II. Interesi antihrista

Prošli put smo u zajedništvu razgovarali o Devetoj stavci različitih ispoljavanja antihristȃ: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu. Potom smo podelili interese antihristȃ na nekoliko stavki. Prva je njihova lična bezbednost, druga je njihov lični ugled i status, a treća je korist. Šta podrazumeva ta korist? (Prvo je pronevera imovine Božje kuće, drugo je korišćenje braće i sestara da službuju i rade za njih, a treće je korišćenje vlastite pozicije da bi na prevaru nabavili hranu, piće i druge poželjne stvari pod krinkom vere u Boga.) Te „druge stvari” obuhvataju posebne povlastice, bavljenje sopstvenim poslovima i tako dalje, zar ne? (Da.) Da li vas zbunjuje kada ovako u zajedništvu razgovaramo i delimo velike teme na manje teme, a te manje teme na razne aspekte o kojima razgovaramo? (Ne zbunjuje.) U stvari, što više na ovaj način razgovaramo, to bi stvari trebalo da postaju jasnije. Razgovarali smo o tri stavke interesa antihristȃ, ali ima još jedna, najvažnija, četvrta stavka interesa antihristȃ – njihovi izgledi i sudbina. Izgledi i sudbina su verovatno glavni cilj kojem antihristi teže u svojoj veri u Boga. To su istovremeno i najveći snovi koje gaje u srcu i najviše stvari kojima streme u dubini svojih srca. Verovatno ste upoznati sa temom izgleda i sudbine. Ona se odnosi na krajnje ishodište ljudi, na to gde će otići ili u kom pravcu će se zaputiti u budućnosti ili narednom dobu – ukratko, na njihovo buduće odredište. Zar to nije najveća i najvažnija tema u srcu svakog pojedinog Božjeg vernika? (Jeste.) Izgledi i sudbina su neverovatno važni za sve koji veruju u Boga. Stoga se podrazumeva da, za antihriste, njihovi izgledi i sudbina, odnosno njihovo odredište, moraju biti suštinski deo njihovih interesa.

D. Njihovi izgledi i sudbina

Pa da porazgovaramo onda u zajedništvu i o izgledima i sudbini u okviru interesa antihristȃ iz raznih uglova i gledišta, da bi stvari postale relativno jasne. Razni interesi antihristȃ o kojima smo ranije u zajedništvu razgovarali obuhvataju i materijalne i nematerijalne interese. Na primer, čovekova bezbednost, ugled i status su nematerijalni interesi; sve su to neopipljive stvari u njihovom duhovnom svetu. S druge strane, materijalni interesi obuhvataju imovinu, hranu i piće, kao i posebne povlastice, materijalna zadovoljstva i tako dalje. Na šta se, dakle, odnose izgledi i sudbina o kojima danas u zajedništvu razgovaramo? Ako ih pogledamo sa tačke gledišta ljudskih predstava, jesu li to materijalne ili nematerijalne stvari? (Nematerijalne.) Stoga, to mora da su stvari koje postoje u duhovnom svetu ljudi, u njihovim predstavama i uobrazilji i u njihovom umu. Te stvari su za ljude neka vrsta nade i oslonca i oni čitav život streme ka njima. Iako su te stvari ljudima nevidljive i neopipljive, one u njihovim srcima zauzimaju dominantno mesto, vladaju čitavim njihovim životom i upravljaju njihovim mislima i delima, njihovima namerama i smerom njihovog stremljenja. Dakle, izgledi i sudbina su neverovatno važni za sve! Iako su izgledi i sudbina važni, antihristi streme ka njima na način koji se u potpunosti razlikuje od stremljenja normalnih, običnih ljudi. U čemu je tačno razlika? Koji aspekti to pokazuju i omogućuju ljudima da jasno vide i razaznaju da je u pitanju antihristov način stremljenja i da je karakterističan za antihrista? Zar to nije vredno diskusije i razgovora u zajedništvu? Naravno, ispoljavanja mnogih ljudi na mnoge su načine slična ispoljavanjima pravih antihristȃ i onih koji imaju suštinu antihristȃ. Ali čak i kada su ta ispoljavanja i naravi isti, njihove suštine se razlikuju. Pa da porazgovaramo u zajedništvu o četvrtom interesu antihristȃ – njihovim izgledima i sudbini – sa raznih aspekata.

Kako da detaljno analiziramo izglede i sudbinu? Kakav metod i kakve primere možemo da upotrebimo da detaljno analiziramo činjenicu da izgledi i sudbina u interesima antihristȃ nisu u skladu sa istinom i da su u stvari otkrivenja suštine antihristȃ? Sa kog aspekta ih možemo detaljno analizirati? To je potrebno pažljivo ispitati. Pa da podelimo to u nekoliko širih kategorija, da bi ljudi tačnije i jasnije razumeli suštinu antihristȃ. Prva je odnos antihrista prema Božjim rečima, druga je odnos antihrista prema svojoj dužnosti, treća je odnos antihrista prema orezivanju, četvrta je kako antihristi gledaju na zvanje „služitelja”, a peta je odnos antihrista prema svom statusu u crkvi. Zašto baš tih pet kategorija? Probajte sami da dokučite. Možete li pomalo da razumete svaku od njih? Možete li da nađete odgovarajuća ispoljavanja ili naravi koje pripadaju antihristima? Šta tačno treba detaljno analizirati na temelju tih pet kategorija? Koje su, u pogledu tih kategorija, glavne karakteristike antihristȃ i osnovne naravi koje oni prikazuju, a koja su ispoljavanja normalnih ljudi koji streme ka istini i običnih iskvarenih ljudi? Koje su razlike između antihristȃ i običnih iskvarenih ljudi? U čemu se sastoje te razlike? Koja je razlika između puteva koje su izabrali? U čemu se razlikuju njihova ispoljavanja? Imate li ikakvo razumevanje tih kategorija? (Kada je reč o tih pet kategorija, antihristi prvenstveno ne vide stvari na osnovu istine u Božjim rečima. Oni uvek koriste površinski izgled određenih stvari ili sopstvenu situaciju da nagađaju o tome šta su Božje namere na osnovu sopstvenih predstava i uobrazilje, da bi videli da li imaju izglede i sudbinu. Na primer, kada je reč o njihovoj dužnosti, ako uspeju da dođu u centar pažnje i da udovolje svojim željama, svojoj taštini i svom ponosu, osećaće se kao korisni ljudi u Božjoj kući i kao da imaju izglede i sudbinu. Čim ih orežu, osećaće da nisu Bogu po volji, da je On nezadovoljan njima, obeshrabriće se i razočarati u veru u Boga, a u njima će se roditi negativnost i otpor.) Taj sažeti opis baca nešto svetla i pomalo se dotiče istine o tom pitanju. Sudeći po opštem značenju onoga što ste rekli, verovatno imate osnovno razumevanje tih pet kategorija. Sada ćemo u zajedništvu razgovarati o svakoj od njih pojedinačno.

1. Odnos antihrista prema Božjim rečima

Prva kategorija je odnos antihrista prema Božjim rečima. I antihristi su ljudi koji veruju u Boga i slede Ga; i oni drže Božje reči u rukama, slušaju propovedi, pohađaju okupljanja i imaju normalan duhovni život. I za antihriste je čitanje Božjih reči deo života i oni to često čine. Iako i jedni i drugi čitaju Božje reči, antihristi se razlikuju od ljudi koji streme ka istini; imaju potpuno drugačiji stav prema Božjim rečima. Kakav je to odnos antihristȃ prema Božjim rečima? Prvo, oni istražuju i analiziraju Božje reči, proučavaju ih iz čudne perspektive i tačke gledišta. Zašto to nazivam „proučavanjem”? Antihristi, na osnovu objektivne situacije, moraju da priznaju da su to Božje reči, a osećaju u srcu i to da su Božje reči toliko uzvišene da obični ljudi ne bi bili u stanju da ih izraze, kao i da se te reči ne mogu naći nigde drugde. Oni, na osnovu toga, nemaju izbora i moraju da priznaju da su to Božje reči, ali da li ih prihvataju kao istinu? Ne prihvataju. Pa zašto onda antihristi i dalje čitaju Božje reči? Zato što u Božjim rečima ima stvari koje su im potrebne, stvari koje žele da znaju i stvari koje ih podržavaju u njihovom duhovnom svetu. Koje su to stvari? One su, naravno, tesno povezane sa antihristovim izgledima i sudbinom. Kada antihristi proučavaju Božje reči, oni stalno traže reči koje se tiču odredišta, ishoda, toga gde će ljudi u budućnosti završiti i tako dalje. Zato antihristovo čitanje Božjih reči nazivamo „proučavanjem”, jer ih on, čitajući ih, istražuje, analizira i donosi sud o njima. Ovako on istražuje Božje reči dok ih čita: „Rekao bih, sudeći po božjem tonu, da on ne voli takve ljude. Zašto li se ja osećam kao jedan od njih? Treba da saznam kakvo odredište je bog namenio tim ljudima.” Kada vidi Boga kako govori o bacanju takvih ljudi u bezdan, on u sebi misli: „To nije dobro. Kada te bace u bezdan to znači da si gotov, zar ne? Takvi ljudi nemaju izglede i nemaju dobro odredište, šta onda da radim?” U srcu oseća tup bol, nelagodu i uznemirenost. „Zar se bog zaista tako ophodi sa takvim ljudima? Ne, ne mogu da odustanem.” I tako nastavlja da preispituje Božje reči. Kada vidi da Božje reči kažu: „Sinovi moji, učiniću za vas to i to, a desiće vam se to i to”, više se ne oseća loše. „Božje reči mi greju srce, divne su. Ja sam jedan od „sinova” o kojima govori.” Onda vidi kako se u Božjim rečima pominju „prvorođeni sinovi” i „vladaće kao kraljevi”, pa misli: „Odlično! Vera u boga donosi koristi i budućnost koja obećava. Izabrao sam pravi put. Kladio sam se na pravu stvar. Moram da budem predan u svojoj veri i da se držim božjih skuta. Ne smem da odustanem, čak ni u poslednjem trenutku!” Dok dalje čita, vidi kako Božje reči pominju da će „onaj ko do kraja sledi sigurno biti spasen.” Za antihrista je takvo čitanje poput pojasa za spasavanje. „Praktično ću delovati u skladu sa tim rečima. Ma kada i ma gde, ma šta se desilo, čak i ako more presuši a stene se pretvore u prah, čak i ako se plava mora pretvore u zelena polja, te se reči neće promeniti. Čak i ako nebo i zemlja prođu, te reči neće. Zar neću, dok god ih se držim, imati dobar ishod i dobro odredište? Zar moji izgledi i moja sudbina neće biti rešeni? Odlično! Moram da budem onaj koji sledi do kraja!” Uvek ponovo preispitujući, ovako istražujući i onako analizirajući, on na kraju pronalazi pojas za spasavanje u Božjim rečima i otkriva najveću „tajnu”. Ispunjen je radošću: „Konačno ne moram da brinem da će me isključiti, ne moram da brinem da ću završiti u jezeru ognjenom i sumpornom, ne moram da brinem da ću završiti u paklu. Konačno sam našao odredište i konačno sam našao put do raja, predivnog odredišta ljudskog roda – kako je to divno!” Ali to ne traje dugo, pa on, čitajući poglavlje Božjih reči pod naslovom „O odredištu”, ovako misli: „Šta te reči govore o odredištima? Izgleda da bog ne govori baš konkretno o odredištima raznih vrsta ljudi. Šta on tačno hoće da kaže? Šta da radim? Ne treba da brinem, treba da nastavim da čitam.” A kada vidi da Bog kaže: „Pripremi dovoljno dobrih dela za svoje odredište”, on onda još malo razmišlja o tome. „Ako hoću da imam dobro odredište, moram da pripremim dovoljno dobrih dela. Sada kada je bog odredio uslove, lakše je. Ne moram i dalje da ulažem besmislene napore i da se uzalud trudim – sada znam gde da uložim trud.” Antihrist kroz razgovore u zajedništvu saznaje šta su dobra dela, nalazi „put” i dobija rešenje. „Ispada da je bilo baš jednostavno. Davanje milostinje i priloga su dobra dela. Propovedanje jevanđelja i pridobijanje novih ljudi su dobra dela. Podržavati braću i sestre dobro je delo. Poklanjati stvari do kojih mi je stalo dobro je delo. Sve ću to uložiti zarad svog odredišta; sve ću te stvari razdeliti!” Ali onda ovako razmišlja: „Ne. Ako razdelim sav svoj novac i materijalni imetak, kako ću ubuduće živeti? Treba da čitam božje reči da bih prvo video kada će njegovo delo biti završeno i kada ljudima više neće trebati te stvari za život na zemlji. Ne treba da žurim. Ali ako ne razdelim te stvari, kako da pripremim dobra dela? Pružiti braći i sestrama gostoprimstvo i propovedati jevanđelje da bi se pridobili ljudi stvari su koje je lako uraditi. To su stvari koje mogu da uradim.” Dok priprema dobra dela, on u srcu stalno računa koliko je dobrih dela pripremio i kolika je verovatnoća da će imati dobro odredište. „Pripremio sam toliko dobrih dela, pa zašto mi bog ne daje izjavu o razrešenju? Božje delo još nije svršeno, pa šta onda ja da radim? Ne, moram da vidim šta još kažu božje reči o izgledima i sudbini i koja druga konkretna objašnjenja sadrže.” Pa nastavlja nanovo da preispituje Božje reči. Ako nađe nešto što ide u prilog njegovim izgledima i sudbini, srećan je; ako nađe nešto što je u sukobu sa njegovim izgledima i sudbinom, uznemiren je. Na taj način, tokom godina čitanja Božjih reči, on se u više navrata zbog Božjih reči oseća negativno i slabo, a isto tako se često zbog Njegovih reči oseća i pozitivno, srećno i ushićeno. Ipak, ma kakva stanja ili osećanja Božje reči u njemu proizvodile, on ne može da pobegne od opsesije svojim odredištem, izgledima i sudbinom, pa nastavlja da preispituje Božje reči ne bi li u njima pronašao tvrdnje i izjave o ishodima raznih vrsta ljudi. Ukratko, ulaže sav mogući trud u Božje reči. Ma kako ih čitao, on jednostavno ne zna da su u njima istina, put i život. Zna samo da u njima može da pronađe svoje odredište, odredište čovečanstva i način da izbegne odlazak u pakao i gubitak odredišta. Pa pošto je godinama na taj način čitao Božje reči, šta je na kraju dobio? U stanju je da govori o mnogim ispravnim doktrinama i duhovnim teorijama, ali uopšte nije u stanju da poveže Božje reči sa svojom suštinom otpora prema Bogu, pobune protiv Njega, neupražnjavanja istine i nevoljenja istine.

