II. Interesi antihrista

D. Njihovi izgledi i sudbina

Prošlog puta smo u zajedništvu razgovarali o četvrtoj stavci interesa antihristâ: njihovi izgledi i sudbina, koja je podeljena na još pet stavki. Molim vas da prvo pogledate tih pet stavki. (1. Odnos antihrista prema Božjim rečima; 2. Odnos antihrista prema svojoj dužnosti; 3. Odnos antihrista prema orezivanju; 4. Kako antihristi gledaju na zvanje „služitelja”; 5. Odnos antihrista prema svom statusu u crkvi.) Prošli put smo razgovarali o prvoj stavci, „Odnos antihrista prema Božjim rečima”. Pre svega, upotrebili smo reč „proučavati” da bismo razotkrili jedan od primarnih stavova antihristâ prema Božjim rečima. „Proučavanje” je prvi i osnovni stav ljudi kao što su antihristi u odnosu na Božje reči. Oni se prema Božjim rečima uopšte ne odnose sa stavom prihvatanja niti pokornosti, već ih, naprotiv, ispituju. Nikako ne prihvataju Božje reči, ne smatraju ih istinom niti putem kojeg ljudi treba čvrsto da se drže i ne odnose se prema njima sa stavom traganja za istinom i prihvatanja istine. Naprotiv, njihov cilj su uvek sopstvene želje i ambicije, sopstveni izgledi i sudbina, pa u Božjim rečima traže odredišta, izglede i sudbinu kakve žele. Jedan od primarnih stavova u njihovom odnosu prema Božjim rečima je to da ih u svim stvarima povezuju sa svojim izgledima i svojom sudbinom. Sudeći po njihovim stavovima prema Božjim rečima, priroda-suština te vrste ljudi je da oni Božjim rečima u stvari ne veruju, ne prihvataju ih i ne pokoravaju im se, već ih ispituju i analiziraju, tražeći u njima blagoslove i koristi da bi se domogli što veće prednosti. Sudeći po njihovom stavu prema Božjim rečima, koliko oni veruju u Boga? Imaju li istinsku veru u Njega? Sudeći po njihovoj suštini, oni nemaju istinsku veru u Boga. Kako to, onda, da su ipak u stanju da drže Božje reči i da ih čitaju? Sudeći po njihovoj priroda-suštini, njihovim namerama i željama, oni iz Božjih reči ne žele da zadobiju istinu i put promene naravi da bi na taj način postigli spasenje. Naprotiv, u Božjim rečima žele da tragaju za stvarima koje oni hoće. Za čim oni to tragaju? Tragaju za misterijama, tragaju za tajnama poznatim samo Nebu i tragaju za nekim uzvišenim doktrinama i dubokim znanjem. Stoga su, sudeći po stavu takvih ljudi prema Božjim rečima i po njihovoj priroda-suštini, svi oni preispoljni bezvernici. Žele samo dobro odredište, dobre izglede i dobru sudbinu. Ne prihvataju Božje reči s iskrenošću, već nastoje da u njima pronađu razne prilike i mogućnosti za dobijanje stvari koje žele, kao i da udovolje svojim željama i ambicijama da zadobiju blagoslove. Stoga ta vrsta ljudi nikada neće Božje reči posmatrati kao istinu, niti kao put kojeg mora da se drži. Ako se antihristi prema Božjim rečima odnose sa takvim stavom, kakav je onda njihov stav prema jednom od najtemeljnijih zahteva koje Božje reči postavljaju pred ljudski rod – zahtevu da vrše svoju dužnost kao stvorena bića? Danas ćemo u zajedništvu razgovarati o drugoj stavci –odnosu antihrista prema svojoj dužnosti – i razotkrićemo ispoljavanja i stavove koje antihristi pokazuju dok vrše svoju dužnost.

2. Odnos antihrista prema svojoj dužnosti

Antihristi se prema rečima Božjim ne ophode sa stavom prihvatanja i pokornosti, pa se, naravno, ni prema zahtevu u Njegovim rečima da ljudi izvršavaju svoju dužnost kao stvorena bića ne mogu odnositi sa stavom prihvatanja istine. Oni se, dakle, s jedne strane opiru dužnosti koju je Bog čoveku poverio i ne žele da vrše svoju dužnost, a sa druge se plaše da ne izgube priliku za sticanje blagoslova. To dovodi do jedne vrste transakcije. Kakva je transakcija u pitanju? Oni iz Božjih reči otkrivaju da ljudi koji ne vrše svoje dužnosti mogu biti isključeni, da ljudi koji ne vrše svoje dužnosti kao stvorena bića neće imati priliku da zadobiju istinu i da ljudi koji ne vrše svoje dužnosti kao stvorena bića mogu u budućnosti izgubiti svoje blagoslove u carstvu nebeskom. Šta sve to znači? Znači da će čovek koji ne vrši svoju dužnost neminovno izgubiti priliku da stekne blagoslove. Kada antihrist dobije te informacije iz Božjih reči i iz brojnih razgovora u zajedništvu i propovedi, u dubini njegovog srca javlja se želja i interesovanje za obavljanjem svoje dužnosti stvorenog bića. Da li ta želja i to interesovanje pokazuju da je on u stanju da se iskreno dâ Bogu i da iskreno vrši svoju dužnost? Sudeći po priroda-suštini antihristâ, vrlo je teško doći do tog zaključka. Šta ih, onda, nagna da izvršavaju svoju dužnost? U svačijem srcu trebalo bi da postoji iskaz o tome i u tom iskazu treba da postoje neke posebne priče. Kako, dakle, izgleda ovaj zapis u srcu jednog antihrista? On pravi veoma fine, tačne, precizne i marljive proračune, tako da to nije neki zbrkan račun. Kad odluči da izvršava svoju dužnost, on prvo kalkuliše: „Ako ću sada da izvršavam svoju dužnost, moraću da odustanem od radosti zajedničkog života sa porodicom, moraću da dignem ruke od svoje karijere, kao i od svojih ovozemaljskih izgleda. Budem li te stvari ostavio kako bih izvršavao svoju dužnost, šta mogu da dobijem? Reči božje poručuju da, u ovom završnom dobu, oni koji mogu da sretnu boga, oni koji u božjoj kući mogu da izvršavaju svoju dužnost i oni koji mogu da ostanu do kraja jesu oni koji mogu da dobiju velike blagoslove. Pošto vidim da božje reči tako poručuju, pretpostavljam da bog to može da učini i da to ostvari prema ovim rečima. Onim ljudima koji mogu da izvršavaju svoju dužnost i koji za njega mogu da se daju, bog ujedno daje mnoga obećanja!” Proučavajući reči Božje, antihrist tumači mnoga obećanja koja je Bog u završnom dobu dao ljudima koji izvršavaju svoju dužnost, a time, povrh svojih ličnih uobrazilja i predstava stvorenih njegovom ličnom analizom i proučavanjem ovih reči, nastaje duboko zanimanje i impuls u pravcu izvršavanja njegove dužnosti. Zatim odlazi pred Boga da se moli, dajući svečane zakletve i zavete, i uspostavlja svoju volju da sve napusti i da sve dâ za Boga, da ovaj život posveti Njemu i odustane od sve telesne sreće i izgleda. Iako se moli na ovaj način i sve njegove reči deluju ispravno, ono o čemu duboko u sebi razmišlja poznato je samo njemu i Bogu. Njegove molitve i njegova rešenost deluju čisto, kao da to radi samo da bi ispunio Božji nalog, da bi izvršio svoju dužnost i udovoljio Božjim namerama, ali duboko u svom srcu on kalkuliše kako kroz izvršavanje svoje dužnosti može da dobije blagoslove i da pribavi stvari koje želi, i šta može da učini kako bi Boga naveo da vidi sve ono što je on platio i kako bi Ga duboko impresionirao onim što je platio i učinio. Time bi Bog slavio šta je antihrist učinio i naposletku bi ga darovao izgledima i blagoslovima koje bi on poželeo. Pre nego što odluče da obave svoju dužnost, duboko u srcu, antihristi kipte od očekivanja u vezi sa svojim izgledima, sa zadobijanjem blagoslova, sa dobrim odredištem, pa čak i sa krunom. Puni su samopouzdanja da će sve to postići. Sa takvim namerama i težnjama dolaze u Božju kuću da obavljaju svoju dužnost. Da li, dakle, oni obavljaju dužnost iskreno, uz stvarnu veru i odanost koju Bog zahteva? U ovom trenutku se ne vidi njihova prava odanost, vera ili iskrenost, jer svako o obavljanju svoje dužnosti u potpunosti razmišlja na nivou transakcije. Odlučuju da obavljaju svoje dužnosti vođeni interesima, ali i uz preduslov da njihove izdašne ambicije i želje budu ispunjene. S kojom namerom antihristi obavljaju svoju dužnost? S namerom da naprave dogovor, da izvedu neku razmenu. Moglo bi se reći da su to uslovi koje oni postavljaju da bi obavljali dužnost: „Ako izvršavam svoju dužnost, onda moram da dobijem blagoslove i da imam dobro odredište. Moram da dobijem sve blagoslove i koristi za koje je bog rekao da su spremljene za ljudski rod. Ako ne mogu da ih dobijem, onda neću izvršavati ovu dužnost.” Sa ovakvim namerama, ambicijama i željama oni dolaze u kuću Božju da obavljaju svoju dužnost. Deluje kao da imaju određenu iskrenost i, naravno, za one koji su novi vernici i koji tek počinju da obavljaju dužnost, to bi se moglo nazvati i entuzijazmom. Međutim, u tome nema iskrene vere niti odanosti; postoji samo taj naglašeni entuzijazam. To se ne može nazvati iskrenošću. Sudeći po ovom stavu koji antihristi imaju prema obavljanju svoje dužnosti, taj entuzijazam je u potpunosti transakcione prirode i ispunjen je njihovim željama da ostvare korist u vidu zadobijanja blagoslova, ulaska u carstvo nebesko, pribavljanja krune i dobijanja nagrada. Stoga izvana deluje da su mnogi antihristi, pre nego što su proterani, vršili svoju dužnost, pa čak i više stvari napustili i više propatili od prosečnog čoveka. Ono što oni daju i cena koju plaćaju jednaki su onom što je Pavle davao i plaćao, a ni ne trče naokolo ništa manje od Pavla. To je nešto što svako vidi. Prema njihovom ponašanju i njihovoj spremnosti za patnju i za plaćanje cene, ne bi trebalo da dobiju ništa. Ali Bog ljude ne gleda na osnovu njihovog spoljnog ponašanja, već na osnovu njihove suštine, njihove naravi, onoga što otkrivaju, kao i prirode i suštine svakog njihovog postupka. Kada čovek o drugima donosi sud i odnosi se prema njima na određeni način, on ih ceni isključivo prema njihovom spoljnom ponašanju, količini njihove patnje i ceni koju plaćaju, a to je ozbiljna greška.

