II. Interesi antihristȃ

D. Njihovi izgledi i sudbina

O kojoj temi smo razgovarali u zajedništvu na našem poslednjem okupljanju? (Bog je besedio o načinima na koje antihristi gledaju na zvanje „služitelja”. Pre svega, Bog je besedio o tome kako On definiše zvanje „služitelja”. Bog je takođe besedio o razlici između nekoga ko je stanje služitelja ostavio za sobom i nekoga ko je još uvek služitelj, a na kraju, Bog je raščlanjivao gledišta i stremljenja antihristȃ u vezi sa zvanjem „služitelja”.) Dakle, kakvo gledište i stav imaju antihristi u odnosu na zvanje „služitelja”? Šta oni govore i rade? (Prema zvanju „služitelja” antihristi imaju stav neprihvatanja i gnušanja. Bez obzira na to od koga to zvanje potiče, oni ga ne prihvataju i smatraju da je ponižavajuće biti služitelj. Smatraju da Bog služitelje nije definisao na osnovu suštine ljudskog roda, već da Bog time dovodi u pitanje i nipodaštava ljudski identitet i vrednost.) (Antihristi izgovaraju ovu dobro poznatu rečenicu: „Ne pada mi na pamet da ja iza kulisa crnčim, dok neko na sceni grabi svu pažnju.” Antihristi naprosto žele da druge privole da za njih služe i smatraju da je služenje Bogu sramotno, pa kad shvate da su i sami služitelji, više ne žele da nastave da služe u Božjoj kući, već umesto toga počinju da traže način da pobegnu, pa će čak izazivati prekide i ometanja i činiti štetne stvari.) Sudeći prema stavu antihristȃ o zvanju „služitelja”, kakva je njihova suština? (Njihova suština je neprijateljski nastrojena prema Bogu i ispunjena je mržnjom prema istini.) A kakva je ovo narav, ako je njihova suština neprijateljski nastrojena prema Bogu i istini? (To je rđava i podmukla narav.) Tako je, to je rđava i podmukla narav. U njihovoj veri u Boga, koji su prvi motiv i namera antihristȃ? Šta oni žele da dobiju? Koje su im ambicije i želje? Da li dolaze da budu služitelji? Da li dolaze po osnovu stava da budu dobri ljudi i da verom u Boga slede pravi put? (Ne.) Pa, zašto onda dolaze? Ako ćemo biti sasvim precizni, oni dolaze radi blagoslova i, ako ćemo biti konkretni, oni tragaju za tim da vladaju kao carevi, da sa Bogom vladaju kao carevi i tragaju za uzvišenim i velikim stvarima. Prema tome, kad Bog kaže da su ljudi služitelji, to je potpuno oprečno i u suprotnosti sa ambicijama i željama antihristȃ da tragaju za blagoslovima i da vladaju kao carevi, to je izvan njihovih očekivanja, i oni nisu nikada ni pomislili da će Bog ljudima dati ovo zvanje. Antihristi nisu u stanju da prihvate ovu činjenicu. Pa, šta su u stanju da rade kad ne mogu da prihvate ovu činjenicu? Tragaju li da prihvate ovu činjenicu i promene se? Oni ne tragaju da prihvate tu činjenicu, niti tragaju da promene svoje ambicije i naravi. Stoga, ako im se kaže da su služitelji i uskrati im se njihova namera i želja da dobiju blagoslove, oni u crkvi više ne mogu da budu postojani. Čim shvate istinu i saznaju da su ljudi poput njih sa takvim ispoljavanjima služitelji, oni gube svaku nadu i otkrivaju svoje pravo lice. Ne tragaju za tim da promene svoje stanje služitelja, niti tragaju da izmene svoj pogrešan stav i gledište prema zvanju „služitelja” i da slede put u stremljenju ka istini. Upravo zato, kakva god uređenja da Bog napravi, takvi ljudi im se neće pokoriti, neće ih prihvatiti, niti će tragati za istinom. Umesto toga, oni će razbijati glavu da smisle ljudski način da se reše te etikete i učiniće sve što je u njihovoj moći da se tog identiteta oslobode. Sudeći prema ovom ispoljavanju koje pokazuju, antihristi iz dubine duše osećaju odbojnost prema istini. Oni istinu ne vole, istinu ne prihvataju i o istini imaju sopstvene zamisli i predstave, ali ne na normalan način. Naprotiv, oni iz dubine srca osećaju ogromnu odbojnost, mržnju, pa čak i neprijateljstvo prema pozitivnim stvarima i istini – to je suština antihristȃ.

Na osnovu odgovora koje ste upravo dali, primećujem da niste rezimirali sadržaj svakog razgovora u zajedništvu i da nakon toga niste molitveno čitali ni razmišljali. Prošli put smo u zajedništvu razgovarali o tri glavna aspekta: prvi je bio definisanje šta su služitelji; drugi se odnosio na načine na koje antihristi gledaju na zvanje „služitelja” odnosno, konkretno, koja tačno ispoljavanja i ponašanje predstavljaju odsustvo njihove želje da budu služitelji i koji su tačno razlozi za to; a treći se odnosio na to koje su namere antihristȃ budući da ne žele da budu služitelji, odnosno, šta oni žele da rade, koje su im ambicije i koji je njihov cilj u veri u Boga. U osnovi, o podtemi u vezi sa „načinima na koje antihristi gledaju na zvanje ’služitelja’” razgovarali smo iz ova tri aspekta i kroz ova tri aspekta smo detaljno analizirali različite postupke i ponašanja koje antihristi koriste u svom pristupu zvanju „služitelja”, kao i njihove misli i gledišta o tome. Nakon što ga čujete, vi ne razmišljate o sadržaju svakog razgovora u zajedništvu. Ove stvari pamtite samo na kratke staze, ali ako prođe mnogo vremena, tih stvari čak ne možete ni da se setite. Ako želite da shvatite i zadobijete istinu, onda u svom srcu morate učiniti napor, morate često molitveno čitati i razmišljati – morate u svom srcu imati ove stvari. U suprotnom, ako ove stvari ne uzmete k srcu, ne učinite napor i u svom srcu o tim stvarima ne promislite, onda nećete ništa dobiti. Neki ljudi kažu: „Pitanje antihristȃ mi uopšte nije blisko. Ne nameravam da budem antihrist i nisam loša osoba poput njih. Samo ću poslušno biti najbeznačajnija osoba i to mi je u redu. Radiću sve ono što se traži od mene i neću ići putem antihrista. Štaviše, čak i ako posedujem nešto od naravi antihrista, s vremenom ću to postepeno promeniti, a to je samo obična iskvarena narav i nije tako ozbiljno. Nema svrhe da ovo slušam.” Da li je ovo gledište ispravno? (Nije.) Zašto nije? Ako neko želi da postigne promenu naravi, onda je najvažnije da shvati koja stanja, misli i gledišta u svakojakim situacijama mogu nastati iz njegovih iskvarenih naravi. Samo razumevanjem ovih stvari on može znati koje su njegove iskvarene naravi, u kojim oblastima se opire Bogu i protivi istini i koje stvari ima u sebi koje su suprotne istini; kad jednom spozna te stvari, on te probleme i iskvarene naravi može da reši i da postigne ulazak u istina-stvarnost. Ako uopšte na shvataš različite iskvarene naravi koje se otkrivaju ni razna stanja koja u raznim situacijama mogu nastati i uopšte ne shvataš načine na koje se ove stvari protive istini niti odakle dolaze problemi, kako ćeš ove probleme onda rešiti? Ako želiš da rešiš ove probleme, prvo moraš da shvatiš gde leži njihov izvor, koja su njihova stanja, gde nastaju konkretni problemi i zatim se pozabaviš načinom na koji ćeš u to ući. Na taj način, tvoje iskvarene naravi i razna nastala stanja mogu se rešavati jedno po jedno. Čini se da vam još uvek nije sasvim jasno kako da uđete u istina-stvarnost ili kako da rešavate iskvarene naravi i postignete promenu naravi; još uvek niste na pravom putu.

5. Odnos antihristȃ prema njihovom statusu u crkvi

Danas ćemo u zajedništvu razgovarati o poslednjoj temi koja se odnosi na interese antihristȃ: o odnosu antihristȃ prema njihovom statusu u crkvi. Kad je reč o njihovom statusu u crkvi, koja ispoljavanja antihristi pokazuju, šta oni rade i koja su njihova gledišta i narav-suština kad te stvari rade – podelićemo ih na tri aspekta i raščlanjivati ih jedan po jedan. Prvi aspekt je „pretvaraju se”, drugi je „lažno se predstavljaju” i treći je „uzdižu se iznad svih”. Svaki od ova tri aspekta sročen je u samo nekoliko reči i može se smatrati sažetim, pa ipak postoje brojni različiti postupci, ispoljavanja i izreke antihristȃ, kao i njihovi stavovi i naravi, koji su obuhvaćeni svakim od njih. Razmislite sada zašto sam definisao ova tri aspekta za razgovor u zajedništvu o današnjoj temi. Nakon što ste je pročitali, kako ste u svojim mislima vi definisali ovu temu o odnosu antihrista prema njihovom statusu u crkvi? Koje ste ideje imali? U svojim mislima, većina ljudi nesumnjivo razmišlja o tiraniji antihristȃ, o njihovom potvrđivanju statusa, njihovom pridobijanju ljudi i njihovom preuzimanju vlasti u crkvi, odnosno, da oni uvek žele da budu funkcioneri, da potvrđuju svoj status, da drže vlast i da kontrolišu ljude – to su u osnovi stvari o kojima ljudi razmišljaju. Ovo su relativno očigledni aspekti koje antihristi često ispoljavaju u crkvi, a osim njih, koja još ispoljavanja postoje koja ljudi ne mogu da primete? Šta još antihristi rade kako bi u crkvi stekli čvrsto uporište, kako bi stekli status i veliki prestiž, pa čak i da bi preuzeli vlast i kontrolisali više ljudi? Koja još ispoljavanja imaju? To su stvari koje još i više navode na pogrešan put, još su podmukliji i prikriveniji načini i sredstva koje antihristi koriste, a to bi mogle biti i nepoznate misli i skrivene namere i ciljevi u dubini njihovog srca, zar ne? Prema tome, hajde da u zajedništvu razgovaramo o svakoj od njih ponaosob.

a. Pretvaraju se

Prvi aspekt je „pretvaraju se”. Doslovno značenje reči „pretvaranje” lako se razume i očito je da nije pohvalno. Kad se za nekog kaže da se dobro pretvara, da je sve što radi pretvaranje, da je drugim ljudima nedokučivo sve ono što on radi i da u odnosu na druge postupa i sa drugima razgovara na površnom nivou, u tom slučaju je neko ko na taj način postupa i tako se ponaša sasvim sigurno krajnje lažljiva osoba. On nije poštena osoba i nije jednostavna, bezazlena osoba, već je neko ko je prilično dobar u mentalnim igrarijama, veoma je suptilan i izuzetno dobar u laganju drugih. Ovo je najosnovnije tumačenje reči „pretvaranje”. Prema tome, kakav je onda odnos između ponašanja i postupaka antihristȃ i ovog ponašanja? Šta oni to rade što pokazuje da je njihova suština pretvaranje? U čemu je tačno svrha da se pretvaraju? Koja im je tačno namera? Zašto moraju da se pretvaraju? Te stvari su blisko povezane sa temom o kojoj ćemo danas u zajedništvu razgovarati.

Antihristi su ljudi koji nisu voljni da za drugima zaostaju. Nevoljno zavise od drugih, nevoljno prihvataju naređenja, naloge i komande drugih i nisu radi da budu obični i da ih drugi gledaju s visine. Umesto toga, oni su ljudi koji žele da imaju prestiž, da drugi o njima imaju visoko mišljenje i da ih drugi visoko vrednuju. Povrh toga, u crkvi i među drugim ljudima, oni još više žele da budu ljudi koji drugima izdaju naređenja i govore im da za njih obavljaju razne stvari. Svoje želje bi da sprovedu po osnovu sopstvenog prestiža, uticaja i moći koje poseduju i ne žele da budu obični ljudi kojima bi svako mogao da naređuje i govori im da urade ovo ili ono. Ovo su stremljenja i želje koje antihristi imaju kad se nalaze među drugim ljudima. Kad je reč o njihovom statusu među drugim ljudima, antihristi su prilično osetljivi. Kad se nađu u grupi, oni ne smatraju da su njihove godine i fizičko zdravlje od ikakve važnosti. Važnim smatraju to kako ih većina posmatra, da li im većina, u svom govoru i postupcima, ustupa vreme i prostor, da li su njihov status i položaj u srcu većine visoko kotirani ili su sasvim obični, da li su u očima većine visokorangirani, obični ili nisu ništa naročito i tako dalje; šta većina misli o verodostojnosti njihove vere u Boga, koju težinu njihove reči imaju među ljudima, odnosno, koliko ljudi ih odobrava, koliko ljudi ih veliča, podržava ih, pažljivo ih sluša i svesrdno prihvata ono što govore; osim toga, da li većina smatra da poseduju veliku ili malu veru, kakva im je rešenost da podnose patnju, od koliko toga odustaju i koliko se daju, kakav je njihov doprinos Božjoj kući, da li im je položaj u Božjoj kući visok ili nizak, šta su u prošlosti istrpeli i koje važne stvari su uradili – za ove stvari su najviše zainteresovani. Antihristi u svojim mislima često rangiraju položaj i redosled, često upoređuju ko je u crkvi najnadareniji, ko je u crkvi najrazgovetniji i najrečitiji, ko je dobar u profesionalnim veštinama i najveštiji u tehnologiji. Dok upoređuju ove stvari, oni neprekidno ulažu napor da prouče različite profesionalne veštine, nastojeći da se u njima izvešte i da njima ovladaju. Antihristi se uglavnom usredsređuju na to da ulože napor u držanje propovedi i da Božje reči objasne na način kojim sebe pokazuju i kojim druge navode da o njima imaju visoko mišljenje. I dok ulažu ovaj trud, oni ne tragaju za načinom da shvate istinu ili kako da uđu u istina-stvarnost, već razmišljaju kako da te reči zapamte, kako da još većem broju ljudi prikažu svoje vrline, kako bi još više ljudi saznalo da su oni nešto zaista posebno, da nisu samo obični ljudi, da su sposobni i da se kotiraju više od običnih ljudi. I dok gaje takve ideje, namere i gledišta, antihristi žive među ljudima obavljajući svakojake različite stvari. Budući da imaju takva gledišta i budući da imaju takva stremljenja i ambicije, oni ne mogu da odole a da ne podstiču lepa ponašanja, ispravne izreke i dobre postupke svake vrste, kako velike tako i male. Ta ponašanja i postupci navode ljude koji nemaju nikakvo duhovno razumevanje, koji u osnovi ne streme ka istini i koji se usredsređuju jedino na posedovanje lepog ponašanja, da antihristima zavide i da im se dive, pa čak i da ih oponašaju i da ih slede, čime je cilj antihristȃ ispunjen. Kako se ponašaju antihristi kad gaje takve namere i ambicije? O tome ćemo danas razgovarati u zajedništvu. To je tema koja zaslužuje da se o njoj razgovara u zajedništvu, a još više je tema vredna da se svako od vas na nju usredsredi i da je upozna.

