II. Interesi antihristȃ

D. Njihovi izgledi i sudbina

Hajde da prvo rezimiramo ono o čemu smo u zajedništvu razgovarali na prošlom okupljanju. (Prošli put je Bog besedio o drugoj stavki odnosa antihristȃ prema svojim izgledima i sudbini – o odnosu antihristȃ prema svojoj dužnosti. Antihristi prema svojoj dužnosti imaju tri vrste stava. Kao prvo, Bog opskrbljuje i predvodi ljudski rod, pa je izvršavanje čovekove dužnosti kao stvorenog bića pred Bogom savršeno prikladna, prirodna i opravdana, kao i najpravičnija i najlepša stvar među ljudskim rodom, ali je antihristi posmatraju kao svojevrsnu transakciju i svoju dužnost žele da izvršavaju u zamenu za dobre izglede i dobro odredište. Kao drugo, kad Bog dela, On izražava mnoge istine; Božju reč antihristi ne samo da ne posmatraju kao istinu, kao nešto što ljudski rod treba da poseduje, čemu treba da stremi, što treba da prihvati i da u to uđe kako bi bio spasen, već, naprotiv, stremljenje ka izgledima, odredištu, ugledu i statusu posmatraju kao istinu i kao stvari kojih treba da se pridržavaju i da ih zadobiju. Kao treće, Bog dela kako bi upravljao ljudskim rodom i spasao ga, ali je sa tačke gledišta antihristȃ to samo transakcija i igra; oni smatraju da jedino napornim radom i transakcijama ljudi mogu da dobiju blagoslove carstva nebeskog. Sudeći prema stavu antihristȃ u odnosu na istinu Božju koja ljudima nalaže da izvršavaju svoju dužnost, njihova narav je rđava.) Ima li još neko nešto da doda? (Antihristi izvršavanje svoje dužnosti smatraju jedinim načinom da streme ka blagoslovima. Čim nestane njihova želja da dobiju blagoslove, oni trenutno mogu da napuste svoju dužnost ili čak da napuste Boga. To je stav antihrista kad njihova želja za dobijanjem blagoslova nestane.) (Antihristi se iskreno ne kaju. Kad budu otpušteni ili izbačeni jer su izazvali prekide i ometanja ili su počinili zla dela, pa im Božja kuća pruži još jednu priliku da izvršavaju svoju dužnost, oni na tome nisu zahvalni. Umesto toga se žale i osuđuju, uz reči: „Tražite da se vratim kad sam vam potreban, a kad vam ne trebam samo me šutnete.” Ovo pokazuje da se antihristi neće nikada pokajati.) Ukratko, suštine koje antihristi ispoljavaju u svom odnosu prema dužnostima i u svom odnosu prema Božjoj reči u osnovi su iste; u svom odnosu prema ovim različitim stvarima, oni naprosto ispoljavaju iste naravi i iste suštine. U suštini, prošli put smo u zajedništvu razgovarali o svim suštinama koje antihristi ispoljavaju u svom odnosu prema dužnosti. Prva stavka: ne veruju i odbijaju da priznaju da je Božja reč istina; druga stavka: čak i ako sa njima u zajedništvu razgovaraš o Božjoj reči i mogu da shvate istinu, oni je ne prihvataju; treća stavka: odbijaju da se pokore Božjoj suverenosti i uređenjima; četvrta stavka: nikada se istinski ne pokaju. Nisu li ovo suštine njihovih ispoljavanja? (Jesu.) Da li ste rezimirali ove četiri stavke? (Ne.) Najveći deo onoga o čemu ste govorili bila su neka od ispoljavanja o kojima smo prošli put razgovarali u zajedništvu, ali još uvek niste prozreli koje se suštine nalaze u osnovi ovih ispoljavanja. Suštine koje antihristi ispoljavaju pred istinom i pred Bogom uvek su odbijanje da priznaju, prihvate, pokore se ili se pokaju. Budući da je ovo način na koji se antihristi odnose prema Božjoj reči i svojoj dužnosti, kako se oni odnose prema orezivanju? Koja ispoljavanja još postoje koja ljudima omogućavaju da uvide da antihristi poseduju prethodno navedene suštine i potvrđuju da su oni antihristi, neprijatelji Božji i neprijatelji istine? Ovo je treća stavka o kojoj ćemo danas razgovarati u zajedništvu: o odnosu antihristȃ prema orezivanju. Ova stavka je treća podtema odnosa antihrista prema sopstvenim izgledima i sudbini. Vidite, razgovor u zajedništvu o svakoj istini nalaže konkretan razgovor u zajedništvu i konkretno traganje i razmišljanje. Da govorim samo u širem smislu, ti ne bi mogao na konkretniji način da shvatiš stvarnosti svake istine. Dobro, onda se više nećemo baviti rezimiranjem sadržaja o kome smo u zajedništvu razgovarali prošli put. Ovoga puta ćemo zvanično razgovarati o trećoj stavki.

3. Odnos antihrista prema orezivanju

Orezivanje je nešto što bi mogao da iskusi svako ko veruje u Boga. Posebno tokom izvršavanja dužnosti, kako se njihovo iskustvo orezivanja uvećava, većina ljudi postaje sve više svesna značenja orezivanja. Oni osećaju da od orezivanja ima toliko koristi i sve više su u stanju da se prema orezivanju ispravno odnose. Naravno, dokle god mogu da obavljaju dužnost i bez obzira na dužnost koju izvršavaju, svaka osoba će imati priliku da bude orezana. Normalni ljudi mogu ispravno da se odnose prema orezivanju. S jedne strane, sa bogopokornim srcem mogu da prihvate da budu orezani, a s druge, mogu i da razmišljaju o problemima koje imaju i da ih spoznaju. Ovo su uobičajeni stav i perspektiva u načinu na koji se ljudi koji streme ka istini odnose prema orezivanju. Dakle, da li se i antihristi na ovaj način odnose prema orezivanju? Nikako. Stavovi antihristȃ i ljudi koji streme ka istini sasvim se sigurno razlikuju kad je reč o njihovom odnosu prema orezivanju. Kad je reč o pitanju orezivanja, antihristi, pre svega, to nisu u stanju da prihvate. Postoje i razlozi zbog kojih to nisu u stanju da prihvate. Glavni je u tome da, kad ih orezuju, antihristi osećaju da su izgubili obraz, da su izgubili svoj ugled, status i dostojanstvo i da više nisu u stanju da pred drugima glavu drže uzdignuto. Takve stvari deluju u njihovom srcu, pa im je teško da prihvate orezivanje, uz osećanje da svako ko ih orezuje ima nešto protiv njih i da im je neprijatelj. Takav je mentalitet antihrista kada se orezuju. U to možete biti sigurni. Kroz orezivanje se zapravo najviše otkriva da li neko može da prihvati istinu i da li neko može istinski da se pokori. Činjenica da se u toj meri opiru orezivanju dovoljno pokazuje da antihristi imaju odbojnost prema istini i da je nipošto ne prihvataju. U tome je, dakle, srž problema. Njihov ponos nije srž problema, već je suština problema u neprihvatanju istine. Kad se orezuju, antihristi zahtevaju da se to učini uz lep ton i stav. Ako je ton onoga ko to čini ozbiljan i njegov stav oštar, antihrist će se opirati, biće prkosan i pobesneće od stida. Neće se obazirati na to da li je ono što se u njemu razotkriva ispravno ili predstavlja činjenicu, neće razmišljati o tome u čemu je pogrešio niti o tome treba li da prihvati istinu. Razmišljaće jedino o tome jesu li njegova sujeta i ponos pretrpeli udarac. Antihristi uopšte ne mogu da priznaju da je orezivanje ljudima od pomoći, da dolazi s ljubavlju, da je spasonosno i da je ljudima od koristi. Čak ni to ne mogu da uvide. Zar to sa njihove strane nije pomalo nerazborito i nerazumno? Prema tome, kada se suoči sa orezivanjem, kakvu to narav otkriva antihrist? Nesumnjivo otkriva narav osobe koja ima odbojnost prema istini, u vidu nadmene i nepopustljive naravi. Time se otkriva da je priroda-suština antihrista ona koja oseća odbojnost prema istini i koja istinu ne podnosi. Stoga se antihristi najviše plaše da budu orezani; onoga časa kad ih orezuju, njihovo se ružno stanje u potpunosti razotkriva. Kada antihristi bivaju orezivani, koja ispoljavanja pokazuju i koje bi stvari mogli da kažu ili učine, koje drugima omogućavaju da jasno uvide da su antihristi antihristi, da se razlikuju od prosečne iskvarene osobe i da je njihova priroda-suština različita od onih koji streme ka istini? Navešću nekoliko primera, a vi možete da o njima razmislite i dodate neke svoje. Kada antihristi bivaju orezivani, oni prvo kalkulišu i razmišljaju: „Kakva me to osoba orezuje? Na šta cilja? Kako zna za ovo? Zašto me je orezivao? Oseća li prezir prema meni? Jesam li rekao nešto što ga je uvredilo? Da li mi se sveti zato što imam nešto dobro i to mu nisam dao, pa ovu priliku koristi da me ucenjuje?” Umesto da razmišljaju o svojim prestupima, o nedelima iz prošlosti i iskvarenim naravima koje su otkrili i da ih spoznaju, oni žele da pronađu razloge po pitanju orezivanja. Osećaju da tu ima nečeg sumnjivog. Tako se odnose prema orezivanju. Ima li ovde ikakvog istinskog prihvatanja? Imali li ikakvog istinskog znanja ili razmišljanja? (Ne.) U većini slučajeva, razlog za orezivanje ljudi može biti to što su otkrili iskvarene naravi. Razlog može biti i to što su iz neznanja uradili nešto pogrešno i izdali interese Božje kuće. A može biti i to što su u svojoj dužnosti bili površni i time su izazvali štetu delu Božje kuće. Najodvratnije je što ljudi bez ustezanja i bez stida rade ono što im se prohte, što povređuju načela i prekidaju i ometaju delo Božje kuće. To su osnovni razlozi zbog kojih bivaju orezivani. Nezavisno od okolnosti koje su dovele do nečijeg orezivanja, koji je najvažniji stav koji u odnosu na to treba imati? Kao prvo, to moraš da prihvatiš. Bez obzira na to ko te orezuje i iz kog razloga, bez obzira na to da li to deluje grubo i kakvi su mu ton ili reči, treba to da prihvatiš. Zatim treba da prepoznaš šta si pogrešno učinio, koju si iskvarenu narav otkrio i da li si postupao u skladu sa istina-načelima. Prvo i najvažnije, ovo je stav koji treba da imaš. A imaju li antihristi takav stav? Nemaju ga; od početka do kraja njihov stav odiše otporom i odbojnošću. Uz takav stav, mogu li da se umire pred Bogom i da skromno prihvate orezivanje? Ne, ne mogu. Pa, šta će onda učiniti? Pre svega, energično će se raspravljati i pravdati se, braniće i argumentovati nedela koja su učinili i iskvarene naravi koje su otkrili, u nadi da će ih ljudi razumeti i oprostiti im, tako da ne moraju da preuzmu nikakvu odgovornost niti da prihvate reči koje ih orezuju. Koji stav iskazuju kad se suoče sa orezivanjem? „Nisam počinio greh. Nisam učinio ništa loše. Ako sam i pogrešio, za to postoji razlog; ako sam pogrešio, nisam to uradio namerno, pa za to ne treba da snosim odgovornost. Postoji li neko ko nije napravio nekoliko grešaka?” Oni se hvataju za ove izjave i fraze, ali ne traže istinu i ne priznaju greške koje su učinili, niti iskvarene naravi koje su otkrili – i svakako ne priznaju s kojom namerom i s kojim ciljem su počinili to zlo. Ma koliko da su očite greške koje su napravili ili kolika je šteta koju su izazvali, prave se da te stvari ne vide. Ne osećaju ni najmanju tugu ni krivicu i nimalo ih ne grize savest. Umesto toga, svim silama se upiru da sebe opravdavaju i vode rat rečima, razmišljajući na ovaj način: „Svačije gledište se može opravdati. Svako ima svoje razloge; svodi se na to ko je jači na rečima. Ako za svoje opravdanje i objašnjenje mogu da pridobijem većinu, u tom slučaju pobeđujem, a istine koje izgovarate nisu istine i vaše činjenice ne važe. Želite da me osudite? Nipošto!” Kad antihrista orezuju, u dubini svog srca i duše, on potpuno i odlučno pruža otpor, odbojan je i to odbacuje. Njegov stav glasi: „Šta god da imaš da kažeš, ma koliko da si u pravu, ja to neću prihvatiti i to neću priznati. Nisam pogrešio.” Ma koliko da činjenice na videlo iznose njegovu iskvarenu narav, on to ne priznaje niti prihvata, već nastavlja sa svojim prkosom i otporom. Šta god da drugi kažu, on to ne prihvata niti priznaje, već razmišlja: „Da vidimo ko će koga da nadmudri; da vidimo ko je bolji govornik.” Ovo je jedna vrsta stava koji antihristi imaju prema orezivanju.

Da li neki čovek može da prihvati istinu otkriva se tokom njegovog orezivanja. Svi antihristi su vrlo jasni kad izgovaraju reči i teorije, ali kad ih orezuju, oni uporno prkose, raspravljaju se, opiru i uopšte ne prihvataju istinu. Ne mogu da sprovedu u delo nijednu reč i teoriju koje obično izgovaraju. Zašto je to tako? Razlog je u tome što antihristi u svojoj suštini imaju odbojnost prema istini. Narav antihristȃ je zlobna i nadmena do krajnjih granica. Njihov stav pred istinom i činjenicama uvek je nepopustljiv, pun otpora i antipatije. Kad ih orezuju, osim što će se najviše što mogu opravdavati i objašnjavati kako bi očuvali svoj ugled, antihristi imaju najsnažnije ubeđenje: „Ja verujem u boga, a ne u neku osobu. Bog je pravedan i ma koliko me ta osoba orezivala, ona ne može da odlučuje o mojoj sudbini. Ne prihvatam istinu, ali šta ona može povodom toga?” U svom srcu su prkosni: „Koliko god da su ispravne ili su u skladu sa istinom stvari koje ta osoba na zemlji govori, one nisu istina, već su istina samo neposredne izjave boga na nebesima; koliko god da ta osoba na zemlji osuđuje ljude, grdi ih i orezuje, ona nije pravedna, već je pravedan jedino bog na nebesima.” Šta je to što misle, a ne izgovaraju? „Koliko god da su ispravne ili su u skladu sa istinom stvari koje bog na zemlji govori, one nisu istina. Samo je bog na nebesima istina, bog na nebesima je najveći. Iako i bog na zemlji može da izrazi istinu, on ne može da se poredi sa bogom na nebesima.” Nije li to ono što oni misle? (Jeste.) „Ja verujem u boga na nebesima, a ne u boga ne zemlji. Koliko god da su ispravne ili su u skladu sa istinom reči koje ti, ova obična osoba, govoriš, ti i dalje nisi bog na nebesima. Bog na nebesima je nad svim suveren. Bog na nebesima određuje moju sudbinu. Bog na zemlji ne može da odredi moju sudbinu. Koliko god da su usklađene sa istinom stvari koje bog na zemlji govori, ja ih neću prihvatiti. Prihvatam jedino boga na nebesima i njemu se pokoravam. Kako god da se bog na nebesima prema meni ophodi, ja ću se tome pokoriti.” Sve su ovo reči koje antihristi otkrivaju kad ih orezuju. Sve su to reči koje dolaze iz njihovog srca. Ove njihove iskrene reči u potpunosti predstavljaju njihovu narav i otkrivaju njihovu priroda-suštinu koja ima odbojnost prema istini i mrzi je. Kad antihristi otkrivaju ove reči, njihovo je pravo lice sasvim ogoljeno. Može se reći da je svako ko može da izgovori te reči pravi antihrist i verodostojan đavo i Sotona. Neki antihristi, kad ih orezuju, iskazuju nepopustljiv stav koji nije ni pokoran ni nadmoćan. Oni ne prihvataju istinu, ne prihvataju orezivanje, niti zaista istinski sebe spoznaju. Umesto toga, vraćaju se svom ubeđenju i koriste ga da bi odbranili sopstveni ugled, status i osećaj prisustva, u potpunosti razotkrivajući svoju bezverničku suštinu. Oni koriste reči: „Ja verujem u boga, ne u neku osobu, a bog je pravedan” kako bi opovrgli i porazili sve i kako bi porekli istinu i porekli Boga na zemlji. U isto vreme, oni koriste ove reči da prikriju i izbegnu odgovornost za sopstvene grehe, kao i da prikriju svoje iskvarene naravi i svoju priroda-suštinu. Antihristi koriste svoje ubeđenje i teorije da prikriju sopstvena zla dela, a takođe ih koriste da bi sebe utešili i zaštitili. Kako se teše? Razmišljaju: „U redu je, ne računa se ovo što ta osoba na zemlji govori. Koliko god da su ispravne stvari koje ona kaže, ja ih neću prihvatiti. Dokle god ih ne prihvatam, te stvari koje govori nisu činjenice i nisu u skladu sa istinom. Stoga ni za kakve greške, nedela ili prestupe koje učinim ne moram da preuzmem odgovornost, mogu da radim šta mi se prohte, da se šepurim unaokolo i da kao i ranije radim stvari na svoj način.” Prema tome, antihristi na ovaj način nastavljaju da idu svojim putem bez ikakvih bojazni i još uvek bez ikakvog osećaja stida, držeći se do samog kraja svoje želje i namere da steknu blagoslove. Ovo je pravo lice antihristȃ.