Antihristi često istražuju i pretražuju Božje reči da bi u njima našli Njegove objave o tajnama. Takođe pretražuju Njegove reči da bi u njima našli nove izraze, nove stvari i nove izjave, pa čak idu tako daleko da tragaju za duhovnim ili drugim tajnama koje su svima nepoznate, kao što su priroda smokve, značenje 144.000 muške dece i priroda čoveka koji odoleva iskušenjima, kao i određene izjave i izrazi iz Knjige Otkrivenja koje ljudi tolike godine istražuju a i dalje ih ne razumeju. Naročito predano rade na tim stvarima i uporno pretražuju i istražuju da li u tim rečima ima ikakvih izjava o ljudskim odredištima i jasnih definicija o njima. No, ma koliko tražili, njihov je trud uvek uzaludan. Stoga, iako antihristi čitaju Božje reči, slede Boga i rade što i ostali u crkvi, u dubini srca se uvek osećaju nelagodno. Često se pitaju: „Mogu li ja da primim blagoslove? Kakvi su tačno moji izgledi i sudbina? Hoće li se za mene naći mesto u carstvu božjem? Kada moje odredište stigne, hoću li gledati u plavo nebo ili ću, pak, biti u svetu tako mračnom da neću videti ni sopstvenu ruku? Koje je moje odredište?” Dok se tako u srcu pitaju, istovremeno u sebi, u dubini srca, ispituju i Boga: „Ispunjavam li ja uslove za ulazak u carstvo nebesko? Mogu li izbeći pakao? Mogu li ući u carstvo nebesko ako budem ovako stremio? Mogu li primiti blagoslove u budućnosti? Hoću li zakoračiti u svet koji dolazi? Kakav je božji stav? Zašto mi bog ne dȃ neku preciznu i konkretnu izjavu o tom pitanju, da povratim duševni mir? Kakav je moj ishod?” Zar ne misle antihristi upravo tako u dubini srca, dok proučavaju Božje reči, dok rade što i ostali i nemaju izbora do da nastave sa tim? To je stav koji u dubini srca gaje prema svojim izgledima i sudbini: um im je neprekidno zaokupljen tim stvarima, očajnički se drže za njih i odbijaju da ih puste.

Kada antihrist proučava reč Božju, ima nešto što ga zanima više od traganja za svojim odredištem i istraživanja tajni, a to je: kada će ovaploćeni Bog napustiti zemlju, kada će On okončati Svoju službu; kada će Njegova velika misija biti dovršena, kada će se Njegovo delo završiti, kada će oni koji Ga slede uživati u velikim blagoslovima i videti Njegovu stvarnu ličnost. Još jedna njihova velika briga je da li će moći da vide Boga kako napušta zemlju. Osim za dan kada će Božji plan upravljanja biti uspešno okončan, oni se još više interesuju za to kada će Hristos napustiti zemlju, kako će biti kada Hristos napusti zemlju, koliko oni sada imaju godina i da li će i za deset ili dvadeset godina i dalje biti živi da bi videli Hristosa kako napušta zemlju, šta će se desiti ako to budu videli, a šta ako ne budu; takve su računice u njihovom umu. Neki u sebi razmišljaju: „Imam već 60 godina. Ako za deset godina i dalje budem živ, trebalo bi da vidim hristosa kako napušta zemlju, ali ako za deset godina, kada se božje delo okonča, već budem mrtav, koji je onda smisao moje vere u boga? Iako je bog odredio da budem rođen u ovoj eri, ako ja, sledbenik božji, propustim priliku da svedočim tako velikom i važnom događaju, neću moći da se smatram blagoslovljenim čovekom i neću primiti nikakve velike blagoslove!” Takve misli u njima rađaju nesreću i nezadovoljstvo. Do koje su mere nezadovoljni? „Već sam tako star; zašto bog još nije napustio zemlju? Zašto božje delo još uvek nije završeno? Kada ćemo završiti sa širenjem jevanđelja? Neka se božje delo brzo završi, neka bog brzo okonča svoju veliku misiju, neka se katastrofe brzo obruše, neka bog požuri sa uništenjem Sotone i kažnjavanjem zlih ljudi!” Šta oni to rade? Zar ne postavljaju zahteve Bogu na osnovu svoje lične volje, nadajući se da će Ga naterati da postupi u skladu sa njihovom voljom? Zar u toj njihovoj volji nisu sadržani i njihovi lični interesi? Oni se, zbog sopstvenih interesa, usrdno nadaju da će Bog okončati Svoju veliku misiju, da će se nesreće brzo obrušiti, da će Bog požuriti sa kažnjavanjem zlih i nagrađivanjem dobrih i da će On doživeti Svoju slavu. Kakve motive oni gaje u srcu? Uzimaju li u obzir Božje namere? (Ne uzimaju.) Nego šta rade? (Nadaju se da će primiti blagoslove.) Hoće da se delo Božjeg plana upravljanja vrti oko njihovog odredišta zarad njihovih sopstvenih interesa i odredišta. Zar to nije ogavno i bestidno? Kakva je suština koju antihristi prikazuju u svim pitanjima? Stavljaju svoje interese iznad svega drugog i dozvoljavaju da oni budu važniji od svega. To jest, ne dozvoljavaju da se ništa, pa čak ni Božji plan upravljanja, sukobi sa njihovim interesima. Kada će se Božje delo završiti, kada će Njegova velika misija biti okončana, kada će On doživeti slavu i kada će uništiti ljudski rod, sva ta pitanja treba da se vrte oko antihristovih interesa i odredišta, sve to mora da bude povezano sa njegovim odredištem. Inače će se odreći Boga, dići će ruke od svoje vere u Njega, pa će Ga čak i prokleti.

Jedno od primarnih ispoljavanja antihristovog odnosa prema Božjoj reči je proučavanje. To je stav sa kojim se istinski bezvernik odnosi prema Božjoj reči. Šta on to u stvari proučava? On ne proučava istinu, niti zahteve koje Bog postavlja pred ljudski rod, ni Njegove reči koje razotkrivaju ljudski rod, ni Njegove reči koje donose sud o ljudskom rodu, a još manje Njegove namere; on proučava sopstvene izglede i sudbinu. Ma koji deo Božje reči čitao, ako on sadrži reči koje se odnose na njegove izglede i sudbinu – što ga najviše interesuje – on će te delove pažljivo proučavati i obeležiti kao važne. Kada, na primer, vidi Božje reči kojima se ljudi kao što je on razotkrivaju i detaljno analiziraju, ili opise karaktera ili izjave o ljudima kao što je on, marljivo će proučavati te reči i više puta ih ponovo iščitavati. Šta on to traži? Traži li uputstva o tome kako da razume Božje namere i nađe načela praktičnog postupanja? Traži li uputstva o tome kako da razume sebe kroz Božje reči? Ne traži. Trudi se da čita između redova da bi iza tih reči jasno video Božji stav prema ljudima kao što je on, da li ih Bog mrzi i prezire ili će ih spasti. Ispituje ne samo sadržaj tih Božjih reči, već i njihov ton i stav, kao i misli iza njih. Kada bude povezao sve delove Božjih reči koji se odnose na odredišta ljudi poput njega i kada bude otkrio da Božji stav prema takvim ljudima nije da ih spase, već da ih s gnušanjem odbaci, njegov sopstveni stav prema veri u Boga odmah će se ohladiti za 80 do 90 odsto. U njegovom srcu odmah će se javiti neverica, a njegov stav će doživeti preokret od 180 stepeni. Kakva je razmera tog preokreta? Takva da on više neće želeti da obavlja dužnosti koje je planirao da obavlja, niti da napusti ono što je planirao da napusti. Iako je na početku želeo da propoveda jevanđelje svojoj porodici, on to više neće raditi – pošto više ne veruje, pa nema govora ni o tome da članovi njegove porodice veruju. Sve u svemu, uništiće sve svoje prvobitne planove i odustati od njih. Zar to nije suštinski stav koji antihrist gaji prema reči Božjoj? Njegov cilj kada proučava reč Božju nije da stremi ka istini i da pronađe načela za sprovođenje istine u delo, da bi razumeo Njegove namere i bio Mu odan; njegov je cilj da nađe preciznu izjavu o tome kako Bog određuje ishode i odredišta ljudi poput njega. Kada naiđe na tračak nade, držaće ga se kao pijan plota; za taj tračak nade ostaviće sve, a njegov će se stav drastično promeniti. Ali kada mu se rasprše sve nade da će dobiti blagoslove, stav će mu se opet drastično promeniti, do te mere da će izgubiti veru i pribeći izdaji, pa čak i prokleti Boga u srcu. To su ispoljavanja antihristȃ.

