Pre nego što počnemo naše okupljanje danas, odslušaćemo jedan razgovor. Dvoje ljudi ćaska. Prvi kaže: „Kada bih bio orezan, braća i sestre više ne bi želeli da obavljaju svoje dužnosti.” Drugi kaže: „Ne bi želeli da obavljaju svoje dužnosti? Jaka stvar. Kada bih bio smenjen, braća i sestre bi postali negativni i slabi”. Videvši da je nadigran, prvi kaže: „Ako bih ja prestao da verujem, sva braća i sestre koji me znaju sledili bi moj primer.” Na to drugi uzvraća: „Pa ti onda imaš veći uticaj od mene. Ipak, ako bih ja bio uklonjen, mnogi ljudi u našoj crkvi bi prestali da veruju. Šta kažeš na to? Moj uticaj je veći od tvog, zar ne?” Da li razumete o čemu se radi u ovom razgovoru? Oko čega se njih dvojica nadmeću? (Nadmeću se oko toga ko je sposobniji da pridobije ljude, ko je sposobniji da uspostavi nezavisno carstvo; porede koji je od njih snalažljiviji.) Nadmeću se oko toga ko je pametniji, ko je sposobniji, ko je veštiji i ko je od njih pridobio više ljudi. Da li se nadmeću oko toga ko od njih ima više istina-stvarnosti? Oko toga ko od njih ima više ljudskosti? Oko toga ko od njih više shvata istinu? (Ne. Nadmeću se oko toga ko bi od njih imao više ljudi koji bi odmah stali u njihovu odbranu ako bi bili smenjeni ili ako bi bili uklonjeni.) Koja je to sposobnost, ta oko koje se nadmeću? Nadmeću se oko toga ko ima veći kapacitet da kontroliše, da hvata u zamku i navodi ljude na pogrešan put. Hajde pogodite: kakvi su to ljudi? (Obojica su antihristi.) Šta su oni? Zar nisu obojica zli ljudi, tirani? (Jesu.) Očigledno je da su njih dvojica zli ljudi – bezobzirno se nadmeću oko toga koji od njih je sposobniji u činjenju zla, ko je sposobniji da ljude navodi na stranputicu i kontroliše ih, ko je sposobniji da pridobije ljude, ko je sposobniji da se nadmeće sa Bogom za Njegov izabrani narod. Onaj koji može da kontroliše više ljudi, taj ima veći uticaj. Oko toga se nadmeću. Recite Mi, da li postoje antihristi koji se tako nadmeću? (Postoje.) Da li se nadmeću javno ili u tajnosti? (U tajnosti.) Dakle, da li razgovor te dvojice ima ikakav sadržaj? Da li je stvaran? (Ima sadržaj i stvaran je.) S obzirom na to da se nadmeću u tajnosti, da li bi to otvoreno rekli? Velika većina antihrista je lukava i rđava; oni to ne bi javno ili direktno rekli, da ljudi ne bi imali argumente protiv njih. Ali tako oni razmišljaju u tajnosti, i zaista, to je ono što oni rade. Međutim, oni pokušavaju da zataškaju stvari, i da ih sakriju, i prerušavaju se, njihova priroda antihrista i zlonamerna priroda se ne mogu zataškati. Sve će se sigurno otkriti. Oni možda ne govore ništa naglas i nema ničeg očiglednog što bi drugi mogli da čuju, ali postupaju bez i najmanjeg prikrivanja ili dvosmislenosti, bez skrivanja ili tajnosti. Ne rade ni ljudima iza leđa, a još manje prave ustupke. Nema nikakve dvosmislenosti ili aljkavosti u njihovom ponašanju i postupcima da uhvate ljude u zamku, da ih navedu na pogrešan put, da ih kontrolišu i uspostave nezavisno carstvo. Oni se otvoreno suprotstavljaju Bogu i očigledno hvataju ljude u zamku i navode ih na pogrešan put. Nadaju se da će, ako budu orezani, mnoga braća i sestre stati u njihovu odbranu, da će se suprotstaviti Bogu i Njegovoj kući, da će postati negativni i nemarni i da neće obavljati svoje dužnosti. To bi ih oduševilo i ispunilo im želju. Kada ih smene, oni očajnički žele da mnogi ljudi postanu negativni, da se zauzmu za njih, da stanu u njihovu odbranu i daju objašnjenja i argumente u njihovo ime, iza scene. Očajnički žele da ljudi govore o njihovim zaslugama, da ih brane tvrdeći da su u pravu – pa čak i da sude i osuđuju uređenja Božje kuće, da se u srcu tajno suprotstave Bogu, poričući Njegovu pravednost i poričući da je sve što On kaže i čini istina, da je sve to pozitivno. A ako prestanu da veruju, očajnički žele da ih svi slede u neverovanju, da pođu za njima, da postanu njihovi sledbenici; očajnički žele da svi poriču da je Bog istina i veruju da poseduju istinu, da je sve što rade ispravno i da mogu da promene ljude i da ih spasu. Ako ih crkva ukloni ili protera zbog činjenja zla, oni se svom snagom bore da što više ljudi porekne Božje postojanje i da se vrate u svet, gde će postati neverujući ljudi. To bi ih oduševilo. To bi im povratilo ravnotežu u srcu i osetili bi olakšanje. To otkrivanje sotonske naravi, to ponašanje, te suštine, pa čak i ove zamršene, detaljne ideje i misli – kome se one obraćaju? Da li su ti ljudi prava braća i sestre? Da li je njihova vera u Boga istinska? Da li se oni zaista pokoravaju Bogu? Da li imalo strepe od Boga? (Ne.) Iz toga se može videti da su antihristi po svojoj suštini neprijateljski nastrojeni ka Bogu i da su Božji neprijatelji. Da li je ta izjava tačna? Da li je to istina? (To je tačno i to je istina.) To je stanje stvari bez ikakve sumnje. Ta izjava je sasvim istinita, jer je to činjenica, večita nepromenjiva činjenica. Tako razmišljaju antihristi, i to je ono što oni rade. Svim njihovim postupcima i delima upravljaju njihove lične ambicije i želje, a njima upravlja i podstiče ih priroda antihrista. Mogu li onda ljudi poput antihrista da budu spaseni? (Ne.) Oni su neprijatelji Bogu na svakom koraku i na svakom koraku su neprijatelji istine. Ko god, kako oni to vide, nanosi štetu njihovim interesima, ko god nanosi štetu njihovom ugledu, lišavajući ih njihovih želja i ambicija, njihove nade da će biti blagosloveni, oni će ustati i pružiti im otpor i biće im neprijatelji – bez obzira na to da li je to što su učinili bilo ispravno ili pogrešno. Takva je priroda antihrista. To je razlog što, bez obzira na to kakve su pogrešne i zle stvari činili ljudi kao što su antihristi, ili šta god da su činili što se kosi sa načelima i radnim aranžmanima Božje kuće, oni neće dozvoliti drugima da ih orezuju, niti da ih razotkrivaju i bave se njima. Čim ih tako nešto sustigne, oni neće samo da odbiju da se tome pokore i prihvate ga, niti će priznati da je to što su učinili bilo zlo delo – ne, oni će uzvratiti i pokušaće da povrate svoj ugled na sve moguće načine. Pokušaće da, na bilo koji način koji im stoji na raspolaganju, svoje grehe, svoje greške prebace na tuđu grbaču, a da sami ne preuzmu nikakvu odgovornost. I neće se tu zaustaviti: njihova najveća želja je da ljudi budu prevareni i zavedeni na stranputicu kako bi smišljali izgovore za njihova zla dela i kako bi ih branili, kao i kako bi veći broj ljudi ustao i govorio u njihovo ime. To je ono što bi najviše voleli da vide.

Ovde ćemo završiti našu priču. Pogodili ste: ta dvojica su zaista antihristi. Samo antihristi mogu tako da razgovaraju između sebe, da izgovore tako nešto i da požele tako nešto. Normalnim, iskvarenim ljudima, tako nešto može da padne na pamet s vremena na vreme, ali kada im se nešto zaista dogodi, vratiće se pred Boga da traže i da se mole. Malo po malo, oni će se pokoriti. Svi koji su istinski vernici, svi koji imaju savest i razum, pokazaće da imaju bar malo bogobojažljivo srce kada su orezani ili smenjeni. Stav će im biti bar malo pokoran, pokazaće spremnost da se pokore. Oni ne žele da stoje nasuprot Bogu, neprijateljski nastrojeni prema Njemu. Tako treba da se ponaša obična osoba iskvarene naravi. Antihrist, međutim, ne poseduje ništa od toga. Koliko god propovedi da čuje, neće se odreći svojih želja i neće se odreći svojih ambicija kao što su kontrolisanje, pridobijanje i navođenje ljudi na stranputicu. Štaviše, te stvari se uopšte neće umanjiti; kako vreme prolazi i okolnosti se menjaju, njihove ambicije i želje će se još više pogoršavati, postajaće sve veće. To je ključna razlika između priroda-suštine antihrista i običnih, iskvarenih ljudi.

Sada smo završili naše zajedništvo u vezi sa devetom stavkom različitih ispoljenja antihrista. Ovoga puta ćemo razgovarati u zajedništvu o desetoj stavki: oni preziru istinu, drsko se rugaju načelima i zanemaruju uređenje Božje kuće. Preziranje istine, drsko ruganje načelima, zanemarivanje uređenja Božje kuće – bilo šta od toga bilo bi dovoljno ozbiljno samo po sebi, jer ništa od toga nije otkriće obične, iskvarene naravi. U svakom od njih može se videti da suština antihrista koju oni obuhvataju nosi sa sobom zlobu i rđavost. To su dva očigledna i ozbiljna elementa. Da li u ovom slučaju nadmenost, nepopustljivost i lažljivost mogu da se koriste za opisivanje suštine antihrista? (Ne.) S takvim opisom bilo bi prilično teško doći do srži tih osobina antihristove suštine. Za obuhvatanje suštine antihrista mogu se upotrebiti samo dve naravi – zloba i rđavost.