Antihristi se otkrivaju dok ih orezuju. To je trenutak kada će se njihova priroda-suština najverovatnije razotkriti. Kao prvo: mogu li oni da ispovede svoja zla dela? Kao drugo: mogu li da razmišljaju o sebi i da sebe spoznaju? I kao treće: kad ih orezuju, mogu li to da prihvate od Boga? Pomoću ova tri merila može se uvideti priroda-suština antihrista. Ako čovek može da se pokori kad ga zadesi orezivanje, da o sebi razmišlja i time spozna svoja sopstvena otkrovenja iskvarenosti i iskvarenu suštinu, onda je on neko ko može da prihvati istinu. On nije antihrist. Upravo su ova tri merila ono što antihristima nedostaje. Umesto toga, antihrist radi nešto drugo, nešto što niko nije očekivao – odnosno, kad ga orezuju, on iznosi neosnovane protivoptužbe. Umesto da ispovedi svoja nedela i da prizna svoju iskvarenu narav, on osuđuje osobu koja ga orezuje. Kako to radi? On kaže: „Nije svako orezivanje nužno ispravno. Orezivanje se svodi na to da čovek osuđuje, da čovek sudi; to se ne radi u ime boga. Samo je bog pravedan. Onog ko bi osuđivao druge treba osuditi.” Nije li ovo neosnovana protivoptužba? Kakva bi osoba iznela takvu neosnovanu protivoptužbu? To bi učinila samo nerazumno problematična osoba do koje razum ne dopire i to bi učinio samo neko ko je slika i prilika đavola i Sotone. Neko sa savešću i razumom takvu stvar ne bi nikad učinio. Prema tome, oni koji iznose neosnovane protivoptužbe kad ih orezuju moraju biti zli ljudi. Svi oni su đavoli. Kad antihristi iznose neosnovane protivoptužbe, šta često kažu? „Ja verujem u boga, a bog je pravedan! Pokoravam se bogu, a ne nekoj osobi! Nije svako orezivanje nužno ispravno. Ako me bog orezuje, ja ću to prihvatiti, ali neću ako me orezuju ljudi!” Prvo što će antihristi reći glasi: „Bog je pravedan!” U njihovom tonu možeš čuti zlonamerni mentalitet. Druga stvar koju kažu glasi: „Pokoravam se bogu, a ne nekoj osobi!” Da li ste čuli ove dve izjave? (Da.) Jeste li ih ikada izgovorili? (Ne.) Većina ljudi se ne usuđuje da izgovori ove dve izjave. Tek kad im se dogodi nešto za šta veruju da je pozitivno i nešto što treba da prihvate, oni kažu: „Bog je zaista pravedan, s pravom sam orezan i doveden u red.” Prihvataju to na pozitivan način i ove reči nipošto ne koriste da bi odbranili svoje sopstvene interese ili da bi sebe opravdali ili dali objašnjenje. Oni uistinu prihvataju i priznaju ove reči i ovu činjenicu iz dubine svog srca. Stav antihristȃ je drugačiji. U kontekstu orezivanja, ovim bi tonom i sa ovom namerom mogli reći: „Ja verujem u boga, a bog je pravedan! Pokoravam se bogu, a ne nekoj osobi!” Šta to znači? Da li su oni ljudi koji prihvataju istinu? Svakako da nisu. Oni poriču da orezivanje potiče od Boga i da ga Bog odobrava. Njihova nesposobnost da to prihvate od Boga u potpunosti dokazuje da oni ne priznaju Božju suverenost nad svime i da ne veruju da su Božje reči istina. Kako onda mogu da priznaju da je Bog pravedan? Očito je da ove reči, koje naizgled deluju ispravno, koriste da bi druge osudili, da bi osudili one koji im nisu nakloni, koji ih orezuju i koji razotkrivaju njihove iskvarene naravi. Nisu li to postupci zlih ljudi? Ovo jesu zli ljudi. U odsudnim trenucima zli ljudi mogu da koriste ispravne reči da se opiru Bogu i protive istini, i da ispravne reči koriste kako bi zaštitili svoje sopstvene interese, sliku o sebi i svoj obraz i ugled. Nije li to besramno? „Zlobnik na licu pokazuje drskost” (Priče Solomonove 21:29), ova rečenica se potvrđuje u zlim ljudima i antihristima. Antihristi su ljudi od te sorte.

Još jedna stvar koju antihristi govore glasi: „Ja verujem u boga, a ne u neku osobu!” Da li ova rečenica na prvi pogled zvuči pogrešno? (Ne.) Svakako da je ispravno verovati u Boga – čovek ne može da veruje u neku osobu. Te reči su toliko pristojne i ispravne, da u njima nema ničeg pogrešnog. Nažalost, značenje ove rečenice se menja kad ona dolazi iz usta antihrista. Šta pokazuje ta promena značenja? Da antihristi koriste ispravne reči da sebe izvuku iz nevolje i da sebe opravdaju. Sa kojom namerom izgovaraju ove reči? Iz kog razloga izgovaraju ove reči? Koje aspekte njihove suštine to dokazuje? (Neprihvatanje istine, mržnju prema istini.) Tačno, oni ne prihvataju istinu. Dakle, oni istinu ne prihvataju, no, da li će otvoreno reći: „Ja je ne prihvatam; čak i da je ispravno to što si rekao, ja to ne prihvatam”? Kad bi to rekli, ljudi bi mogli da ih razaznaju, svi bi ih odbacili i oni ne bi mogli da zadrže svoje uporište, pa to ne mogu ni da kažu. Ove stvari u svom srcu jasno shvataju. U tome leži lažljivost i rđavost antihristȃ. Oni razmišljaju ovako: „Ako ti se otvoreno suprotstavim, otvoreno na tebe galamim i protivim ti se, reći ćeš da ne prihvatam istinu. Ako je tako, neću ti dozvoliti da uvidiš da ne prihvatam istinu. Na drugi način ću rešiti ovaj problem i sebe zaštititi.” Oni stoga kažu: „Ja verujem u boga, a ne u neku osobu.” Bez obzira na to veruju li u Boga ili u neku osobu, ovde detaljno analiziramo to da li antihristi prihvataju istinu. Zar govoreći to oni ne zamenjuju teze? Zamenjuju teze i nastoje da ljudima zamažu oči. Kako bi ljude sprečili da uvide kako ne prihvataju istinu, oni kažu da priznaju Boga i priznaju istinu, da veruju u Boga i veruju da je Bog istina, i da, pošto je Bog istina, Bog ne može postati osoba, a ako On postane osoba, onda On nema istinu i ta osoba nije Bog. Sudeći po tome, zar već nisu otkriveni kao antihristi? Oni naprosto ne priznaju da Bog može da postane Hristos i da postane obična osoba. Smatraju da Bog jeste jedino Bog na nebesima, jedino Bog koji je nevidljiv i nedodirljiv i kojeg čovek može proizvoljno da zamišlja i koristi. Ima li sličnosti između ovog i Pavlovog gledišta? (Ima.) Kakav je bio Pavlov stav prema Hristu na zemlji? Da li Ga je priznavao? Da li Ga je prihvatao? (Ne.) Pavle je rekao: „Hristos je sin živog boga, a i mi smo sinovi živog boga. To znači da smo svi mi hristova braća i sestre i da smo po starešinstvu svi jednaki. Bog u kojeg verujemo je na nebesima. Na zemlji nema nikakvog boga. Stoga nemojte pogrešno razumeti, ovaj čovek na zemlji je hristos, on je sin božji. On nije isto što i bog. Ne može da predstavlja boga na nebesima, čovek ne može da ga posmatra kao istinu i čovek ne mora da ga sledi.” Šta možemo da raščlanimo iz reči „Ja verujem u boga, a ne u neku osobu”, koje antihristi izgovaraju? Poput Pavla, oni samo priznaju nejasnog Boga na nebesima i ne priznaju da je Hristos Bog. Drugim rečima, oni ne priznaju činjenicu da se Bog ovaplotio i postao obična osoba – po ovom pitanju, antihristi su potpuno isti kao Pavle. Ono što misle glasi: „Ako veruješ u boga, onda veruj u boga, a ne u neku osobu. Beskorisno je verovati u neku osobu, verujući u neku osobu ne možeš dobiti blagoslove. Da bi verovao u boga moraš da veruješ u boga na nebesima, u nevidljivog boga. Bog na nebesima je tako velik i svemoguć, a šta može da uradi bog na zemlji? On može samo da izražava neke istine i izgovara neke ispravne reči.” Ako njihovu suštinu raščlanjujemo i procenjujemo na osnovu ovih reči, oni se opiru Hristu, ne priznaju Hrista i poriču činjenicu da se Bog ovaplotio. Oni su okoreli antihristi.

Kad antihriste orezuju, kad se suoče sa preprekama i kad ih neko razotkrije, oni koriste izraz „Bog je pravedan” da sebe odbrane, da poreknu drugu osobu koja ih razotkriva i da poreknu drugu osobu koja ih orezuje. Ma šta da je u pitanju, kad ih orezuju, njihov glavni stav se sastoji u prkosu, otporu i neprihvatanju, pa daju sve od sebe da se opravdaju i odbrane. Neki čak kažu: „Vreme će sve pokazati. Bog je pravedan. Neka mi bog jednog dana ovo otkrije!” Budući da su iskvareni ljudi, koliko god veliku štetu da nanesu poslu Božje kuće tokom izvršavanja svoje dužnosti, njih za to nije briga niti na to obraćaju pažnju. Ako se ta činjenica razotkrije, oni svejedno ne priznaju da su tu štetu sami izazvali i nisu voljni da preuzmu odgovornost. Na kraju i dalje žele da to Bog za njih otkrije, kao da je Bog tu da bi njima služio i mora da ih brani kad prave greške, kao da je On takav Bog. Oni ne prihvataju istinu, ne mogu da prihvate orezivanje i nisu u stanju da sebe spoznaju, ali to nije sve – oni od Boga čak traže da za njih dȃ objašnjenja i opravdanja. Nije li to besramno? To je tako besramno! Svi antihristi su besramni do krajnjih granica i ujedno su rđavi do krajnjih granica. To je jedan aspekt. Koje dve izjave antihristi najčešće izgovaraju kad ih orezuju? ( „Ja verujem u boga, a ne u neku osobu!” „Bog je pravedan!”) Ove dve izreke uobičajeno koriste. Ne mogu da daju nijednu drugu lažnu razumnu izjavu, to se ne usuđuju. Koriste dve ispravne izjave da bi ljude naveli na stranputicu, da bi sebe nerazumno uzeli u odbranu, nastojeći da nešto pogrešno pretvore u ispravno, da nešto rđavo pretvore u pravično, da svoje greške i štetu koju su izazvali pretvore u nešto opravdano. Žele da uz pomoć ove dve izjave jednim potezom otpišu sve te stvari, da ih u potpunosti izbrišu i da se pretvaraju da one ne postoje, te da kao i uvek nastave da veruju. Ima li pokajanja u ovom ispoljavanju antihristȃ? (Ne, nema ga.) Oni ne samo da se ne kaju, već ispoljavaju još jedan aspekt antihristȃ – odbojnost prema istini, nadmenost, rđavost i pokvarenost. Njihova se nadmenost ispoljava u činjenici da preziru svakog ko ih orezuje, razmišljajući: „Ti si obična osoba i ne plašim te se!” Nije li ovo nadmeno? (Jeste.) Na koji način se ispoljava njihova rđavost? (Time što iznose neosnovane protivoptužbe.) Iznošenje neosnovanih protivoptužbi jeste jedan aspekt, a drugi aspekt je korišćenje ispravnih reči da bi dali objašnjenje, da bi sebe opravdali i odbranili. Kakva se još narav u ovome krije? Iznošenje neosnovanih protivoptužbi takođe je podmuklo. Antihristi ne priznaju da je Božja reč istina. Ako neko razotkrije ovu njihovu suštinu, oni i dalje ne prihvataju činjenicu da istinu ne priznaju. O sebi ne razmišljaju i sebe ne pokušavaju da spoznaju; umesto toga iznose neosnovane protivoptužbe i koriste ispravne milozvučne reči da bi druge osudili. Metode i izreke koje koriste da bi druge osudili podmukle se i rđave. Znaju koje reči da upotrebe da druge osude i da ih ućutkaju, pa tako drugi ljudi ne znaju šta bi sledeće rekli i ništa im ne mogu. Ovo je rđavost. Ovaj njihov metod i postupak predstavljaju okorelu podmuklu narav. Ovo je nekoliko naravi antihristȃ koje možemo raščlaniti po pitanju njihovog orezivanja. Zar se ove naravi i otkrovenja antihristȃ na podudaraju sa četiri stavke o kojima smo prethodno govorili? (Da.) Koje su te četiri stavke? (Prva stavka je neverovanje i odbijanje da se prizna da su Božje reči istina; druga stavka je da čak i ako sa njima u zajedništvu razgovaraš o Božjoj reči i mogu da shvate istinu, oni je ne prihvataju; treća stavka je odbijanje da se pokore Božjoj suverenosti i uređenjima; četvrta stavka je da se nikada istinski ne pokaju.) Neverovanje, neprihvatanje, nepokoravanje i nepokajanje, ove „četiri negacije” predstavljaju suštinu antihristȃ. Antihristi neće nikada prihvatiti istinu i neće nikada pred činjenicama pognuti glavu. Ovo je tvrdoglavo nepokajanje i nešto što izbija iz prirode antihristȃ. Ovo je prvo ispoljavanje u načinu na koji se antihristi odnose prema orezivanju. Iako svi antihristi imaju istu narav-suštinu, čuvene izreke i velike krilatice koje dopiru iz njihovih usta svakako da nisu potpuno iste. Ponekad antihristi mogu reći ovo, a ponekad ono, ali bez obzira na to kakav govor dolazi iz njihovih usta, karakteristike i suština biće mu isti – suština njihovih reči je u neprihvatanju istine. Ako ne prihvataju istinu, šta su onda ove njihove reči? Jesu li to reči koje su usklađene s istinom? Jesu li to ljudske reči ili reči usklađene sa etikom? Jesu li to reči koje su usklađene sa savešću i razumom? (To su đavolske reči.) Tačno. Budemo li ih nazvali praznim ili smetenim rečima nećemo ih tačno definisati, ali ako ih nazovemo đavolskim rečima stvar postaje sasvim jasna.