Antihristi imaju odbojnost prema istini, istinu uopšte ne prihvataju – što očigledno ukazuje na jednu činjenicu: antihristi nikad ne postupaju prema istina-načelima, istinu nikad ne primenjuju – a to je najočitije ispoljavanje antihrista. Osim ugledu i statusu i tome da budu blagosloveni i nagrađeni, streme još jednoj stvari, a to su uživanje u udobnostima tela i privilegijama statusa; i budući da je tako, oni prirodno izazivaju prekide i ometanja. Te činjenice pokazuju da ono za čim streme, kao i njihovo ponašanje i ispoljavanja, nisu voljeni od strane Boga. A to nipošto nisu postupci i ponašanja onih ljudi koji streme ka istini. Na primer, neki antihristi koji su poput Pavla imaju rešenost da pate tokom izvršavanja svoje dužnosti, mogu da ostanu do kasno u noć i da izdrže bez hrane dok obavljaju svoj posao, mogu da stave pod kontrolu sopstveno telo, mogu da prevaziđu svaku bolest i nelagodu. A s kojim ciljem sve to rade? Da bi svima pokazali kako su u stanju da sebe ostave po strani – da su spremni na samoodricanje – kad je reč o Božjem nalogu; da za njih postoji isključivo dužnost. Sve to pokazuju pred drugim ljudima. Kad su ljudi u blizini, oni se ne odmaraju kad bi to trebalo da rade, čak namerno produžavaju svoje radno vreme, ustaju rano i kasno odlaze na spavanje. Međutim, šta je sa delotvornošću posla i efektivnošću njihove dužnosti kad se antihristi ovako naprežu od zore do mraka? Te stvari su van okvira njihovog razmatranja. Oni jedino nastoje da sve to čine pred drugima, kako bi drugi ljudi mogli da vide da pate i uvide kako se daju za Boga, nimalo ne razmišljajući o sebi. A kad je reč o tome da li dužnost koju izvršavaju i posao koji obavljaju sprovode prema istina-načelima, o tome uopšte ne razmišljaju. Razmišljaju jedino o tome da li su svi zapazili njihovo spoljno lepo ponašanje, da li su ga svi svesni, da li su na sve ostavili utisak i da li će taj utisak kod tih ljudi izazvati divljenje i odobravanje, hoće li ih ti ljudi iza njihovih leđa hvaliti i veličati uz reči: „Oni zaista mogu da istrpe patnju, njihov duh izdržljivosti i izuzetne istrajnosti nadilazi naš. Ovo je neko ko stremi ka istini, ko je u stanju da pati i podnese teško breme, pravi je stub crkve.” Kad to čuju, antihristi su zadovoljni. U svom srcu razmišljaju: „Bio sam baš pametan što sam se tako pretvarao, bio sam mudar što sam to uradio! Znao sam da će svi posmatrati stvari samo spolja, a njima se dopadaju ova lepa ponašanja. Znao sam da ću ovakvim ponašanjem steći odobravanje ljudi, da će ih to navesti da me hvale, da će ih navesti da mi se u dubini srca dive, da će ih navesti da me posmatraju u sasvim novom svetlu i da me više niko nikad neće gledati s visine. I ako dođe dan da višnji otkrije da nisam izvršavao nikakav pravi posao i otpusti me, nesumnjivo će biti mnogo ljudi koji će se založiti za mene, koji će za mnom plakati, ubeđivati me da ostanem i govoriti u moju odbranu.” Oni se potajno raduju svom lažnom ponašanju – pa, zar se i tom radošću ne otkriva priroda-suština antihrista? A kakva je to suština? (Rđavost.) Tako je – to je suština rđavosti. Pod prevlašću ove suštine rđavosti, antihristi podstiču stanje samozadovoljstva i samodivljenja koje ih navodi da u svom srcu potajno galame protiv Boga i protive Mu se. Spolja posmatrano, čini se da plaćaju ogromnu cenu i da njihovo telo podnosi veliku patnju, ipak, da li zaista vode računa o Božjem bremenu? Da li se iskreno daju za Boga? Mogu li odano da izvršavaju svoju dužnost? Ne, ne mogu. U svom srcu se tajno nadmeću sa Bogom, razmišljajući: „Zar nisi rekao da nemam istine? Zar nisi rekao da imam iskvarene naravi? Zar nisi rekao da sam nadmen i uobražen i da nastojim da uspostavim svoje carstvo? Zar nisi rekao da ne posedujem duhovno razumevanje, da ne razumem istinu i da sam zato služitelj? Pokazaću ti kako služim i šta braća i sestre misle o meni dok ovako služim i ovako se ponašam. Pokazaću ti da li, ponašajući se na ovaj način, mogu ili ne mogu da zadobijem divljenje još i većeg broja ljudi. A jednog dana kad budeš želeo da me izbaciš i osudiš, baš me živo interesuje kako ćeš tačno uspeti u tome!” Antihristi se u svom srcu na ovaj način nadmeću sa Bogom i stremljenje ka istini nastoje da zamene ovim lepim ponašanjima. Čineći to, nastoje da negiraju praktično dejstvo Božjeg delovanja i usmeravanja ljudi da primenjuju istinu kako bi postigli promenu u naravi. U suštini, oni koriste ovo tumačenje da negiraju i osude Božje delo spasavanja čoveka kroz sud i grdnju, i smatraju da je pogrešno i da nema nikakvog efekta da Bog ljudima sudi. Ove ideje i perspektive koje antihristi imaju su rđave, zlonamerne, opiru se Bogu i protivne su Mu. Ako ih Bog nije izričito osudio, oni u svom srcu počinju da se nadmeću s Bogom; ako ih Bog nije razotkrio i osudio njihovo ponašanje, oni počinju da se pretvaraju kako bi druge naveli na stranputicu i pridobijaju ljudska srca kako bi porekli Božje reči i činjenice da jedino stremljenje ka istini može dovesti do promene naravi i udovoljenja Božjim namerama. Zar to nije suština njihovog tumačenja? Zar antihristi nemaju rđavu narav? U pozadini svoje patnje, oni gaje takve ambicije i krivokletstva, pa stoga Bog prezire takve ljude i takvu narav. Međutim, antihristi nikada ne vide niti priznaju tu činjenicu. Bog istražuje dubinu čovekovog srca, dok čovek samo vidi čovekove spoljne pojavne oblike – najgluplja stvar u vezi sa antihristima jeste u tome što ovu činjenicu ne priznaju, niti mogu da je uvide. Pa stoga rade sve što mogu da upotrebe to lepo ponašanje da sebe upakuju i učine poželjnim kako bi drugi pomislili da mogu da pate i istrpe nevolje, da izdrže patnju koju obični ljudi ne mogu, da obave posao koji obični ljudi ne mogu, kako bi drugi pomislili da poseduju izdržljivost, da mogu da stave pod kontrolu sopstveno telo i da uopšte ne vode računa o svojim telesnim interesovanjima ili zadovoljstvu. Ponekad će čak svoju odeću svesno nositi sve dok se ne zaprlja i neće je prati, čak ni onda kad ona počne da zaudara; rade sve ono što druge ljude navodi da ih obožavaju. I što su više pred očima drugih, svim silama se upiru da sebe prikažu tako da drugi uvide da oni nisu poput običnih ljudi, da je njihova želja da se daju za Boga veća nego kod običnih ljudi, da je njihova rešenost da pate veća nego kod običnih ljudi i da je njihova izdržljivost da istrpe patnju veća nego kod običnih ljudi. U ovakvim okolnostima, antihristi podstiču takva ponašanja, iza kojih se krije želja, duboko u njihovom srcu, da ih ljudi obožavaju i da o njima imaju visoko mišljenje. A kad ostvare svoj cilj, kad čuju hvalospeve ljudi i kad primete kako im ljudi upućuju zavidne poglede, pune divljenja i podrške, tada se u svom srcu osećaju srećno i zadovoljno.

Koja je razlika između površnog lepog ponašanja antihristȃ koje podrazumeva podnošenje patnje i plaćanje cene i iskrenog uvažavanja Božjih namera, odanosti i iskrenog davanja sebe za Boga? (Razlika je u nameri. Oni koji se iskreno daju za Boga usredsrediće se na traganje za načelima, na rezultate posla i na efikasnost u radu. Spolja posmatrano, deluje kao da se antihristi daju za Boga, ali je to samo zato da bi druge naveli da o njima imaju visoko mišljenje. Oni uopšte ne vode računa o efikasnosti u radu niti o rezultatima posla.) Tako je, postoji razlika u nameri, motivu i izvoru njihovog govora i postupaka – to se u potpunosti razlikuje. Ljudi koji poput njih podnose patnju i koji streme ka istini, tokom ove patnje tragaju za načelima. Traganje za načelima pokazuje da makar imaju mentalitet pokornosti; oni ne pokušavaju da sprovode svoje stvari niti nastoje da stvari rade za sebe, u svojim postupcima imaju pokornost i bogobojažljivo srce i sasvim im je jasno da izvršavaju svoju dužnost, a ne bave se poslovima čoveka. Iako se čini da i antihristi podnose patnju, oni stvari samo otaljavaju i za ljude prave predstavu; oni ne tragaju za istina-načelima, u svojim postupcima nemaju nikakvu pokornost ni bogobojažljivo srce, srce im ne živi pred Bogom, i nastoje da takvo ponašanje i ispoljavanja iskoriste da ljude pridobiju i da steknu ljudsku naklonost. U tome postoji razlika, zar ne? Sudeći prema suštini ponašanja antihristȃ, možemo li reći da je njihovo podnošenje patnje pretvaranje? (Da.) To je dovoljno da dokaže da su njihovo ponašanje i ispoljavanje podnošenja patnje obično otaljavanje i pravljenje predstave za ljude – oni ne postupaju pred Bogom. To je jedan aspekt. Drugi aspekt je u tome da od antihrista nema nikog ko je veštiji u pretvaranju i laganju – tako da su oni vrlo prilagodljivi i često se koriste određenim lukavim sredstvima da ljude slažu i navode ih na pogrešan put ne bi li postigli svoje ciljeve koji se sastoje u tome da ih ljudi obožavaju. U tome su najbolji, to im je u srži, urođeno poseduju ovu lukavu i promenljivu suštinu. Na primer, postoje neki antihristi čije reči i ponašanje deluju veoma ljubazno i ponizno, koji nikad ne razotkrivaju tuđe slabosti, koji su predusretljivi, koji o drugima olako ne donose sud niti ih osuđuju, koji odmah priskaču u pomoć kad su ljudi negativni i slabi. Odaju utisak srdačne, ljubazne i dobre osobe. Kad se ljudi nađu u nevolji, ponekad im pomažu rečima, a ponekad uz nekoliko postupaka; ima čak i prilika kad doniraju novac ili materijalne stvari ne bi li im pomogli. Spolja gledano, deluje da su njihovi postupci dobri. U svesti većine ljudi, ovo je vrsta osobe sa kojom bi hteli da se upoznaju i druže; takvi ljudi im neće pretiti niti će ih uznemiravati, i od njih mogu da dobiju veliku pomoć – materijalnu ili mentalnu pomoć, recimo, čak i pomoć u višim duhovnim teorijama i tako dalje. Posmatrano spolja, takvi ljudi ne rade ništa loše: u crkvi ne izazivaju ometanja niti prave prekide i reklo bi se da u svakoj grupi u kojoj se nađu unose sklad; pod njihovim rukovodstvom i posredovanjem, svi izgledaju srećni, ljudi se dobro slažu i nema nikakvih svađa ni sporova. Kad su oni tu, svi osećaju da se međusobno dobro slažu, da su bliski. Kad ih nema, neki ljudi međusobno počinju da tračare, da se međusobno izopštavaju, postaju ljubomorni i izazivaju razmirice; tek kad se ovi antihristi nađu među njima i pozovu na primirje, svi prestaju da se svađaju. U svom poslu, ovi antihristi izgledaju veoma sposobno, ali postoji jedna stvar koja ukazuje na to na šta su se namerili: svako koga oni podučavaju i predvode u stanju je da govori reči i teorije, svi oni znaju da pametuju i da drugima drže predavanja, svi oni znaju kako da ljudima laskaju i da im se dodvoravaju, znaju kako da budu ljigavi i lažljivi, znaju šta kojim ljudima treba da kažu, postaju oni koji drugima hoće da ugode, a spolja posmatrano, deluju savršeno spokojno. U šta su ovi antihristi pretvorili crkvu? U versku organizaciju. I koji je ishod toga? Ljudi žive prema svojoj sotonskoj filozofiji i nisu voljni da streme ka istini, nemaju život-ulazak i u potpunosti su izgubili delo Svetoga Duha. Na ovaj način antihristi nanose štetu braći i sestrama i uzurpiraju ih – a ipak i dalje misle da su dali veliki doprinos, da su za braću i sestre učinili velike stvari i doneli im velike blagoslove. Braću i sestre često uče da budu ponizni i strpljivi, da budu tolerantni i uviđavni kad primete da neki brat ili sestra imaju problem, da u svom govoru prema drugima ne budu grubi niti da druge povređuju, i druge usmeravaju kakvo držanje da zauzmu kad sede ili stoje, odnosno kakvu odeću da nose. Ono čemu braću i sestre često uče nije to kako da shvate istinu ili kako da uđu u istina-stvarnost, već kako da poštuju propise i lepo se ponašaju. Pod njihovim tutorstvom, ljudske interakcije se ne zasnivaju na Božjim rečima, ne zasnivaju se na istina-načelima, već na ljudskoj filozofiji o ugađanju drugima. Posmatrano spolja, niko nikoga ne povređuje, niko ne ukazuje na tuđe greške, ali niko nikome ne govori ni šta zaista misli, oni se ne otvaraju i u zajedništvu ne razgovaraju o svojoj iskvarenosti, buntovništvu, manama i prestupima. Umesto toga, na površnom nivou oni raspredaju o tome ko je patio i platio cenu, ko je bio odan u izvršavanju svoje dužnosti, ko je braći i sestrama bio od koristi, ko je u kući Božjoj dao značajan doprinos, ko je uhapšen i osuđen jer je širio jevanđelje – to je sve o čemu oni razgovaraju. Antihristi ne koriste samo lepa ponašanja – tobožnju poniznost, strpljivost, tolerantnost i korisnost – da sebe upakuju i preruše se; oni takođe nastoje da daju lični primer i da druge zaraze ovim lepim ponašanjem i podstaknu ih da ga oponašaju. Cilj u pozadini njihovog lepog ponašanja nije ništa drugo do da sebe postave u centar pažnje drugih ljudi, da ljude navedu da o njima imaju visoko mišljenje. Kad pripadnici Božjih izabranika govore o svojoj samospoznaji i detaljno analiziraju sopstvene iskvarene naravi, oni ćute i uopšte ne pokušavaju da detaljno analiziraju sopstvenu iskvarenost. Kad braća i sestre međusobno razotkrivaju i orezuju otkrivenja iskvarenosti, antihristi su jedini koji prema svima primenjuju skrušenost, strpljenje i toleranciju; oni ne razotkrivaju iskvarenost koju iko otkriva, već čak hvale i veličaju braću i sestre zbog njihovog lepog ponašanja i zato što su se promenili; oni igraju ulogu onih koji drugima hoće da ugode, glumataju da su puni ljubavi, uviđavni, tolerantni i puni utehe. Ovo su ispoljavanja antihristȃ koji su izrazito vešti u pretvaranju, laganju i navođenju ljudi na pogrešan put.

