II. Interesi antihristȃ

D. Njihovi izgledi i sudbina

4. Kako antihristi gledaju na zvanje „služitelja”

Danas ćemo u zajedništvu nastaviti razgovor o devetoj stavki u pogledu različitih ispoljavanja antihristȃ: svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu. Kroz ovu stavku, naša glavna tema za razgovor u zajedništvu jeste detaljna analiza interesa antihristȃ, a danas ćemo razgovarati o četvrtoj podtemi u sklopu četvrte stavke interesa antihristȃ – kako oni gledaju na zvanje „služitelja” – i analiziraćemo način na koji antihristi gledaju na ovo zvanje. Oni koji su do sada sledili Boga upućeni su u reč „služitelj” i većina njih je u svom srcu u osnovi prihvatila ovo zvanje. Kad je reč o njihovom subjektivnom stavu, prema ovom zvanju nema nikakvog otpora. Međutim, kad je reč o pojedinostima da se neka osoba nazove služiteljem, ta osoba uglavnom izražava nevoljnost i nespremnost, oseća da joj je učinjena nepravda, zapravo ne želeći da se tako naziva i ne želeći da bude služitelj. Sudeći po njihovim izrazima lica, iako se ljudi slažu da „služitelj” nije loše zvanje u smislu njihovog subjektivnog odnosa prema njemu, sa objektivne tačke gledišta, zvanje „služitelja” ljudi i dalje posmatraju uz određene elemente diskriminacije, neprijateljstva, pa čak i nenaklonjenosti – u odnosu na njega imaju takva osećanja. Bez obzira na to šta ljudi misle o zvanju „služitelja”, mogu li ili ne mogu iskreno da ga prihvate i da budu služitelji, odnosno, da li ono što oni misle o ovom zvanju u sebi sadrži brojne čovekove nečistoće i želje, danas ćemo pre svega razgovarati o tome šta je tačno služitelj, kako se u Božjim očima tačno definiše i klasifikuje zvanje „služitelja”, koja je suština ovih služitelja o kojima Bog govori, te kako Bog posmatra reč „služitelj” i na koji način se to razlikuje od čovekovog gledišta, kako biste u svom srcu svi stekli ispravno shvatanje i koncept o zvanju „služitelj”.

a. Definicija i poreklo „služiteljskog” zvanja

Reč „služitelj” doslovno označava osobu koja radi i ulaže napor radi nečega. Ako ovo zvanje odmeravamo u smislu položaja, ono se odnosi na nekoga ko se koristi na određeno vreme. Drugim rečima, ako se neko smatra služiteljem i počne da radi neki posao ili započne rad u nekoj delatnosti, onda taj posao koji je preuzeo ne predstavlja dugoročnu karijeru niti posao u toj delatnosti, već je privremenog karaktera. On je privremeno angažovan da uloži određeni napor i da neko vreme služi u toj delatnosti ili na tom radnom mestu. Nema nikakve izglede, nikakvu budućnost i ne dobija nikakve materijalne pogodnosti. Ne mora da preuzme nikakvu odgovornost; samo je plaćen za svoje službovanje. Kad posao koji mu je dodeljen bude završen, on više nije potreban, već samo uzima svoju platu i odlazi. Ukratko, to je privremeno i od njega se traži da radi kad je neophodan. Ovo je doslovno značenje služitelja. Ako reč „služitelj” tumačimo prema zamislima ljudskog roda, onda se služitelji nazivaju „radnicima po ugovoru” i „radnicima na određeno vreme”, ljudima koji privremeno rade ili ulažu trud na nekom poslu ili u nekoj delatnosti. Povezani su jedino sa vremenskim periodom u kome su neophodni za posao i nakon što taj period prođe, oni više nemaju nikakvu vrednost. Razlog je u tome što više nisu potrebni i više nemaju upotrebnu vrednost – njihova je vrednost u tom vremenu iskorišćena. To je doslovno značenje koje ljudi mogu da shvate i zapaze u vezi sa rečju „služitelj”. U okviru značenja koje ljudski jezik može da izrazi, odnosno, značenja zvanja „služitelj” o kome Bog govori, a koje ljudi mogu da shvate, postoji li neki nivo značenja koji je u skladu sa istinom? Postoji li nivo značenja koji je u skladu sa normalnom ljudskošću i racionalnošću? Postoji li nivo značenja koji ljudi treba da shvate kao istinska stvorena bića? Postoji li nivo značenja u vezi sa načinom na koji se Bog odnosi prema ovom zvanju? (Ne.) Kako znate da ne postoji? Zbunjeni ste, ne umete to da objasnite. Među vama ima studenata, diplomiranih studenata, studenata na doktorskim naukama i profesora, a ipak niko ovo ne ume jasno da objasni, zar ne? (Da, tako je.) U tome je razlika između znanja i istine. Možda si obrazovan, možda znaš pojedinačne izraze „usluga” i „izvršilac” i kad se ta dva izraza spoje u jednu reč, da bi se opisao određen tip osobe i grupa ljudi, možeš da shvatiš suštinu tih ljudi, njihova ispoljavanja i njihov položaj u okviru celog ljudskog roda, ali ako ovu reč nisi u stanju da shvatiš iz ugla istine i perspektive stvorenog bića, otkud tačno potiče tvoje shvatanje? Koja je tačno suština ove reči koju shvataš? Zar to nije shvatanje reči „služitelj” koje potiče iz ovog iskvarenog ljudskog roda, iz ovog društva i iz znanja ljudskog roda? (Da, jeste.) Da li je znanje ljudskog roda usklađeno sa istinom ili je prema njoj neprijateljski nastrojeno? (Neprijateljski je nastrojeno prema istini.) Prema tome, kad imaš ovo shvatanje i razumevanje ove reči, da li stojiš nasuprot Bogu ili na strani usklađenosti sa Bogom? Očigledno, kad ovu reč shvataš i razumeš na osnovu svog znanja, na osnovu svog uma, ti nevoljno i neznajući stojiš nasuprot Bogu. Kad upotrebiš svoje znanje da bi shvatio ovu reč, stvari koje si razumeo neminovno vode do toga da osećaš otpor, odvratnost, gađenje, pa čak i mržnju prema reči „služitelj”. Ima li tu ikakve prave pokornosti? Ima li ikakvog pravog prihvatanja? (Nema.) Neki ljudi kažu: „Ja prihvatam dobre reči, ali zašto treba da prihvatim ovu lošu reč? Već je dovoljno dobro što prema njoj ne osećam otpor. Na primer, prihvatam pozitivne izraze poput ’dobijanje krune’, ’dobijanje nagrada’, ’biti blagosloven’, ’ulazak u carstvo’, ’odlazak u raj’, ’neodlazak u pakao’, ’ne biti kažnjen’ i ’biti prvorođeni sin’. To je prirodno, to je uobičajena čovekova reakcija i to su stvari kojima ljudi treba da streme. Kad je reč o negativnim izrazima kao što su ’zli ljudi’, ’antihristi’, ’biti kažnjen’ i ’odlazak u pakao’, niko ne voli da ih prihvati. Reč ’služitelj’ je neutralna, ali, u skladu sa mojim shvatanjem, ne mogu da je prihvatim, pa mi je sasvim dovoljno što je ne prezirem. Ako moram svojevoljno da je prihvatim, pokorim joj se i prihvatim je od Boga, onda to naprosto nije moguće.” Zar ljudi ovako ne razmišljaju? (Da, razmišljaju.) Da li je ovakav način razmišljanja ispravan ili pogrešan? (Pogrešan je.) Kad ste saznali da je pogrešan? Upravo sada, zar ne? U tome je problem. Tek sada si saznao da je to pogrešno. Pre nego što si to uvideo, izgledalo je kao da si spolja posmatrano već prihvatio zvanje „služitelj” i subjektivno si ga već bio prihvatio – a da li je ovo prihvatanje bilo istinito ili lažno? (Bilo je lažno.) Jasno je da nije bilo istinito, niti si ti bio savršeno spreman da to prihvatiš. Tu je bilo laži, pretvaranja i nenaklonosti, a osim toga i osećaja da nemaš drugog izbora.

Upravo smo u zajedništvu razgovarali o pravim ljudskim reakcijama i ispoljavanjima u vezi sa zvanjem „služitelja”, i oni u potpunosti pokazuju ljudska mišljenja, njihove stavove i shvatanja o ovom zvanju, otkrivajući sasvim da je ljudski stav prema ovom zvanju stav nenaklonjenosti, diskriminacije i odbojnosti, kao i, od sveg srca, stav otpora. To je stoga što ljudi preziru da budu služitelji, oni preziru reč „služitelj”, nisu voljni da budu služitelji i mrze da budu služitelji. Tako ljudi shvataju ovo zvanje i takav je njihov stav prema njemu. Hajde da sada pogledamo kako tačno Bog vidi služitelje, kako je nastala reč „služitelj”, kakva je suština ovog zvanja u Božjim očima i koje je njegovo poreklo. Doslovno značenje „služitelja” je, da se poslužimo jezikom ljudskog roda, privremeni radnik, neko ko privremeno služi u nekoj delatnosti ili poslu i ko je privremeno neophodan. U Božjem planu upravljanja, u Božjem delu i u Božjoj kući, ova grupa ljudi pod nazivom služitelji je neophodna. Kad su ti ljudi došli u Božju kuću, na mesto Božjeg dela, oni nisu znali ništa o Bogu niti o veri u Boga, a još manje o Božjem delu ili o Njegovom planu upravljanja. Nisu ništa razumeli; bili su samo došljaci, nevernici. Kad ljudi koji su u Božjim očima nevernici dođu u Božju kuću, šta oni mogu da učine za Njega? Može se reći da ne mogu ništa. Zato što su ljudi ispunjeni iskvarenim naravima, zato što Boga uopšte ne poznaju i zbog ljudske priroda-suštine, sve što mogu da rade jeste samo ono što im Bog kaže da urade. Oni slede Božje delo do one tačke do koje ono doseže, njihovo znanje se prostire onoliko daleko koliko ih Božje reči odvedu; oni samo znaju Njegove reči, ali ih uopšte ne razumeju. Ti ljudi pasivno sarađuju u svakom poslu koji im Bog naloži da na njemu rade – u potpunosti su pasivni, nimalo aktivni. Ovde reč „pasivni” znači da ne znaju šta će Bog uraditi, ne znaju šta Bog od njih traži da urade, ne znaju značaj ili vrednost posla koji Bog od njih traži da urade i ne znaju koji put treba da slede. Nakon dolaska u Božju kuću, oni su poput mašina, koje funkcionišu samo onako kako Bog njima upravlja. Šta je Bogu od njih potrebno? Da li znate? (Za Boga su ljudi predmeti da izrazi istinu kojom im sudi. Ljudi su predmeti Božjih reči.) Ovo je jedan deo; ljudi su predmeti Božjih reči. I šta još? A ljudski talenti? (Da.) A razmišljanje normalne ljudskosti? (Da.) Bog te koristi samo ako imaš razmišljanje normalne ljudskosti. Ako si bez savesti i razuma, tada nisi podoban čak ni da budeš služitelj. Šta još postoji? (Ljudske veštine i posebni talenti.) Oni su obuhvaćeni talentima i takođe su deo toga – razne veštine koje ljudi poseduju. Čega još ima? (Rešenost da se sarađuje sa Bogom.) I to je deo toga, težnja za poslušnošću i pokornošću i, naravno, može se reći i da je to ljudska želja da vole pozitivne stvari i da vole svetlost. Težnja za poslušnošću i pokornošću jeste rešenost da se sarađuje sa Bogom, ipak, koji je najprikladniji način da se to kaže? (Težnja za poslušnošću i pokornošću.) Tako je, reč „težnja” je relativno širi pojam i obuhvata veći opseg. Ako koristimo reč „rešenost”, opseg je donekle uži. Povrh toga, „težnja” je po svom stepenu relativno blaža reč nego „rešenost”, što znači da nakon što imaš težnju, postepeno razvijaš različite oblike rešenosti; rešenost je konkretnija, dok je težnja donekle uopštenog karaktera. Što se tiče Stvoritelja, ovo je nekoliko stvari koje su Bogu potrebne od iskvarenog ljudskog roda. Odnosno, kada došljak koji ne zna baš ništa o Bogu, Božjem upravljanju, Božjoj suštini, Božjim izjavama i Božjoj naravi dođe u Božju kuću, on je poput mašine i ono što može da radi za Boga i njegova saradnja sa Božjim delom suštinski nemaju nikakve veze sa merilom koje Bog zahteva – istinom. Stvari koje Bog može da koristi od tih ljudi jesu one upravo pomenute: kao prvo, ovi ljudi mogu postati predmeti Božjih reči; druga stvar su talenti koje ti ljudi poseduju; treće je da ovi ljudi poseduju razmišljanje normalne ljudskosti; četvrto su razne veštine koje ovi ljudi poseduju; peto je – a to je i najvažnije – da ovi ljudi imaju težnju da budu poslušni i pokorni Božjim rečima. Sve ove stvari su bitne. Kad neko poseduje sve ove stvari, on tada započinje da radi u službi Božjeg dela i zarad Njegovog plana upravljanja i zvanično je na pravom putu, što znači da je zvanično postao služitelj u Božjoj kući.