Kad antihriste orezuju, kad ih braća i sestre kritikuju i razotkrivaju, koje još reči oni izgovaraju? Neki antihristi pogreše ili izgovore neke đavolske reči kako bi ljude naveli na pogrešan put. Kad to primete, braća i sestre ih kritikuju i orezuju, razotkrivajući ih kao ljigave i lažljive. Iako spolja posmatrano nisu prkosni, u sebi imaju otpor, kao da poručuju: „Šta ti znaš? Imaš li znanja koliko i ja? Veruješ li u boga toliko dugo kao ja? Koliko godina veruješ u boga? Neću da se spuštam na tvoj nivo!” Kad ih starešine i delatnici orezuju, oni mogu da usvoje ljigav stav, spolja uspevaju da ih nasamare i izgovaraju neke milozvučne reči, ali su potajno nezadovoljni i prkosni, vrebajući priliku da se osvete. Ako ih orezuju običan brat ili sestra, antihristi se ne ponašaju tako lepo – naljutiće se i postati razdraženi, pa će uzvratiti napad i osvetiti se. Kad uzvraćaju napad i svete se, obično kažu nešto poput: „Suviše si zelen da me orezuješ! Da ne verujem u boga, nikoga se ne bih plašio!” Ima li nečeg pogrešnog u ovim rečima? To su reči koje obično izgovaraju nevernici i ljudi koji su popriličan ološ. Kako se to može čuti u crkvi? Ljudi koji mogu tako da govore predstavljaju jedinstvenu grupu, a ta jedinstvena grupa poseduje jedinstven temperament. Po čemu je njihov temperament jedinstven? Takvi ljudi često pridaju značaj godinama službe u crkvi. Sve druge smatraju nižim od sebe, nikoga ne vole i svima žele da drže pridike, kažnjavaju ih i njima manipulišu. Smatraju da, uprkos tome što veruje u Boga, niko nije kvalifikovan da im bude partner. Stoga ne čudi što iznose ove nadmene reči kad im se ljudi obraćaju kao braći i sestrama i sa njima prisno razgovaraju, razotkrivajući njihove iskvarene naravi i orezujući reči koje su iskazali i postupke koje su prikazali, a koji nisu u skladu sa istinom. Oni Božju kuću posmatraju kao društvo i kao svoje sopstveno područje delovanja, a braću i sestre u crkvi po službi smatraju mlađima od sebe. Smatraju da braća i sestre ne znaju dovoljno stvari o društvu i da poseduju tek njihovo površno razumevanje, da se nalaze na dnu društvene lestvice, da drugi treba da ih gledaju s visine, da njima treba da se poigravaju i da ih gaze. Smatraju da je svu braću i sestre lako maltretirati i njima se poigravati, te da oni neće biti takvi ljudi. Ko god bio onaj koji ih orezuje i razotkriva, oni smatraju da ih maltretira, omalovažava i isključuje. Od toga su se u svom srcu već zaštitili: „Ne pomišljaj da možeš da me kazniš i maltretiraš! I dalje si zelen!” Nije li to nešto što bi rekao neko sa „junačkim duhom”? Nažalost, te reči nisu istina. Ma koliko duha ili moralnog integriteta da imaš, Bog te neće odobravati. Bog se gnuša takvih naravi i ljudi koji izgovaraju te reči. Ljude koji pred Bogom izgovaraju takve stvari Bog osuđuje i s gnušanjem ih odbacuje. Ljude koji se takvih reči drže kao da su istina Bog nikada ne može spasti. Dakle, hajde da još jednom pogledamo šta nije u redu sa ovim rečima. Pred istinom su svi jednaki i među onima koji u Božjoj kući izvršavaju svoje dužnosti nema nikakvih razlika u pogledu godina starosti ili nižeg položaja i plemenitosti. Svi su jednaki pred svojom dužnošću, samo obavljaju različite poslove. Među njima nema nikakve razlike na osnovu toga ko ima više godina službe. Pred istinom svi treba da zadrže ponizno, pokorno i pomirljivo srce. Ljudi treba da poseduju ovaj razum i ovaj stav. Prema tome, zar ljudi koji kažu: „Suviše si zelen da me orezuješ!” nisu ispunjeni atmosferom, ideologijom i prljavštinom društva? Oni Božju kuću posmatraju kao društvo, braću i sestre u Božjoj kući vide kao ranjivu grupu na društvenom dnu, a sebe smatraju gazdom svega i svakoga, nekim koga niko ne sme da takne ni da provocira, i nekim ko će se pobrinuti da se stvari ne završe dobro za one koji njega razotkrivaju i orezuju. Smatraju da je Božja kuća ista kao društvo, da će svako ko je nepopustljiv i autoritativan moći da stoji postojano, da se niko neće usuditi da takne one koji su nemilosrdni, žestoki i zli, i veruju da su nekompetentni i nesposobni svi ljudi koji prihvataju orezivanje. Smatraju da se niko neće usuditi da takne ljude koji imaju određenu sposobnost, da se, čak i da pogreše, takve ljude niko neće usuditi da razotkriva, te da su oni žilavi i žestoki momci! Bez obzira na grupu u kojoj se nalaze, antihristi smatraju da moraju da budu moćni i dovoljno nemilosrdni i zli kako ih drugi ne bi maltretirali niti im usputno pretili. Smatraju da u tome leže sposobnost i kompetentnost i tu sposobnost žele da iskoriste kako bi stekli status, slavu i dobitak i na kraju obezbedili dobro odredište. Kakva je ovo narav? Istovremeno je podmukla i rđava. Ma koliko propovedi da su čuli, antihristi ne mogu da shvate istinu. Oni ne mogu da uvide da u Božjoj kući vlada istina. Ne mogu da vide promene kroz koje prolaze oni koji prihvataju istinu, a čak i ako ih vide, ne priznaju ih kao promene. Smatraju da su sve te promene rezultat pretvaranja i uzdržavanja, a oni radi toga neće da se uzdržavaju i da bespogovorno prihvataju stvari. Pošto imaju takvu logiku, oni mogu da izgovore stvari poput: „Ne pomišljaj da možeš da me kazniš i maltretiraš!” Nije li ovo rđavost antihristȃ? Takve misli i stavovi su rđavi. To što ove reči mogu da izgovaraju i da se ovako ponašaju jeste otkrovenje njihove podmukle naravi. Ima li takvih ljudi u crkvi? Kad braća i sestre sa njima prisno razgovaraju, razotkrivaju ih, govore o njihovim problemima, nedostacima i otkrovenjima iskvarenosti, oni smatraju da ih maltretiraju i ponižavaju i da ih ne shvataju ozbiljno. Tada kažu: „Suviše si zelen da me orezuješ!” Za koga god primete da prihvata orezivanje, uvek će pomisliti: „Da li prihvatanjem orezivanja možeš da zadobiješ istinu? To bi bilo nemoguće!” Oni to ne priznaju. Smatraju da je orezivanje ljudi isto što i njihovo maltretiranje i iznalaženje nekog razloga da budu kažnjeni, te da zbog učinjenih sitnih grešaka ljude maltretiraju zato što su previše bezazleni. Ne priznaju da im se orezivanjem ukazuju ljubav i pomoć. Ne priznaju da, tek kada prihvate orezivanje, ljudi mogu iskreno da se pokaju i da se promene, a još manje priznaju činjenicu da u Božjoj kući vlada istina. Prema tome, antihristi često sami sebi kažu: „Ko god da me orezuje, ja mu to neću dopustiti. Nema šanse da dopustim da me iko maltretira!” Kakvi ljudi su u stanju da izgovore takve reči? Takve reči mogu da izgovore samo oni koji ne prihvataju istinu i koji je mrze. Svaka osoba koja ima ovakvu podmuklu narav i koja može da izgovori takve reči, ima priroda-suštinu antihristȃ i slika je i prilika Sotone.

Kad ih orezuju, antihristi izgovaraju još jednu rečenicu: „Da u boga ne verujem, ni za koga me ne bi bilo briga!” Šta znači ovaj izraz? To je uobičajena izjava iz usta određene vrste antihrista. Pošto to govore, hajde da je detaljno analiziramo. Budući da mogu da izgovore ove reči, one moraju imati određeno značenje. Posmatrane spolja, ove reči naizgled poručuju da su se ovi ljudi, nakon što su počeli da veruju u Boga, uveliko promenili. Čini se kao da u ovim rečima postoji određeni osećaj zahvalnosti, poput: „Bog me je promenio, bog me je osvojio. Da me bog nije promenio, bio bih nepodnošljivo nadmena osoba.” Posmatrane spolja, čini se da ove reči nose u sebi mentalni sklop čoveka koji oseća zahvalnost, ali kad se iz drugog ugla raščlane u vezi sa njima postoji veliki problem. Antihristi kažu da ih, pre nego što su počeli da veruju u Boga, ni za koga nije bilo nimalo briga. Kakva je narav ovih ljudi? (Nadmena i podmukla.) Ovo su izrazito nadmeni i podmukli ljudi, te da u Boga ne veruju, bili bi oličenje zla. Ne mariti ni za koga znači nemati obzira prema bilo kome, znači da će svakoga pregaziti, te da koliko god da su drugi ljudi veliki ili dobri, oni su u njegovim očima ništarije. Taj nikome ne popušta, svakoga prezire i nikome ne služi. Ako bi se od njega tražilo da nekoj osobi služi, to bi mu tada povredilo dostojanstvo. Ako je njegove službe iko dostojan, onda je to jedino Bog na nebesima. Sada kad veruje u Boga, zauzdao je ovo ispoljavanje i otkrovenje da ga ni za koga nije briga, i nakon što je došao u Božju kuću nevoljno se udostojio da sa drugima radi u grupi, baveći se stvarima i komunicirajući s drugima poput normalnog čoveka. Međutim, dok se bavi stvarima i s drugima komunicira, neke se stvari neizbežno ne odvijaju prema njegovoj želji, pa to dovodi do ponovne erupcije te njegove naravi, i daje povoda ovim rečima. Dok u svetu prvobitno nije verovao u Boga, on nikome nije popuštao i smatrao je da niko nije dostojan da s njim komunicira. Dakle, otkako je počeo da veruje u Boga, da li se pokorio nekom bratu ili sestri u Božjoj kući? (Ne.) Bez obzira na grupu u kojoj se nalazi, da li bi se osoba sa normalnom ljudskošću i normalnim razumom ponašala na ovaj način? (Ne.) Čak i nevernici kažu: „U svakoj grupi od troje ljudi, barem jedan bi mogao da mi bude učitelj.” Drugim rečima, u svakoj grupi od troje ljudi sasvim sigurno postoji jedna osoba koja je jača i bolja od tebe, koja može da ti bude učitelj i da ti pomaže. Nevernici izgovaraju takve reči, pa, da li ovi nadmeni ljudi priznaju ispravnost tih reči? Mogu li sa drugima u grupi da komuniciraju na istoj ravni? Mogu li da budu racionalni? (Ne.) Prema tome, kad se nalaze među nevernicima koji nemaju veru u Boga, kakvi su ljudi ti antihristi? (Oni su naporni ljudi.) Tačno, oni su nitkovi, oni su naporni ljudi. Nema načina da iko povodom njih išta učini. Niko se ne usuđuje da ih provocira, ljuti ili dotiče. Oni su nitkovi! Budeš li ih naljutio, biće posledica, baš kao da si razjario podmuklog demona. U društvu se uobičajeno niko ne usuđuje da se s ovim ljudima kači. Njihova narav i njihova načela u rešavanju stvari su u tome da budu grubi i nerazumni i da na svakom koraku izazivaju nevolje. Niko se ne usuđuje da ih naljuti, niko se ne usuđuje da ih takne i niko se ne usuđuje da ih maltretira; oni su ti koji maltretiraju druge ljude. Time se postiže njihov cilj. Pa, mogu li oni da se promene nakon dolaska u Božju kuću? Da li su se promenili? (Ne, nisu.) Šta nam pokazuje da se nisu promenili, da ne mogu da se promene? (Činjenica da govore: „Da u boga ne verujem, ni za koga me ne bi bilo briga!”) Oni obično ne izgovaraju ove reči – u kom kontekstu ih govore? Kad neko ukaže na njihove mane, kad kaže stvari koje povređuju njihovo dostojanstvo ili kad ih takne u živac, oni izgovaraju ovu rečenicu: „Da u boga ne verujem, ni za koga me ne bi bilo briga! Usuđuješ se da se sa mnom biješ, ko ti umišljaš da si?” Kakva je ovo narav? Ovoj rečenici dodaju još nešto, pa kažu: „Pre nego što sam počeo da verujem u boga, nije me bilo briga ni za koga.” Zar sada kad veruješ u Boga i dalje nikome ne popuštaš niti ikoga slušaš? Zar nisi i dalje isti neizmenjeni đavo i Sotona? Oni smatraju da su se promenili nabolje nakon što su počeli da veruju u Boga. Pa, ako su se promenili nabolje, kako mogu da izgovaraju ove reči? Oni nemaju nimalo savesti ni razuma i usuđuju se da otvoreno galame i da drugima stavljaju do znanja: „Nasilnik sam i nikoga se ne bojim!” Čime se razmeću tiranin, nitkov i nasilnik? Čime to oni mogu da se razmeću? Ipak, antihristi se na ovaj način zaista razmeću. Činjenicu da su nekad bili tirani smatraju svojom slavnom prošlošću i time se razmeću u Božjoj kući. Kakvo je mesto Božja kuća? Ovo je mesto na kome vlada istina. Ovo je sveto mesto na kome Bog spasava ljude. Kako ona može da toleriše da izgovaraš ove đavolske reči? Antihristi nemaju osećaj stida, oni ne znaju da su ovo đavolske reči, pa se njima čak razmeću kao da su to dobre reči i istina. Zaista su bestidna bića, ne znaju za sram i odvratni su! Kad vam ovakva osoba izgovori đavolske reči, imate li da kažete nešto prigodno čime biste ih pobili? (Jednom sam sreo takvu osobu; taj nikome u crkvi nije popuštao. U to vreme je izgovorio ove reči da bi me kritikovao. Nisam imao nikakvu pronicljivost, pa sam mu rekao da to prihvatam.) To si mu odgovorio. Takav odgovor je bio pogrešan; nisi svedočio. Moraš da ukažeš na njegove probleme i posramiš ga. Kad izgovara đavolske reči, ne smeš da popustiš i ne smeš da tim đavolskim rečima budeš poslušan. Moraš da ga razotkriješ. Da bi bio jedan od Božjih pobednika i svedočio za Boga, moraš biti u stanju da posramiš đavole i Sotonu i da kažeš reči koje Sotonu mogu da posrame i u skladu su sa istinom. Čak i ako to ne prihvati, neće imati šta da kaže, ponašaće se pristojno i pokoriće se. Hoće li se plašenjem ovakvog čoveka postići ikakvi rezultati? A njegovim osuđivanjem? A razgovorom s njim i njegovim pridobijanjem? (Ne.) Pa, šta će onda dati rezultate? (Ako bi neko u crkvi izgovorio takve reči, ja bih mu rekao: „Da li ti to nastojiš da budeš grozan? Ako braću i sestre možeš normalno da slušaš kako u zajedništvu razgovaraju o istini i da prihvatiš istinu, onda je to u redu, međutim, ako želiš da se ovde grozno ponašaš, onda idi. Božja kuća ti ne dozvoljava da se u njoj grozno ponašaš. Te tvoje reči nisu u skladu sa istinom. Nemoj ovde da praviš predstavu!”) Te reči su vrlo moćne, ali su ljudi od ove sorte tirani i banditi. Plaše li se oni takvih reči? (Ne, ne plaše se.)