Naravno, antihristi će koristiti Božje reči i da, dok ih budu proučavali, tragaju za ličnim koristima. O kakvoj vrsti koristi je reč? Dok antihrist proučava Božje reči, on sačinjava rezime o pravilima Božjeg govora, Njegovom tonu kada orezuje ljude, Njegovom načinu govora kada razotkriva ljudski rod, o tome kako On ljude teši i ubeđuje, koje metode koristi i kakvu mudrost poseduje. Antihrist se specijalizuje za učenje i imitaciju Božjeg govora i delovanja; istovremeno, on u govoru i razgovoru u zajedništvu sa drugima koristi reči koje i Bog često izgovara. Dok proučava Božje reči, on se i neprestano oprema rečima raznih istina u njima, preokreće ih u sopstvene stvari i koristi te Božje reči da obavlja posao i nagomilava kapital. O kakvom je kapitalu reč? Na primer, on veruje da je^[a] onaj čovek kojem na okupljanjima najbolje ide izgovaranje pravih reči i doktrina, pamćenje Božjih reči, citiranje Božjih reči i objašnjavanje Božjih reči, možda upravo vrsta čoveka koja u crkvi ima najviše šanse da zadobije spasenje. Ma šta antihrist radio, to je uvek povezano sa njegovim izgledima i sudbinom. On nikada neće jednostavno upražnjavati Božje reči i istinu, niti će patiti i plaćati cenu zarad sprovođenja Božjih reči u delo. Naprotiv, koristiće Božje reči da ljude navede na stranputicu, koristiće ih da sebi podigne ugled i koristiće ih da pripremi dovoljne uslove za sopstveno spasenje. Stoga je suština antihristovog odnosa prema reči Božjoj ta da on nikada ne posmatra reč Božju kao istinu niti kao put koji ljudi treba da slede. Iako antihrist uzdiže Božje reči i čita ih svaki dan, iako sluša kada drugi čitaju Njegove reči, jedno je sigurno: on ih ne sprovodi u delo. Kad god Njegove reči treba sprovesti u delo, njegova iskrenost nestaje – on kuje zavere isključivo zarad sopstvenih izgleda i sudbine. Izvana se lažno predstavlja kao neko ko voli Božje reči i čezne za njima. Ali u stvari, njegov cilj dok svakodnevno čita i gomila Božje reči jeste da ostvari uslove za svoje spasenje; on to radi u nadi da će time ostaviti dobar utisak na Boga. On ne veruje da Bog ispituje ljudska srca – zna samo da ljudi primećuju samo spoljašnjost, pa mora da i Bog primećuje samo spoljašnjost, te se stoga u tim stvarima upušta u prerušavanje i obmane, pribegavajući prevarama. Misli: „Ovo treba da radim samo spolja. Nema veze šta mislim u srcu – ljudi to ne vide, a ne vidi ni bog. U stvari, ma koliko čitao božje reči, ja to ne radim da bih postao nekakvo istinsko stvoreno biće. Da nema mojih izgleda i sudbine, ja ne bih trpeo te nedaće, niti bih podnosio tu nepravdu!” U njegovom umu, ma kako Božje reči zvučale, one se sigurno ne mogu ostvariti, a ljudi ih sigurno ne mogu proživeti. Čak i ako šačica ljudi pomalo proživljava Božje reči, mora da i oni to rade zarad sopstvenih ciljeva. Kao što kažu nevernici: „Ne postoji besplatan ručak.” Antihristi za sebe misle: „Trpimo tolike nedaće zarad naše vere u boga, svakodnevno čitamo i slušamo njegove reči, živimo prema njegovim rečima – a čemu sve to? Zar sve to nije zarad te jedne svrhe? Svi su u srcu vrlo svesni da je sve to zarad njihovih izgleda i sudbine; zašto bismo se inače odricali svih divota stremljenja ka ovozemaljskim zadovoljstvima samo da bismo ovde patili?” Koju činjenicu oni ovde poriču? Božja reč je istina, a istina može ljude da spase, da ih promeni i da im pomogne da odbace svoju iskvarenu narav. Zar to nije rezultat do kojeg može da dovede reč Božja? (Jeste.) Priznaju li antihristi tu činjenicu? Oni je poriču, govoreći: „Svi tvrde da božja reč može da spase ljude, ali koga je ona spasla? I ko je to video? Zašto ja u to ne verujem?” Zašto se kaže da reč Božja može ljude da spase, da ih promeni i da im pomogne da se oslobode Sotonine iskvarene naravi? Zato što je reč Božja istina i ona može biti čovekov život. Kada ljudi u svom životu imaju Božju reč, mogu da budu spaseni; postaju oni koji bivaju spaseni. Tu činjenicu antihristi ne priznaju. Oni veruju da su ljudi dospeli tu gde su isključivo da bi zadobili blagoslove i dobro odredište i da je to jedini razlog zašto obavljaju dužnost u Božjoj kući. Poriču plodove Božje reči, poriču rezultate koje istina postiže u ljudima i poriču da istina može da osvoji ljude, da ih promeni i da ih spase. Veruju da ljudi slede Boga samo zbog brige za sopstvene izglede i sudbinu i zbog svog stremljenja ka njima. Ne veruju da Božja reč može da promeni ljude, da ih napravi odanima Bogu, da ih navede da se bezuslovno pokore Bogu i da ih natera da svoje dužnosti u Božjoj kući obavljaju kao stvorena bića – ništa od toga ne veruju. Stoga antihristi, koji svoje interese stavljaju na prvo mesto, sami ne streme ka istini; prema Božjim rečima se odnose kao prema nekoj vrsti retorike, nekoj vrsti tvrdnje, te ne veruju da te Božje reči mogu ljude da spasu. Veruju da se svi oni koji su iskreni i Bogu odani u stvari pretvaraju i da imaju na umu sopstvene interese. Ma koliko Božjih reči čuli, ma koliko Božjih propovedi čuli, ono što na kraju ostaje u njihovim srcima su te dve reči – izgledi i sudbina. To jest, Božje reči, Božje delo i Božji plan upravljanja mogu ljudima da donesu dobre izglede i sudbinu i dobro odredište. To je ono što je za antihriste najistinitije, to je za njih vrhovna istina. Da nije toga, oni, pre svega, ne bi ni verovali u Boga. Drugo, ne bi trpeli takve nepravde da bi ostali u Božjoj kući. Treće, ne bi obavljali nikakve dužnosti u Božjoj kući. Četvrto, ne bi trpeli nedaće u Božjoj kući. I peto, već odavno bi se vratili ovozemaljskom životu da bi uživali u bogatstvu i slavi, stremili ka svetovnim zadovoljstvima, slavi i dobiti, novcu i rđavim tendencijama. Oni se sada privremeno nastanjuju u Božjoj kući samo zato što su u pitanju njihovi izgledi i sudbina. Imaju jasno određen stav prema obezbeđivanju svojih izgleda i sudbine, a istovremeno gaje i pogled na svet prema kojem treba okušati sreću u nadi da će, kada se Božje delo okonča, oni biti među onima koji će ući u carstvo nebesko i zadobiti velike blagoslove. Kakav je to pogled na svet? Žele da traže dobit od Boga da bi ostvarili svoje ciljeve, a ne žele da Mu se pokore; štaviše, čak i ne veruju u sve reči koje je Bog izgovorio, niti veruju da je Bog suveren nad svim stvarima. Zar to nije pomalo rđavo? Kada je, pak, reč o njihovom stavu da proučavaju reč Božju, oni su bezvernici. Činjenica da su antihristi u stanju da sa takvim stavom istražuju, čitaju i odnose se prema Božjim rečima pokazuje da su udžbenički primer bezvernika, preispoljni bezvernici od glave do pete. Pa zašto onda ipak obavljaju nekakav površan posao u Božjoj kući, nastavljaju da Ga slede i ne otpadaju? Zašto su u stanju da ostanu, pa čak i da učestvuju u crkvenom životu, kao i da nastave da slušaju i čitaju Božje reči, ma kako bili orezani? Zašto je to tako? (Žele da prime blagoslove.) Zato što žele da prime blagoslove. Kao što kažu nevernici: „Svako ko me hrani – majka mi je, svako ko mi daje novac – otac mi je”. Kakva je to logika? Zar ta logika nije puna Sotonine filozofije za ovozemaljsko ophođenje? Oni veruju u Boga pod uticajem ove sotonske filozofije: „Baš me briga kakav si izuzetan posao obavio – ma kakva bila tvoja narav ili suština, ukoliko si u stanju da mi podariš blagoslove, dobro odredište i dobru budućnost i da mi omogućiš da zadobijem velike blagoslove, za sada ću da te sledim i da te smatram bogom.” Ima li u tome komponenata istinske vere? (Nema.) Stoga, kada je reč o njihovom odnosu prema Božjim rečima, potpuno je ispravno takve ljude okarakterisati kao antihriste i bezvernike!

Stav antihristȃ prema Božjim rečima jeste da ih proučavaju. Oni Božju reč nikada ne smatraju Božjom rečju; šta je ona za njih? Zbirka tajni? Izmišljena priča? Skup nejasnih i nerazumljivih tekstova? Oni, dok čitaju Božje reči, ne tragaju za Njegovim namerama niti pokušavaju da razumeju Njegove namere i narav. Isto tako, ne žele ni da spoznaju Boga, a još manje da vode računa o Njegovim namerama. Kada pročitaju Božje reči „Moja je neodložna želja sada da potražim grupu ljudi koji su u stanju da u potpunosti vode računa o Mojim namerama”, jesu li dirnuti? Kažu: „Kakva je sad ovo priča o potrazi za ljudima koji vode računa o božjim namerama? Koja je korist od toga da vodim računa o tvojim namerama? Hoće li me to nahraniti i hoću li od toga zaraditi? Ako vodim računa o božjim namerama, hoće li me to odvesti do dobrog odredišta? Hoće li mi doneti velike blagoslove? Ako neće dovesti do svega toga, onda zaboravi; nema potrebe da vodim računa o tvojim namerama. Ja tražim put da izbegnem da budem odbačen u pakao i da sebi obezbedim dobro odredište. Ako će mi vođenje računa o tvojim namerama doneti blagoslove, vodiću računa. Samo mi reci kako se to radi.” Mislite li da oni mogu da ispune zahteve koje je Bog postavio? (Ne mogu.) Bog predlaže samo jedno: da slediš Božju volju, da se bojiš Boga i kloniš se zla. Kada to radiš, ti vodiš računa o Njegovim namerama i možeš da zadobiješ velike blagoslove. Kada antihrist to čuje, on misli: „Bio sam brzoplet, nije trebalo da me shvate ozbiljno. Ja nisam u stanju da vodim računa o božjim namerama, zaboravite na to. Ovo neće uspeti; naći ću neki drugi način.” On onda počinje da ulaže trud u druge aspekte Božjih reči. Ulaže trud u istraživanje i analizu drugih aspekata, ali posle sveg analiziranja, jedino što on od toga razume jeste nekolicina reči i doktrina. Pošto ne voli istinu i pošto se prema sopstvenim interesima, izgledima i sudbini odnosi kao prema stvarima kojima čitav život stremi, Božje reči su za njega postale prazne fraze. On nikada nije doživeo radost zbog Božjeg dela i usmeravanja Svetog Duha. Dok čita Božje reči, on ne vidi svetlost i iz njih ne dobija nikakvo prosvećenje ni oslonac. Sve što dobija je par reči i doktrina i neke objave i tvrdnje o tajnama i odredištima. Kada te tvrdnje i doktrine posmatra kao kapital, on izgleda smatra da je preuzeo kontrolu nad sopstvenim odredištem, da je sebi obezbedio odredište. Ali usled stalnog razotkrivanja, suda i grdnje Božjih reči i usled zahteva koje Bog pred čoveka postavlja na različitim etapama, on se oseća kao da je izgubio odredište i da ne može biti spasen. U tom periodu se iznutra uvek oseća nelagodno; stalno u dubini svog bića vodi duševne bitke da bi sebi obezbedio dobro odredište. Jedna Božja rečenica u njemu će izazvati borbu, zbog druge će postati negativan, a treća će ga usrećiti. Ipak, bez obzira na to da li je srećan ili se hvata za slamku da spase goli život, za takvog čoveka sve je to prolazno. Tako, na kraju, neki antihristi osete da ljudi poput njih ne mogu biti spaseni; iz Božjih reči vide da On ljude poput njih izgleda ne voli – mogu li oni onda zadobiti blagoslove ili ne? Kakvi su tačno njihovi izgledi i sudbina? Oni osećaju da su to nepoznanice i nesigurni su u vezi sa njima. Šta će u takvom trenutku učiniti? Hoće li se pokajati? Jesu li u stanju da se, poput naroda Ninive, odreknu zla iz svojih ruku, da se vrate da bi se ispovedili i pokajali pred Bogom, te da prihvate Božje reči kao svoj život i temelj svog postojanja? Nisu. Pa kada, posle mnogih godina stremljenja, mnogih godina nadanja i mnogih godina proučavanja Božjih reči, zaključe da ljudi poput njih jednostavno ne mogu da zadobiju blagoslove, da za njih nema baš nimalo nade, da oni uopšte nisu oni koje će Bog spasti i da ne mogu da dobiju ono što žele, šta će onda učiniti? (Napustiće Boga.)

Postoji duhovna izreka koja kaže: „Obnavljam svoj zavet ljubavi prema Bogu: posvećujem Mu svoje telo i svoje srce.” Ta izreka je veoma „veličanstvena”. Kada sam prvi put čuo te reči, duboko sam u Svom srcu osetio „veličinu” ljudskog jezika. Ljudi svoje zakletve smatraju vrlo dragocenim, vrlo čistim i bezgrešnim; svoju posvećenost ljubavi smatraju vrlo čistom i svetom. Jesu li antihristi u stanju da obnove svoje zavete da će voleti Boga i posvetiti Mu svoje telo i svoje srce? (Nisu.) Zašto nisu? Neki kažu: „Kada mnogo čitam Božje reči, a vidim da moj način razmišljanja ne funkcioniše i ne donosi rezultate, ja samo obnovim svoj zavet ljubavi prema Bogu i ponovim zakletvu koji sam Mu prvobitno dao. Zar to nije odvraćanje od lošeg puta? To bar nije teško.” Jesu li antihristi u stanju da urade tako nešto? (Nisu.) Zašto nisu? Zar rečenica „Obnavljam svoj zavet ljubavi prema Bogu” nije najmudrija ljudska izjava? Zar ona nije najveći i najčistiji izraz ljudske ljubavi? Pa zašto onda antihrist to ne može da postigne? (Antihristi nemaju nikakvo razumevanje Boga, a kamoli prave ljubavi. Njihova je ljubav sva lažna i zasnovana na interesima. Čim ne mogu da dobiju nikakvu korist, oni okreću leđa i odlaze.) Kada antihrist stigne do te tačke, on oseća da je nešto pošlo po zlu i da se kladio na pogrešnu stvar. Da bi se okuražio, mora da upotrebi neku teoriju ili neki slogan koji će podržati njegov duhovni svet – kakav slogan? „Obnavljam svoj zavet ljubavi prema Bogu: posvećujem Mu svoje telo i svoje srce.” To znači da će on početi od početka. U suprotnom neće moći da nastavi da živi, a sa njegovom verom u Boga će biti svršeno. Dok obavlja Svoje delo, Bog svaki dan govori, a svaki put kada progovori, sve Njegove reči govore o istini – sve su to reči koje razotkrivaju iskvarenu ljudsku narav, koje zahtevaju da ljudi uđu u istina-stvarnosti i razumeju istina-načela – sve to govore te reči. Ali antihrist ovako misli: „Zašto te reči uopšte ne govore o odredištima i ne spominju pitanja koja se tiču zadobijanja blagoslova? Znači li to da su se naši izgledi i sudbina izjalovili u božjim rukama? Zar obećanje koje nam je bog dao više ne važi? Ako bog nikada ne pominje te stvari, onda će naše nade možda biti uzaludne. Ako su nam nade uzaludne, šta onda da radimo? To je bar lako. Ako božje reči ništa ne govore o tim stvarima, hajde onda da koristimo ljudski metod: Hajde da obnovimo svoj zavet ljubavi prema bogu!” Kako to da su ljudi imali toliki entuzijazam, toliku ljubav i veru kada su prvi put poverovali u Boga? Kada su taj entuzijazam, ljubav i vera dostigli vrhunac, ljudi su pred Bogom doneli odluke i dali zavete, govoreći: „Ma kad i ma gde bio u ovom životu, davaću se za Boga i posvetiću Mu se bez žalbi i kajanja. I u dobru i u zlu, kroz sve uspone i padove, bolesti i nevolje, slediću Ga do kraja, dok je sveta i veka. Ako prekršim ovaj zavet, neka me udari grom iz vedra neba i neka nemam dobro odredište.” Gde su sada njihove zakletve? Osećaju da je previše vremena prošlo, pa su se njihova vera i ljubav izlizale. U srcu misle: „Ne, moram da se razvedrim. Moram da budem isto tako svež i živahan i da imam isto toliko vere i entuzijazma kao nekada. Moram ponovo da pronađem svoje ideale, svoje odredište i svoju želju za sticanjem blagoslova. Zar onda moja vera u boga i moja ljubav prema njemu neće biti isto tako velike kao ranije? Zar moja istinska posvećenost njemu neće biti ista kao i ranije?” Ali, ma koliko se čovek koji uopšte ne stremi ka istini borio u dubini srca i ma koliko se prisećao svoje prvobitne vere u Boga i oduševljenja Njime, to neće promeniti njegovu sadašnju situaciju. Kakva je ta situacija? Kada se njegovi izgledi i sudbina izjalove, kada mu izgledi i sudbina sve više izmiču iz ruku, kada njegova želja da zadobije blagoslove praktično biva uništena, a njegove misli pune nade i njegove želje ne mogu da se ostvare, postaje mu veoma teško da istraje – u dubini srca mu je vrlo bolno da na taj način istrajava. Često doživljava neko stanje i raspoloženje u kojem mu se čini da ne može više da izdrži. Često jedva čeka trenutak kada će Božje delo biti završeno, a on moći da uživa u blagoslovima carstva nebeskog. Neki ljudi se čak nadaju i ovome: „Neka se božje delo brzo završi, neka se velike nesreće brzo obruše – ako se nebo sruši svi će poginuti, pa niko neće moći da očekuje dobre rezultate. Ako ja ne mogu da dobijem blagoslove, onda niko ne treba da ih dobije!” Oni se, u dubini srca, ne nadaju dolasku Božjeg carstva, ne nadaju se okončanju Božje velike misije i ne nadaju se da će Božji plan upravljanja za period od šest hiljada godina konačno biti ovenčan slavom, niti da će Bog pridobiti one među ljudima koji odolevaju iskušenjima i ljudski rodi povesti na divno odredište – ne nadaju se oni tim stvarima. Naprotiv, kada svim njihovim željama za blagoslovima preti uništenje, oni u dubini srca proklinju Božje delo, osećaju odbojnost prema Božjem delu, pa čak i prema Njegovim rečima.