Po svemu sudeći, reči antihristȃ deluju posebno ljubazno, kulturno i ugledno. Ko god da krši načela ili prekida i ometa crkveni posao, antihrist ne razotkriva te ljude niti ih kritikuje; na to zažmuri, dopuštajući ljudima da pomisle kako je u svemu dobronameran. Bez obzira na vrste iskvarenosti koje ljudi otkrivaju i na to koja zla dela čine, antihrist je pun razumevanja i tolerantan. Ne ljuti se niti se razbesni, neće se razjariti ni kriviti ljude kad učine nešto pogrešno i naude interesima Božje kuće. Ko god da čini zlo i ometa rad crkve, on na to ne obraća pažnju, kao da to nema nikakve veze s njim, i zbog toga ljude neće nikada uvrediti. Za šta su antihristi najviše zainteresovani? Za to koliko ljudi ima visoko mišljenje o njima i koliko ljudi primećuje dok oni pate i s tim u vezi ih hvale. Antihristi smatraju da patnja nikad ne sme biti uzaludna; kakvu god muku da podnose, koju god cenu da plaćaju, koje god dobro delo da izvršavaju, koliko god da su brižni, uviđavni i puni ljubavi prema drugima, sve se to mora obaviti pred drugima kako bi što više ljudi to moglo da vidi. I koji im je cilj kad tako postupaju? Da steknu naklonost ljudi, da što više ljudi navedu da u svom srcu odobravaju njihove postupke, njihovo ponašanje i njihov karakter, pokazujući jasno da im je to po volji. Postoje čak i antihristi koji, kroz ovo spoljno lepo ponašanje, nastoje da o sebi stvore sliku „dobre osobe”, tako da im se što više ljudi obrati za pomoć. Na primer, neko postane slab i poveruje da je većina ljudi bezdušna, da su vrlo sebični i da ne vole da pomažu drugima i nisu srdačni, a zatim pomisli na tu „dobru osobu” koja je zapravo antihrist. Ili neko u svom poslu naiđe na neku poteškoću i ne zna kako da je razreši. Ne može da se seti nikoga ko bi mogao da mu pomogne i prva osoba koja mu pada na pamet jeste ova „dobra osoba” koja je zapravo antihrist. Neko više ne želi da izvršava svoju dužnost, želi da ode u svet, da stremi moći i bogatstvu i proživi sopstveni život; čak i ako postane tako negativan i slab, ne moli se Bogu i ni sa kim u zajedništvu ne razgovara, pa u tom stanju pomisli na tu „dobru osobu” koja je zapravo antihrist. I kako se stvari na ovaj način odvijaju, kad naiđu na problem, ti ljudi se više ne mole Bogu niti čitaju Božje reči, već žele da se za pomoć oslone na ovu „dobru osobu” koja je zapravo antihrist. Svoje srce otvore samo ovoj osobi koja hoće da ugodi drugima, samo njoj kažu šta im je u srcu, tražeći od te osobe da reši njihove muke; oni osnažuju i slede ovog antihrista. I zar time nije ostvaren antihristov cilj? Kad antihrist ostvari svoj cilj, zar u crkvi njegov status nije viši od onog koji imaju obični ljudi? A kad u crkvi postane broj jedan i velika zverka, da li je zaista zadovoljan? Ne, nije. Koji cilj želi da ostvari? Želi da ga još i više ljudi odobrava, da ga ceni i obožava, da u srcu ljudi zauzme poziciju i, naročito, da ljude navede da se na njega ugledaju, na njega oslanjaju i njega slede kad se u svojoj veri u Boga suoče sa teškoćama i kad nemaju kome da se obrate. Ovo je mnogo ozbiljnije od toga što antihrist želi da u crkvi bude broj jedan i krupna zverka. Zašto je tako ozbiljno? (On se nadmeće sa Bogom da zauzme poziciju u ljudskom srcu. Želi da Boga neposredno zameni.) (Takve ljude je teško prozreti. Na površini, oni koriste lepo ponašanje da druge navedu na pogrešan put, zbog čega drugi u Božjim rečima više ne tragaju za istinom niti u zajedništvu razgovaraju o istini kad imaju problem, već se umesto toga uzdaju u antihriste i na njih se ugledaju, tražeći od njih da reše njihove probleme i posmatrajući njihove reči kao istinu, što dovodi do toga da se ovi ljudi sve više i više udaljavaju od Boga. To je još podmukliji i zlonamerniji metod.) Tako je, svi ste razumeli i pomenuli ovu važnu stvar, a to je da antihristi zauzimaju poziciju i puštaju korenje u ljudskom srcu i žele da zauzmu Božje mesto. Neko kaže: „Kad krenem da tražim Boga, ne mogu da Ga pronađem; ne mogu da Ga vidim. Kad tražim Božje reči, ta knjiga je isuviše debela, ima previše reči i teško je pronaći odgovore. Međutim, ako se obratim ovoj osobi, odgovore odmah dobijem; to je i praktično i korisno.” Vidiš, njegovi postupci ne samo da su ljude već naveli da ga u svom srcu obožavaju, već i da u njemu ostave mesto za njega. On želi da zauzme Božje mesto – to je antihristov cilj dok radi ove stvari. Očito je da je čineći te stvari antihrist već postigao početni uspeh; u srcu ovih nerazboritih ljudi već postoji mesto za ovog antihrista, a neki ljudi ga već obožavaju i na njega se ugledaju. To je cilj koji antihrist želi da ostvari. Ako neko ima problem i moli se Bogu umesto da se obrati antihristu, antihrist je nezadovoljan i razmišlja: „Zašto se uvek obraćaš bogu? Zašto uvek misliš na boga? Zašto ne dođeš kod mene ili na mene ne pomisliš? Toliko sam ponizan i strpljiv, u stanju sam da se odreknem stvari i da sebe dam u tolikoj meri, dajem i u dobrotvorne svrhe, pa zašto se ne obratiš meni? Toliko ti pomažem. Zašto nemaš savesti?” Oseća se nesrećno i uznemireno, i ljut je – ljut je na tu osobu i na Boga. Kako bi ostvario svoj konačni cilj, nastavlja da se pretvara, nastavlja da daje u dobrotvorne svrhe i nastavlja da bude strpljiv i tolerantan, deluje ponizno, govori dobronamerno, nikada druge ne povređuje i često pruža utehu kad ljudi pokušavaju da sebe spoznaju. Neko kaže: „Ja sam buntovan; đavo sam i Sotona.” On mu odgovara: „Nisi đavo, a ni Sotona. Ovo je samo mali problem. Ne budi tako strog prema sebi i ne potcenjuj se. Bog nas je uzdigao; mi nismo obični ljudi i ne smeš sebe da omalovažavaš. Mnogo si bolji od mene; ja sam iskvareniji od tebe. Ako si ti đavo, onda sam ja rđavi đavo. Ako si ti rđavi đavo, onda ja moram da odem u pakao i doživim propast.” Na ovaj način antihristi pomažu ljudima. Ako neko prizna da je izazvao štetu interesima Božje kuće ili crkvenom poslu, antihrist mu kaže: „To što si izazvao štetu crkvenom poslu dok si izvršavao svoju dužnost i malo zalutao, nije tako veliki problem. Ja sam ranije izazvao znatno veću štetu od tvoje i išao sam znatno nepoštenijim putevima. Nije problem, ubuduće samo promeni način na koji obavljaš stvari. Ako osećaš da tvoja savest to ne može da podnese, kod sebe imam nešto novca, pa ću umesto tebe nadoknaditi tu štetu, zato se ne uzrujavaj. Ako ubuduće budeš imao neki problem, samo mi se obrati i sve ću učiniti da ti pomognem. Šta god da mogu da učinim, uradiću to odmah.” On stvara taj osećaj „lične odanosti”, ali zašto to zapravo radi? Da li ti zaista pomaže? Povređuje te, navodi te da upadneš u jarak – upao si u Sotonino iskušenje. Za tebe kopa jamu i ti skačeš pravo u nju; dospevaš u klopku i još uvek misliš da je tamo sjajno, a ovaj antihrist te je mimo tvog znanja upropastio – kakva glupost! Na ovaj način se Sotona i antihristi odnose prema ljudima, navode ih na stranputicu i povređuju. Antihrist kaže: „U redu je ako ubuduće donekle vodiš računa o interesima božje kuće i budeš malo pažljiviji. Ta stvar se može popraviti, niko to ne bi namerno učinio. Ko među nama može da bude savršena osoba? Niko od nas nije savršen; svi smo iskvareni. Nekada sam bio i gori od tebe. Hajde da ubuduće jedan drugog ohrabrujemo. Osim toga, čak i ako božja kuća pretrpi neke gubitke, bog ih neće zapamtiti. Bog čoveku toliko prašta i toleriše. Ako jedan prema drugom možemo da ispoljimo tolerantnost, zar bog nije u stanju da je ispolji još više? Ako bog kaže da neće zapamtiti naše prestupe, onda više nemamo prestupa.” Koliko god veliku grešku da neka osoba napravi, antihrist kroz šalu umanjuje njen značaj i preko nje prelazi, pokazujući koliko veliko srce ima i koliko je blagonaklon, velik i tolerantan. I obrnuto, ljude ovo navodi da pogrešno veruju kako Bog u Svojim izjavama uvek razotkriva ljude, uvek diže galamu zbog ljudskih iskvarenih naravi i s ljudima stalno cepidlači. Ako je neka osoba pravila prestupe ili je bila buntovna, Bog je orezuje, sudi joj i grdi je, pa deluje kao da je On prema ljudima neuviđavan. Međutim, antihrist u svim situacijama prema ljudima može da bude tolerantan i da im prašta; on je tako velik i ugledan. Zar nije tako? Ima i nekih antihrista koji kažu: „Nevernici imaju ovu izreku: ’U velikoj kući sa mnogo imovine, sitan gubitak ništa ne znači.’ Božja je kuća tako velika i bog blagoslove daje u izobilju. Ako je neko malo rasipnik, to nije tako veliki problem; bog nam toliko toga daruje. Zar nismo mnogo toga proćerdali? I šta nam je bog učinio? Zar bog nije prešao preko svega toga? Čovek je slab i iskvaren i bog je to još odavno uvideo, pa ako već jeste, zašto nas ne kazni? To pokazuje da je bog strpljiv i milostiv!” Kakve su ovo reči? Antihrist koristi reči koje deluju ispravno i u skladu su sa ljudskim predstavama ne bi li ljude naveo na stranputicu i naterao ih da padnu u iskušenje, da bi ometao njihov vidik i zaveo ih, i da bi ih naveo da pogrešno razumeju Boga, tako da nemaju ni trunku volje ni želje da Mu se pokore. Podstreknuti, navedeni na pogrešan put i pogrešno usmereni od strane antihristȃ, ljudi gube i ono malo savesti koju imaju i svi počinju da antihristima budu poslušni i da im se pokoravaju.

Kad su u blizini drugih ljudi, antihristi su naročito vešti u pretvaranju. Baš poput fariseja, spolja posmatrano, oni deluju kao da su prema ljudima veoma tolerantni i strpljivi, ponizni i dobrodušni – čini se da su prema svima veoma popustljivi i tolerantni. Kad rešavaju probleme, sa pozicije svog statusa stalno pokazuju koliko su prema ljudima neverovatno tolerantni i u svakom pogledu deluju velikodušno i širokogrudo, sa drugima ne cepidlače i ljudima pokazuju koliko su sjajni i ljubazni. Da li u stvarnosti antihristi zaista poseduju ove suštine? Oni postupaju za dobro drugih, prema ljudima su tolerantni i mogu da im pomognu u svim situacijama, ali koji je njihov skriveni motiv da te stvari rade? Da li bi te stvari i dalje činili da ne pokušavaju da ljude pridobiju i da steknu njihovu naklonost? Da li su antihristi zaista takvi iza zatvorenih vrata? Jesu li zaista onakvi kakvi deluju kad su u blizini drugih ljudi – ponizni i strpljivi, prema drugima tolerantni i puni ljubavi pomažu drugima? Da li oni poseduju takvu suštinu i takvu narav? Da li im je takav karakter? Nije uopšte. Sve što rade jeste pretvaranje i to rade kako bi ljude naveli na stranputicu i zadobili njihovu naklonost, tako da još više ljudi u svom srcu o njima stekne povoljan utisak, tako da što više ljudi, kad naiđe na problem, prvo na njih pomisli i potraži njihovu pomoć. Kako bi postigli taj cilj, antihristi svesno spletkare da bi se pokazivali pred drugima, da bi govorili i radili ispravne stvari. Pre nego što progovore, po ko zna koji put će u svom umu filtrirati ili obraditi svoje reči. Svesno će spletkariti i razbijati glavu razmišljajući o svojim formulacijama, izrazima na licu, visini i boji glasa, pa čak i o pogledu koji ljudima upućuju i tonu kojim govore. Razmišljaće o tome sa kim razgovaraju, da li je ta osoba stara ili mlada, ima li ta osoba viši ili niži status od njihovog, da li ta osoba ima o njima visoko mišljenje, da li im ta osoba privatno nešto zamera, da li je ličnost te osobe u skladu sa njihovom, koju dužnost izvršava ta osoba i kakav je njen položaj u crkvi i u srcu braće i sestara. Pažljivo će posmatrati ove stvari i o njima oprezno razmišljati, pa kad o njima dobro promisli, smisliće načine za pristup svakoj vrsti ljudi. Bez obzira na način na koji se antihristi odnose prema različitim vrstama ljudi, cilj im je samo da te ljude privole da o njima imaju visoko mišljenje, da ljude navedu da ih više ne posmatraju kao ravne sebi, već da se na njih ugledaju, da im se još više ljudi divi i da se na njih ugleda dok govore, da ih podržavaju i slede dok obavljaju stvari, da im opraštaju i uzimaju ih u odbranu kad pogreše, i da steknu još više ljudi koji će im stati u odbranu, koji će u njihovo ime ogorčeno prigovarati i koji će se sa Bogom raspravljati i suprotstavljati Mu se kad oni budu otkriveni i odbačeni. Kad padnu s vlasti, oni uz sebe mogu imati toliko ljudi koji im pomažu, iskazuju podršku i za njih se zalažu, što pokazuje da su status i moć koje su spletkarenjem antihristi svesno negovali u crkvi, pustili dubok koren u ljudskom srcu, te da njihov „mukotrpan trud” nije bio uzaludan.