Dozvolite Mi da vam nešto ispričam. U prošlosti sam upoznao čoveka koji je pre nego što je počeo da veruje u Boga bio kuvar. Jednom prilikom Mi je rekao: „Dok sam u svetu bio kuvar i sve su te velike zverke i zvaničnici dolazili kod mene na piće, ja sa njima nisam želeo da imam nikakva posla. Kad sam za njih kuvao, jednom rukom bih se držao za struk, jednom nogom bih stajao na prstima i za njih bih kuvao samo jednom rukom.” Dok je govorio to je i pokazivao, a držanje mu je izgledao podjednako ogorčeno i prkosno. Hteo je da kaže: „Nijedan nevernik mi nije dorastao i nijednom od njih se neću potčiniti. Veoma sam sposoban i tamo u svetu ljude poput mene veoma cene. Nije me briga za zvaničnike!” Dok je govorio, rukama je gestikulirao, delujući zadovoljan sobom, i te je pokrete pravio s lakoćom. Mogao sam da primetim da je vrlo vešt u prikazivanju tih pokreta, tog držanja i tog položaja tela – da ih je često izvodio. Mogao sam da zaključim da je ovu predstavu izvodio donekle sa namerom da se hvali i razmeće svojom „slavnom prošlošću”, u nastojanju da druge navede da mu se dive. Kad sam video da se ovako ponaša, nasmešio sam se, a onda mu rekao: „Dakle, ti imaš lošu narav.” Rekao sam to uz osmeh i nisam dodao ni reč. Odmah je napravio kiseo izraz lica, trenutno je prestao sa svojim pokretima i ućutao se. Od tada pa nadalje, više nije ponovo govorio o svojoj „slavnoj prošlosti”. Šta sam mu rekao? (Imaš lošu narav.) Šta je to značilo? (Ukazivalo je na njegovu priroda-suštinu i on je bio posramljen.) Tačno. Jesam li ga naljutio? Jesam li se s njim raspravljao? Jesam li povredio njegovo dostojanstvo? (Ne.) Jesam li se prema njemu ophodio plahovito i kazao mu: „Gubi se odavde! Zašto ti uopšte veruješ u Boga?” ili „I dalje si zelen da bi Mi govorio o svojoj ’sjajnoj prošlosti’!”? Da li sam koristio ove metode? (Ne.) Ne sugerišući ništa od toga, rekao sam samo jednu rečenicu: „Dakle, ti imaš lošu narav” i on je bio posramljen i ućutao se. Preneo sam mu Svoju poruku bez potrebe da je detaljno razrađujem. Kad bi je čuo pametan čovek, on bi trenutno shvatio njeno značenje i u budućnosti bi bio suzdržaniji. Šta mislite o ovom pristupu? (Dobar je.) Da li bi bilo primereno ljutito ga gledati i svađati se? (Ne, ne bi.) Ako neko kaže: „Da u boga ne verujem, ni za koga me ne bi bilo briga!”, treba da mu kažeš: „Ako te ni za koga nije bilo briga pre nego što si počeo da veruješ u Boga, to znači da si imao lošu narav. Ako sada kad veruješ u Boga i dalje želiš da te ni za koga ne bude briga, to znači da imaš još goru narav i da nešto nije u redu sa tvojom suštinom.” Samo to reci i posmatraj njegovu reakciju i ponašanje. Udaraš ga tamo gde najviše boli. Nakon što začuju te reči, hoće li se zli ljudi osećati tužno? Osećaće se uznemireno. Razmišljaće: „Mislio sam da sam postigao promenu u svojoj veri u boga, pa sam čak koristio ove reči da se svojim kvalifikacijama pravim važan i da se razmećem slavnom prošlošću koju sam imao pre nego što sam počeo da verujem u boga. Nisam očekivao da će neko sa razumevanjem razotkriti tu sramotnu tajnu koja se krije u pozadini i otkriti da imam lošu narav.” Šta znači loša narav? Lepo rečeno, ona znači da im ljudskost nije dobra; iskreno rečeno, ona znači da nisu dobri. Koji ljudi u društvu nisu dobri? (Bitange, nasilnici, tirani i nitkovi.) Tačno, u pitanju su ti ljudi. Čim kažeš da nisu dobri i da im je narav loša, oni će to razumeti. Razumeće da misliš na bitange, huligane, tirane i zlikovce – na te nazive i te vrste ljudi. Hoće li se osećati dobro kad čuju da pripadaju toj kategoriji? (Ne.) Neće se uopšte osećati dobro. I da li ćeš išta drugo morati da kažeš? (Ne.) Njihova sramotna istina biće razotkrivena tom jednom rečenicom. „Znači, ti si takva osoba. Ovde se i dalje razmećeš, hvališ se negativnim stvarima kao da su pozitivne. Šta to pokušavaš? Ovo je Božja kuća, nemoj ovde da se razmećeš. Ovo nije mesto gde treba da se razmećeš. Ako želiš da se razmećeš, onda idi. Božja kuća je mesto na kome vlada istina, a ne neko mesto na kome ti možeš da se šepuriš i obznanjuješ svoja zla dela. Koju poruku šalješ kad se razmećeš rđavim i negativnim stvarima u Božjoj kući? Tvoja poruka je da je Božje delo u tebi postiglo rezultate. Da li je Bog to rekao? Ne zahvaljuješ se Bogu; hvališ se svojim zlim delima. Koga tim rečima pokušavaš da prevariš? Možeš da prevariš trogodišnje dete, ali ne možeš da prevariš braću i sestre. To ti neće proći!” Time su oni razotkriveni. Nakon što ovo čuju, antihristi će prvo osetiti da u tebi nema nikakve zlobe prema njima; kao drugo, tvoje reči će pogoditi pravo u cilj; kao treće, nećeš morati da ih uzmeš na zub; i kao četvrto, ove reči su činjenica, pa kad ih kažeš, nećeš nimalo preterivati. Čim čuju ove reči, odmah će se uzdržati. Zašto će se uzdržati? Tvoje reči će ih posramiti i osetiće se postiđeno. Biće im neprijatno da ponove takve reči kad se ponovo nađu u tvom prisustvu. A čak i ako ih ponovo izgovore, moraće da pronađu pravu priliku i provere ko sve sluša. U svakom slučaju neće se usuditi da ih u tvom prisustvu ponovo izgovore. Nisu li ovim potčinjeni? Ako naiđete na takvu osobu, hoćete li se usuditi da joj se ovako obratite? (Da.) Postoji način na koji se treba ophoditi prema ovakvoj osobi. Ne morate da budete preki ni grubi, samo ih uz osmeh potčinite. To se zove razotkrivanje i posramljivanje Sotone. To znači biti postojan u svom svedočenju. Tvoja sposobnost da ih razotkriješ dokazuje da si ih prozreo, da ne voliš ljude poput njih, da mrziš ljude kao što su oni, da gledaš s visine na ljude koji su nalik njima. Ti ljudi spadaju u red negativnih likova, a ti si na sasvim suprotnoj strani od njih. Pred tobom se osećaju inferiorno; jači si i ispravniji od njih.

Kad antihriste orezuju, kad ih braća i sestre povremeno razotkrivaju, koje dve besramne rečenice oni izgovaraju? („Suviše si zelen da me orezuješ!” „Da u boga ne verujem, ni za koga me ne bi bilo briga!”) Većina ljudi ne bi mogla da izgovori ove dve rečenice, zar ne? Koje su odlike ovih reči? Nasilne su i prljave, uz nametljiv način Sotoninog šepurenja i Sotonine rđave naravi. Ove reči očito ne bi došle iz usta normalne osobe, posebno ne od nekoga ko stremi ka istini. Podrazumeva se da oni koji izgovaraju ove reči imaju podmuklu narav Sotone. Oni su zli, i ujedno su antihristi. Istinu ne vole, a duboko poštuju zle sile, nasilje i podmukle sile i narav Sotone. Te se suštine mogu zapaziti samo na osnovu ove dve rečenice koje oni izgovore. Kad izgovore ove reči, otkrivaju se njihove naravi i suštine. Među običnim, normalnim, iskvarenim ljudskim rodom, nije dobar niko ko često izgovara ove reči, a svako ko ove reči ne izgovara iako ih čuje, svako ko misli da su bestidni i podmukli oni koji ove reči izgovaraju, svako ko na ovaj način ne bi mogao da govori, ko ove reči nikako ne bi mogao da izgovori ma koliko da nekog mrzi, na njega je ogorčen i gleda ga s visine, i svako ko prezire ljude koji izgovaraju ove reči – takvi ljudi i dalje imaju određeni osećaj stida i ispravnu stranu u svojoj ljudskosti. Međutim, oni koji često govore ove reči, koji ove reči često posmatraju kao najviša načela za rešavanje stvari i način svog ponašanja, nesumnjivo jesu antihristi koji su deo Sotonine bande. Neki ljudi kažu: „Pre nego što sam počeo da verujem u Boga nisam znao da li su ove reči dobre ili loše. Koristio sam ih dok sam bio mlad, ali sam kasnije, kad sam malo odrastao i sazreo, prestao da ih izgovaram.” Jesu li ovo antihristi? Nisu. Kad su ljudi mladi i neuki, kad se prvi put susretnu s društvom i opštom populacijom, oni ove reči posmatraju kao dobre reči, kao reči koje odražavaju karakter. Naprosto su previše mladi i nezreli. Kad malo odrastu i budu u stanju da dobro razlikuju od zla, da prave razliku između dobrih i loših ljudi, ove reči više ne izgovaraju. Takvi ljudi, ipak, imaju nešto savesti i razuma. Odakle dolazi to nešto savesti i razuma? Iz njihove sposobnosti da dobro razlikuju od zla, da znaju šta je istina a šta laž, šta je ispravno a šta pogrešno, iz toga što imaju izbore i ograničenja u načinu na koji postupaju, govore, rešavaju stvari i ponašaju se. To dolazi iz toga što nisu Sotone, nisu zli ljudi, nisu zveri, iz toga što se ponašaju uz merila i načela i iz toga što su ispravni ljudi.

Razotkrivanjem antihristȃ otkrivaju se sve njihove „mudre reči”, njihove životne krilatice i njihove često izgovorene izreke. Sa tim otkrivanjem, pojavljuje se i njihova priroda-suština, omogućavajući drugima da je sve jasnije uvide. Ako se ove stvari ne razotkriju i ljudi ove reči koje povremeno ili često čuju smatraju običnim rečima i ne razaznaju ih, oni neće moći da ih klasifikuju. Ako ne možeš da ih klasifikuješ, čemu onda služi tvoje shvatanje istine ili tvoje poznavanje ispravnog i pogrešnog? Mogu li oni uticati na tvoj stav? Mogu li oni uticati na tvoje gledište? (Ne, ne mogu.) Tada nisi u stanju da razaznaš šta je normalno otkrovenje iskvarenosti, a šta je ispoljavanje suštine antihrista. Kad budeš jasno mogao da razaznaš ove suštine, da ih tačno klasifikuješ i razgraničiš i da jasno razaznaš različita ispoljavanja, otkrovenja, naravi i suštine pozitivnog i negativnog, normalno i nenormalno, tek onda ćeš moći preciznije da raspoznaješ ljude i stvari. U suprotnom, bićeš u pogrešnom uverenju da je neko ispoljavanje antihrista obična iskvarenost ili normalno otkrovenje, a ponekad ćeš neka obična otkrovenja iskvarenosti greškom smatrati ispoljavanjima suštine antihristȃ. Nije li to prava zbrka? Recimo da si starešina i da u okviru tvog područja odgovornosti postoje antihristi. Ako im dozvoliš da ostanu, a izbaciš običnu braću i sestre koji imaju otkrovenja iskvarenosti, zar to nije greška? (Jeste.) Stoga je shvatanje ovih detaljnih i konkretnih razlika od suštinske važnosti.

Kad se antihristi suoče sa orezivanjem, njihova ispoljavanja u znatnoj meri prevazilaze ono o čemu smo upravo razgovarali. Oni neće izgovoriti samo nekoliko neprijatnih rečenica ili biti tek pomalo ozlojeđeni. Učiniće znatno više stvari i reći više neprijatnih reči. Štaviše, učiniće neke još i više zle stvari, stvari koje ozbiljno ometaju posao Božje kuće i ometaju normalan crkveni život. Pokušajte da u zajedništvu sada razgovarate o tome šta antihristi još mogu da učine, osim što će izgovoriti tih nekoliko rečenica, što će ljudima omogućiti da jasno uvide i razaznaju da su oni antihristi, da su njihovi postupci i ponašanje oni svojstveni antihristima i da je njihova narav ona koja je svojstvena antihristima. Time braća i sestre ove antihriste mogu da razaznaju i da ih označe kao antihriste i pre nego što oni proizvedu veća ometanja. Na ovaj način, s jedne strane, braća i sestre mogu da izbegnu da pretrpe veću štetu u svom život-ulasku, a s druge strane, mogu se sprečiti prekidanje i ometanje koje ovi antihristi izazivaju poslu Božje kuće. Nije li problem bolje otkriti, rešiti, sprečiti i otkloniti što pre je moguće? (Da, jeste.) Onda počnite da razgovarate u zajedništvu. (Kad antihriste orezuju, oni istinu ne prihvataju i izgovaraju određene reči kako bi napali ljude. Ko god da im daje savet, ako se on tiče njihovog statusa ili ponosa, antihristi će tu osobu u crkvi osuđivati, pa će čak iskriviti istinu kako bi odbranili svoj status i ponos.) Ima li još neko zapažanje? (Jednom sam upoznao jednu zlu osobu koja je pretila da će ubiti svakoga ko učini bilo šta na njenu štetu. U to vreme nismo shvatali istinu i nismo imali razboritost. Plašili smo se tog čoveka. Ponašao bi se samovoljno i nepromišljeno pri izvršavanju svoje dužnosti, pa kad smo u njegovom poslu zapazili određene probleme i želeli da ih prijavimo, on nam se isprečio i nije dozvolio da to prijavimo. Nismo posedovali istinu, pa se u to vreme nismo usuđivali da mu se suprotstavimo niti smo ga odmah prijavili, što je crkvenom poslu na kraju izazvalo veliku štetu. Razlog je u tome što nismo umeli da razaznamo antihriste. Izbačen je tek kasnije, nakon što je počinio mnogo više zlih dela.) U ovom slučaju niste bili postojani u svom svedočenju niti ste zaštitili interese Božje kuće, pa ste dozvolili da posao Božje kuće istrpi štetu. Za to snosite odgovornost. Sada se čini da je ova osoba s pravom izbačena i da prema njoj nije nepravično postupljeno. Ako se sa takvom osobom budete ponovo susreli u budućnosti, hoćete li moći da je razaznate? (Zahvaljujući Božjoj besedi, osećam da mi je malo jasniji ovaj aspekt istine o razaznavanju antihristȃ.)