Antihristov stav prema svojoj dužnosti od početka je bio takav. On dolazi u Božju kuću da vrši dužnost sa ambicijama, željama i poslovnim transakcijama. To on u dubini svog srca računa i planira pre nego što izvrši svoju dužnost. Kakav je njegov plan? Kakva je srž i žiža njegove računice? Njegov je cilj da stekne blagoslove, da ima dobro odredište, a neki od njih čak i nastoje da izbegnu katastrofu. To je antihristova namera. Ispituje do besvesti Božje reči, ali ne može ni za živu glavu da vidi da su Božje reči sušta istina, da u Božjim rečima leži put primene i da Božje reči ljudima omogućuju da se pročiste, da ostvare promenu naravi i da dostignu spasenje. Ne može te stvari da vidi ma koliko se trudio. Bez obzira na to kako čita Božje reči, ono do čega mu je najviše stalo i na šta najviše polaže su ništa drugo do blagoslovi i obećanja Božjih darova za sve one koji zbog Njega napuštaju stvari, daju se, trpe teškoće i plaćaju cenu. Kada u Božjim rečima nađe ono što smatra središnjim i najvažnijim sadržajem, kao da je našao slamku spasa. Deluje mu da će zadobiti velike blagoslove i misli da je najblagosloveniji i najsrećniji čovek ovog doba. Stoga se, iz dubine duše, raduje: „Došao sam u ovaj život baš u pravom trenutku; niko od svih onih apostola i proroka svih doba nije sreo hrista poslednjih dana. Ja danas sledim hrista poslednjih dana, tako da ne smem da propustim priliku da steknem velike blagoslove. Ovo je prilika da budem nagrađen i da dobijem krunu! Nevernici neće biti te sreće, pa ma koliko uživali u ovom životu i ma koliko visok status imali, kada dođe doba velikih katastrofa, svi će biti uništeni. Stoga moram da se odreknem ovozemaljskih telesnih zadovoljstava, jer su te stvari, ma koliko ja u njima uživao, privremene i prolazne. Treba da gledam prema budućnosti i da steknem veće blagoslove i nagrade, veću krunu!” I tako on sebe, u srcu, upozorava: „Ma koliko patio i morao da trčim okolo, sa ma kakvim teškoćama se susretao, pa čak i ako me zarobe ili muče, moram da istrajem, istrajem, i samo istrajem u svom vršenju dužnosti! Ne smem da se obeshrabrim, moram da podnesem sva poniženja, da nosim teško breme i da istrajem do samog kraja. Mislim da će se ono što je bog rekao, da će ’Onaj ko do kraja sledi sigurno biti spasen’ u mom slučaju zacelo ostvariti”. Jesu li te ideje u koje veruje i mišljenja koja gaji u svom srcu u skladu sa istinom? (Nisu.) Ništa od toga nije u skladu sa istinom i ništa od toga nije u skladu sa Božjim rečima i Božjim namerama – sve su to računice i planovi za antihristove vlastite izglede i njegovu vlastitu sudbinu. Njega, u dubini duše, ne zanima nijedan od zahteva koji Božje reči postavljaju pred čovečanstvo; on se na njih ne obazire. On, u dubini duše, pruža otpor i s gnušanjem odbacuje razotkrivanje ljudskosti i zahteve koje pred njega postavljaju Božje reči, pa čak razvija i predstave, te kada te reči vidi – oseća prema njima otpor i neprijatno mu je, pa ih kasnije ne čita, već ih preskače. Kada je, pak, reč o opomenama, utesi, podsetnicima, milosti i saosećanju sa ljudskošću u Božjim rečima, nestrpljiv je i nespreman da ih prihvati i sasluša, pošto smatra da su te reči lažne. U svom srcu oseća otpor i s gnušanjem odbacuje Božje reči suda i grdnje i Njegovo delo kušnji među ljudima i nespreman je da ih prihvati, pa ih izbegava. Umesto toga, mnogo se interesuje samo za reči o Božjim obećanjima i blagoslovima za ljudski rod, pa ih čak i često čita da bi udovoljio nestrpljivoj želji svoga srca za sticanjem blagoslova, oran da odmah bude uznesen u carstvo nebesko i oslobođen svekolike patnje. Kada, tokom vršenja dužnosti, više nije u stanju da istraje i u njemu se pojave sumnje u to da može da stekne blagoslove, a njegova „vera” bude poljuljana, ili kada nema snagu volje pa želi da ustukne, on te reči čita i u njima nalazi motivaciju za vršenje svoje dužnosti. Nikada, čitajući poglavlja i pasuse Božjih reči, ne razmišlja o istini u njima i ne želi da doživi ni najmanji sud Božjih reči, a kamoli da sebe spozna i da jasno uvidi stvarnost duboke iskvarenosti ljudskog roda kroz Božje reči koje razotkrivaju njegovu iskvarenu suštinu. Oglušuje se i o Božje namere, zahteve i opomene koje On daje čovečanstvu, ne obazire se na njih i odnosi se prema njima s nepoštovanjem i ravnodušnošću. U dubini duše veruje: „To što bog govori i radi samo je formalnost; ko to može da prihvati? Ko to može da razume? Ko stvarno može praktično da deluje u skladu sa božjim rečima? Sve te božje reči su izlišne. Najrealnije je da ljudi vrše svoju dužnost u zamenu za blagoslove – nema ničeg realnijeg od toga.” I tako stalno nanovo traži put u Božjim rečima, a kada ga nađe, gleda na vršenje dužnosti kao na jedini put za sticanje blagoslova. Eto to su namere, ciljevi i najskrivenije računice antihrista dok vrši dužnost. Koja ispoljavanja i razotkrivanja antihristi pokazuju dok vrše dužnost, a koja ljudima omogućavaju da vide da je suština takvih ljudi preispoljna suština antihrista? Nije slučajno što su antihristi u stanju da obavljaju svoju dužnost – oni to rade isključivo zbog sopstvenih namera, ciljeva i želje za sticanjem blagoslova. Ma koju dužnost da obavljaju, njihov cilj i stav su po prirodi stvari neodvojivi od sticanja blagoslova, dobrog odredišta, dobrih izgleda i sudbine, na koje misle i kojima se bave danonoćno. Oni su poput poslovnih ljudi koji ne razgovaraju ni o čemu osim o poslu. Sve što antihristi rade povezano je sa slavom, dobiti i statusom – sve je povezano sa sticanjem blagoslova, izgleda i sudbine. U dubini duše, srca su im puna tih stvari; to je priroda-suština antihristâ. Upravo zbog te priroda-suštine, drugi su u stanju jasno da vide da će antihristi završiti tako što će na kraju biti uklonjeni.

U Božjim rečima postoje zahtevi za sve vrste ljudi i zahtevi i jasne izreke o svim vrstama dužnosti i rada. Sve te reči su zahtevi koje Bog postavlja pred čovečanstvo, a ljudi te zahteve treba da ispune, da ih praktično primenjuju i da ih ostvare. Kakvi su stavovi antihristâ prema Božjim rečima i Božjim zahtevima? Zauzimaju li stav pokornosti? Zauzimaju li stav skrušenog prihvatanja? Ni slučajno. S obzirom na narav antihristâ, kada oni dođu u Božju kuću da obavljaju dužnost, jesu li u stanju da to čine dobro i u skladu sa Božjim zahtevima i uređenjima Božje kuće? (Nisu.) Nisu, ni slučajno. Kada antihristi obavljaju dužnost, njihova prva misao nije da tragaju za načelima koja iz njihove dužnosti proizlaze, niti za onim što Bog zahteva, niti za pravilima kuće Božje. Oni se, naprotiv, prvo raspitaju da li će biti blagoslovljeni i nagrađeni za dužnost koju obave. Ako nije izvesno da će biti blagoslovljeni ili nagrađeni, oni nisu spremni da tu dužnost izvrše, a čak i ako to učine, učiniće površno. Antihristi nerado obavljaju svoju dužnost, samo da bi zadobili blagoslove. Raspituju se i da li će, dok budu obavljali tu dužnost, moći sebe da istaknu za primer da se drugi na njih ugledaju, kao i da li će Višnji ili Bog znati da oni obavljaju tu dužnost. Sve su to stvari koje oni uzimaju u obzir dok vrše dužnost. Prvo što žele da utvrde je koje će koristi imati od obavljanja dužnost i da li mogu da budu blagoslovljeni. To im je najvažnije. Nikada ne misle o tome kako da budu obzirni prema Božjim namerama i da Mu se oduže za ljubav, kako da propovedaju jevanđelje i da svedoče o Bogu da bi ljudi zadobili Božje spasenje i našli sreću, a još manje nastoje da razumeju istinu ili tragaju za razrešenjem svojih iskvarenih naravi i proživljavanjem ljudskog obličja. O tim stvarima nikada ne razmišljaju. Misle samo o tome da li mogu da budu blagoslovljeni i da steknu korist, kako da nađu uporište, kako da zadobiju status pa da se ljudi na njih ugledaju, i kako da se istaknu i da postanu najbolji u crkvi i u gomili. Uopšte nisu spremni da budu obični sledbenici. U crkvi uvek hoće da budu prvi, da njihova bude poslednja, da postanu starešine i da ih svi slušaju. Tek onda su zadovoljni. Vidite i sami da su srca antihristâ puna takvih stvari. Daju li se oni iskreno Bogu? Obavljaju li iskreno svoju dužnost kao stvorena bića? (Ne obavljaju.) Šta, dakle, žele da postignu? (Da imaju moć.) Tako je. Kažu: „Što se mene tiče, ja u svetovnom životu želim sve da nadmašim. Moram da budem prvi u svakoj grupi. Odbijam da budem na drugom mestu i nikada neću biti samo nečiji pomoćnik. Želim da budem starešina i da moja bude poslednja u svakoj grupi ljudi u kojoj se nađem. Ako moja ne bude poslednja, upotrebiću sva raspoloživa sredstva da vas sve ubedim, da vas sve nateram da se ugledate na mene i da me izaberete za starešinu. Kada steknem status, moja će biti poslednja i svi će morati da me slušaju. Moraćete da radite stvari kako ja kažem i moraćete da budete pod mojom kontrolom”. Ma koju dužnost antihrist obavljao, on će pokušati da se popne na visok položaj, položaj prvenstva. Nikada ne bi bio zadovoljan položajem običnog sledbenika. A šta mu je najvažnije? Da stoji pred ljudima, da izdaje naređenja, da ih kori i da ih tera da rade ono što on kaže. Nikada ne misli o tome kako da ispravno obavi svoju dužnost – a još manje, vršeći dužnost, traga za istina-načelima da bi sproveo istinu u delo i udovoljio Bogu. Naprotiv, razbija glavu pronalazeći načine da se istakne, da navede starešine da ga cene i unaprede, kako bi i sâm postao starešina ili delatnik i vodio druge ljude. Po ceo dan razmišlja o tome i tome se nada. Antihristi ne žele da ih drugi vode, niti da budu obični sledbenici, a kamoli da mirno i bez pompe vrše svoju dužnost. Ma kakva bila njihova dužnost, ako ne mogu da budu u prvom planu i u središtu, da budu iznad drugih i da ljude vode, obavljanje dužnosti za njih postaje dosadno, a oni postaju negativni i počinju da zabušavaju. Bez tuđih pohvala i obožavanja, još im je manje zanimljivo da obavljaju dužnost i imaju još manje želje za tim. Ali ako, dok obavljaju dužnost, mogu da budu u prvom planu i u središtu stvari i da vode glavnu reč, osećaju se ojačano i podneće svaku teškoću. Uvek, kada vrše svoju dužnost, imaju lične namere i uvek hoće da se istaknu, kako bi udovoljili svojoj potrebi da druge pobede i zadovoljili svoje želje i ambicije. Dok obavljaju dužnost, osim što su veoma takmičarski nastrojeni – takmiče se da u svakom pogledu odskaču, da budu na vrhu, da budu iznad drugih – misle i tome kako da zadrže svoj sadašnji status, ugled i prestiž. Ako se nađe neko ko njihov status i prestiž ugrožava, neće prezati ni od čega i bez milosti će ga zbaciti sa položaja i rešiti ga se. Koriste čak i najpodlija sredstva da savladaju ljude koji su u stanju da streme ka istini i koji svoju dužnost obavljaju odano i sa osećajem odgovornosti. Pored toga su i puni zavisti i mržnje prema braći i sestrama koji izvrsno vrše svoju dužnost. Naročito su neprijatni prema onima koje druga braća i druge sestre podržavaju i o kojima imaju povoljno mišljenje; smatraju takve ljude ozbiljnom pretnjom onome za čim oni sami streme, kao i svom ugledu i statusu, pa se u srcu zaklinju: „Ili ti ili ja, ili ja ili ti, nema mesta za obojicu, a ja neću moći da živim sa sobom ako te ne svrgnem i ne oslobodim te se!” Nemilosrdni su prema braći i sestrama koji izraze drugačije mišljenje, razotkriju ih ili im ugroze status: daju sve od sebe da nađu nešto što mogu da im prišiju, kako bi doneli sud o njima i osudili ih, kako bi ih osramotili i upropastili, i nemaju mira dok to ne učine. U svom odnosu prema svakom čoveku imaju samo jedan stav: ako im taj čovek ugrožava status, upropastiće ga i rešiće ga se. Svi njihovi zakleti sledbenici su ljudi koji im laskaju, pa ma šta loše ti ljudi uradili i ma koliko štete prouzrokovali radu crkve i interesima Božje kuće, oni će ih štititi i braniti. Kada vrši dužnost, antihrist se uvek bavi vlastitom slavom, dobiti i statusom, upravlja vlastitim nezavisnim carstvom. Suština obavljanja dužnosti je za njega borba za vlastito nezavisno carstvo i borba za vlastite izglede i sudbinu.