Antihristi nastoje da svojim statusom, prestižom, ugledom i autoritetom među ljudima upravljaju najbolje što mogu i da mu tako i pristupaju – oni neće zabušavati, biti mekog srca, a još manje će biti nemarni. Oni posmatraju izraz u očima svakog čoveka, njegovu ličnost, njegove svakodnevne rutine, njegova stremljenja, njegove stavove prema pozitivnim i negativnim stvarima, a još više posmatraju veru i odanost svakog čoveka u njegovoj veri u Boga, kao i njegove stavove prema sopstvenom davanju za Boga i izvršavanju sopstvene dužnosti i tako dalje – u ove stvari ulažu ogroman trud. Prema tome, na osnovu ovog stava koji imaju, oni se klone svih koji streme ka istini i koji mogu da ih razaznaju i od takvih ljudi se štite, pa oprezno govore i postupaju kad se nađu u blizini takvih ljudi. Kad se nađu u blizini ljudi čija je ličnost relativno slaba, koji su često negativni i ne shvataju istinu, i određenih ljudi koji su glupi i imaju siromašno shvatanje istine, oni često daju sve od sebe da se prikazuju, neprekidno izvodeći predstavu poput neke cirkuske tačke i grabeći svaku priliku da upriliče neku predstavu. Na primer, kad se nađu na okupljanjima, većina ljudi ih odobrava, manjina ih se gnuša, a još više ljudi ih ne razaznaje, pa oni počinju da izvode predstave i vrebaju prilike da govore u zajedništvu. U zajedništvu govore o sopstvenim iskustvima, o svojoj „slavnoj prošlosti”, o zaslugama koje su stekli u Božjoj kući, pa čak i o tome kako ih je Višnji cenio i lično orezivao – ne mogu da dozvole da im ijedna takva prilika izmakne. Bez obzira na to s kim su u društvu ili koja je prilika, antihristi uvek rade samo jednu stvar: izvode predstavu; to jest, igraju svoju ulogu kako bi zadivili publiku. Ovo je suština antihristȃ: imaju odbojnost prema istini, rđavi su i bestidni. Koliko daleko idu u svojim predstavama? Možda ste neke od njih i sami imali priliku da vidite. Neke od njih možete jasno videti kako izvode predstavu, prave se važni, pridobijaju ljudska srca i grabe prilike da druge navedu da o njima imaju visoko mišljenje. Pojedini ljudi ih preziru, neki ih ignorišu, čak im se podsmevaju, ali njih za to nije briga. Do čega je njima stalo? Stalo im je do toga da njihova predstava na ljude ostavlja snažan utisak, da ljude navedu da primete kako se usuđuju da neke stvari izgovore, da poseduju hrabrost, svoj stil rukovođenja, talenat za rukovođenje, odvažnost da ni pred kim nemaju tremu, a još i više sposobnost da bez panike rešavaju stvari. Zadovoljni su kad ljude navedu da ove stvari shvate i uvide, pa stoga čine sve što je u njihovoj moći da izvode predstavu čim im se za to ukaže prilika, i tu predstavu izvode bez ikakvog ustezanja, bez ikakvih skrupula i bez imalo srama. To je ono što antihristi rade. Ako na okupljanjima stalno besedim o glavnoj temi, nekim ljudima se prispava dok Me slušaju. Ili, kad drugom prilikom besedim o glavnoj temi, ljudi i dalje razmišljaju o nekim drugim stvarima, pa im nije lako da prate ono što govorim. U takvim situacijama, ispričam nešto neobavezno, ispričam neku priču ili vic. Te stvari i priče obično imaju veze sa određenim iskvarenim naravima i stanjima koje ljudi otkrivaju u svom životu. Koristim priče ili ispričam vic kako bih ljude malo razbudio, pa da mogu bolje da razumeju. Kad to primete, antihristi razmišljaju: „U svojim propovedima na okupljanjima nam pričaš viceve. I ja to mogu, dobar sam koliko i ti. Samo ću nehajno ispričati neki bezvezan vic i svi će prasnuti u smeh, svi će u tome uživati – to je baš sjajno! Samo ću ležerno ispričati neku priču i onda više niko neće želeti da prisustvuje skupovima, želeće samo da slušaju moje priče.” Oni se u ovome sa Mnom nadmeću. Ima li svrhe da se u tome sa Mnom nadmeću? Zašto Ja pričam priče? Zašto se bavim neobaveznim ćaskanjem? Iz Mog ćaskanja i priča ljudi mogu da razumeju neke stvari i to im pomaže da na opušten način shvate istinu – to je Moj cilj. Međutim, antihristi to uviđaju i nastoje da u tome iskoriste priliku, uz reči: „Na skupovima, u vreme koje je tako bitno i važno, ti se samo prepuštaš ćaskanju, pa ću i ja učiniti isto.” Da li je ćaskanje uvek isto? Antihristi, to smeće, čak ni ne shvataju istinu, pa šta može da proistekne iz njihovog ćaskanja? Šta može da proistekne iz njihovih priča ili viceva? Ozbiljne stvari kao što su razgovor u zajedništvu o istini i pričanje priča, ove zveri bez duhovnog razumevanja uzimaju tako površno i ležerno. Kakvi ljudi to čine? Takve stvari vole da rade antihristi, ljudi bez ikakvog duhovnog razumevanja i ljudi koji ne streme ka istini.

Braća i sestre, baš kao i većina ljudi, svojim očima ne mogu da pronađu nikakvu zamerku u činovima pretvaranja kojima se antihristi prepuštaju. Zašto je to tako? Zato što antihristi zabašuruju i kriju svoje nedostatke i neće dozvoliti da ih primetiš; oni svoju rđavu stranu, svoju razvratnu stranu i svoju lošu stranu drže iza zatvorenih vrata. Gde je to mesto „iza zatvorenih vrata”? To su mesta koja ne možeš da vidiš, odnosno, u njihovoj kući, u društvu, na njihovom poslu, pred svojim rođacima i prijateljima; to su mesta koja ne možeš da vidiš niti da sa njima dođeš u dodir. Njihove reči i ponašanje koje možeš da vidiš i da sa njima dođeš u dodir u potpunosti čine onu njihovu stranu koja se pretvara, onu njihovu stranu koja je već obrađena. A ona njihova strana koju ne možeš da vidiš jeste njihova prava suština, njihovo pravo lice. A kakvo je njihovo pravo lice? Kad se nađu u svojoj porodici nevernika, oni izgovaraju svakakve ružne reči – pritužbe, reči ispunjene ogorčenošću i neprijateljske reči na račun drugih, reči kojima osuđuju i proklinju braću i sestre, pritužbe na račun nepravednosti Božje kuće – izgovaraju sve te stvari, ne izostavljajući ništa, nimalo se ne uzdržavajući. Kad su okruženi svojim rođacima i prijateljima, oni raspravljaju o sekularnom svetu i ogovaraju porodice drugih ljudi, uključuju se u sve sekularne aktivnosti nevernika, pa čak aktivno učestvuju na venčanjima i sahranama. Sa nevernicima tračare, o drugima sude i psuju ih, o ljudima šire glasine i kleveću ih iza njihovih leđa – izgovaraju sve te stvari. Kad su u društvu nevernika, kad imaju posla sa drugim ljudima, oni im podvaljuju, formiraju klike, ljude napadaju, a na radnom mestu drugima su u stanju da smeštaju, da o njima raspredaju priče i preko njih gaze ne bi li se dokopali višeg položaja – i sve su to u stanju da rade. Kad su sa svojom porodicom ili među nevernicima, nisu strpljivi, tolerantni ni ponizni, već u potpunosti otkrivaju svoje pravo lice. U Božjoj kući, oni su vukovi u jagnjećoj koži, a kad su među nevernicima, među ljudima koji ne veruju u Boga, otkrivaju svoju vučju njušku tako da svi mogu da je vide; sa nevernicima se bore za svoje interese, za reč, da nešto kažu i sa nevernicima će se beskonačno svađati zbog i najmanjeg interesa sve dok se ne zajapure u licu. Ako u Božjoj kući ne ostvare nikakvu korist ili ako budu orezani, oni odlaze kući i prave lom, izazivaju nevolje i ponašaju se tako da njihova porodica počinje da ih se plaši. Među nevernicima, oni nemaju hrišćansku pristojnost niti svedoče kao što bi hrišćani trebalo da svedoče – pravi su pravcati vukovi, nisu čak ni ljudi. U Božjoj kući i pred braćom i sestrama, oni daju obećanja, zaklinju se, iskazuju svoju rešenost i deluju spremno da se daju za Boga i reklo bi se da imaju veru u Boga. Međutim, kad dođu među nevernike, stremljenja i uverenja su im ista kao kod nevernika. Neki od njih, poput nevernika, slede slavne ličnosti i svakodnevno kopiraju način njihovog odevanja, otkrivaju gornji deo tela, nose razbarušenu kosu i napadnu šminku – ne liče ni na ljude ni na duhove. Nose modernu odeću i svakodnevno idu ukorak s vremenom, osećajući da je život prepun ukusa, i duboko u svom srcu nemaju nikakav osećaj gađenja prema načinu na koji nevernici žive. Antihristi čine brojne stvari i ulažu ogroman napor kako bi sebi obezbedili mesto u crkvi i stekli prestiž i status u ljudskom srcu. Taj trud se ulaže isključivo kako bi postigli te svoje ciljeve i druge naveli da o njima imaju visoko mišljenje i da ih obožavaju. Ta ponašanja, pristupi i spoljna otkrovenja nude jasno poređenje sa načinom na koji žive iza zatvorenih vrata, a njihovi postupci i ponašanje iza tuđih leđa nikako nisu stvari koje jedan hrišćanin treba da radi. Na osnovu tako jasnog poređenja, možemo da utvrdimo da sve što rade i otkrivaju kad su okruženi braćom i sestrama jeste pretvaranje, da nije stvarno i nije prirodno otkrovenje. Antihristi se pretvaraju isključivo zato da bi postigli svoje ciljeve, u suprotnom, ne bi sebe nikada ugrozili čineći takve stvari. Sudeći prema onome što oni rade i otkrovenjima njihovih naravi iza zatvorenih vrata, kao i prema njihovim sopstvenim stremljenjima, oni ne vole istinu, ne vole pozitivne stvari, ne vole pristojnost i ispravnost, a još manje vole da podnose patnju i plaćaju cenu ili da slede hrišćanski put. Prema tome, ova lepa ponašanja koja pokazuju ne izviru iz njihovog srca, nisu dobrovoljna, nisu iskrena, već su suprotna njihovim sopstvenim željama, prikazuju se da bi ih drugi videli, prikazuju se da bi se stekla naklonost i pridobilo ljudsko srce. Neki ljudi kažu: „Kakvu korist oni imaju od toga da pridobiju ljudska srca?” Po tome se antihristi razlikuju od običnih ljudi; njima je ta korist toliko važna. Pa, onda, u čemu je ta korist? U tome da, kad stoje među ljudima, nema nikoga ko ih ne poznaje, nikoga ko ih ne podržava, nikoga ko ih ne veliča, nikoga ko ih ne obožava. Kad imaju neki problem, ljudi traže antihrista umesto da traže Boga i mole Mu se. A kad svi obožavaju antihrista i oko njega se vrte, kako se antihrist oseća? On se oseća božanski ili poput izuzetne osobe, kao da lebdi na oblacima, kao da je na sedmom nebu, što se razlikuje od načina na koji živi običan čovek. Kad je među ljudima, svi ga hvale, dive mu se i veličaju ga poput zvezda koje se okupljaju oko meseca – kakav je to samo sjajan osećaj i koliko je samo uživanja, prijatnosti i sreće u njegovom srcu! To je upravo ono što antihrist želi. Međutim, ako niko u grupi ljudi ne obraća pažnju na antihrista, ako tek nekoliko ljudi zna njegovo ime, ako niko ne zna njegove vrline, ako se u svesti većine ljudi on smatra običnom osobom, kao neko bez posebnih osobina, bez ikakvih vrlina, bez ičega izuzetnog, ičega što bi drugi ljudi cenili ili poštovali, odnosno bez ičega o čemu bi svi pričali s divljenjem, onda se antihrist zbog toga u svom srcu oseća neprijatno i loše; ne oseća se poput božanstva niti kao da lebdi na oblacima. Za njega je ovakav život previše dosadan, previše neprijatan, previše učmao, previše neispunjavajuć i nije vredan. Pita se kakvo je zadovoljstvo u tome da čitavog svog života bude samo obična osoba, da obavlja neku dužnost i postane podobno stvoreno biće. Kako može biti tako malo zadovoljstva u veri u Boga? Za njega, ovo je previše nizak standard, pa mora da bude podignut. Ali kako će se standard podići? On mora da poveća svoju popularnost tako da se ljudi na njega ugledaju i da ga izrazito cene, pa da može da živi veličanstvenim životom. Stoga, kad se moli, on se ne moli sȃm kod kuće, već mora da ode u crkvu da se moli, da se moli kad je zajedno sa braćom i sestrama, da se moli glasno, da se moli gramatički ispravno, logično, na uređen način i promišljeno, da se moli tako da svi prisutni to mogu da čuju, da svi prisutni mogu da čuju njegovu rečitost i jasno razmišljanje i da znaju da on ima sopstveno stremljenje. Kad čita Božje reči, ni njih ne čita sȃm kod kuće. Prvo se kod kuće pripremi, a zatim ih čita da drugi čuju, kako bi drugi ljudi mogli da vide da su reči Božje koje on čita sve važne, kritično važne. Ma šta da radi, uvek uradi svoj domaći zadatak iza zatvorenih vrata i tek kad je spreman, kad ga drugi ljudi smatraju uglednim i odobravaju ga, on tada izlazi pred druge. Ima čak i nekih koji kod kuće vežbaju i pripremaju se pred ogledalom pre nego što to iznesu pred ostale. Kad to iznose pred druge ljude, taj sadržaj nije u svom prvobitnom stanju, već je mnogo puta prošao razne obrade, obrađen je antihristovim mislima, gledištima, iskvarenim naravima, lukavim smicalicama i podmuklim sredstvima. Da bi ostvario svoj cilj da u crkvi i među ljudima poseduje status i popularnost, antihrist neće pokleknuti da za te stvari plati bilo koju cenu. Dakle, kako se zovu sve te stvari? Jesu li to istinita otkrovenja? Jesu li to postupci kojima treba da se bavi neko ko stremi promeni naravi? (Ne.) Svi oni nastaju iz pretvaranja; antihristi se u toj meri pretvaraju da je čoveku od toga muka!

Neki ljudi na okupljanjima neće razgovarati u zajedništvu ako pre toga nisu pripremili teze. Oni iza zatvorenih vrata moraju prvo da pripreme teze, da ih mnogo puta izmene, obrade, uglancaju, pa će tek onda biti spremni da u zajedništvu govore pred braćom i sestrama. Neki im kažu: „Svi mi ovde prisutni smo braća i sestre. Na okupljanjima samo govori pošteno i iskreno. Naprosto reci sve ono što ti padne na pamet. Tako je najbolje.” Oni na to odgovaraju: „Ne, ne mogu. Ako to učinim, braća i sestre će me onda gledati s visine.” Vidiš, oni nesvesno kažu i nešto istinito. Oni u svakom pogledu rade stvari tako da sačuvaju svoj ugled i status. Neki ljudi koji su izuzetni talenti, profesori, univerzitetski studenti, polaznici doktorskih studija ili naučni istraživači, u društvu pribegavaju unapred pripremljenom i uvežbanom ponašanju za komunikaciju sa ljudima, kako bi se dokazali i sačuvali svoj status i ugled. Odnosno, navlače maske za komunikaciju sa ljudima, pa ljudi nikad ne znaju čemu oni zaista teže, imaju li ikakve slabosti, šta tačno smeraju iza zatvorenih vrata, te uvek postoji nagoveštaj sumnje, uvek postoji veliki znak pitanja kad je reč o njihovom privatnom životu i načinu na koji se ponašaju. Zar se ovi ljudi ne upuštaju u takvo sistematsko pretvaranje? Prema tome, kako treba da pristupite tim ljudima? Zato što su oni prema vama lažni, treba li i vi da budete lažni prema njima? Na primer, kad ih sretneš oni izgovaraju samo učtive ljubaznosti, pa si i ti prema njima stalno ljubazan – je li to prihvatljivo? (Nije.) Šta je onda odgovarajući način za druženje sa njima? (Kad otkrije da pokazuju ova ispoljavanja, čovek treba prvo da ih razotkrije, da s njima u zajedništvu razgovara o tome kakva je priroda-suština takve naravi i kojom namerom je ona vođena. Ako oni ne prihvate to što im se kaže, onda čovek sa njima više ne treba da razgovara u zajedništvu.) Morate da ih razotkrijete, a ako ne prihvate to što im kažete, onda ih se klonite. Ima li među vama ikoga koga bi oni i dalje mogli da navedu na stranputicu i ko bi i dalje mogao da ih obožava? Uz ovaj rast koji sad imate, u osnovi ste u stanju da donekle prozrete ove očigledne fariseje, međutim, ako naiđete na nekoga ko je sposobniji, ko može da se pretvara, ko sebe dobro prikriva, da li ćete moći da ga prozrete? Ako on uvek govori i radi samo ispravne stvari, ako se čini da je bez ikakvih mana i da nikad ne greši; ako ti zbog nekih stvari ponekad postaneš negativan i slab, ali ne i on, ili, ako mu se to i dogodi, on to može sȃm da reši i da iz tog stanja brzo izađe, za razliku od tebe koji to ne možeš; kad budeš naišao na takve ljude, ti ćeš ih tada odobravati i obožavati, od njih ćeš učiti i sledićeš ih; ako takve ljude ne možeš da razaznaš, onda je teško reći hoće li te oni obmanuti ili neće.