S druge strane, neki ljudi koji godinama slušaju propovedi, što više slušaju – to više razumeju, to im u srcu postaje jasnije i to više žele da čuju. Suprotno tome, drugi ljudi, što više slušaju propovedi, to ih se više groze. Čim čuju Božje reči, otkriva se njihova demonska strana. Čim čuju Božju besedu o istini, ako se ona dotiče čovekove iskvarene naravi, njihov buntovni stav izranja na površinu a zgađenost ih obuzima od glave do pete – koliko će daleko u tome otići? Neki u srcu proklinju: proklinju Boga, proklinju istinu, proklinju crkvene starešine i delatnike i proklinju one koji više od njih streme ka istini. Kada vide takve ljude, oni im se ne dopadaju i žele da ih napadnu. Kada vide takve ljude kako propovedaju Božje reči, razmišljaju o njima i u zajedništvu razgovaraju o njima, u srcu ih proklinju sve dok se ne umore i ne prispava im se. Dakle, nekim ljudima oči zasijaju čim čuju besedu o Božjim rečima, dok drugima, kada čuju besedu o Božjim rečima ili čuju nekoga kako kaže da je iz Božjih reči dobio neku svetlost, um postane zbunjen, misli nejasne, i oni potonu. Srce im se do te mere guši da ne mogu da dišu i uvek žude za tim da izađu napolje da udahnu svež vazduh. Ali kada u zajedništvu razgovaraš o stvarima kao što su izgledi i sudbine, Božji blagoslovi, tajne i čas završetka Božjeg dela, ma koliko mala i zagušljiva bila prostorija u kojoj se u tom trenutku nalaze, neće ni izaći na vazduh ni zadremati, već će načuljiti uši i slušati. Nema veze koliko dugo govoriš o tome, pa čak i ako, slušajući te, ostanu bez sna ili hrane. Kada su neki novi vernici došli u kontakt sa Mnom, razgovarao sam sa njima u zajedništvu o ljudskim stanjima i o tome kako ljudi treba da streme ka istini, ali oni Me nisu razumeli i pitali su Me da li mogu da govorim o nekim tajnama. Rekao sam: „Želiš da čuješ o tajnama? Da ti kažem onda prvo jednu činjenicu. Oni koji stalno ispituju o tajnama i čija je pažnja uvek usmerena na to da istražuju te stvari u Božjim rečima – bezvredni su. Sve su to bezvernici i fariseji.” Novi vernici su zanemeli kad su čuli Moj odgovor i bilo ih je sramota da se dalje raspituju o tome, ali našli su priliku da ponovo pitaju istu stvar kasnije, a Ja sam im odgovorio na isti način. Šta mislite o tome kako sam im odgovorio? (To je bio dobar odgovor. Mogao bi da im pomogne da razmisle o sebi.) Da li će razmisliti? Neće. Kako onda da im pomogneš? Samo im reci: „Tajne nisu ni život ni istina. Ma koliko tajni razumeo, to neće biti isto kao da razumeš istinu. Čak ni ako dokučiš sve tajne, to ne znači da ćeš moći da odeš u raj i da imaš dobro odredište.” Šta mislite o tome da im se pomogne takvim rečima? Zar to nije savršeno objašnjenje tog pitanja? Kada te reči čuju ljudi koji imaju duhovno razumevanje, vole istinu i streme ka njoj, oni kažu: „Mislio sam da su tajne život, ali sada kada znam da nisu, neću ih više istraživati. Šta je, onda, život?” To pokazuje da su nešto malo razumeli. Dakle, da li antihristima pomaže kada čuju te reči? Da li se preobraze? Oni nisu u stanju da se preobraze. Oni u tim rečima ne nalaze nikakvu korist, veruju da u njima nema blagoslova, da se one ne tiču njihovih izgleda i sudbine, da nisu povezane sa njihovim izgledima i sudbinom, da nisu ni u kakvoj vezi sa njima, i da su beskorisne, te ih stoga ne mogu prihvatiti. Koji, onda, razgovor u zajedništvu jeste povezan sa njihovim izgledima i sudbinom? Možeš, na primer, da kažeš: „U današnje vreme, u svetu postoje mnoge čudne pojave. Na nekim mestima su se na nebu pojavila četiri meseca, a nekoliko puta je primećen i krvavi mesec. Čudne nebeske pojave su česta stvar. Pored toga, u ljudskom svetu su se pojavila razna zla i nesreće, a na nekim mestima ljudi su počeli da praktikuju kanibalizam. Sudeći po situaciji, već smo stigli do vremena čaša gnjeva Božjega i poslednjih zala, koje predskazuje Knjiga Otkrivenja.” Kada antihristi čuju te reči, oči im zasijaju i oni načulje uši. Ovako se raduju: „Dobro je što sam rođen u ovo doba. Mogu da zadobijem velike blagoslove. Baš sam pametan! Odlučio sam da ne stremim ka ovozemaljskim stvarima. Odrekao sam se svojih ovozemaljskih izgleda i porodice da bih sledio ovu etapu božjeg dela – tako sam zadovoljan što sam sve do sada uspevao da sledim. Božji dan je blizu. Sudeći po situaciji, izgleda da ću, pre nego što umrem, doživeti dan kada će božje delo biti završeno. Siguran sam da ću tog dana i ja biti jedan od spasenih. Kako je to divno!” On se u srcu raduje što je izabrao pravi put, pronašao prava vrata i platio određene cene. Raduje se i što je do sada sledio i što nije odustao, što je još uvek u Božjoj kući i nije prouzrokovao nikakve probleme, što nije uklonjen ili izbačen. Da li će, dakle, od tog trenutka pa nadalje, on upražnjavati istinu ili će nastaviti da se drži istih nada? Njegov najdublji stav se neće promeniti. Stoga će se, kada pronađe neki deo Božjih reči za koji smatra da se već ispunio, osećati kao da je pronašao blago. Odmah će smatrati da je pravi srećnik, da je izabrao pravi put, ušao kroz prava vrata i izabrao pravog Boga, da je mudar čovek, odnosno mudra devica. „Srećom, još onda sam odustao od svog posla. Dobro sam izabrao. Kako to da sam tako pametan? Da tada nisam bio tako pažljiv, moglo je da mi se desi da sada propustim blagoslove. Moram i ubuduće da budem pažljiv i da posvetim život borbi za svoje izglede i sudbinu.” Koju suštinu antihristȃ vidite u toj stvari? Zar takvi ljudi nisu oportunisti? Oni nemaju stvarnu veru u Boga, Njegove reči i Njegovo delo. Oni su oportunisti, ljudi koji su se na prevaru ušunjali u Božju kuću. Stoga ti ljudi u Božjoj kući uvek samo popunjavaju prazna mesta i kradu Bogu dane. Broje na prste koliko već godina slede Boga, koliko su cena platili, koliko velikih stvari uradili, koliko Božjih dela lično doživeli i koliko su koraka Božjeg dela donekle razumeli. U srcu po čitav dan nanovo prave te računice, zanemarujući najvažnije stvari, one koje se odnose na istinu i život. Veruju u Boga samo zato da bi zadobili blagoslove – to je oportunizam. Nikakve Božje reči i ničije iskustveno znanje ne mogu da promene njihov oportunistički stav. Takvi su antihristi. Nikada neće napraviti nikakve ustupke kada je reč o njihovim interesima; nikada neće promeniti stavove, smer i ciljeve puta kojim koračaju, niti načela svog ponašanja zarad svojih izgleda i sudbine. Neće ni jednu Božju reč sprovesti u delo radi svojih izgleda i sudbine, baš ni jednu jedinu. Neki kažu: „Neke reči ipak ponekad sprovode u delo, kao na primer kada se odriču nekih stvari ili kada se daju.” Ma šta sprovodili u delo, oni to čine pod pretpostavkom da imaju izglede i sudbinu i da mogu da zadobiju blagoslove. Ma kakvu istinu sproveli u delo, ona je ukaljana, jer oni to čine sa određenom namerom i ciljem. To se veoma razlikuje od praktičnog delovanja kakvo zahteva Bog.