Neki antihristi predvode manje timove od desetak ljudi, a neki sve vernike čitave jedne crkve, pa čak i veći broj ljudi. Ma koliko ljudi vodili, oni ih kontrolišu već dok obavljaju svoje dužnosti i imaju nad njima moć poput kraljeva. Ne mare za to što Bog takve stvari osuđuje i što ih se gnuša, već im je stalo samo da čvrsto drže vlast u svojim rukama i da strogo kontrolišu one među svojim podređenima koje mogu da kontrolišu. Prema tome, sudeći po namerama i motivacijama koje antihristi imaju dok obavljaju svoje dužnosti, njihova je suština zlobna i rđava. Kakvu, dakle, narav otkrivaju, na osnovu svog ponašanja tokom obavljanja dužnosti? I njihova narav je zlobna. Šta karakteriše tu zlobnu narav? Iako su možda u stanju da istrpe teškoće i plate cenu dok obavljaju svoje dužnosti, nijedna od tih dužnosti nije u skladu sa Božjim rečima. Dok obavljaju dužnosti, uopšte ne primenjuju radne aranžmane, a još manje tragaju za načelima koja je Božja kuća postavila za svaki zadatak. Samo udovoljavaju svojim ličnim sklonostima i svojoj žudnji za moći, kao i svojoj ličnoj želji da uvek nešto rade. Sve su to neki od uslova na osnovu kojih antihristi smatraju da će biti ovenčani vencem. Ovako razmišljaju, gajeći puste želje: „Ako samo budem radio stvari na ovaj način, plaćao cenu, zanemarivao sebe i davao se, bog će me na kraju sigurno ovenčati vencem i nagraditi me!” Nikada se ne obaziru na zahteve i načela koje Božje reči uvek naglašavaju i nanovo postavljaju pred čovečanstvo i nikada ih ne shvataju ozbiljno; smatraju ih tek skupom izreka. Njihov način razmišljanja je ovakav: „Ma kakvi bili tvoji zahtevi, ja ne mogu da olabavim svoju vlast ni da popustim u svojim stremljenjima, a ne mogu ni da otpustim svoje želje i ambicije. Ako nemam te stvari, kakav ću elan i kakvu motivaciju imati da obavljam svoje dužnosti?” To su neka od ispoljavanja antihristȃ dok obavljaju svoje dužnosti. Ma šta Božje reči govorile i ma kakve obavezne standarde i načela Višnji postavljao za razne zadatke, antihristi ne slušaju i ne obaziru se. Ma koliko konkretne bile reči Višnjeg, ma koliko strogi bili zahtevi za taj aspekt dela, oni se pretvaraju da ne čuju i da ne razumeju, pa nastavljaju da tamo dole postupaju bezobzirno i svojevoljno, da mahnitaju i rade stvari u skladu sa sopstvenim namerama. Veruju da će, ako budu stvari radili u skladu sa Božjim zahtevima i metodama koje zahteva Višnji, izgubiti status, te da će vlast koju drže biti preneta na druge i razvodnjena. Veruju da raditi stvari u skladu sa istinom i sa zahtevima Božjih reči predstavlja neprimetan napad na njihovu vlast i oduzimanje vlasti – nasrtanje na njihov lični ugled. Misle: „Nisam ja baš tolika budala. Ako prihvatim vaša mišljenja, zar neću izgledati nesposoban i lišen talenta za predvođenje? Ako prihvatim vaša mišljenja, ako priznam da nisam u pravu, hoće li me moja braća i moje sestre posle toga i dalje slušati? Hoću li i dalje imati prestiž? Ako radim stvari u skladu sa zahtevima višnjeg, zar neću izgubiti priliku da se razmećem? Hoće li me onda braća i sestre i dalje obožavati? Hoće li me i dalje slušati? Ako me niko ne bude slušao, koji je onda smisao vršenja dužnosti? Kako da nastavim sa ovim radom? Ako nemam autoriteta u grupi, a moj prestiž je umanjen, ako svi budu slušali božje reči i praktično delovali u skladu sa istina-načelima, zar neće moje vođstvo biti samo mrtvo slovo na papiru? Zar neću postati marioneta? Gde da onda nađem entuzijazam za obavljanje tih stvari? Ako je moje vođstvo samo mrtvo slovo na papiru, a sve što radim besmisleno, hoću li i dalje imati ikakve izglede za budućnost?” Ono što antihristi žele je da u svakoj grupi budu postavljeni iznad svih drugih, u zamenu za budući venac i buduće nagrade. Veruju da će, ukoliko postanu istaknuta figura i vođa drugim ljudima među Božjim izabranim narodom, zauzvrat steći pravo da u budućnosti budu ovenčani vencem i da prime velike blagoslove. Stoga antihristi neće ni u jednom trenutku olabaviti svoju vlast i budnost im ni pod kakvim okolnostima neće popustiti. Plaše se da će im, ako makar i najmanje spuste gard, vlast biti oduzeta iz ruku ili oslabljena. Dok obavljaju dužnosti, ne čine to najbolje što na svom položaju mogu, ne obavljaju svoje dužnosti dobro i ne svedoče za Boga u skladu sa načelima Božjih reči i Njegovim zahtevima. Naprotiv, koriste priliku da čvrsto ščepaju venac kojim veruju da će svakog trenutka biti ovenčani. Čak i ako je neki antihrist u stanju da ispuni zahteve Božje kuće kao skup pravila, to i dalje nije dokaz da je on čovek koji prihvata istinu i pokorava se rečima Božjim. Koji je razlog tome? Neki antihristi, dok vrše svoje dužnosti, uvek žele da prigrabe vlast i da zadovolje svoju želju za njom i uvek žele da imaju status, da bi ljudima držali predavanja i izdavali naređenja sa pozicije statusa. Ali neki antihristi su drugačiji, pa imaju ovakve brige: „Grom uvek u najviše drvo udara. To znači da će onaj ko se izdvoji i napravi grešku – patiti. Ja neću biti ta budala. Ma koliko sposoban bio, uložiću samo trideset odsto truda, a ostalih sedamdeset ću sačuvati za sebe da imam rezervu – moram malo da se uzdržim. Ma šta božja kuća govorila ili od mene tražila, na površini ću pristati, da ne bih bio neko ko prekida i ometa. Ma ko vodio, ja ću slediti i složiću se sa svim što kaže. Biću dobro dok god se pridržavam pravila koja je postavio višnji i dok ih ne kršim. Što se, pak, tiče, toga da bogu posvetim svoju odanost i da se iskreno dajem za njega, za tim nema potrebe. Uložiću malo truda u vršenje svoje dužnosti, prihvatljivo je ako radim samo onoliko koliko je neophodno, i neću biti budala. Ma šta radio, moram malo da se uzdržim da mi se ne bi desilo da ne dobijem ništa i da posle sveg ovog truda završim praznih ruku.” Takav antihrist smatra da su drugi budalasti što, dok vrše svoje dužnosti, preuzimaju razne odgovornosti i uvek se sami nude da rešavaju probleme, te smatra da on sȃm ne treba da bude takva budala. On u svom srcu zna da će onaj ko stremi ka statusu i upravlja sopstvenom vlašću kad-tad biti razotkriven, i da, kako bi sproveo istinu u delo, mora da plati cenu, da uloži trud i da bude iskren i odan. Morao bi da podnese mnogo nedaća, a za to nije spreman. Nastoji da postigne kompromis, pa se niti ističe niti povlači, već ide srednjim putem. Ovako misli: „Uradiću sve što od mene zatraže. Samo ću otaljati i završiti sa tim, pa ako od mene zatraže da to uradim bolje, jednostavno neću poslušati. Da bih radio bolje, morao bih da platim višu cenu i da proverim više gradiva – to bi bilo tako zamorno! Kada bi bog hteo posebno da me nagradi što sam to tako uradio, to bi onda bilo pošteno, ali meni ne deluje da božje reči spominju išta o posebnim nagradama. Pošto je to tako, nema potrebe da patim i da se zamaram; bolje je da se opustim“. Može li takav čovek dobro da obavi svoju dužnost? Može li da stekne istinu? Mogu li oni koji ne streme ka istini, već su površni ili negativni i zabušavaju u radu, da zadobiju Božje odobravanje? Ni slučajno.

Koje je najočiglednije ispoljavanje antihrista? Prvo, nije u stanju da prihvati istinu, a to je nešto što svako vidi. Ne samo da ne prihvata tuđe predloge, već, što je najvažnije, ne prihvata ni orezivanje. Nema nikakve sumnje u to da antihristi ne prihvataju istinu; da mogu da je prihvate, ne bi bili antihristi. Zašto oni onda ipak obavljaju svoje dužnosti? Šta je tačno antihristova namera dok obavlja svoje dužnosti? Namera mu je da „primi stostruke darove u ovom životu, a večni život u budućem”. Dok vrši svoje dužnosti, on se u potpunosti drži te izreke. Zar to nije transakcija? To apsolutno jeste transakcija. Sudeći po prirodi te transakcije, zar to nije rđava narav? (Jeste.) Dakle, na koji je način antihrist rđav? Može li neko da mi kaže? (Iako antihristi čuju tolike istine koje je Bog izrazio, nikada ne streme ka njima. Čvrsto se drže svog statusa i ne puštaju, obavljaju svoju dužnost isključivo u svoju ličnu korist i da bi imali vlast nad drugima.) Taj odgovor je uglavnom tačan, približno ste pogodili, ali nije dovoljno precizan. Ako oni odlično znaju da je pogrešno praviti transakcije sa Bogom, ali ipak u tome istraju do samog kraja i odbijaju da se pokaju, onda je to ozbiljan problem. Mnogi ljudi u današnje vreme obavljaju svoje dužnosti s namerom da steknu blagoslove. Svi žele svoje obavljanje dužnosti da iskoriste za to da budu nagrađeni i ovenčani vencem, a ne razumeju značaj vršenja dužnosti. O tom problemu treba jasno da razgovaramo u zajedništvu. Hajde, dakle, da najpre porazgovaramo o tome kako je nastala ljudska dužnost. Bog dela kako bi upravljao ljudskim rodom i spasao ga. Naravno, Bog ima zahteve prema ljudima, a ti zahtevi predstavljaju njihovu dužnost. Očigledno je da ljudska dužnost proizlazi iz Božjeg dela i Njegovih zahteva prema ljudskom rodu. Koju god dužnost da čovek obavlja, to je nešto najprikladnije što bi mogao da uradi, to je najlepša i najpravednija stvar među ljudskim rodom. Kao stvorena bića, ljudi treba da obavljaju svoju dužnost, i jedino tada mogu da dobiju odobravanje od Stvoritelja. Stvorena bića žive pod vrhovnom vlašću Stvoritelja i prihvataju sve što obezbeđuje Bog i sve što dolazi od Boga, pa treba da ispune svoje odgovornosti i obaveze. To je savršeno prirodno i opravdano i naloženo je od Boga. Iz ovoga se može videti da je za ljude obavljanje dužnosti stvorenog bića pravednije, lepše i plemenitije od svega drugog što rade dok žive na zemlji; među ljudskim rodom nema ničeg smislenijeg niti vrednijeg, i u život stvorene osobe ništa ne donosi veći smisao i vrednost od obavljanja dužnosti stvorenog bića. Na zemlji, samo ljudi koji istinski i iskreno obavljaju dužnost stvorenog bića predstavljaju grupu koja se pokorava Stvoritelju. Ta grupa ne prati svetovne trendove; pokoravaju se vođstvu i usmeravanju Božjem, slušaju jedino reči Stvoritelja, prihvataju istine koje izražava Stvoritelj i žive prema rečima Stvoritelja. To je najistinitije, najzvučnije svedočenje i najbolje svedočanstvo o verovanju u Boga. Mogućnost da stvoreno biće obavlja dužnost stvorenog bića, da je u stanju da udovolji Stvoritelju, najlepša je stvar među ljudskim rodom i nešto što treba širiti kroz priču koju će svi ljudi veličati. Sve što Stvoritelj poveri stvorenim bićima ona treba bezuslovno da prihvate; za ljudski rod to je ujedno pitanje sreće i privilegije, a za sve one koji obavljaju dužnost stvorenog bića, nema ničeg što je lepše i vrednije spomena – to je nešto pozitivno. A kada je reč o tome kako se Stvoritelj odnosi prema onima koji mogu da obavljaju dužnost stvorenog bića i šta im obećava, to je stvar Stvoritelja; to se ne tiče stvorenog ljudskog roda. Da to izrazim malo jasnije i jednostavnije, to je na Bogu, a ljudi nemaju pravo da se mešaju. Dobićeš ono što ti Bog dȃ, a ako ti On ne dȃ ništa, tome ne možeš ništa da prigovoriš. Kada stvoreno biće prihvati Božji poziv i sarađuje sa Stvoriteljem da bi obavljalo svoju dužnost i činilo ono što može, to nije transakcija niti trgovina; ljudi ne bi trebalo da izražavanje vlastitih stavova, kao ni svoje postupke i ponašanje pokušavaju da razmene za bilo kakva obećanja ili blagoslove od Boga. Kada vam Stvoritelj poveri taj posao, pravilno je i ispravno da kao stvorena bića prihvatite ovu dužnost i poziv. Ima li u ovome ičega što liči na neku transakciju? (Nema.) Posmatrano iz ugla Stvoritelja, On je spreman da svakome od vas poveri dužnosti koje ljudi treba da obavljaju; a posmatrano iz ugla stvorenog ljudskog roda, ljudi bi trebalo da rado prihvate ovu dužnost, odnoseći se prema njoj kao prema svojoj životnoj obavezi, kao prema vrednosti koju u ovom životu treba da prožive. Ovde nema nikakve transakcije, ovo nije razmena ekvivalentnih vrednosti, a još manje podrazumeva ikakvu nagradu ili druge izjave, kako to ljudi zamišljaju. Ovo nikako nije trgovina; nije reč o tome da se cena koju ljudi plaćaju ili veliki trud koji ulažu prilikom obavljanja svoje dužnosti razmenjuju za nešto drugo. Bog to nikada nije rekao i ljudi to ne treba da shvate na ovaj način. Stvoritelj ljudskom rodu daje nalog, a stvoreno biće, nakon što od Stvoritelja primi Božji nalog, preuzima da obavi svoju dužnost. U ovoj stvari, u ovom procesu, nema ničega što je transakcione prirode; to je sasvim jednostavna i ispravna stvar. Isto kao i kod roditelja koji svoje dete, nakon što ga dobiju, odgajaju bez ikakvih uslovljavanja ili pritužbi. Što se tiče pitanja da li će im ono, kad odraste, biti odano, oni od svog deteta nikada ne bi takvo nešto zahtevali. Nema na svetu nijednog roditelja koji će, kad mu se rodi dete, reći: „Odgajam ga samo da bi me služilo i poštovalo u budućnosti. Ako me ne bude poštovalo, istog časa ću ga zadaviti.” Nema nijednog ovakvog roditelja. Prema tome, sudeći po načinu na koji roditelji podižu svoju decu, u pitanju je obaveza, odgovornost, zar ne? (Da.) Roditelji će podizati svoje dete bez obzira na to hoće li im ono biti odano ili ne i, bez obzira na sve poteškoće, odgajaće ga sve dok ne odraste, nadajući se najboljem. U ovoj odgovornosti i obavezi roditelja prema detetu nema ničeg uslovljenog niti transakcionog. Ovo razumeju oni sa odgovarajućim iskustvom. Većina roditelja nema nikakva merila u pogledu toga hoće li im njihovo dete biti odano. Ako im bude odano, biće radosniji nego kad im ne bi bilo odano, i biće nešto srećniji u svom poznom dobu. Ako im pak ne bude odano, naprosto će se pomiriti sa sudbinom. Ovako će razmišljati većina roditelja koji su relativno otvorenog uma. Sve u svemu, bilo da je reč o roditeljima koji odgajaju svoju decu ili o deci koja izdržavaju svoje roditelje, stvari se svode na odgovornost, na obavezu i na ono što se od neke osobe očekuje. Naravno, sve je ovo nebitno u poređenju sa obavljanjem dužnosti stvorenog bića, ali zato spada u one lepše i pravednije stvari iz sveta ljudi. Suvišno je i napominjati da se ovo još i više odnosi na obavljanje dužnosti stvorenog bića. Kad neko kao stvoreno biće dođe pred Stvoritelja, on treba da obavlja svoju dužnost. To je veoma prikladna stvar i on treba da ispuni tu odgovornost. Na temelju činjenice da stvorena bića obavljaju svoje dužnosti, Stvoritelj je obavio čak i veće delo među ljudskim rodom, a na ljudima je sproveo narednu fazu dela. A koje je to delo? On ljudima pruža istinu time što im omogućava da obavljanjem svoje dužnosti od Njega zadobiju istinu i da time odbace svoje iskvarene naravi i pročiste se. Time oni udovoljavaju Božjim namerama, kreću ispravnim putem u životu i konačno mogu da se boje Boga i klone zla, mogu da dobiju potpuno spasenje i da više ne budu izloženi Sotoninim nesrećama. Ovo je efekat koji bi Bog želeo da ljudi, obavljajući svoje dužnosti, na kraju postignu. Prema tome, dok obavljaš svoju dužnost, Bog ne čini samo to da jasno vidiš jednu stvar i da shvatiš ponešto od istine, niti ti On samo dozvoljava da uživaš u blagodati i blagoslovima koje dobijaš time što kao stvoreno biće obavljaš svoju dužnost. Umesto toga, omogućava ti da budeš pročišćen i spasen i da, konačno, počneš da živiš u svetlosti lica Stvoriteljevog. Ta „svetlost lica” Stvoriteljevog obuhvata veliku količinu proširenog značenja i sadržaja – u koje danas nećemo ulaziti. Naravno da će Bog sigurno dati obećanja i podariti blagoslove takvim ljudima i da će o njima dati drugačije izjave – to je drugo pitanje. U smislu sadašnjeg mesta i vremena, šta dobija od Boga svako ko dođe pred Njega i obavi svoju dužnost stvorenog bića? Istinu i život, najvrednije i najlepše stvari među ljudskim rodom. Nijedno stvoreno biće među ljudskim rodom ne može lako da dobije takve blagoslove iz Stvoriteljeve ruke. Antihristi i ljudi takve sorte te divne i velike stvari izokreću u transakciju, u kojoj traže venac i nagrade iz Božje ruke. Takva transakcija nešto što je najlepše pretvara u nešto što je jako ružno i rđavo. Zar ne rade antihristi upravo to? Sudeći po tome, zar nisu antihristi rđavi? Oni su zaista vrlo rđavi! To je ispoljavanje njihove rđavosti.