Kad je reč o ovoj temi pretvaranja, o koliko aspekata smo razgovarali u zajedništvu? Jedan aspekt je da oni podnošenje patnje koriste u svrhe pretvaranja. U svom srcu, oni zapravo ne žele da podnose patnju i prema njoj osećaju veliki otpor, a ipak nevoljno podnose patnju, odustaju od stvari i plaćaju cenu kako bi postigli svoje ciljeve. Nakon što su propatili, oni se i dalje s time ne mire i smatraju da ova patnja nije bila vredna toga jer je mnogi ljudi nisu svesni. Stoga je na sva zvona obznanjuju, govoreći o tome mnogim ljudima koji za to nisu znali. Na kraju neki ljudi saznaju šta se dogodilo i o njima stiču snažan utisak, imaju visoko mišljenje i obožavaju ih, pa antihristi time postižu svoje ciljeve. Ima i onih koji sebe reklamiraju kao dobre ljude, lepo vaspitane i poslušne, želeći da se u komunikaciji s drugima koriste upravo ovakvom slikom, identitetom i ličnošću, kako bi ljudi poverovali da su oni dobri ljudi i kako bi se sa njima zbližili. Za svoj cilj oni postavljaju da budu ovakvi dobri ljudi kako bi stekli divljenje još većeg broja ljudi, kako bi ljudi o njima imali visoko mišljenje i kako bi povećali sopstvenu popularnost. Zar nije tako? (Da, tako je.) Na osnovu određenih pristupa koje antihristi koriste upravo smo razotkrili i raščlanili skrivene ciljeve iza njihovog lažnog ponašanja i suštinu njihovog pretvaranja, stvari koje oni rade i govore i ispoljavanja koja pokazuju kojima dokazuju da se oni pretvaraju. Ovde ćemo završiti razgovor u zajedništvu o ovom aspektu.

b. Lažno predstavljanje

Sada ćemo u zajedništvu razgovarati o drugom aspektu. Kako bi stekli status, antihristi su često licemerni; govore određene stvari koje se ljudima dopada da čuju i koje su usklađene s ljudskim predstavama i, spolja posmatrano, rade određene stvari koje ljude navode da ih odobravaju i da im se dive, i koje ih čine još popularnijim – to je još jedan od načina na koje antihristi navode ljude na pogrešan put. Ima li ikakve razlike između lažnog predstavljanja i pretvaranja? Kad je reč o spoljnjem ponašanju, pretvaranje i lažno predstavljanje obično su jedno isto stanje; međusobno su povezani. O njima ćemo u zajedništvu razgovarati zasebno kako bi ljudima bili što jasniji i kako bi ljudi mogli jasnije da ih upoznaju. Osnovno značenje „lažnog predstavljanja” nije prevara, već predstavljanje da si neko drugi. Zašto se antihristi lažno predstavljaju? Naravno da imaju određene ciljeve: antihristi se lažno predstavljaju kako bi stekli status i prestiž; da nije tako, nikada se ne bi lažno predstavljali, nikad ne bi uradili takvu glupost. To mogu jasno da uvide oni koji su pronicljivi. Ako se ljudi često lažno predstavljaju, prirodno je da će kod drugih izazvati gađenje, prezir i osudu – pa, zašto se antihristi i dalje tako ponašaju? Naprosto im je takva priroda: njih nije briga šta je potrebno kako bi stekli ugled i status, uveliko nemaju osećaj stida. Kako bi u svesti ljudi stekli status, antihristi ljude prvo navode da im poveruju, da se na njih ugledaju, da ih obožavaju. Pa, kako postižu taj cilj? Osim što se lažno predstavljaju nekim lepim ponašanjem i ispoljavanjima koji su u skladu s ljudskim predstavama, oni sebe upriliče po uzoru na slavne i poznate ličnosti, oponašajući način njihovog govora kako bi ljudi o njima imali visoko mišljenje i kako bi se na njih ugledali. Na taj način određeni ljudi u crkvi neprimetno počinju da ih obožavaju, da im laskaju i da ih podržavaju, na antihriste se ugledaju kao da su neke duhovne ili poznate ličnosti, što znači da su u crkvi i u srcu određenog broja ljudi antihristi predmet divljenja i poštovanja poput duhovnih ličnosti. To je stoga što većina ljudi nema ni najmanju pronicljivost, pa obožavaju i poštuju svakog onog ko se njihovom srcu dopadne i kome se divi. Kao kakve osobe se antihristi u crkvi uglavnom lažno predstavljaju? Lažno se predstavljaju kao duhovne ličnosti, budući da većina ljudi obožava duhovne ličnosti. U judaizmu, fariseji su bili duhovne ličnosti koje su ljudi obožavali; ljudi su ih obožavali zbog njihovog znanja, lažne pobožnosti i lepog ponašanja; pa su tako u judaizmu fariseji bili veoma popularni, izrazito su im se divili. I danas u crkvi postoje neki kojima se dopada da obožavaju duhovne ličnosti. U crkvi, pre svega, obožavaju one koji dugi niz godina veruju u Boga, koji imaju određena takozvana iskustva i svedočenja, koji su dobili Božju blagodat i blagoslove, koji su imali velike vizije, koji su doživeli neka izuzetna iskustva. Pored toga, ima i onih koji su hvalisavi i razmetljivi kad se nađu u blizini ljudi, nadahnjujući kod drugih obožavanje i divljenje. Ima i drugih čiji su metodi, načini i načela prema kojima postupaju u skladu sa crkvenim pravilima, čije spoljno ponašanje deluje pobožno. Ima još i onih koji izgledaju kao da imaju veliku veru u Boga. Svim tim ljudima su dodeljene titule duhovnih ljudi. Pa, kako se antihristi lažno predstavljaju kao duhovni ljudi? Sasvim jednostavno, oni govore one stvari koje izgovaraju duhovni ljudi i rade one stvari koje rade duhovni ljudi kako bi ih ljudi posmatrali kao duhovne ljude. No, da li te stvari govore i rade iz srca? Ne: to je mimikrija, strogo uzevši, oni to rade jedino zato da bi drugi ljudi to mogli da vide. Na primer, kad im se nešto dogodi, oni se trenutno mole – ali istinski ne tragaju niti se istinski mole, već samo otaljavaju stvari, glumataju da bi ljudi o njima govorili kako Boga tako mnogo vole i kako se Boga izuzetno boje. Povrh toga, kad ih zadesi bolest i neophodno im je lečenje, oni ne odlaze da se leče niti uzimaju lek koji treba da uzmu. Ljudi im govore: „Ne budeš li uzeo lek, bolest bi mogla da ti se pogorša. Ponekad je potrebno uzeti lek, a ponekad je potrebno moliti se. Treba samo da slediš svoju veru i ne napuštaš svoju dužnost.” Oni im odgovaraju: „Sve je u redu – bog je sa mnom, ne plašim se.” Spolja posmatrano, oni se pretvaraju da su smireni, da su bez straha i puni vere, ali su u sebi užasnuti i potajno odlaze lekaru čim osete ikakvu nelagodnost. A ako neko otkrije da su bili kod lekara i uzeli lek, oni nastoje da iznađu razloge ili izgovore da to zataškaju. Osim toga, oni često kažu: „Bolest je kušnja od boga. Kad živiš u bolesti, razboliš se; kad živiš u božjim rečima, nisi bolestan. Ne smemo da živimo u bolesti – ako živimo u božjim rečima, ova bolest će nestati.” U javnosti, to je ono čemu često podučavaju ljude, koriste reči Božje da pomognu ljudima; ali potajno, oni svoju bolest leče služeći se ljudskim načinima. Pred drugim ljudima govore da od Boga zavise i da je sve u Božjim rukama, kažu da se ne plaše bolesti ni smrti; ali u svom srcu, od svih su uplašeniji, plaše se razbolevanja i odlaska u bolnicu, a još i više su prestrašeni od smrti. Uopšte nemaju iskrenu veru. Pred drugim ljudima se mole i govore: „Rado se pokoravam suverenosti i uređenjima božjim. Sve potiče od boga i ljudi ne treba da prigovaraju.” U međuvremenu, u svom srcu razmišljaju: „Svoju sam dužnost obavljao tako odano, kako je ova bolest mogla da me zadesi? I kako to da se niko drugi od nje nije razboleo? Koristi li bog ovo da me razotkrije, da me spreči da izvršavam ovu dužnost? Da li me bog prezire? I ako me prezire, jesam li ja služitelj? Da li me bog koristi za pružanje usluge? Hoću li u budućnosti imati neki ishod?” Ne usuđuju se da se naglas žale, ali su se u njihovom srcu pojavile sumnje u Boga, u sebi razmišljaju da nije nužno ispravno sve što Bog čini. Međutim, spolja posmatrano, pretvaraju se kako je sve u redu, prave se da čak i ako se razbole to ne može da ih sputa, te da i dalje mogu da izvršavaju svoju dužnost, da budu pokorni i odani, da još uvek mogu da se daju za Boga. Nisu li ovo pretvaranje i lažno predstavljanje? Njihova vera i pokornost su lažni; njihova je odanost lažna. Ovde nema nikakve istinske pokornosti, nikakve prave vere, a kamoli prave zavisnosti i predaje. Oni ne tragaju za namerama Božjim, ne razmišljaju o sopstvenim iskvarenim naravima, niti tragaju za istinom kako bi rešili sopstvene probleme. U svom srcu razmišljaju jedino o svojim telesnim interesima, ishodu i odredištu; srce im je prepuno pritužbi, nerazumevanja i sumnji prema Bogu – a opet, spolja posmatrano, pretvaraju se da su neke duhovne ličnosti i šta god da im se dogodi, govore: „Božja je volja, ne smem da se žalim.” Svojim ustima se ne žale, ali im srce posrće: njihove pritužbe, nerazumevanja i sumnje prema Bogu previru u njihovom srcu. Po svemu sudeći, oni često čitaju Božje reči i ne odlažu izvršavanje svoje dužnosti, ali su u svom srcu već digli ruke od svoje dužnosti. Zar nije u tome značenje lažnog predstavljanja? To je lažno predstavljanje.

Bez obzira na konkretnu situaciju, antihristi će se uvek lažno predstavljati; njima nije važno koja će biti prilika za to. Na primer, kad prisustvuju okupljanjima, neka braća i sestre se međusobno pozdravljaju. Kako antihristi tome pristupaju? Oni kažu: „Prestanite da ćaskate, ovo je skup! Gde mislite da se nalazite, pa da možete da ćaskate o takvim stvarima? Nemate bogobojažljivo srce. Uozbiljite se!” Dok izvršavaju svoju dužnost, neki ljudi prave pauzu, pa kad to vidi, antihrist im kaže: „Ponovo otaljavaš posao, a? Trebalo bi onda odmah da pročitaš božje reči i dođeš pred njega da se pomiliš.” Kad braća i sestre razmenjuju stavove kako bi jedni od drugih naučili profesionalne veštine, antihrist će reći: „Prvo bi u zajedništvu trebalo da razgovarate o božjim rečima i da se pomolite, a zatim da razmenjujete mišljenja i ideje.” Ako se pre početka okupljanja neko nije pomolio, antihrist će ga prekoriti, definisaće ga kao određeni tip osobe i imaće za njega nešto da kaže. On u svakom smislu drugima stavlja do znanja da je veoma produhovljen, veoma ozbiljan, da je veoma savestan prema istini i da se naporno trudi da ka njoj stremi, da je vrlo odgovoran u svojoj dužnosti, da može svakodnevno redovno da čita Božje reči, da ima normalan duhovni život, da redovno prisustvuje okupljanjima, da se kad prisustvuje okupljanjima moli, čita Božje reči i u zajedništvu razgovara na propisan način i da nikada ne ćaska niti razgovara o privatnim stvarima. Ako mu neko kaže: „Kosa ti je porasla. Trebalo bi da se ošišaš. Sada je toplo vreme, biće ti prijatnije sa kraćom kosom”, on mu odgovara: „Nije važno ako mi je kosa malo porasla. Važan je posao. Toplota mi neće nauditi ako pustim kosu da izraste još koji dan.” Neki mu kažu: „Odeća ti je odrpana. Budeš li nastavio da je nosiš, ljudi će ti se smejati.” Antihrist će na to: „Nije važno. Da li mi koji verujemo u boga brinemo zbog toga hoće li nam se neko smejati? Svi smo toliko propatili i sve ovo vreme smo podnosili progon velike crvene aždaje. Išli smo putem odbacivanja od strane svetovnih ljudi. Pa, šta ako mi se ljudi smeju zbog moje odrpane odeće? Dokle god me bog prihvata, jedino je to važno.” Je li to dobro reći? (On se pretvara da je produhovljen.) Neki ljudi vide da Ja postavljam pitanja i da tražim od svih da nakon propovedi o njima razgovaraju u zajedništvu, ali ljudi u tom razgovoru ne mogu na ta pitanja da odgovore, pa antihristi to ovako rezimiraju: „Ovde sam pronašao neku novu svetlost. Bog nikada ništa ne pojede uzalud, dok mi čak i kupus jedemo uzalud.” Da li ste to već imali priliku da čujete? (Ne.) Oni kažu da Bog nikada ništa ne pojede uzalud, što znači da Bog ljudima drži propovedi, pa je tako zaslužio Svoju hranu. Mi nismo u stanju da u zajedništvu razgovaramo ni o čemu, pa čak i kupus jedemo uzalud. Neki ljudi bez pronicljivosti shvataju ovo kao istinu, pa idu da svima to razglase. Oni ne veruju da razgovor u zajedništvu o samospoznaji, o traganju da se pokori Bogu i da se Bog voli i druge takve uobičajene teme o kojima ljudi često razgovaraju mogu da se smatraju produhovljenim, uzvišenim ili novom svetlošću. Za njih je nova svetlost i uzvišeno samo ono što je ta osoba rekla! Ono što je ta osoba rekla zvuči ispravno, ali nakon pažljivog razmatranja, deluje odvratno i kao besmislica. To su smislili oni koji nemaju nikakvo duhovno razumevanje, a koji ipak žele da se pretvaraju kako su produhovljeni, da se pretvaraju da imaju znanje o istini i da istinu razumeju – nije li to glupost? (Jeste.) Specijalizuju se u tome da nauče da govore razmetljive prazne reči i teorije, a ne pridaju nikakav značaj primeni istine i ulasku u stvarnost. Baš zato se i specijalizuju u tome da nauče da govore duhovne doktrine i sebe nikada detaljno ne analiziraju da ustanove imaju li ili ne istina-stvarnost – nisu li ti ljudi licemeri? Bog najviše od svega prezire takve ljude.