Kad ljudi ne razumeju Božje reči, istinu ili Božje namere, i Boga se ni najmanje ne plaše, ni za koga od njih nema druge uloge osim da budu služitelji. Drugim rečima, želeo ti to ili ne, ti si služitelj – ovo zvanje ne možeš da izbegneš. Neki ljudi kažu: „Ceo svoj život verujem u Boga. Otkako sam počeo da verujem u Isusa, pa sve do sada, prošle su decenije – da li sam zaista i dalje samo služitelj?” Šta mislite o ovom pitanju? Koga oni to pitaju? Treba sami da se zapitaju i da o sebi razmisle: „Da li sada razumem Božje namere? Kad sada izvršavam svoju dužnost, da li samo ulažem napor ili primenjujem istinu? Da li sledim put stremljenja ka istini i njenog razumevanja? Da li sam ušao u istina-stvarnost? Imam li bogobojažljivo srce? Jesam li ja neko ko se pokorava Bogu?” Moraju da razmisle o sebi uzimajući u obzir ove stvari. Ako ispunjavaju ove kriterijume, ako mogu da budu postojani kad se susretnu s Božjim kušnjama i ako mogu da se boje Boga i klone zla, naravno da više nisu služitelji. Ako nisu ispunili čak nijedan od ovih kriterijuma, onda su nesumnjivo ostali služitelji i to je nešto neizbežno i neminovno. Neki ljudi kažu: „Verujem u Boga preko 30 godina, što čak ni ne uključuje godine provedene verujući u Isusa. Još otkako se ovaj put Bog ovaplotio, pojavio, delao i počeo da daje Svoje izjave, ja sam Božji sledbenik. Bio sam među prvima koji su lično iskusili Božje delo i među prvima koji su čuli reči izgovorene iz Njegovih usta. Otad je prošao dugi niz godina i ja još uvek verujem u Boga i sledim Ga. Nekoliko puta sam uhapšen i progonjen i suočio sam se sa tako mnogo opasnosti, i Bog me je uvek štitio i kroz njih usmeravao; Bog me nikada nije napustio. Sada i dalje izvršavam svoju dužnost, stanja su mi sve bolja i bolja, a moja vera sve jača, nemam nikakve sumnje u vezi sa Bogom – jesam li zaista i dalje služitelj?” Koga to pitaš? Zar ne pitaš pogrešnu osobu? Ne bi trebalo da postavljaš to pitanje. Pošto toliko godina veruješ, zar ne znaš da li si služitelj ili nisi? Ako to ne znaš, zašto onda ne upitaš sebe da li poseduješ istina-stvarnost, da li imaš bogobojažljivo srce i da li se ponašaš na način kojim se kloniš zla? Bog je delao dugi niz godina, izgovorio je sve ove reči, koliko od toga si razumeo i u koliko toga si ušao? Koliko toga si zadobio? Koliko slučajeva orezivanja i koliko kušnji i oplemenjivanja si prihvatio? Kad si to prihvatao, da li si u svom svedočenju bio postojan? Možeš li da svedočiš o Bogu? Kad se suočiš sa kušnjama sa kakvim se suočavao Jov, da li si u stanju da porekneš Boga? Koliko je tačno velika tvoja vera u Boga? Da li je tvoja vera tek neka puka vera ili je to istinska vera? Postavi sebi ova pitanja. Ako ne znaš odgovore na njih, onda si smetenjak i mogu da zaključim da radiš isto što i svi drugi – ne zaslužuješ čak ni da se nazoveš služiteljem. Tako je jadan onaj ko gaji ovakav stav prema zvanju „služitelja” i u svom srcu je i dalje sasvim zbunjen. On ne zna čak ni ko je, dok je Bog sasvim jasan i trezven u Svom ophođenju prema svim ljudima.

Upravo smo u zajedništvu razgovarali o tome koje je tačno Božje izvorno značenje u pogledu reči „služitelj”. Kad ljudi uđu u Božju kuću, na samom početku, kad ne shvataju istinu i jedino poseduju različite težnje odnosno određenu rešenost da sarađuju, uloga koju imaju tokom tog perioda može biti samo uloga služitelja. Naravno, reč „služba” ne zvuči baš najlepše. Drugim rečima, ona znači služiti i raditi u službi Božjeg dela upravljanja da se spasi ljudski rod; znači da treba da se uloži napor. Ovi ljudi ne razumeju nijednu istinu niti razumeju Božje namere, i ni na jedan način ne mogu da doprinesu konkretnom delu na kome se Bog angažuje da bi spasao ljudski rod i njime upravljao, ni različitim poslovima povezanim sa istinom, kao što ne mogu ni da u njima sarađuju. Oni samo imaju određene veštine i darove i mogu da ulože samo određeni trud i kažu nekoliko stvari za određene opšte poslove i da obave samo neki periferni uslužni posao. Ako je to suština posla koji rade ljudi koji izvršavaju svoju dužnost, ako obavljaju samo uslužnu ulogu, onda im je teško da se reše zvanja „služitelja”. Zašto je teško toga se rešiti? Ima li to ikakve veze sa Božjom definicijom ovog zvanja? Da, sasvim sigurno ima. Ljudima nije teško da ulože manji napor i da rade stvari shodno svojim prirodnim sposobnostima, talentima i svesti, ali da žive prema istini, da uđu u istina-stvarnost i ponašaju se u skladu sa Božjim namerama, veoma je naporno; to zahteva vreme, Božje usmeravanje, Božje prosvećenje i disciplinovanje od strane Boga, a povrh toga, zahteva prihvatanje suda i grdnje Božjih reči. Prema tome, dok ljudi rade na postizanju ovih ciljeva, ono što većina ljudi može da uradi i pruži jesu stvari koje su upravo pomenute: da budu predmeti Božjih reči, da poseduju određene darove i budu od neke koristi u Božjoj kući, da poseduju razmišljanje normalne ljudskosti i budu u stanju da shvate i obave svaki posao koji im se naloži, da poseduju određene veštine i mogu da koriste svoje posebne talente na određenom poslu u Božjoj kući i, najvažnije, da imaju težnju za poslušnošću i pokornošću. Kad vršiš službu u Božjoj kući, kad ulažeš trud zarad Božjeg dela, onda čak i uz samo trunčicu težnje za poslušnošću i pokornošću, nećeš postati negativan i zabušavati. Umesto toga, daćeš sve što možeš da se suzdržavaš i da mnogo više činiš dobra nego loša dela. Zar se većina ljudi ne nalazi u takvom stanju i takvoj situaciji? Naravno, među svima vama postoji veoma mala manjina ljudi koji su ovo stanje i domet već ostavili za sobom. I šta su stekli pripadnici ove veoma male manjine ljudi? Počeli su da shvataju istinu, da poseduju istina-stvarnost. Kad se susretnu sa problemima, oni mogu da se mole i tragaju za Božjim namerama i mogu da se ponašaju u skladu sa istina-načelima. Njihova težnja za poslušnošću i pokornošću više se na zaustavlja samo na nivou rešenosti, već oni mogu aktivno da primenjuju Božje reči, da se ponašaju prema Božjim zahtevima i da imaju bogobojažljivo srce kad se suoče s problemima. Ne govore niti postupaju nepromišljeno, već su oprezni i pažljivi. Naročito kad je njihovo orezivanje u suprotnosti sa njihovim idejama, oni Boga ne osuđuju, s Njim se ne ubeđuju i u svom srcu ne osećaju nikakav otpor. Iz dubine svog srca, oni istinski prihvataju Božji identitet, status i suštinu. Postoji li ikakva razlika između ovih ljudi i služitelja? U čemu su te razlike? Prva je u tome da oni razumeju istinu, a druga da određene istine mogu da sprovode u delo. Treća je da imaju određeno bogopoznanje i četvrta da njihova poslušnost i pokornost više nisu samo težnje, već su se preobrazile u subjektivni stav – postali su zaista pokorni. Peta, a ujedno i najvažnija i najvrednija od ovih stavki, jeste u tome da se u njima pojavilo bogobojažljivo srce. Može se reći da su se oni koji poseduju ove stvari rešili zvanja „služitelja”. Razlog tome je što, sudeći po raznim aspektima njihovog ulaska, kao i po njihovom stavu prema istini i stepenu njihovog bogopoznanja, oni više naprosto ne obavljaju pojedinačni profesionalni posao u Božjoj kući i više nisu privremeni radnici koje privremeno pozivaju da odrade neki posao. Drugim rečima, ovi ljudi nisu ovde radi privremenih nagrada; nisu regrutovani za privremenu upotrebu i pod nadzorom tokom ovog probnog perioda kako bi se videlo da li ovaj posao mogu da preuzmu dugoročno. Naprotiv, oni su u stanju da primenjuju istinu i dobro izvršavaju svoje dužnosti. Prema tome, ovi ljudi su se rešili zvanja, etikete „služitelja”. Da li ste viđali takve ljude? Takvih ljudi ima u crkvi. Želite da znate ko su ti ljudi i koliko ih ima, ali vam to sada ne mogu reći; kad shvatite istinu, moći ćete da ih razaznate. Ono što treba da znate jeste sledeće: u kom ste stanju, kakav je put pred vama koji sledite i koji bi put trebalo da sledite – to su stvari koje treba da znate.

Dakle, da li je zvanje „služitelja” ljudima nametnuto od Boga? Da li Bog koristi ovo zvanje kako bi ljude omalovažavao, kategorisao ih i vrednovao? (Ne.) Pa, kako je Bog definisao ovo zvanje? Dajući ljudima zvanje, Bog im nasumično ne daje nadimak i ne definiše ga na osnovu spoljnjeg izgleda; ovo zvanje ne predstavlja samo zvanje. Ime neke osobe je samo oznaka, naziv, koji nema nikakvo pravo značenje. Na primer, neki roditelji u Kini se nadaju da će njihova kćerka biti pametna i lepa, pa joj daju ime koje znači da je „lepa”, ali je to samo nada i nema nikakve veze sa suštinom. Može se desiti da bude zaista glupa i da izraste u neprivlačnu ženu, pa u čemu je onda poenta da se naziva „lepom”? Koristeći reči koje ukazuju na to da će biti poput tigra ili zmaja, nekim dečacima daju imena „Čenglung” ili „Čenghu” – da li su zaista strašni ako im daju takva imena? Mogli bi da budu kukavice ili ništarije. Ovo su samo nade koje roditelji polažu u pogledu sopstvene dece; daju im imena poput ovih, a ta imena nemaju nikakve veze sa njihovom suštinom. Prema tome, ljudska imena i zvanja u sebi nose ljudske uobrazilje i lepe želje, ali su to samo nazivi i oznake i ne daju se na osnovu suštine ljudi. Međutim, zvanja i nazivi koje Bog definiše nipošto se ne daju na osnovu ljudskog spoljnog izgleda, niti se, naravno, zasnivaju na Božjim ličnim željama. Da li Bog želi da ljudi budu služitelji? (Ne.) Da li ste u Božjim rečima ikada pročitali da Bog kaže: „Želim da svaka osoba postane služitelj i da niko ne bude spasen”? (Ne.) Pa, šta je ono što Bog želi? Ljudi su ranije rekli: „Bog svakog čoveka želi da spase i ne želi da ikoga zadesi propast.” Ovo je želja. Ipak, zvanje „služitelja” nije došlo niotkuda. Bilo je to baš kao kad je Bog određivao nazive „drvo” i „trava”. Drvo je velika i visoka stvar i kad bilo ko pomene drvo, svi znaju da je drveće veliko i visoko, a kad bilo ko pomene travu, svi znaju da je trava mala i niska, zar ne? (Da.) Pa, šta je onda sa zvanjem „služitelja”? Ovo zvanje je nastalo prema suštini i ispoljavanjima čoveka i prema etapi Božjeg dela. Ako ljudi postepeno mogu da shvataju istinu ukorak s Božjim delom, da ulaze u istina-stvarnost i postignu da se pokore Bogu i da se Boga plaše, onda će se ovo zvanje u tom trenutku promeniti. Prema tome, čak i ako si jedan od služitelja, to se ne odražava na izvršavanje tvoje dužnosti stvorenog bića, niti na stremljenje ka istini i njeno primenjivanje, a još manje se odražava na tvoju pokornost Bogu i strah od Boga.

Postoje li ljudi koji se nikada neće osloboditi zvanja „služitelja”? (Postoje.) Koja je to vrsta ljudi? To je ona vrsta ljudi koji ne streme ka istini, koji možda shvataju istinu, ali je ne primenjuju, a još manje istinu vole i počesto u svom srcu prema istini čak osećaju gađenje i odbojnost. Ako imaju odbojnost prema istini, zašto ostaju u Božjoj kući? Žele da dobiju neke koristi, ulažu određeni trud i pokazuju neka lepa ponašanja, gajeći u Božjoj kući puste želje. Cenu koju plaćaju, to što se daju i što izgaraju, kao i to što se odriču dela svoje mladosti i što ulažu sopstveno vreme, sve to koriste u zamenu za sve prednosti koje žele da dobiju. S obzirom na put koji slede, ti ljudi na kraju ne mogu da uđu u istina-stvarnost, ne mogu da postignu pokornost Bogu, a još manje mogu da postignu strah od Boga – zauvek će biti definisani kao služitelji. Među ovom vrstom ljudi u Božjoj kući ima nekih koji mogu da služe do samoga kraja i nekih koji to ne mogu, a između onih koji mogu da služe do samoga kraja i onih koji to ne mogu postoji neznatna razlika u ljudskosti. Oni koji ne streme ka istini, ali koji mogu da služe do samoga kraja – odnosno, oni ljudi koji u Božjoj kući Božjem delu mogu da posvete određeni napor dok se odvija delo Božjeg plana upravljanja – imaju relativno dobru i dobronamernu ljudskost. Oni ne čine zlo, dok služe ne izazivaju ometanja i iz crkve ne bivaju uklonjeni. Takvi ljudi mogu da služe do samoga kraja i takvi jesu oni koji će zauvek biti služitelji. Kad je reč o ostalima, budući da im je ljudskost veoma loša, usled svog lošeg karaktera i integriteta, dok služe, oni često ometaju i prekidaju različite poslove u Božjoj kući i, zbog njih, veći deo posla Božje kuće može da pretrpi gubitke. Kad ih orezuju ili kad ih s vremena na vreme izoluju, oni ne znaju da se pokaju, pa se samo vraćaju svojim starim lošim navikama; oni uopšte ne shvataju istinu, istinu ne prihvataju, već se umesto toga ponašaju bezobzirno, pa takvi ljudi bivaju uklonjeni. Zašto bivaju uklonjeni? Takvi ljudi ne mogu čak ni da služe. Dok u Božjoj kući ulažu određeni napor, oni ne mogu dobro da rade, a ulažući napor pritom ujedno čine i zlo, pa zbog njih Božja kuća i braća i sestre plaćaju cenu. Od takvih ljudi je veća šteta nego korist. Iznova im se pružaju prilike da razmisle o sebi, ali im na kraju priroda ostaje nepromenjena i nemaju sluha za bilo šta što im drugi govore. Takvi ljudi ne zaslužuju ni da služe u Božjoj kući, niti su to u stanju, pa stoga bivaju pročišćeni.

