu hteli prosečne, već luksuzne stvari, koje su braća i sestre plaćali sopstvenim novcem. Pošto je porodica neko vreme vršila dužnost, ljudi su počeli s neodobravanjem da gledaju na njihovo ponašanje – hrana koju su jeli, mesto na kojem su živeli i stvari koje su koristili bili su isuviše raskošni! Otac porodice je čak terao braću i sestre da mu kupuju mleko, pa je, kada je bio žedan, pio mleko umesto vode. Koliko na ovom svetu ima ljudi koji mogu da piju mleko umesto vode? Kakva je to sorta ljudi? Kasnije je naterao braću i sestre da kupe mandarine i pomorandže, te su oni kupili veliku vreću, koju je porodica slistila u roku od dva dana. Posle toga je rekao da žele dodatne vitamine, pa je naložio braći i sestrama da kupe trešnje, a Mene koristio kao izgovor, s rečima: „Moraš da kupiš trešnje za boga!” Rekao sam: „Sada je zima. Nije sezona trešanja. Ja ih neću jesti; nemojte ih kupovati za Mene.” A on je rekao: „Ipak moramo da ih kupimo!” Kada su braća i sestre kupili jednu gajbu trešanja, njegova porodica ih je smazala za tili čas. Nikada nisam video nekoga da tako jede – jeli su voće kao pirinač, a pili mleko kao vodu. A onda bi, kada bi došlo vreme ručku, videli da ima ribe i halapljivo bi je pojeli. Da ste ih videli kako jedu, zgadilo bi vam se – bili su poput izgladnelih utvara koje nikada ništa dobro nisu pojele. Mislili su da treba iskoristiti tu priliku da se dobiju dobre stvari, pa su spremno požurili da se nabokaju. Dete je na kraju toliko pojelo da mu je pozlilo. Posle toga je dete reklo nešto što je imalo uvrnutu logiku: „Da nisam pojeo onu ribu u božjoj kući, ne bi mi pozlilo!” Ja nisam bio tamo kada je on to pojeo i nisam ništa znao o tome. Jeo je po sopstvenoj volji – kako je mogao Mene da optuži? Ali on Me jeste optužio. Kako treba postupiti sa takvim ljudima? (Treba ih ukloniti.) Šta su oni? (Đavoli i Sotone.) To su đavoli. U to vreme, rekao sam starešinama lokalne crkve: „Uklonite ih i izbacite ih odavde, što dalje. Ne želim nikad više da ih vidim!”

Bio sam u velikom broju crkava i razgovarao sam sa nemalim brojem braće i sestara. Video sam sve vrste loših i zlih ljudi, ali vrlo je malo onih sa kojima mogu normalno da se družim. Sa većinom ljudi je stvarno nemoguće komunicirati i ima previše onih koji su operisani od razuma. Sve što kažu ima uvrnutu i pogrešnu logiku, a laži predstavljaju kao da su istine – oni nisu ništa do zveri, đavoli i Sotone i nemaju ni trunke ljudskosti ni razuma. Takvi ljudi predstavljaju bar trećinu ljudi u svakoj crkvi. Niko od njih ništa ne vredi i niko od njih ne može biti spasen; svi treba da budu isključeni što je moguće pre. Ljudi sa kojima Ja volim da komuniciram jesu oni koji su u stanju da prihvate istinu, koji su relativno pošteni i koji su u stanju da govore iz srca. Ma kakvu iskvarenost otkrivali i ma kako izopačeni bili, dok god su voljni da u zajedništvu razgovaraju o istini i sposobni da prihvate istinu, Ja se s njima mogu dobro slagati. Kada je, pak, reč o lažljivim ljudima koji vole druge da iskorišćavaju, na njih se ne obazirem. Neki ljudi u Mom prisustvu uvek žele da se hvališu i da Me navedu da imam visoko mišljenje o njima. Na jedan način se ponašaju preda Mnom, a na drugi iza Mojih leđa, da bi Me prevarili. Takvi ljudi su đavoli i treba ih poslati što dalje; ne želim nikada više da ih vidim. Kada ljudi imaju slabosti i nedostatke, ja mogu da ih podržim i da ih snabdem, i kada imaju iskvarenu narav, mogu da sa njima u zajedništvu razgovaram o istini, ali sa đavolima se ne upuštam u razgovor, niti ih slušam. Neki ljudi su novi vernici i ima istina koje ne razumeju, pa im se zato desi da ponekad govore ili postupaju neuko. Možemo u zajedništvu da razgovaramo o istini, ali, ako ti razumeš neke istine, a onda namerno izazoveš gungulu, ponašaš se prema Meni nerazumno i nalaziš Mi mane, Ja te neću trpeti. Zašto te neću trpeti? Nisi neko ko može biti spasen, pa zašto bih te trpeo? Trpeti nekoga znači da sam u