Kad se takvi takozvani produhovljeni ljudi okupe, oni filozofiraju, raspravljaju o tajnama, razgovaraju o samospoznaji i bogopoznanju. Stvari o kojima razgovaraju toliko su uzvišene i to nimalo ne zvuči kao ovozemaljski razgovor. Razglabaju i razglabaju, lutaju i razgovaraju o potpuno nebitnim stvarima. Šta znači „razgovaraju o potpuno nebitnim stvarima”? Razglabaju sve dok ne počnu da izgovaraju potpune gluposti, međusobno se nadmeću da utvrde ko je pročitao više Božjih reči i koliki deo poglavlja Božjih reči može da upamti i propoveda, ko ume da propoveda na uzvišeniji i dublji način u odnosu na druge i ko može da propoveda na način koji, u odnosu na druge, donosi više svetlosti. Nadmeću se u ovim stvarima i to se zove „nadmetanje u duhovnosti”. Ponekad ljudi međusobno ćaskaju, razgovaraju o tome kako su u poslednje vreme ili o nekim spoljnim stvarima. Zatim dođe „duhovna osoba” i, kad čuje da svi razgovaraju o tim stvarima, uzme svoju knjigu Božjih reči i ode da pronađe neki kutak u kome će čitati. Zar takva osoba ne izgleda nedruštveno i čudno? Kad sa nekim ljudima u zajedništvu razgovaram o glavnoj temi, usred razgovora napravimo pauzu i ćaskamo o spoljnim stvarima – nije li to normalno? Tokom ovog ćaskanja neki ljudi ne izuste ni reč. Oni ovim poručuju sledeće: „Slušaću kad u zajedništvu budeš razgovarao o istini, ali ako počneš da ćaskaš, prestaću da slušam. Budeš li nastavio da ćaskaš, otići ću.” Kuda odlaze? Odlaze da pronađu neko mesto da se mole i samouvereno kažu: „O, bože, molim te, uzmi natrag moje srce. Dozvoli mi da se umirim pred tobom, ne dozvoli da me privuku i obuzmu stvari nevernika i ne dozvoli da me obuzmu svetovni trendovi.” Je li to veoma produhovljeno? Oni veruju da jeste. Kad pričate o privatnim stvarima i kakvo vam je stanje u poslednje vreme, oni smatraju da to nije razgovor u zajedništvu o istini, da se Božje reči uopšte ne pominju, pa napuštaju to mesto i odlaze pred Boga da se mole. Nije li to pomalo čudno? To je lažno predstavljanje onih koji teže tome da budu produhovljeni – tako im dobro ide lažno predstavljanje! Cilj njihovog lažnog predstavljanja je u tome da druge uvere kako su duhovni ljudi, kako su ozbiljni u svom stremljenju, da uvek žive pred Bogom, da ima svetlosti u njihovim rečima, da streme ka istini i da ih ne sputavaju spoljni sekularni svet niti privrženost porodici, da nemaju takve telesne potrebe, da su drugačiji od normalnih ljudi, da su uveliko odbacili sekularni svet i takva prostačka interesovanja. Kad određeni ljudi sa nevernicima razmene pokoju reč, oni kažu: „To nije u redu. Ti nevernici su loši. Čim sa njima razgovaraš i upetljaš se u njihove poslove u sebi se osećaš uznemireno i moraš što pre pred bogom da se ispovediš i pomoliš. Moraš što pre da pročitaš božje reči, da njegovim rečima dopustiš da te zaokupe i ispune.” Pa tako, kad vide nevernike, ljude koji ne veruju u Boga, oni ih izbegavaju i sa njima neće da razgovaraju. Neće da se upuste ni u normalnu komunikaciju, pa ljudi misle da su čudni. Temelj ovakvog njihovog ponašanja je u sledećem: „Svi nevernici su đavoli i sa njima ne smemo da razgovaramo. Bog prezire đavole, pa ako se sa đavolima budemo družili i s njima se zbližimo, onda će bog i to prezirati. Treba da preziremo ono što bog prezire i treba da odbacujemo ono što bog odbacuje.” Ako brata ili sestru vide kako sa nekim članom porodice ili sa prijateljem koji nije vernik razgovaraju, prisni su ili pričaju o privatnim stvarima, oni ih osuđuju, razmišljajući: „On je iskusan vernik koji dugi niz godina veruje u boga. Ni ne pokušava da izbegne nevernike, već se umesto toga s njima zbližava. Time izdaje boga, pa kad se suoči s problemom, sigurno će postati Juda.” Oni takve ljude etiketiraju. Neki ljudi imaju roditelje koji sami ne veruju u Boga, ali se ni ne protive tome što njihovo dete veruje u Boga. Ti ljudi povremeno zovu svoje roditelje da ih pitaju kako su ili, kad su oni bolesni, odlaze kući da se o njima brinu – to je sasvim normalno i Bog to ne osuđuje. A šta ovi duhovni ljudi – ovi antihristi – rade? Da li i oni to tako posmatraju? Antihrist oko toga diže veliku galamu, govoreći: „Ti najčešće tako dobro govoriš i druge navodiš da otpuste svoju privrženost i da njome ne budu sputani. Ali primećujem da je tvoja privrženost još snažnija. Tvoji roditelji ne veruju u boga, pa moraš da ih odbaciš.” Njegov sagovornik odgovara: „Moji roditelji ne veruju u Boga, ali mene ne sprečavaju u tome. Veoma me podržavaju.” Antihrist će na to: „Čak i ako te zaista podržavaju, to je neprihvatljivo i svejedno su đavoli. Kako i dalje možeš da im pripremaš hranu?” Sagovornik će na to: „Zar to nije normalna ljudska privrženost? Zar nije normalno da se roditeljima skuva poneki obrok i da se prema roditeljima pokaže malo ljubavi? Bog to ne osuđuje, pa zbog čega onda ti to osuđuješ?” Antihrist odgovara: „Bog se ne bi zamarao takvom sitnicom! Pošto bog time neće da se zamara, mi treba da zauzmemo stav i budemo postojani u svom svedočenju. Sve ove godine veruješ u boga, a ipak nemaš razboritost ni rast i možeš tako lepo da se ophodiš prema đavolima – tvoja privrženost je previše snažna!” Oni osuđuju čak i ovo! Da bi pokazali da imaju rast, antihristi osuđuju i etiketiraju ljude zbog bilo čega što su ovi učinili, da bi pokazali da su u svom stremljenju ozbiljni, da imaju veru, ali na kraju, kad član njihove porodice premine, danima ne prestaju da plaču, u toj meri da ne mogu da ustanu iz postelje, i čak žele da napuste svoju veru. Neko im kaže: „Zar ti nisi duhovna osoba?” A oni će na to: „Pa, zar ni duhovna osoba nema pravo da bude slaba? Zar ne mogu da imam nimalo slabosti?” Nije li ovo lažno argumentovanje? Lažni duhovni ljudi su u stanju da se pretvaraju i to se zove lažno predstavljanje. Pretvaraju se da nemaju slabosti, da su pokorni, da imaju veru u Boga i da su Bogu odani, da su u stanju da održe svoja obećanja, da mogu da istrpe patnju i da se daju, ne ponašajući se ni na jedan način koji bi ljudi mogli smatrati neprikladnim ili nesavršenim. Sudeći o njima na osnovu njihovog spoljnog ponašanja, ljudi ih odobravaju i ne mogu da im pronađu nikakvu zamerku, reklo bi se da su u osnovi u skladu sa hrišćanskom pristojnošću, pa čak ni ne izgledaju kao da postaju negativni ili slabi. Kad vide nekog ko se oseća slabo i negativno, često ga oštro prekore uz reči, „Postao si slab zbog tako beznačajne stvari – zar to boga previše ne povređuje? Imaš li predstavu koje je vreme sada? Bog nam je izgovorio toliko reči, pa kako i dalje možeš da postaješ slab? Kako tako malo možeš da razumeš božje srce? Sa kojim god problemom da se susrećeš, uvek moraš da odeš pred boga da se pomoliš, da naučiš da voliš boga i budeš mu odan, i moraš da se pokoriš i ne postaješ slab. Ako si uvek obziran prema svom telu, zar se time ne buniš protiv boga?” Ne zvuči kao da postoji problem sa ijednom konkretnom stvari koju ovde izgovaraju, ali je sve to prazno i ne može da reši ljudske probleme. Oni kažu: „Imaš li predstavu koje je vreme sada?” – ima li to ikakve veze s ljudima koji se osećaju slabo? Ima li to ikakve veze sa buntovništvom? Ljudi imaju iskvarene naravi i žive unutar svog tela, pa mogu uvek da postanu slabi i da se pobune.

Antihristi žele da igraju ulogu duhovnih ljudi, najboljih među braćom i sestrama, i ulogu ljudi koji shvataju istinu i koji mogu da pomognu onima koji su slabi i nezreli. Sa kojim ciljem igraju ovu ulogu? Pre svega, oni veruju da su već prevazišli telo i sekularni svet, da su odbacili slabost i telesne potrebe normalne ljudskosti. Veruju da su oni ti koji u Božjoj kući mogu da preuzmu važne poslove, da vode računa o Božjim namerama i da su oni ti čije je srce ispunjeno Božjim rečima. Sebe veličaju jer su već ispunili Božje zahteve i Bogu udovoljili, zato što su u stanju da vode računa o Božjim namerama i zato što su mogli da steknu predivno odredište koje je Bog obećao. Stoga se često osećaju samozadovoljno i kao da su znatno bolji od ostalih. Koriste reči koje mogu da upamte i da shvate u svojoj svesti kako bi drugima držali predavanja, druge osuđivali i o njima donosili presude. Često koriste određene pristupe i izreke koje smišljaju u svojim predstavama kako bi druge ograničavali i usmeravali, primoravajući druge ljude da poštuju propise i da im budu poslušni, kako bi oni mogli da sačuvaju svoj status u crkvi. Veruju da dokle god mogu da propovedaju skup duhovnih doktrina, da uzvikuju pomodne krilatice, predvode put, budu spremni da istupe i preuzmu posao i održavaju normalan red u crkvi, da će u tom slučaju biti duhovni ljudi i da će njihov status biti stabilan. Oni se, dakle, izdaju za duhovne ljude i zbog toga sebe veličaju, dok se u isto vreme predstavljaju kao svemoćni, krajnje sposobni i savršeni ljudi. Na primer, ako ih pitaš da li su vični kucanju, reći će: „Da, kucanje mi ne predstavlja problem.” Pitaš li ih: „Umeš li da popravljaš mašine?” Oni vele: „Sve mašine rade po istom principu. Da, umem da ih popravljam.” Pitaš ih: „Umeš li da popravljaš traktore?” Odgovaraju: „Da li se popravka te grube mašine računa kako sposobnost da se popravljaju mašine?” Upitaš ih: „Umeš li da kuvaš?” Oni kažu: „Pa jedem, naravno da umem da kuvam!” Pitaš ih: „Umeš li da upravljaš avionom?” Oni kažu: „Nikada to nisam naučio, ali kada bih naučio, mogao bih. Bez problema bih mogao da budem kapetan aviona.” Smatraju da sve umeju, da su u svemu dobri. Nekome se pokvari računar i taj ih zamoli da ga poprave. Oni kažu da mogu lako da ga poprave, ali zapravo nemaju pojma i ne znaju kako da ga poprave, da bi na kraju, nakon što više puta pokušaju, obrisali sve podatke sa računara. Vlasnik tog računara ih pita: „Pa, umeš li da ga popraviš ili ne?” A oni odgovaraju: „Ranije sam popravljao računare, ali sam sad nekako zaboravio kako se to radi. Najbolje je da zamoliš nekog drugog da ti ga popravi.” Tako su dobri u pretvaranju, zar ne? Ovakvi ljudi imaju narav arhanđela; oni nikad ne mogu da kažu: „Ne znam kako se to radi” ili „Ne umem to da uradim” ili „Nisam dobar u tome” ili „Prvi put to vidim” ili „Ne znam” – nikada ne mogu da izgovore takve stvari. Šta god da je u pitanju, ako ih za to pitaš, čak i ako ne znaju kako se to radi i nikada to ranije nisu videli, svejedno moraju da smisle razloge i izgovore da te drže u pogrešnom uverenju da su u svemu dobri, da znaju sve, da umeju sve da urade i da sve može da se reši. Kakve to osobe žele da budu? (Žele da budu nadljudi, krajnje sposobni ljudi.) Žele da budu krajnje sposobni ljudi, da sebe predstave kao anđele svetlosti – zar nisu takva stvorenja? Pošto antihristi uvek žele da se pretvaraju da su u svemu dobri, kad ih zamoliš da rade zajedno sa drugima, da razmenjuju gledišta, da diskutuju, razgovaraju u zajedništvu i sa drugima komuniciraju o raznim stvarima, oni to ne mogu. Kažu: „Ne treba mi niko da radi sa mnom. Ne treba mi pomoćnik. Ne treba mi ničija pomoć da bilo šta uradim. Mogu to sȃm, znam sve da uradim, potpuno sam sposoban i nema te stvari koju ne mogu da uradim, nema toga što ne mogu da postignem i nema toga što ne mogu da dovršim. Ko sam ja? Vi ne znate ništa da uradite, a čak i ako nešto znate, u tome niste vešti. Iako sam naučio kako da radim samo jednu stvar, znam sve da uradim. Ako sam vešt u jednoj stvari, onda sam vešt u svemu. Znam kako da pišem članke i umem da govorim strane jezike. Iako trenutno ne umem da govorim nijedan strani jezik, kad bih učio, ne bi mi bio problem da naučim pet stranih jezika.” Neki ih pitaju da li umeju da glume u filmovima, da pevaju i plešu, a oni kažu da umeju sve te stvari. Sjajni su u hvalisanju, zar ne? Pretvaraju se da umeju sve i da znaju sve da urade – zaista imaju prirodu arhanđela! Neko ih upita jesu li tokom godina verovanja u Boga ikada postali slabi, a oni odgovaraju: „A zbog čega da postanem slab? Božje reči su tako jasno izgovorene. Ne smemo da postanemo slabi. Ako to uradimo, onda ćemo izneveriti boga. Moramo da uložimo 120-procentni trud da uzvratimo božju ljubav!” Druga osoba ih pita: „Da li ti je ikada nedostajao dom nakon što si ga napustio pre toliko godina? Plačeš li kad ti nedostaje dom?” Oni odgovaraju: „Zbog čega bih plakao? Bog mi je u srcu. Kad pomislim na boga, dom mi više ne nedostaje. Svi članovi moje porodice nevernika jesu đavoli i Sotone. Molim se da budu prokleti.” Neka druga osoba ih upita: „U godinama svoje vere, da li si ikada zalutao?” Oni odgovaraju, „Božje reči su tako jasno izgovorene, kako bi neko mogao da zaluta? Oni koji zalutaju jesu apsurdni ljudi bez ikakvog duhovnog razumevanja. Može li da zaluta neko ko je mog kova? Mogu li da krenem pogrešnim putem? Nikako.” Smatraju da su dobri u svemu, da su bolji od svih drugih. Šta misle o ljudima koji postaju negativni i slabi? Kažu: „Ljudi koji postaju negativni i slabi naprosto nemaju pametnija posla.” Je li to zaista tako? Malo negativnosti i slabosti je normalno, dokle god postoji razlog za to malo negativnosti i slabosti, pa kako mogu da objasne ovaj problem time što će reći da ovi ljudi „nemaju pametnija posla”? Antihristi se na ovaj način pretvaraju da su produhovljeni, pretvaraju se da mogu bilo šta, pretvaraju se da nemaju nikakve nedostatke ni slabosti, a još više se pretvaraju da nisu buntovni i da nisu nikada počinili nikakav prestup.