Da li sada načelno razumete ovo zvanje „služitelja”? Da li je „služitelj” diskriminatorsko zvanje koje Bog dodeljuje ljudskom rodu? Da li Bog namerno koristi ovo zvanje da bi ljude omalovažavao? Koristi li Bog ovo zvanje da bi ljude otkrivao i iskušavao? Da li Bog koristi ovo zvanje kako bi ljudima stavio do znanja šta su tačno ljudska bića? Ima li Bog na umu ove stvari? Bog zapravo nema na umu nijednu od ovih stvari. Bog nema nameru da ljude otkriva, kao ni da omalovažava i ismeva ljude, niti On ima nameru da ovo zvanje „služitelja” koristi da bi ljude iskušavao. Jedino značenje koje Bog pridaje zvanju „služitelja” jeste u tome da definiše i oblikuje to zvanje prema ljudskim rezultatima i suštini, prema ulozi koju ljudi imaju tokom Božjeg dela, prema onome što mogu da urade, kao i prema njihovoj sposobnosti da sarađuju. Na osnovu ovog značenja, primećujemo da svaka osoba u Božjoj kući služi zarad Božjeg plana upravljanja i da se u nekom trenutku našla u ovoj ulozi služitelja. Možemo li to reći? (Da.) Zaista možemo i sada svi to možete da razumete. Bog ovo zvanje ne želi da koristi da bi ljude obeshrabrio ili kušao njihovu veru, a kamoli da bi ih omalovažavao ili naterao da se lepše ponašaju i da budu poslušniji, odnosno, da bi im stavio do znanja koji je njihov identitet i koji položaj, a još manje Bog želi da ovo zvanje „služitelja” koristi kako bi ljude lišio prava da izvršavaju dužnost stvorenog bića. Ovo zvanje je u potpunosti određeno prema različitim iskvarenim naravima koje ljudi otkrivaju i prema pravim ljudskim stanjima dok slede Boga. Stoga, ovo zvanje nema baš nikakve veze sa time kakav će biti ljudski identitet, status, položaj i odredište nakon što se Božje delo upravljanja završi. Ovo zvanje u potpunosti proizlazi iz potreba Božjeg plana upravljanja i dela upravljanja i predstavlja istinsko stanje iskvarenog ljudskog roda u Božjem delu upravljanja. A kad je reč o tome hoće li za ljude koji u Božjoj kući služe kao služitelji i upotrebljavaju se poput mašina, ovo stanje do samoga kraja ostati isto ili se na njihovom putu na kome slede Boga ono može promeniti nabolje, to će zavisiti od njihovog stremljenja. Ako neko stremi ka istini i može da postigne promenu naravi, pokornost Bogu i strah od Boga, on će se sasvim osloboditi zvanja „služitelja”. I šta ljudi postaju nakon što se oslobode zvanja „služitelja”? Oni postaju pravi Božji sledbenici, Božji narod i narod carstva, odnosno, postaju narod Božjeg carstva. Ako si, dok slediš Boga, zadovoljan samo time da ulažeš trud, patiš i platiš cenu, ne stremiš ka istini niti istinu sprovodiš u delo, tvoje se iskvarene naravi nimalo ne menjaju, nikad ne radiš stvari u skladu sa načelima Božje kuće i, naposletku, nisi u stanju da postigneš pokornost Bogu i da se Boga bojiš, onda ti ovo zvanje „služitelja”, ova „kruna”, neće biti ni prevelika ni premala, već će savršeno pristajati na tvojoj glavi i nikada nećeš moći da je se otarasiš. Kad se Božje delo privede kraju, ako si i dalje u ovom stanju i tvoje se naravi još uvek nisu promenile, onda zvanje „naroda Božjeg carstva” neće imati nikakve veze sa tobom i zauvek ćeš biti služitelj. Kako možete da razumete ove reči? Treba da shvatite da u trenutku kad se Božje delo završi, odnosno, kad budu spaseni svi ljudi koje Bog želi da spasi, kad je delo koje Bog želi da obavi postiglo svoje dejstvo i njegovi su ciljevi ostvareni, Bog ljudima više neće govoriti niti će ih usmeravati, On više neće obavljati nikakvo delo da bi spasao čoveka i Njegovo će se delo završiti baš na tom mestu, kao i put vere u Boga koji ljudi slede. U Bibliji postoji sledeći stih: „Nepravednik neka i dalje čini nepravdu, nečisti neka se i dalje kalja, a ko je pravedan neka i dalje čini što je pravedno, i ko je svet neka se i dalje posvećuje” (Otkrivenje 22:11). Šta on znači? On znači da u trenutku kad Bog saopšti da je Njegovo delo završeno, to označava da Bog više neće obavljati Svoje delo spasavanja čoveka, niti grdnje i suda čoveku, Bog više neće prosvećivati ni usmeravati čoveka i više čoveku neće izgovarati reči da bi ga strpljivo i iskreno ohrabrivao ili orezivao – Bog više neće obavljati ovo delo. Šta to znači? To znači da će ishodi svih stvari tada biti otkriveni, ljudski ishodi biće tada utvrđeni i niko to više neće moći da promeni, a za ljude više neće biti prilika da budu spaseni. Upravo to znači.

Kad se na kraju Božjeg dela neko oslobodi zvanja „služitelja”, kad odbaci ovaj naziv, ovo stanje, to znači da ta osoba u očima Božjim više nije došljak ni nevernik, već da je čovek Božje kuće i Božjeg carstva. A kako je nastalo to zvanje „čoveka Božje kuće i Božjeg carstva”? Kako ljudi stiču ovo zvanje? Kroz stremljenje ka istini i njeno shvatanje, kroz patnju i plaćanje cene, kroz dobro izvršavanje svoje dužnosti, dostizanjem određenog nivoa promene naravi i sposobnošću da se pokoriš Bogu i Boga se bojiš, ti postaješ čovek Božje kuće. Poput Jova i Petra, Sotona više ne mora da ti naudi i da te kvari, možeš da živiš slobodno u Božjem carstvu i u Božjoj kući, više ne moraš da se boriš sa svojim iskvarenim naravima, a u Božjim očima ti si pravo stvoreno biće, pravo ljudsko biće. Nije li to nešto što s radošću treba slaviti? Šta to znači? To znači da je život patnje i nedaća one osobe koju je Sotona iskvario sasvim priveden kraju i da ta osoba počinje da živi život ispunjen radošću, spokojem i srećom. Ona može da živi u svetlosti lica Stvoritelja, da živi zajedno sa Bogom, a to je nešto što treba s radošću slaviti. Međutim, kad je reč o drugoj vrsti ljudi koji na kraju nisu uspeli da se oslobode zvanja „služitelja”, šta za njih znači to što, kad se Božje delo završi, još uvek nisu skinuli ovo zvanje, ovu „krunu” sa svoje glave? To znači da će ostati došljaci i da su i dalje nevernici u Božjim očima. A razlog za to je što uopšte ne prihvataju istinu niti je primenjuju, što nisu postigli promenu naravi, nisu u stanju da se Bogu pokore i nemaju bogobojažljivo srce. Ti ljudi treba da budu uklonjeni iz Božje kuće i za njih nema mesta u Božjem carstvu. Ako za njih nema mesta u Božjem carstvu, gde su oni? Oni su izvan Božjeg carstva i predstavljaju grupu odvojenu od naroda Božjeg. Takvi ljudi se i dalje nazivaju „služiteljima”, a to znači da nisu postali narod Božje kuće, da nikad neće biti sledbenici Božji, Bog ih ne priznaje i nikada više neće dobiti blagoslove ili blagodat od Boga. Naravno, to takođe znači da nemaju priliku da uživaju u dobrim blagoslovima sa Bogom u Njegovom carstvu ili da steknu spokoj i radost – ta prilika je propala. Prema tome, kad je reč o njima, da li je to trenutak koji treba s radošću slaviti ili je to tužan događaj? To je tužan događaj. A kad je reč o tome šta će biti njihova nagrada za nošenje ovog zvanja „služitelja” izvan Božje kuće i Božjeg carstva, o tome ćemo kasnije. U svakom slučaju, razlika između nagrade koja se daje služiteljima i one koja se daje narodu Božjeg carstva zaista je ogromna; postoje razlike u položaju, u nagradi i u drugim takvim aspektima. Nije li žalosno da ovakvi ljudi nisu zadobili istinu i da nisu mogli da postignu promenu naravi dok je Bog obavljao Svoje delo da spasi ljude? To je tako žalosno! Ovo su neke reči u vezi sa zvanjem „služitelja”.

Ima ljudi koji kažu: „Kad se pomenu služitelji, osećam otpor. Ne želim da budem služitelj i nisam zadovoljan time da budem jedan od njih. Ako sam jedan od pripadnika Božjeg naroda, mogu da prihvatim da budem čak i najbeznačajniji među njima, i to je u redu sve dok nisam služitelj. U ovom životu nemam nikakvu drugu težnju i ne gajim nikakav drugi ideal; samo jedva čekam da se rešim zvanja ’služitelj’. Ne tražim previše.” Šta mislite o ovakvim ljudima? Je li to stav nekoga ko stremi ka istini? (Ne.) Kakav je ovo stav? Nije li to negativan stav? (Jeste.) Kad je reč o zvanju „služitelja”, ne moraš da težiš tome da ga se oslobodiš, jer se to zvanje dodeljuje na osnovu nivoa napretka koji napraviš u svom životu i ne može se odrediti na osnovu onoga što ti želiš. Ne zavisi od toga šta ti želiš, već zavisi od puta koji slediš i od toga da li su ti se naravi promenile. Ako ti je cilj da stremiš jedino tome da se oslobodiš ovog zvanja „služitelja”, dozvoli Mi onda da ti kažem istinu: dokle god si živ, nikada nećeš moći da ga se oslobodiš. Ako se usredsrediš na stremljenje ka istini i možeš da postigneš promenu naravi, onda će se to zvanje polako menjati. Posmatrajući to iz ova dva ugla, da li je Bog ljudima nametnuo zvanje „služitelja”? Nije nipošto! To nije zvanje koje Bog nameće ljudima, niti je to naziv – to je zvanje koje se dodeljuje na osnovu nivoa napretka koji ljudi naprave u svom životu. To što jesi služitelj smanjuje se za onu količinu napretka koju napraviš u životu i u onoj meri za koliko promeniš svoje naravi. Kad jednog dana budeš u stanju da postigneš pokornost Bogu i da se plašiš Boga, čak i ako si spreman da budeš služitelj, ti više nisi služitelj, i to je odlučeno na osnovu tvog stremljenja, tvog stava prema istini i puta koji slediš. Ima i onih koji kažu: „Želim da se oslobodim ovog zvanja ’služitelja’ i ne želim da budem jedan od njih, ali ne razumem istinu i nisam spreman da stremim ka istini. Pa, šta mogu da uradim?” Postoji li rešenje? Bog određuje ishode svih vrsta ljudi na osnovu Svojih reči i Svoje istine – nema prostora za kompromis. Ako voliš istinu i možeš da kreneš putem stremljenja ka istini, onda je to nešto čemu se možeš radovati; ako imaš odbojnost prema istini i odlučiš da ne slediš put stremljenja ka istini, onda je to razlog za tugu. Ovo su jedina dva puta – ne postoji nikakav srednji put koji bi se mogao odabrati. Reči koje Bog izgovara nikada neće proći; iako će sve stvari proći, nijedna izjava Božja ne može da prođe. Božje reči su kriterijumi za donošenje suda o svim stvarima i za njihovo definisanje; Božje reči su istina i nikada ne mogu da prođu. Kad se ovaj svet, ljudski rod i sve stvari promene i prođu, nijedna reč Božja neće proći, već će se umesto toga Sve njegove reči ispuniti. Ishodi ljudskog roda i svih stvari određuju se i otkrivaju zbog Božjih reči – niko to ne može da promeni i po tom pitanju ne može biti nikakve rasprave. Prema tome, kad je reč o tome da Bog ima suverenost nad ljudskim ishodima i da ih određuje, budu li se ljudi prepuštali pustim željama, onda su oni prave budale. Za njih po ovom pitanju ne postoji drugi put koji bi izabrali, budući da Bog ljudima nije dao drugi put. Ovo je Božja narav, ovo je Božja pravednost i ljudi u ovu stvar ne mogu da se mešaju čak i da to žele. Ti misliš da tamo u svetu nevernika možeš da potrošiš neki novac i da iskoristiš svoje veze za rešavanje stvari, ali stvari s Bogom tako ne funkcionišu. Upamti: kad je reč o Bogu, to te nikuda neće odvesti!

b. Načini na koje antihristi gledaju na zvanje „služitelja”