Bog se u poslednjim danima ovaplotio da bi delao, izrazio mnoge istine, otvorio ljudskom rodu sve misterije Božjeg plana upravljanja i snabdeo ljude svim istinama koje moraju da razumeju i u koje moraju da zakorače da bi bili spaseni. Te istine i te reči Božje blago su za sve one koji vole pozitivne stvari. Istine su potrebe iskvarenog čovečanstva, ali i njegova neprocenjiva blaga. Svaka od Božjih reči, zahteva i namera je stvar koju ljudi treba da razumeju i da dokuče, stvar koje moraju da se pridržavaju da bi dostigli spasenje, i sve su to istine koje ljudska bića moraju da zadobiju. Ali antihristi te reči smatraju teorijama i sloganima, pa se čak o njih i oglušuju, i što je najgore, preziru ih i poriču. Antihristi najdragocenije stvari među ljudskim rodom smatraju šarlatanskim lažima. Antihristi u svojim srcima veruju da na svetu ne postoji ni sȃm Spasitelj, a kamoli istina ili pozitivne stvari. Smatraju da sve što je lepo i korisno mora da se osvoji ljudskim rukama i prisvoji silom kroz ljudsku borbu. Smatraju da ljudi bez ambicija i snova nikada neće uspeti, a srca su im ispunjena odbojnošću i mržnjom prema istini koju izražava Bog. Istine koje Bog izražava smatraju teorijama i sloganima, a moć, interese, ambiciju i želje smatraju pravednim ciljevima kojima treba upravljati i stremiti. Osim toga, služenje koje obavljaju pomoću svojih darova koriste kao sredstvo da ulaze u transakcije sa Bogom u pokušaju da uđu u carstvo nebesko, budu ovenčani vencem i uživaju u još većim blagoslovima. Zar to nije rđavo? Kako oni tumače Božje namere? Kažu: „Bog određuje ko će biti gazda kada vidi ko se najviše daje i najviše pati za njega i ko plaća najvišu cenu. On određuje ko sme da uđe u carstvo i ko će biti ovenčan vencem kada vidi ko je u stanju da trči naokolo, da rečito govori, i ko ima duh razbojnika i u stanju je da stvari prigrabi silom. Kao što je Pavle rekao: ’Dobru sam bitku izborio, trku sam dovršio, veru sam sačuvao. Osim toga, već mi je pripravljen venac pravednosti’ (2. Timoteju 4:7-8).” Slede te Pavlove reči i smatraju ih istinitim, a ne obaziru se na sve Božje zahteve i izjave postavljene pred ljudski rod i date za njega, misleći: „Te stvari nisu važne. Važno je samo to da ću ja na kraju, kada izborim svoju bitku i dovršim svoju trku, biti ovenčan vencem. To je istina. Zar nije to ono što bog hoće da kaže? Bog je izgovorio hiljade i hiljade reči i održao bezbrojne propovedi. Ono što on, na kraju krajeva, hoće ljudima da kaže je da, ako hoćeš vence i nagrade, treba sȃm da se izboriš, da se potrudiš, da ih ščepaš i da ih uzmeš.” Nije li to logika antihristȃ? Oni, u dubini duše, uvek tako gledaju Božje delo i tako tumače Njegovu reč i plan upravljanja. Njihova narav je rđava, zar ne? Oni izvrću Božje namere, istinu i sve pozitivne stvari. Posmatraju Božji plan upravljanja radi spasenja ljudskog roda kao puku transakciju, a dužnost koju Stvoritelj zahteva da ljudski rod izvrši smatraju neskrivenom eksproprijacijom, agresijom, prevarom i transakcijom. Nije li to rđava narav antihristȃ? Antihristi smatraju da se blagoslovi stiču i da se u carstvo nebesko ulazi putem transakcije i da je to pravedno, razumno i potpuno opravdano. Zar to nije rđava logika? Zar to nije sotonska logika? Antihristi u dubini duše uvek imaju takve poglede i stavove, što dokazuje da je njihova narav isuviše rđava.

Da li ste, iz nekoliko stavki sadržaja o kojima smo upravo u zajedništvu razgovarali, uspeli da vidite rđavu narav antihristȃ? (Jesmo.) Prva stavka bila je odnos antihrista prema svojoj dužnosti, zar ne? Kakav, dakle, odnos antihristi imaju prema svojoj dužnosti? (Antihristi svoju dužnost smatraju transakcijom koju obavljaju u zamenu za svoje odredište i svoje interese. Ma koliko Bog radio na ljudima, ma koliko im reči izgovorio i ma koliko im istina izrazio, oni sve to zanemare i nastave da obavljaju svoju dužnost sa namerom da zaključe transakciju sa Bogom.) Antihristi svoju dužnost smatraju transakcijom. Obavljaju je sa namerom da zaključe transakciju i steknu blagoslove. Misle da treba da veruju u Boga radi sticanja blagoslova i da je i prikladno da kroz vršenje svoje dužnosti steknu blagoslove. Oni izvrću pozitivnu stvar kao što je obavljanje dužnosti i omalovažavaju značaj, pa čak i opravdanost, obavljanja dužnosti stvorenog bića; dužnost koju stvorena bića prirodno treba da obavljaju pretvaraju u transakciju. To je rđavost antihristȃ; to je prva stavka. Druga stavka je da antihristi ne veruju u postojanje pozitivnih stvari i istine i da ne veruju i ne priznaju da su Božje reči istina. Zar to nije rđavo? (Jeste, rđavo je.) Šta je rđavo u tome? Božje reči su stvarnost svih pozitivnih stvari, a antihristi ipak nisu u stanju da to vide i priznaju. Božje reči smatraju sloganima, nekom vrstom teorije i izvrću činjenicu da su Božje reči istina. Koji je tu najveći i glavni problem? Bog želi te reči da koristi da bi spasao čovečanstvo, a čovek mora Božje reči da prihvati da bi bio pročišćen i postigao spasenje – to je činjenica i istina. Antihristi ne priznaju i ne prihvataju to Božje obećanje dato ljudskom rodu. Kažu: „Da budem spasen? Da budem pročišćen? Kakva je vajda od toga? Od toga nema nikakve koristi! Ako budem pročišćen, da li ću zaista moći da budem spasen i da uđem u carstvo nebesko? Ne verujem!” Ne obaziru se na to pitanje i ono ih ne zanima. Koje su neizgovorene posledice toga? To da oni ne veruju da su Božje reči istina; smatraju ih samo izrekama i doktrinama. Ne veruju i ne priznaju da Božje reči mogu ljude da pročiste i da ih spasu. To može da se uporedi sa slučajem kada je Bog, svojevremeno, Jova opisao kao nekog ko se boji Boga i kloni se zla i kao savršenog čoveka. Jesu li te reči koje je Bog izgovorio istina? (Jesu.) A zašto bi Bog rekao tako nešto? Koji je osnov za to? Bog posmatra ljudsko ponašanje, ispituje ljudska srca i vidi ljudsku suštinu, pa je na osnovu toga rekao da se Jov boji Boga i kloni zla i da je savršen čovek. Bog nije tek dan-dva posmatrao Jova, a i Jov nije tek dan-dva ispoljavao strah od Boga i klonio se zla, a ta ispoljavanja se sigurno nisu odnosila samo na jedno-dva pitanja. Kakav je, dakle, stav Sotona zauzeo prema toj činjenici? (Stav skepticizma i sumnje.) Sotona ne samo da je bio skeptičan, već je to poricao. Njegove su reči, jednostavno rečeno, bile: „Ti si Jovu toliko dao, ima krave, ovce i ogromno imanje. Ima razloga da te obožava. Kažeš da je Jov savršen čovek, ali tvoje reči ne piju vodu. Tvoje reči nisu istina, nisu stvarne, netačne su i ja ih poričem”. Zar nije Sotona upravo to hteo da kaže? (Jeste.) Bog je rekao: „Jov se boji Boga i kloni se zla, on je savršen čovek.” A šta je Sotona rekao? (Da li bi Jov obožavao boga da nema razloga za to?) Sotona je rekao: „Nije tačno, on nije savršen čovek! Dobio je koristi i blagoslove od tebe i zato te se boji. Ako mu oduzmeš te koristi i blagoslove, neće te se bojati – nije on savršen čovek.” Tako će Sotona na svaku rečenicu koju Bog izgovori postaviti znak pitanja i precrtati je. Sotona poriče Božje reči i poriče Božja određenja i izjave o svemu. Možemo li reći da Sotona poriče istinu? (Možemo.) To je činjenica. Kakav je, dakle, odnos antihrista prema Božjim rečima koje razotkrivaju ljudski rod, donose sud o njemu i grde ga, te postavljaju razne konkretne zahteve pred ljudski rod? Da li ih on priznaje i kaže: „Amin”? Da li je u stanju da ih sledi? (Nije.) Može se reći da je prvi odgovor koji antihrist u svom srcu daje na sve Božje reči: „Nije tačno! Je li zaista tako? Kako to da je to što ti kažeš tako kako jeste? To nije tačno – ja u to ne verujem. Zašto je to što si rekao toliko neprijatno? Bog ne bi tako govorio! Da ja govorim, to bi se ovako reklo”. Sudeći po takvim stavovima antihrista prema Bogu, je li on u stanju da se povinuje Božjim rečima kao istini? Ni slučajno. Upravo zbog toga je rđav; to je ta druga stavka. Treća stavka je šta antihristi misle o svrsi Božjeg plana upravljanja, a to je da Bog želi da spase čovečanstvo i da mu omogući da se odvoji od Sotonine iskvarene naravi i sila mraka te da dostigne spasenje. Zašto se kaže da je njihova narav rđava? Oni veruju da je sve to transakcija, pa čak i da je sve samo igra. Igra između koga? Igra između boga iz predanja i grupe neukih i budalastih ljudi koji žele da uđu u carstvo nebesko i da budu oslobođeni sveta patnje. To je i transakcija u kojoj obe strane učestvuju svojevoljno, pri čemu je jedna strana voljna da daje, a druga da prima. Takva je to igra. Tako oni vide Božji plan upravljanja – zar to nije otkrivanje rđave naravi antihristȃ? Pošto su antihristi puni ambicija i pošto žele odredište i blagoslove, oni najlepši poduhvat ljudskog roda i Božje delo upravljanja u cilju spasenja čovečanstva izvrću u igru, u transakciju – takva je rđava narav antihristȃ. Antihristi, pored toga, imaju još jedno ispoljavanje, koje zvuči prilično komično i apsurdno. Zašto je apsurdno? Antihristi ne veruju u delo koje je Bog obavio i ne veruju da je sve što je Bog rekao istina koja može da spase ljudski rod, već neumorno istraju u svojoj spremnosti da izdrže nedaće i plate cenu da bi zaključili i olakšali tu transakciju. Zar to nije smešno? Naravno, to nije rđavost, već glupost antihristȃ. S jedne strane ne veruju da Bog postoji, ne priznaju da su Njegove reči istina, pa čak i iskrivljuju Njegov plan upravljanja, a sa druge i dalje žele da dobiju lične koristi iz Božjih reči i Njegovog plana upravljanja. Drugim rečima, s jedne strane ne veruju čak ni da sve te činjenice postoje, a kamoli da su verodostojne, a sa druge i dalje krišom žele da ostvare dobit i da prigrabe sve prednosti, žele da budu oportunisti i da steknu stvari koje u ovom svetu ne mogu da dobiju, sve to vreme misleći da su izuzetno pametni. Zar to nije smešno? Sami sebe varaju i izuzetno su glupi.