Bez obzira na okolnosti, bez obzira na to koju dužnost izvršava, antihrist će nastojati da o sebi stvori utisak kako nije slab, kako je uvek snažan, pun vere i nikad negativan, kako ljudi nikada ne bi mogli da vide njegov stvarni rast ili stvarni odnos prema Bogu. U stvari, u dubini svog srca, da li on zaista veruje da ne postoji ništa što on ne može da uradi? Da li istinski veruje da je bez slabosti, negativnosti ili otkrovenja iskvarenosti? Nikako. On je dobar u glumatanju, vešt u tome da stvari prikriva. Voli da ljudima pokaže svoju snažnu i bajnu stranu; ne želi da oni zapaze onu njegovu stranu koja je slaba i prava. Namera mu je očigledna: sasvim jednostavno, da sačuva obraz, da zaštiti mesto koje ima u srcu ljudi. Antihrist smatra da će, ako se pred drugima otvori o sopstvenoj negativnosti i slabosti, ako otkrije svoju stranu koja je buntovna i iskvarena, to naneti ogromnu štetu njegovom statusu i reputaciji – nije vredno truda. Stoga bi radije umro nego što bi priznao da postoje trenuci kad je slab, buntovan i negativan. I čak ako dođe dan kad svi uvide njegovu slabu i buntovnu stranu, kad uvide da je iskvaren i da se nimalo nije promenio, on će i dalje nastaviti da glumata. Misli da će, ako prizna da ima iskvarenu narav, da je obična osoba, neko ko je beznačajan, tada izgubiti svoje mesto u srcima ljudi, izgubiće obožavanje i divljenje svih i tako će sasvim propasti. Pa tako, šta god da se dogodi, on se neće otvoriti prema ljudima; ma šta da se desi, svoju moć i status neće nikome drugome prepustiti; već će u najvećoj mogućoj meri nastojati da se nadmeće i nikada neće odustati. Kad god naiđe na neki problem, on preuzima inicijativu da dospe u centar pažnje i da sebe predstavi i pokaže. Onoga časa kad se javi problem i nastanu posledice, on brže-bolje beži da se sakrije ili nastoji da na drugog svali odgovornost. Ako naiđe na problem koji razume, istoga časa se razmeće time šta on ume i grabi priliku da to drugima stavi do znanja, kako bi ljudi mogli da vide da je nadaren i da ima posebne veštine, kako bi o njemu imali visoko mišljenje i obožavali ga. Ako se dogodi nešto važno i neko ga upita kako on shvata taj događaj, uzdržan je u otkrivanju svojih stavova, pa drugima prepušta da prvi govore. Postoje razlozi za tu njegovu uzdržanost: ili nije reč o tome da nema stav, već se plaši da mu je stav pogrešan, da ako ga glasno izrekne, drugi će to opovrgnuti, zbog čega će biti postiđen, pa ga stoga i ne iznosi; ili nema stav i, nemoćan da stvar jasno zapazi, ne usuđuje se da govori proizvoljno, iz straha da će mu se ljudi smejati zato što je pogrešio – stoga mu je ćutanje jedini izbor. Ukratko, nije spreman da izrazi svoje stavove jer se plaši da će sebe otkriti onakvim kakav zapravo jeste, da će ljudima dozvoliti da uvide kako je osiromašen i jadan, što se odražava na sliku koju drugi imaju o njemu. Pa, nakon što u razgovoru u zajedništvu svi iskažu svoje stavove, misli i znanje, on prigrabi neke uzvišenije, održivije tvrdnje, koje iznosi kao sopstvene stavove i shvatanje. Rezimira ih i o njima u zajedništvu razgovara s drugima, čime u srcu drugih stiče visok status. Antihristi su izrazito lukavi: kad dođe trenutak da izraze neko gledište, drugima se nikad ne otvaraju i ne pokazuju svoje pravo stanje, niti ljudima dopuštaju da uvide šta oni zaista misle, kakav im je kov, kakva im je ljudskost, kakva im je moć razumevanja i da li poseduju istinsko znanje o istini. Pa tako, dok se istovremeno hvale i pretvaraju kako su duhovne i savršene osobe, oni se svojski trude da prikriju svoje pravo lice i stvarni rast. Braći i sestrama nikad ne otkrivaju svoje slabosti, niti ikada nastoje da spoznaju sopstvene mane i nedostatke; umesto toga daju sve od sebe da ih prikriju. Ljudi pitaju antihrista: „Već dugi niz godina veruješ u Boga, da li si ikada imao ikakve sumnje o Njemu?” On odgovara: „Ne.” Pitaju ga: „Da li si ikada zažalio što si se, dajući se za Boga, svega odrekao?” On odgovara: „Ne.” „Kad si bio bolestan, da li si se osećao uznemireno ili ti je nedostajao dom?” A on odgovara: „Nikad.” Dakle, vidiš, antihristi sebe dočaravaju kao nepokolebljive, ljude čelične volje i kao sposobne da se odreknu i da pate, kao nekoga ko je naprosto besprekoran i bez ikakvih mana ili problema. Ako neko ukaže na antihristovu iskvarenost i mane, prema njemu se ophodi kao prema sebi ravnom, kao prema normalnom bratu ili sestri, pa mu se otvori i s njim u zajedništvu razgovara, kako on rešava tu situaciju? On daje sve od sebe da se odbrani i opravda, da dokaže kako je u pravu i da naposletku ljude navede da uvide kako on nema nikakvih problema i da je savršena, duhovna osoba. Nije li sve to pretvaranje u nekog drugog? Svi koji sebe smatraju besprekornim i svetim pretvaraju se da su neko drugi. Zašto kažem da se svi oni pretvaraju da su neko drugi? Recite Mi, da li usred iskvarenog ljudskog roda postoji iko ko je besprekoran? Postoji li neko ko je zaista svet? (Ne.) Sasvim sigurno ne postoji. Kako ljudi mogu da dostignu besprekornost kad ih je Sotona tako duboko iskvario i kad, povrh toga, prirođeno ne poseduju istinu? Samo je Bog svet; ceo iskvareni ljudski rod je oskrnavljen. Kad bi se neka osoba predstavljala kao neko ko je svet, navodeći da je besprekorna, kakva bi to osoba bila? Bila bi đavo, Sotona, arhanđel – bila bi pravi pravcati antihrist. Samo bi antihrist tvrdio da je besprekorna i sveta osoba. Da li antihristi poznaju sebe? (Ne.) I budući da sebe ne poznaju, da li će u zajedništvu razgovarati o svojoj samospoznaji? (Neće.) Postoje li antihristi koji će u zajedništvu razgovarati o svojoj samospoznaji? (Da.) Kakvi su ljudi koji to rade? (Licemeri.) Tako je. Ti ljudi se pretvaraju kako sebe poznaju, od miša prave slona i sebi dodeljuju nekoliko važnih titula, govoreći kako su Sotone i demoni, pretvarajući se kako imaju duboko znanje o sebi samima. Oni su lažni duhovni ljudi, zar ne? Zar nisu licemeri? Kad u zajedništvu razgovaraju o sopstvenoj samospoznaji, da li sebe zaista poznaju? (Ne.) Pa, šta oni kažu o svojoj samospoznaji? (Kad antihristi govore o svojoj samospoznaji, oni ne govore o svom stvarnom stanju, već izgovaraju samo prazne reči i reči iz teorije, koje nimalo nisu praktične; deluju kao da imaju duboko znanje, ali tu nema ni naznake pokajanja.) Je li to pravo znanje o sebi? Tu nema istinskog pokajanja, pa jesu li postigli dejstvo da sebe mrze? Kad nema nikakvog pokajanja ni ikakve mržnje prema sebi, oni sebe istinski ne poznaju. Samospoznaja o kojoj antihristi govore uključuje samo stvari koje su o njima svima poznate, koje svi vide. Takođe pribegavaju sofistici i pronalaženju samoopravdanja kako bi sve druge uverili da oni nisu učinili ništa loše, a da svejedno mogu da govore o svojoj samospoznaji, kako bi ljudi o njima imali još bolje mišljenje. Uviđajući da oni nisu učinili ništa loše, a da ipak o sebi razmišljaju i nastoje da sebe spoznaju, ljudi razmišljaju na ovaj način: „Bude li uradio nešto pogrešno, još je verovatnije da će sebe spoznati. Kako je pobožan!” I koji je rezultat ovoga što antihrist radi? On ljude navodi na pogrešan put. On zapravo ne raščlanjuje niti razume sopstvenu iskvarenost kako bi drugi ljudi iz toga mogli da izvuku pouku; umesto toga, razgovor u zajedništvu o svojoj samospoznaji koristi da druge navede da o njemu imaju još bolje mišljenje. Kakva je priroda tog postupka? (Svedočenje o sebi kako bi se ljudi naveli na pogrešan put.) Tako je. On ljude navodi na stranputicu. Kako se ovo može smatrati samospoznajom? Ovo je čista i obična laž. On razgovor o sopstvenoj samospoznaji koristi da ljude navede na pogrešan put, kako bi ljudi pomislili da je on duhovan i da sebe poznaje, ne bi li ljudi o njemu imali visoko mišljenje i obožavali ga. Ovo je ogavno i pogano postupanje – i predstavlja rđavost antihristȃ.

U crkvi postoje neki koji obavljaju svoju dužnost i koji očito nisu u stanju da preuzmu tehnički zahtevne poslove, a ipak su uporni u tome da se nađu u timu. Smatraju da su prethodno naučili srodnu profesionalnu veštinu, da su ovladali strukom, da su upućeni, pa stoga istrajavaju u tome da ga preuzmu. Oni ne shvataju istinu i, povrh toga, na temelju činjenice da na shvataju istinu, sa drugima ne razgovaraju u zajedništvu niti sarađuju, a još manje tragaju za istina-načelima, uporni u tome da to razumeju i da to poznaju. Dakle, postoji li razlika između poznavanja profesionalne veštine i upućenosti u nju, s jedne strane, i shvatanja istina-načela, sa druge? Da li to što neko poznaje profesionalnu veštinu i u nju je upućen, znači da ta osoba shvata istina-načela? (Ne.) Ovi ljudi koji nemaju duhovno razumevanje smatraju da poznavanje profesionalne veštine znači da shvataju istina-načela, pa da mogu odvažno da počnu da izvršavaju posao odrešenih ruku, da nikog ne slušaju i da taj posao ne moraju da izvršavaju prema pravilima Božje kuće. Smatraju da je to njihova lična stvar i da niko drugi ne može da se meša ili da ih ispituje o tome – posao će biti onakav kakvim ga oni naprave, a to što oni rade uzima se kao merilo. Zar se ovako ne ponašaju antihristi? Nije li ovo ozbiljan problem? Ako neko poznaje profesionalnu veštinu i ne shvata istinu, kakve će posledice proisteći iz njegovog obavljanja sopstvene dužnosti? (Izazvaće ometanje crkvenom poslu.) Samo ometanje? Zar on neće postati nadmen i uobražen? Zar neće činiti stvari koje nanose sramotu Bogu? (Da.) Efekat koji kroz izvršavanje svoje dužnosti treba da postigneš jeste u tome da svedočiš o Bogu; ne baviš se samo nekom profesijom, već umesto toga, kroz obavljanje svoje dužnosti, postižeš efekat svedočenja o Bogu, pa je stoga ova profesionalna veština isključivo u službi dužnosti koju obavljaš. Profesionalna veština ne predstavlja istinu, a to što si stručan u profesionalnoj veštini ne znači da shvataš istinu, niti da taj posao možeš da izvršavaš u skladu sa istina-načelima. Neki ljudi se protive tome, uz reči: „Došao sam u božju kuću, poznajem ovu profesionalnu veštinu, u nju sam upućen, pa stoga božja kuća treba da mi poveri važne zadatke i da ima visoko mišljenje o meni. Ne treba da mi nanosi sramotu niti da zabada nos u nešto što spada u delokrug moje profesionalne veštine. Ja treba druge da učim. Božja kuća ne bi trebalo da mi za zajednički rad dodeljuje one koji nisu upućeni. Ti ljudi ne zaslužuju da rade sa mnom.” Je li ovo ispravan način razmišljanja? (Nije.) Drugi ljudi ne zaslužuju da rade sa njima – zar na ovaj način ne razmišlja antihrist? Ako u Božjoj kući ne postoji niko ko zaslužuje da radi sa tobom, da li ti onda zaslužuješ da obavljaš ovu dužnost? Šta misliš ko si? Da li si usavršen? Ne zaslužuješ da obavljaš ovu dužnost! Ovu dužnost imaš priliku da obavljaš jedino zato što te Bog uzdiže. Treba da razumeš načela obavljanja svoje dužnosti. Sada svedočiš o Bogu, a ne baviš se nekom profesijom. To malo profesionalne veštine što znaš koristi se jedino za služenje i u službi ove dužnosti. Prema tome, koliko god da je tehnički zahtevna dužnost koju ti obavljaš, u svakom njenom delu moraš stalno da se usredsređuješ na istina-načela kako bi mogao da postigneš efekat svedočenja o Bogu. Ako taj efekat ne možeš da postigneš i dužnost koju obavljaš sramoti Boga, u čemu je onda korist od tvojih tehničkih sposobnosti? Hoće li one imati ikakvu vrednost? Ne, neće. Stoga, to malo profesionalne veštine i tehničke sposobnosti nemoj smatrati istinom – one nisu istina i nisu vredne da se cene. Da te Božja kuća ne koristi, da te Bog ne uzdiže, to malo tvoje profesionalne veštine i tehničke sposobnosti ne bi značilo ništa. Kad se uporede sa istinom, te stvari ne vrede ni prebijenu paru!

Može se reći da lažno predstavljanje antihristȃ jeste sredstvo koje oni koriste da bi stekli mesto u ljudskom srcu – oni se koriste lažnim predstavljanjem da bi ljude navodili na stranputicu i pogrešno ih usmeravali. To što ovi ljudi mogu lažno da se predstavljaju pokazuje ne samo to da oni u osnovi ne prihvataju istinu niti je priznaju, već da postoji i znatno realističnije tumačenje koje se na ove ljude može primeniti: oni nemaju duhovno razumevanje. Šta znači da „oni nemaju duhovno razumevanje”? To znači da ne shvataju Božje reči ni istinu. I budući da ne shvataju istinu, oni stoga nemaju pojma kakve ljude Bog voli, pa zamišljaju ovakvu duhovnu ličnost i onda se prepuštaju lažnom predstavljanju i pretvaranju. Ponašaju se poput takve osobe, verujući da ih na taj način Bog i drugi ljudi mogu zavoleti. Zapravo se događa suprotno, jer su ovakvi ljudi upravo oni koje Bog prezire i osuđuje. Stoga nemojte biti takvi. Ako i ti želiš da postaneš neko takav, ako se na ovaj način često lažno predstavljaš i pretvaraš, i ljude tako navodiš na stranputicu, u tom slučaju ideš putem antihrista. Moraš da naučiš da kažeš: „Posedujem slabost, posedujem negativnost, imam iskvarene naravi. Obična sam osoba i nisam ništa posebno. Mnogo je stvari koje ne razumem i koje ne znam kako da uradim. Često sam slab i od Sotone naveden na pogrešan put, pa dospevam u Sotonino iskušenje. Kad je reč o savladavanju tehničkih veština, mogu da ovladam jednom ili najviše dve i mogu uopšteno da naučim kako se izvršavaju. Znam kako da izvršim ovaj mali deo profesionalne veštine i posedujem ovaj mali deo posebne stručnosti. Obična sam osoba, kov mi nije baš najbolji i moja moć zapažanja je prosečna. Kad je u pitanju istina, razumem tek onoliko koliko Bog pruža u besedama. Ne mogu da shvatim ništa osim onoga što Bog sasvim ne ogoli ili jasno ne objasni, a moj kov je prosečan. Braća i sestre me biraju da budem crkveni starešina ili vođa tima i time me Bog uzdiže, ali ne zato što sam bolji od drugih. Nemam čime da se pohvalim.” Možete li ovo da izgovorite? Jeste li ikada rekli nešto takvo? Da li u svom srcu razmišljate na ovaj način? Ako u svom srcu uvek misliš da si sjajan, divan, znatno bolji od svih drugih, jedan jedini u milion, da si poseban u svakoj grupi u kojoj se nađeš, da si nešto najbolje što postoji i da će, ako u grupi ljudi provedeš mesec ili dva, svi moći da se uvere u tvoje posebne veštine, talente, kov i moć zapažanja i da ustanove da su oni bolji nego kod običnih ljudi – ako u svom srcu sebe uvek ovako odmeravaš i pozicioniraš, onda si u ogromnoj opasnosti i predstavljaš izvor velikih nevolja.