Zašto Božja kuća želi da izbaci antihriste? Da li bi bilo u redu zadržati ih i dozvoliti im da služe? Da li bi bilo u redu dati im priliku da se pokaju? (Ne, ne bi.) Postoji li ikakva šansa da bi oni mogli da streme ka istini? (Antihristi ne mogu da streme ka istini.) Upravo ste otkrili da su antihristi zli ljudi koji pripadaju Sotoni i koji ne mogu da se pokaju, a to je razlog za njihovo izbacivanje. Niko se ne izbacuje tek tako. Božja kuća svaki put iznova pokazuje strpljenje, neprekidno im pružajući prilike da se pokaju i dajući im prostor za manevrisanje, kako se ne bi dogodilo da dobri ljudi budu pogrešno optuženi i kako niko tek tako ne bi bio izbačen ili upropašćen. Njima nije lako da toliki niz godina veruju u Boga; Božja kuća je prema svakome tolerantna sve dok on u potpunosti ne bude prozren, dok u potpunosti ne bude razotkriven. No, mogu li antihristi da se pokaju? Ne mogu da se pokaju. U Božjoj kući oni igraju ulogu Sotoninih pokornih slugu, demontirajući, prekidajući i ometajući posao Božje kuće. Čak i ako su nadareni i imaju neki talenat, oni nikako ne bi mogli da se svojski potrude da dobro izvršavaju svoju dužnost ili da krenu ispravnim putem. Čak i ako antihristi imaju neke korisne aspekte, oni nipošto neće dati pozitivan doprinos Božjem delu u Božjoj kući. Jedino prekidaju, ometaju i podrivaju Božje delo i ne rade dobre stvari. Zadržao si ih da bi ih posmatrao i dao si im priliku da se pokaju, ali oni nisu bili u stanju da se pokaju. Na kraju je usvojeno rešenje da budu izbačeni. Pre nego što si ih izbacio, uveliko si uvideo činjenicu da je takva osoba antihrist koji bi radije umro nego što bi se pokajao, da je neprijateljski nastrojen prema Bogu i istini. Shodno tome, ta osoba je bila izbačena. Da je dobra osoba, da li bi bila izbačena? Da li bi bila izbačena da je mogla da prihvati istinu i pokaje se? U najgorem slučaju bi bila smenjena sa dužnosti i poslata da se bavi duhovnim molitvama i razmišljanjem o sebi, ne bi bila izbačena. Kad Božja kuća odluči da nekoga izbaci, to znači da bi ta osoba, ako bi joj se dozvolilo da ostane, bila prava pošast u Božjoj kući. Ne bi radila dobre stvari, već bi samo izazivala prekide i ometanja i činila svakojake loše stvari. U kojoj god crkvi da se našla, takva osoba bi je ometala sve dok je ne bi razložila na sitne čestice, posao bi stagnirao, većina ljudi bi se osećala veoma malodušno i izgubila bi svoju veru u Boga, a neki ljudi bi čak želeli da sa verom prekinu i ne bi mogli da nastave da izvršavaju svoje dužnosti. Šta je razlog za to? To je izazvano antihristovim ometanjima. Sa antihristima se mora pozabaviti, oni se moraju ukloniti i izbaciti kako bi za ovu crkvu bilo ikakve nade, da bi crkveni život postao normalan i da bi pripadnici Božjeg izabranog naroda zakoračili na pravi put vere u Boga. Neki ljudi kažu: „Bog je ljubav, pa i antihristima treba da pružimo priliku da se pokaju.” Te reči zvuče veoma lepo, no, da li tako stoje stvari? Pažljivo to sagledajte: koji izbačeni antihristi i zli ljudi su kasnije spoznali sebe i bili u stanju da streme ka istini i da je vole? Ko od njih se pokajao? Niko od njih se nije pokajao i svi su tvrdoglavo odbijali da ispovede svoje grehe; i koliko god godina kasnije da ih ponovo vidiš, i dalje su takvi, i dalje se čvrsto drže tih stvari koje su se tada dogodile i ne otpuštaju ih, nastojeći da sebe opravdaju i daju objašnjenje. Njihova se narav nije uopšte promenila. Ako ih ponovo primiš, dozvoliš im da nastave crkveni život i dopustiš im da izvršavaju dužnost, i dalje će prekidati i ometati posao crkve. Poput Pavla, praviće iste stare greške, uzdizaće sebe i o sebi će svedočiti. Oni nikako ne mogu da idu putem stremljenja ka istini i ići će svojim starim putem, putem antihrista, Pavlovim putem. To je osnov za izbacivanje antihristȃ.

Zbog svoje zlobne prirode, antihristi se ne potčinjavaju nikome ko stremi ka istini. Gledaju s visine sve starešine i delatnike koji mogu da izvršavaju neki stvaran posao i čak etiketiraju sve starešine i delatnike kao lažne, kao da su jedino oni sami u pravu, a svi drugi greše. Kako god da se s njima u zajedništvu razgovara o istini, oni neće nipošto prihvatiti orezivanje i ostaće i dalje pri sopstvenim stavovima. Ako onaj koji ih orezuje ne uspe u potpunosti da ih ubedi, oni to neće prihvatiti. Oni smatraju da je orezivanje beskorisno i da nema nikakve veze sa istinom. To je njihovo gledište. Uvek ostaju pri sopstvenim stavovima, pa im je veoma teško da prihvate istinu i ujedno osuđuju i proklinju sve one koji njih orezuju. Kakvu narav antihristi otkrivaju u svom odnosu prema orezivanju? Možete li da vidite kakva je priroda-suština antihrista? Zloba predstavlja jednu od glavnih odlika prirode antihristȃ. Šta označava „zloba”? Označava da oni imaju posebno podao stav prema istini. Ne samo da se istini ne pokoravaju i ne samo da odbijaju da je prihvate, već osuđuju i one koji ih orezuju. U pitanju je zlobna narav antihristȃ. Antihristi smatraju da je svako ko pristane na to da ga orezuju podložan maltretiranju, te da su ljudi koji druge stalno orezuju, upravo oni koji uvek žele da zadirkuju i zlostavljaju ljude. Dakle, antihrist će se opirati svakome ko ga orezuje i zadaće toj osobi velike glavobolje. Ko god da pomene antihristove nedostatke ili iskvarenost, ili s njim u zajedništvu razgovara o istini i Božjim namerama, ili ga navede da spozna sebe, antihrist će pomisliti da mu takva osoba zadaje muke i da ga smatra neprijatnim. Mrzeće tu osobu iz dna duše, osvetiće joj se i zagorčati joj život. Ovo je još jedno ispoljavanje načina na koji se antihristi odnose prema orezivanju o kome ćemo razgovarati u zajedništvu. Oni mrze sve koji ih orezuju i razotkrivaju. To je veoma očigledno ispoljavanje antihristȃ. Kakvi su to ljudi sa tako zlobnom naravi? Zli ljudi. Činjenica je da su antihristi zli ljudi. Prema tome, samo zli ljudi i antihristi imaju tako zlobnu narav. Kada se zloban čovek suoči sa dobronamernom opomenom, optužbom, podučavanjem ili ukazanom pomoći, umesto da bude zahvalan i ponizno to prihvati, on će pobesneti od stida i osećaće izrazito neprijateljstvo, mržnju, pa čak i potrebu da uzvrati. Ima nekih koji antihrista orezuju i razotkrivaju uz reči: „U poslednje vreme si sasvim pomahnitao, nisi se ponašao shodno načelu i neprekidno si se razmetao dok si izvršavao svoju dužnost. Radiš zarad statusa i od svoje dužnosti praviš potpuni haos. Da li si se ispravno poneo prema Bogu? Zašto nisi stremio ka istini kad si izvršavao svoju dužnost? Zašto se ne ponašaš shodno načelu? Zašto nisi prihvatio kad su braća i sestre u zajedništvu sa tobom razgovarali o istini? Zašto si ih ignorisao? Zašto si nastavio da radiš kako ti se prohte?” Ovih nekoliko „zašto”, ove reči koje razotkrivaju njihovo izražavanje iskvarenosti – podvlače im se pod kožu: „Zašto? Nema tu nikakvo ’zašto’ – ja radim ono što želim! Šta ti daje pravo da me orezuješ? Ko si ti da to radiš? Ja sam samovoljan; šta povodom toga možeš da učiniš? Sad kad sam dospeo u ove godine, niko se ne usuđuje da sa mnom tako razgovara. Jedino ja mogu tako sa drugima da razgovaram; niko drugi ne može tako sa mnom da razgovara. Ko se usuđuje da mi drži pridike? Još se nije rodila osoba koja može da mi drži pridike! Misliš li da zaista možeš da mi držiš pridike?” Mržnja nastaje duboko u njihovom srcu i oni traže priliku da se osvete. U svojim mislima se preračunavaju: „Da li ovaj čovek koji me orezuje ima moć u crkvi? Ako mu se osvetim, hoće li ga neko uzeti u odbranu? Ako mu nanesem patnju, hoće li se crkva mnome pozabaviti? Imam rešenje. Neću mu se lično osvetiti; učiniću nešto u najvećoj tajnosti. Učiniću nešto njegovoj porodici da mu time nanesem patnju i sramotu, pa ću se tako osloboditi ove ozlojeđenosti. Moram nekako da se osvetim. Ne mogu sad od toga da dignem ruke. Nisam počeo da verujem u boga da bi me maltretirali i nisam došao ovde da ljudima dozvolim da me kinje kako im se prohte; došao sam da dobijem blagoslove i da uđem u carstvo nebesko! Čovek bez ponosa, kao drvo bez kore. Ne smeš biti beskičmenjak ako želiš da sačuvaš svoje dostojanstvo. Kako se usuđuješ da me razotkriješ. Ovo je maltretiranje! Sada kad se prema meni ne ophodiš kao prema važnoj ličnosti, život ću ti zagorčati i nateraću te da snosiš posledice. Hajde da se borimo, pa da vidimo ko je jači!” Svega nekoliko jednostavnih reči razotkrivanja kod antihristȃ izazivaju bes i u njima bude tako veliku mržnju, navodeći ih da idu tako daleko da bi se osvetili. Njihova podmukla narav je potpuno ogoljena. Naravno, kad se drugome zbog mržnje svete, to nije stoga što prema toj osobi osećaju mržnju ili imaju neki neraščišćen račun iz prošlosti, već zato što je ta osoba razotkrila njihove greške. To pokazuje da sȃm čin razotkrivanja antihrista, bez obzira na to ko to čini i bez obzira na njegov odnos sa tim antihristom, može podstaći njegovu mržnju i potpiriti njegovu osvetu. Bez obzira na to ko je u pitanju, da li shvata istinu odnosno da li je starešina, delatnik ili običan pripadnik Božjeg izabranog naroda, dokle god taj razotkriva i orezuje antihrista, on će se prema toj osobi odnositi kao prema neprijatelju. Čak će otvoreno reći: „Nagaziću žestoko svakog ko me orezuje. Ko god me razotkriva, ko god da otkriva tajne iz moje prošlosti, izdejstvuje da me kuća božja izbaci ili me liši mog dela blagoslova, nikada ga neću ostaviti na miru. Takav sam u sekularnom svetu: niko se ne usuđuje da mi pravi probleme. Nije se još uvek rodila osoba koja se usuđuje da me gnjavi!” Ovo je vrsta nemilosrdnih reči koje izbijaju iz antihristȃ kad se suoče sa orezivanjem. Kad izuste te nemilosrdne reči, to ne čine da bi zastrašili druge niti time sebi daju oduška kako bi se zaštitili. Oni su zaista u stanju da učine zlo i posegnuće za svakim raspoloživim sredstvom. Ovo je podmukla narav antihristȃ. Kad se neke starešine i delatnici susretnu sa ovakvim antihristima, oni nemaju hrabrosti da ih razotkriju ili da protiv njih preduzmu mere, pa antihristi na kraju postanu još gori. Njihova zlodela postaju još bezočnija, ne prestaju da pokušavaju da ljude navode na pogrešan put i da ih ometaju, da bi na kraju većinu njih naveli na stranputicu i kontrolisali. To je ono što dovodi do katastrofe. Kad otkriju da su braća i sestre razotkrili njihova zla dela ili su ih prijavili višim instancama, pojedini antihristi se svete i predaju ih velikoj crvenoj aždaji – predaju ih Sotoninom režimu. Ovo je podmukla narav, zar ne? S obzirom na to da su ti antihristi tako podmukli, da li oni zaista veruju u Boga? Nipošto. Oni su Sotonini poslušni mezimci i došli su da ometaju crkvu; oni su demoni koji su se uvukli u kuću Božju i samo prekidaju i podrivaju delo Božje i Bogu se protive. Dakle, antihristi su neprijatelji Božji i neprijatelji Božjih izabranika. Ophođenje prema antihristima demonima kao da su braća i sestre predstavljalo bi ozbiljnu grešku; da bi ste nešto tako učinili, morali biste da budete zaista slepi. Ako starešina zaliva, hrani i podržava antihrista kao da je brat ili sestra odnosno ako ga unapredi i dȃ mu važnu ulogu kao da je neko ko stremi ka istini, on time čini veliko zlo. Daje doprinos antihristovom zlu i treba da bude uklonjen. Takve lažne starešine su saučesnici antihristȃ i pošteno je reći da su i sami antihristi koje treba ukloniti i izbaciti.

Kad antihriste orezuju, oni nemaju stav prihvatanja i poslušnosti. Umesto toga, prema tome imaju otpor i odbojnost, usled čega nastaje mržnja. Duboko u svom srcu oni mrze svakoga ko ih orezuje, svakoga ko otkriva tajne iz njihove prošlosti i razotkriva njihovo pravo lice. U kojoj meri te oni mrze? Od mržnje škrguću zubima, žele da im se makneš sa očiju i smatraju da ti i oni ne možete živeti na istom mestu. Ako su antihristi takvi prema ljudima, mogu li onda da prihvate Božje reči koje ih razotkrivaju i osuđuju? Ne, ne mogu. Ko god da ih razotkriva, mrzeće ga samo zato što ih je taj razotkrio, što im je nenaklonjen i osvetiće se. Želeli bi da osobu koja ih je orezala mogu da nateraju da im se skloni sa očiju. Ne mogu da podnesu da gledaju kako je toj osobi dobro. Bili bi srećni kad bi ta osoba umrla ili bi je snašla neka nesreća; dokle god je ta osoba živa i još uvek u Božjoj kući izvršava svoju dužnost, i sve se odvija uobičajeno, oni u svom srcu osećaju patnju, nelagodu i osornost. Kad nema načina da se nekome osvete, potajno ga proklinju ili se Bogu čak mole da za tu osobu upriliči kaznu ili odmazdu, i da Bog otkloni nepravdu koja im je naneta. Kad kod antihristȃ nastane ova mržnja, to dovodi do niza postupaka. Ti postupci obuhvataju odmazdu i kletve i, naravno, neke druge radnje poput podmetanja drugima, klevetanja i osuđivanja drugih, koje proizlaze iz mržnje. Ako ih neko orezuje, oni će tu osobu potkopavati iza njenih leđa. Kad ta osoba kaže da je nešto ispravno, oni će reći da je pogrešno. Izvrtaće sve pozitivne stvari koje ta osoba čini i predstavljaće ih negativnim, šireći iza njenih leđa laži i izazivajući ometanja. Vrbovaće i sebi će privlačiti druge koji su neuki i ne mogu da prozru stvari ili su nerazboriti, kako bi ti ljudi prešli na njihovu stranu i podržali ih. Jasno je da osoba koja ih je orezivala nije učinila ništa loše, ali oni, ipak, žele da toj osobi prišiju neka zlodela, tako da svi budu u pogrešnom uverenju da ona zaista radi takve stvari, a zatim da sve nateraju da se udruže da tu osobu odbace. Antihristi na ovaj način ometaju crkveni život i ometaju ljude u obavljanju njihove dužnosti. Sa kojim ciljem? Da bi zagorčali život osobi koja ih je orezala i sve naveli da tu osobu napuste. Ima i nekih antihrista koji kažu: „Orezivao si me i zagorčao mi život, pa se iz toga nećeš lako izvući. Pokazaću ti kako izgleda kad te orezuju i napuste. Kako si se ti poneo prema meni, tako ću i ja prema tebi. Ako ćeš mi zagorčavati život, ne računaj da će tvoj biti išta slađi!” Kad antihristi učine zlo, neke starešine i delatnici ih pozivaju da s njima popričaju, kažu im da moraju da se pokaju i pročitaju im Božje reči da bi im pomogli i podržali ih. Antihristi ne samo da to ne prihvataju, već počinju da šire glasine da taj starešina ne obavlja nikakav pravi posao i nikad ne koristi Božju reč da bi rešio probleme. U stvari, taj starešina je upravo obavio takav posao, ali oni preokreću i izvrću činjenice i kleveću osobu koja im pomaže. Nije li to podmuklo? Ovi zli ljudi i antihristi bezočno tvrde da su pozitivne stvari negativne, a da su njihova zlodela, greške, rđavi i zlonamerni postupci pozitivne stvari koje su u skladu sa istinom. Koliko god veliku grešku da naprave dok izvršavaju svoju dužnost, koliku god štetu da pričine poslu crkve, oni to ne priznaju niti to uopšte uzimaju zaozbiljno. Kad o tome govore, umanjuju značaj toga i preko toga ovlaš prelaze. Umesto toga, osoba koja ih zbog toga orezuje u njihovim očima postaje grešnik i postaje predmet kritike. Zar to nije izvrtanje belog u crno? Kad ih orezuju starešina ili delatnik, neki antihristi čak iznose lažne protivoptužbe, govoreći: „Kakve god greške da mi braća i sestre napravimo, sve one nastaju zbog nemara i propusta starešina i delatnika da dobro urade posao. Kad bi starešine i delatnici znali da obavljaju svoj posao, kad bi nas na vreme podsećali i dobro upravljali stvarima, zar se gubici za božju kuću time ne bi smanjili? Stoga, kakve god greške da pravimo, za to u potpunosti treba okriviti starešine i delatnike i oni treba da preuzmu najveću odgovornost.” Nije li ovo iznošenje lažnih protivoptužbi? Ove lažne protivoptužbe su izvrtanje belog u crno i jedan oblik odmazde.