Upravo smo detaljno analizirali rđavu narav antihrista kroz tri ispoljavanja i zaključili sa još jednim: antihristi su toliko glupi da čovek ne zna da li bi se smejao ili plakao. Koja su to tri ispoljavanja? (Prvo, antihristi vršenje svoje dužnosti smatraju transakcijom; drugo, antihristi ne priznaju reč Božju, ne veruju da je ona pozitivna stvar i ne priznaju da ona može spasti ljude, već Božje reči smatraju teorijama i sloganima; treće, antihristi svrhu Božjeg plana upravljanja – Njegovog dela spasenja ljudi – smatraju golom transakcijom i igrom.) A još jedno ispoljavanje? (Apsurdna i ekstremna glupost antihristȃ.) Zar nije to baš precizno? (Jeste.) Da li biste rekli da ljudi koji poseduju takvu narav imaju pomalo nenormalno mentalno stanje i razum? (Da.) Na koji su način oni nenormalni? (Antihristi žele da zaključuju transakcije sa Bogom i da od Njega dobiju izglede i odredište, ali ipak ne veruju u Njegov plan upravljanja, kao ni u to da On može da spase ljudski rod. Njihovo razmišljanje je puno protivrečnosti, stvari koje žele su iste one stvari koje poriču. To je suštinski besmisleno, što znači da je njihov razum nenormalan i da sa njihovim mentalnim stanjem nešto nije u redu.) To pokazuje da su lišeni normalne ljudskosti. Oni ne znaju da sami sebi protivreče takvim načinom razmišljanja i računicama. Kako do toga dolazi? (Uvek slede pogrešan put jer nikada ne prihvataju istinu i ne sprovode je u delo.) A da li znaju da je put kojim koračaju pogrešan? Ni slučajno. Kada bi znali da će koračanje tim putem dovesti do toga da pretrpe gubitak, sigurno to ne bi radili. Oni misle da, kada to rade, stiču prednost: „Vidi kako sam pametan. Niko od vas nije u stanju da prozre stvari; svi ste vi budalasti. Kako možete da budete tako naivni? Gde je bog? Ne vidim ga i ne mogu da ga dodirnem i nema nikakve garancije da njegova obećanja mogu da se ostvare! Gledajte kako sam oštrouman – kada iskoračim, ja razmišljam deset koraka unapred, dok vi ne pravite računicu čak ni za jedan jedini korak.” Misle da su mnogo pametni. Zato neki ljudi, pošto su obavljali svoju dužnost dve-tri godine, misle: „Obavljam svoju dužnost već nekoliko godina i još uvek nisam ništa stekao, nisam svedočio nikakvim čudima, niti sam video ikakve neobične pojave. I dalje jedem tri obroka na dan, kao i pre. Ako preskočim obrok, gladan sam. Ako u toku noći izgubim sat-dva sna, u toku dana mi se spava. Nisam razvio nikakve posebne moći! Svi kažu da je bog svemoćan i da možeš da dobiješ velike blagoslove ako obavljaš svoju dužnost. Ja već nekoliko godina obavljam dužnost i ništa nije drugačije. Zar nije i dalje tako? Često sam slab i negativan i često se žalim. Svi kažu da istina može da promeni ljude i da božje reči mogu da ih promene, ali ja se uopšte nisam promenio. U srcu mi i dalje često nedostaju roditelji, nedostaju mi deca, pa čak i evociram uspomene na dane kada sam živeo tim životom. Šta onda bog uopšte radi na ljudima? Šta sam ja dobio? Svi kažu da ljudi, kada veruju u boga i steknu istinu, nešto dobiju, ali da je tako, zar se ne bi razlikovali od drugih? Ja starim i zdravlje mi nije kao što je nekad bilo. Lice mi se mnogo izboralo. Zar ne kažu da ljudi koji veruju u boga, što duže žive, postaju sve mlađi? Zašto sam ja ostario umesto da se podmladim? Božje reči ionako nisu tačne, moram sam za sebe da napravim planove. Vidim da je ovo sve što ima u veri u boga, svaki dan sam zauzet čitanjem božjih reči, odlascima na okupljanja, pevanjem himni i obavljanjem dužnosti. Deluje mi dosadno, a ne osećam se ništa drugačije nego pre.” Ukoliko tako razmišljaju, biće u nevolji, zar ne? Zatim misle: „Sada zaista patim obavljajući svoju dužnost, božja obećanja i njegovi blagoslovi izgledaju vrlo daleko. Pored toga, ima i ljudi koji veruju u boga, a poginu u nesrećama, pa da li se uopšte može reći da bog ljude čuva? Recimo da ne može, da li to znači da su članci svedočenja u kojima ljudi pišu kako je bog učinio čuda da im spase život u najopasnijim trenucima – istiniti ili lažni?” Promišljaju o tome, a u srcu su nesigurni, pa kada se vrate obavljanju svoje dužnosti, osećaju se bezvoljno i lišeno entuzijazma, te prestaju da budu preduzimljivi. Stalno se povlače i počinju stvari da rade malodušno i površno. Kakve računice oni prave u svojim umovima? „Ako ne budem primio blagoslove, ako uvek bude ovako, onda moram da napravim druge planove. Moram da preispitam svoje planove i da odlučim da li da nastavim sa obavljanjem dužnosti ili ne i kako to ubuduće da radim. Ne smem opet biti ovako budalast. Inače neću u budućnosti dobiti svoje izglede i sudbinu, niti svoj venac, a neću se nauživati ni ovozemaljske sreće. Zar neće onda sav taj trud biti jalov i uzaludan? Ako nastavim da ne dobijam ništa, kao sad, onda mi je bolje bilo pre, dok sam radio i stremio ka ovozemaljskom, a navodno verovao u boga. Ako bog nikada ne kaže kada će se delo završiti, a on nagraditi ljude, kada će se dužnost završiti, a bog se otvoreno prikazati ljudskom rodu, ako bog ljudima nikada ne daje precizna objašnjenja, u čemu je onda smisao toga da ovde gubim vreme? Bolje bi mi bilo da se vratim u svet i da nastavim da zarađujem i da uživam u ovozemaljskoj sreći. Bar neću protraćiti život. Što se, pak, tiče sveta koji će doći, ko zna? Sve je to nepoznanica, za sada ću samo dobro živeti ovaj život.” Zar nije u njihovim umovima došlo do promene? Ako na taj način kalkulišu i biraju pogrešan put, mogu li i dalje dobro da vrše svoje dužnosti? (Ne mogu.) Neki kažu: „Antihristi vole status, zar ne? Ako im daš položaj, zar neće ostati u Božjoj kući?” Treba li antihristima u ovom trenutku status? Možda status u ovom trenutku nije najvažnija stvar za njih. Šta im je potrebno? Potrebno im je da im Bog dȃ precizno objašnjenje. Ako ne mogu da steknu blagoslove, oni će otići. S jedne strane, ako ne mogu tokom čitavog vršenja svoje dužnosti da budu na važnom položaju, osećaju da su im izgledi neizvesni, mračni i beznadežni. S druge strane, dok vrše dužnost, stvari se nikada ne odvijaju onako kako oni očekuju – ako ne budu lično svedoci Božjeg silaska i Njegovog uzdizanja na dan kada Njegovo veliko delo bude završeno, odnosno ako im Bog jasnim rečima ne bude rekao koje će se godine, kog meseca, dana, sata i minuta otvoreno prikazati ljudskom rodu, kada će Njegovo delo biti završeno i kada će nastupiti velike katastrofe, ako im sve to ne bude kazao jasnim rečima, njihova će srca biti nemirna. Nisu u stanju da vrše svoje dužnosti i da se drže tamo gde im je mesto, niti da budu zadovoljni tom situacijom. Oni žele rezultat, žele da im Bog preciznim rečima dȃ izjavu i da im omogući da tačno znaju da li mogu da zadobiju sve stvari koje žele. Ako budu predugo uzalud čekali na tu izjavu, napraviće u svom umu neku drugu računicu. Kakvu računicu? Računicu o tome ko može da ih usreći, ko može da im dȃ stvari koje žele, pa ako ne mogu da dobiju stvari u svetu koji će doći, onda moraju sve što žele da dobiju u ovom životu. Ako ovaj svet i ljudski rod mogu da im pruže blagoslove, udobnost, telesna zadovoljstva, ugled i status u ovom životu, ostaviće Boga u bilo kom trenutku, pod ma kakvim okolnostima, i živeće svoj dobar život. To su računice antihristȃ. U Božjoj kući mogu u svakom trenutku i pod ma kakvim okolnostima da napuste svoju dužnost i da odlože posao iz ruku da bi stremili ka ovozemaljskoj sreći i izgledima. Neki ljudi mogu čak i da izdaju braću i sestre, da izdaju interese Božje kući i da izdaju Boga da bi stekli ovozemaljske koristi i izglede. Stoga, ma koliko izuzetni i ma koliko takmičarski nastrojeni antihristi delovali u vršenju svojih dužnosti, u stanju su da, u svakom trenutku i pod ma kakvim okolnostima, odustanu od svojih dužnosti, izdaju Boga i napuste Božju kuću. Mogli bi u svakom trenutku, pod ma kakvim okolnostima, da izdaju Božju kuću i da postanu Jude. Ako antihristi obavljaju svoje dužnosti, oni će tu činjenicu neminovno iskoristiti kao sredstvo u pregovorima. Sigurno će pokušati da zadovolje sopstvenu želju za sticanjem blagoslova u kratkom roku – pa će u najmanju ruku najpre pokušati da zadovolje svoju želju za prednostima statusa i da steknu obožavanje drugih, a onda će pokušati da uđu u carstvo nebesko i dobiju nagradu. Njihov rok za obavljanje dužnosti možda će biti tri godine, možda pet, možda čak i deset ili dvadeset godina. To je vreme koje su dodelili Bogu i najduži rok koji sebi daju za obavljanje svoje dužnosti. Kada taj rok istekne i njihova izdržljivost će stići do svoje granice. Iako će možda činiti ustupke sopstvenoj želji za blagoslovima, za divnim odredištem, za vencem i nagradama, pa će izdržavati nedaće i plaćati cenu u Božjoj kući, oni neće s vremenom zaboraviti ni otpustiti svoje izglede i sudbinu, niti svoje lične ambicije i želje, a još manje će se te stvari s vremenom promeniti ili oslabiti. Stoga su antihristi, sudeći prema njihovoj suštini, preispoljni bezvernici i oportunisti koji ne vole pozitivne, već samo negativne stvari, skupina izroda koji žele obmanom da se uvuku u Božju kuću; takvi ljudi su sramotni.

Jedna od glavnih namera i stavova antihristȃ prema dužnosti jeste da je iskoriste kao priliku da zaključe transakciju sa Bogom i steknu željene koristi. Pored toga, ovako misle: „Kada ljudi napuste porodicu i odreknu se ovozemaljskih izgleda da bi vršili dužnost u božjoj kući, podrazumeva se da bi trebalo nešto da steknu, da nešto dobiju zauzvrat; to je pošteno i razumno. Ako obavljaš dužnost, a ne dobiješ ništa, ili dobiješ samo neke istine, onda to ne vredi truda. Ni promena naravi nije tako opipljiva korist – čak i ako si zadobio spasenje, niko to neće videti!” Ti bezvernici se prave da ne vide zahteve koje Bog postavlja pred ljudski rod. Oni ih ne priznaju, ne veruju u njih i zauzimaju stav poricanja. Sudeći po odnosu antihristȃ prema vršenju svoje dužnosti i namerama sa kojima to čine, očigledno je da oni nisu ljudi koji streme ka istini, već bezvernici i oportunisti; oni pripadaju Sotoni. Jeste li ikada čuli da je Sotona u stanju da odano izvrši dužnost? (Nismo.) Ako Sotona i jeste u stanju da izvrši svoju „dužnost” pred Bogom, onda reč dužnost mora da bude među navodnicima, jer Sotona tu dužnost vrši pasivno i pod prinudom, pošto njime upravlja i koristi ga Bog. Stoga antihristi, zbog svoje suštine antihrista i zato što ne vole istinu i osećaju odbojnost prema njoj, a još više zbog svoje rđave prirode, nisu u stanju da obavljaju svoje dužnost stvorenih bića bezuslovno i bez naknade, niti da, dok obavljaju dužnosti, streme ka istini ili steknu istinu, kao ni da obavljaju dužnosti u skladu sa zahtevima Božjih reči. Zbog te njihove prirode, njihovog odnosa prema vršenju svojih dužnosti i raznih ispoljavanja tokom vršenja dužnosti, odnos antihristȃ prema dužnostima je nemaran. Oni su u toku obavljanja svojih dužnosti u stanju da u svakom trenutku, pod ma kakvim okolnostima, čine zlo i igraju ulogu prekidanja i ometanja rada Božje kuće. Koje je njihovo glavno i najočiglednije ispoljavanje tokom vršenja dužnosti? To da postupaju samovoljno i svojevoljno, da su sami sebi zakon i da rade stvari bez savetovanja sa drugima. Rade stvari kako im padne na pamet, ne uzimajući u obzir posledice. Razmišljaju samo kako da napreduju i kako da kontrolišu što veći broj ljudi dok vrše svoje dužnosti. Žele samo da pokažu Bogu da su, vršeći dužnost, istrpeli nedaće i platili cenu, da imaju kapital i da imaju pravo da od Boga traže nagrade i venac, da bi ostvarili svoje ambicije i želje i postigli svoj cilj da prime blagoslove.