Tema današnjeg razgovora u zajedništvu jeste detaljna analiza stava antihristȃ prema zvanju „služitelja”. Nakon što smo završili razgovor o definiciji zvanja „služitelja”, zar većina ljudi ovo zvanje ne shvata na pozitivan način? Osećate li i dalje otpor ili nenaklonjenost prema ovom zvanju? (Ne.) Hajde da sada pogledamo kako antihristi gledaju na zvanje „služitelja” i kakav je njihov stav prema njemu. Antihristi najviše cene visok položaj, veliki prestiž i apsolutnu moć. Kad je reč o nekim uobičajenim, prizemnim zvanjima ili zvanjima nižeg nivoa i drugim zvanjima koja ljudi smatraju prilično ponižavajućim, antihristi u svom srcu osećaju jak otpor i diskriminaciju, a to naročito osećaju prema zvanju „služitelja”. Ma koliko da je Bog tolerantan i strpljiv prema ovoj grupi ljudi poznatih kao služitelji i kakvo god da je Božje objašnjenje i tumačenje zvanja „služitelja”, duboko u svom srcu antihristi ovo zvanje i dalje posmatraju s visine. Smatraju da je ovo zvanje previše nisko, te da bi ih, ako bi i sami bili služitelji, bilo stid da se pokažu u javnosti. Smatraju da onoga časa kad im se ovo zvanje dodeli, njihov integritet, ponos i ugled bivaju dovedeni u pitanje i omalovažavani, da njihova vrednost doživljava sunovrat i da život gubi svaki smisao. Stoga antihristi ovo zvanje „služitelja” neće prihvatiti ni pod kojim uslovima. Ako od njih zatražiš da odu u Božju kuću i da služe Božjem delu, oni kažu: „Zvanje ’služitelja’ je previše ponižavajuće i, u svakom slučaju, nisam spreman da budem jedan od njih. Vređaš me time što od mene tražiš da budem služitelj. U boga nisam počeo da verujem da bi ti mogao da me vređaš – došao sam da dobijem blagoslove. U suprotnom, zašto sam se odrekao svoje porodice, napustio svoj posao i odustao od svojih svetovnih izgleda? Nisam došao da budem služitelj; nisam došao da radim za tebe i da ti služim. Ako mi kažeš da budem služitelj, tad radije neću uopšte verovati!” Nije li ovo stav antihristȃ? Ima čak i onih antihrista koji kažu: „Ako mi kažeš da u božjoj kući budem služitelj, u čemu je onda svrha da verujem u boga? Kakvog još smisla ima u tome?” Prema tome, kad u Božjoj kući preuzmu neki posao i prihvate nalog ili zadatak, oni pre svega žele da ustanove sledeće: „Nakon što prihvatim ovaj posao, hoću li biti crkveni starešina ili vođa tima ili ću biti samo poslušnik koji služi i radi za druge?” Pre nego što to ustanove, oni se u datom trenutku bave poslom. Tokom ovog perioda, oni posmatraju ljudske reči i izraze na licu ljudi, drže oči širom otvorene i uši načuljene i traže informacije iz raznih izvora. Žele da saznaju da li tu privremeno služe ili taj posao mogu da obavljaju dugoročno, jesu li neko koga mogu da kultivišu ili su neko koga koriste trenutno ne bi li popunili upražnjeno mesto. Ako ih koriste samo da bi popunili upražnjeno mesto i od njih se traži da služe kako bi za to drugi sticali zasluge, položaj i moć, oni to onda sasvim sigurno neće učiniti. Njih nije briga da li su Božjoj kući potrebni radi izvršavanja dužnosti niti koliko je važna dužnost koju izvršavaju zarad posla Božje kuće – za te stvari ih nije briga. Čim uvide da na tom mestu služe bez ikakve moći da stvari drže pod kontrolom i da donose odluke, u svojim postupcima postaju površni, zanemaruju svoju dužnost, ponašaju se nepromišljeno i ujedno postaju autokrate, pa mogu čak svojoj dužnosti da okrenu leđa i da u svakom trenutku odu; prema poslu Božje kuće i svojoj sopstvenoj dužnosti, oni se odnose kao da su dečja igra. Njihov životni moto glasi: „Ne pada mi na pamet da ja iza kulisa crnčim, dok neko na sceni grabi svu pažnju.” Razmišljaju: „Rođen sam da budem vođa. Po rođenju posedujem moć da stvari držim pod kontrolom i donosim odluke. Ako te dve stvari treba da izgubim, u čemu je onda poenta da i dalje živim? U čemu bi onda bila svrha da još uvek verujem u boga? Zašto verujem u boga? Zar se nisam odrekao manjih pogodnosti kako bih dobio velike blagoslove? Ako ta želja ne može da se ispuni, onda bih nesumnjivo sledio svetovne trendove i otišao u pakao!” Koje je geslo antihristȃ? „Nema šanse da ikome dozvolim da me iskorišćava na svom putu do vrha; ja sam taj koji druge iskorišćava. Ako ljude nagrađuju prema njihovim doprinosima, onda ja treba da se nađem na vrhu tog spiska. Jedino ću tada raditi ispunjen elanom i daću sve od sebe. U suprotnom, možete da zaboravite da me na to naterate. Ako od mene tražite da se svojski trudim, da vas savetujem i da radim svim srcem i dušom, pa da na kraju, kad dođe vreme da se ljudi nagrađuju prema svom doprinosu, ja ne dobijem ništa, u tom slučaju možete da zaboravite da od mene tražite da za vas radim, da se za vas trudim i da vam služim!” Nisu li ovo prava otkrovenja i ispoljavanja naravi antihristȃ? Iako oni svesno ne nastoje da se oslobode zvanja „služitelja”, s obzirom na svoju narav-suštinu, oni se tog zvanja neprekidno oslobađaju i stalno se bore, trude se i svim silama upinju da ga se reše. Kad antihrist preuzme neki posao, ako mu se ukaže prilika da se istakne i dospe u centar pažnje, ili ako u svemu ima poslednju reč i donosi odluke, ako postane starešina, ima položaj, uticaj i prestiž i kontroliše izvesne ljude, on se oseća veoma zadovoljno. Ako jednog dana neko razotkrije neki problem u vezi sa njim i oreže ga uz reči: „Mnogo je stvari koje ne obavljaš prema načelima, već ih umesto toga rešavaš kako ti se prohte. To je ponašanje nekoga ko isključivo služi; ti ne izvršavaš svoju dužnost”, može li antihrist to da prihvati? (Ne.) On će, kao prvo, isticati svoju nedužnost, objašnjavaće to i iznositi svoje argumente, a kao drugo, trenutno će osetiti odbojnost i otpor prema reči „služenje” i sasvim sigurno je neće prihvatiti. Odgovoriće: „Platio sam tako visoku cenu i toliko sam patio. Počinjem da radim u zoru, a posao završavam kasno uveče, ne spavam kako treba i preskačem obroke, a ti i dalje govoriš kako služim? Postoje li zaista ljudi koji na ovaj način služe? Platio sam tako visoku cenu i sve što zauzvrat dobijam jeste ovo zvanje, ova definicija ’služitelja’. Čemu onda imam da se radujem? U čemu je smisao da verujem u boga? Koji je motiv za to? U takvog boga je bolje ne verovati!” Oni gube svoj elan. Nakon što ih orežu, antihristi ne samo da odbijaju da prihvate to, već osećaju otpor i odbojnost i još više su skloni nesporazumima. Radeći i izvršavajući svoju dužnost nakon toga, stav im je promenjen i razmišljaju: „Ma šta da radim, sada sam služitelj, pa će, kad obavljam ovaj posao, biti najbolje da se uzdržim, da za sebe napravim rezervni plan i ne dajem sve što imam. Svi kažu da je bog pravedan, pa kako onda ja to ne primećujem? Kako je to bog pravedan? Pa, pošto sam, ma šta radio, služitelj, od sada pa nadalje promeniću način svoje vere u boga; samo ću služiti, pa ćemo videti ko se koga boji. I budući da neću dobiti ni pohvalu ni odobravanje ni za šta što uradim, neka im bude, promeniću način svog života i način na koji obavljam stvari. Uradiću sve što od mene tražiš i neću iznositi nikakve ideje koje imam – neka ih izgovara onaj koji želi. Ako me neko orezuje, naizgled ću se sa tim saglasiti, a ako neko u svom poslu pogreši, neću zucnuti ni reč čak i ako to primetim. Ako neko postupa ne shvatajući načela, neću mu ih saopštiti čak i ako ih sȃm razumem. Samo ću ga posmatrati kako od sebe pravi budalu, dozvoliću mu da pogreši, da kao i ja bude orezan, pa da vidimo može li da podnese osećaj da ga svrstaju u služitelje. Pošto ste mi zagorčali život, zabiberiću i ja vaš i neću dozvoliti da vam sve ide kao podmazano!” I samo orezivanje i disciplinovanje u njima izazivaju tako snažne emocije i osećanja otpora – je li to stav prihvatanja istine? (Ne.) Šta nije u redu sa služenjem? Da li je loše služiti Bogu? Da li služenje Bogu nanosi štetu tvom dostojanstvu? Zar Bog nije dostojan da Njemu služiš? Čega si ti to dostojan da Bog učini za tebe? Zašto si tako osetljiv prema ovim rečima i prema njima imaš otpor? Stvoritelj se ponizio da bi postao čovek koji živi među ljudima i koji služi svakom iskvarenom ljudskom biću, ljudskim bićima koja Mu se protive i odbacuju Ga. Zašto onda ljudi ne mogu da pruže neku sitnu uslugu zarad Božjeg plana upravljanja? Šta nije u redu s tim? Ima li u tome nečega što narušava ugled? Ima li nečeg neizrecivog u tome? U poređenju sa Božjom skrušenošću i skrivenošću, ljudska bića će zauvek biti ogavna i ružna. Zar nije tako?

Iskvareni ljudi koji streme ka istini možda osete samo trenutnu uznemirenost kada čuju za zvanje „služitelja”, ali to može postati motivišući činilac koji će ih nadahnuti da streme ka istini kako bi postigli pokornost Bogu; oni nisu tako osetljivi prema ovom zvanju koje Bog daje ljudima. Ipak, to nije slučaj sa antihristima. Oko zvanja koja Bog dodeljuje ljudima, oni uvek strašno cepidlače i uzimaju ih k srcu. Izraz koji Bog izgovori može vrlo lako da naruši njihove interese i povredi ih, a kad je nešto što Bog kaže protivno njihovoj nameri i želji da dobiju blagoslove, time se povređuje njihovo samopoštovanje. Onoga časa kad su njihovo samopoštovanje i dostojanstvo povređeni, oni Boga osuđuju, odbacuju i izdaju; žele da Boga napuste, nespremni su da nastave sa izvršavanjem svoje dužnosti, istovremeno proklinjući Boga zato što je nepravedan i što ne saoseća sa ljudima. Neki ljudi čak navode da je Bogu jako teško udovoljiti, te da šta god da oni urade to neće biti kako treba. Sve ove reči, osećanja i naravi dolaze od antihristȃ. Osim što prema Bogu nemaju nimalo stav pokornosti, oni ujedno cepidlače povodom raznih stvari koje Bog govori i nemarni su i ravnodušni prema raznim Božjim zahtevima. Stalno se opiru ovom zvanju „služitelja”, bez namere da ga prihvate ili da mu se pokore, a još i manje nastoje da shvate Božju nameru. Oni isključivo uporno nastoje da odbace ovu oznaku i identitet, ovaj status i položaj „služitelja”; ni najmanje ne tragaju za načinom kako da sa Bogom sarađuju da bi udovoljili Božjoj nameri, odnosno kako da postignu promenu u naravi, da uđu u istina-stvarnost i Bogu se pokore. Oni uopšte ne streme ka ovim pozitivnim stvarima, pa još kad budu razotkriveni kao služitelji, iz njih najednom izbijaju ogorčenost i plahovitost. U kojoj meri ovo može biti ozbiljno? Neki antihristi na javnim mestima Boga potajno proklinju, dok Ga iza zatvorenih vrata glasno proklinju, uz reči: „Bog nije pravedan. Možda u ovakvog boga ne bi trebalo da verujem!” Oni Boga otvoreno izazivaju i protive Mu se. I sama ta reč „služitelj” dovodi do otkrivanja suštine antihristȃ koja se protivi Bogu i koja ima odbojnost prema istini. Pred rečju „služitelj”, njihova su rđava lica u potpunosti raskrinkana, a oni su sasvim ogoljeni. Šta je tačno ogoljeno? To da u Boga ne veruju kako bi prihvatili Njegovo spasenje ili prihvatili istinu, niti da u Boga veruju jer je Bog istina ili zato što je Bog Suveren nad svim stvarima. Već da u Boga veruju zato što od Njega nešto žele. Dolasku u Božju kuću se podvrgavaju zarad sopstvenih ambicija i želja. Uzaludno pokušavaju da se izdvoje iz gomile i da na sopstvene načine, trudom, napornim radom i borbom dobiju blagoslove ili, još i bolje, da možda dobiju čak i veću nagradu u svom sledećem životu. Prema tome, u njihovim očima, reč „služitelj” ostaje zauvek nešto ponižavajuće i pogrdni naziv, nešto što nikada neće moći da prihvate. Pojedina braća i sestre razmišljaju: „Služenje Bogu je naš blagoslov. To je dobra i časna stvar.” Ipak, antihristi nikada ne prihvataju tu činjenicu, već kažu: „Da služimo bogu je naš blagoslov? Kakva je to uopšte izjava? Kakva gomila gluposti! Gde je tu blagoslov? Gde je tu zadovoljstvo? Šta se može dobiti služenjem bogu? Time što služiš, možeš li da dobiješ novac, zlato ili blago? Ili možda da dobiješ kuću i auto? Biće uklonjeni svi koji služe; postoje li uopšte služitelji koji su dobri ljudi? Ko god da služi neće nikada ništa dobiti.” Oni ne prihvataju činjenicu koju braća i sestre ističu u zajedništvu da je „služenje Bogu blagoslov za ljudski rod” i prema tome osećaju otpor i gađenje; radije bi slušali bilo šta drugo.

Za bilo kog zvaničnika ili bilo koga sa položajem i prestižom u svetu antihristi mogu da se potrude, da ga posluže i toče mu pića, pa će čak prihvatiti i da tim ljudima služe i biće više nego radi da to učine. Tek kada dođu da služe Bogu, oni postaju neradi i nevoljni, prepuni žalbi, otpora i osećanja. Kakva su stvorenja ovi ljudi? Jesu li ovo ispoljavanja koja sledbenik Božji treba da ima? Ovo su očito ispoljavanja suštine antihristȃ. Ako bi antihrist trebalo da ode u svet da služi gradonačelniku, pokrajinskom guverneru ili nekom prestižnom političaru, on bi to smatrao nečim što će njegovim potomcima doneti slavu i njegovu porodicu učiniti ponosnom. Bio bi neopisivo srećan; lebdeo bi u oblacima. Ako bi ga neko upitao šta mu je posao, odgovorio bi: „Služim gradonačelniku. Ja sam gradonačelnikova desna ruka, njegov lični čuvar!” Ili bi rekao: „Brinem o predsednikovim svakodnevnim potrebama!” Izgovorio bi to tako ponosno. Smatrao bi da je to dobar posao i da će cela njegova porodica uživati u toj slavi. Noću bi imao lepe snove, budio bi se srećan i kudgod da ode, ne bi krio posao koji radi. Zašto je to tako? Od ovog posla ga ne bi bilo sramota; smatrao bi taj posao časnim, da je to posao koji ga postavlja iznad drugih, posao zbog koga ima oreol na glavi. Međutim, kad neko takav počne da veruje u Boga, ako se od njega zatraži da Njemu služi, on nije spreman da to učini, oseća otpor, pa se na Boga čak i žali i proklinje Ga, a Boga može i da izda i porekne. Poređenjem ove dve stvari, možemo da primetimo da antihristi jesu antihristi i da su deo Sotonine bande. Koliko god da opslužuju Sotonu, ma koliko da je taj posao prljav, iscrpljujuć ili ponižavajuć, oni ga smatraju čašću. Međutim, kad stvari obavljaju za Boga u Njegovoj kući, koliko god da su stvari koje rade smislene, vredne ili plemenite, odnosno koliko god da postaju uzvišeni time što ih izvršavaju, oni te stvari uvek smatraju nedostojnim pomena. Koliko god da je veliki blagoslov i kolika god da je čast služiti Bogu i Božjem delu, i koliko god da je to dragocena prilika za ljudski rod, oni naprosto ne mogu tome da se raduju. Zašto je to tako? Postoji samo jedan razlog: antihristi su deo Sotonine bande – oni imaju odlike sotonskog ponašanja, žive su Sotone i suštinski su neprijateljski nastrojeni prema Bogu. Ako se od njih traži da služe Bogu i da Bogu pruže uslugu, oni se naprosto tome ne mogu radovati. Koliko god da Božja kuća u zajedništvu sa ljudima razgovara o istini ili nastoji da ljude navede da shvate Božju nameru u vezi sa zvanjem „služitelja”, antihristi to ne mogu da prihvate od Boga niti da u vezi s tim prihvate ikakvu istinu, a kamoli da prihvate činjenicu ili istinu da je časno, vredno i smisleno da stvoreno biće služi Stvoritelju – ovo je stav koji antihristi imaju prema zvanju „služitelja”. Suočeni sa ovim zvanjem i suočeni sa činjenicom da ljudi služe Bogu, sve što su antihristi ikada učinili bilo je u njihovom nastojanju da se reše ovog zvanja i da prenebregnu ovu činjenicu, umesto da ovu činjenicu prihvate, da prihvate ovo zvanje „služitelja” od Boga i da zatim streme ka istini, da slušaju Božje reči, Bogu se pokore i Boga se boje. Sudeći po ispoljavanjima koja antihristi pokazuju prema zvanju „služitelja”, mora se reći da su antihristi slični Sotoni, da su deo Sotoninih neprijateljskih sila i da su neprijateljski nastrojeni prema Bogu, istini i svim pozitivnim stvarima.