Među celim ljudskim rodom vrlo je malo onih koji zaista mogu da shvate istinu, a još manje ima savršenih ljudi ili ljudi koji mogu išta da urade – svi su obični. Neki ljudi smatraju da nisu obični, pa otkud onda dolazi ta ideja? Dolazi otud što postoji nešto u čemu su oni dobri; nekima dobro ide pevanje, nekima gluma, nekima tehničke veštine, neki su dobri u fizičkim poslovima, neki u društvenim interakcijama, neki u politici, neki u poslovanju i tako dalje. Nijedna od ovih stvari nema nikakve veze sa istinom, ipak, često vas dovodi u zabludu i drži u pogrešnom uverenju da ste znatno bolji od svih drugih. Zašto je pogrešno da te ove stvari drže u pogrešnom uverenju da si znatno bolji od svih drugih? Te stvari u kojima si dobar i to „znatno bolji od svih drugih” ne znače da možeš da shvatiš istinu, da možeš da nadmašiš obične ljude kad je reč o shvatanju istine, niti da poseduješ poželjne uslove u smislu stremljenja ka tome da te Bog spasi i usavrši – ne označavaju ove stvari. To morate jasno da prepoznate! Otkako je Bog počeo da izgovara Svoje reči i da obavlja Svoje delo, pa sve do sada, On je izgovorio nebrojeno reči i obavio nebrojeno dela, a da li je među čitavim ljudskim rodom makar i jedna osoba u Božjim rečima primetila da je On Stvoritelj i da su reči koje On govori istina? Može li makar jedna osoba u Božjim rečima da zapazi Njegov identitet i status, a zatim da ustane da posvedoči o Božjem identitetu i statusu? Ne može nijedna! Ova činjenica dokazuje da, u smislu kova, uma i moći zapažanja svih pripadnika ljudskog roda, oni ne poseduju neophodne uslove za shvatanje istine, povrh činjenice da sva ljudska bića poseduju Sotonine iskvarene naravi. Neki ljudi kažu: „Ako ne posedujemo neophodan uslov za shvatanje istine, kako to da sada shvatamo ponešto istine?” Nije li to zato što sam Ja o tome toliko govorio? Toliko sam govorio da mi više nije do priče i od nje mi je muka. Svaki put kad govorim i sa vama razgovaram u zajedništvu, teme moram da raščlanjujem na glavne teme, međuteme i podteme, neprekidno objašnjavajući stvari do detalja, a vi i dalje ne razumete, pa kakav vam u tom slučaju mora biti kov? Neki ljudi su još uvek izrazito nadmeni i samopravedni, ali zbog čega imaš da budeš nadmen? Vidim da u većini vas nema ničeg vrednog divljenja. Nakon toliko godina obavljanja tehničkih poslova, koliko je među vama onih koji zaista razumeju istina-načela, koji mogu da slede istina-načela i svoje poslove mogu da obavljaju u skladu sa istina-načelima? Ma šta da je u pitanju, nijedan posao ne radite dobro, pa Višnji mora stalno lično da vam daje uputstva o tome kako da ga uradite. U suprotnom, ništa ne ispadne kako treba, pa ako bilo koji od poslova Višnji ne isprati do kraja i ne dȃ vam uputstva, tad nastaju problemi. Recite Mi, imaju li takvi ljudi čime da se hvale? Ne, nemaju, a ipak se i dalje pretvaraju da su u svakom pogledu savršeni, duhovni, sjajni i vrhunski ljudi – zar nisu besramni? Zaista ste problematični! O kojoj god temi da besedim, to moram da učinim detaljno, što detaljnije to bolje. Ne pomaže ako se stvari objasne jednostavno. Takvi su ljudski kov i delimična moć percepcije; jadni su do krajnjih granica, ali uprkos tome, ljudi i dalje misle kako su sjajni. Ovde ću završiti Svoju besedu o ovom aspektu.

c. Uzdižu se iznad svih

Sada ćemo u zajedništvu razgovarati o trećem aspektu: uzdižu se iznad svih. Ma šta da rade, antihristi uvek žele da se iznad svih uzdižu – to je najistaknutije ispoljavanje njihove prirode. Kad neko želi da se iznad svih uzdiže, onda je to veoma ozbiljan problem i svi takvi ljudi su pravi antihristi. Šta znači „uzdizati se iznad svih”? Antihristi poseduju suštinu Sotone, arhanđela; oni su urođeno nevoljni da budu normalni ili da budu obični ljudi. Ako su naterani da budu obični ljudi, da žive običnim životom, nerado će to učiniti i zbog toga će se osećati nezadovoljno, pa će se protiv toga neprekidno boriti. Zašto će se protiv toga neprekidno boriti? Zato što žele da izazovu pometnju i da pred očima drugih izvedu nekoliko trikova, kako bi drugi ljudi saznali da između neba i zemlje postoji tako velika faca poput njih. Žele da se proslave, kako bi drugi znali da su oni previše krupna riba za svoje jezero, kako to kažu nevernici. Kakva su stvorenja te ribe koje su previše krupne za svoje jezero? Oni su zli duhovi, nečisti demoni, arhanđeli, Sotone i đavoli. Na sebi svojstven način, antihristi svoje dane ne žele da provode zadovoljni svojom sudbinom u životu, živeći životom običnog čoveka; oni se krotko ne drže sopstvene dužnosti, niti se ponašaju poput lepo vaspitanih običnih ljudi – nisu zadovoljni time da budu takvi. Prema tome, kako god se oni spolja ponašali, u najdubljim odajama svog srca stalno su nesrećni zbog svoje sudbine u životu, pa će učiniti određene stvari. Koje to stvari? Uradiće određene stvari koje normalnim ljudima ne bi nikad mogle da padnu na pamet. Oni vole da budu u centru pažnje i neće oklevati da istrpe određenu patnju i da plate neku malu cenu. Postoji izreka koja glasi: „Novi šefovi jedva čekaju da druge zadive”. Kad antihrist postane starešina, on smatra da mora da izvede neka čuda i ostvari neka „dostignuća u svojoj karijeri” kako bi dokazao da nije običan. U čemu je ovde najveći problem? Iako u crkvi obavlja stvari i premda stvara privid da svoju dužnost izvršava, on nikada ne traži da od Boga sazna kako da izvršava svoju dužnost ili kako da dobro izvršava crkveni posao, niti iskreno pokušava da utvrdi koja su pravila Božje kuće, koja su istina-načela ili kako da se ponaša na način koji je od koristi poslu Božje kuće i braći i sestrama, koji Bogu ne nanosi sramotu, koji o Bogu svedoči, koji omogućava nesmetan napredak crkvenog posla i obezbeđuje da u njegovom poslu usled nemara ne dolazi do grešaka. Nikad za ove stvari ne pita i nikad se za njih ne raspituje – te stvari nema u svom srcu, srce mu tim stvarima nije ispunjeno. Pa, o čemu se raspituje? Čime je ispunjeno njegovo srce? Ispunjeno je mislima o tome kako može da se razmahuje svojim talentima i pokaže da je drugačiji od ostalih, da se razmahuje svojim stilom rukovođenja u crkvi, tako da drugi ljudi mogu da primete da je on stub crkve, da crkva bez njega ne bi mogla, te da jedino uz njega celokupan crkveni posao može nesmetano da napreduje. Sudeći prema ispoljavanjima antihristȃ, kao i prema motivaciji i izvornoj pokretačkoj sili njihovih postupaka, u koji položaj oni sebe postavljaju? Postavljaju se tako da se iznad svih uzdižu. A kako se to ispoljava? (Prkosni su prema svima, uvek žele da u svemu imaju poslednju reč i da druge ljude nateraju da postupaju po njihovim naređenjima.) Postoji problem u tome što su prema svima prkosni; u tome postoji skriveno značenje. Odnosno, kad izvršavaju crkveni posao, oni ne izvršavaju svoju dužnost, niti vode računa o Božjim namerama, pa stoga smatraju da nema potrebe da tragaju za istina-načelima, da se gnjave time da ustanove koja su crkvena pravila ili koja načela Božja kuća nalaže – čak ne obraćaju pažnju na bilo šta što Ja govorim. Kojih načela se pridržavaju? Oni se pridržavaju takvih načela i motiva kao što su služenje crkvi i služenje braći i sestrama kako bi završavali sopstveni posao. Dokle god u crkvi i među braćom i sestrama mogu da imaju uporište i da steknu prestiž i moć da o svemu odlučuju, to im je dovoljno i oni će postići svoj takozvani rezultat u izvršavanju svoje dužnosti. Koji im je cilj? Cilj im nije da ispune dužnost stvorenog bića niti da vode računa o Božjem bremenu, već da služe crkvi i da služe braći i sestrama i da, čineći to, sve ove stvari kontrolišu. Zašto kažem da sve ove stvari žele da kontrolišu? Zato što kad stvari obavljaju, oni prvo stiču uporište za sebe, stiču određeni renome, raste im ugled, stiču moć da o svemu odlučuju i da donose odluke, da bi nakon toga mogli od Boga da naprave puki ukras i da preuzmu Božje mesto. U delokrugu svog uticaja, oni od ovaploćenog Boga prave ukras, marionetu, i u tome je upravo značenje izraza „uzdižu se iznad svih”. Zar to nije ono što antihristi rade? Antihristi se tako ponašaju. Mogućnost izvršavanja svoje dužnosti antihristi koriste da bi u potpunosti prikazali svoju nadarenost i talente i pokazali svoje jedinstvene misli i dela, kako bi stekli ljudsku naklonost i kako bi ih zapazilo što više ljudi. Zatim stiču moć da vuku konce, da donose odluke i u crkvi kontrolišu stvari, što dovodi do toga da su im mnogi ljudi poslušni i da im se pokoravaju, pri čemu Bog postaje tuđin – zar oni time ne prave od Boga običan ukras? To je cilj koji svojim postupcima antihristi žele da postignu i to je ono što se na kraju događa gde god antihristi vladaju.

Ako je u nekoj crkvi na vlasti antihrist, u kakvom će stanju biti tamošnja braća i sestre? Radiće samo ono što taj antihrist kaže, u svemu što rade samo će se pridržavati propisa, neće shvatati istinu i neće tragati za istinom. Koliko god da pate odnosno koliku god cenu da plaćaju, neće napraviti nikakav napredak u život-ulasku. Ako odem u takvu crkvu, čak ću i Ja biti odbačen. Među njima, antihrist je po zvanju starešina, dok je zapravo postao njihov gospodar i njihov bog. U svakoj crkvi pod kontrolom antihrista, istina i Bog postaju puki ukras. Na to se misli kad se kaže da se antihristi uzdižu iznad svih. Zar to nije ozbiljno? Kad ljude u nekoj crkvi kontroliše antihrist i tuđinci tamo odlaze da obave posao, zar ti ljudi u svom govoru i postupanju neće morati slepo da slede reči svog gospodara? Oni su pod jedinstvenom komandom, postupaju jednoobrazno i niko se ne usuđuje da progovori prekoreda. Dovoljan je samo jedan pogled njihovog gospodara, pa da ti ljudi znaju kakvo je njegovo značenje, i zatim shodno tome postupaju. Ako ih nešto upitam, oni međusobno razgovaraju nekim svojim narečjem. To znači da ne žele da znam šta govore, žele da Me izbegnu i smatraju da sam tuđinac. Zar to nije problem? Kakva je priroda toga što žele da Me izbegnu? To je narav i suština antihrista – on želi da kontroliše crkvu i da kontroliše ljude. Ma šta da rade, antihristi neće nipošto raditi stvari u skladu sa istina-načelima, a još manje će voditi računa o interesima Božje kuće; oni nastoje da uspostave sopstvena carstva i da se bave svojim poslom. Po čemu je to izvršavanje njihove dužnosti? Pod maskom izvršavanja sopstvene dužnosti, oni time uspostavljaju svoja carstva. Budući da antihristi imaju takvu prirodu, čak i ako lično ne kažu da vole status i da ga žele, čim nešto urade i ispruže ruku, oni jurnu putem antihristȃ, otkriva se njihova demonska priroda i nastoje da uspostave svoja carstva. Onog trenutka kad bilo šta urade, oni nastoje da se bave sopstvenim poslom; onog trenutka kad bilo šta urade, pokušavaju da postupe shodno sopstvenim načinima i metodama. Kad Višnji nešto uredi i to do njih dođe, antihristi to ne sprovode, već to proučavaju, o tome promišljaju i o tome u zajedništvu razgovaraju. Koji im je cilj kad u zajedništvu o tome razgovaraju? Kako bi sve naterali da to razmotre da vide hoće li se to usvojiti ili ne i da li je to izvodljivo ili nije – a ne da bi to sproveli. Sve što Bog kaže i čini jeste istina, ali se to menja kad stigne do antihrista, menja se u nešto što oni treba da prouče. Oni to proučavaju, analiziraju i o tome raspravljaju, da bi na kraju sve naveli da negiraju Božje zahteve prema čoveku i Božja uređenja. U svom srcu, oni razmišljaju: „Ti nisi istina, ti si samo obična osoba. To što govoriš nema nikakvu važnost, a ako pod mojom jurisdikcijom želiš da imaš poslednju reč, na to možeš da zaboraviš! Ovde sam sada ja glavni, pa svi moraju da rade onako kako ja kažem. Imam potpunu moć da u svemu vučem konce i da donosim odluke, a ti ovde možeš samo da služiš kao ukras. U delokrugu mog posla i uticaja, ja u svemu moram da imam poslednju reč. Čak i ako razumeš istinu i sve što kažeš jeste istina, to za mene ne važi!” Ovo je antihrist i đavo, zar ne? Dakle, kad dospeju na teritoriju antihrista, radni aranžmani crkve, zahtevi Svevišnjeg i istina-načela se uopšte ne sprovode. Šta se može uraditi povodom nesprovođenja ovih stvari? Kad ih crkva ne sprovodi, to znači da sa tamošnjim starešinama i delatnicima nešto nije u redu, pa se tim kamenom spoticanja i tim preprekama treba pozabaviti. Misliš li da Božja kuća ne može ništa da ti učini? Ako Božja kuća može da te koristi, onda tobom može i da se pozabavi. Misliš li da je ovo svet? Misliš li da ako imaš uticaj, ponašaš se kao tiranin, i ako si surov, despotski nastrojen i dovoljno podmukao, da ti niko ništa ne može? Varaš se ako tako misliš! Ovo je Božja kuća, u Božjoj kući vlada istina i ona se prema ljudima odnosi na principijelan način. Božja kuća može da te iskoristi i Božja kuća može da te ne iskoristi i da te ukloni – o tome hoćeš li biti iskorišćen ili ne odlučuje reč od Boga. Ako ovde nerazumno izazivaš ometanja i remetiš stvari, onda ćeš na kraju biti uklonjen; ako ulažeš trud da služiš, ako ostaneš ovde, ako znaš svoje mesto i lepo se ponašaš, Božja kuća će te onda zadržati da služiš i ustanoviće kakva je usluga koju si pružio.

Suština antihrista koji uspostavljaju svoja carstva jeste u tome da se iznad svih uzdižu, da zanemaruju Boga, zanemaruju istinu i zanemaruju crkvena pravila. Oni samo služe nazivu „crkva”, oni samo služe nazivu „Božja kuća”, oni samo služe grupi ljudi koji se zovu „braća i sestre” i nikada ne izvršavaju dužnost stvorenog bića, a kamoli da slede Boga ili da se pokoravaju Njegovim rečima – oni time uspostavljaju svoja carstva. To je suština antihristȃ i to je suština uzdizanja iznad svih. Dakle, da li se ta suština osuđuje ili se odobrava? (Osuđuje se.) A pošto se osuđuje, takve ljude među sobom treba da odbacite. Neki smeteni, neuki i slepi ljudi takve ljude, kad ih ugledaju, slede, veličaju, dive im se i obožavaju ih, želeći čak i da im se klanjaju – tako su glupi! Kuda antihristi mogu da te odvedu? Kad te oni vode, to je kao da te vodi velika crvena aždaja; i neće se zaustaviti sve dok te ne odvedu u jarak ili bezdan. Nakon što te sasvim upropaste, šutnuće te; nećeš ništa dobiti i uzalud ćeš verovati u Boga. Ako ste slepi i ne možete da prozrete ove ljude, pa ste tim ljudima poslušni, pokoravate im se i sledite ih, onda ste užasne neznalice i zaslužujete da umrete. Prema tome, šta treba da učinite ako naiđete na takvu osobu? Kad u crkvi naiđete na nekoga ko se pretvara i lažno predstavlja, ko se, šta god da radi, iznad svih uzdiže, ko prezire istinu, prezire Boga i prezire crkvena pravila, svi treba da zauzmu stav da ga orežu i odbace. Ako on, lepo se ponašajući, može da službuje u Božjoj kući, onda ga zadržite da službuje; ako se lepo ne ponaša i uvek nerazumno remeti stvari, u tom slučaju treba da sprovedete upravne odluke Božje kuće i da ga uklonite.

23. maj 2020. godine