Dok vrše svoje dužnosti, antihristi neprekidno prave računice za sopstvene izglede i sudbinu: koliko već godina vrše svoje dužnosti, koliko su nedaća istrpeli, šta su sve napustili zbog Boga, koliku su cenu platili, koliko su energije potrošili, koliko su se godina mladosti odrekli i da li sada imaju pravo da prime nagrade i venac; da li su tokom tih nekoliko godina vršenja dužnosti skupili dovoljno kapitala, da li su u Božjim očima pred Njim povlašćeni i da li su oni, u Božjim očima, ljudi koji mogu da prime nagrade i venac. Oni, vršeći svoje dužnosti, neprekidno tako vagaju, kalkulišu i planiraju, istovremeno motreći na reči i izraze drugih i motreći na procene i izjave braće i sestara o njima. Naravno, najveća im je briga da li Višnji zna da oni postoje i da vrše svoje dužnosti. Još više se brinu za to kako ih Višnji vidi, kako govori o njima i kako ih ceni, da li razume njihove „dobre namere” dok trpe nedaće i plaćaju cenu, da li Višnji jasno zna kakvu su patnju i nevolje istrpeli u godinama u kojima su sledili Boga i kakav sud Bog na nebesima donosi o svemu što rade. Dok se bave svojim dužnostima, njihovi umovi neprekidno kalkulišu i oni pokušavaju da dobiju informacije iz mnogih izvora i da odmere da li mogu da izbegnu katastrofe, da zadobiju Božje odobravanje i da prime taj nepoznati venac i blagoslove. To su stvari koje oni često računaju u dubini srca, najosnovnije i glavne stvari koje računaju u svakom trenutku svakog dana. S druge strane, nikada ne pokušaju da duboko razmisle i razmotre da li su oni sami ljudi koji upražnjavaju istinu; koliko istine zaista razumeju; koliko od onoga što razumeju su u stanju i da primene; da li se njihova narav zaista promenila; da li u stvarima koje čine za Boga ima i najmanje iskrenosti, odnosno da li u njima ima prljavštine, transakcija ili zahteva; koliku su iskvarenost razotkrili dok su obavljali svoje dužnosti; da li svaku dužnost i svaki zadatak svakoga dana obavljaju u skladu sa istina-načelima, kao i da li je njihovo obavljanje dužnosti u skladu sa standardima i da li udovoljava Božjim namerama. Nikada te stvari ne razmatraju i ne pokušavaju duboko da razmisle o njima. Samo kalkulišu da li mogu u budućnosti da steknu blagoslove i koje je njihovo odredište. Samo računaju sopstvene interese, dobitke i gubitke, ali nikada ne ulažu energiju i trud u istinu, u promenu naravi, ni u nastojanje da udovolje Božjim namerama. Antihristi nikada ne upražnjavaju razmatranje, spoznaju ni detaljnu analizu sopstvene iskvarene naravi i pogrešnih puteva kojima su krenuli, niti ikada razmišljaju o tome kako da promene svoj pogrešan pogled na stvari. Nikada neće mrzeti to što su prekršili istinu i učinili mnoga zla da bi se oduprli Bogu, nikada neće mrzeti sebe zbog toga što žive po svojoj iskvarenoj naravi i nikada neće osetiti kajanje zbog toga što su išli pogrešnim putevima, kao ni zbog stvari koje rade kojima izazivaju prekidanje i ometanje. Dok obavljaju svoju dužnost, pored toga što se trude da po svaku cenu prikriju sopstvene nedostatke i slabosti i sopstvenu negativnost, pasivnost i iskvarenu narav, oni daju sve od sebe da se pokažu da bi prednjačili pred drugima i smišljaju sve moguće načine da Bogu i Božjem izabranom narodu pokažu svoje talente, darove i sposobnosti. To koriste da bi se utešili i da bi sami poverovali da imaju kapital i samopouzdanje da dobiju venac i nagrade, te da im nije potrebno da koračaju putem stremljenja ka istini. Razlozi antihristȃ su, dakle, pogrešni. Ma kako se u zajedništvu razgovaralo o istini i ma koliko jasan bio taj razgovor, oni i dalje ne razumeju Božje namere, kao ni to čemu uopšte služi vera u Boga i koji je pravi put kojim ljudi treba da idu. Zbog njihove rđave naravi, njihove rđave prirode i priroda-suštine takvih ljudi, oni u dubini duše nisu u stanju da razaznaju šta je istina i koje su stvari pozitivne, šta je ispravno, a šta pogrešno. Čvrsto se drže svojih ambicija i želja, smatraju ih istinom, jedinim ciljevima u životu i najpravičnijim zadatkom. Oni ne znaju istinu da će čovek, ako mu se narav ne promeni, zauvek biti neprijatelj Boga i ne znaju da se blagoslovi koje Bog čoveku daje i Njegov odnos prema čoveku ne zasnivaju na kovu, darovima, talentima i kapitalu tog čoveka, već na tome koliko on upražnjava istinu i koliko je istine stekao, kao i na tome da li je čovek koji se boji Boga i kloni se zla. To su istine koje antihristi nikada neće razumeti. Antihristi to nikada neće videti i upravo u tome je njihova najveća glupost. Koji je, od početka do kraja, odnos antihristȃ prema svojoj dužnosti? Smatraju da je obavljanje dužnosti transakcija, da će onaj ko se u obavljanju svoje dužnosti najviše daje, daje najveći doprinos kući Božjoj ili najveći broj godina istraje u njoj – na kraju imati veće izglede da bude blagoslovljen i ovenčan vencem. To je logika antihristȃ. Je li ta logika ispravna? (Nije.) Je li lako promeniti takav pogled na stvari? Nije lako promeniti ga. O tome odlučuje priroda-suština antihrista. Antihristi u srcu osećaju odbojnost prema istini, uopšte ne tragaju za njom i idu pogrešnim putem, pa nije lako promeniti ni njihov pogled na transakcije sa Bogom. Antihristi, na kraju krajeva, ne veruju da je Bog istina, oni su bezvernici, ovde su da špekulišu i steknu blagoslove. Ideja da bezvernici mogu da veruju u Boga sama je po sebi neodrživa, to je besmislica, a još je besmislenije kada oni žele da, pateći i plaćajući cenu za Boga, sa Njim zaključe transakciju i steknu blagoslove.

Antihristi veruju u Boga samo da bi zadobili blagoslove i venac. Oni tim putem nisu krenuli zato što ih je neko na to naterao, a kamoli zato što su ih Božje reči na neki način dovele u zabludu. Bog je ljudskom rodu dao obećanja, ali je ljudima, zajedno sa obećanjima, podario i veliki broj istina i pred njih postavio mnogo zahteva, a normalni ljudi bi to trebalo da vide. Šta misle ljudi sa razumom normalne ljudskosti? „Nije lako zadobiti te blagoslove, tako da moram da postupam u skladu sa Božjim zahtevima i da koračam pravim putem; ne smem ići Pavlovim putem. Ako čovek ide Pavlovim putem, gotov je. Samo kada čovek veruje, prihvata i pokorava se Božjim rečima, ticaće ga se sva obećanja, blagoslovi, izgledi i sudbina o kojima je Bog govorio. Ako on ne veruje, ne prihvata i ne pokorava se tim Božjim rečima, onda sva ta obećanja i svi ti blagoslovi o kojima je Bog govorio neće sa njim imati nikakve veze.” Ljudi sa razumom normalne ljudskosti tako će razmišljati. Ali zašto antihristi ne razmišljaju tako? Antihristi su Sotone, oni su đavoli i nemaju razum normalne ljudskosti – to je prvi razlog. Drugo, antihristi osećaju odbojnost prema istini, ne veruju u svaku reč izgovorenu Božjim ustima i osećaju odbojnost prema pozitivnim stvarima. Može li čovek koji ne priznaje istinu i oseća odbojnost prema pozitivnim stvarima praktično delovati u skladu sa istinom i sa pozitivnim stvarima? (Ne može.) To bi bilo kao da terate vuka da pase travu kao ovca – on po samoj svojoj prirodi nije u stanju da to radi. Kada nema mesa i on samo što nije krepao od gladi, možda će morati da popase malo trave, ali čim bude ponovo mogao da jede meso, to će svakako biti njegov prvi izbor; o tome odlučuje vučja priroda. Takvu prirodu imaju i antihristi. Njihovi interesi mogu ih navesti da prikažu neka lepa ponašanja, da plate određenu cenu i da pokažu neka dobra ispoljavanja, ali nikada ne mogu da odustanu od svog stremljenja i svoje želje za tim koristima. Tako oni, na primer, dok obavljaju dužnost, streme ka ličnim interesima i razmišljaju o tome kako da vršenje dužnosti pretvore u kapital da bi za sebe stekli blagoslove. Čim se ta nada uruši a njihova odbrana padne, u stanju su da u svakom trenutku, pod ma kakvim okolnostima, odustanu od svoje dužnosti. Kada dođe taj trenutak i kada im ti kažeš koliko je dobro i potpuno prirodno i opravdano vršiti svoju dužnost, hoće li te i dalje slušati? (Neće.) Kada odluče da odustanu i da odu, ljudi će pokušati da ih ubede: „Treba da ostaneš. Dobro je obavljati svoju dužnost, a tako je teško vratiti se u svet. Nećeš dobiti ništa, zlostavljaće te i bićeš iscrpljen, nećeš steći istinu i nećeš imati šansu da budeš spasen.” Ljudi možda misle da je u redu da im daju savete, ali ne samo da oni neće ostati, već će i zaplakati od neprijatnosti. Zašto će zaplakati? (Jer osećaju da im je naneta nepravda.) To je istina. A kako im je naneta nepravda? (Osećaju da im je naneta nepravda jer misle da su pretrpeli mnogo patnje i platili visoku cenu, a nisu dobili ono što su želeli.) Misle da nisu dobili ništa i puni su pritužbi. Bog čini tako veliko delo, a njih to nikada nije dirnulo, niti su ikada zbog toga prolili suzu, ali kada drugi probaju da ih ubede, oni se rasplaču. Ako su osećali da im se nanosi nepravda, zašto to nisu rekli? Zar se ne bi stvari rešile da su to jasno rekli? Zašto plaču? Zašto jednostavno ne govore jasno? Zato što su njihove misli tako neizrecive da je čak i njih same sramota da o njima govore. Na početku su Bogu dali zakletvu od koje su se zatresli nebo i zemlja, a šta je sad? „Kajem se zbog onog što sam uradio; kako sam mogao da budem tako budalast? Da sam znao da će doći do ovoga, ne bih se tako ponašao! U to vreme nisam ništa razumeo. Rekli su da je dobro verovati u boga, pa sam verovao u njega. Čak sam napustio porodicu i posao da bih obavljao dužnost u božjoj kući. Mnogo sam propatio, proganjan sam i hapšen, ali nisam dobio baš ništa za to što sam vršio dužnost tih poslednjih nekoliko godina.” Osećaju da im je naneta nepravda i žalosni su, pa se kaju zbog svega što su uradili. Misle da nije vredelo truda i da su obmanuti i nasamareni. Šta biste vi rekli da treba da se uradi sa takvim ljudima? (Treba ih brzo oterati.) Da li biste i dalje pokušavali da ih ubedite? (Ne.) Ako nastavite da ih ubeđujete, počeće da se valjaju po podu i da prave scenu. Ni slučajno ne smete da probate da ubeđujete takve ljude.