Stav koji antihristi imaju prema zvanju „služitelja” ogleda se u neprihvatanju, otporu, gađenju i gnušanju. Bez obzira na to od koga to zvanje potiče, oni prema njemu osećaju stalni otpor i ne prihvataju ga, smatrajući da je biti služitelj nisko i da će uvek biti nisko kome god da oni služe. Smatraju da „služitelj” nije definicija koju Bog daje čoveku na osnovu njegove suštine, već da je to pre izazov i pokazivanje prezira prema čovekovom identitetu i vrednosti – to je glavno gledište koje antihristi imaju prema zvanju „služitelja”. Na osnovu stava antihristȃ prema Božjim rečima, možemo da primetimo da Božje reči na smatraju kriterijumima ni istinom, već stvarima koje oni sami treba da ispitaju i analiziraju. Drugim rečima, oni Božje reči ne prihvataju pod pretpostavkom razumevanja istine ili prihvatanja da je Bog Stvoritelj, već Božjim rečima pristupaju pod pretpostavkom ispitivanja, osećanja otpora i suprotstavljanja. Za njih, svaka reč koju Bog izgovara i svaka izjava koju On daje predmet je ispitivanja, pa ni zvanje „služitelja” ne predstavlja izuzetak. Trude se da reč „služitelj” ispitaju i da o njoj razmišljaju i u Božjim rečima zapažaju da Bog služitelje ne smatra dobrim, već nižim, inferiornim i bezvrednim, ljudima koje Bog ne voli i ljudima koje Bog prezire. I premda to jeste Božji stav prema zvanju „služitelja”, za takav Njegov stav postoje kontekst i razlog – on je utemeljen na suštini čoveka. Postoji još jedna činjenica koju antihristi nisu primetili: koliko god da prezire i mrzi iskvareni ljudski rod, Bog nikada nije odustao od spasavanja ljudskog roda, niti je On zaustavio delo Svog plana upravljanja za spasavanje ljudskog roda. Antihristi u ovu činjenicu ne veruju, ne priznaju je niti je primećuju. Oni su jedino usredsređeni na ono što Bog ima da kaže o ishodima raznih vrsta ljudi, a u pogledu zvanja „služitelja”, naročito imaju izrazito osetljiv stav. Oni ne žele da budu služitelji i ne žele da ih Bog definiše kao služitelje, a još manje da Bogu služe noseći zvanje „služitelja”. Zato se, kada dođu u Božju kuću, antihristi raspituju u mnogim različitim krugovima, interesujući se jesu li oni sami služitelji, i iz Božjih reči i onoga što ljudi o njima kažu, žele da čuju reči poštenja i da dođu do prave istine – jesu li služitelji ili nisu? Ako jesu, oni istoga časa odlaze; ne služe Bogu ili Božjoj kući. Prema zvanju „služitelja” imaju tako snažnu reakciju i postaje očito da su identitet, položaj, izgledi, sudbina i odredište, makar što se antihristȃ tiče, stvari kojima treba stalno stremiti i interesi koji se nikada ne napuštaju. Za antihriste, služitelji su, kako je Bog to definisao, najniže rangirani među ljudskim rodom. Šta god ti rekao, odnosno koliko god ljudi da prihvata ovu činjenicu i ovo zvanje, antihristi ga nipošto neće prihvatiti. Kad obavljaju posao, oni isključivo zahtevaju da im drugi služe, da ih slušaju, da im budu poslušni i da se oko njih vrte, a od sebe nikad ne zahtevaju da sa drugima sarađuju ili razgovaraju, odnosno da zatraže tuđe mišljenje, da se konsultuju o Božjim namerama ili da tragaju za istina-načelima. Oni razmišljaju na ovaj način: „Ako tokom obavljanja stvari treba sa drugima da sarađujem i razgovaram i da tragam za istina-načelima, u tom slučaju bih se ponizio i izgubio svoju autonomiju, pa zar to ne bi bilo služenje? Zar se time ne bih ja mučio iza scene dok neko drugi grabi svu pažnju na sceni? Zar ne bih druge opsluživao i njima služio?” To je nešto što nipošto ne žele da rade. Oni isključivo zahtevaju da ih drugi opslužuju, da im se potčine, da ih slušaju, da ih cene, veličaju i predstavljaju najboljim u svemu, da im ustupaju mesto, da im služe i rade za njih, pa čak zahtevaju da im Bog dȃ prikladne nagrade i prigodnu krunu u skladu sa onim što su uradili. Čak i kad neko pomene koliko je visoku cenu Bog platio i koliko je On patio radi spasenja ljudskog roda, kako je Sebe ponizio i koliko je ljudski rod opskrbio, kad začuju ove reči i uvide ove činjenice, antihristi ostaju ravnodušni i uzimaju ih olako. Kako antihristi tumače te stvari? Oni kažu: „Bog za čoveka treba sve da učini i čoveku treba da podari ono najbolje, da čoveku podari blagoslove i blagodat, da mu podari spokoj i radost. Sve ovo on treba da posveti čoveku; to mu je obaveza. A kad ljudi sve napuštaju, daju se i plaćaju cenu za boga, kad sve što imaju bogu ponude, od boga bi trebalo da dobiju nagrade, da dobiju čak i nešto bolje od toga. Nije li to poštena transakcija? Pravična razmena? Šta ima o tome da se priča? Kakve zasluge ima bog? Zašto nisam video nijednu božju zaslugu? Bog ljudima daruje stvari, pa zar nije prirodno da čovek zaslužuje da ih dobije? Ljudi plaćaju cenu!” Oni ne smatraju da su sve ove stvari koje Bog za čoveka čini najveća blagodat za čoveka; nezahvalni su i ne razmišljaju da se oduže Bogu. Umesto toga, u zamenu za cenu koju plaćaju, žele lepo odredište koje je Bog obećao ljudskom rodu i prirodno smatraju da je sasvim prikladno da žele blagoslove i da imaju sve ove namere i da, kako god se to posmatralo, Bog ne bi trebalo da ljude pretvara u Svoje služitelje. Oni smatraju da ljudi imaju dostojanstvo i integritet, te da ako se ljudi koji imaju tako veliku ljubav i koji mogu da daju u humanitarne svrhe, da daju sebe i da sve ostavljaju, nateraju da služe Bogu, oni su tada ozbiljno poniženi i prema njima se ne postupa pravično. Sve ove stvari koje Bog čini, za antihriste nisu vredne pomena. Umesto toga, oni beskrajno uveličavaju stvari koje sami čine, pa makar to bilo i nešto krajnje sitno, i te stvari smatraju kapitalom po osnovu koga treba da dobiju blagoslove.

Kad izvršavaju svoju dužnost u crkvi, neki ljudi nikada ne urade ništa dobro. Ako braća i sestre ne prihvataju stvari koje oni rade, veštine i talente koje pružaju odnosno ideje i predloge koje nude, ti ljudi će tada odbiti da nastave sa radom, poželeće da prekinu s poslom i da odu – poželeće da napuste Boga. Ako ih zamolite da s nekim sarađuju, neće to učiniti, a ako ih zamolite da u izvršenju svoje dužnosti daju sve od sebe, neće ni to uraditi. Oni će na sve strane samo izdavati naređenja, primoravajući druge da ih slušaju i opslužuju, da postanu njihovi služitelji i da njima služe umesto da izvršavaju sopstvene dužnosti u Božjoj kući. A ako ne dobiju ovakav tretman odnosno ako izgube ovakav tretman, taj tretman u kome ih drugi opslužuju, za njih rade i sprovode njihova naređenja, oni tada žele da prestanu s poslom i da odu; smatraju da Bog nije pravedan, u srcu su prepuni žalbi i besa prema Bogu, u njima nastaje mržnja prema braći i sestrama i niko ne može da im pomogne. Oni ni sa kim ne mogu skladno da rade i ni sa kim ne mogu da se druže na ravnopravnoj osnovi. Kad govore i postupaju, njihova pravila za druženje s drugima sastoje se u tome da jedino oni mogu druge da nadziru, posmatrajući ostale kako za njih sve obavljaju i poštuju svako naređenje i slogan koji su oni izgovorili; niko nije dostojan toga da oni sa njim sarađuju i niko nije podoban da bi se sa njim na ravnopravnoj osnovi družili. Ako se neko prema njima ophodi kao prema drugaru ili kao prema običnom bratu ili sestri, ako im se obrati, sa njima raspravlja o poslu i u zajedništvu sa njima razgovara o svom shvatanju kao da su ravnopravni, oni će to smatrati užasnom uvredom i ogromnim osporavanjem svog integriteta. U svom srcu, oni takve ljude mrze, prema njima osećaju neprijateljstvo i vrebaće priliku da se osvete svakome ko ih posmatra kao sebi ravnima ili ih ne uzima zaozbiljno. Nije li to ono što antihristi rade? Ovo je hijerarhijski pogled na stvari koji antihristi otkrivaju kad je reč o druženju sa drugim ljudima. Naravno, ovo se odnosi na iskreno mišljenje i stav koje antihristi imaju prema zvanju „služitelja”. Oni ne mogu da prihvate čak ni zvanje koje Bog daje ljudskom rodu, pa mogu li onda da prihvate osuđivanje, razotkrivanje i procenu koji dolaze od drugih? Te stvari su još manje u stanju da prihvate. S jedne strane, oni osećaju neprijateljstvo i otpor prema zvanju i suštini „služitelja”, a s druge, neumorno privlače sve više ljudi i okupljaju ih da za njih pružaju usluge, služe im, opslužuju ih i da njima budu poslušni. Nije li to ogavno? Suština takvih ljudi je rđava i to je potpuna istina. Oni žele da druge kontrolišu. Oni sami su očito bezvredni i ne mogu ništa da urade; obično su smeće u Božjoj kući, nemaju normalnu ljudskost i ne mogu normalno da se druže sa drugima, a kamoli da imaju normalan razum. Istinu uopšte ne razumeju, nisu prosvećeni u pogledu istine, poseduju tek neko stručno znanje i shvataju nekoliko veština, i nijednu dužnost ne mogu dobro da izvrše. Pa, ipak, ne ponašaju se lepo i žele da prigrabe moć, a kad ne mogu da je prigrabe, smatraju da su s tim završili, razmišljajući: „Biće da sam služio dok sam te stvari ranije radio. Nisam voljan da služim. Bolje mi je da požurim i sada odem pre nego što uložim previše truda ili previše izgubim.” To je njihova zamisao. Uvek tako razmišljaju i na kraju donose takvu odluku; u svakom trenutku mogu da prestanu da veruju i da odu, da svakoga časa napuste svoju dužnost i pobegnu, da se vrate u Sotonin zagrljaj i da budu njegov partner u zlodelu. Ima li takvih ljudi? (Da.) Kad je reč o nekim aspektima profesionalnog rada, oni možda ponešto razumeju, ali su potpune neznalice kad je reč o istina-načelima koja za taj aspekt profesionalnog rada treba da shvate; kad je u pitanju aspekt znanja ili talenata, možda nešto od toga poseduju, ali kad je reč o istina-načelima koja moraju da razumeju za izvršavanje svoje dužnosti, i u tom slučaju su potpune neznalice, a njihovo je shvatanje izopačeno. S drugima ne mogu skladno da sarađuju niti, pak, govore istim jezikom kad s njima razgovaraju u zajedništvu. Za šta su prikladni takvi ljudi? Ako zaista imaju savest i razum, onda će prema drugim ljudima moći da se ophode ispravno, pa kad ljudi kažu stvari koje su ispravne i u skladu su sa istinom, oni će moći da ih prihvate, spremno će se pokoriti i moći će da se pobune protiv svog tela. Ne bi trebalo da uvek žele da se izdižu iznad gomile, da druge predvode i da ih kontrolišu; već treba da otpuste svoju ambiciju i želju da se u odnosu na druge ističu i budu spremni da budu najbeznačajniji ljudi, čak i ako to uključuje služenje – treba da učine sve što mogu. Oni sami su obični ljudi, pa treba da se vrate u poziciju običnih ljudi, da daju sve od sebe da izvrše svoje dužnosti i da budu prizemni ljudi. Takvi ljudi će na kraju moći da budu postojani. Ako ne odaberu ovaj put, već umesto toga smatraju da su veliki i plemeniti, ako niko ne sme da ih takne niti da im se približi, ako žele da budu lokalne siledžije, tirani, i da slede put antihristȃ, onda im je suđeno da budu zli ljudi. Ako nisu voljni da budu najbeznačajniji ljudi, da budu sasvim nepoznati ili daleko od centra pažnje, niti da daju sve što imaju, onda su zasigurno antihristi i ne mogu da budu spaseni – to je opasno za njih. Ako neko takav može o sebi da razmišlja, da stekne samospoznaju, prihvati Božju suverenost i uređenja, zauzme sebi odgovarajući položaj, da bude obična osoba i više se ne pretvara, tada će imati priliku da postigne spasenje. Ako stalno želiš da budeš autoritativan i nerazuman i da sebe prikazuješ kao moćnu ličnost, onda je to uzaludno. Božja kuća je prepuna pripadnika Božjeg izabranog naroda i ma koliko ti bio strašan, žestok ili zao, nema svrhe. Božja kuća nije borilačka arena, pa ako želiš da se boriš, onda idi to da radiš u areni koju čini svet. Niko u Božjoj kući ne želi da se bori sa tobom; niko za to nije zainteresovan, niti za to ima slobodnog vremena. Božja kuća je mesto na kome se propoveda istina, koje pomaže ljudima da shvate istinu i da istinu sprovode u delo. Ako ne možeš da primenjuješ istinu, onda je to teško rešiti i to samo pokazuje da ovde ne pripadaš. Ako stalno želiš da se boriš, želiš da stalno budeš žestok, želiš da stalno budeš nemilosrdan, kao i autoritativan i nerazuman, onda crkva nije pravo mesto za tebe. Većina ljudi u Božjoj kući voli istinu; oni žele da slede Boga i zadobiju život i ne uživaju u tome da se bave intrigama i da se bore sa đavolima. Jedino antihristi uživaju u tome da se na sve strane bore i da se nadmeću za moć i profit, pa zato antihristi ne mogu da budu postojani u Božjoj kući.