Kada antihristi čitaju Božje reči, oni ih koriste prvenstveno da bi u njima tražili svoje odredište i tajne, kao i delove koji govore o tome kada će Božje delo i plan upravljanja biti završeni, kada će se obrušiti nesreće, i tako dalje. U stanju su da zarad svog odredišta ulože veliki napor i urade mnogo toga. Dakle, ono što oni žele da znaju i do čega im je stalo jeste to da li će, kada se Božje delo završi a velike nesreće obruše, u zamenu za stvari koje su uradili, cene koje su platili i stvari kojih su se odrekli, moći da dobiju blagoslove koje žele i da izbegnu patnju koju uzrokuju te nesreće. Kroz čitav taj proces proučavanja Božjih reči, ma koliko godina on trajao, njima je stalo samo do svojih izgleda i sudbine. Stoga je njihov fokus dok čitaju Božje reči i sadržaj koji u njima traže vezan za određene posebne znakove i karakteristike. Generalno, novi vernici prvih šest meseci ili godinu dana traže takve teme u Božjim rečima. Ali pošto prođe šest meseci ili godinu dana, neki ljudi vide da su sve te delove već pročitali i nalaze da je besmisleno dalje ih istraživati, uviđajući da oni ljudima ne pomažu da zakorače u istinu i da čak mogu i da utiču na njih i da ih ometaju da uđu u istinu, pa stoga prestaju da ih čitaju. Dovoljno im je da ih povremeno pogledaju i da ih razumeju. Ostatak vremena ovako razmišljaju: „Kako da zakoračim u istinu? Ima mnogo Božjih reči koje razotkrivaju čovečanstvo. Razotkrivaju ljudsku lažljivost, buntovništvo i arogantnu narav; razotkrivaju razne ljudske religiozne predstave i odnose prema Bogu. Štaviše, one razotkrivaju razna čovekova ispoljavanja nenormalne ljudskosti. Kako onda da pronađem koje Božje reči ljudi treba da sprovedu u delo?” To su stvari u koje ljudi koji vole istinu i streme ka njoj ulažu napore. Često postavljaju pitanja o stvarnim problemima koje treba da razumeju i u koje treba u stvarnom životu da zakorače, kao na primer: „Šta sledeće da radimo i na koji način da praktično delujemo? Pošto smo poverovali u Boga, sigurno je da se razlikujemo od nevernika i ljudi sa verskim ubeđenjima, do kojih onda kvalitativnih promena treba da dođe u našem životu? Kada je reč o našim postupcima i ophođenju sa svetom, kako treba da govorimo i da postupamo, kako da komuniciramo sa drugima i kako da sprovedemo istinu u delo?” Ali antihrist, čak i kada veruje deset, dvadeset ili trideset godina, nikada neće postaviti ta pitanja. On proučava Božje reči, traži u njima nadu da će zadobiti blagoslove i svoje odredište i to mu neće dosaditi čak ni posle 20 ili 30 godina traganja. Na najmanji znak nevolje, brzo će u Božjim rečima potražiti onaj deo koji je u vezi sa njegovim odredištem, pa će zatim proceniti kakav bi Bog stav mogao da zauzme prema njemu na osnovu trenutnog stanja njegove vere. Deluje kao da on o svom odredištu sudi u ciklusima i periodima. Nikada neće promeniti misli i stavove niti početi da stremi ka istini zbog promena u Božjem načinu rada ili zbog izraza Njegove ozbiljne namere u odnosu na ljudski rod. Nikada neće tako nešto učiniti. Stoga se neki ljudi koji veruju već 20 ili 30 godina i dalje trude oko onih tajni i tema koje Bog pominje, a koje imaju veze sa sudbinom i odredištem čovečanstva. Do koje mere se određeni ljudi trude? Oni kažu: „Kada sam uporedio sve delove božjih reči, otkrio sam najveću tajnu. Kada hristos napusti zemlju, biće proleće.” Šta mislite, kako se Ja osećam kada to čujem? Da li sam srećan ili tužan? Nisam ni srećan ni tužan. Mislim da je to apsurdno. Stvarno ima ljudi koji svoj trud ulažu u to, do te mere da znaju čak i u koje će se godišnje doba to desiti. Da mogu da odu korak dalje i da otkriju i tačno vreme, da budu tačni u minut i u sekund, bili bi pravi „geniji”! Zaista je i apsurdno i iritantno da su ti „geniji” u stanju da otkriju nešto što ni Ja sam ne znam. Zašto je apsurdno? Niko, čak ni Sotona, ne zna tačan trenutak kada se Bog ovaplotio. Da li bi Bog dozvolio nekom čoveku da sazna nešto što ni sam Sotona ne zna? Naravno da ne bi. Isto tako, kada je reč o tome kada će Bog završiti Svoju veliku misiju i kada će Njegovo telo završiti svoje delo na zemlji i napustiti je – je li to nešto što bi Bog ikome rekao? Ima li razloga da svi to saznaju? (Nema.) Hoće li Bogu, dok govori, izleteti nešto što On ne želi da ljudi saznaju? Naravno da neće. A neki ljudi se ipak ne libe da kažu da su u Njegovim rečima pronašli tačno vreme kada će Bog napustiti zemlju. Čak kažu i da će se to desiti na proleće. Zar to nije čudno? Zar to nije apsurdno? Na kojim Božjim rečima ti ljudi zasnivaju tu tvrdnju? Kada Bog govori o tome kako će nešto učiniti na proleće, možda On misli na nešto drugo. Je li moguće da misli baš na ovo? Kako oni mogu to da dovedu u vezu sa ovim? Bog će jasno i izričito reći ljudima sve što želi da znaju. Ljudi neće moći da razumeju ono što On ne želi da znaju, ma koliko istraživali; takve stvari su ljudskom rodu nespoznatljive. Ti ljudi kažu da znaju i da je njihovo istraživanje urodilo plodom. Daju čak i tačno vreme. Zar ne govore besmislice? Time druge navode na stranputicu, remete im um i ometaju viziju. To je od sotone i ni u kom slučaju nije prosvećenje od Boga. On ne bi ljude prosvećivao o tome. Za njih je beskorisno da to znaju. Bogu nikada ni slučajno ne bi nehotice izletelo nešto što ne želi da ljudi znaju. Zato kažem da je to apsurdno. A zašto je iritantno? (Bog izražava istinu da bi ljudi pomoću tih reči mogli da promene svoju iskvarenu narav i da bi im omogućio da streme ka istini i da je zadobiju, a antihristi Njegove reči koriste za istraživanje odredišta i tajni.) I to je pomalo iritantno, ali koji je stvarni razlog Moje iritacije? Na primer, ako neki bogati roditelj zaradi mnogo novca za svoju decu, a deca su mu još mala i roditelj još uvek mora da ih izdržava, pa njihova egzistencija u potpunosti zavisi od njega, hoće li se ta deca nadati da će im roditelj brzo umreti? Hoće li naći nekog vidovnjaka da im brzo izračuna kada će im roditelj umreti? Da li iko to radi? (Ne radi.) A da to urade, zar to ne bi bilo iritantno? Bilo bi baš iritantno! Takvi ljudi su odvratni! Sada kada je Bog došao na zemlju, čak i ako Njegovo telo može da živi preko stotinu godina i da deluje stotinu godina, istine koje su ljudi u stanju da razumeju su ograničene. Razmislite o tome, koliko je istina čovečanstvo steklo tokom dve hiljade godina od ovaploćenja Gospoda Isusa pa do današnje etape Božjeg dela? Čovečanstvo suštinski uopšte ne razume istinu. U ovoj fazi, Bog radi već 30 godina i govori gotovo 30 godina. Oni koji su najviše čitali Božje reči čitaju ih već 30 godina. Koliko su istina ljudi uspeli da razumeju? Njihovo razumevanje je vrlo ograničeno. Brzina kojom čovečanstvo ulazi u istinu vrlo je mala. To jest, usaditi istinu u ljude i pretvoriti je u njihov život vrlo je težak i spor proces. A ipak, uprkos toj sporosti, neki ljudi se i dalje nadaju: „Kada će bog napustiti zemlju? Kada će se božje delo završiti?” Da li bi oni imali koristi od toga da Bog napusti zemlju i da se Njegovo delo završi? Onoga dana kada Bog napusti zemlju, oni će umreti. Biće osuđeni na smrt. Pa čemu se onda raduju? Kakvi su to ljudi? Zar oni nisu nemoralni? Zovemo ih odrođenim sinovima među ovozemaljskim narodom. Zovemo ih bezvernicima i antihristima i oni su bezvredni.

Kada se izražavao sadržaj knjige „Reč se pojavljuje u telu”, mnogi ljudi su mislili da „to samo ovaploćeni bog vrši delo. On sprovodi nekoliko koraka dela, ima nekoliko načina delovanja i nekoliko načina govora i to je sve – delo će posle toga biti obavljeno. Pošto delo bude obavljeno, telo više neće biti ni od kakve koristi i više neće biti potrebe da on govori. Mi ćemo tada nešto zadobiti i treba samo da se radujemo danu kada će božje delo biti okončano. Kada budemo u stanju da govorimo o tim božjim rečima i da ih propovedamo, imaćemo odredište i zadobićemo velike blagoslove.” Neki su ljudi gajili taj stav. Potom sam u zajedništvu izgovorio još mnogo reči, konkretno reči iz toma „O spoznaji Boga”, kao i reči o kojima u zajedništvu razgovaram u ovom periodu. Neki su ljudi, kada su to videli, pomislili: „Zar nisu sve božje reči sadržane u knjizi „Reč se pojavljuje u telu”? Zašto je on sada izrazio tom „O spoznaji Boga”? Zašto bog izražava sve više i više reči? On bi ubuduće trebalo da govori o tajnama, o pitanjima vezanim za nebo i o tome kako će ljudi u budućnosti koračati sa bogom na nebu. Razgovor o tim stvarima nas istinski oraspoloži!” Kakva vrsta ljudi ima takve misli? (Antihristi.) Zašto su se kod njih razvile te misli? Zato što ih uopšte ne interesuje istina. Pomislili su: „Već mnogo godina sledimo boga. Znamo kako je bog delovao na početku. Lično smo doživeli nekoliko koraka njegovog dela. Isto tako smo lično doživeli i njegov način govora i videli to sopstvenim očima. Mi smo božji svedoci i generacija koja je najvrednija toga da dobije blagoslove.” Oni nisu sledili Boga zbog toga što je On govorio i izražavao istinu, već zbog Njegovog predodređenja. Bog ih je poveo da dožive nekoliko koraka dela, a oni su Ga pasivno sledili. Kasnije, kada je Božje delo nastavilo da napreduje, On je počeo da bira više onih ljudi koji su bili kadri da idu u korak sa trenutnom etapom Njegovog dela. Primarni primaoci Božjeg dela stalno su se umnožavali i menjali. Neki ljudi koji su na početku sledili Boga postepeno su uklonjeni jer nisu stremili ka istini, jer su počeli da gaje razne predstave o Njemu i da Ga pogrešno razumeju, pa su se u njima pojavile razne vrste neposlušnosti i nezadovoljstva Bogom. Bilo je i subjektivnih i objektivnih razloga da se ti ljudi uklone. Subjektivni razlozi su bili to što oni nisu stremili ka istini i što su Božje reči shvatali kao doktrine, pa su ih na svakom koraku propovedali, poput fariseja. Neki ljudi i dan danas još uvek ne razumeju šta su istina-stvarnosti – oni su poput mrtvaca. Što se tiče objektivnih razloga, ljudi koji su uklonjeni bili su ljudi koji su lično doživeli početak Božjeg novog dela, ali zbog svog karaktera, stremljenja i kova nisu ispunjavali uslove za Božje naredno, novije delo. Kao takvi, oni su kroz korake Božjeg dela brzo uklonjeni i izbačeni. Može se reći da su se neko vreme, pre nego što su izražene reči iz toma „O spoznaji Boga”, mnogi ljudi potajno u dubini srca radovali, govoreći: „Čovek kojem sam se suprotstavljao i kojeg sam osuđivao konačno nema više ništa da kaže. Koraci njegovog dela konačno su završeni. U prošlosti sam imao predstave o njemu. Nisam ga slušao i bio sam nezadovoljan njime, osuđivao sam ga i suprotstavljao mu se. Jasno, bio sam u pravu. On nije bog; on nije hristos. Nema veze kako se prema njemu ponašam jer on nije bog. On je samo božji posrednik, božji glasnogovornik.” Neki su, štaviše, rekli i ovo: „To telo se ni po čemu ne razlikuje od nas. Taj koji govori i deluje je duh u njemu; on nema nikakve veze sa tim telom.” Neki su potajno osuđivali Hristosa hulili na Njega tako drsko. Kada su izražene istine knjige „Reč se pojavljuje u telu”, Drugi tom: „O spoznaji Boga”, ti ljudi koji su osuđivali Hristosa i hulili na Njega osetili su nelagodu u srcu. Koji je bio razlog te nelagode? S jedne strane, oni su u srcu dugo imali predstave i suprotstavljali se čoveku koji je izrazio istinu. Nisu slušali tog čoveka i bili su Njime nezadovoljni, pa su Ga čak i osuđivali i hulili na Njega. S druge strane, reči koje je Bog izrazio posle 2013. godine objavile su mnoge tajne koje su čovečanstvu do tada bile nepoznate. Te tajne su imale određenog uticaja na jačanje vere kod novih vernika, pred kojima je tek stajao zadatak da postave čvrste temelje i u trenutku su unele izvesnost u njihova sumnjičava srca. Što se, pak, tiče onih koji su godinama verovali u Boga ali su se prethodno suprotstavljali Hristosu, osuđivali Ga i hulili na Njega, te tajne su im zadale direktan udarac, zbog kojeg su se osetili još nelagodnije. Pomislili su: „Sad smo stvarno gotovi. Bog nas je uklonio. Ne želi nas. On je već ranije izrazio tolike istine, a mi smo ga uvek smatrali ljudskim bićem. Mislili smo da, kada koraci njegovog dela budu završeni, sve ostalo neće imati nikakve veze sa njim, da će biti završeno i služenje tog čoveka, te da ćemo od tog trenutka komunicirati sa bogom na nebesima i verovati u boga na nebesima. Gajili smo predstave o bogu na zemlji. Nismo ga slušali i prezirali smo ga.” Drskost velikog broja tih ljudi ugasila se posle reči izraženih u periodu posle 2013. godine. Pre toga, neki su ljudi razvili sumnje o Božjem delu. Opirali su se Božjem ovaploćenom telu i hulili na Njega, a neki su čak i napustili svoju veru. Zašto je to bilo tako? Zato što su razvili predstave. Ne samo da su poricali ovaploćenog Boga i Božje delo, već su porekli i samo Njegovo postojanje. S obzirom na stav tih ljudi prema Bogu, kakav bi trebalo da bude njihov ishod? S obzirom na njihov stav prema Bogu i pogled na Njega, kakva je njihova suština? (To je suština bezvernika.) Prva i glavna osobina bezvernika je oportunizam. Čim u Božjoj reči nađu sopstvene interese, zgrabiće ih, odbijajući da ih puste, i pokušaće da iz Njegovih reči izvuku korist. Druga je ta da su u stanju da bilo kada i bilo gde hule na Boga, u stanju su da bilo kada i bilo gde razviju predstave o Bogu, a kada neka sitnica nije u skladu sa njihovim predstavama, u stanju su da donesu sud o Bogu, da Ga osude i da Mu se suprotstave. Oni se uopšte ne boje Boga. Svi ti ljudi imaju suštinu antihristȃ; svi su oni antihristi. Koja je još jedna njihova osobina? Ti ljudi nemaju nimalo ljubavi prema istini. Oni su prvi primili Božje reči, prvi su čuli Božje reči i lično su doživeli korake i metode Božjeg dela. Ti ljudi veruju već 30 godina, a ogromna većina njih nije u stanju da obavlja nikakve dužnosti u Božjoj kući i nema nikakvih iskustava o kojima bi govorila. Ma gde da odu, izgovaraju samo one mrtve reči i doktrine. Koja je njihova najočiglednija osobina? Veruju u Boga već 30 godina, a njihova narav se uopšte nije promenila i niti se boje Boga, niti Ga razumeju. U stanju su da potajno ležerno donose sud o Božjem ovaploćenom telu, pa čak i da dižu galamu i osuđuju Ga bez i najmanjeg straha ili bojazni. Ne vole istinu, osećaju odbojnost prema njoj i suprotstavljaju joj se. Kada je reč o ovaploćenom Bogu, usuđuju se da kažu bilo šta; usuđuju se da sve procenjuju i o svemu donose sud, a kad god razviju predstave, usuđuju se da ih šire. Zar takvi ljudi nisu odvratni? (Jesu.) Jesu li to Božji ljudi? Veruju u Boga već 30 godina, ali ne poseduju nikakve stvarnosti, a njihove naravi se nisu nimalo promenile – zar to nisu mrtvaci? Zar oni koji zaista streme ka istini i zaista poseduju normalnu ljudskost nisu u stanju da razumeju neke istine i da zakorače u njih nakon što veruju u Boga samo tri godine? (Jesu.) Ali ima ljudi koji veruju u Boga već 30 godina, a nemaju nikakva iskustva. Ako ih pitate da govore o svojim iskustvima, govoriće samo o doktrinama, izgovaraće slogane i držaće predavanja. Kakav su oni onda trud uložili u Božje reči u poslednjih 30 godina? Šta su zadobili? Podrazumeva se da oni ne prihvataju Božje reči. Prihvataju Božje reči o davanju blagoslova i obećanja čovečanstvu, Njegove blagoglagoljive reči, reči koje teše i ubeđuju i koje su ugodne za uho, ali ne prihvataju nikakve istine koje je On izrazio, niti zahteve koje je postavio pred čovečanstvo. Ne prihvataju ni jednu jedinu istinu i ni jedan jedini zahtev. Zar takvi ljudi ne treba da budu uklonjeni? (Treba.) Da li je nepravda ukloniti takve ljude? (Nije.) To je zbog toga što oni namerno greše iako jasno znaju istinu.