stanju da ga tolerišem i da budem strpljiv sa njim. Strpljiv sam sa neukim ljudima i sa prosečnim iskvarenim čovekom, ali ne i sa neprijateljima i đavolima. Ako se đavoli i neprijatelji pretvaraju da ti govore stvari prijatne za uho da bi te podmitili, prevarili ili te na trenutak usrećili, možeš li im verovati? (Ne, ne možemo.) Zašto? Zato što nisu u stanju da prihvate istinu, to si već jasno video, i ti ljudi su već razotkriveni. Stvari koje govore su nepoštene, kada u zajedništvu razgovaraju o istini, to je licemerno, i teško je razaznati govore li istinu ili laži. Ako jasno vidiš te stvari, možeš biti siguran da su u pitanju đavoli i Sotone. Problem se može propisno rešiti samo ako se oni uklone ili proteraju. Neki kažu: „Zašto im se ne da malo slobode?” Ti ljudi nemaju šanse da se pokaju; nije im moguće da se pokaju. Oni su baš kao Sotona – ma koliko Bog bio svemoćan i mudar, iz njegove perspektive, to nije suština koju bi Bog trebalo da ima. On se prema Bogu ne odnosi kao prema Bogu, već misli da su njegove vlastite lukave spletke neka mudrost, da je njegova priroda-suština istina, a da Bog nije istina. To je čisti Sotona i njegova je sudbina da do kraja bude neprijateljski nastrojen prema Bogu. Tako je zlim ljudima suđeno da budu nesposobni za ljubav prema istini i za stremljenje ka istini, a Bog takve ne spasava. Ukloniti ih iz crkve i proterati ih iz Božje kuće najispravnija je odluka i nije nimalo pogrešna.

Antihristi o kojima sam danas besedio i koje sam danas detaljno analizirao nikada neće promeniti smer niti ciljeve kojima teže. Oni stavljaju lične interese na prvo mesto u svemu čemu streme, pa koriste svu svoju snagu i razbijaju glavu da na prevaru steknu hranu i piće u Božjoj kući. Nikada se nisu iskreno dali za Boga; žele samo prevarom da se domognu hrane i pića, da ostvare svoje interese i dobiju dobar tretman. Misle da Bog to ne vidi, da ne zna za to i da nije u stanju to da ispita, pa uporno streme ka tim stvarima. Naravno, takva je njihova priroda-suština – oni ne vole istinu i nisu u stanju da koračaju putem stremljenja ka istini, pa su osuđeni da budu određeni kao antihristi. To je vrsta ljudi koju Bog eliminiše i vrsta ljudi koju Božja kuća treba da protera kada ih otkrije. Od trenutka otkrića da je neko na putu antihrista, do toga da on počini niz stvari koje nisu u skladu sa istinom, pa sve do dana kada biva određen kao antihrist, ceo taj put svima jasno pokazuje da se antihristi ne menjaju. Njihov krajnji ishod je da budu proterani iz Božje kuće i da ih Bog eliminiše – oni su nesposobni za promenu. Kakva je korist od toga da znate te stvari? Neki kažu: „Mi ne nabavljamo hranu i piće prevarom. Stremimo ka istini i želimo da obavljamo svoju dužnost stvorenih bića. Sledimo Boga i pokoravamo se Njegovim orkestracijama i uređenjima. Ne ponašamo se kao antihristi, niti planiramo da hodamo putem antihristȃ. Kakva je korist od toga da saznamo za te slučajeve?” Ta ispoljavanja i otkrivenja antihristȃ mogu običnoj braći i sestrama da posluže kao upozorenje, te da im pokažu koji je put ispravan i kakvo je ponašanje i kakav način postupanja u skladu sa Božjim namerama. Za crkvene starešine i delatnike na svim nivoima, to je dokaz u stvarnom životu da su razaznali antihriste. Kakva je korist od razaznavanja antihristȃ u crkvenom radu? Pomaže vam da precizno identifikujete antihriste i da ih proterate iz crkve u pravom trenutku, čime ćete crkvu očistiti i osloboditi ometanja, prekidanja i štete koju ti antihristi čine, da bi oni koji zaista streme ka istini i koji su u stanju da se iskreno daju za Boga imali čisto i mirno okruženje bez ometanja đavola i Sotona. Stoga, kada je reč o istini raspoznavanja antihristȃ, bez obzira na to da li ih raspoznajete sa tačke gledišta činjenica i ispoljavanja, ili na osnovu istina-načela, morate da savladate oba ta aspekta. To je korisno i za vaš život-ulazak i za crkveni rad – to je nešto što bi trebalo da razumete.