Postoji vrsta ljudi koji su neverovatno osetljivi prema stvarima kao što su identitet, položaj i status, i koji naročito osećaju ogroman otpor i gađenje prema zvanju „služitelja”, te nipošto ne mogu da ga prihvate – takvi ljudi su antihristi. Ne samo da oni ne streme ka istini i imaju odbojnost prema istini, već imaju i odbojnost prema tome da ih iko oslovljava sa „služitelj”. Oni sa odbojnošću prema zvanju „služitelja” zapravo bi trebalo da streme ka istini – kad bi bili u stanju da streme ka istini, zar se tada ne bi oslobodili zvanja „služitelja”? Upravo u tome i jeste problem. Zato što imaju izrazitu odbojnost prema istini, oni nikada neće ići putem stremljenja ka istini i njene primene. Pa će zato, u delu Božjeg plana upravljanja, oni zauvek imati ulogu služitelja. Naravno, za antihriste je i dalje blagoslov da u Božjem planu upravljanja mogu da se ponašaju kao služitelji; za njih je to prilika da vide dela Stvoritelja, da čuju kako Stvoritelj izražava istinu i sa ljudskim rodom razmenjuje Svoje najdublje misli, kao i da cene mudrost i svemoćna dela Stvoritelja. Za njih nije loše da Stvoritelju budu služitelji i, shvatali oni to ili ne, biti Božji služitelj i služiti u Božjoj kući treba da predstavlja nešto čega će se ovi antihristi i Sotonini pratioci uvek sećati, čak i ako se Božje delo kasnije završi. Tokom čitavog procesa u kome se iskvareni ljudski rod suprotstavlja Bogu, antihristi bez svog znanja služe Božjem planu upravljanja i to je ona majušna vrednost u postojanju svakog antihrista – to je činjenica. Antihristi daju svoj doprinos omogućavajući pripadnicima Božjeg izabranog naroda da razaznaju i prepoznaju negativnu stranu antihristȃ. Bilo da su oni spremni da tu činjenicu priznaju ili ne i bez obzira na to jesu li oni voljni, radi i srećni da budu služitelji, služenje Božjem delu u svojstvu služitelja i preuzimanje ove uloge su u svakom slučaju vredne stvari – time ih Bog uzdiže. Neki ljudi kažu: „Da li Bog uzdiže i antihriste?” Šta je u tome pogrešno? Oni su stvorena bića; zar Bog ne može da ih uzdiže? Ono što kažem je istina. Dakle, kako se antihristi osećaju kad čuju ove reči? Ne bi trebalo da u njima pokušavaju da pronalaze mane, već da donekle pronađu utehu. U najmanju ruku, oni su uložili određeni trud u veliku stvar Božjeg plana upravljanja. Bez obzira na to jesu li to činili svojevoljno, odnosno, jesu li to radili aktivno ili pasivno, Bog ih je time u svakom slučaju uzdizao, i to treba da prihvate s radošću i da se tome ne opiru. Ako antihristi mogu da se pobune protiv svojih predaka, da se pobune protiv Sotone, da streme ka istini i da streme pokornosti Stvoritelju, recite Mi, hoće li Bog biti srećan? (Da, biće.) Ovo je čast i za pripadnike Božjeg izabranog naroda, pa i oni treba da budu srećni – to je dobra stvar. Bez obzira na održivost ove činjenice, u svakom slučaju, ako antihristi mogu da promene svoj smer i da pođu putem pokajanja, onda je to, naravno, dobra stvar. Dakle, zašto kažem da je ovo čast za pripadnike Božjeg izabranog naroda? Kad bi antihrist dobrovoljno služio, zar to ne bi bila jedna pošast manje u Božjoj kući? Kad bi među vama bilo jednog đavola manje, jedne osobe manje koja ometa i pravi nevolje, zar vam dani ne bi bili spokojniji? Posmatrajući to iz ovog ugla, kad bi antihristi zaista bili voljni da služe, onda bi i to bila dobra stvar koja zaslužuje proslavu. Morate da ih ohrabrite i da im pomognete, a ne da ih sasvim odbacite. Ako pokažete dobre namere i dopustite im da ostanu, ali njihovo služenje donosi više štete nego koristi i vodi u katastrofu, onda sa njima treba postupati shodno načelima. Nije li to dobar način za rešavanje stvari? (Da, jeste.)

Postoji još jedna vrsta ljudi koje vredi pomenuti. Ima nekih ljudi koji su u stanju da pate i plate cenu tokom izvršavanja svoje dužnosti, a ponekad mogu i da budu poslušni i pokore se ili da stvari rešavaju prema načelima. Njihova subjektivna želja je da idu putem stremljenja ka istini, uvek mogu da se pokore svemu što uređuje Višnji ili crkva i zadatke mogu uvek da završe na vreme. U Božjoj kući oni ne izazivaju prekide i ometanja, a posao koji rade i dužnost koju preuzimaju braći i sestrama donose brojne koristi i prednosti. Posmatrano spolja, iako nisu učinili nikakvo zlo, iako ne prekidaju niti ometaju i ne izgledaju kao zli ljudi, oni rade nešto što obični ljudi ne mogu da rade i što inače ne rade, a to je da uživaju u negovanju sopstvenog uticaja i uspostavljanju svog nezavisnog carstva. Kad im se dodeli neki zadatak, čim postanu osoba odgovorna za taj posao, oni mogu početi da uspostavljaju sopstveno carstvo i mogu nesvesno početi da neguju svoju moć i veze u delokrugu svog uticaja. U tom delokrugu, oni sasvim i u potpunosti svakog pridobijaju i ljudi naglas veličaju sve što oni rade, sve što kažu i cenu koju oni plaćaju i u velikoj meri se svemu tome dive. Delokrug svog upravljanja oni posmatraju kao svoju malu porodicu unutar Božje porodice. Posmatrano spolja, oni izgledaju kao da mogu da plate cenu, da pate i snose odgovornost – naizgled kao da ne postoji nikakav problem. Ipak, u odsudnim trenucima, u stanju su da izdaju interese Božje kuće. Kako bi sačuvali svoj prestiž i svoje mesto na vrhu, i kako bi sačuvali svoj apsolutni položaj, dostojanstvo i moć u crkvi, oni nikoga ne vređaju niti povređuju. Čak i ako neko naudi interesima Božje kuće ili ih izneveri, pa čak i ako neko ometa ili uništava posao Božje kuće, oni to neće istraživati, neće na to obraćati pažnju i mogu preko toga da pređu. Sve dok ta osoba ne ugrožava njihov položaj i još uvek radi u njihovoj službi u delokrugu njihovog uticaja, sve je u redu – to je njihov najviši kriterijum. Kakva god ometanja da ta osoba pravi, oni to ne vide, ne obraćaju pažnju, tu osobu ne orezuju niti prekorevaju, a još manje se njome bave. Takvi ljudi su opasni elementi. Običan čovek ih teško razaznaje, pa možda kod te osobe nećeš moći da primetiš ništa pogrešno kad ona nije ni na kakvoj poziciji. Međutim, čim dobije poziciju, njena priroda-suština se sasvim razotkriva. Šta se tačno razotkriva? Da postoji svrha za cenu koju plaća i za sve što radi; ona te stvari ne radi zarad zaštite interesa Božje kuće, ona ne izvršava svoju dužnost iskreno i sve te stvari ne radi kako bi ih Bog video, već da bi ih videli ljudi. Ta osoba želi da privuče poglede i pažnju drugih, a povrh toga, želi da ljudsko srce navede na pogrešan put, tako da se ljudi na nju ugledaju, njoj se dive i nju veličaju. Tu osobu stoga nije briga kako je Bog posmatra ili kako se prema njoj odnosi; ako Bog kaže da je tu samo da bi služila, ona je ravnodušna. Dokle god ljudi pred njom mogu da kleče i da se klanjaju, sve je u redu. Ti ljudi su opasni elementi, ne razmišljaju isto kao Bog i Božja kuća i njihovo srce nije isto kao srce pripadnika Božjeg izabranog naroda koji iskreno streme ka istini. Ti ljudi svoj uticaj neguju za sebe i ujedno neguju uticaj za Sotonu. Sudeći po njihovim raznim ispoljavanjima, dužnost koju izvršavaju i sve ono što rade način je da se razmeću i da drugima podilaze koliko god mogu.

Antihristi mogu donekle da služe u Božjoj kući i u delu Božjeg plana upravljanja, a u nekoj fazi mogu čak da budu i dobri služitelji. Međutim, zbog puta kojim idu i zbog ciljeva i smera koje biraju, kao i zbog svoje želje za položajem i vlašću i žudnje za slavom i dobitkom koje imaju u sebi, nikada ne mogu da se oslobode zvanja „služitelja”, ne mogu da razumeju istinu, ne mogu da shvate šta je istina-stvarnost ni da u nju uđu, nisu u stanju da primenjuju istinu, ne mogu da postignu istinsku pokornost i ne mogu da dostignu strah od Boga. Takvi ljudi su opasni elementi. Oni imaju temeljne filozofije za ovozemaljsko ophođenje, imaju veoma mudre načine za komunikaciju sa ljudima; kad se drugima obraćaju, naročitu pažnju obraćaju na način svog govora i na reči kojima se služe, a takođe posvećuju naročitu pažnju metodama koje koriste kad se s ljudima druže. Iako spolja posmatrano možda ne izgledaju podmuklo i zlo, srce im je ispunjeno rđavim idejama, mislima i pogledima, pa čak i predstavama i pogrešnim razumevanjem istine, kao i neuspehom da shvate Boga. Iako ljudi ne mogu da ustanove šta je kod ovih ljudi zlo, niti da prozru da su oni zli ljudi, budući da im je suština tako rđava i budući da svoju dužnost nikada ne mogu da izvršavaju u skladu sa istina-načelima niti mogu da idu putem stremljenja ka istini i postignu istinsku pokornost Bogu, oni su na kraju zauvek nemoćni da se oslobode ovog zvanja „služitelja”. U odnosu na očigledne antihriste i zle ljude, ovi ljudi su još podmukliji i još više u stanju da druge navedu na pogrešan put. Posmatrano spolja, čini se kao da nemaju nikakvo mišljenje i nikakav stav o zvanju „služitelja”, a još manje da prema njemu imaju ikakav otpor. Međutim, sudeći po njihovoj suštini, čak i ako služe Bogu, stoji činjenica da i dalje imaju namere i ciljeve; ne služe bezuslovno i to ne rade da bi zadobili istinu. Pošto su iznutra rđavi i lukavi, drugima nije lako da ove ljude razaznaju. Jedino se u kritičnim stvarima i odsudnim trenucima otkrivaju njihova priroda-suština, misli, gledišta i put kojim idu. I ako se to bude nastavilo, ako ovi ljudi izaberu ovaj put stremljenja i odaberu da idu takvim putem, u tom slučaju se može zamisliti da takvi ljudi neće moći da postignu spasenje. Poverenje koje im Božja kuća ukazuje i samu mogućnost Božjeg dela, oni koriste da spletkare zarad sopstvenih koristi, da kontrolišu i muče ljude i da zadovolje sopstvene ambicije i želje. Na kraju ne zadobijaju istinu, već nakon što počine svakojaka zla bivaju otkriveni. Pošto budu otkriveni, postaje jasno da ovi ljudi ne streme ka istini i da u Boga ne veruju zarad stremljenja ka istini i postizanja spasenja. Nakon što čuju Božje reči i nakon Njegovog razotkrivanja svakojakih ljudi, budu li ovi ljudi istrajno koristili načela, sredstva i metode ovozemaljskog ophođenja da bi izvršavali svoju dužnost, ishod tada može biti samo jedan: oni moraju preuzeti ulogu služitelja u Božjem delu upravljanja i na kraju biti otkriveni i uklonjeni – to je činjenica. Da li ste ikada ranije imali iskustvo sa ovakvim ljudima? Kad budu otkriveni i izbačeni, pojedini antihristi postaju komandanti bez vojske. Zlo koje su učinili bilo je preobilno i preveliko, pa su ih braća i sestre odbacili i napustili. Postoji još jedna vrsta ljudi koji, nakon što budu otkriveni i kad ih crkva osudi i odbaci, imaju brojne saučesnike i pomagače koji staju u njihovu odbranu, za njih se bore i galame protiv Boga. Zar takvi ljudi nisu još više u stanju da druge navedu na stranputicu? Takvi ljudi su još opasniji. Kad je reč o tome kako antihristi gledaju na zvanje „služitelja” i koje skrivene postupke, ideje i ispoljavanja pokazuju, za sada ćemo ovde završiti naš razgovor u zajedništvu.