Božja kuća je dobra zemlja hananska. To je parče čiste zemlje. Ljudi dolaze u Božju kuću, primaju sud i orezivanje reči koje dolaze od Boga, i primaju Njegovu opskrbu i pomoć, vođstvo i blagoslove. Bog lično deluje i čuva ih kao pastir, pa čak i ako moraju da plate neku malu cenu i da istrpe malo patnje, to je vredno truda. Sve što ljudi rade da bi se oslobodili ovog zlog sveta, promenili narav i bili spaseni – isplati se. Ali za antihriste, ako sve to nije zarad sticanja blagoslova i nagrada, ako venca i nagrada nema, to onda ne vredi truda – sve su to budalaste radnje i ispoljavanja nasamarenih ljudi. Ma kako veliku odluku da su doneli i ma kako uzvišenu zakletvu da su prethodno dali, sve to može bez problema da se otpiše i ne računa se. Ako, vršeći dužnost, tako propate i plate cenu, a na kraju ništa ne dobiju, onda misle da im je bolje da što pre pobegnu sa ovog „teškog mesta”. Kada se, vršeći dužnost, daju za Boga, trpe nedaće i plaćaju cenu, antihristi smatraju da nemaju izbora i da to moraju da rade, pa te stvari posmatraju kao sredstvo u pregovorima pomoću kojih će steći kapital, koji će zatim zameniti za venac i nagrade. Sȃmo to polazište je pogrešno, pa koji je onda krajnji rezultat? Kod nekih ljudi, obavljanje dužnosti polako jenjava i oni nisu u stanju da službuju do kraja. Takvi ljudi istovremeno, zbog svoje priroda-suštine, dok vrše dužnost neprestano krše istina-načela, postupaju bezobzirno i svojevoljno i rade samo stvari koje prekidaju i ometaju. U šta se onda pretvaraju te dužnosti koje oni obavljaju? S Božje tačke gledišta, to nisu dobra, već zla dela, i to mnoštvo zlih dela. Takvi rezultati imaju svoj osnovni uzrok. Može li čovek koji jednostavno ne veruje u istinu ni u Božje reči da postupa u skladu sa Njegovim rečima? Naravno da ne može. On će samo ugrabiti svaku priliku da se razmeće, te da za sopstvene potrebe prigrabi vlast, kontroliše druge, kontroliše njihovo ponašanje i misli, pa čak i sve u vezi sa njima. Stoga neki od tih ljudi koji čine mnoga zla dela bivaju izopšteni, dok su neki, koji su relativno pokvareni i dobro se prerušavaju, još uvek u Božjoj kući. Zašto se kaže da su ti ljudi još uvek u Božjoj kući? Ti ljudi nisu učinili nikakvo očigledno zlo, a neki od njih čak znaju i gde im je mesto, lepo se ponašaju i poslušni su, rade sve što se od njih traži, ali kada je reč o njihovoj suštini, nisu u stanju da ispune svoje dužnosti i obaveze najbolje što mogu. Ne daju se Bogu, već samo otaljavaju i ubijaju vreme, verujući da će, ako istraju do kraja, pobediti i nešto dobiti. Kakvi su to ljudi? To su oni oportunisti, oni koji u suštini ne streme ka istini. Neki ljudi su u Božjoj kući učili neko zlo, ali prema upravnim odlukama Božje kuće nisu dogurali dotle da budu uklonjeni ili izbačeni, tako da još uvek vrše svoje dužnosti. Oni, u stvari, u dubini duše znaju da nisu uklonjeni i izbačeni iz Božje kuće ne zbog toga što ona nije dobro obaveštena o njima ili nije upoznata sa pravim stanjem stvari, već iz raznih drugih razloga. Neki među tim ljudima koji nisu proterani su i antihristi. Zašto ovo kažem? Zato što će ti ljudi, sudeći po njihovoj priroda-suštini, iako sada za to nemaju prilike, kada budu stekli status i imali vlast, odmah učiniti mnogo zla. Pored toga, iako ti ljudi nisu uklonjeni iz Božje kuće, kada je reč o vršenju njihovih dužnosti, razlozi protiv obično prevagnu nad razlozima za. Oni često rade loše stvari koje škode interesima Božje kuće. Iako to i sami znaju, nikada ne osećaju kajanje, nikada ne misle da su išta pogrešili i nikada ne misle da nije trebalo tako da postupe. Ni zbog čega se ne kaju, a kakvo stanje se umesto toga javlja u njihovim srcima? „Samo da me božja kuća ne izbaci, odugovlačiću svoj boravak ovde i otaljavati dok mi ne istekne vreme. Neću stremiti ka istini, a ako od mene zatraže da nešto uradim, učiniću ono što mogu. Ako budem srećan, uradiću malo više, a ako ne budem srećan, uradiću malo manje. Osim toga, moram da ih zaustavim i da proširim malo negativnosti i predstava, da proširim malo reči osude. Kada dođe vreme, čak i ako me uklone i izbace pa ne steknem nikakve blagoslove, upotrebiću neke ljude kao žrtvene jarce i povući još nekog za sobom”. Zar to nisu zli ljudi? Oni opažaju koji ljudi nemaju pronicljivosti, koji su često slabi i negativni, koji imaju slabu ljudskost, koji su razuzdani, a koji deluju kao nevernici, pa te ljude vrbuju i iza kulisa šire negativnost na njih. Znaju li oni kakva je priroda takvih postupaka? Oni to odlično znaju. Pa zašto su onda ipak u stanju da tako postupaju? (Njihova priroda se ne može promeniti.) Činjenica da se njihova priroda ne može promeniti očigledna je na površini, ali šta oni, u stvari, misle? (Hoće da stvore situaciju u kojoj sve strane gube, da bi i drugi stradali zajedno sa njima, te da bi se tako osvetili Bogu.) Imaju takav zloban um. Znaju da su im dani odbrojani i da će pre ili kasnije morati da budu uklonjeni. Znaju šta su uradili i znaju koja je priroda toga što su uradili, ali ne samo da se ne odvraćaju od lošeg puta, ne kaju se i ne napuštaju zlo kojeg se drže, već udvostručuju napore i vrbuju još zlih ljudi da sa njima čine zlo. Čak i šire negativnost i prenose predstave, zbog čega još ljudi napušta svoje dužnosti i škodi interesima Božje kuće. Takvi postupci imaju prirodu osvete, a ono što oni time govore je sledeće: „Ne mogu više da verujem i božja kuća će me pre ili kasnije sigurno ukloniti, pa ću nastojati da vam svima otežam, a bogami ću otežati i božjoj kući!” Zadaju prvi udarac još pre nego što Božja kuća donese odluku o njima. Zar nisu to dela zlih ljudi? Ovo veruju: „Nema nade da steknem blagoslove. Ne morate da mi govorite šta sam pre uradio – sve jasno razumem. Ne morate da me izbacujete; sam ću odustati”. Smatraju čak da je to znak da sebe poznaju i da su razumni, da je to mudar potez. Onda kažu: „Ako mi ne dozvolite da steknem blagoslove i ja ništa ne steknem, ne samo da se neću pokajati, već ću usporiti i vaš napredak, raširiću negativnost, predstave i zablude vama iza leđa. Ako ja ne mogu da steknem blagoslove, nemojte misliti da će drugi moći!” Zar takvi ljudi nisu zlobni? Neki antihristi šire i ovakve reči: „Ljude poput nas u božjoj kući iskorišćavaju; prevelike smo budale!” Vide da ne mogu da steknu blagoslove, pa se naročito usredsređuju na to da te stvari prošire među ljudima koji su negativni, smeteni i nisu pronicljivi. Zar to nema prirodu ometanja? Kada poveruju da ne mogu da ostanu postojani u Božjoj kući i da neće biti blagoslovljeni, te da će pre ili kasnije biti uklonjeni, put koji biraju nije da napuste zlo koje u sebi imaju, da se ispovede i pokaju pred Bogom, da iskreno vrše svoju dužnost i da se iskupe za greške iz prošlosti. Umesto toga udvostručuju napore da rašire negativnost u Božjoj kući, ometaju druge u vršenju dužnosti, škode radu Božje kuće i ometaju ga, pokušavaju što veći broj ljudi da navedu da čine zlo poput njih, postaju negativni, povlače se i napuštaju obavljanje svojih dužnosti, čime postižu svoj osvetnički cilj. Zar ne rade to zli ljudi? Imaju li takvi ljudi još uvek Boga u svojim srcima? (Nemaju.) U njihovim srcima je neki neodređeni Bog na nebu, a Boga kojeg ljudi mogu da vide na zemlji i koji radi među ljudima smatraju ljudskim bićem. Ima i onih koji rade suprotno od toga. Oni su u svom srcu uvek verovali u nekog neodređenog Boga, ali se na kraju pokoravaju ljudima, koje uzdižu poput bogova, pa im se pokoravaju u svemu što rade. Šta to znači verovati u Boga kao da je ljudsko biće? Kada veruju u neodređenog Boga, oni veruju da taj neodređeni Bog kojeg nisu u stanju da vide može da im podari blagoslove i da ima dovoljnu moć da ih prenese u sledeće doba i da im dȃ nagrade i venac. Ne stignu ni da se okrenu, a već počinju da sumnjaju u praktičnog Boga na zemlji. Ma kako Ga gledali, On im ne izgleda kao Bog, pa im je teško da veruju u Njega. U srcima veruju da je samo Bog na nebu pravi Bog, pa pošto je praktični Bog kojeg vide isuviše beznačajan, isuviše normalan i isuviše praktičan, On po njihovom mišljenju nema ono što je potrebno da bi verovali u Njega, pa Ga posmatraju kao ljudsko biće. Kada Boga posmatraju kao ljudsko biće, nastaju njihove teškoće: „Pored toga što ljudima daje istinu i nekakva obećanja, šta još može taj čovek? Kako god da ga gledam, ne liči na boga i ne može ljudima da donese ni prednosti ni koristi. On je obično ljudsko biće; šta može taj čovek? Ako ljudi veruju u boga, oni imaju nešto nade, nešto duhovnog oslonca. Ali ako veruju u ljudsko biće, kakve prednosti i koristi to ljudsko biće može da im dȃ? Mogu li ljudske nade i oslonac da se ostvare u njemu? Zar će se sve izjaloviti? Ako je ljudsko biće, nema potrebe da ga se plašim. Reći ću ono što treba da kažem i radiću ono što treba da radim pred njegovim očima”. Tako se zli ljudi odnose prema Bogu. Ako Ga nisu videli, zamišljaju da je Bog tako uzvišen, tako svet, tako nepovrediv, ali kada vide Boga na zemlji, njihova uobrazilja i njihove predstave postanu neodrživi. Šta će uraditi kada se to desi? Odnosiće se prema Bogu kao prema ljudskom biću. I tada će nestati i ono malo poštovanja prema Bogu što su imali u srcu, da i ne pričamo o njihovom strahu i bojazni od Njega. Bez tih stvari, zli ljudi se osmele, a njihova linija odbrane i oprez u njihovom srcu nestanu, pa se usuđuju svašta da urade. Čak i ako takvi ljudi veruju do samog kraja, ipak će biti ljudi koji se opiru Bogu.

Antihristima je lako da veruju u Boga na nebu, ali im je zaista teško da veruju u Boga na zemlji. Pavle je bio živi primer toga. Koji je bio krajnji rezultat njegove vere u Hristosa? U šta se na kraju pretvorio cilj kojem je stremio u svojoj veri u Hristosa? Poželeo je da postane hristos i da zameni Hristosa. Odrekao se Boga na zemlji i hteo da dobije venac i blagoslove od Boga na nebu. Ti antihristi su potpuno isti kao Pavle. Boga na zemlji smatraju ljudskim bićem, a neodređenog Boga na nebu koji se ne vidi smatraju, u svojim srcima, najvećim Bogom, kojeg mogu da varaju, da se igraju sa njim kako im se prohte, da ga tumače kako god im se svidi, da ga uređuju prema svojim predstavama i da mu se opiru kako im padne na pamet. To je razlika u načinu na koji se bezvernici i antihristi ophode prema Bogu na nebu i prema Bogu na zemlji. Upravo stoga što se prema Bogu na zemlji odnose na taj način, oni u odnosu prema svojim dužnostima prikazuju razna ispoljavanja. Među tim ispoljavanjima su sve veća nezainteresovanost i sve manja spremnost da obavljaju svoje dužnosti kada vide Boga na zemlji. To dovodi do toga da oni izgube interesovanje za veru u Boga i da stvore neke negativne misli i negativna ispoljavanja. Stoga su antihristi na kraju svi nesposobni da ostanu postojani; čak i ako ih crkva ne ukloni, sami će dobrovoljno otići. Znate li neke takve primere? (Da, ja sam već upoznao jednog antihrista. Bio je naročito samovoljan. Nije stremio ka istini niti je upražnjavao istinu, a svoju dužnost je obavljao površno i nesavesno. Osim toga, nije se baš mnogo trudio da nauči svoj posao i bio je naročito lenj, a i prenemagao se. Svaki dan se bavio samo hranom i odećom i bludničio je. Kada je proteran, nije pokazao ni najmanju nameru da se pokaje, već je osetio neku vrstu olakšanja.) Takvi ljudi nisu zahvalni za priliku da izvrše neku dužnost, a još manje svoju dužnost poštuju i cene, površni su i traće vreme. Je li iko sa njim porazgovarao u zajedništvu i rekao mu da se tako ne vrši dužnost? (Jeste. I ja sam razgovarao sa njim, ali nije slušao, stav mu je bio sasvim površan.) Neka mi još neko dȃ primer. (Bio je jedan režiser koji je uvek površno obavljao svoju dužnost; materijali koje je snimao uglavnom su bili neprikladni, a i prekidao je i ometao. Kada je prebačen u Grupu B, prestao je da obavlja svoju dužnost. Po ceo dan se zanimao odlaskom na posao i zarađivanjem novca, družio se s nevernicima i na kraju je bio uklonjen. U stvari, čak i da ga crkva nije uklonila, sam bi se dobrovoljno povukao. Nije stremio ka istini i na kraju nije mogao da ostane postojan.) Narav-suština tih antihristȃ je ista, osećaju odbojnost prema istini i prema pozitivnim stvarima, draga im je nepravda i imaju izrazito jake ambicije i želje. Prema svojoj dužnosti odnose se kao prema igri i površno, a njihov način ponašanja je naročito neprimeren i neobuzdan. Priroda im je rđava i zlobna. Dolaze u Božju kuću i obavljaju dužnost samo da bi zadobili blagoslove, a da toga nema, ne bi ni verovali u Boga! Nema suštinske razlike između tih ljudi i nevernika, to su preispoljni bezvernici i nevernici; to je njihova suština. Ako im ne dozvoliš da budu poput nevernika i nateraš ih da vrše dužnost u blizini vernika u Boga, za njih će takav život biti veoma bolan i svaki dan će im izgledati kao pravo mučenje. Smatraju da je nezanimljivo obavljati svoju dužnost sa braćom i sestrama u Božjoj kući, lepo se ponašati i znati gde ti je mesto, te da takav život nije slobodan i nesputan kao druženje sa nevernicima u svetu – smatraju da je taj način života zanimljiv. Stoga dolaze u Božju kuću i obavljaju svoju dužnost isključivo iz nužde, sa namerom da zadobiju blagoslove i radi toga da udovolje ličnim ambicijama i željama. Sudeći po njihovoj priroda-suštini, oni suštinski ne vole istinu ni pozitivne stvari, a još manje veruju u stvari koje Bog može da postigne. To su preispoljni bezvernici i preispoljni oportunisti. Nisu došli da obavljaju svoje dužnosti, već da čine zlo, da ometaju i da zaključuju transakcije. Dakle, sudeći po svim ovim ispoljavanjima antihristȃ zajedno, kada su ti ljudi u Božjoj kući, jesu li korisni ili štetni njenom radu? (Štetni.) Jesi li ikada video čoveka sa suštinom antihrista, koji je donekle nadaren i sposoban i zna gde mu je mesto, kako obavlja dužnost u Božjoj kući, a da pritom ne izaziva nevolje ili ometanje? Recimo da kažeš antihristu: „Nije sigurno da će čovek poput tebe, koji je u prošlosti činio zlo, u budućnosti imati ikakve izglede i sudbinu. Pošto si donekle nadaren, ti samo predano radi i pružaj usluge u Božjoj kući!” Hoće li on biti spreman da pruža usluge bez obzira na to da li će biti blagoslovljen ili će pretrpeti nesreću? Ni slučajno. Ljudi koji to mogu su oni čija je ljudskost relativno dobra, ali da li antihristi poseduju takvu ljudskost? (Ne poseduju.) Njihova narav je zlobna. Misle: „Ako mi ti ne daješ nikakve koristi ni obećanja i ni na šta se ne obavezuješ, kako onda da predano radim za tebe? Da ti ne padne na pamet, nema šanse!” To je zlobna narav. To je sveobuhvatna manifestacija antihristovog odnosa prema dužnosti, Bogu i Božjim zahtevima. Mislite li da postoje antihristi koji kažu: „Bog me je podigao i dao mi ovaj dar, zato ću se ja dati Bogu”? (Ne postoje.) A šta bi oni rekli? „Hoćeš da me iskoristiš? Tebi je stalo samo do mojih darova i talenata. Ako hoćeš da izvučeš korist iz mene, moraš i ti meni da daš neke pogodnosti. Ako hoćeš samo da me iskorišćavaš, to se neće desiti!” Oni ne veruju da ih je Bog podigao, niti veruju da je to Bogom dana prilika koju treba da cene, već smatraju da ih iskorišćavaju. To antihristi smatraju. Neki ljudi su možda privremeno neupućeni, izazivaju prekidanje i ometanje i rade neke loše stvari, pa se zatim izoluju da bi razmišljali o sebi. Oni koji streme ka istini neko vreme razmišljaju, a onda kažu: „Moram da se ispovedim i pokajem pred Bogom, ne smem više tako da se ponašam ubuduće. Moram da naučim da se pokorim, da sarađujem sa drugima, da tragam za istinom i da postupam u skladu sa Božjom rečju, ne smem više činiti zlo”. Nakon toga, crkva uredi da oni mogu da nastave da obavljaju svoju dužnost, a oni u suzama zahvaljuju Bogu i iz dna duše su Mu zahvalni za priliku koju im je pružio. Osećaju se počastvovano što ponovo imaju priliku da vrše svoju dužnost. Osećaju da treba da je cene i da ne treba ponovo da je ispuste iz ruku, pa svoju dužnost obavljaju bolje nego pre. Imaju neko znanje o sebi i doživeli su neke promene. Iako možda i dalje iz neupućenosti rade neke stvari i još uvek im se dešava da postanu negativni i slabi i povremeno dignu ruke od posla, sudeći po njihovom opštem pogledu na svet i stavu, već su se preobrazili. Mrze svoje prethodne postupke i imaju nešto znanja o tom pitanju. U stanju su da prihvate istinu i donekle su pokorni. Što je još važnije, kada im Božja kuća ponudi da se vrate da obavljaju svoju dužnost, oni to ne odbijaju, ne nalaze izgovore, ne opiru se, a svakako ne izgovaraju neprijatne stvari. Naprotiv, osećaju se počastvovano što ih Bog nije napustio i misle da treba da cene to što i dalje imaju priliku da obavljaju svoju dužnost u Božjoj kući. Njihov stav se već uveliko promenio. Takvi su ljudi koji mogu biti spaseni.