Bog je u poslednjim danima obavio toliki posao i izgovorio toliko reči, a ljudi su to doživeli i sopstvenim očima su svedočili svakom koraku Božjeg dela. Sa koje god tačke gledišta da to posmatrate, činjenica da je Bog izrazio toliko mnogo istina i spasao toliko mnogo ljudi je neosporna i niko ne treba da je dovodi u pitanje. Ma koliko ovaploćeni Bog bio običan i normalan, ma koliko beznačajno čoveku delovao, ljudi ipak treba da prihvate Njegove reči kao istinu. Neki kažu: „Pošto je ovaploćeni bog tako beznačajan i tako običan i uopšte nije veliki, kako da se nateramo da mu se divimo? Da li je tako obično telo sposobno za ikakvo veliko delo? Možemo li zaista da dobijemo velike blagoslove od njega? Ne znamo; sve što možemo je da se prema njemu ophodimo kao prema običnom čoveku.” Drugi, pak, kažu: „Pošto nas neke stvari koje si rekao nisu baš ubedile, neke su u nama stvorile predstave, neke su nam nerazumljive, a rekao si i neke stvari koje su za nas neprihvatljive, ti ne možeš predstavljati boga na nebu – tako da se moramo boriti protiv tebe do samog kraja. Ako od nas budeš tražio da širimo jevanđelje, mi ćemo to odbiti; ako od nas zatražiš da izvršimo svoju dužnost, nećemo te poslušati; a ako od nas budeš tražio da prihvatimo istinu, ni to nećemo učiniti. Borićemo se do samog kraja protiv čoveka koji ti jesi – pa da vidimo šta nam možeš.” U srcima tih ljudi koji uopšte ne prihvataju istinu postoji hiljadu – deset hiljada – razloga da poreknu Božje delo, da poreknu da su Božje reči istina i da poreknu Njegovo ovaploćeno telo. Ali jedna stvar im možda nije baš jasna: ma koliko razloga imali, ako ne prihvate te istine, neće biti spaseni. Ako ne prihvatiš čoveka koji Ja jesam i ne pokoriš se Božjem delu, u redu je – Ja te neću terati. Ali ako ne priznaš da su ove Božje reči istina i ne sprovedeš ih u delo kao istinu, reći ću ti sasvim iskreno: nikada nećeš biti spasen, niti ćeš ikada proći kroz vrata carstva nebeskog. Ako zaobiđeš ove Božje reči, ove istine i ovog Hristosa koji deluje i spasava čovečanstvo, onda, ma koliko doktrine razumeo i ma koliko nedaća pretrpeo, nećeš steći istinu; najobičnije si đubre. Ma kakvi bili tvoji razlozi da veruješ u Boga i ma kakvi bili tvoji ciljevi dok obavljaš dužnost, ne možeš biti spasen. A ako ne možeš da budeš spasen, kakve blagoslove možeš da primiš? Neki se ljudi nadmeću sa Bogom na nebu, neki se nadmeću sa Bogom na zemlji i usuđuju se da osporavaju Božje reči i istinu, do te mere da ih nije briga čak ni kakvi će biti njihov ishod i sudbina. Zar to nije podlo? Ti izopačeni ljudi su toliko rđavi! Svaki od njih je zao čovek. Svi su oni bezvernici, oportunisti, ljudi koji ne znaju za stid, a to je suština antihristȃ.

Upravo sam u zajedništvu govorio o odnosu antihrista prema Božjim rečima. Kada antihrist pristupa Božjim rečima, on u njima ne traga za istinom ni za načelima praktičnog delovanja. Ne nastoji iz Božjih reči da razume kako da postigne da se boji Boga i kloni zla, a svakako ne nastoji da razume Božje namere, kako bi postao čovek koji udovoljava Njegovim namerama. Naprotiv, u Božjim rečima hoće da nađe željeno odredište, kao i razne koristi koje želi, među kojima su i odgovori na pitanja da li može da zadobije blagoslove, kako da dobije više blagodati u životu, da li će moći da dobije stotinu puta više u svetu koji dolazi, i tako dalje. To su stvari za kojima on traga u Božjim rečima. Stoga, sa koje god tačke gledišta posmatrali to pitanje, antihristi nikada Božje reči ne smatraju istinom, niti misle da su Božje reči istina i da čovečanstvo treba da ih prihvati. Njihov stav prema Božjim rečima je da žele da ih iskoriste da zadobiju željene blagoslove i odredište. Žele da iskoriste Božje reči kao odskočnu dasku da dobiju stvari kojima streme i da ostvare svoje ciljeve. Sudeći po njihovom stremljenju, putu kojim idu i njihovom stavu prema Božjim rečima, ti ljudi su gomila bezvernika, gomila oportunista. Kada antihristi u Božjim rečima ne uspeju da pronađu željene koristi i odredište ili kada ih, u procesu proučavanja Božjih reči, razočaraju Božje reči o izgledima i sudbinama ili Božja obećanja data čovečanstvu, pa uvide da njihove želje ne mogu da budu ispunjene, oni bez ustručavanja i bez oklevanja odlažu Božje reči koje su držali u rukama, odriču se Boga i napuštaju Ga, i počinju da žive život kakav žele. Ne dolaze pred Boga da prihvate Njegovo spasenje. Kada čitaju Božje reči, ne smatraju ih istinom, već žele da ih upotrebe za postizanje svojih ličnih ciljeva i udovoljavanje svojim ličnim željama i ambicijama. Stoga neumorno pretražuju Božje reči ne bi li u njima otkrili svoj ishod i odredište. Pretražuju šta Bog kaže o nesrećama, Njegove objave o tajnama, Njegove objave o napretku ljudskog roda i neke zakulisne informacije o Njegovom delu. To je jedini sadržaj do kojeg im je stalo. Ne zanima ih ništa izvan opsega tog sadržaja. Često se čak i s prezirom opiru nekim od zahteva koje Bog postavlja pred iskvareno čovečanstvo. Osećaju odbojnost čak i prema Božjem razotkrivanju iskvarenog čovečanstva. Često nalaze mane izrazima i tonu koji se koriste u Božjim rečima i pokušavaju u njima da nađu nešto što mogu da upotrebe protiv Boga. Kada, na primer, Bog ljude razotkrije kao „kurve” i „prostitutke”, oni će reći: „Kako to mogu da budu božje reči? Bog ne bi tako govorio! Bog treba da govori prefinjeno, nežno i obzirno.” Kada, pak, čuju pojedine Božje reči koje nisu u skladu sa ljudskim predstavama, nisu u skladu sa ljudskom gramatikom i nisu u skladu sa konvencionalnim načinom razmišljanja iskvarenih ljudskih bića, onda misle: „To nisu božje reči, bog ne bi tako govorio! Bog je tako uzvišen, veliki i nedokučiv, kako bi onda njegove reči mogle da budu tako obične? Kako bi mogle da budu u takvom neskladu sa konvencionalnim načinom razmišljanja? Ako su božje reči istina, treba da budu izgovorene na takav način da ih svi veoma cene i obožavaju i da im se dive. Treba da budu nedokučive – takve treba da budu božje reči!” Oni imaju razne predstave, razne granice, pa čak i razne zahteve u vezi sa Božjim rečima. Na osnovu tih zahteva i granica se vidi da je suština antihristȃ isto što i suština Sotone. Njihov stav prema Bogu i Božjim rečima je da istražuju, da pružaju otpor, da donose sud, da traže nešto što mogu da upotrebe protiv Boga i da pronalaze mane. Ne ulažu nikakav trud u istinu u Božjim rečima, niti joj se pokoravaju, prihvataju je ili upražnjavaju. Stoga je suština antihristȃ – suština Sotone i zlih duhova. Odnos antihristȃ prema Božjim rečima je isto što i njihov odnos prema Bogu. Božje reči predstavljaju Samog Boga. Sve istine koje je Bog izrazio predstavljaju Njegovu narav, Njegovu suštinu i, štaviše, Njegov identitet i status. Bez obzira na to da li te reči izražava Božje telo ili Božji Duh i bez obzira na sadržaj koji On izražava, te reči bez ikakve sumnje predstavljaju Boga. Stoga, kada antihristi istražuju i analiziraju Božje reči i razvijaju predstave o njima, to je isto kao da razvijaju predstave o Bogu. Oni proučavaju Boga. Oni ne veruju Božjim rečima i ne prihvataju ih, što znači da oni ne veruju ni da Bog postoji, svakako ne veruju da su Božje reči istina, a još manje su sposobni da se pokore Bogu. To je suština antihristȃ.