Proći ćemo kroz njih, jednu po jednu. Oni preziru istinu – šta znači „prezirati”? (Gledati na nešto sa visine.) (Da se nešto omalovažava, nipodaštava i trivijalizuje.) (Misliti da nešto ne zaslužuje ni prezir.) Reči koje koristite su bliske po značenju. „Prezirati” nešto znači zanemariti ga, gledati ga sa visine, trivijalizovati, omalovažavati i nipodaštavati. Uopšteno rečeno, to znači odupirati se nečemu, gaditi se i gnušati se nečega iz dna duše i ne prihvatati ga, čak ga i osuđivati, uz neprijateljski nastrojen sud i klevetu. Kako to izgleda naspram onoga što ste vi rekli? (Detaljnije je i preciznije.) Preciznije je i praktičnije od onoga što ste vi rekli. Većina definicija koje ste ponudili bile su sinonimi za „prezirati”. Ono što sam rekao je dalje oplemenjivanje suštine delovanja i ponašanja „preziranja”; to je konkretan, detaljan opis ponašanja i suštine preziranja istine. To znači da kada neko prezire istinu, onda u onome što radi, u onome kako se odnosi prema istini u svojoj svakodnevici i u stavu koji usvaja u srcu prema stvarima koje sadrže istinu i pozitivne stvari, ljudi mogu da vide da je njegov stav prema istini sledeći: neprihvatanje, otpor i odbojnost prema njoj – pa joj čak i sudi, osuđuje je i kleveće. Sve su to konkretni načini na koje se „preziranje istine” ispoljava i otkriva – toliko konkretni da uključuju svaki aspekt stavova takve osobe prema istini i pristupa istini: gnuša se istine, Božjih reči i pozitivnih stvari. Opire im se iz dubine duše i ne prihvata ih. Kada joj kažeš da je nešto Božja reč, da je to istina, kakav će biti njen stav? „Božje reči, istina – koga je briga! Ti koristiš božje reči i istinu umesto svega. Zar u životima koje mi ljudi živimo ne postoji ništa drugo osim božjih reči? Pročitali smo tolike knjige, stekli toliko obrazovanje – da li je sve to bilo uzalud? Ljudi imaju mozak i um; imaju sposobnost da samostalno razmišljaju o problemima. Zasnivanje svega na božjim rečima i istini – zar to nije malo previše dogmatično?” Kakav će biti njen stav kada joj se nešto dogodi, a ti joj kažeš da treba da se moli Bogu, da Ga traži i da čita Njegove reči? „Da čitam božje reči? Kada nam se nešto desi, to je naš problem. Kakve veze čovekovi problemi imaju s bogom? Kakve veze oni imaju sa istinom? Da li zaista misliš da je sve tamo u božjim rečima, da su one enciklopedija? Ne mora da znači da božje reči sadrže baš sve. Ljudske probleme ljudi treba da rešavaju i specifični problemi zahtevaju specifična rešenja. A ako s nečim ne možete da izađete na kraj, potražite to na internetu ili se posavetujte sa stručnjakom o tome. U našoj crkvi ima čak i univerzitetskih profesora, a mnoga braća i sestre su studenti. Zar ne možemo svi zajedno da budemo dorasli istini?” Čim pomeneš traženje Boga i traženje istine, čim kažeš da mora da čita Božje reči, on utuvi sebi u glavu da treba da te gleda s visine. Ne želi tako da primenjuje; to bi mu bilo previše sramotno i ponižavajuće i misli da bi zbog toga izgledao nesposobno. Zar ne izgleda tako kada se nešto prezire? To je stvarno ispoljenje, stvarno ponašanje kada se istina prezire. Takvi ljudi nisu manjina. Oni mogu često da slušaju propovedi i da drže tomove Božjih reči u rukama i da obavljaju dužnosti u Božjoj kući, ali kada im se nešto desi i kada im se kaže da traže istinu i da čitaju Božje reči, smatraju da je to smešno i osećaju odbojnost prema tome. Oni to ne mogu da prihvate; čak se i gnušaju. Zato, kada im se nešto desi, koriste ljudske metode da to reše, tvrdeći: „Specifična pitanja zahtevaju specifična rešenja, a ljudska pitanja treba da reše ljudi. Nema potrebe za traženjem boga. Bog ne mora da se stara o svemu. Osim toga, postoje neke stvari o kojima bog ne može da se stara. To su naše privatne stvari, koje nemaju nikakve veze s bogom i nemaju nikakve veze s istinom. Bog ne treba da se meša u našu ličnu slobodu i ne treba da se meša u naše privatne stvari. Imamo pravo da donosimo odluke – i imamo pravo da biramo kako ćemo živeti, kako ćemo se ponašati i kako ćemo govoriti. Istina i božje reči se koriste u vreme najveće potrebe, za kritična vremena, u vreme najveće nužde, kada se nekome dogodi nešto što ne može da reši, protiv čega nema sredstava – tada treba da uzmu božje reči i da ih malo pročitaju, radi olakšanja, da im pruže malo duhovne utehe. To je i više nego dovoljno.” Iz ovoga se može videti da je stav koji takvi ljudi kao što su antihristi imaju prema istini jasno onaj koji ne priznaje da istina može biti čovekov život niti da su Božje reči povezane sa svime što se dešava ljudima u njihovom stvarnom životu. A još manje veruju u činjenicu da Bog u Svojim rukama drži sve što je ljudsko.

Antihristi preziru istinu; to pokriva mnogo oblasti. Šta znači reći da antihristi preziru istinu? Koji je obim toga? Podelićemo to na tri dela radi detaljne analize. Tako će vam biti jasnije. Prvo, oni preziru Božji identitet i suštinu. Zar Božji identitet i suština ne predstavljaju istinu? (Predstavljaju.) Zatim, oni preziru telo u kojem se Bog ovaplotio. Zar telo u kojem je Bog ovaploćen i delo koje On čini nisu istina? (Jesu.) Ono što preostaje je da oni preziru reči Božje. Prvi je da oni preziru Božji identitet i suštinu; drugi može da se skrati i da se kaže da preziru Hrista; a treći je da preziru reči Božje. Nastavljamo sa detaljnom analizom svakog od njih pojedinačno.

I. Prezir prema Božjem identitetu i suštini

Prvo ćemo se pozabaviti odnosom koji antihristi imaju prema Božjem identitetu i suštini, što će pokazati da preziru istinu u tom pogledu. Kakav je antihristov stav prema Božjem identitetu i Njegovoj suštini? Šta oni misle o tim stvarima? Kako ih definišu? Kako ih vide? Šta je sadržano u Božjoj suštini? Pravedna Božja narav, Njegova svemoć, Njegova svetost i Njegova jedinstvenost. Što se tiče činjenice da je Njegov identitet Stvoritelj, da je On neprikosnoven nad sudbinom celog čovečanstva, da li antihristi to priznaju? (Ne.) Kako se konkretno ispoljava njihovo nepriznavanje? (Antihristi neće prihvatiti ljude, događaje i stvari koje im svakodnevno dolaze od Boga; umesto toga, oni će samo previše analizirati ta pitanja i rešavati ih ljudskim predstavama i zamislima.) Rešavaće ih ljudskim predstavama i zamislima? Prva polovina onoga što si rekao bila je tačna: kada se antihristu nešto dogodi, on će samo previše analizirati to pitanje. U drugoj polovini, međutim, rekao si da će rešavati stvari ljudskim predstavama i zamislima – to je ponašanje običnih, iskvarenih ljudi. Ono o čemu razgovaramo u zajedništvu i razotkrivamo ovde je da antihristi preziru istinu i Božju neprikosnovenost nad sudbinom čovečanstva. Da bi pronašao dokaze za to, moraš da pronađeš bitne metode i elemente ponašanje antihristȃ. U stvari, antihristi priznaju, na rečima, da je „čoveka stvorio Bog, a čovekova sudbina je u Božjim rukama, tako da ljudi treba da se pokore božjoj vlasti” – ali da li tako prihvataju i kada njih nešto zadesi? Te reči koje izgovaraju su prilično lepe i tačne, ali to nije način na koji primenjuju kada im se nešto desi. To je njihov pristup i njihov stav prema stvarima kada im se nešto desi i u njima se vidi da su reči koje izgovaraju pitke fraze, a ne pravo znanje. Kada im se nešto dogodi, koji njihovi pogledi, misli, izjave i stavovi dokazuju da imaju suštinu antihrista? Kada antihrista nešto zadesi, da li on može da prihvati tu činjenicu kao svoju prvu reakciju? Da se smiri i pokori Bogu i da prihvati okruženje koje je Bog priredio, bilo da je dobro ili loše, i da li mu to koristi ili ne – da li je to stav koji zauzima? Očigledno je da on nema takav stav. Prvo na šta pomisle kada im se nešto desi je kako to utiče na njihove interese i njihov položaj; zatim smišljaju načine da se oslobode toga, da pronađu izlaz, da to izbegnu. Pošto ne žele da preuzmu odgovornost za tu stvar, oni u potaji traže razloge i izgovore; koriste ljudske metode da to reše i koriste svoj mozak da analiziraju i reše problem. Čak će prebaciti odgovornost na druge, žaliće se da jedan nije u pravu i da drugi ne radi ono što mu se kaže, jadajući se što su, u početku, bili nepažljivi i nemarni i što su stvari bile takve kakve jesu. Očigledno je da se oni opiru, da izbegavaju, odbijaju i ne prihvataju okolnosti koje im se nađu na putu, okolnosti koje Bog orkestrira. Njihova prva reakcija na te okolnosti je da se protive njihovoj pojavi; druga je da koriste ljudske metode da ih izglade, da prebrode oluju ljudskim sredstvima, pa čak i da koriste ljudska sredstva da prikriju činjenice i da prikriju gubitke koje su napravili u radu crkve i u život-ulasku braće i sestara. Oni su svu svoju mentalnu energiju usmerili ka korišćenju ljudskih sredstava da prikriju i sakriju svoja zla dela. Oni ne priznaju prirodu loših stvari koje su počinili niti koja su to istina-načela prekršili, pa čak i upućuju one oko sebe: „Ne dozvolite da se ovo sazna. Neka niko od nas ništa ne kaže; niko drugi ne sme da sazna.” Ne samo da se ne pokoravaju i odbijaju da prihvate te okolnosti – već uzvraćaju udarac, varajući i prećutkujući, pokušavajući da prikriju prave činjenice, u nadi da će od slona opet napraviti muvu, da bi je banalizovali, kako ne bi o tome obavestili svoje starešine ili Boga. Tako se antihristi bave stvarima koje ih zadese. Da li je njihov način bavljenja stvarima u skladu sa pitkim frazama koje ispaljuju? Između pitkih fraza koje ispaljuju i njihovog stava kada im se nešto desi, šta je otkrivanje njihove priroda-suštine? (Njihov stav kada ih nešto zadesi.) Dakle, kakav je to stav, zapravo? Da li imaju pokoran stav? Da li imaju takav stav da bi ponizno prihvatili Božje disciplinovanje i orezivanje? Da li imaju volju da se pokore Božjoj neprikosnovenosti? Da li su njihov stav i iskreno ponašanje istinsko verovanje da bez obzira na to šta im se desi, Bog je Onaj koji ima neprikosnovenost nad svim što je čovekovo? (Ne.) Ni najmanje. Kakav je, dakle, njihov stav? To je sasvim očigledno: oni su se namerili da odbijaju, prikrivaju i obmanjuju; oni su se namerili da se suprotstave do kraja i da ne da dozvole Bogu da deluje niti da bude neprikosnoven. Misle da imaju sposobnost i kapacitet da sve dovedu u red. Na njihovom terenu niko ne sme da se meša u njihov rad ili da upravlja njima – oni moraju da budu najveći. Da li bog u koga veruju i dalje postoji u tom trenutku? Ne više – on je sada prazna ljuštura. Dakle, kakva je njihova vera u tom trenutku? Nejasna je i šuplja i u sebi nosi prevaru. Oni nemaju istinsku veru.