Antihristi imaju izrazito pakosne naravi. Ako pokušaš da ih orežeš ili da ih razotkriješ, mrzeće te i u tebe zariti svoje zube poput zmija otrovnica. Ma koliko da se trudiš, nećeš moći da ih skineš sa sebe niti da ih otreseš. Kad se suočite s takvim antihristima, osećate li se uplašeno? Neki se ljudi zaista uplaše i kažu: „Ne usuđujem se da ih orezujem. Tako su svirepi, poput zmija otrovnica, pa ako se u obručima obmotaju oko mene, sa mnom je gotovo.” Kakvi su to ljudi? Premali su rastom i beskorisni, nisu Hristovi dobri vojnici i ne mogu da svedoče o Bogu. Pa, šta treba da učinite kad naiđete na takve antihriste? Ako ti prete ili pokušaju da te liše života, da li bi se uplašio? U takvim situacijama moraš brzo da se ujediniš s braćom i sestrama i da se usprotiviš, istražuješ, prikupljaš dokaze i razotkrivaš antihrista sve dok ne bude uklonjen iz crkve. Time se temeljno rešava problem. Kad otkrijete antihrista i jasno utvrdite da poseduje odlike zle osobe i da je u stanju da druge kažnjava i sveti im se, nemojte čekati da počini zlo i da prikupite dokaze da biste to rešili. To je pasivan pristup i već je doveo do nekoliko gubitaka. Kad antihristi ispolje odlike zle osobe, otkriju svoju zlokobnu i zlonamernu narav i na korak su od toga da počnu da deluju, najbolje je da to rešite, da se njima pozabavite, uklonite ih i izbacite. To je najrazumniji pristup. Neki ljudi se plaše odmazde antihristȃ i ne usuđuju se da ih razotkriju. Zar to nije glupo? Nemoćan si da zaštitiš interese Božje kuće, a to samo po sebi pokazuje da nisi odan Bogu. Plašiš se da bi antihrist mogao da ti nađe slabu tačku i da ti se osveti – u čemu je problem? Da li je moguće da ne veruješ u Božju pravednost? Zar ne znaš da u Božjoj kući vlada istina? Čak i ako antihrist uspe da dozna neke iskvarenosti u tebi i od toga napravi problem, ne treba da se plašiš. U Božjoj kući, problemi se rešavaju na osnovu istina-načela. To što je neko učinio prestupe, ne čini ga zlom osobom. Božja kuća nikad ne preduzima mere protiv nekog zbog trenutnog otkrovenja iskvarenosti ili povremenih prestupa. Božja kuća se bavi onim antihristima i zlim ljudima koji po navici stvaraju ometanja i čine zlo, i koji ne prihvataju čak ni delić istine. Božja kuća neće nikada optužiti dobru osobu. Prema svakom se odnosi pošteno. Čak i ako lažne starešine ili antihristi nepravedno optuže dobru osobu, Božja kuća će ih osloboditi optužbe. Crkva neće nikada ukloniti dobru osobu koja može da razotkrije antihriste i koja ima osećaj za pravdu, niti će se takvom osobom baviti. Ljudi se uvek plaše da će im antihristi pronaći slabu tačku kako bi im se osvetili. Ipak, zar se ne plašiš da ćeš uvrediti Boga i izazvati Njegovo gnušanje i odbacivanje? Ako se plašiš da će ti antihrist pronaći slabu tačku i osvetiti ti se, zašto ne bi iskoristio dokaz o zlim delima tog antihrista da ga prijaviš i razotkriješ? Čineći to, zadobićeš odobravanje i podršku Božjeg izabranog naroda i, što je najvažnije, Bog će upamtiti tvoja dobra dela i činove pravde. Pa, zašto to ne učiniš? Pripadnici Božjeg izabranog naroda treba uvek da imaju na umu Božji nalog. Čišćenje od zlih ljudi i antihristȃ je najvažnija bitka u borbi protiv Sotone. Ako ta bitka bude dobijena, ona će postati svedočenje pobednika. Borba protiv Sotona i đavola je iskustveno svedočenje kakvo pripadnici Božjeg izabranog naroda treba da imaju. To je istina-stvarnost koju pobednici moraju da poseduju. Bog je ljudima podario toliko istine, tako dugo vremena te je predvodio i sa toliko toga te je opskrbio, a sve u cilju da daš svedočanstvo i štitiš crkveni posao. Ispostavlja se da, kad zli ljudi i antihristi čine zla dela i ometaju crkveni posao, ti postaješ plašljiv i povlačiš se, bežeći glavom bez obzira – beskoristan si. Ne možeš da savladaš Sotone, nisi dao svedočanstvo i Bog te prezire. U ovom odsudnom trenutku, moraš da ustaneš i vodiš rat protiv Sotona, razotkriješ zla dela antihristȃ, da ih osudiš i prokuneš, ne ostavljajući im mesto da se sakriju i pročišćujući crkvu od njih. Jedino to se može računati kao izvojevana pobeda nad Sotonama i kao stavljanje tačke na njihovu sudbinu. Ti si jedan od pripadnika Božjeg izabranog naroda, Božji sledbenik. Ne možeš da se plašiš izazova; moraš da postupaš u skladu sa istina-načelima. To znači biti pobednik. Ako se plašiš izazova i praviš kompromise jer se pribojavaš odmazde zlih ljudi ili antihristȃ, onda nisi Božji sledbenik i nisi jedan od pripadnika Božjeg izabranog naroda. Ničemu ne vrediš, niži si čak i od služitelja. Neke kukavice bi mogle reći: „Antihristi su tako zastrašujući; na sve su spremni. Šta ako mi se osvete?” Ovo je govor jednog smetenjaka. Ako se plašiš odmazde antihristȃ, gde ti je vera u Boga? Zar te Bog tolike godine u životu nije štitio? Nisu li i antihristi u Božjim rukama? Ako Bog to ne dozvoli, šta oni mogu da ti učine? Osim toga, ma koliko da su antihristi zli, šta uopšte mogu da urade? Zar pripadnicima Božjeg izabranog naroda nije sasvim lako da se ujedine, da antihriste razotkriju i njima se pozabave? Pa, zašto se onda plašiti antihristȃ? Takvi ljudi su beskorisni i nisu dostojni da slede Boga. Vratite se kući, podižite decu i živite svoj život. Suočeni sa antihristima koji ometaju crkveni posao i nanose štetu Božjem izabranom narodu, kako pripadnici Božjeg izabranog naroda treba da odreaguju na njihova zla dela? Kako oni koji slede Boga treba da ostanu postojani u svom svedočenju? Kako treba da se bore protiv sila Sotone i antihristȃ? Da li se Bogu pokoravaš i Njemu si odan ili sediš po strani i Boga izdaješ otkriće se sasvim kad antihristi budu pravili ometanja, činili zlo i opirali se Bogu. Ako nisi neko ko se Bogu pokorava i odan Mu je, onda si neko ko Ga izdaje. To su jedine dve mogućnosti. Neki smetenjaci i oni kojima nedostaje razboritost biraju da zauzmu umereni stav i postaju neutralni. U Božjim očima, ovim ljudima nedostaje odanost prema Bogu i Njegovi su izdajnici. Zbog svog kukavičluka, neki smetenjaci se plaše kazne koja dolazi od antihristȃ i u svom srcu se neprestano pitaju: „Šta da uradim?” To nije pitanje koje treba da postaviš. Šta treba da učiniš? (Da ispunjavamo svoje dužnosti, da u potpunosti razotkrijemo zla dela antihristȃ, da braći i sestrama omogućimo da nauče kako da primenjuju razboritost i da odbacuju antihriste. Ne bi trebalo da se bavimo sopstvenom bezbednošću. Najvažnije je da razmotrimo kako da ispunjavamo svoju dužnost kad zli ljudi ometaju crkveni posao.) A ako to utiče na tvoju porodicu? (Bez oklevanja treba da ispunimo svoju dužnost. Zbog zabrinutosti za sigurnost svoje porodice, ne treba da odbacimo svoju dužnost niti da izgubimo postojanost u svom svedočenju.) Tako je. Pre svega, moraš da ostaneš postojan u svom svedočenju i da se do kraja boriš protiv antihristȃ i zlih ljudi, starajući se o tome da za njih ne preostane nijedno mesto u Božjoj kući. Ako su spremni da službuju, neka to rade prema pravilima i neka rade ono što mogu. Ako nisu voljni da službuju, onda svi moraju da se ujedine i da ih izbace kako ne bi mogli da prekidaju, ometaju ili uništavaju crkveni posao u kući Božjoj. Ovo je prva stvar koju treba da uradiš i o kojoj treba postojano da svedočiš. Osim toga, treba da shvatiš da se i tvoja porodica i tvoj život svi nalaze u Božjim rukama i da se Sotona ne usuđuje da postupa ishitreno. Bog je rekao: „Bez Božje dozvole, Sotoni je teško da dodirne čak i kap vode ili zrno peska na zemlji; bez Božje dozvole, Sotona nema slobodu čak ni da pomera mrave po zemlji, a kamoli ljudski rod koga je stvorio Bog.” U kojoj meri si u stanju da veruješ u ove reči? Borba protiv antihristȃ i zlih ljudi otkriva veličinu tvoje vere. Ako imaš iskrenu veru u Boga, tada imaš istinsko poverenje. Ako u Boga imaš samo malo vere, a ta vera je nejasna i šuplja, onda nemaš istinsko poverenje. Ako ne veruješ da nad svim ovim Bog može da bude suveren i da je Sotona pod Božjom vrhovnom vlašću, i dalje se plašiš antihristȃ i zlih ljudi, možeš da tolerišeš to što čine zlo u crkvi, njihovo ometanje i uništavanje crkvenog posla, možeš da sa Sotonom praviš kompromise ili ga preklinješ za milost kako bi sebe zaštitio, ne usuđujući se da se usprotiviš i protiv njih boriš, i postao si dezerter, onaj koji drugima hoće da ugodi, običan posmatrač, u tom slučaju ti nedostaje iskrena vera u Boga. Tvoja vera u Boga je pod znakom pitanja, što je čini užasno bednom! Kad vidiš da antihristi i zli ljudi u Božjoj kući izazivaju ometanja i prekide, a ti ostaješ ravnodušan; kad izdaješ interese Božje kuće i Njegovog izabranog naroda kako bi zaštitio sopstveni život, svoju porodicu i sve svoje lične interese, onda postaješ izdajica, Juda. To je više nego jasno. U zajedništvu često razgovaramo o antihristima i zlim ljudima i analiziramo ih, raspravljajući o tome kako da ih razaznamo i prepoznamo, a sve stoga da bismo jasno razgovarali o istini i kako bismo ljudima pružili razboritost u pogledu zlih ljudi i antihristȃ da mogu da ih razotkriju. Na taj način, pripadnike Božjeg izabranog naroda antihristi više nikada neće navoditi na pogrešan put niti će ih ometati, i moći će da se oslobode Sotoninog uticaja i ropstva. Međutim, neki ljudi u svom srcu i dalje imaju filozofije za ovozemaljsko ophođenje. Ne pokušavaju da razaznaju zle ljude i antihriste, već igraju ulogu onih koji drugima hoće da ugode. Protiv antihristȃ se ne bore, u odnosu na njih ne postavljaju jasne granice i biraju ublažen, umeren pristup da bi zaštitili sopstvene interese. Ovim đavolima – ovim zlim ljudima i antihristima – oni dozvoljavaju da ostanu u Božjoj kući, prizivajući opasnost negovanjem đavola. Ovim đavolima dopuštaju da besomučno ometaju crkveni posao i da ometaju braću i sestre u izvršavanju dužnosti. Kakvu ulogu ti ljudi igraju? Oni postaju štit za antihriste i njihovi saučesnici. I premda ti možda ne radiš iste stvari kao antihristi niti činiš ista zla dela, u njihovim zlim delima imaš svoj doprinos – proklet si. Antihriste štitiš i tolerišeš ih, dozvoljavajući im da oko tebe prave pustoš, ništa ne preduzimaš niti išta činiš. Zar nemaš svoj doprinos u zlu antihristȃ? Zato neke lažne starešine i oni koji drugima hoće da ugode postaju saučesnici antihristȃ. Svaki onaj ko primeti da antihristi ometaju crkveni posao, ali ih ne razotkrije niti u odnosu na njih postavi jasne granice, postaje njihov pokorni sluga i saučesnik. Tom čoveku nedostaju pokornost i odanost Bogu. U odsudnim trenucima borbe između Boga i Sotone, on staje na Sotoninu stranu, štiteći antihriste i izdajući Boga. Takvi su ljudi Bogu ogavni.

Kad se suoče sa orezivanjem, antihristi često iskazuju ogroman otpor, a zatim počinju da daju sve od sebe da iznesu argumente u svoju odbranu i posežu za lažnom argumentacijom i rečitošću kako bi ljude naveli na pogrešan put. To je prilično uobičajeno. Ispoljavanjem antihrista koji odbijaju da prihvate istinu u potpunosti se razotkriva njihova sotonska priroda mržnje i odbojnosti prema istini. Oni u potpunosti pripadaju Sotoninoj sorti. Šta god da antihristi rade, njihova narav i suština bivaju ogoljeni. Naročito u kući Božjoj, sve što oni rade protivno je istini, osuđeno je od Boga i predstavlja zlo delo koje se opire Bogu, a sve te stvari koje rade u potpunosti potvrđuju da su antihristi Sotone i demoni. Prema tome, kad je reč o prihvatanju orezivanja, oni sasvim sigurno time nisu zadovoljni i tome naklonjeni, ali osim otpora i protivljenja, oni takođe mrze orezivanje, mrze one koji ih orezuju i mrze one koji razotkrivaju njihovu priroda-suštinu i koji razotkrivaju njihova zla dela. Antihristi smatraju da im svako ko ih razotkriva naprosto zadaje glavobolje, pa se zato nadmeću sa svakim ko ih razotkriva i protiv takve osobe se bore. S obzirom na takvu vrstu prirode, antihristi neće nikada biti ljubazni prema ikome ko ih orezuje, neće tolerisati niti trpeti osobu koja to čini, a još manje će joj biti zahvalni ili je pohvaliti. Naprotiv, ako ih neko orezuje, pa zbog toga izgube dostojanstvo i obraz, antihristi će tu osobu zamrzeti iz dna duše i poželeće da joj se prvom prilikom osvete. Kakvu samo mržnju gaje prema drugima! Tako razmišljaju i otvoreno će reći pred drugima: „Pošto si me danas orezivao, naša je zavada sada uklesana u kamenu. Pođi svojim putem, a ja ću svojim, ali ti se kunem da ću ti se osvetiti! Oprostiću ti ako priznaš svoju grešku, pogneš glavu ili klekneš i moliš. U suprotnom, nikada ti ovo neću zaboraviti!” Šta god da govore i čine, dobronamerno orezivanje i iskrenu pomoć od drugih ljudi antihristi ne posmatraju kao dolazak Božje ljubavi i spasenja. Naprotiv, to smatraju znakom poniženja i trenutkom kada su se najviše osramotili. To pokazuje da antihristi uopšte ne prihvataju istinu i da je njihova narav ona koja oseća odbojnost prema istini i mrzi je. Da li ste se ikada susreli sa zlim ljudima ili antihristima koji su se drugima svetili zato što su bili orezani? (Da.) Kako su se osvetili? Da li je njihov metod osvete bio užasan? (Da, bio je užasan. Jednom prilikom sam sreo jednog antihrista koji je u crkvi učinio neka zla dela, pa je, nakon što je crkveni starešina razotkrio njegovo ponašanje, on u crkvi počeo da širi glasine, govoreći kako taj starešina nije radio nikakav pravi posao i kako je izgovarao reči i teorije da bi mu se ljudi priklonili. Nakon toga, kad smo krenuli da razotkrivamo ovog antihrista, on je isprva mogao da se prikriva, ali kad smo nastavili da ga razotkrivamo, zapretio nam je rečima: „Iza moje kuće se nalazi policijska stanica, policajci mi često dolaze u kuću.” Pod tim je mislio da će nas prijaviti policiji ako ga ponovo budemo razotkrivali. Njegova podmuklost je bila otkrivena.) (Jednom prilikom sam se susreo sa antihristom. Jedna sestra je napisala pismo u kome ga prijavljuje i baš u vreme kad je on video to pismo, u mestu u kome je ta sestra živela nastala je opasna situacija, pa je on okupio sve glavne saradnike u crkvi i rekao: „Zašto je opasna situacija najednom nastala tamo gde živi ova sestra, baš u trenutku kad je napisala pismo u kome me prijavljuje? Bog zasigurno ne obavlja beskoristan posao; možda namerava da nekog otkrije!” Zatim je izgovorio neke zapaljive reči koje su sve navele da upere prstom u tu sestru, verujući da je u njoj problem. Na kraju je ta sestra otpuštena i izbačena, a njeno pismo je sklonjeno u stranu i niko se njime nije pozabavio. Posle toga smo upoređivali šta je taj antihrist govorio od samog početka do kraja i ustanovili smo da je svakome od nas govorio različite stvari. Uvideli smo da je bio užasno zloban i lažljiv. Kroz razgovor u zajedništvu konačno smo ga razaznali i ta stvar je pravično rešena.) Sada se potvrđuje da su svi antihristi zli ljudi i dokle god zli ljudi drže moć, svi oni su antihristi.