Neki kažu: „Ovaploćeni bog je isuviše beznačajan i običan. Njegove reči i postupci me često navode da razvijem predstave i uopšte nisu u skladu sa onim što sam zamišljao. Vidim da je ovaploćeni bog tek običan čovek. On ne predstavlja boga, pa ma koliko istina izrazio u svojim rečima i delu, on nije poput boga.” Odakle dolaze te reči? Šta one predstavljaju? Zar ne predstavljaju Sotonu? Sotona od početka do kraja nikada nije priznao Božji identitet i status. Nikada nije poverovao da su Božje reči istina i svakako ih nikada nije prihvatio. Stoga, kada Sotona govori sa Bogom, on želi da bude na ravnoj nozi sa Njim. Priča sa namerom da Boga izvrgne ruglu i ismeje, da Ga prevari, a u njegovom srcu nema mesta za Boga. A stvari koje antihristi rade i reči koje izgovaraju potpuno su iste kao i Sotonine reči i dela. Njihova je suština ista, osim što je Sotona za ljudski rod nevidljiv, dok su antihristi vidljivi i opipljivi; oni su Sotone obučene u ljudsku kožu. Da nisu Sotone, ne bi bili u stanju da rade i govore takve stvari. Sotona često laže, pa veruje da su i Božje reči – laži. Sotona često vara ljude i nepošten je, lažljiv i rđav, pa veruje da i Bog isto tako govori. Ma šta Bog rekao, antihristi će uvek nešto dodati Njegovim rečima, pripisaće im neko svoje značenje i proizvoljno će ih objašnjavati. Oni, štaviše, misle da neke Božje reči nisu tako briljantne kao njihove, da nisu na njihovom nivou i da ne ispunjavaju njihove visoke standarde, te da nisu dovoljne da osvoje iskvareno čovečanstvo. Stoga žele da nekim ljudima predoče sredstva, ton i sadržaj Božjih reči, da bi ih analizirali i doneli sud o njima, a još više zato da bi ih kritikovali i osudili. Koji je njihov cilj kada to rade? Dok slede Boga, oni jedva čekaju da zadobiju izglede i sudbinu koje žele od ovog Boga i čekaju da zadobiju odredište koje žele od ovog Boga. Pa zašto se onda ipak tako ponašaju? Zar ne seku sami granu na kojoj sede? Postoji samo jedan razlog zašto to rade. To je činjenica da su, u njihovim očima, reči koje takav Bog izgovara isuviše proste i obične – i Njegova dela su isuviše obična. Takav Bog nije onaj kojeg oni žele da poštuju, niti onakav kakvog su zamišljali, i On nije u skladu sa njima. Ako slede takvog Boga, njihovo odredište i njihovi izgledi i sudbina mogli bi da se izjalove. Stoga oni žestoko prkose takvom Bogu. Donose sud o Njemu, podrivaju Ga i pokušavaju da sabotiraju, ometu i upropaste Njegovo delo, kako On ne bi uspeo da ga obavi. Tada će njihov cilj biti ostvaren. Neki kažu: „Ako ostvare taj svoj cilj, zar neće onda ostati bez odredišta?” Takva vrsta ljudi jednostavno ne priznaje da Bog postoji niti priznaje Božje ovaploćeno telo, a kamoli činjenicu da Njegovo delo upravljanja spasava čovečanstvo. Oni se jednostavno klade i kockaju. Ako ovaj Bog zaista bude svrgnut, oni će moći da rade šta god hoće i neće više morati da trpe takve nedaće u Božjoj kući. Onda će moći u miru da se vrate svetu, rđavim navikama i onome što oni nazivaju normalnim životom. Neće morati da trpe nikakve nedaće, neće morati da prođu ni kroz kakvo pročišćenje, a svakako neće morati da trpe sud i grdnju Božjih reči. Sve to će prestati da postoji, a svet će nastaviti svojim uobičajenim tokom. To je ono za čim oni u svojim snovima čeznu. Zar takvi ljudi nisu loši? Koji je koren njihove zloće? (Njihova suština je Sotona, pa mrze Boga.) U stvari, ti antihristovski demoni u dubini svojih srca, u svom duhu, osećaju – znaju kako Bog gleda na ljude poput njih. Bog mrzi ljude poput njih. Oni su u neskladu sa Bogom. Bog prezire njihovu ljudskost i priroda-suštinu. I zato, ma koliko se trudili i ma koliko želeli da zadobiju blagoslove, njihov konačni rezultat neće zavisiti od njihove volje. Oni ne mogu da promene činjenice. Oni su u neskladu sa Bogom. Oni su u neskladu sa Božjim rečima. U neskladu su sa Hristosom. Pa kako će na kraju završiti? Osuđeni su na propast. U srcu imaju neko nejasno razumevanje tog rezultata, pa zašto onda i dalje ostaju u Božjoj kući? Jednostavno nisu spremni da se odreknu tako dobre prilike da zadobiju blagoslove, pa žele da stave stvari na kocku: „Ako se na ovo budem kladio, možda još uvek mogu da zadobijem blagoslove. Možda još uvek mogu da se provučem i da preživim. Možda ću, ako bog bude neoprezan i ne bude pazio, moći da se provučem kroz vrata carstva nebeskog.” Gajeći te puste želje o neodređenim mogućnostima, oni ostaju u Božjoj kući i puštaju da ih voda nosi, ali njihova tačka gledišta i njihov stav prema Bogu nikada se ne menjaju. Oni preziru Božje reči, preziru istinu i preziru sve pozitivne stvari.

Bog od ljudi zahteva da budu pošteni. Neki, kada to čuju, misle: „Zar to nije vrlo nizak kriterijum? Već godinama verujemo u boga, zašto nam sada govori da ’budemo pošteni’? Ako je to reč božja, onda treba da bude duboka, treba da bude što uzvišenija, što nepristupačnija, što više izvan čovekovog dohvata. Nama trebaju zahtevi po višim kriterijumima, a ne ti obični, beznačajni zahtevi po niskim kriterijumima.” Takvi ljudi ne razumeju šta je istina-stvarnost. Kada oni koji ne razumeju istinu čuju tu propoved, oni se uznemire, ali kroz razgovor u zajedništvu, iskustvo i određeno vreme prolaska kroz te stvari, shvate da su te Božje reči upravo ono što je ljudskim bićima potrebno. Zašto su one potrebne ljudskim bićima? Sotona je čoveka iskvario do srži, tako da nijedan čovek nije pošten; ovaj svet je pun laži, a isto to se može reći i za one koji veruju u Boga. Svakog dana, ljudi izgovaraju jednu laž za drugom; govor im je dupke pun Sotoninih laži i prevara. Stoga je Bog postavio čoveku taj najjednostavniji i najjasniji zahtev: budi pošten. S vremenom i iskustvom, ljudi razvijaju razumevanje Božjih reči i shvatanje Njegovih zahteva i namera; pod vođstvom i smernicama Njegovih reči, oni postepeno uviđaju koliko su Njegove reči praktične, kako treba razumeti i ući u svaku pojedinu Njegovu reč, kako nijedna Njegova reč nije prazna, da su čovečanstvu potrebne sve Njegove reči, kako Bog vrlo temeljno razume ljude i u stanju je da ih prozre i da vrlo dobro razume njihovu iskvarenost. To je put koji prelazi običan čovek. Ali kada antihrist vidi tu rečenicu u kojoj Bog od ljudi zahteva da budu pošteni, on se prema njoj odnosi sa prezirom, podsmehom, sarkazmom, pa čak i otporom. Pošto razvije mišljenje o toj rečenici, on je potisne u pozadinu svog uma, njegov prezir prema Bogu raste i on na Njega i Njegovu reč gleda sa sve većom nadmenošću, sve dok potpuno ne prestane da proučava Njegovu reč. Kada neki ljudi govore o svojim iskustvima sa otkrivanjem svoje lažljive naravi i o tome kako su se pokajali i pokušali da budu pošteni, u umu takvog antihrista rađaju se odbojnost i prezir. Ne samo da odbija da prihvati to što ti ljudi govore, već oseća otpor i odbojnost prema iskustvu i znanju o kojima ta braća i sestre u zajedništvu razgovaraju, do te mere da oseti mržnju i prezir prema svakom ko više od njega razgovara u zajedništvu i poseduje bolje znanje. Misli: „Vi ste budale. Bog vam kaže da budete pošteni i vi to uradite. Kako možete da budete tako poslušni? Zašto se ne obazirete na reči koje ja izgovaram? Gledajte me – niko od vas ne zna kakvo je moje istinsko stanje, niko ne zna koliko sam lažljiv i oštrouman. I neću vam ni govoriti o tim stvarima; zar mislite da zaslužujete da ih čujete?” To je stav koji on ima prema Božjem zahtevu; ne samo da odbija da ga prihvati, već mu i pruža otpor i osuđuje ga. Zar to nisu ispoljavanja bezvernika? To su standardni bezvernici. Spolja gledano, takvi ljudi nisu otvoreno osudili reč Božju, nisu bacili knjige Njegovih reči u peć da izgore. Oni izvana svaki dan čitaju Božju reč, slušaju propovedi i razgovaraju u zajedništvu na okupljanjima, ali u stvari, u dubini njihovih srca rodili su se duboka odvratnost, otpor i odbijanje Božje reči. Drugim rečima, u istom trenutku kada su razvili predstave o Božjoj reči, oni su je već odbacili. Neki će reći: „Jesu li ti antihristi odbacili Božju reč još pre nego što je On te stvari izgovorio?” U tom trenutku oni je još nisu bili odbacili. Zašto nisu? Zato što su imali mnoge predstave i uobrazilje o Bogu na osnovu kojih su Ga cenili, divili Mu se i smatrali Ga velikim čovekom. Ali kada je Bog izrazio Svoje reči, njihov pogled na Njega se potpuno promenio, pa su rekli: „Reči koje bog izgovara su u stvari tako obične! Tako su jednostavne, jasne, tako ih je lako razumeti: i ja umem tako da govorim! Zar ne kažu svi da je bog veliki? Zašto bi nam onda rekao da budemo pošteni? Ako je bog stvarno tako veliki, ako je istinski uzvišen, ne bi trebalo ljudima da postavlja tako male i skromne zahteve!” Kada su pročitali Božju reč i osetili da je plitka, da ne odgovara ljudskim predstavama i da se ne slaže sa veličanstvenom slikom i identitetom Boga, razvili su predstave o Božjim rečima. Dok su stvarali te predstave, u pozadini se pojavila duboka odvratnost prema Božjim rečima, nakon čega su se, u dubinama njihovog srca, nasipi koji su držali bujicu njihove uobrazilje i predstava o Bogu srušili do temelja. Koji je rezultat tog rušenja? Taj da su oni iz dubine srca odbacili i osudili Božju reč. Šta, dakle, antihristu prolazi kroz glavu dok ljudi propovedaju Božju reč? On je kao posmatrač koji posmatra sa strane. Kada čuje nekog kako hvali Božje reči ili u zajedništvu razgovara o svom iskustvu Božjih reči, taj antihrist se i onda ponaša kao posmatrač, posmatra sa strane i nikada u dubini srca ne kaže „Amin”. Ponekad se čak i podsmeva ljudima, pa govori: „Šta si dobio od toga što si pošten? Iako se trudiš da budeš pošten, nije izvesno da će te bog spasiti niti da ćeš biti blagoslovljen. Vrlo malo ljudi će zadobiti blagoslove. Ako ja ne dobijem blagoslove, onda ih ni bilo ko od vas neće dobiti!” Antihristova priroda-suština je neprijateljski nastrojena prema Božjoj reči i prema Samom Bogu i antihrist zbog toga nije u stanju da prihvati Božju reč, a još manje da joj se pokori. A ako ne prihvati Božju reč i ne pokori joj se, može li steći iskustvo Božje reči? Ne može, pa o kakvom, dakle, ličnom znanju on govori? Sve su to samo uobrazilja, pretpostavke, doktrine i teorije, a ponekad i tek lepe reči koje on ponavlja, a čuo ih je od drugih ljudi, pa je stoga nemoguće da se u njemu rodi ikakvo iskustvo ili znanje Božjih reči. Dakle, usled raznih stavova koje antihristi gaje prema Bogu i Njegovoj reči, i usled njihove priroda-suštine, bez obzira na to da li oni do danas veruju u Boga već 10 ili 20 godina, ili još duže od toga, nikada od njih nećeš čuti i nikada u njima nećeš videti nikakvo iskustvo Božje reči, a kamoli i najmanje znanje o Bogu. Od njih nećeš čuti ništa o tome kako su imali predstave o Bogu i kako su Ga pogrešno razumeli, kako su prosvećeni kada ih je On razotkrio i kako su na kraju došli do toga da prevaziđu svoje pogrešno razumevanje Boga i da više ne gaje predstave o Njemu. Oni još nemaju to iskustvo niti to znanje. To je razlog zašto antihristi ne mogu da zadobiju istinu niti da govore o ikakvom ličnom iskustvu ili znanju, ma koliko truda uložili u proučavanje Božje reči. Oni samo prate čitanje i učenje napamet nekih poznatih odlomaka Božje reči koje braća i sestre često citiraju; otaljavaju i rade što i ostali, a zatim nastavljaju da razmišljaju isto kao što su uvek razmišljali. Oni ne razrešavaju predstave o Bogu koje se u njima pojave, niti sukobe i probleme do kojih dolazi između njih i Boga, ma koliko oni značajni bili. Te predstave i ti problemi uvek ih prate naokolo. Kakve su posledice toga što oni ne rešavaju te probleme? Ozlojeđenost u njihovim srcima se sve više produbljuje, a njihova mržnja prema Bogu sve više raste. Ako tako nastave, kakve će biti posledice što duže budu verovali u Boga? Mogu li ta nagomilana ozlojeđenost i predstave da ih navedu da dignu ruke od svojih izgleda, sudbine i namere da zadobiju blagoslove? (Ne mogu.) Ako ti problemi ne budu rešeni, kakav će biti konačni rezultat? (Oni će eksplodirati.) Reč „eksplodirati” je prilično jasna. Kako će to eksplodirati? Koliko načina ima da se eksplodira? (To me podseća na neke Božje reči koje sam ranije pročitao: „Oni se doslovno preko noći mogu iz nasmejane, ’dobrodušne’ osobe, pretvoriti u grdobne i svirepe ubice” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Božje delo i čovekova praksa”).) Kako dolazi do toga da se oni pretvore u ubice? Kada se njihova želja da zadobiju blagoslove izjalovi, oni prestaju da rade stvari u rukavicama, pa kažu: „Nikome od nas neće biti lako, tako da ja ne moram ovo da prikrivam ni da sakrivam – ja u boga verujem samo da bih stekao blagoslove. Da sam znao da neću steći blagoslove, već bih odavno otišao!” Izgovaraju sve reči koje su im u srcu bez straha od osude. Zašto se ne boje osude? Kako to da su u stanju da odbace svaki privid uljudnosti i da eksplodiraju? Tako što više neće da veruju i žele da odu. Sve te godine trpe poniženja i nedaće zarad svojih ciljeva, praktično deluju u skladu sa tim strategijama i koriste ih kao svoju duhovnu podršku. Danas, kada vide da nema nade da steknu blagoslove, osećaju da mogu slobodno da odbace svaki privid uljudnosti i da otvoreno kažu: „Ja sam samo bezvernik. Ne volim pozitivne stvari. Volim da stremim ovozemaljskim stvarima i volim rđave navike. Kažu da su božje reči istina i da mogu da promene ljude i da ih spasu. Zašto ja to nisam video? Zašto ja to ne mogu da doživim ni da osetim? Šta je božja reč promenila u ljudima? Mislim da božje reči nisu ništa. Samo jedna stvar donosi najopipljivije koristi, a to je da će oni koji slede boga biti blagoslovljeni i da će ući u carstvo nebesko. Te reči su istinite. Ja ne bih verovao u boga da nije te mogućnosti da zadobijem blagoslove! Gde je bog? Ako bog može da spase ljude, zašto je bio razapet na krst? On nije bio kadar ni sebe da spase!” Kažu ono što stvarno misle – zar se u tome ne otkriva njihova demonska strana? Kada eksplodiraju, predstave i ozlojeđenost koje su se u njima godinama gomilale izlivaju se iz njih. To antihristi konačno pokazuju svoje pravo lice.