Kada se ništa ne dogodi antihristu, on će se pretvarati da sluša propovedi, da čita Božje reči i da uči himne. On će učestvovati u crkvenom životu i samoinicijativno će učestvovati u svim crkvenim radnim projektima, često govoreći: „Mi verujemo u boga, pa moramo da verujemo u njegovu neprikosnovenost i da se pokorimo njegovoj neprikosnovenosti. Sve je u božjim rukama i sve što on čini je dobro.” Štaviše, on će često upućivati druge: „Ljudi ne treba da insistiraju na tome da preduzimaju akciju na svoj način. Kada se nešto desi, treba da se mole bogu, jer je sve u njegovim rukama.” On uzvikuje te pitke fraze prilično pompezno, a stav mu deluje prilično odlučno i uverljivo – ali on ne ispunjava očekivanja kada ga nešto zadesi, činjenice, pravo stanje stvari, ono što on zaista otkriva, razotkrivaju njegov pravi rast i njegovu suštinu, sasvim i potpuno. One ga razotkrivaju da ne veruje u činjenicu Stvoriteljevog identiteta i suštine, niti u činjenicu da je On neprikosnoven nad svim. Ne želi da prihvati te činjenice, a još manje da ih prizna. Još gore je to što on ne samo da ne uspeva da ih prizna ili prihvati, već se tvrdoglavo protivi do kraja. Kada mu se nešto dogodi, on smatra da je povređen ako ne jednom stvari, onda drugom. On ne staje pred Boga na poslušan i pokoran način da bi tražio Njegove želje i Njegove namere; on ne staje pokorno pred Boga i ne potčinjava se Njegovoj neprikosnovenosti i uređenjima i ne prihvata Njegove orkestracije i neprikosnovenost; i ne prihvata pokorno Njegovo disciplinovanje. Umesto toga, on želi da izgladi stvar ljudskim tehnikama i spletkama, ljudskim sredstvima – da uguši stvar, da zamaže oči i drugima i Bogu. On veruje da će, ako izgladi stvar, uspeti da je reši jednom za svagda – da će, ako izgladi stvar, njegove greške i njegova iskvarena narav biti zataškane, i niko neće saznati za njih, niti će biti u stanju da otkrije bilo šta pogrešno kod antihrista, kao ni da nastavi dalje da istražuje stvar. Tako će postići nešto veliko, a onda će se smiriti. Sudeći po antihristovim rečima i ponašanju, kad god mu se nešto dogodi, njegovi postupci i dela, kao i suština njegovog ponašanja i delovanja, tvrdoglavo se protive Božjoj neprikosnovenosti. Tvrdoglavo će se boriti do kraja. Šta god da je učinio pogrešno, on neće dozvoliti Bogu da ga oreže, niti da stvori okruženja kojima će ga disciplinovati, a još manje će Mu dozvoliti da ga otkrije i razotkrije. Čim bude razotkriven, čim istina izađe na videlo, on se uspaniči, zbuni i unervozi; čak će pokušati da preokrene situaciju i da preventivno optuži druge, govoreći da Bog nije uspeo da ga zaštiti, da ga nije blagoslovio, da je On nepravedan – zašto bi inače Bog, kada se iste stvari dogode njemu i nekom drugom, otkrio samo njega, a ne i tu drugu osobu? Iz kojeg drugog razloga bi Bog, kada se isto dogodilo oboma, disciplinovao samo njega, a ne i tu drugu osobu? Čak će reći: „Pošto bog nije pravedan, moraću da se zaštitim ljudskim metodama, svojim sopstvenim metodama.” On veruje da bog ne može da ga disciplinuje i razotkrije kada učini nešto pogrešno, već da mora da ga prikrije, dajući mu zeleno svetlo na svakom koraku, jednostavan izlaz, tolerišući svaki njegov prestup. On veruje da je to ono što bi bog uradio. Ako ga Bog otkriva i ne ophodi se prema njemu sa posebnom naklonošću kada mu se nešto dogodi, niti mu daje posebnu viziju ili vođstvo, on stiče utisak da takav Bog nije divan, da nije podoban da ima neprikosnovenost nad njegovom sudbinom. Dakle, kada mu se nešto desi, on ne želi da se pokori Bogu i da kao stvoreno biće prihvati sve što dolazi od Njega; umesto toga, on želi da mu Bog služi, da mu pomaže u svemu, pa čak i da ga ne prekoreva niti disciplinuje za bilo koji prestup koji počini, niti za bilo kakvu iskvarenost, buntovnost ili otpor koji otkrije. U svakom ponašanju i ispoljenju antihrista može se videti da on nema istinsku veru u Boga. Ta njegova takozvana istinska vera je samo pokušaj da se prigrabi korist i steknu prednosti. On se ne pokorava Božjim orkestracijama, već bi on da orkestrira Boga, želeći da Ga iskoristi da učini sve za njega i da mu otvori sva vrata. On, kao iskvareno stvoreno biće, ne prihvata Božju neprikosnovenost i uređenja, niti Njegovo spasenje. Umesto toga, on oseća kao da čini Bogu izvanrednu uslugu time što veruje u Njega i da Bog ne sme to da zaboravi i da treba da ga štiti, da ga bezuslovno blagosilja i da mu prašta, bez obzira na to koliko je loših stvari počinio, dajući mu poseban oproštaj. Ljudi koji su antihristi su zaista zli. Uopšte nemaju stida. Oni čak i ne znaju šta su i ko su, pa kada im se nešto desi, oni bezobzirno nude opravdanja i izgovore, i uporno pravdaju svoj slučaj i prebacuju odgovornost i kriju činjenice. Oni se suprotstavljaju Bogu do kraja, iz straha da ako budu otkriveni i ljudi ih prozru, više neće imati ni status ni prestiž. Njihova vera u Boga prestaje u njihovim ustima; oni se nimalo ne daju i ne pokoravaju se iskreno, a još manje su blizu prihvatanja. Stoga, u pogledu činjenice o Božjem identitetu, može se videti u antihristovoj suštini da se on tome protivi iz dna duše – on nije voljan da dopusti Bogu da drži neprikosnovenost nad njegovom sudbinom i da orkestrira sve što je njegovo. Ne želi da dopusti da Bog bude neprikosnoven – za koga bi voleo da je neprikosnoven? On bi voleo da ima poslednju reč, što podrazumeva da dozvoli Sotoni da manipuliše stvarima i da dozvoli da iskvarena narav i Sotonina iskvarena suština budu njegov život i da caruju u njegovom srcu. Tako to ide. A što se tiče suštine Boga – kako se antihrist ponaša prema njoj? Antihrist gaji sumnje u vezi sa elementima koje Božja suština obuhvata. On ne veruje; sumnja; čak ima predstave o svim tim elementima, kao i osudu. Ponekad čak koristi svoje zamisli, znanje i mozak da ispita i protumači te elemente. Neki glupi ljudi čak veruju da su njihova tumačenja prilično dobra, duhovna, legitimna i praktična. To je još odvratnije.