Koja je razlika između antihristȃ i ljudi koji mogu biti spaseni? Kada antihristi obavljaju svoju dužnost, žele da vode glavnu reč, streme za moći i koristima i radiće ono što im padne na pamet. Ako ne steknu moć i koristi, ne žele da obavljaju svoju dužnost. Pošto su prekidali i ometali rad crkve pa su smenjeni, izolovani ili uklonjeni iz Božje kuće, jesu li u stanju da se iskreno pokaju? Šta tada kažu? „Hoćeš da se pokajem da bi mogao da me iskorišćavaš? Dovučeš me kad sam ti koristan, a izbaciš me kad ti više ne trebam”. Kakva je to uvrnuta logika? Šta znači izbaciti nekoga? Da nisu učinili zlo, da li bi se Božja kuća obračunala sa njima? Da li bi se Božja kuća iz čista mira obračunala sa njima da su obavljali svoju dužnost u skladu sa načelima? Ti ljudi su prouzrokovali gubitke u radu crkve jer su izazivali prekidanje i ometanje i činili zlo. Božja kuća se obračunala sa njima, a oni ne samo da odbijaju da to prihvate, da razmisle o tome i da sebe spoznaju, već su još i kivni. Osećaju da više nisu omiljeni i da više nemaju moć, pa smatraju da ih zlostavljaju i maltretiraju. Kada ponovo dobiju priliku da obavljaju svoju dužnost, ne samo da u srcu ne osećaju zahvalnost i ne cene tu priliku, već čak ističu i neistinite protivoptužbe, tvrdeći da ih Božja kuća iskorišćava. Ne prihvataju od Boga stav sa kojim se Božja kuća ophodila prema njima. Veruju, naprotiv, da su ih to ljudi zlostavljali, izbacili i maltretirali. Srca su im puna pritužbi i ne žele da nastave da obavljaju svoju dužnost. Njihovo opravdanje za to što ne žele da nastave da obavljaju svoju dužnost je da ne žele da ih iskorišćavaju, a smatraju da Božja kuća iskorišćava svakog ko obavlja svoju dužnost. To je takva besmislica i zabluda! Ima li u tome i jedna reč koja odgovara istini, ljudskosti ili razumnosti? (Nema.) Dakle, antihristi ne prihvataju istinu, srca su im puna naprasitosti, zlobe, žalbi i transakcija, a još više, srca su im puna ličnih želja. To su stvari kojima su ispunjena njihova srca. Ne mogu da prihvate od Boga da se Božja kuća na bilo koji način obračuna sa njima, kao ni ma koje okruženje koje Bog za njih orkestrira. U stanju su da tim stvarima pristupe isključivo naprasito, u skladu sa devizom „oko za oko, zub za zub”. Svemu tome pristupaju koristeći Sotonine metode i Sotoninu logiku. Tako na kraju ipak ne steknu istinu i mogu samo da budu isključeni. Različiti ljudi različito reaguju kada ih smene i izmene njihove dužnosti, pa čak i kada ih izoluju i uklone. Ljudi koji iskreno vole istinu gnušaju se sopstvenih dela. Antihristi koji ne vole istinu ne samo da u srcu ne prihvataju te stvari od Boga, već su i puni mržnje. Koje su posledice toga? To u njima dovodi do žalbi, kleveta, donošenja suda i osuđivanja. To ih navodi da odbace Boga i da bogohule. To je izvor njihovog ishoda, o kojem odlučuje njihova priroda-suština. Antihristi su nesposobni da razumeju istinu, da prihvate stvari od Boga i da se pokore svemu što je Bog uredio, tako da je njihov ishod odlučen. Božja kuća ih uklanja u ovom životu; nema potrebe da spominjemo šta će im se desiti u svetu koji dolazi. Možete li da proniknete u te stvari? Ako otkrijete takve ljude oko sebe, možete li ove Moje reči da uporedite sa njima? Koja su najočiglednija ispoljavanja antihristȃ? Ne veruju u istinu, ne prihvataju je, ne pokoravaju se Božjim orkestracijama i uređenjima, nisu u stanju ništa da prihvate od Boga, ne priznaju svoje greške i ne kaju se ma kakvo nedelo izvršili. To odlučuje o tome da su ti ljudi od Sotone i da su meta uništenja.

Svi treba sebe da uporedite sa raznim otkrivenjima, ispoljavanjima i postupcima antihristȃ koje sam razotkrio; dok budete obavljali svoje dužnosti, bez sumnje ćete prikazati neka od tih ispoljavanja i neka od tih otkrivenja i postupaka, ali po čemu se vi razlikujete od antihristȃ? Jeste li u stanju da prihvatite od Boga stvari koje vas zadese? (Jesmo.) Biti u stanju da prihvatiš od Boga ono što te zadesi najređa je stvar. Jeste li u stanju da se promenite kada krenete pogrešnim putem, učinite nešto loše, uradite stvari iz neupućenosti ili počinite prestupe? Jeste li u stanju da se pokajete? (Jesmo.) Biti u stanju da se pokaješ i da se promeniš najdragocenija je i najređa stvar. Ali antihristima upravo to nedostaje. Samo ljudi koje će Bog spasti to imaju. Koje je stvari najvažnije posedovati? Prvo, veru da je Bog istina; to je najosnovnija stvar. Možete li to da verujete? (Možemo.) Antihristi ne poseduju tu najosnovniju stvar. Drugo, prihvatanje da je Božja reč istina; i za to se može reći da je najosnovnija stvar. Treće je pokornost Božjim orkestracijama i uređenjima. To je antihristima potpuno nedostižno, ali tu već i za vas postaje teško. Četvrto je prihvatanje svega od Boga, bez rasprave, samoopravdavanja, žalbi i iznalaženja razloga. To je antihristima potpuno nemoguće. Peto je kajanje nakon što se pobuniš ili počiniš prestupe. Za vas će samo biti teško da to postignete. To se dešava kada ljudi, pošto su počinili prestupe, pa su jedno vreme razmišljali i tragali, bili tužni, negativni i slabi, postepeno steknu spoznaju o sopstvenoj iskvarenoj naravi. Naravno, za to je potrebno vreme. To može biti godinu ili dve, a može i duže. Čovek je u stanju da se iskreno pokaje tek kada u potpunosti razume svoju iskvarenu narav i preda se iz srca. Iako to nije lako, ispoljavanja kajanja se na kraju ipak vide u onima koji tragaju za istinom i koji mogu dostići Božje spasenje. Ali antihristi to ne poseduju. Razmisli o tome, koji antihrist ne iskopa prošlost i posle tri ili pet godina, pa čak i 10 ili 20 godina, otkako je učinio nešto loše? Ma koliko vremena prošlo, kada ga ponovo sretneš, on će i dalje pričati samo o tim svojim svađama. I dalje ne priznaje i ne prihvata svoja zlodela, niti pokazuje i najmanju trunku kajanja. To je razlika između antihristȃ i običnih iskvarenih ljudi. Zašto antihristi nisu u stanju da iskažu kajanje? Koji je osnovni razlog tome? Ne veruju da je Bog istina, što dovodi do toga da nisu u stanju da prihvate istinu. To je beznadežno i određeno je samom antihristovom suštinom. Kada Me čujete kako detaljno analiziram razna ispoljavanja antihristȃ, mislite: „Gotov sam. I ja imam narav antihrista – zar nisam i ja antihrist?” Zar to ne znači da ste lišeni sposobnosti da razaznate? Istina je da imaš narav antihrista, ali ono u čemu se od njega razlikuješ je to što još uvek poseduješ i pozitivne stvari. U stanju si da prihvatiš istinu, da se ispovediš, pokaješ i promeniš, a te pozitivne stvari ti pomažu da se oslobodiš naravi antihrista, tvojoj iskvarenoj naravi omogućavaju da bude pročišćena, a tebi da postigneš spasenje. Zar to ne znači da za tebe ima nade? Još uvek ima nade za tebe!

Svima vam teško ide pisanje tekstova na temu iskustvenog svedočenja i niste u stanju da ih sročite. Neki ljudi posle mnogih godina iskustava napišu samo jedan tekst svedočenja. Neki ga napišu tek pošto su verovali 10 ili 20 godina, pa sažmu u jedan tekst srž svih tih godina iskustava. Neki veruju u Boga već 30 godina, a još uvek nemaju pravo iskustveno saznanje. Suština je u tome da ne razumeju istinu. Šta, dakle, Ja treba da radim kada se suočim sa tom aktuelnom situacijom da vi ne razumete istinu? Moram više da govorim sa vama, strpljivo i iskreno, da više pričam i meljem, a vi morate da imate malo strpljenja i da više slušate Moje besede. Slušajte pažljivo, naučite da razaznajete i težite da razumete suštinu svakog aspekta istine. Kao što sam upravo rekao, ako razumeš koja su ispoljavanja onih koji poseduju narav antihristȃ, koja su ispoljavanja onih ljudi koji imaju suštinu antihristȃ i koja je razlika između te dve vrste ljudi, onda ćeš imati put kojim treba da ideš, a istovremeno ćeš umeti i da razaznaješ. Bićeš u stanju da razaznaš sopstvenu iskvarenu narav i suštinu antihristȃ. Ako sretneš antihrista, bićeš u stanju da ga brzo razaznaš i razotkriješ, da brzo zaustaviš i ograničiš njegove nagle i samovoljne radnje i postupke, te da izbegneš ili umanjiš gubitke koje njegova zla dela prouzrokuju radu crkve. U protivnom, ako imate lošu sposobnost razumevanja i niste u stanju da razaznajete, ako niste vrlo pedantni kada je reč o istini i uvek razumete samo doktrine, a niste u stanju da proniknete u čovekovu suštinu, to će dovesti ne samo do toga da ćete biti nesposobni da razaznate antihriste oko sebe, već i do toga da ih sledite kao da su dobre starešine. Pažljivo razmislite, pažljivo razmotrite da li stvari koje antihristi rade donose Božjoj kući više koristi ili štete? Po pažljivom razmatranju, vidite da antihristi, iako izgledaju kao da, radeći u Božjoj kući, čine i neke dobre stvari, u stvari donose više štete nego koristi. Dobici nisu vredni gubitaka. U stvari, njihova dobra dela donose još veće skrivene opasnosti i crkvenom radu pričinjavaju više štete nego koristi. Ti ljudi u Božjoj kući igraju ulogu Sotoninih slugu.

25. april 2020. godine