Ima nekih antihristȃ koji često govore ovakve stvari: „Odrekao sam se porodice i karijere, previše sam truda uložio i toliko sam propatio u svojoj veri u boga, a šta sam za to dobio? Zar bog nije bog koji ljude blagosilja? Zar bog nije bog koji ljudima daje blagodati? A šta sam ja dobio?” Bog je čoveku podario toliko istina i dao je toliko mnogo a da ništa nije tražio zauzvrat; iako mu se ljudi toliko suprotstavljaju i toliko se protiv Njega bune, On to ne zlopamti i ipak dolazi da spase čoveka. Antihristi ne vide koliko je čovek dobio od Boga. Na šta oni uopšte misle kada kažu: „A šta sam ja dobio?” (Na blagoslove.) Antihristi žele sve. U stanju su da se svega odreknu da bi verovali u Boga i sledili Ga, pa misle da će, ako to učine, imati šanse da uspeju i da će to biti vredno njihovog truda. Odriču se sveta i svojih izgleda, a zauzvrat žele da u budućnosti poseduju čitav svet. Ono što žele zauzvrat mora da bude vrednije od stvari kojih su se odrekli. Mora da bude vrednije od tih stvari i da im obezbedi veće prednosti; samo onda će izvršiti tu razmenu. Mislite li da antihristi, kada eksplodiraju, te reči izgovaraju u trenutku besa? (Ne izgovaraju.) Oni definitivno te reči dugo drže u sebi pre nego što konačno eksplodiraju iz njih. Posle toga se razotkriva sve što su antihristi tokom godina mislili i sve čemu su stremili, sve njihove maske bivaju strgnute. Koja je glavna poenta toga što govore? „Sve sam te godine verovao u boga i sledio ga, a šta sam dobio?” Ono što oni žele da dobiju nije istina. Oni ne žele istinu. Ne žele život, ne žele promenu naravi, ne žele Božje spasenje. Misle da su savršeni i ne žele da dobiju te stvari. Žele da dobiju nešto dodatno, neke veće blagoslove od onih koji se mogu zadobiti u ovom svetu. To jest, žele da zamene ovozemaljske stvari kojih su se odrekli za blagoslove koje je Bog obećao. Žele od Boga da prime najveći blagoslov. Kada vide da ne mogu da ostvare svoje želje i da je svaka nada izgubljena, moraju da odustanu. Ali kada dođe vreme za to, s obzirom na njihovu narav, hoće li biti u stanju da se na tome zaustave? Neće. Ima porodica čiji su svi članovi vernici, a među njima se pojave i antihristi. Kada ti antihristi vide da neće zadobiti blagoslove, počinju da ometaju svoju porodicu da bi je sprečili da veruje. Da li je to i dalje porodica? U smislu spoljnog fizičkog ili krvnog srodstva, to je uža porodica. Ali kada pogledamo put koji sledi svaki od članova, iako svi veruju u Boga više od deset godina, neki se otkrivaju kao antihristi, neki streme ka istini i sasvim dobro obavljaju svoje dužnosti, a neki streme ka istini u prosečnoj meri – čime se razotkrivaju njihove priroda-suštine. Naravno, najgori od njih su antihristi, koje bi čovek trebalo da odbaci, a Božja kuća da isključi. Je li to, dakle, porodica? Jesu li prave porodice takve? To uopšte nisu iste vrste ljudi! Neki ljudi toliko godina žive sa đavolima, a i dalje ih smatraju članovima porodice. Ne mogu da dignu ruke od njih i budalasto veruju da su to njihovi najdraži. Kakvi su to najdraži? Kada se antihristi pokažu, oni se upuštaju u razne vrste zlodela. Mogu čak i progoniti prave vernike u svojoj porodici. Što je još gore, mogu predati članove svoje porodice rđavim vlastima. Neki roditelji izdaju svoju decu, a neka deca izdaju svoje roditelje. Ma koliko blizak ili intiman bio njihov odnos sa tim ljudima, antihristi ne prezaju ni od čega. Pošto su antihristi kadri da izdaju i progone istinske vernike iz svoje porodice, zar to ne znači da su oni neprijatelji? (Znači.) Kada se u crkvi pojavi jedan ili dva antihrista, to je za braću i sestra opasno. Čim antihristi vide da neće zadobiti blagoslove, oni dignu ruke od sebe, zaborave na posledice, prestanu da rade stvari u rukavicama i počinju da misle o tome kako da ometu drugu braću i sestre. Neka braća i sestre su slabi, malog su rasta i ne razumeju istinu. Antihristi toj braći i tim sestrama pokažu neke glasine na internetu, pa onda raspire požar dodajući sopstvena ulepšana objašnjenja, čime tu braću i sestre ometu, navedu na stranputicu i na kraju upropaste. Naravno, neka braća i sestre su pronicljivi i antihriste odmah prepoznaju. Ako se sa njima obračunaju javno, to će izazvati nevolje, tako da je dovoljno da samo nađu mudar način da ih izoluju, kako više ne bi mogli druge da ometaju i gnjave. Kada ima posla sa Sotonama, čovek mora da postupa mudro.

Antihristi veruju u Boga i slede Ga zarad svojih izgleda i sudbine. Uhvate se za svoju želju za blagoslovima i donose svoje ambicije u Božju kuću, gde čitaju, prihvataju i propovedaju Božju reč. U Božjoj kući čine ustupke, podnose poniženja i trpe sve vrste nedaća zarad svojih izgleda i sudbine. Nakon mnogo godina čekanja i posmatranja, kada im se nade izjalove, oni napuštaju crkvu i Božju kuću i zbog svojih izgleda i sudbine, zato što njihova želja i namera da zadobiju blagoslove ne može da se ostvari. Kakav je ishod tih ljudi? Oni će biti uklonjeni. A zašto će biti uklonjeni? Da li Bog odlučuje da ih ne spase od trenutka kada uđu u Njegovu kuću, ili oni imaju nekakve svoje probleme? (Imaju svoje probleme.) Kada antihristi uđu u Božju kuću, oni se stope sa okolinom i sakriju poput kukolja u žitu. Neki kažu: „Ali zar Bog to ne zna?” Bog to zna; Bog sve to proučava. Takvi ljudi nisu kadri da se promene. Čak i ako su pročitali sve Božje reči, čak i ako su čitali o tajnama, o čovekovom odredištu i o raznim ljudskim iskvarenim naravima koje je Bog razotkrio i druge slične reči, od toga nema nikakve koristi, jer oni ne prihvataju istinu. Reči koje je Bog izgovorio upućene su čitavom čovečanstvu. One ni od koga nisu skrivene i svima su date u podjednakoj meri. Svako može da pročita i da čuje Božje reči, ali antihristi, na kraju, nikada ne mogu da ih steknu, baš zato što su antihristi, đavoli i Sotone. Sotona se nije promenio ni posle toliko godina pored Boga, pa zar ne bi isto važilo i za antihriste? Čak i ako ih nateraš da svaki dan čitaju Božju reč, oni je neće steći, jer su antihristi i imaju suštinu antihrista. Antihriste je nemoguće naterati da se odreknu sopstvenih interesa, izgleda i sudbine. To je kao da probaš da nateraš prase da se popne na drvo. To je nemoguća misija. Antihristi žele da vide trenutne koristi, a žele da vide i večne koristi u budućnosti. Ako ne mogu da ostvare ili da ispune jedan od ta dva cilja, odmah će postati neprijateljski raspoloženi i mogu u bilo kom trenutku otići. Antihristi čitaju između redova Božjih reči, slušaju njihov ton i intonaciju, pokušavaju da pogode značenje i nameru Njegovih reči, kako bi odmerili te razne koristi do kojih im je stalo i koje žele da pribave. Hoće li im biti moguće da razumeju istinu, kada Božjoj reči prilaze sa tim stavom? (Neće.) Stoga se antihristi, u svakom slučaju, protive i smrtni su neprijatelji Bogu i Njegovoj reči. Neki kažu: „Taj i taj je bio baš dobar. Zašto li se sad ovako ponaša? Pošto su sa njim u zajedništvu razgovarali o Božjoj reči, rekao je da razume i obećao da će vredno raditi da ispuni svoje dužnosti, pa zašto onda nije u stanju da se promeni?” Ja ću ti reći istinu. Ne samo da on sada ne može da se promeni – on se ni budućnosti neće promeniti. Zašto je to tako? Zato što nema nameru da se promeni. Razmisli o tome: Ako vuk ne može da nađe ovcu da je pojede, kada bude umirao od gladi, ponekad će pojesti par zalogaja trave i popiti malo vode da utoli glad. Ali znači li to da mu se priroda promenila? (Ne znači.) Isto tako, kada antihrist ne čini nikakvo zlo i privremeno prikazuje neka dobra ponašanja, to ne znači da se on promenio ili da je prihvatio istinu. Čim bude ozbiljno orezan na način koji se dotiče njegove moći i njegovog statusa, pa vidi da nema nade za njega – da će sigurno biti uklonjen – on će odmah postati negativan i dići ruke od svog posla, a na svetlost dana će izaći njegovo izvorno, pravo lice. Ko može da promeni takve ljude? Bog ne planira da ih spase, On samo koristi činjenice da ih razotkrije i ukloni. Stoga svi moraju te Sotonine sluge da prozru i odbace.

Raspoznati antihrista isto je kao i raspoznati zlog čoveka i Sotonu, a detaljno analizirati antihrista isto je kao detaljno analizirati nevidljivog Sotonu i đavole. Antihristi koje danas detaljno analiziramo vidljivi su čoveku. Možeš da vidiš šta rade i da čuješ šta govore; možeš da vidiš sva njihova ispoljavanja i da dokučiš njihove namere. Sotonu i đavole iz duhovnog carstva ne možeš ni da vidiš ni da dodirneš, tako da će oni za tebe uvek biti samo koncept i naziv. Ali antihristi koje danas detaljno analiziramo su drugačiji. To su živi đavoli i Sotone. To su opipljivi đavoli i Sotone od krvi i mesa. Ti đavoli i Sotone suprotstavljaju se Bogu i odbacuju Ga u duhovnom carstvu i osećaju odbojnost prema svakoj reči koju je On izgovorio. Oni nastavljaju da rade te stvari i kada dođu u crkvu. I dalje se suprotstavljaju Božjim rečima, osećaju odbojnost prema njima i odbacuju ih kao i ranije. Često čak i preziru Božje reči. Ukoliko dolazi iz Božjih usta, čak će i najmanja stvar dati povoda mnogim pitanjima u njihovom srcu. Istraživaće je, analizirati i obrađivati u svom umu. Stoga, za antihriste, Božje reči nisu predmet njihove vere. Oni nikada neće verovati u Božje reči. Ma kako praktične, istinite ili verodostojne Božje reči bile, oni u njih neće verovati. Stoga, sudeći po tim tačkama, zar antihristi nisu Božji neprijatelji? Zar njihova urođena priroda nije u neprijateljstvu sa istinom? Takvi ljudi su rođeni neprijatelji Boga, rođeni su sa odbojnošću prema istini. Oni se prema Božjim rečima nikada neće odnositi kao prema istini, niti će ih se držati kao istine. Božje reči takve ljude, zbog njihove suštine, njihovih raznih ispoljavanja u odnosu na Boga i njihovih raznih stavova prema Božjim rečima, osuđuju, a Bog ih sa gnušanjem odbacuje. Pa hoće li onda moći da dobiju najveću korist kojoj streme – svoje izglede i sudbinu? Nikada. Stoga, kome Bog govori o obećanjima i blagoslovima koje je podario čovečanstvu i o odredištu koje je za čovečanstvo pripremio? Hoće li i antihristi moći da uzmu učešća u tome? (Neće.) Predivno odredište o kojem Bog govori i koje čovečanstvu obećava, dato je predmetima Božjeg spasenja, ljudima koji veruju u Božje reči i prihvataju ih kao istinu. Ono nije dato antihristima, koji su prema Bogu neprijateljski nastrojeni i posmatraju Njegove reči kao laži nekog varalice.

11. april 2020. godine

a. U izvornom tekstu nema izraza „on veruje da.”