A. Prezir prema Božjoj pravednosti

Ljudi kao što su antihristi prema Božjoj pravednosti uvek imaju predstave, sumnje i otpor. Oni misle: „To da je bog pravedan je samo teorija. Da li na ovom svetu zaista postoji nešto poput pravednosti? Otkad sam se rodio, nijednom nisam na nju naišao, niti je video. Svet je tako mračan i zao, a zlim ljudima i đavolima sasvim dobro ide, zadovoljni su u životu. Nisam video da su dobili ono što zaslužuju. Ne vidim gde je u tome božja pravednost; pitam se, da li božja pravednost uopšte postoji? Da li ju je neko video? Niko je nije video i niko tome ne može da posvedoči.” To je ono što oni misle u sebi. Oni ne prihvataju celokupno Božje delo, sve Njegove reči i sve Njegove orkestracije na osnovu verovanja da je On pravedan, već uvek sumnjaju i sude, uvek puni predstava, i nikada ne traže istinu da bi ih razrešili. Tako antihristi uvek veruju u Boga. Da li je njihova vera u Boga istinska? Nije. Antihristi su uvek sumnjičavi kada je u pitanju Božja pravednost. Naravno, oni sumnjaju u Božju narav, u Njegovu svetost i u ono što On ima i što jeste. Oni ne veruju u to, već samo u ono što oko može da vidi – ako ne mogu da vide nešto sopstvenim očima, nikada neće verovati u to. Oni su baš kao Toma, uvek sumnjaju u Gospoda Isusa, ne veruju da je Gospod Isus vaskrsao iz mrtvih, ne veruju u veliku Božju silu. Da li bi takav šljam kao što su antihristi, koji nemaju duhovno razumevanje niti streme ka istini, mogao da veruju da su Božje reči istina? Da li bi mogli da veruju u Njegovu svemoć i mudrost? Ne veruju ni u šta od toga; u srcu uvek nose svoje sumnje. Sudeći po suštini antihrista, oni se ravnaju po onome što mogu da vide svojim očima, što znači da su materijalisti. Oni ne mogu da vide Božju svemoć i ne veruju da su Njegove reči istina, da su to činjenice koje je On već ostvario. Zato što nemaju duhovno razumevanje i nemaju istinsku veru, oni nemaju način da vide Božje postupke. Činjenica je da oni imaju skriveni motiv da veruju u Boga. Oni su razuzdani smutljivci – Sotonine sluge. Može li osoba koja ne prihvata istinu ili ne veruje u Božje postojanje, koja na sve gleda ljudskim očima, da otkrije postojanje istine? Da li može da otkrije činjenicu koja se tiče Božje neprikosnovenosti nad čovečanstvom? Naravno da ne može. Gleda na stvari sa ispitivačkim i nepoverljivim pogledom i sa sumnjičavim stavom, pa se čak i odupire svemu što Bog čini, tako da antihristi ne veruju u Božju pravednu narav. Oni imaju svoje sumnje i ne prihvataju je. Koje ponašanje antihristȃ pokazuje drugima da oni ne prihvataju istinu niti priznaju Božju suštinu? Ima mnogo konkretnih. Na primer: kada se pojavi problem u radu crkve, bez obzira na težinu krivice koju taj problem nosi, niti kakve su njegove posledice, prva reakcija antihrista je da opravda sebe i prebaci krivicu negde drugde. Da ne bi snosio odgovornost, čak će skretati poglede drugih sa sebe, tako što će reći nekoliko ispravnih stvari koje lepo zvuče i napraviće tek nekakvu galamu, kako bi prikrio istinu. Kada se ništa ne dešava, ljudi to ne mogu da vide, ali čim ga nešto zadesi, razotkriva se antihristova ružnoća. Poput ježa, sa nakostrešenim bodljama se štiti svom snagom, izbegavajući bilo kakvu odgovornost. Kakav je to stav? Zar to nije stav nekoga ko ne veruje da je Bog pravedan? On ne veruje da Bog ispituje sve, niti da je Bog pravedan; on želi da koristi sopstvene metode da bi se zaštitio. Veruje u sledeće: „Ako se ja sȃm ne zaštitim, niko me neće zaštititi. Ni bog ne može da me zaštiti. Kažu da je pravedan, ali kada ljudi zapadnu u nevolju, da li se zaista pravedno ophodi prema njima? Nema šanse – bog to ne čini.” Kada se suoči sa nevoljama ili progonom, ima utisak da mu niko ne pomaže i misli: „Dakle, gde je bog? Ljudi ne mogu da ga vide niti da ga dodirnu. Niko ne može da mi pomogne; niko ne može da mi pruži pravdu i podrži pravednost za mene.” On misli da su njegove metode jedini način da se zaštiti, da bi u suprotnom bio na gubitku, da bi bio zlostavljan i progonjen – i da Božja kuća tu nije izuzetak. Antihrist će već sve isplanirati za sebe pre nego što ga nešto zadesi. On se jednim delom veoma trudi da se preruši u tako moćnu osobu da se niko ne bi usudio da mu dosađuje, ili da se kači s njim, ili da ga maltretira. Drugi deo je to što se on na svakom koraku pridržava Sotonine filozofije i njegovih zakona postojanja. Šta je to, sve u svemu? „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi”, „Pusti da prođe ako se to nikoga lično ne dotiče”, „Razumni ljudi umeju vešto da se zaštite tako što nastoje samo da izbegnu greške”, postupaju onako kako im okolnosti dozvoljavaju, šarmantni su i manipulativni, „Ne napadam ako me ne napadaju”, „U harmoniji je blago, a u strpljenju sjaj”, „Govorite dobre reči u skladu sa osećanjima i razmišljanjem drugih, jer iskrenost smeta ljudima”, „Mudar čovek se pokorava okolnostima”, i druge takve sotonske filozofije. On ne voli istinu, već prihvata Sotonine filozofije kao nešto pozitivno, verujući da će moći da ga zaštite. On živi po tim pravilima; nikome ne govori istinu, već uvek nešto prijatno, dodvorava se, laska, nikoga ne vređa, smišlja načine da se prikaže tako da ga drugi cene. Njemu je stalo samo do sopstvene težnje za slavom, do dobitka i statusa, i ne čini ništa da podrži rad crkve. Kad neko uradi nešto loše i naudi interesima Božje kuće, on ga ne razotkriva, niti ga prijavljuje, već se ponaša kao da ništa nije video. Gledajući njegova načela za bavljenje stvarima i njegovo ophođenje prema onome što se dešava oko njega, da li on zna išta o Božjoj pravednoj naravi? Veruje li on u to? Nimalo. „Nimalo” ovde ne znači da on nije svestan toga, već da u srcu sumnja u Božju pravednu narav. On niti prihvata niti priznaje da je Bog pravedan. Kada vidi da mnogi svedoče da istina i pravednost caruju u Božjoj kući, opire se i sudi o tome u svom srcu, govoreći: „Zašto velika crvena aždaja nije doživela odmazdu zbog toga što je progonila božji izabrani narod? Zli ljudi među nevernicima maltretiraju božji izabrani narod, kleveću ga i sude mu, a ni oni nisu doživeli odmazdu. Njima ništa ne fali – zašto su vernici u boga uvek zlostavljana strana?” U svom srcu, on ne veruje u Božju pravednu narav. On ne veruje da Bog sa svima postupa pravedno, niti veruje u ideje da će Bog svakome dati ono što zaslužuje, u skladu sa njegovim postupcima, i da će Bog blagosloviti samo one koji streme ka istini i da će oni zadobiti prelepo odredište. Antihristi ne veruju u to. Kažu sebi: „Ako su to činjenice, kako to da ih nisam video? Kažeš da će bog blagosloviti one koji streme ka istini. Pa, taj i taj u našoj crkvi stremi ka istini i daje se za boga i prilično odano obavlja svoju dužnost. Šta će biti s njim na kraju? Velika crvena aždaja mu je za petama, tako da jedva može da se pojavi u svojoj kući; porodica mu je u rasulu – ne može da viđa čak ni svoju decu. Da li je to Božja pravednost? A tu je i taj i taj, uhapšen zbog verovanja u boga, mučen je skoro do smrti. Gde je tada bila božja pravedna narav? Bio je postojan u svom svedočenju; nije bio Juda. Zašto ga Bog nije blagoslovio i zaštitio? I zašto je Bog dozvolio da ga velika crvena aždaja prebije gotovo nasmrt? U našoj crkvi je bio i jedan starešina koji se odrekao svoje porodice i profesije zbog rada u crkvi. Godinama je obavljao svoju dužnost i prolazio kroz popriličan broj nedaća, a na kraju je osuđen i uklonjen zato što je učinio nešto malo zla i što je ometao rad crkve. Gde je bila božja pravedna narav? U božjoj kući ima i neke veoma mlade braće i sestara i oni podnose nedaće i patnje, ali čim naprave neku grešku i prekrše načela, budu orezani. Neki od njih baš tužno plaču iz straha da će biti uklonjeni i eliminisani, i nema nikoga da ih uteši. Zašto u tome ne mogu da vidim božju pravednost? Na koji način se tačno ispoljava božja pravedna narav u ovim stvarima? Zašto ne mogu da je vidim? A tu je i moj slučaj – možda sam malo površan u obavljanju svoje dužnosti, i ponekad možda otkrijem malo iskvarene naravi, ali ipak imam dara. Zašto me božja kuća ne unapredi?” Sa svim tim pitanjima, antihristi ne mogu jasno da vide šta se dešava. Oni vide samo spoljašnje pojave, ali ne mogu da vide koje su Božje namere iza svega toga. Dubine njihovog srca ispunjene su sumnjama i nedoumicama, idejama i predstavama – a u njihovim srcima ima mnogo zamršenih mesta koja ne mogu da raspletu. Kad god pomisle na to, njih obuzme ozlojeđenost, osuda i huljenje protiv Božje pravedne naravi. Povređeni, kažu sebi: „Ako je Bog pravedan, zašto se bezazleni ljudi orezuju? Ako je pravedan, zašto ne oprosti ljudima što su otkrili malo iskvarenosti? Ako je pravedan, zašto su neki ljudi, koji su obavili svoju dužnost i toliko propatili, otpušteni samo zato što nisu radili pravi posao? Ako je pravedan, zašto bismo mi, koji ga veoma predano sledimo, bili progonjeni i mučeni, a možda i poslati u zatvor, a u nekoliko slučajeva čak i pretučeni na smrt?” Antihristi nemaju jasno objašnjenje za bilo koju od ovih pojava. Ne znaju šta se s njima dešava; ne mogu to jasno da vide. Često se pitaju: „Da li je bog u koga verujem pravedan ili nije? Da li bog koji je pravedan postoji ili ne? Gde je? Kada smo suočeni sa poteškoćama, kada smo progonjeni – šta on tada radi? Može li da nas spase ili ne? Ako je bog pravedan, zašto ne uništi Sotonu? Zašto ne uništi veliku crvenu aždaju? Zašto ne kazni ovo rđavo čovečanstvo? Zašto nam ne pruži pravdu i ne podrži pravičnost radi nas, koji verujemo u njega i koji smo strašno propatili? Zašto se ne zauzme za nas? Mi mrzimo đavole i Sotonu i mrzimo zle ljude – zašto Bog ne osveti naše muke?” Jedno „zašto” za drugim „zašto” neprestano izlaze iz antihristovog srca, poput mitraljeza, bez ikakve kontrole. Kada ne može da kontroliše te stvari, zašto ne stane pred Boga da se moli i traži ili da čita Njegove reči i traži braću i sestre za razgovor u zajedništvu? Zar onda neće moći da reši takve probleme, jedan po jedan? Da li je rešavanje tih problema zaista teško? Ako zauzmeš stav pokornosti Bogu i istini, stav prihvatanja istine, ti problemi više nisu problemi – svi oni mogu da se razreše. Zašto antihristi nisu u mogućnosti da to učine? Zato što ne prihvataju istinu, ne veruju da su Božje reči istina niti priznaju istinu. Oni ne mogu da se pokore celokupnoj Božjoj neprikosnovenosti i uređenjima, a još manje da prihvate od Njega sve što se dešava. Zato je srce antihristȃ ispunjeno sumnjama u Božju pravednost. Kada se suoče sa iskušenjima, sumnje koje ispunjavaju njihovo srce će izbiti na videlo, a iznutra će ispitivati Boga: „Ako je Bog pravedan, zašto dopušta da toliko patimo? Ako je Bog pravedan, zašto se ne smiluje onima među nama koji su već mnogo pretrpeli sledeći Hrista? Ako je Bog pravedan, zašto ne zaštiti one među nama koji se dajemo za njega i obavljamo svoje dužnosti ili štitimo svoje porodice? Ako je Bog pravedan, zašto dopušta da neki ljudi koji iskreno veruju u njega umru u zatvoru, od ruke velike crvene aždaje?” Zatim počinju da protestuju protiv Boga: „Ako je bog pravedan, ne bi trebalo da nas pusti da toliko patimo; ako je bog pravedan, ne bi trebalo da nas disciplinuje i otkriva bez logike ili razloga; ako je bog pravedan, treba da bude trpeljiv prema svim zlim delima koja činimo, treba da nam oprosti svu našu negativnost i slabost, kao i da opravda sve naše prestupe. Ako ne možeš ni to da činiš, onda nisi pravedan bog!” Sve su to stvari koje antihristi imaju na umu. Puni su predstava o Bogu i uopšte ne traže istinu da bi ih razrešili. Kada dođe dan da se otkriju, te predstave će sigurno izbiti na videlo. Takav je ružni mentalni sklop i pravo lice antihrista.

Antihristi ne priznaju niti prihvataju istinu, a još manje priznaju činjenicu da je Bog Stvoritelj, tako da za njih Božja pravedna narav ostaje veliko, otvoreno pitanje. A kako vreme prolazi i događaji se smenjuju, kao i s pojavom raznih problema, taj njihov znak pitanja postaje sve veći i veći – i postepeno se pretvara u znak krsta. Šta znači taj znak krsta? To znači da oni potpuno poriču činjenicu da je Bog pravedan. A kada je taj krst iscrtan – kada jedan antihrist poriče da je Bog pravedan – sve njegove fantazije i želje se raspršuju. Razmislite o ovome: koja je polazna tačka koja dovodi do takve posledice? (Antihristi misle da samim tim što veruju u Boga treba da budu blagosloveni i da prime Njegovu zaštitu. Dakle, kada Bog čini dela koja nisu u skladu sa njihovim predstavama i zamislima, oni osećaju da On nije pravedan i ne mogu to da prihvate od Njega. Takođe, oni se ne mole Bogu i ne traže istinu kada se pojave njihove predstave o Bogu i ne mogu odmah da ih razreše. Tako se njihove predstave nagomilavaju i talože – to je ono što na kraju dovodi do takve posledice.) Govorite o površnim pojavama; ne dotičete se njihove osnove. Zašto to kažem? Zato što postoji nešto u osnovi sposobnosti antihristȃ da se tako ponašaju i da imaju takva gledišta, kao i u osnovi njihove sposobnosti da sumnjaju u Boga i da Ga se odriču. Ona je određena antihristovom priroda-suštinom, naravno. To je koren – toliko o tome. Glavni uzrok je, dakle, u tome što antihristima od samog početka nedostaje ljubav prema istini ili prihvatanje istine. Zašto ne prihvataju istinu? I to ima svoj uzrok: oni ne priznaju da je Bog istina, da su Njegove reči istina – i pošto to ne priznaju, ne mogu to ni da prihvate. S obzirom na to da ne prihvataju istinu, mogu li da sagledaju bilo koji problem imajući istinu u vidu? (Ne.) Oni to ne mogu da učine – kakve su onda posledice? Oni ne mogu da prozru stvari koje im se dešavaju, šta god da su – velike i male stvari koje se dešavaju oko njih, kao i reči drugih. Ne mogu da prozru ljude niti događaje – ne mogu ništa da prozru. Neke stvari spolja izgledaju kao što oni kažu, ali nisu takve u suštini. To ima veze s istinom. Ako ne shvatiš istinu ili je ne prihvatiš, možeš li da shvatiš istinu koja je sadržana u tim stvarima? Ti to ne činiš, tako da sve što možeš da uradiš jeste da analiziraš i proučavaš stvari ljudskim pogledom, ljudskim znanjem i ljudskim mozgom. Kakve rezultate će imati takva analiza? Da li će biti u skladu sa istinom? Da li će biti u skladu sa Božjim zahtevima i namerama? Ne, i nikada neće. To je poput priče o Jovu, koju znaju svi koji veruju u Boga. Svako ko priznaje i prihvata istinu i ko je u stanju da veruje u Boga i da Mu se pokorava, hvali Jova i divi mu se u srcu; svi oni žele da budu kao Jov. Oni takođe hvale i dive se Jovovim izrazima hvale upućenim Bogu, kao i njegovoj spoznaji Boga usred kušnji koje doživljava. Ljudi u svom srcu mogu da shvate da su razne Jovove nevolje i patnje bile Božje delo. Sve u svemu, Jov, kao čovek, stoji kao težnja svima koji streme ka istini. Svi žele da slede njegov primer i da budu kao on. Dakle, kako se postiže takav pozitivan ishod? Koji je njegov temelj? Iskreno verovanje i priznanje da je to istina, da je sve to Božje delo – na tim temeljima čovek dolazi, korak po korak, do toga da poželi da bude osoba kao što je Jov, da poželi da postane neko ko se boji Boga i kloni se zla. Oni veruju u sve to i priznaju to u srcu, i na kraju ostvaruju težnju ka tome, težnju koju nastavljaju da ostvaruju u svom životu. Da bi se postigao takav ishod, najosnovnije je da čovek sve to prizna i u dubini duše veruje u to. Dakle, da li antihristi imaju takvo priznanje i verovanje? Nemaju. Kako antihristi vide sve kroz šta je Jov prošao? Da li oni misle da sve ono što je Bog učinio ima nekakvog značaja? Mogu li da vide da je On vladao svime? Oni to ne mogu da vide, kao ni to da sve ono što je Bog učinio ima nekakvog značaja. Šta oni vide u tome? Jov je imao veliko bogatstvo, dovoljno ovaca i goveda da napuni goru, kao i najlepše sinove i kćeri u zemlji. To, oni vide. A onda ga je, posle svih stradanja, Bog još jednom blagoslovio. Kako oni to shvataju? Rekli bi: „Čovek se nagodio za te blagoslove – zaslužio ih je. Jedino je ispravno da mu ih je Bog podario”. Da li u svom sveopštem razumevanju stvari antihristi imaju tačku gledišta sa koje prihvataju istinu i pokoravaju se Bogu? (Ne.) Koja je onda njegova tačka gledišta? Postoji samo jedna tačka gledišta sa koje antihristi gledaju na celu stvar, a to je tačka gledišta bezvernika. Bezvernik gleda da li je ostvaren profit, da li je stečena korist ili su pretrpljeni gubici; kako može da se okoristi, a kako ne; šta bi dovelo do gubitka i patnje; i šta ne vredi raditi, a šta vredi. To je gledište bezvernika. Bezvernici vide, ophode se i rade sve na taj način, sa takvom suštinom. Takav je stav antihrista prema Božjoj pravednoj naravi.