c. Zašto antihristi ne žele da budu služitelji

Antihristi ne žele da budu služitelji i nisu voljni da budu služitelji. Smatraju da će time što će biti služitelji istrpeti ogromnu uvredu i diskriminaciju. Pa, šta tačno oni žele da budu? Koji im je cilj kad počnu da veruju u Boga i dođu u Božju kuću? Da li su voljni da budu jedni od pripadnika Božjeg naroda, Božji sledbenici? Da li su voljni da budu ljudi koji bivaju usavršeni? Da li su zadovoljni da budu poput Petra i Jova i to nazivaju dobrim? (Ne.) Da li iko kaže da je u svojoj veri u Boga zadovoljan time da bude jedan od pripadnika Božjeg izabranog naroda, da mu je to dovoljno? Da li je iko voljan da bude igračka u Božjim rukama? Ne, ljudi su posebno neskloni da to budu. Kad neko dođe u Božju kuću, on dolazi u potrazi za koristima, blagoslovima, nagradama i krunom. Dok prihvata da ga Božje reči razotkrivaju i da mu sude, on saznaje da, time što ima takve namere u svojoj veri u Boga, neće moći da shvati istinu i da na kraju neće moći da postigne spasenje. Stoga, mnogi ljudi tada biraju da prvo otpuste svoju želju za blagoslovima i želju za krunom i nagradama, da otpuste sve te koristi i da prvo saslušaju šta Bog poručuje, koji su Njegovi zahtevi prema čoveku i šta On ima čoveku da kaže. Mnogi ljudi koji slušaju Božje reči, u svom srcu osećaju potajnu radost, govoreći: „Bog razotkriva našu iskvarenost, On razotkriva naše ružno pravo lice i razotkriva našu suštinu da se Bogu protivimo i imamo odbojnost prema istini – sve su to činjenice. Na moju sreću, nisam požurio da raširim ruke prema Bogu tražeći sreću, blagodat i blagoslove; srećom sam prvo otpustio ove stvari. Da ove stvari nisam otpustio, zar ne bih od sebe napravio budalu? Sve što Bog govori razotkriva čovekovu prirodu i suštinu, pa, kako bih mogao da odbacim te stvari? Bog je rekao da ljudi prvo moraju da preuzmu izvršavanje svoje dužnosti i da sarađuju u delu u okviru Božjeg plana upravljanja. Tokom ovog procesa, ako ljudi mogu da krenu putem shvatanja i prihvatanja istine, onda će za njih biti nade da postignu spasenje i u budućnosti će moći da dobiju mnoge koristi.” U ovom trenutku, mnogi ljudi prestaju da razmišljaju o tim stvarima. Njihove predivne želje, njihova čežnja i nade za budućnost ne izgledaju više tako realno. Oni smatraju da je u ovom trenutku, od tih želja i ideala, realnije, važnije i bitnije kako da svoju dužnost dobro izvršavaju, kako da udovolje Božjim namerama i kako da shvate istinu i budu postojani. Stoga, u ovom ključnom trenutku, većina ljudi odlučuje da izvršavaju svoju dužnost, da iskuse Božje delo, zadobiju istinu, da posvete svoje vreme i mladost i da napuste svoju porodicu, svoj posao i svoje svetovne izglede radi Boga i radi obavljanja svoje dužnosti, a neki ljudi zbog toga čak napuštaju i svoj brak. Takva ispoljavanja, ponašanja i postupci koje ljudi imaju nesumnjivo su vrsta poslušnog i pokornog stava prema pozitivnim stvarima i svim zahtevima o kojima Bog govori i upravo je ovaj stav neophodan uslov koji ljudi moraju da poseduju kako bi mogli da shvate istinu, da primenjuju istinu, pokore se Bogu i da na kraju postignu spasenje. Ovo su različita ispoljavanja i misli koje svaka normalna osoba ima pre nego što dođe u Božju kuću da izvršava svoju dužnost. Otkako su ovi ljudi prvi put počeli da veruju u Boga, pa sve do sada, njihove misli i stavovi se neprekidno menjaju, i njihov stav prema istini i Bogu takođe doživljava neprekidni preobražaj. U isto vreme dok te pređašnje ljudske želje i ambicije prolaze kroz neprekidno uništenje, oni postepeno i aktivno ove stvari otpuštaju i od njih odustaju. U pitanju je dobar plod koji se naposletku rađa iz ljudske želje da sa Bogom sarađuju i da Mu se pokore. To je pozitivno i dobro ispoljavanje, kao i dobar rezultat. I dok ljudi neprekidno napreduju, oni koji iskreno streme ka istini gotovo su otpustili svoju želju i nameru da dobiju blagoslove, pa tako većina ljudi u osnovi nije toliko osetljiva prema različitim obećanjima koje je Bog ranije dao čoveku, niti je za njih zainteresovana. Razlog tome je što, kad se to odmeri razumom normalnog čoveka, ako neko ne može da ispuni standarde neophodne za izvršavanje dužnosti i ne uspe da shvati istinu, on će propustiti priliku da dobije sve blagoslove koje mu je Bog obećao i neće imati nikakve veze sa njima. Svi bi trebalo da shvate tu najjednostavniju logiku. Naravno, sada postoji mnogo ljudi koji uveliko shvataju tu činjenicu i ujedno je priznaju i prihvataju; antihristi su jedini koji je ne prihvataju. Zašto je ne prihvataju? Zato što su antihristi. Ne prihvataju ovu činjenicu, pa šta žele da rade? Kad dođu u Božju kuću, oni ispituju Božje reči i u njima pronalaze različita zvanja i statuse poput: „Božja ličnost”, „prvorođeni sinovi”, „Božji sinovi”, „Božji narod” i „služitelji”, pa im oči zaiskre. Njihove se želje i ambicije brzo zadovolje i razmišljaju: „Biti jedan od božjih sinova je previše obično; većina ljudi su božji sinovi. Biti jedan od pripadnika božjeg naroda znači biti običan, deo gomile, samo obična osoba bez ikakve moći ili uticaja. Nemojte ni pomišljati da od mene napravite služitelja. Dok sam živ neću imati nikakve veze s tim da budem služitelj; to nema baš nikakve veze sa mnom.” I tako, pogled im se zalepi za dva zvanja „Božje osobe” i „prvorođenih sinova”. U svojim predstavama, oni veruju da je „Božja ličnost” Sȃm Bog, da su „prvorođeni sinovi” Božji prvorođeni sinovi, te da to dvoje donose moć i uticaj i da među ljudskim rodom mogu da vladaju kao carevi, da kontrolišu ljude, da kontrolišu Božji izabrani narod, da poseduju apsolutnu moć i imaju moć da stvari drže pod kontrolom, moć da budu vođe i moć da ljudima orkestriraju i da odlučuju ko će od ljudi živeti ili umreti – veruju da su ove moći tako velike. Baš zato ih je nemoguće privoleti da budu služitelji. Ako bi im se dozvolilo da sami biraju, odabrali bi da budu prvorođeni sinovi ili Božja ličnost; u suprotnom bi prestali da veruju u Boga. Kad izvršavaju svoju dužnost ili obavljaju funkciju starešine i delatnika u Božjoj kući, oni postupaju, plaćaju cenu, pate i trčkaraju unaokolo u svom stremljenju ka ova dva cilja. Za to vreme, oni se neprekidno preračunavaju koliko su odmakli u svojoj jurnjavi, koliko ljudi su zadobili dok su širili jevanđelje, koliko ljudi ih duboko poštuje i na njih se ugleda, da li braća i sestre koji imaju probleme odlaze kod drugih ili dolaze njima kad vode crkvu i da li mogu da kontrolišu i pokolebaju misli i gledišta drugih. Neprekidno se preračunavaju, vagaju i posmatraju ove stvari, sa ciljem da postignu ono što žele: da vladaju kao carevi u Božjoj kući. Većina ljudi, nakon što dođe u Božju kuću i shvati neke istine, mogu normalno da izvršavaju dužnost stvorenog bića – ali ne i antihristi. Oni smatraju da potiču iz plemićke loze, da su deo plemenite i posebne grupe i da se u Božjoj kući moraju nazivati velikima; u suprotnom, neće verovati u Boga. Ako će u Boga verovati, u tom slučaju u Božjoj kući moraju da ih poštuju kao velike i da budu najveća faca. U isto vreme, oni, takođe, računaju i utvrđuju koliko zasluga imaju u Božjoj beležnici i da li su dovoljno kvalifikovani da uz Boga vladaju kao carevi. Prema tome, izvor, polazište i motivacija da pojedini antihristi dođu u Božju kuću da izvršavaju svoju dužnost jesu u tome da u Njegovu kuću dođu da vladaju kao carevi. Oni svakako nisu spremni da svoju dužnost izvršavaju samo da bi bili obični i najbeznačajniji sledbenici i čim se njihova ambicija i želja ugase, najednom postaju neprijateljski nastrojeni i odbijaju da izvršavaju svoju dužnost.

U Božjoj kući trenutno ima nekih ljudi koji svoju dužnost izvršavaju već nekoliko godina, koji sve rade loše i koji, gde god da svoju dužnost izvršavaju, bivaju uklonjeni. Budući da imaju užasnu ljudskost i loš integritet, ne streme ka istini i imaju podmuklu i rđavu narav sa odbojnošću prema istini, braća i sestre ih na kraju odbacuju. Kad primete da će se njihova želja za blagoslovima raspršiti i da njihov san da u Božjoj kući vladaju kao carevi i ističu se više ne može da se ostvari, kako oni vode svoj privatni život? Ne čitaju Božje reči, ne slušaju himne, ne dolaze na okupljanja, ignorišu Božju kuću kad se od njih zatraži da izvrše dužnost, pa braća i sestre moraju čak kod njih da dolaze, pozivaju ih i podsećaju kad dođe vreme da se prisustvuje okupljanjima. Neki od njih nastavljaju nevoljno da dolaze na okupljanja, tokom kojih ne progovaraju ni reč, ne razgovaraju u zajedništvu i osećaju odbojnost prema svemu što drugi govore i to ne žele da slušaju. Kad se braća i sestre mole, i oni sami zatvaraju oči, ali ništa ne govore – nemaju šta da kažu Bogu. A šta neki drugi ljudi rade na okupljanjima, dok slušaju propovedi ili dok braća i sestre u zajedništvu razgovaraju o istini? Neki zadremaju, neki gledaju svoje telefone i čitaju vesti, neki s drugima ćaskaju, a neki igraju igrice na internetu. Verujući u Boga, misle da ako u Božjoj kući ne mogu da budu voljeni, ako drugi ne mogu da imaju visoko mišljenje o njima, ako nemaju poklonike koji se oko njih tiskaju i ako ne mogu da im se dodele važni zadaci, tad u budućnosti neće moći da sa Bogom vladaju kao carevi, pa stoga Bog za njih ne postoji. Da li Bog postoji, po njima, ima veze sa činjenicom da li oni mogu ili ne mogu da dobiju blagoslove. Nije li to način na koji se antihristi ponašaju? Smatraju da ako bog ne može da im dozvoli da dobiju blagoslove, onda on nije bog i u njemu nema istine, te da je bog jedino onaj bog koji može da im dozvoli da se ponašaju bezobzirno, da u crkvi prigrabe moć i da u budućnosti vladaju kao carevi. Ovo je logika Sotone – po kojoj se mešaju ispravno i pogrešno i izvrću činjenice. Kao Božjim vernicima, razlog zašto ne mogu da slede Božje stope i nevoljni su da izvršavaju svoju dužnost jeste u tome što poseduju odbojnost prema istini, što u svom srcu poštuju samo Sotonine filozofije, znanje, slavu, dobitak i položaj. Oni poriču da je Bog istina, ne obraćaju pažnju na Božje delo, pa zato na okupljanjima gledaju u svoje telefone, igraju igrice, jedu grickalice i neobavezno ćaskaju – rade ono što im se prohte i ipak su zadovoljni sobom. Čim se rasprše njihove nade da će biti blagosloveni, oni u veri u Boga više ne pronalaze nikakav smisao, a kad u veri u Boga ne pronalaze smisao, oni crkvu – mesto na kome se braća i sestre okupljaju – posmatraju kao neko igralište, vreme predviđeno za okupljanje posmatraju kao vreme za razonodu, a okupljanja i slušanje propovedi smatraju napornim, sumornim i dosadnim. Kako posmatraju propovedi koje braća i sestre slušaju i istinu? Posmatraju ih kao obične parole, kao neutemeljene gluposti, a vreme provedeno na okupljanju sa braćom i sestrama smatraju izgubljenim. Zar ovi ljudi nisu otkriveni? Oni u svoju veru u Boga unose svoje ambicije, svoje želje i svoje iluzije, a to je pokazatelj koji određuje da neće moći do kraja da slede put i da nisu dostojni čak ni služenja Božjem delu i Božjem planu upravljanja. Oni sa prezirom gledaju na one koji slušaju propovedi i na braću i sestre koji streme ka istini, a povrh toga poriču Božje delo, Božje postojanje i postojanje činjenice o delu Božjeg plana upravljanja.

Kad antihristi – ti ljudi koji osećaju odbojnost prema istini – pomisle da im verovanje u Boga neće doneti nikakve koristi, njihovo demonsko lice biva raskrinkano. Neke žene antihristi se kod kuće šminkaju sve dok ne počnu da izgledaju kao duhovi. Oblače sve ono što je moderno ili privlačno suprotnom polu, a neke čak krišom igraju madžong, kockaju se i puše – ti ljudi su previše strašni i odvratni. Oni u Božju kuću dolaze pretvarajući se i šta se na kraju dešava? Ne mogu to svoje pretvaranje da održe, zar ne? Jedino istina može da otkrije ljude, a ako neko ne voli istinu, oseća odbojnost prema istini i ima podmuklu narav, onda mu je suđeno da bude neprijateljski nastrojen prema istini i ne može tu da opstane. Treba li crkva, ipak, da ukloni takve ljude? Treba li Bog, ipak, da ih osudi? Treba li Bog, ipak, da odbaci takvog čoveka? Ne, Bog na njih ne obraća pažnju. Za Boga su ovi ljudi obične bube, nedostojni su čak i da budu služitelji – ni tome nisu dorasli. Kad imaju tako prezriv odnos prema okupljanjima, crkvenom životu i svojoj dužnosti, šta to dokazuje? Bog ih ne čuva i ne štiti ih, niti ih On predvodi. Nad njima ne obavlja nikakvo delo prosvećenja, usmeravanja ili disciplinovanja, pa oni otud žive tako nepoželjnim i ružnim životom. Međutim, oni za sebe razmišljaju: „Ne verujem u boga; slobodan sam. Vi ljudi koji verujete u boga, morate da patite i plaćate cenu, da napuštate svoje porodice i karijere, dok ja ne moram uopšte da patim. Mogu da uživam u dokolici boravka kod kuće, da se prepuštam telesnim zadovoljstvima i naslađujem se životnim zadovoljstvima.” Oni veruju da su stekli sreću i slobodu. Obraća li Bog pažnju na njih? (Ne.) Zašto ne obraća? Za Boga su ovi ljudi bube, nisu ljudi, i nisu vredni Njegove pažnje. Ako Bog na njih ne obraća pažnju, hoće li ih ipak spasti? Ne, Bog ih neće spasti. Prema tome, da li ono što oni rade ima ikakve veze s Bogom? Ima li to ikakve veze sa upravnim odlukama Božje kuće? Ne, nema. Dakle, spolja posmatrano, izgleda kao da oni žive veoma udobno, slobodno, ležerno i prilično srećno svakoga dana. Da li si mislio da je to dobra stvar? Dovoljan je i letimičan pogled na ono što oni proživljavaju i na put kojim idu, pa ćeš znati da je sa njima gotovo, da ih Bog više ne želi. Te bube su zaista smrdljiva gomila! Bog na takve ljude uopšte ne obraća pažnju.