Danas sam govorio o nekoliko slučajeva. Sve te stvari su nekakva ponašanja, neki načini postupanja i neka ispoljavanja antihristove zlobe, bestidnosti i potpunog nedostatka svakog moralnog kompasa. Trebalo bi da su svi ti slučajevi nešto što se desilo oko vas, a može se reći i da antihristovi načini postupanja i njegova ispoljavanja do neke mere postoje u svima vama. Drugim rečima, svi vi imate neke naravi antihristȃ i neka praktična delovanja antihristȃ. Stoga, kada raspoznajete antihriste, treba istovremeno da proveravate, proučavate i promišljate vlastito ponašanje. Neki će možda reći: „Uvek govoriš o takvim stvarima, o takvim tračevima, i uvek ideš u sitne detalje. Kako to doprinosi našem ulasku u istinu? Trenutno smo vrlo zauzeti svojim dužnostima i ne želimo da hvatamo beleške o tim stvarima niti da ih slušamo. Da bi ušao u istinu, dovoljno je da se držiš dve stvari – jedna je da se pokoravaš Bogu, a druga da propisno obavljaš svoju dužnost. Vrlo je jednostavno!” Možda je jednostavno u teoriji, ali kada govorimo precizno i konkretno, i nije tako jednostavno. Ako razumeš par istina, tvoj ulazak će biti težak i površan, a istine koje razumeš biće tek opšte istine, pa će i detalji tvog iskustva biti malobrojni, a ti nikada nećeš biti pročišćen u Božjem prisustvu. Bog od ljudi traži da streme ka istini i da uđu u istina-stvarnosti, tako da ljudi moraju da razumeju te detalje. Šta iz toga vidite? Bog je odlučio da vas spase, tako da mora sa vama da bude iskren i nipošto ne sme da bude nemaran, smeten, ni da se zadovolji time da bude vrlo blizu istine ili takoreći u pravu. Za Boga ne postoje „takoreći u pravu”, „četiri od pet puta”, „moguće” i „možda”. Ako hoćeš da budeš spasen i da hodaš putem spasenja, moraš da razumeš sve te pojedinosti istine. Ako sada nisi dorastao tom zadatku, u redu je – nije prekasno da sada počneš da ulaziš u pojedinosti istine. Ako se, pak, zadovoljavaš time da zauzmeš stav dobrog obavljanja svoje dužnosti, bez grešaka, i stav pokornosti kada te neke stvari zadese, nikada nećeš ući u istina-stvarnosti. Svaka istina koju Bog ljudima podari ima mnogo konkretnih pojedinosti i, ako ljudi te pojedinosti ne shvate, neće nikada razumeti istinu, niti će razumeti Božje namere. Je li dobro što je Bog sa ljudima ozbiljan? (Dobro je.) Bilo da je reč o tome kako obavljaju svoje dužnosti, o njihovoj pokornosti, o njihovim međusobnim odnosima, o tome kako pristupaju pitanju izgleda i sudbine, pa čak i o stvarima o kojima sada govorim, kao što su raspoznavanje antihristȃ, izbegavanje antihristovog puta i odbacivanje naravi antihrista, oni sve te pojedinosti moraju dobro da razumeju, jednu po jednu. Kada istinski budete u stanju da te pojedinosti razaznate, a ne samo da propovedate ponešto od jednostavnih i praznih doktrina, to će značiti da ste zakoračili u istina-stvarnosti. Samo ljudi koji zakorače u istina-stvarnosti imaju šanse i nade da budu spaseni; puko propovedanje reči i doktrina samo je službovanje. Ako ljudi žele da zakorače u istina-stvarnosti, moraju da počnu od tih pojedinosti. Inače nikada neće postići promenu naravi.

4. april 2020. godine