B. Prezir prema Božjoj svemoći

Kako antihristi vide Božju svemoć? Pošteno je reći da reč „svemoć” kod jednog antihrista budi osećanja, da može da podstakne njegove ambicije i želje. To je zato što bi žarko želeo da bude takav. Da bude svemoguć, svemoćan i sveprisutan, da može sve, da ume da uradi bilo šta, da bude sposoban da uradi bilo šta – ako bi neko stekao tu sposobnost, ako bi imao to umeće, onda bi mu sve išlo lako. Ne bi morao nikoga da se plaši; imao bi najviši autoritet, najviši status i mogao bi da vlada nad drugima. Imao bi apsolutnu moć da kontroliše i manipuliše druge ljude. To je daleko izvan domašaja antihrista i odaje njegove ambicije, želje i njegovo pravo lice. Deo toga je da ga fraza „Božja svemoć” ispunjava svakakvim zamislima, radoznalošću i predstavama. Drugi deo je da bi želeo da stekne uvid u Božju svemoć kroz veru u Njega, tako da može da proširi svoje horizonte, da postane pronicljiviji i da zadovolji svoju radoznalost. Još jedan deo toga je da on takođe nastoji da bude svemoguć, da ga mase obožavaju, da mu se sve više ljudi klanja i čuva mesto za njega u svojem srcu. Dakle, da li antihristi imaju istinsko poznavanje Božje svemoći? Veruju li oni u to? Opet, to je isto kao sa Božjom pravednom naravi – antihristi nisu samo ispunjeni predstavama, nejasnim i praznim zamislima koje nisu u skladu sa činjenicama – već takođe počinju ozbiljno da sumnjaju u Božju svemoć. Nepoverljivi su; ne veruju u to: „Svemoć? Gde na ovom svetu postoji iko da je svemoćan? Gde se nalazi taj neko ko je sveprisutan i svemoguć? Ne postoji takva osoba! Na svetu ima mnogo velikih i poznatih ljudi, a ima i mnogo ljudi sa paranormalnim moćima: proroci, na primer, i svakakvi astrolozi i tumači proročanstava, pa čak i oni nisu svemogući. Tek treba da se stavi znak pitanja iza ’božje svemoći’, treba to temeljno istražiti.” Dakle, za antihrista, Božja suština svemoći ne postoji, jer, kako on veruje, „ne mogu da zamislim niti da razumem kako bi bog mogao da bude svemoćan, tako da ta njegova ’svemoć’ ne postoji. Ja je ne priznajem. Koliko su zaista velike božje mogućnosti i sposobnosti? Niko – ni prošlost, ni sadašnjost niti budućnost – ih nije video niti će ih videti.” Antihristi stalno sumnjaju i nesigurni su u srcu, tako da sve što se dešava u crkvi ili braći i sestrama postaje predmet i delokrug njihovog ispitivanja. Šta to ispituju? Ispituju sve što iskrsne, sve što se dešava u grupi ili pojedinačno, šta je Bog učinio, kako je delao, da li u njemu ima bilo kakvih znakova i čudesa, bilo kakvih svežih i jedinstvenih pojava koje su izvan onoga što čovek može da pojmi ili izvan mogućnosti i domašaja čoveka. Pored toga, oni ispituju da li je neko od braće ili sestara govorio o iskustvu Boga koji obavlja u njima delo koje prevazilazi ljudska očekivanja. Primer za to bi bila devojka koja izlazi iz kućice rečnog puža, kao u narodnoj priči, i priprema im gozbu, baš kada su bili najgladniji. Drugi bi bio zlato koje se niotkuda pojavljuje u njihovoj kući, u vreme kada su bili u oskudici, ili bi njihovi progonitelji iznenada oslepeli, nesposobni da vide bilo šta, baš dok su ih progonili, i anđeo bi sišao i rekao im: „Ne boj se, dete – ovde sam da ti pomognem.” Da navedem još jedan primer da je, u trenutku kada su braća i sestre trpeli surovo prebijanje i okrutno mučenje, bljesnula snažna božja svetlost koja je zaslepila počinioce tako da su se srušili i valjali po podu, moleći za milost, i da se nikada više nisu usudili da udare nekog brata ili sestru, da ih je bog tako osvetio; ili da su, u vreme kada su čitali Božje reči, ali nisu mogli, bez obzira na to koliko su se trudili, da ih shvate, dok su bili na ivici da zaspu, ugledali su obris u izmaglici koji im je rekao: „Ne spavaj; budi se – evo šta moje reči znače”; ili da su, u trenutku kada su bili na pragu da u nekoj situaciji počine grešku, upozoreni snažnim unutrašnjim prekorom i disciplinovanjem koje im govori da bi uraditi jedno bilo pogrešno, a drugo ispravno. Ako bi se bilo koja od tih stvari, koje obični ljudi ne mogu da iskuse i za koje nisu sposobni, dogodila u crkvi, u Božjoj kući, u svakome ko sledi Boga, to bi bio dovoljan dokaz da je Bog svemoguć. Ako se takve stvari ne dešavaju, ili se dešavaju prilično retko, a čak i ako se dešavaju, to su samo glasine, te su njihova činjeničnost i verodostojnost u velikoj meri dovedene u pitanje, da li je onda Božja svemoć činjenica ili, pak, nije? Da li Bog poseduje suštinu svemoći ili ne? Antihristi u svom srcu stavljaju upitnike iza ovih ideja.

Antihristi zauvek streme ka tim znacima, čudesima i paranormalnim silama dok Bog dela, govori i spasava čoveka. Oni streme ka stvarima koje se ne uklapaju ni u stvarnost ni u činjenice. Te stvari kojima oni teže nemaju nikakve veze sa Božjim delom spasavanja čoveka, ni sa istinom niti sa promenom čovekove naravi. Ali ipak, oni su odlučni da im teže. Puni su radoznalosti o Božjoj svemoći. Često će u svojim molitvama tražiti od Boga: „O, bože, da li bi mi otkrio svoju svemoć? O, bože, zar nisi svemoguć? Ako jesi, molim te da mi rešiš ovo pitanje. Bože, ako si svemoguć, svemoćan i sveprisutan, molim te da mi pomogneš, jer se sada suočavam sa izazovima. Bože, ako si svemoguć, molim te da ukloniš bolesti iz mog tela, da ukloniš okolnosti s kojima se suočavam, da mi pomogneš da izbegnem opasnost. Bože, ako si svemoguć, molim te, pošto obavljam svoju dužnost, da me učiniš pametnim i promućurnim, talentovanim i nadarenim preko noći, tako da mogu da ovladam stručnim veštinama bez potrebe da ih učim, da postanem stručnjak i da se ističem među drugima. O, bože, ako si svemoguć, molim te da kazniš i sprovedeš odmazdu nad onima koji kleveću i ismevaju moju veru u tebe. Učini ih slepim kod očiju i gluvim, sa ranama na glavi i gnojem koji im izlazi iz tabana. Neka crknu kao psi. Bože, ako si svemoguć, molim te, dozvoli mi da vidim tvoju svemoć.” Bog je izgovorio toliko reči i obavio toliko dela, ali antihristi na to žmure i ne pridaju mu važnost; oni nikada ne uzimaju k srcu Božje reči, niti uzimaju k srcu Njegovo delo i svaki korak Njegovog važnog dela spasavanja čoveka, niti ga shvataju ozbiljno. Umesto toga, oni uporno traže znake i čudesa, da Bog čini čuda tokom Svog dela, traže da Bog učini nešto posebno što će im otvoriti oči i zadovoljiti njihovu radoznalost, kako bi dokazao Svoje postojanje, da bi dokazao da je svemoguć. Ono što je još smešnije je da se antihristi čak obraćaju Bogu u molitvi: „O, bože, ne mogu da te vidim, tako da moja vera nije jaka. Molim te da mi otkriješ svoju stvarnu ličnost, makar i u snu – molim te da mi otkriješ svoju svemoć, tako da mogu da verujem u tebe i da budem uveren u tvoje postojanje. Ako to ne učiniš, uvek ću imati nesigurnost u vezi sa svojim verovanjem u tebe.” Oni ne mogu da vide Božje postojanje niti da spoznaju Njegovu suštinu i narav usred Njegovog dela i reči, ali bi želeli da On učini dodatne stvari, stvari koje su čoveku nepojamne, kako bi ih ojačao i uspostavio njihovu veru. Bog je izrekao mnogo reči i obavio mnogo dela, ali koliko god da su Njegove reči praktične, koliko god da su istine koje On saopštava ljudima poučne, koliko god hitno treba da ih shvate, antihristi nisu zainteresovani i ne uzimaju ih k srcu. Zaista, što više Bog govori, što konkretniji posao obavlja, to se oni više gnušaju, sve su razdražljiviji i protivniji. Štaviše, oni će početi da osuđuju Boga i da bogohule; protestovaće protiv Njega: „Da li je tvoja svemoć u ovim rečima? To je sve što radiš – izražavaš reči? Zar ne bi bio svemoćan i da ne govoriš? Ako si svemoguć, onda nemoj da govoriš. Ne koristi govor ili zajedništvo o istini i ne opskrbljuj čoveka istinom da bi nam omogućio da zadobijemo život i postignemo promenu naravi. Da si nas sve preko noći učinio anđelima, tvojim glasnicima – to bi bila svemoć!” Dok Bog izgovara Svoje reči i obavlja Svoje delo, priroda antihristȃ se otkriva i razotkriva, malo po malo, bez ikakvog prikrivanja, a njihova suština odbojnosti i otpora prema istini je takođe potpuno ogoljena. Narav i suština antihristȃ koji preziru Božji identitet i Njegovu suštinu takođe se razotkrivaju i otkrivaju, malo po malo, s vremenom i neprekidnim napretkom koji Bog čini u Svojem delu. Antihristi streme ka nejasnim stvarima; oni streme ka znacima i čudesima – i njima upravljaju ta ambicija i ta želja, koje nisu u skladu sa stvarnošću, njihova priroda da osećaju odbojnost prema istini i da je mrze izbija na svetlost dana. Nasuprot tome, oni koji zaista streme ka stvarnosti i istini, koji veruju i vole pozitivne stvari, vide Božju svemoć u procesu Njegovog dela i reči – i ono što ti ljudi mogu da vide, šta mogu da zadobiju i šta mogu da znaju je upravo ono što antihristi nikada neće moći da znaju i neće moći da zadobiju. Antihristi veruju da, ako ljudi treba da zadobiju život od Boga, treba da postoje znaci i čudesa; oni veruju da je bez znakova i čudesa nemoguće zadobiti život i istinu samo iz Božjih reči, a time nije moguće postići ni promenu naravi niti spasenje. Za antihrista je to večita nemogućnost – ona ne drži vodu. Zato neumorno čekaju i mole se, u nadi da će Bog prikazati znake i čudesa i činiti čuda za njih – a ako to ne učini, onda Njegova svemoć ne postoji. Iz ovoga sledi da ako Božja svemoć ne postoji, onda Bog sigurno ne postoji. Takva je logika antihristȃ. Oni osuđuju Božju pravednost i osuđuju Njegovu svemoć.