Kad antihristi izazivaju ometanja u crkvi, da li je to dobra ili loša stvar? (Loša je.) U kom smislu je loša? Da li je Bog pogrešio? Zar Bog nije pažljivo motrio, pa je antihristima dozvolio da se ušunjaju u Njegovu kuću? (Ne.) Pa, šta se onda tu dešava? (Bog dozvoljava antihristima da se ušunjaju u crkvu kako bismo postali pronicljiviji, da bismo naučili kako da prozremo njihovu priroda-suštinu, da nikada više ne dozvolimo Sotoni da nas prevari i kako bismo bili u stanju da budemo postojani u svom svedočenju o Bogu. To je Božje spasenje za nas.) Uvek govorimo kako je Sotona rđav, pakostan i zloban, kako Sotona ima odbojnost prema istini i mrzi je, no, da li to možeš da vidiš? Možeš li da vidiš šta Sotona radi u duhovnom svetu? Kako on govori i postupa, kakav je njegov stav prema istini i Bogu, u čemu leži njegova rđavost – ništa od toga ne možeš da vidiš. Prema tome, koliko god da govorimo da je Sotona rđav, da se Bogu opire i da ima odbojnost prema istini, u tvom umu to je samo puka izjava. Iza nje ne stoji istinska predstava. Previše je šuplja i nepraktična; ne može da posluži kao praktična smernica. Ali kada čovek dođe u kontakt sa antihristom, on malo jasnije vidi Sotoninu rđavu, pakosnu narav i njegovu suštinu odbojnosti prema istini, pa je njegovo razumevanje Sotone malo oštroumnije i praktičnije. Bez ovih stvarnih ličnosti i primera sa kojima ljudi dolaze u kontakt i zapažaju ih, njihovo takozvano shvatanje istine bilo bi nejasno, šuplje i nepraktično. Međutim, kada dođu u stvarni kontakt sa ovim antihristima i zlobnicima, ljudi mogu da vide kako ovi čine zlo i opiru se Bogu i mogu da prepoznaju priroda-suštinu Sotone. Ljudi vide da su ovi zli ljudi i antihristi Sotonino ovaploćenje – da su žive Sotone, živi đavoli. Dolazak u dodir sa antihristima i zlim ljudima može da ima takvo dejstvo. Kad se Sotona ovaploti kao zla osoba ili antihrist, sposobnosti njegovog tela od krvi i mesa nisu tako velike, ali i dalje može da čini brojne loše stvari i da izazove veliku nevolju, da u svom ponašanju i postupcima bude tako rđav i podmukao. Prema tome, zlo koje Sotona čini u duhovnom svetu sigurno je stotinu ili hiljadu puta veće od zbira celokupnog zla koje čine svi zli ljudi i antihristi koji žive u telu. Stoga, pouke koje ljudi izvlače dolazeći u kontakt sa zlim ljudima i antihristima od velike su im pomoći da razviju razboritost i jasnije uvide pravo lice Sotone. One ljudima omogućavaju da nauče da razaznaju koje su stvari pozitivne a koje negativne, čega se Bog gnuša a šta Mu je po volji, šta je istina a šta laž, šta je ispravno a šta rđavo, šta Bog tačno mrzi a šta On tačno voli, i koje ljude Bog odbacuje i uklanja, a koje odobrava i zadobija. Besmisleno je pokušavati razumeti ova pitanja samo kao doktrinu. Čovek mora da iskusi mnoge stvari, posebno navođenje na pogrešan put i ometanje koji dolaze od zlih ljudi i antihristȃ. Tek kada čovek ima pravu razboritost, on može da shvati ove brojne istine i da stekne dublje i praktičnije razumevanje onoga što Bog zahteva i što On želi da zadobije. Zar to ne dovodi do većeg razumevanja Božjih namera? Zar ne može više da te uveri da je Bog istina i da je Onaj koji je najdivniji? (Može.) Bog ljude navodi da kroz doživljavanje stvari izvlače pouke i razvijaju pronicljivost i On sasvim sigurno ujedno obučava ljude, dok istovremeno otkriva ljude od svake sorte. Kad se susretnu sa zlom osobom ili antihristom, neki ljudi se ne usuđuju da ih razotkriju ili prepoznaju i ne usuđuju se da sa njima dođu u kontakt. Plaše se i samo pokušavaju da ih izbegnu, kao da su videli neku zmiju otrovnicu. Takvi ljudi su beskičmenjaci i ne mogu da izvuku pouke, pa neće steći pronicljivost. Neki ljudi koji se susretnu sa zlom osobom ili antihristom ne pridaju značaj izvlačenju pouka ili sticanju pronicljivosti; dopuštaju da ih njihova preka narav usmerava u ophođenju prema tim zlim ljudima i antihristima, i kad dođe vreme da razotkriju i označe antihrista, beskorisni su i ne mogu da učine ništa praktično. Neki ljudi zapaze da antihrist pričinjava veliko zlo i u svom srcu prema tome osećaju odbojnost, ali smatraju da povodom toga ne mogu ništa da učine, da su im ruke vezane. Posledično, antihrist se njima samovoljno poigrava, a oni to nastavljaju da trpe i sa tim se mire. Antihristu dozvoljavaju da se ponaša bezobzirno i ometa posao crkve, i ne prijavljuju ga niti ga razotkrivaju. U svojoj odgovornosti i dužnosti, oni su kao ljudi podbacili. Ukratko, kad zli ljudi i antihristi pustoše i postupaju kako im se prohte, time se otkrivaju ljudi svih sorti i, naravno, to ujedno služi da se obučavaju oni koji streme ka istini i imaju osećaj za pravdu, omogućavajući im da razviju pronicljivost i steknu uvid, da iz ovoga nešto nauče i shvate Božje namere. Koje od Božjih namera počinju da shvataju? Dovedeni su u situaciju da vide da Bog ne spasava antihriste, već da ih naprosto koristi za pružanje usluga, te da ih, nakon što antihristi završe sa pružanjem svojih usluga, Bog otkriva i uklanja, i na kraju ih kažnjava, zato što su zli ljudi i pripadaju Sotoni. Oni koje Bog spasava jesu grupa ljudi koji, uprkos svojim iskvarenim naravima, vole pozitivne stvari i prepoznaju da je Bog istina, pokoravaju se Njegovoj suverenosti i uređenjima i koji su, nakon što počine prestup, u stanju da se istinski pokaju. Takvi ljudi mogu da prihvate orezivanje, sud i grdnju, a još i više mogu ispravno da se postave kad ih drugi ljudi razotkrivaju ili ukazuju na njihove probleme. Oni koji, bez obzira na to kako Bog dela, mogu to da prihvate i tome se pokore i da iz toga nešto nauče – oni čine grupu ljudi koji istinski slede Boga, koji doživljavaju Njegovo delo i koje On zadobija.

Ovim završavamo naš razgovor u zajedništvu o ispoljavanjima antihristȃ u pogledu njihovog odnosa prema orezivanju. Kasnije možete pronaći neke primere koje ste lično videli ili doživeli, raščlaniti ih i u zajedništvu o njima razgovarati na osnovu njihove suštine, kako bi braća i sestre mogli da steknu razboritost. Sa kojim ciljem oni treba da steknu razboritost? Kako bi se omogućilo da što više ljudi odbaci antihriste, da u crkvi ljudi spreče i ograniče njihova zla dela i spreče ih da izazivaju prekide i ometanja u crkvi i na važnim mestima na kojima ljudi izvršavaju svoje dužnosti, odnosno da ih spreče da crkvenom poslu pričinjavaju ikakvu štetu. To zovemo stavljanje antihrista i zlih ljudi u okove. Iako većina antihrista nije javno osuđivala Boga niti se Bogu opirala u crkvi, oni krišom pričinjavaju veliko zlo. Ometaju crkveni život i remete i ometaju starešine i delatnike da u zajedništvu razgovaraju o istini i postupaju prema načelima. Oni iznose nepromišljene primedbe i proizvoljne osude o radu Božje kuće. Čak osuđuju starešine i delatnike, pripadnike Božjeg izabranog naroda navode na pogrešan put i izazivaju ometanja crkvenom poslu, što se odražava na rezultate pripadnika Božjeg izabranog naroda koji izvršavaju svoje dužnosti. Ovo je veliko zlo ometanja Božjeg dela. Svi pripadnici Božjeg izabranog naroda treba da znaju da je zlo koje antihristi čine veliko zlo, zlo za svaku osudu za koje ne postoji iskupljenje. Prema tome, antihristima u Božjoj kući uvek sleduju okovi i ograničenja. Antihristi se moraju izbaciti iz crkve – to je u skladu sa Božjom namerom. Ako se antihristima dozvoli da u crkvi postupaju svojevoljno i samovoljno, da izgovaraju sve krilatice i argumente koje žele kako bi imali kontrolu i pretili, odnosno da braću i sestre navode na stranputicu i pogrešno ih usmeravaju, a starešine i delatnici to zanemaruju i povodom toga ne reaguju, ne usuđuju se da antihriste razotkriju i ograniče ih iz straha da ih ne uvrede, pa to dovede do toga da se antihristi samovoljno poigravaju braćom i sestrama te crkve i da ih ometaju, onda su starešine u toj crkvi oni koji hoće da ugode drugima, oni su smeće koje treba ukloniti. Ako starešine u crkvi imaju pronicljivost u odnosu na antihriste i zle ljude i pripadnicima Božjeg izabranog naroda omoguće da ustanu, razotkriju ih i uklone đavole kako bi zaštitili posao Božje kuće, time će se posramiti đavoli i Sotona i ujedno zadovoljiti Božja namera. Starešine te crkve su kvalifikovane starešine koje poseduju istina-stvarnost. Ako crkva trpi štetu zbog ometanja antihrista, pa se, nakon što ga braća i sestre prepoznaju i odbace, antihrist sumanuto sveti braći i sestrama, ugnjetava ih i osuđuje, ako crkvene starešine povodom toga ništa ne preduzimaju, prave se da to ne vide i nastoje da nikoga ne uvrede, u tom slučaju su te starešine lažne starešine. Oni su smeće i treba ih ukloniti. Ako neko, kao crkveni starešina, nije u stanju da za rešavanje problema koristi istinu, ako nije u stanju da prepozna antihriste, ograniči ih i reši ih se, ako antihristima daje odrešene ruke da u crkvi rade šta im se prohte, da divljaju, ako nije u stanju da zaštiti Božje izabranike od odlaska na stranputicu, nije u stanju da zaštiti Božje izabranike tako da mogu normalno da izvršavaju svoju dužnost – i ako, povrh toga, nije u stanju da održava normalan napredak crkvenog posla – onda je taj starešina smeće i treba ga ukloniti. Ako se crkvene starešine plaše da razotkriju, orezuju i ograniče antihrista i da prema njemu preduzmu mere zato što je taj antihrist svirep i okrutan, pa mu time dozvole da u crkvi divlja, da postane tiranin koji radi šta mu se prohte i onesposobljava veliki deo crkvenog posla, izazivajući zastoj u njegovom odvijanju, tada su starešine te crkve takođe smeće i treba ih ukloniti. Ako, budući da se plaše odmazde, starešine neke crkve nikada nemaju hrabrosti da razotkriju antihrista i nikada ne pokušavaju da zauzdaju antihristova zla dela, pa to dovede do velikog remećenja i ometanja crkvenog života i život-ulaska braće i sestara i nanese im veliku štetu, onda su starešine te crkve takođe smeće i treba ih ukloniti. Da li biste se složili s tim da takvi ljudi nastave da budu starešine? (Ne.) Dakle, šta treba da uradite kada naiđete na takve starešine? Treba da ih pitaš: „Antihristi čine tako veliko zlo, u crkvi divljaju i nastoje da je preuzmu – jesi li u stanju da ih držiš pod kontrolom? Imaš li hrabrosti da ih razotkriješ? Ako se ne usuđuješ da protiv njih preduzmeš mere, treba da daš ostavku. Ne treba da odlažeš da odstupiš sa funkcije. Ako štitiš svoje telesne interese i braću i sestre predaješ u ruke antihrista i zlih ljudi zato što se plašiš antihristȃ, onda treba da budeš proklet. Nisi podoban da budeš starešina – smeće si i mrtav čovek!” Takve lažne starešine treba razotkriti i otpustiti. Oni ne obavljaju pravi posao; suočeni sa zlim ljudima, oni ne štite braću i sestre, već kleče pred zlim ljudima i čine im ustupke, preklinju za milost i životare prostačkim životom. Takve starešine su smeće. Oni su izdajnici i treba ih odbaciti.