Oni koji se, bez obzira na okruženje i na okolnosti, svim silama upiru da vladaju kao carevi i da u svetu koji će doći budu na istoj nozi sa Bogom, nepopravljivo su tvrdoglavi elementi među antihristima. Takvi ljudi su baš poput Pavla; imaju trnje u svom telu, gaje sumnje o Bogu, Bogu se opiru i prete Mu i pokazuju ogromnu nevoljnost kad rade, kad se daju, kad podnose muke i plaćaju cenu. Oni to rade samo u zamenu za venac i u zamenu za to da mogu da vladaju kao carevi u svetu koji će doći. Zar zbog čitavog ovog procesa antihristi ne deluju tako jadno? Oni zapravo nisu jadni. Ne samo da oni nisu jadni, već su zapravo i pomalo smešni. Nakon što je Bog toliko toga rekao, ako i dalje ne shvataju istinu, onda na to zaboravite; kako ne mogu da shvate tako običan jezik? Kako ne mogu da razumeju tako jednostavno načelo? Ako ne primenjuješ istinu, nećeš moći da postigneš promenu naravi niti da postigneš spasenje; pa čak i ako ti je Bog dao obećanje, ti to nećeš moći da ostvariš. Svako obećanje koje Bog daje čoveku je uslovljeno; On ljudima ne daje obećanja bez razloga ili uslova. Bog prema čoveku ima Svoje zahteve i ti se zahtevi nikada ne menjaju. Bog neće prekršiti istinu niti će promeniti Svoje namere. Da si razumeo ovu stavku, da li bi se i dalje tvrdoglavo čvrsto držao svojih želja i ambicija? Samo bi se idioti i nerazumni ljudi tako tvrdoglavo držali ovih stvari. Oni koji imaju nešto normalnog razuma i normalne ljudskosti treba da otpuste ove stvari i da streme onome čemu treba da streme, što treba da zadobiju i u šta treba da uđu – prvo treba da ispune Božje zahteve. Kao drugo, šta ljudi sa normalnim razumom još treba da razumeju? U Bibliji postoje proročanstva koja poručuju da ćemo sa Bogom čitavu večnost vladati kao carevi, a u Božjem sadašnjem delu, On takođe pominje Božju ličnost, prvorođene sinove, Božje sinove i tako dalje, klasifikujući razne nivoe i zvanja za ljude. Pošto je Bog obećao čoveku ove stvari, zašto ljudi ne mogu ka njima da streme? Dakle, kako ispravno shvatanje i ispravan pristup treba da glase? Ako vladanje kao cara i obećanja koja je dao Bog neko smatra ciljevima kojima treba stremiti, da li je to ispravan put? Naravno da nije; to nije pozitivno, previše je ukaljano ljudskom voljom i taj put je u suprotnosti sa istinom. Neki ljudi kažu: „Pošto si dao ovo obećanje, zašto nam ne dozvoliš da ga ostvarimo? Pošto si rekao sve te stvari i javno ih objavio celom ljudskom rodu, zašto nam ne dozvoliš da tome stremimo?” To ima veze sa istinom; od samog početka pa sve do sada, niko ovo nikada nije ispravno razumeo. Na koji aspekt istine se ovo odnosi? To moraš da posmatraš na ovaj način: Bog je čoveku dao obećanje i zahvaljujući Bogu je čovek postao svestan ideje vladanja kao cara, kao i raznih zvanja poput „Božje ličnosti”, „prvorođenih sinova”, „Božjih sinova” i tako dalje. Međutim, ovo su samo zvanja. A kad je reč o tome koje se zvanje odnosi na koje ljude, to će zavisiti od pojedinačnog stremljenja i rezultata. Koje god zvanje da ti Stvoritelj dȃ, to je ono što si ti. Ako ti On ne dȃ zvanje, u tom slučaju nisi ništa; to je samo obećanje od Boga, a ne nešto na šta ljudi imaju pravo ili nešto što oni zaslužuju. Naravno, ovo obećanje je cilj koji ljudi žele, ali taj cilj nije put kojim ljudi treba da idu i ono nema nikakve veze sa putem kojim ljudi idu. Ko ima pravo da odlučuje o ovom pitanju? (Bog.) Tako je, ljudi to moraju da shvate. Ako Bog kaže da ti nešto daje, u tom slučaju imaš nešto; ako On kaže da ti to oduzima, onda nemaš ništa, nisi ništa. Ako kažeš: „Stremiću tome čak i ako mi Bog to ne dȃ, a ako mi Bog to ipak dȃ, onda ću to prihvatiti kao nešto što se podrazumeva”, onda je to pogrešno. Zašto je pogrešno? Time se krši glavni tabu. Ti ne prepoznaješ činjenicu da će Bog zauvek biti Bog i da će čovek zauvek biti čovek – eto zašto je pogrešno. Neki ljudi kažu: „To je predskazano u Bibliji. Na mnogim mestima u Bibliji se navodi da ćemo vladati kao carevi sa Bogom čitavu večnost. Zašto Bog to može da kaže, a tome ipak ne možemo da stremimo?” Da li je to razum koji stvoreno biće treba da poseduje? Božje obećanje ljudima da će vladati kao carevi, ti vidiš kao dobru stvar i tome stremiš, ali je Bog govorio i o služiteljima – da li bi stremio tome da dobro služiš Bogu? Da li bi tragao da budeš podoban služitelj? Bog od ljudi takođe zahteva da izvršavaju svoju dužnost; da li bi ti od sebe zahtevao da dobro izvršavaš svoju dužnost? Bog takođe zahteva da se ljudi ponašaju kao stvorena bića, a šta ti radiš? Da li to što si podobno stvoreno biće posmatraš kao svoj cilj i njemu stremiš? Božje reči da će ljudi vladati kao carevi predstavljaju obećanje koje je On dao čoveku, a to obećanje se zasniva na pretpostavci i kontekstu: moraš da budeš dobro stvoreno biće, da dobro izvršavaš dužnost stvorenog bića, da se oslobodiš uloge služitelja, da postigneš pokornost Bogu i da se bojiš Stvoritelja. Bog je rekao da kad sve to postigneš, onda ćeš sa Bogom moći zauvek da vladaš kao car – ovo je kontekst u kome su te reči izgovorene. Ljudima nedostaje razum. Čim ovo čuju, oni pomisle: „Baš odlično što sa Bogom možemo da vladamo kao carevi! Kad će se to dogoditi? Kako ćemo vladati kao carevi? Kako ćemo biti na istoj nozi sa Bogom? Čiji ćemo biti carevi? Nad kime ćemo vladati? Kako ćemo vladati? Kako ćemo biti carevi?” Zar ljudima ne manjka razuma? Iako ovo jeste obećanje koje je Bog dao čoveku, nešto izgovoreno da čovek čuje, da se ljudima stavi do znanja da postoji ova divna stvar, trebalo bi da samog sebe odmeriš – ko si ti? Bog ima ovu zamisao i spreman je da dozvoli čoveku da ovako sa Njim živi, no, da li si ti podoban da to ostvariš? Zašto ne upitaš Boga: „Pre nego što ostvarimo ovo obećanje, kakve zahteve imaš prema nama? Postoji li nešto što za Tebe moramo da uradimo? Šta moramo prvo da dostignemo pre nego što ostvarimo ovo obećanje?” Ti ove stvari ne pitaš, ti samo to zahtevaš. Zar to nije nedostatak razuma? Čoveku nedostaje takav razum. Kad ljudi zapaze nešto korisno, oni šire svoje ruke da to dograbe. Ljudi su poput razbojnika; ako im ne daš ono što žele, naljute se, postanu neprijateljski raspoloženi i počinju da vređaju. Zar ljudi nisu takvi? U tome je niskost ljudskog roda.

Jedan od razloga zašto ljudima nedostaje razum jeste u tome što još uvek ne shvataju istinu; to nema veza sa njihovim iskvarenim naravima. Međutim, kad ne dobiju to što žele, oni se ljute, vređaju, mrze i svete se – šta je ovo? To je demonsko lice Sotone koji se pojavljuje; to su njihove sotonske iskvarene naravi. Prema tome, kad je reč o obećanju koje je Bog dao ljudskom rodu, Bogu nije po volji ono što svaka pojedinačna osoba pred Njim ispoljava. Ljudi istoga časa šire ruke, žele, ne znajući sopstvenu meru, trenutno zahtevaju, a ako ne mogu da dobiju to što zahtevaju, razmišljaju šta u zamenu za to mogu da iskoriste. Napuštaju svoje porodice i karijere, pate i plaćaju cenu, trčkaraju unaokolo i daju se, šire jevanđelje i zadobijaju veći broj ljudi, više rade i te stvari koriste u zamenu za ono što žele. Ako te stvari ne mogu da razmene za ono što žele, postaju besni, mržnja im ispunjava srce i u njima raste odbojnost prema svemu što ima veze sa verom u Boga. Ako smatraju da ove stvari mogu da razmene za ono što žele, tad svakog dana žude da se Božje delo uskoro završi, da Bog što pre uništi Sotonu, da brzo stavi tačku na ljudski rod, da što pre donese nesreće, u suprotnom, smatraju da neće moći da izdrže. Šta svaki pojedinačni čovek otkriva u prisustvu istine? On otkriva takve naravi kao što su odbojnost prema istini i podmuklost. Posmatrajući to sada, ljudska nadmenost, lažljivost i povremena nepopustljivost mogu se smatrati blagim i ne previše ozbiljnim među svim iskvarenim naravima ljudskog roda. Iskvarene naravi koje su u ljudskom rodu zastupljenije, a koje su ozbiljnije i dublje, jesu one kao što su rđavost, odbojnost prema istini i podmuklost – to su smrtonosni elementi među čovekovim iskvarenim naravima. Naravno, kad je reč o antihristima, te naravi su još ozbiljnije, a nakon što ih otkriju, oni ih ne uzimaju zaozbiljno, ne ispituju ih, ne osećaju da su Bogu išta dužni, a još manje osećaju da imaju ikakav problem; oni ne prihvataju istinu, sebe ne poznaju, pa je za njih još manje moguće da se pokaju. Prema tome, bez obzira na okolnosti, okruženje ili kontekst, oni to da vladaju kao carevi – najuzvišenije i najbolje obećanje koje je Bog izustio – smatraju ciljem kome treba da streme. Ma koliko da sa njima u zajedništvu razgovaraš o istini, oni neće odustati od tog stremljenja, već će istrajno slediti svoj put i zbog toga za njih nema spasa. Ovi ljudi su tako užasni! Na osnovu onoga što ovi ljudi otkrivaju, možete tačno da vidite Sotonino pravo lice, kao i njegovu narav. U zajedništvu se razgovaralo o toliko istine, pa oni koji imaju razum, koji mogu da prihvate istinu i koji imaju težnju da budu poslušni i da se pokore, zapravo tačno razumeju koja je Božja namera. Oni više ne streme uporno ka položaju, izgledima i sudbini, već su spremni da se pokaju razotkriveni ovim rečima Božjim, spremni su da otpuste svoju želju za blagoslovima, da streme ka istini, da tragaju da se pokore Bogu i Bogu udovolje, kao i da teže da postignu spasenje. Posmatrajući sada unutrašnje želje većine ljudi, ciljevi kojima streme su se suštinski promenili; voljni su da postignu odgovarajuće rezultate u svojoj dužnosti, spremni su da budu istinska stvorena bića i radi su da postignu spasenje. Oni svoju dužnost ne izvršavaju da bi dobili blagoslove niti se snalaze nekako u Božjoj kući radi dobijanja blagoslova. Osim antihrista, koji uvek žele da vladaju kao carevi, većina ljudi je spremna da stremi ka istini. Jedino antihristi stremljenje ka izgledima, kao i to da vladaju kao carevi, posmatraju kao ciljeve i plodove koje naposletku treba da dobiju u svojoj veri u Boga. Ma šta im ti govorio, oni te stvari neće otpustiti niti će promeniti kurs – zar nisu u velikoj nevolji? Savršeno dobro znaju da su Božje reči istina, ali to naprosto ne prihvataju, pa ništa ne može da ih promeni; mogu jedino da budu uklonjeni i kažnjeni. To je krajnji rezultat vere antihristȃ u Boga.

Da li sam sada jasno besedio o ovom pitanju onih ljudi koji tragaju za tim da vladaju kao carevi? Da li ste stekli neko novo shvatanje? Da li je ovaj put stremljenja da se vlada kao car ispravan? (Nije.) Pa, kako onda ljudi treba da pristupe ovom pitanju? Po ovom pitanju, koju istinu treba razumeti kako bi se saznala čovekova suština? Na Bogu je da proceni kakvu to tačno suštinu, kao i kakvo ponašanje, neki čovek ima. Na čemu Bog zasniva Svoj sud o svemu tome? Zasniva ga na istini. Prema tome, čovekov ishod ili odredište ne određuju njegova volja, njegove sklonosti ni maštarije. Stvoritelj, Bog, ima poslednju reč. Kako bi ljudi trebalo da sarađuju po tim pitanjima? Ljudi mogu da odaberu samo jedan put: dobar kraj i dobru sudbinu imaće na kraju samo ako tragaju za istinom, shvataju istinu, ako su poslušni prema Božjim rečima, pokore se Bogu i postignu spasenje. Nije teško zamisliti kakvi će im biti izgledi i sudbina ako postupe na suprotan način. I tako, po ovom pitanju, nemoj da se usredsređuješ na ono što je Bog obećao čoveku, na ono što Bog govori o ishodu ljudskog roda i na ono što je Bog pripremio za ljudski rod. Sve to nema veze sa tobom, to je Božji posao; to ne možeš da prigrabiš, da izmoliš niti da se za to pogađaš. Šta ti, kao stvoreno biće, treba da radiš? Treba da izvršavaš svoju dužnost, tako što ćeš svim svojim srcem, umom i snagom raditi ono što treba da radiš. Sve ostalo – stvari vezane za izglede, sudbinu i buduće odredište ljudskog roda – to nisu pitanja o kojima odlučuješ ti, već su u Božjim rukama. Sve to potpada pod suverenost Stvoritelja i sve to On uređuje; ništa od toga nema veze ni sa jednim stvorenim bićem. Neki kažu: „Zašto nam sve to govoriš ako to nema veze sa nama?” Iako to nema veze sa vama, ima veze s Bogom. Samo Bog zna te stvari, samo Bog može da govori o njima i jedino On ima pravo da te stvari obećava ljudskom rodu. Pa, ako ih Bog zna, zar ne bi trebalo da o njima govori? Pogrešno je da i dalje stremiš ka svojim izgledima i sudbinom kada ne znaš kakvi su. Bog od tebe nije tražio da ka tome stremiš, već te je samo obavestio. Ako pogrešno veruješ da ti je Bog time zapravo naložio da te stvari učiniš ciljem svog stremljenja, onda si potpuno nerazuman i nemaš svest normalne ljudskosti. Dovoljno je biti upoznat sa svim onim što Bog obećava. Ali jedno moraš da priznaš: ma o kakvom obećanju da je reč, bilo ono dobro ili obično, bilo ono prijatno ili nezanimljivo, sve je obuhvaćeno suverenošću, uređenjima i određenjima Stvoritelja. Jedina dužnost i obaveza stvorenog bića jeste da sledi ispravan put i pravac, na koje mu je ukazao Stvoritelj, te da u skladu s njima stremi. A kad je reč o onome što na kraju stičeš i delu Božjih obećanja koja dobijaš, sve se to temelji na tvom stremljenju, putu kojim ideš i Stvoriteljevoj suverenosti. Da li su vam sada jasne ove reči? (Da.) I hoće li vam ove reči pomoći da zadovoljite svoje ambicije i želje ili će vam pomoći da sledite pravi put u životu u stremljenju ka istini? (Pomoći će nam da stremimo ka istini i da sledimo pravi put u životu.) Oni koji poseduju normalnu ljudskost i razum, koji vole pozitivne stvari i istinu, oni ne samo da nisu razočarani kad čuju ove reči, već mogu, takođe, da budu nepokolebljivo verni u svom stremljenju ka istini i prihvatanju Božjeg spasenja; međutim, oni bez normalnog razuma, ti nenormalni ljudi koji uporno streme ka blagoslovima, telesnim interesima i zadovoljenju svojih ambicija i želja, oni mogu izgubiti elan kad čuju ove reči i mogu da izgube interesovanje za veru u Boga. Naravno, ima i nekih ljudi koji ne znaju kako da veruju kada čuju ove reči. Zar nije zaista važno da ljudi shvate istinu? Zar istina neće moći bolje da predvodi ljude da idu ispravnim putem i udovolje Bogu? (Da.) Jedino istina može da omogući ljudima da postignu spasenje; ako ne shvataš istinu, tada ćeš na putu do spasenja često zalutati, pravićeš greške i trpeti gubitke, pa kad u svojoj veri dođeš do kraja puta, nećeš posedovati nikakvu istina-stvarnost i postaćeš služitelj u svakom smislu. Ako tokom svoje dugogodišnje vere u Boga sve vreme imaš ulogu služitelja i nisi u stanju da na kraju postaneš podobno stvoreno biće, onda je to prava tragedija.

9. maj 2020. godine