Dok Bog spasava ljude, antihristi su potpuno nezainteresovani za Njegove reči, za Njegove razne zahteve i Njegove namere. Opiru se tim stvarima i osećaju odbojnost prema njima iz dubine duše. Ono što ih zanima nije stvarnost svih pozitivnih stvari, niti je to spasenje i usavršavanje koje čovek može da postigne kao rezultat težnje ka istini i pokoravanja Božjim orkestracijama. Dakle, šta ih onda zanima? Zanima ih da im bog prikaže znake i čudesa i da čini čuda da bi ih antihrist video, da mu bog time omogući da stekne uvid i da se pretvori u izuzetnu osobu, u natčoveka, u čoveka s posebnim moćima, u izvanrednog čoveka. On kroz božju svemoć želi da se oslobodi etiketa, identiteta i statusa kao što su običan čovek, prosečan čovek i iskvaren čovek. Dakle, s kakvim god predstavama ili problemima da se suočava usred Božjeg dela, on ne traži istinu da bi ih razrešio. On ne samo da nije sposoban da shvati istinu ili da postigne promenu naravi – već će takođe suditi o Bogu i osuditi Ga i opirati Mu se, zbog svega što On čini a što nije u skladu s njegovim predstavama. U očima antihristȃ, celokupno praktično delo koje Bog obavlja je ono što oni ne priznaju – to je ono što oni osuđuju. Na kraju, upravo ti pogledi i te definicije Boga navode ih da u potpunosti poriču postojanje Božje suštine u svojim srcima, a još više da osuđuju, skrnave i hule na postojanje Božje suštine. Razlog tome je što njihova vera u Boga počiva na temeljima da je bog svemoguć, da će bog rešiti njihove pritužbe, da će ih osvetiti, da će u njihovo ime poraziti sve one koje mrze i na koje gledaju s visine – da će bog udovoljiti njihovim željama i ambicijama. Na tim temeljima počiva njihova vera u Boga. Ali uzevši u obzir sadašnjost, ti zli ljudi sada vide da takav bog ne postoji i da ne postoji mogućnost da bi bog učinio bilo šta u njihovo ime. Iz njihove perspektive, to je prilično nepovoljna situacija – užasna situacija. Dakle, kada jednom iskuse mnoge stvari, njihove nedoumice i sumnje u Boga postaju sve jače i jače, sve dok se ne odluče da napuste Boga i Njegovu kuću, da teže svetu, da prate zle trendove i da se bace u Sotonin zagrljaj. Tako se stvari završavaju kod takvih ljudi. Sudeći po stavu koji antihristi gaje prema Božjoj pravednoj naravi i Njegovoj svemoći, antihristi su zaista bezvernici. Oni nemaju ni trunku vere u Boga, niti trunku pokornosti ili prihvatanja onoga što Bog čini. Kada je reč o pozitivnim stvarima i istini, oni ih se gnušaju i opiru im se. Zato, ma kako vi gledali na to, bezvernička suština antihrista zaista postoji. To nije nešto što im drugi nameću, niti je to pravljenje slona od muve – ta njihova suština je definisana na osnovu svih njihovih gledišta i pristupa koje otkrivaju kada ih nešto zadesi.

Antihristi ni posle dugogodišnjeg verovanja u Boga nisu u stanju da vide činjenicu da je Bog neprikosnoven nad čovekovom sudbinom. Oni ne mogu da shvate tu činjenicu. Ne mogu da shvate tu činjenicu, iako im stoji pred očima – zar to nije slepilo? Božja pravedna narav i Njegova svemoć često se otkrivaju u radu crkve, u Njegovom izabranom narodu i u svemu što se dešava. On dozvoljava ljudima da sve to vide svuda – ali antihristi, s obzirom da su slepi, ne mogu da ih vide. Kada antihristi budu sledili Boga dugi niz godina, reći će onu čuvenu frazu: „Verujem u boga tolike godine i šta sam zadobio?” Izgleda da zaista ništa nisu zadobili. Bog je ceo Svoj život izložio čoveku, ali antihristi nisu ništa dobili. Zar to nije žalosno? Stvarno jeste! Ta izjava antihristȃ baš dobro ilustruje problem. Svako ko čuje Božje reči i iskusi Njegovo delo, ko prihvati Njegove reči kao svoj život, rekao bi: „Verovali smo u Boga toliko godina i toliko toga smo dobili od Njega. Ne samo blagodat i blagoslove, Njegovu zaštitu i Njegovu milost – još je bitnije to što smo od Boga saznali i zadobili toliko istina. Živimo u obličju čoveka, dostojanstveno. Znamo kako da se ponašamo. Toliko toga dugujemo Bogu. U poređenju sa cehom koji On plaća, sa onim što On čini za nas, naše sitne nedaće nisu vredne ni pomena. Čovek treba da uzvrati Božju ljubav.” Antihristi su, međutim, sasvim drugačiji. Kažu: „Bog dela poslednjih nekoliko godina, pa kako to da nisam ništa postigao? Svi vi kažete da ste stekli ovo i ono, imali ovo ili ono iskustvo – ali da li će vas ta iskustva nahraniti? Koliko vas ta iskustva koštaju? Zar oni nisu potpuno nedostojni pomena pored svih blagoslova, blagodati, prikazanih znakova i čudesa? Zato imam osećaj da u svom dugogodišnjem verovanju u boga nisam ništa zadobio. Pored patnje koju sam pretrpeo, i onoga što sam ostavio i dao za boga, stvari koje sam zadobio uopšte nisu bile vredne toga! Šta je istina osim nekoliko izjava i teorija? Šta je nego nekoliko doktrina? Čuo sam te reči, te istine i ne osećam da je u meni došlo do neke ogromne promene! Za početak, moj um nije tako brz kada razmišljam. Štaviše, godine me sustižu i zdravlje mi nije bolje nego što je bilo ranije. Osedeo sam, bora na licu je sve više – ispalo mi je čak i nekoliko zuba, a nijedan novi mi nije izrastao. Bog kaže da su oni koji su spaseni poput sveže, živahne dece, a evo mene, matore drtine, sa licem starca. Nisam se pretvorio u dete. Po božjim rečima, sedokosi starci mogu da se pretvore u crnokose mladiće. Kako to da se nisam promenio? Bog kaže da će potpuno preobraziti ljude, ali meni se to nije desilo; nisam postao nov čovek. Ja sam i dalje ja, i kada mi se nešto desi, još uvek moram da smišljam način kako da s tim sȃm izađem na kraj. I moje telesne poteškoće su sve veće – često sam slab i negativan. Štaviše, pamćenje mi je u poslednje dve godine loše. Mnogo sam čitao božje reči, ali mi on nije poboljšao pamćenje. Zar bog ne može ljudima da podari malo posebne sposobnosti, one koja sprečava njihova tela da stare? Imam utisak da se trenutno najveći problem odnosi na potpuni preobražaj ljudi; izgleda da istina nije u stanju da reši taj problem. Ako bi bog rekao nešto što bi zaista moglo da pretvori nekoga u novu osobu, da ima pojavu blistavog anđela, koji može da postane bestelesan, koji može da prolazi kroz zidove, koji, kada se suoči sa progonom i opasnošću, može da izgovori vradžbinu i nestane, i zauvek bude van domašaja – ako, čitajući često božje reči, ljudska kosa ne bi osedela i lice se ne bi izboralo, a novi zubi bi im izrasli da zamene one koje su izgubili – to bi bilo sjajno! To se zove potpuni preobražaj! Ako bi bog uradio te stvari, onda bih poverovao da je on bog, bez ikakve rezerve. Ako nastavi da govori i propoveda istinu, onda će se moja vera uskoro istrošiti; uskoro neću moći da nastavim da verujem i možda više neću moći da obavljam svoju dužnost. Neću to želeti.” U vremenskom razdoblju tokom kojeg antihrist sledi Boga, u njegovom srcu će se javljati neki zahtevi od Boga, i svakakve sumnje i strogi zahtevi će se često javljati u njegovim predstavama, a kao odgovor na njegove okolnosti i lične želje, svakakve čudne misli će mu nailaziti. Međutim, ima tu jedna stvar: on ne može da razume reči koje Bog izgovara, niti može da vidi činjenicu da Bog radi na spasenju čoveka, a još manje može da shvati da je sve što Bog radi namenjeno spasenju čoveka, da sve to ima za cilj da omogući čoveku da postigne promenu naravi. Dakle, dok veruje, gubi poriv; dok veruje, u njegovom srcu se javljaju osećanja negativnosti i beznađa i obuzimaju ga osećanja i misli o povlačenju, o odustajanju. Što se tiče Božje suštine, zaboravite na to da li će on verovati u nju, da li će je priznati ili prihvatiti – dok veruje, ne može čak ni da se potrudi da se bavi tim pitanjem. Zato, kada u zajedništvu kažeš da je nešto Božja pravednost i Njegova svemoć i neprikosnovenost, da ljudi treba tome da se pokoravaju i da spoznaju, antihristi neće ni pisnuti – neće uopšte iznositi nikakva gledišta. U njima će se, međutim, javiti odbojnost: neće želeti da slušaju; neće biti voljni da slušaju; neki od njih će samo ustati i otići. Kada svi slušaju propovedi, kada drugi u zajedništvu dele Božje reči, kada braća i sestre u zajedništvu dele svoja iskustvena svedočenja sa velikom revnošću – šta antihristi rade? Piju čaj, čitaju časopise, igraju se sa svojim telefonima, dokono ogovaraju. Protestujući i odupirući se putem takvih tihih postupaka, oni nastoje da svojim ponašanjem potvrde da je sve što Bog čini beskorisno: „Vi samo pokušavate da racionalizujete stvari, zavaravajući sebe – bog i istina naprosto ne postoje, i naprosto je nemoguće da bog spase čovečanstvo!” U njihovim očima, budale su svi koji veruju u istinu, pokoravaju se Bogu i veruju u činjenicu da Bog može da spase čovečanstvo – svi su oni bez mozga i svi su prevareni. Veruju da sudbina svakog čoveka zavisi od njega samog, da on ne može da dozvoli drugima da je orkestriraju, da ljudi nisu marionete, već da imaju um i sposobnost da samostalno razmišljaju o problemima – a ako neko ne može da preuzme kontrolu nad sopstvenom sudbinom, onda se taj neko smatra ljudskim šljamom, nižim bićem. Dakle, bez obzira na sve, oni nisu voljni da predaju svoju sudbinu Bogu da bi je On kontrolisao. To je stav antihrista prema svemu što Bog čini. Oni ostaju od početka do kraja posmatrači i bezvernici koji igraju ulogu Sotoninih lakeja. Oni su paraziti i smutljivci – oni su zlikovci koji su se ušunjali.