U nastavku ćemo u zajedništvu razgovarati o drugoj temi, odnosno, o tome kako se tokom orezivanja antihiristȃ razotkriva njihov stav prema njihovim sopstvenim izgledima i sudbini. Pojedini antihristi koji rade u kući Božjoj prećutno odlučuju da postupaju s naročitim obzirom, da izbegnu greške, da izbegnu da budu orezivani, da naljute Višnjeg ili da ih njihove starešine uhvate dok čine nešto loše, i staraju se o tome da dobra dela čine pred publikom. Ipak, koliko god da su skrupulozni, s obzirom na činjenicu da su im motivi i put kojim idu pogrešni, i budući da govore i postupaju samo zarad slave, dobitka i statusa i da nikada ne traže istinu, oni često krše načela, prekidaju i ometaju crkveni rad, postupaju kao Sotonine pokorne sluge i neretko čak počine mnoge prestupe. Prilično je uobičajeno i sasvim tipično da takvi ljudi počesto krše načela i čine prestupe. Prema tome, naravno da im je vrlo teško da izbegnu da budu orezivani. Nije im promaklo da su neki antihristi otkriveni i uklonjeni jer su strogo orezani. Te stvari su videli sopstvenim očima. Zašto se antihristi ponašaju tako oprezno? Jedan razlog je svakako u tome što se plaše da budu otkriveni i uklonjeni. Oni ovako razmišljaju: „Moram da budem oprezan – na kraju krajeva, ’Oprez je majka sigurnosti’ i ’Dobri ljudi spokojno žive’. Moram da poštujem ova načela i da u svakom trenutku sebe podsećam da se klonim pogrešnog postupanja i upadanja u nevolju, i moram da suzbijem svoju iskvarenost i namere i da ne dopustim da ih iko zapazi. Sve dok ne učinim ništa pogrešno i do samoga kraja budem istrajan, dobiću blagoslove, izbeći ću nesreće i steći ću nešto u svojoj veri u boga!” Često na taj način sebe podstiču, motivišu i ohrabruju. Duboko u sebi oni smatraju da će im se, ako učine išta pogrešno, izgledi da dobiju blagoslove značajno smanjiti. Nisu li to sračunatost i uverenje koji su nastanjeni u dubini njihovog srca? Polazeći od ove sračunatosti i uverenja antihristȃ – nastranu da li su oni ispravni ili pogrešni – zbog čega će se oni najviše brinuti dok budu orezivani? (Zbog svoje budućnosti i sudbine.) Oni orezivanje povezuju sa svojom budućnošću i sudbinom – a to ima veze sa njihovom rđavom prirodom. U sebi razmišljaju: „Da li me ovako orezuju zato što ću biti uklonjen? Je li to zato jer sam nepoželjan? Hoće li me božja kuća sprečiti da obavljam ovu dužnost? Zar ne ulivam poverenje? Hoće li me zameniti neko bolji? Ako budem uklonjen, mogu li i dalje da budem blagosloven? Mogu li i dalje da uđem u carstvo nebesko? Čini se da moj učinak nije bio naročito zadovoljavajući, stoga ubuduće moram da budem pažljiviji i da naučim da budem poslušan i da se lepo ponašam, da ne pravim nikakve nevolje. Moram da naučim da budem strpljiv i da preživim pognute glave. Pri svakodnevnom obavljanju stvari, moram da zamišljam da hodam po jajima. Ne smem da budem neoprezan. Iako sam se ovaj put nespretno odao i bio orezan, njihov ton nije zvučao vrlo strogo. Čini se da problem nije tako ozbiljan, reklo bi se da i dalje imam priliku – još uvek mogu da izbegnem katastrofu i da budem blagosloven, pa ovo stoga treba samo ponizno da prihvatim. Ne izgleda kao da ću biti otpušten, a kamoli uklonjen ili izbačen, tako da mogu da prihvatim da me ovako orezuju.” Da li je ovo stav nekoga ko prihvata da ga orezuju? Je li ovo istinska spoznaja sopstvene iskvarene naravi? Je li ovo zaista želja za pokajanjem i za okretanjem novog lista? Da li je ovo iskrena rešenost da se postupa prema načelima? Ne, nije. Pa, zašto se onda ovako ponašaju? Zbog tog tračka nade da mogu da izbegnu nesreće i da budu blagosloveni. Sve dok taj tračak nade i dalje postoji, oni ne smeju da se odaju, ne mogu da otkriju svoje pravo sopstvo, ne mogu drugima da kažu šta im je u dubini srca i drugima ne mogu da dozvole da saznaju za ozlojeđenost koju taje u sebi. Moraju da kriju ove stvari, moraju da podviju rep i da drugima ne dozvole da vide ko su oni u stvari. Stoga se nakon orezivanja oni nimalo ne menjaju i nastavljaju da rade stvari kao i ranije. Prema tome, koje je načelo u osnovi njihovih postupaka? Naprosto da u svemu zaštite svoje sopstvene interese. Kakve god greške da naprave, drugima ne dozvoljavaju da to saznaju; sve oko sebe moraju da drže u uverenju da su oni savršene osobe bez mana ili nedostataka, i da su nepogrešivi. Tako se oni prerušavaju. Nakon dugog vremena provedenog pod maskama, osećaju se samouvereno da će manje-više zasigurno izbeći katastrofe, da će biti blagosloveni i da će ući u carstvo nebesko. Ipak, pošto u svojim postupcima često krše načela, na sopstveno iznenađenje, bivaju orezivani. Orezivanje ih povređuje: „Toliko sam propatio; kako možete da me orezujete? Zašto mi se ta velika stvar dobijanja blagoslova još uvek nije dogodila? Zašto je i dalje tako daleko od mene? Kada će se ova patnja okončati?” A kad začuju reči orezivanja, razmišljaju: „Ako ponovo budem površan, ako ne budem stremio ka istini, već samovoljno budem radio zle stvari koje ometaju rad božje kuće, onda ću biti uklonjen i izbačen. Zar neću tada izgubiti svoje izglede i sudbinu? Biće uzaludne sve patnje koje sam pretrpeo tokom ovih godina vere u boga!” Uzastopno upražnjavaju strpljenje i uzdržanost, a sebi u srcu govore: „Moram ovo da izdržim! Moram to da podnesem! Ako to ne izdržim, sva patnja i nepravde koje sam istrpeo biće protraćeni. Moram i dalje da istrajavam. Budem li istrajan do samoga kraja, biću spasen! Bude li mi neko rekao nešto neprijatno, samo ću se pretvarati da ga nisam čuo. Ponašaću se kao da ne govori o meni, već o nekom drugom.” Ipak, kako god da to čuju, svejedno osećaju da to znači da nemaju odredište. I dalje osećaju da su ovoga puta orezivanjem osuđeni; osećaju se beznadežno, nemoćno da vide svetlost dana, bez sutrašnjice i bez budućnosti. U ovom trenutku, mogu li ovi zli ljudi i antihristi zadržati strpljenje? (Ne, ne mogu. Primećuju da su se raspršile njihove nade da budu blagosloveni, pa ne mogu ostati strpljivi.) Da li oni naprosto nisu u stanju da ostanu strpljivi? Zar neće nešto preduzeti? (Da, hoće.) Koje bi radnje mogli da preduzmu? (Mogli bi da šire negativnost, da pojedinu braću i sestre kojima nedostaje razboritost navedu da im se priklone, da im stanu u odbranu i da se žale na sopstvenu uvređenost.) Tačno, čim se osete beznadežno, stupiće u akciju. Razmišljaće: „Ti me više ne obučavaš niti me postavljaš na važne pozicije, a osim toga želiš da me ukloniš. Ako ne mogu da budem blagosloven, onda ni ne pomišljaj da ćeš i sȃm biti blagosloven! Ako ovde ne žele da me zadrže, tamo negde postoji mesto za mene, ipak, ako već odlazim, za sobom ću povući još dvoje ljudi. Prema meni si bio neljubazan, pa ćeš dobiti ono što ti sleduje! Zar nisi želeo da me ukloniš? Platićeš mi zbog tih reči!” Skinuće rukavice i počeće da galame, a njihova će priroda-suština mržnje prema istini biti razotkrivena. Sav njihov entuzijazam, njihovo odricanje, njihovo davanje, njihova patnja i cena koju se platili – sve će tada nestati jer su se raspršile njihove nade o tome da budu blagosloveni. U tom trenutku, ljudi će moći da uvide da su njihov prvobitni entuzijazam da se daju za Boga, njihova patnja i cena koju su platili svi redom bili puka laž i privid.

Nakon što antihristi budu smenjeni ili uklonjeni, oni skidaju rukavice i žale se bez zadrške, a njihova se demonska strana razotkriva. Koja demonska strana se razotkriva? Svoje dužnosti u prošlosti oni nipošto nisu obavljali kako bi stremili ka istini i postigli spasenje, već da bi dobili blagoslove, i sada govore istinu o tome i otkrivaju pravo stanje stvari. Oni kažu: „Da nisam nastojao da dospem u carstvo nebesko ili da kasnije steknem blagoslove i veliku slavu, da li bih se mešao sa vama ljudima koji ste niži od balege? Jeste li dostojni mog prisustva? Ne obučavate me niti me unapređujete i hoćete da me uklonite. Jednog dana ću ti pokazati da ćeš morati da platiš određenu cenu za to što me uklanjaš, kao i da ćeš zbog toga trpeti određene posledice!” Antihristi šire ove ideje, a ove đavolske reči kuljaju iz njih. Jednom kad skinu rukavice, njihova zlonamerna priroda i pakosna narav se razotkrivaju i oni kreću da šire predstave. Osim toga, oni počinju da vrbuju one koji su novi vernici, koji su relativno malog rasta i nedostaje im razboritost, koji ne streme ka istini i koji su često negativni i slabi, a ujedno vrbuju i one koji su dosledno površni u svojim dužnostima i koji istinski ne veruju u Boga. Kao što su i sami rekli: „Ako me ukloniš, moraću sa sobom da povučem još nekoliko njih!” Zar njihova sotonska priroda nije ogoljena? Da li bi normalni ljudi to učinili? Načelno govoreći, ljudi sa iskvarenim naravima se samo osećaju tužno i povređeno kad budu otpušteni. Oni veruju da su beznadežni, ali ih savest navodi da razmišljaju na sledeći način: „Ovo je naša greška, nismo ispunjavali svoje dužnosti. Ubuduće ću nastojati da radim bolje, a kako će se Bog ophoditi prema meni i kakve odluke On donosi o meni, to je Božja stvar. Ljudi nemaju pravo da Bogu postavljaju zahteve. Zar Božji postupci nisu zasnovani na ljudskim ispoljavanjima? Ako neko ide pogrešnim putem, onda treba da bude doveden u red i da dobije grdnju, to se podrazumeva. Ovoga časa tužno je to što sam lošeg kova i što ne mogu da udovoljim namerama Božjim, što ne razumem istina-načela i postupam proizvoljno i samovoljno na osnovu sopstvenih iskvarenih naravi. Zaslužujem da budem uklonjen, ali se nadam da ću ubuduće imati priliku da to nadoknadim!” Ljudi sa malo savesti ići će ovakvim putem. Oni odlučuju da problem razmotre na ovaj način i naposletku takođe odlučuju da na ovaj način taj problem reše. Naravno, u ovome nema mnogo elemenata primene istine, ali budući da ovi ljudi imaju savest, oni neće otići toliko daleko da se opiru Bogu, da hule na Njega ili da Mu se protive. Međutim, antihristi nisu takvi. Pošto imaju pakosnu narav, urođena im je neprijateljska nastrojenost prema Bogu. Kad su im izgledi ili sudbina ugroženi ili oduzeti, kad ne vide nikakve šanse za život, odlučuju da šire predstave, da osuđuju delo Božje i da bezvernike koji su s njima u savezu navedu da zajednički ometaju delo Božje kuće. Čak odbijaju da preuzmu odgovornost za ijedno od svojih prošlih nedela i prestupa, kao i za ijedan gubitak koji su izazvali delu ili imovini Božje kuće. Kad se Božja kuća njima pozabavi i ukloni ih, izgovaraju tu jednu rečenicu koju antihristi najčešće govore. Kako ona glasi? (Ako ovde ne žele da me zadrže, tamo negde postoji mesto za mene.) Zar to nije još jedna đavolska rečenica? To je nešto što osoba sa normalnom ljudskošću, sa osećajem stida i savesti ne bi mogla da kaže. To zovemo đavolskim rečima. To su različita ispoljavanja pakosnih naravi koje antihristi otkrivaju dok bivaju orezivani i kad osećaju da su njihov status i ugled u opasnosti, da su im status i prestiž ugroženi, a posebno kad osećaju da će biti lišeni svojih izgleda i sudbine; paralelno sa ovim, razotkriva se njihova bezvernička suština. U stvarnosti, Božja kuća ljude orezuje prvenstveno zato što se u obavljanju svojih dužnosti ponašaju svojevoljno i proizvoljno, čime prekidaju i ometaju rad Božje kuće, zato što o sebi ne razmišljaju i ne pokaju se – tek tada ih Božja kuća orezuje. U tom slučaju, da li to što bivaju orezani znači i da bivaju uklonjeni? (Ne, ne znači.) Nipošto to ne znači, ljudi to treba da prihvate na pozitivan način. U tom kontekstu, nijedno orezivanje, bilo da je od Boga ili čoveka, bilo da potiče od starešina i delatnika, odnosno od braće i sestara, nije zlonamerno, a povoljno je za rad crkve. Pravedno je i pozitivno biti u stanju da orezuješ neku osobu kad se ponašala samovoljno i proizvoljno i kad je ometala rad Božje kuće. To je nešto što treba da rade čestiti ljudi i oni koji vole istinu. Međutim, kad ljudi ne prihvataju da zbog počinjenih prestupa budu orezani, već umesto toga prkose, stvarajući mržnju i osvetnički način razmišljanja, to je neprimereno i rđavo. U Božjoj kući veoma mnogo ljudi obavlja dužnosti – ko među njima nije iskusio orezivanje? Koliko ljudi je postalo negativno i prkosno zato što su bili orezivani, ili su čak pokušali samoubistvo, osećajući da neće biti blagosloveni i da su beznadežni, pa su stoga poželeli da odustanu od svoje dužnosti, da budu grubi i da prave ispade, počeli su da mrze druge, pa su još poželeli i da im se osvete? Takvih ljudi zaista nema mnogo. Takve stvari mogu da učine samo zli ljudi. Jedino zli ljudi u sopstvenom orezivanju mogu videti nedolično ophođenje nekih usijanih glava. Naravno, pravilno je svako orezivanje o kome govori Božja kuća, sve to se sprovodi radi crkvenog posla i život-ulaska pojedinaca. To je pozitivna stvar koja je u skladu sa Božjom namerom i sasvim je usklađena sa Božjom rečju. Kad se antihristi orezuju, oni uvek nastoje da odbrane svoj ugled, status i dostojanstvo, povezujući ih sa sopstvenim interesima i, naročito, povezujući ih sa svojim izgledima i sudbinom. Ako je orezivanje nepovoljno za njihovu reputaciju, status i dostojanstvo, oni to ne mogu da prihvate. Ako su izloženi žestokom orezivanju i time ne samo da im se uništavaju ugled, status i dostojanstvo, već im se ugrožavaju izgledi i sudbina, još manje su u stanju da to prihvate. Ukratko, bez obzira na to ko ih orezuje, antihristi to ne mogu da prihvate od Boga, nisu u stanju da razmišljaju o sebi i da sebe spoznaju, da iz orezivanja izvuku pouke, da postignu istinsko pokajanje, niti da u svojim dužnostima postignu bolji učinak. Umesto toga, u svom srcu imaju sukob i to prihvataju zauzimajući stav prkosa i odbojnosti. Ovo je stav antihristȃ prema orezivanju, a to predstavlja i njihov stav prema istini.

Kad je reč o orezivanju, šta je ono najosnovnije što ljudi treba da znaju? Orezivanje je nužno iskustvo kako bi se na odgovarajući način izvršavala dužnost – ono je neophodno. To je nešto sa čim ljudi svakodnevno moraju da se suoče i da često iskuse da bi u svojoj veri u Boga postigli spasenje. Niko ne može biti pošteđen orezivanja. Da li su nečijim orezivanjem obuhvaćeni izgledi i sudbina te osobe? (Nisu.) Prema tome, zašto se sprovodi nečije orezivanje? Da li se ono sprovodi da bi se neko osudio? (Ne, sprovodi se kako bi se ljudima pomoglo da shvate istinu i da svoju dužnost izvršavaju shodno načelima.) Tako je. To je najispravnije razumevanje toga. Nečije orezivanje je vrsta discipline, vrsta prekora i, naravno, to je ujedno način da se ljudima pomogne i da se oni poprave. To što te orezuju omogućava ti da na vreme promeniš svoje nepravilno stremljenje. Omogućava ti da odmah prepoznaš svoje trenutne probleme i da na vreme prepoznaš iskvarene naravi koje otkrivaš. U krajnjoj liniji, to što te orezuju pomaže ti da prepoznaš svoje greške i da svoje dužnosti izvršavaš shodno načelima, na vreme te pošteđuje izazivanja odstupanja i zastranjivanja, i sprečava te da izazivaš katastrofe. Nije li to od najveće pomoći ljudima, nije li im to najveći lek? Oni sa savešću i razumom trebalo bi da budu u stanju da se prema orezivanju ispravno odnose. Zašto antihristi ne mogu da prihvate da ih neko orezuje? Zato što smatraju da orezivanje dolazi od čoveka, a ne od Boga. Smatraju da im onaj ko ih orezuje zagorčava život i da ih kažnjava. Sudeći prema mentalitetu antihristȃ, oni odbijaju da prihvate da ih neko orezuje prvenstveno zato što ne prihvataju istinu. Iz toga što bivaju orezani ne mogu da izvuku pouke i nisu u stanju da sebe spoznaju niti da traže istinu. Zbog toga ne prihvataju da ih neko orezuje. U njihovom srcu postoji vrlo veliki problem, koji potvrđuje da priroda-suština antihrista ima odbojnost prema istini i da je prema istini neprijateljski nastrojena.

2. maj 2020. godine