C. Prezir prema Božjoj svetosti i jedinstvenosti

Antihristi ni najmanje ne priznaju niti veruju u pravednost i svemoć Božje narav-suštine, a još manje imaju bilo kakvo znanje o njima. Još im je teže, naravno, da veruju, priznaju i spoznaju Božju svetost i jedinstvenost. Dakle, kada Bog kaže da bi On želeo da ljudi budu pošteni, da bi želeo da oni budu trezvena stvorena bića koja mogu da se drže svojih uloga, kod antihristȃ se javljaju ideje, a nailaze im i stav i osećanje. Oni kažu: „Zar bog nije uzvišen? Zar on nije onaj vrhovni? Ako je tako, zahtevi koje on postavlja prema čoveku treba da budu veličanstveni i uzvišeni. Mislio sam da je bog veoma tajanstven; nisam mogao ni da pomislim da može da ima tako beznačajne zahteve od čoveka. Mogu li se oni smatrati istinom? Prejednostavni su! Bilo bi ispravno da božji zahtevi budu viši: čovek treba da bude super-čovek, veliki čovek, sposoban čovek – to je ono što bog treba da zahteva od čoveka. A on bi da čovek bude poštena osoba – da li je to zaista božje delo? Da nije falsifikat?” U dubini srca, antihristi se ne opiru samo istini – dok to čine, imaju nagon za bogohuljenjem. Zar to nisu oni koji preziru istinu? Prepuni su prezira i nipodaštavanja prema Božjim zahtevima; oni ih definišu i prema njima se ophode sa prezirom, nemarom, zajedljivošću i ismevanjem. Očigledno je da su antihristi odvratni u svojoj narav-suštini; oni nisu u stanju da prihvate stvari ili reči koje su istinite, lepe i praktične. Božja suština je istinita i praktična, a Njegovi zahtevi prema ljudima su u skladu sa onim što je ljudima potrebno. „Veličanstven i uzvišen”, kako to kažu antihristi – šta je to? Lažno je, prazno i šuplje; čini ljude iskvarenim i navodi ih na pogrešan put; navodi ih da posrnu i udaljava ih od Boga. S druge strane, istine koje Bog izražava i Njegov život, verni su, divni i praktični. Jednom kada čovek izvesno vreme doživljava i prolazi kroz Božje reči, otkriće da je samo Božji život ono što je najdivnije, da samo Njegove reči mogu da promene ljude i da budu njihov život, i da su ono što je ljudima potrebno – dok su ta velika, uzvišena mišljenja i izreke koje su izneli Sotona i antihristi dijametralno suprotne istinitosti i praktičnosti Božjih zahteva od čoveka. Stoga, na osnovu takve suštine antihristȃ, oni su potpuno nesposobni da prihvate Božju svetost i jedinstvenost. Apsolutno nema izgleda da će oni priznati te stvari. A što se tiče raznih aspekata iskvarene naravi ljudi i iskvarene suštine koje Bog razotkriva – njihovu nepopustljivost i nadmenost, njihove prevrtljive, rđave naravi, njihove naravi odbojnosti prema istini, kao i naravi zlobe – antihristi ih uopšte ne prihvataju. A što se tiče Božjeg suda ljudima i Njegovog strogog prekora koji im upućuje, antihristi ne samo da nisu sposobni da spoznaju Božju svetost i divotu u njima – naprotiv, oni u srcu osećaju odbojnost prema tim rečima koje Bog izgovara i opiru im se. Svaki put kada pročitaju Božje reči koje grde, sude i razotkrivaju čovekovu iskvarenu narav, mrze ih i dobiju želju da psuju. Ako im neko kaže da su nadmeni, nepopustljivi, rđavi ljudi koji imaju odbojnost prema istini, raspravljaće se sa tom osobom i psovati im najmilije; a ako neko razotkrije njihovu iskvarenu suštinu i osudi ih, to shvataju kao da je ta osoba pokušala da ih ubije – to nikako neće prihvatiti. Baš zato što antihristi imaju takvu suštinu i otkrivaju takve stvari, oni su identifikovani, bez njihovog znanja, i nesvesno izolovani i otkriveni, u Božjoj kući i crkvi. Njihove ambicije i želje često ostaju neispunjene, pa se tako povećava njihova mržnja prema rečima koje Bog izgovara, prema Njegovom postojanju i prema frazi „istina vlada u Božjoj kući”. Ako im kažeš tu frazu, poželeće da se bore s tobom do smrti, da te kinje i kažnjavaju do smrti. Zar to samo po sebi ne pokazuje da su antihristi neprijateljski nastrojeni prema Bogu? Da, naravno. Ako bi neko rekao: „Bog je jedinstven; čovek ne treba da obožava nikoga osim Njega, niti bilo kog idola”, da li bi antihrist bio voljan da to čuje? (Ne.) Zašto ne? Te reči ih osuđuju, zar ne? Zar ih ne lišavaju njihovog prava da budu bog? Da li bi bili srećni kad ne bi imali pravo da budu bog, kada bi im ta nada nestala? (Ne bi.) Zato, ako ih razotkriješ, ako im uništiš položaj i ugled, ako ih niko više ne obožava, ako više ne mogu da pridobijaju ljude, ako su bez statusa, oni će se ustremiti na tebe svojim zlim, demonskim kandžama, da te kinje. Kada se nešto dogodi u crkvi i neko ima nameru da ih prijavi Višnjem, da li će im starešina crkve, ako je antihrist, dozvoliti da podnesu prijavu? To kod njega neće proći. Reći će: „Ako podneseš tu prijavu, tebi će se posledice obiti o glavu! Ako nas višnji oreže i ukloni ljude u našoj crkvi, postaraću se da zažališ zbog toga – navešću sve da ti okrenu leđa. Onda ćeš saznati kakav je osećaj kada si uklonjen!” Zar to nije zastrašivanje i pretnja osobi koja bi podnela prijavu? Antihrist kaže: „Bog je jedinstven, zar ne? Dobro; i ja ću biti jedinstven. U našoj crkvi je onako kako ja kažem. Šta god želiš da uradiš, moraš da pređeš preko mene – a mene nećeš preći. Hoćeš da pređeš preko mene? Samo preko mene mrtvog! Ja vladam u našoj crkvi; onako je kako ja kažem. Ja sam istina – ja sam onaj jedinstveni!” Zar to nije đavo koji se ispoljava? Jeste – njegovo đavolsko lice je razotkriveno, njegove đavolske reči izgovorene.

Što se tiče načina na koji se antihristi odnose prema Božjoj suštini, oni idu od neverovanja i sumnji do strpljivog čekanja da dođe njihovo vreme i do iskušavanja, i na kraju do suda i bogohuljenja. To ih vodi korak po korak u kaljugu, u bezdan, i vodi ih ka putu da se odupiru Bogu i da budu Njegov neprijatelj, u potpunoj suprotnosti sa Njim, i da protestuju protiv Njega do kraja, odakle nema povratka. Oni ne samo da ne priznaju postojanje Božje suštine – već se u njima pojavljuju sve vrste predstava i zamisli o svakom aspektu Božje suštine, sa kojima navode na pogrešan put ljude oko sebe i ljude sa kojima dolaze u kontakt. Njihov cilj je da što više ljudi budu isti kao oni, da sumnjaju u Božje postojanje i u postojanje Njegove suštine. Povukli bi čak i druge sa sobom kada umru. Nije dovoljno da sami čine loše stvari – oni žele da pronađu druge, koji će da ih prate, da čine loše stvari s njima, da se opiru Bogu i ometaju rad Njegove kuće s njima, da sumnjaju i odriču se Boga s njima. Antihristi su prepuni predstava i zamisli o svakom aspektu Božje suštine. Ne samo da nisu u stanju da spoznaju Božju suštinu u svemu što On čini – već će takođe strogo analizirati, proučavati, iskušavati i suditi Božjoj suštini, te se čak i tajno sučeljavati sa Bogom, govoreći: „Zar nisi jedinstven? Zar ti nisi bog koji je neprikosnoven nad sudbinom čovečanstva? Kako možeš da dozvoliš da se takve stvari dešavaju ljudima koji veruju u tebe? Ako si ti jedinstveni bog, ne treba da dozvoliš nijednoj neprijateljskoj sili da nedozvoljeno zađe u prostor u kojem ti deluješ.” Kakva je to priča? Kad god se u crkvi nešto dogodi, antihristi će biti prvi koji će ustati i izreći štetne stvari, negativne i osuđujuće reči. Oni će biti prvi koji će ustati i raspravljati se sa Bogom, suprotstaviti Mu se, zahtevajući od Njega da uradi ovo i ono. U takvim trenucima, posebno kada se Božja kuća suočava sa poteškoćama ili neugodnim problemima, antihristi su presrećni. To su trenuci kada su najsrećniji i najzadovoljniji, kada najviše skaču od radosti. Oni ne samo da nisu u stanju da podrže interese Božje kuće – već stoje po strani, gledaju i smeju se, željno iščekujući da izbije pobuna u Božjoj kući, da sav Njegov izabrani narod bude uhapšen i raspušten, i da delo Njegove kuće ne može dalje da napreduje. Tada bi se radovali kao da su na novogodišnjem dočeku. A svaki put kada se neki događaj u Božjoj kući razjasni i razreši, kada braća i sestre izvuku pouku iz toga, tada će antihristima biti izrečena „presuda”. To je i vreme kada su antihristi najpotišteniji, najtužniji i najočajniji. Oni ne mogu da podnesu da vide da braći i sestrama dobro ide niti, pak, da sledbenici Božji imaju veru i da Ga slede prepuni poverenja; ne mogu da podnesu da vide da se pod vođstvom Božjih reči naravi braće i sestara menjaju i da odano obavljaju svoje dužnosti, kao i da im rad postaje sve bolji i bolji. Oni ne mogu da podnesu da vide kako crkva cveta niti kako se Božji plan upravljanja postepeno razvija u dobrom smeru – a još više mrze kada ljudi uvek propovedaju Božje reči, svedoče za Njega i hvale Njegovu divotu i Njegovu pravednu narav. Povrh toga, oni preziru kada ljudi traže Boga, mole Mu se i traže Njegove reči ma šta da im se desilo, pokoravajući Mu se i pridržavajući se Njegove orkestracije. Čak i kada antihristi jedu u Božjoj kući, uživaju u Božjim rečima i svim udobnostima Njegove kuće, često priželjkuju da dobiju priliku da ismevaju Božju kuću. Oni sa nestrpljenjem čekaju da se svi vernici u Boga rasprše i da Božje delo ne bude u mogućnosti da napreduje. Stoga, kada se nešto dogodi Božjoj kući, umesto da je brane ili da razmišljaju o načinima da razreše taj problem, ili da svom snagom štite braću i sestre, ili da im se pridruže da bi se zajedno postarali o tom problemu, da bi zajedno stali pred Boga i pokorili se Njegovoj neprikosnovenosti, antihristi će stajati po strani, smejući se, nudeći beskorisne savete, uništavajući i ometajući. U kritičnom trenutku, oni će čak ponuditi pomoć ljudima sa strane na račun Božje kuće, delujući tako kao Sotonin sluga, namerno ometajući i razbijajući stvari. Zar takva osoba nije neprijatelj Božji? Što je kritičniji trenutak, jasnije se razotkriva njihovo đavolsko obličje; što je kritičniji trenutak, što je složeniji, više se njihovo đavolsko obličje, do najsitnijih pojedinosti i u najvećoj meri, razotkriva; što je kritičniji trenutak, više pomoći će oni dati ljudima sa strane na račun Božje kuće. Kakvi su oni to ljudi? Da li su takvi ljudi braća i sestre? Oni su ljudi koji čine destruktivne, gnusne stvari; oni su Božji neprijatelji; oni su đavoli, oni su Sotone; oni su zli ljudi, antihristi. Oni nisu braća i sestre, i nisu kandidati za spasenje. Da su zaista braća i sestre, da pripadaju Božjoj kući, onda bi pri pojavi bilo kojeg problema u Njegovoj kući ujedinili srce i um sa svojom braćom i sestrama da se suoče sa njim i da ga zajedno reše. Ne bi bili posmatrači, a još manje bi osmatrali i smejali se. Samo ljudi poput antihristȃ mogu da stoje po strani, da se smeju i željno iščekuju da Božju kuću zadesi nešto loše.

Suština antihristȃ može biti razotkrivena u svakoj situaciji. To baš ne može da se prikrije. Ma šta radili, ma koji problem postojao, sva gledišta i naravi koja oni otkrivaju odvratna su čoveku i Bogu. Ne samo da izazivaju razaranje, prekid i ometanje u svim vrstama stvari koje se pojavljuju, smejući se sa strane – već se takođe često sučeljavaju sa Bogom i iskušavaju Ga. Šta znači iskušavati Boga? (U srcu, oni ne veruju u Boga, te govore neke stvari ili koriste neke smicalice da isprobaju Njegove misli, pokušavajući da proniknu u njih.) To je česta pojava. Što se tiče Jova, kako je Sotona iskušavao Boga? (Prvi put kada je Sotona progovorio, rekao je da ako Bog udari na Jovovo domaćinstvo i imovinu, on više neće obožavati Boga; drugi put je rekao da će se Jov odreći Boga ako Bog udari na njegovo telo i kosti. Sotona je želeo da iskuša Boga tako što će učiniti da nesreće zadese Jova.) Da li je to iskušavanje? Da li je to tačna definicija pojma? (Nije.) Strogo govoreći, ti odlomci se odnose na jednu optužnicu. Ono što je Sotona mislio kada je izgovorio te stvari bilo je: „Zar nisi rekao da je Jov savršena osoba? Posle svega dobrog što si mu dao, kako da ti se ne pokloni? Ako udariš na te dobre stvari, da li misliš da će te i dalje obožavati?” To je optužnica. Šta je onda iskušavanje? Sotona je naveo razbojnike da pokradu i opljačkaju Jovove stvari. Za Jova je to bilo iskušavanje. Zašto je to iskušavanje? Zbog ovoga: „Zar ne veruješ u Boga? Kada ti udarim na te stvari, hajde baš da vidimo da li ćeš još uvek da veruješ u njega!” A kako je Jov to ipak shvatio? Verujući da je to kušnja koju mu Bog šalje, on se nije ni borio ni opirao, niti je išta rekao – pokorio se i prihvatio to od Boga. Postoje i izvesne stvari koje su zadesile Gospoda Isusa: Sotona je tražio od Njega da pretvori kamenje u hranu i pokazao Gospodu Isusu svu slavu i bogatstvo sveta, tražeći od Njega da mu se pokloni i da ga obožava. To su bila iskušenja. E, sad, šta antihristi rade kada iskušavaju Boga? (Antihristi nemaju bogobojažljivo srce. Oni čine zlo čak i svesno; oni žele da iskuša Boga da vide da li će ih stići Njegova kazna. Pošto ne veruju u Božju pravednu narav, kada čine zlo, oni je nisu svesni.) To je iskušavanje. Ulaze u to vođeni razmišljanjem „hajde da probamo i vidimo šta će da bude”; oni žele da vide šta će Bog uraditi: „Zar nije Bog veličanstven i pun gneva? E pa, zaveo sam strahovladu u crkvi i učinio sam mnogo loših stvari iza božjih i ljudskih leđa – da li bog zna za to ili ne? Ako u meni nema tuge i ako ne trpim telesnu kaznu, to znači da bog ne zna.” Oni malim napadima testiraju da li je Bog svemoguć ili ne, da bi proverili da li Njegov pogled dopire do najvećih dubina ljudskog srca. To su iskušavanja. Oni žele da potvrde istinitost stvari, da provere da li će Bog zaista reagovati i da li On zaista postoji. To su iskušavanja.

Jednom je jedan antihrist u kontinentalnoj Kini naveo grupu ljudi na pogrešan put. Video je da Božja kuća organizuje horove i da se pevaju himne u inostranstvu i pomislio: „Ako možete da imate horove u inostranstvu, možemo to da uradimo i ovde.” I tako je doveo ljude sa raznih strana da pevaju u horu. Okupio je za njih i veliku publiku; bila je to prilično upečatljiva scena. Zašto je to uradio? S jedne strane, on je uspostavljao nezavisno kraljevstvo, što ne treba dalje objašnjavati. S druge strane je ovako razmišljao: „Bog u koga verujemo je pravi bog i mi imamo delo svetog duha. Možda smo u neprijateljskom okruženju, sa velikom crvenom aždajom koja nas progoni i drži pod strogom prismotrom, ali hajde da pokažemo ljudima da li nas Bog štiti ili ne. Da vidimo da li nešto može da nam se desi; da vidimo da li možemo da budemo uhapšeni.” Kakav je to način razmišljanja? (Ispitivački.) To je iskušavanje – to je ispaljivanje parola i korišćenje krilatica kao što su verovanje da je Bog svemoguć i sveprisutan da bi se ispitalo šta će Bog zapravo da uradi, da se napravi opklada s Njim i da se sučeljava s Njim. To se zove „iskušavanje”. Za neke ljude, kada im drugi kažu: „Ne možeš ovo da jedeš; pokvarićeš stomak”, oni kažu: „Ne verujem ti, poješću to! Da vidimo da li će Bog da mi pokvari stomak ili neće.” I onda oni to zaista pojedu i pokvare stomak. Tada pomisle: „Zašto me Bog nije zaštitio? To je pokvarilo stomak drugim ljudima, ali oni ne veruju u Boga. Ja verujem u Boga; zašto sam time pokvario stomak kao i svi drugi?” Kakvo je to ponašanje? (Ispitivačko.) To je posledica toga što nisu spoznali Boga. Ali kod antihrista postoji još nešto: oni uopšte ne priznaju postojanje Božje suštine, tako da oni sve rade sopstvenim trudom i sopstvenim zamislima, a ne putem vere. Umesto toga, oni iskušavaju Boga. Oni koriste svoje ponašanje i svoje trenutne misli i impulse da istraže da li Bog postoji, da li je Njegova svemoć stvarna i da li On zaista može da ih zaštiti. Ako njihov eksperiment uspe, onda će se njihova vera nastaviti na toj osnovi; ako propadne, ako ih Bog razočara, šta će onda? Reći će: „Više neću verovati u boga. Ne izgleda da mu je stalo do ljudi. Svi kažu da je bog čovekovo utočište – po mom mišljenju to nije nužno tako. Što se tiče tih reči, ljudi treba da naprave neke rezervne planove za sebe u budućnosti; ne smeju da budu toliko glupi. Ljudi moraju sami da razrešavaju svoja pitanja – ne mogu da se oslanjaju na Boga za sve.” To je zaključak do kojeg su došli posle iskušavanja. Šta mislite o tom zaključku? Da li će ljudi doći do tog zaključka ako streme ka istini? (Neće.) Zašto neće? Ako ljudi streme ka istini, na kraju će doći do dobrog, pozitivnog postignuća i nagrade. To jest, bez obzira na to šta ljudi rade, Bog ima Svoje načine i načela kako postupa i kako gleda na te stvari, a ljudi imaju svoje obaveze da obavljaju, kao i svoje sopstvene instinkte. Bog im daruje njihove instinkte; već im je dao načela, tako da ljudi treba da se ponašaju u skladu sa tim načelima pod vođstvom Božjih reči. U nekim stvarima, na površini se čini kao da Bog treba da zaštiti čoveka, ali da li to „treba” dolazi od čoveka ili od Boga? (Od čoveka.) To je zamisao čovekovog uma. To „treba” nije istina; to nije Božja odgovornost. Dakle, šta će tačno Bog učiniti? Bog ima Svoje načine delovanja i Svoja načela. Ponekad, kada te ne štiti, On te otkriva, gleda koji ćeš put da izabereš. Ponekad, pomoću neprijateljskog okruženja, On usavršava tvoje znanje u nekoj oblasti, omogućavajući ti da stekneš aspekt istine i promeniš se u nekom pogledu. On te ojačava i pomaže ti da rasteš. Ukratko, kako god Bog postupao, On ima svoja načela i razloge, kao i svoje ciljeve i zadatke. Ako uzmeš za istinu ideju da „Bog treba da me zaštiti i treba da postupa na taj i taj način”, i držiš je se kao takve, postavljajući zahteve prema Bogu, onda će, kada Bog ne postupi na taj način, nastati sukob između tebe i Boga. Kada dođe do tog sukoba, Bog neće biti kriv. Ko će biti? (Čovek.) Sve počinje s problemom u gledištu ljudi, u njihovom zauzimanju pogrešnog stava, zauzimanju pogrešne pozicije. Kada zatražiš od Boga da se ponaša na određeni način, osetićeš da je to prilično opravdano. Ali da se vratimo korak unazad, kada budeš mogao da se pokoriš i prihvatiš, osetićeš da tvoja opravdanja ne drže vodu i da su to tvoje iskvarene naravi i nerazumni zahtevi. Kada budeš u stanju da prihvatiš, Bog će ti podariti meru istine i znanja koju treba da stekneš. Kako On to vidi, to je element istine koji najviše treba da zadobiješ, a ne neka beznačajna blagodat ili blagoslov. Samo Bog zna šta je najvažnije za tebe i daće ti to u pravo vreme i u tačnoj meri. Antihristi, s druge strane, ne priznaju istinu niti delo Svetog Duha. Ko god da razgovara u zajedništvu o istini i da svedoči o Božjoj ljubavi i spasenju, antihrist neće samo odbiti to da prihvati, već će osetiti odbojnost i otpor prema njima. To je razlika između antihrista i običnih iskvarenih ljudi.

Ovde ćemo zaključiti naše zajedništvo o antihristovoj osobini poricanja Božjeg identiteta i Njegove suštine jedinstvenosti. Imate li još pitanja? (Bože, ja imam pitanje. Nailazim na mnogo vernika u Gospoda kada širim jevanđelje, i svi su odlučni da podrže ono Pavlovo gledište koje glasi: „Hristos je za mene život.” Oni misle da ako mogu da ispune merilo Pavlovih reči, mogu da postanu bog. Da li je to još jedno ispoljenje antihrista, a takođe i poricanje Božje suštine jedinstvenosti?) Manje-više. Antihristi poriču jedinstvenost Boga uglavnom zato što žele da budu bog. Pavlove reči su im posebno omiljene: „Hristos je za mene život, bog je život, uz život božji, ja sam bog.” Oni veruju da, ako je to gledište istinito, imaju nadu da će postati bog, da će vladati kao kralj i da će imati kontrolu nad ljudima; ako nije tako, onda su njihove nade da će vladati kao kralj i postati bog uništene. Ukratko, Sotona uvek želi da bude na ravnoj nozi sa Bogom – kao i antihristi: i oni poseduju tu suštinu. Na primer, među onima koji slede Boga, postoje ljudi koji stalno uzdižu Boga i svedoče o Njemu, svedoče o Njegovom delu i dejstvu koje sud i grdnja Njegovih reči imaju na čoveku. Oni hvale celokupno delo koje Bog čini da bi spasao čoveka, a takođe hvale i cenu koju je Bog platio. Da li i antihristi žele da uživaju u svemu ovome ili ne? Oni žele da uživaju u podršci, laskanju, ushićenju – čak i u pohvalama koje ljudi izriču. I koje još sramne ideje smišljaju? Oni žele da ljudi veruju u njih, da zavise od njih u svemu; u redu je da se i ljudi oslanjaju na Boga – ali ako je, u isto vreme kada zavise od Boga, realnije i istinskije za njih da zavise od antihrista, onda će antihristi biti izuzetno zadovoljni. Ako, u isto vreme kada hvališ Boga i brojiš blagodati koje ti je Bog dao, takođe sabiraš sve zasluge i dostignuća antihrista, i hvališ ih pred svojom braćom i sestrama, prenoseći tako nadaleko i naširoko sve što oni čine, onda ćeš i te kako razgaliti njihova srca i oni će se osećati zadovoljno. Dakle, govoreći sa stanovišta priroda-suštine antihrista, kada kažeš da Bog poseduje autoritet, da je pravedan i da je u stanju da spase ljude, kada kažeš da samo Bog poseduje takvu suštinu, da samo Bog može da obavlja takvu vrstu dela, i da niko ne može da Ga zameni, niti da Ga zastupa u vršenju tih stvari, niti da bi iko mogao da poseduje tu suštinu i da čini te stvari: kada to kažeš, antihristi, u svojim srcima, ne prihvataju te reči, i odbijaju da ih priznaju. Zašto ih ne prihvataju? Zato što imaju ambicije – to je jedna strana problema. Druga strana je da oni ne veruju, niti priznaju, da je ovaploćeno telo Bog. Kad god neko kaže da je Bog jedinstven, da je samo Bog pravedan, njima se javi nelagoda u srcu i iznutra će se tome odupreti, govoreći: „Nije tačno – i ja sam pravedan!” Kada kažeš da je samo Bog svet, oni će reći: „Nije tačno – i ja sam svet!” Pavle je primer za to: kada su ljudi širili reč Gospoda Isusa Hrista, govoreći da je Gospod Isus Hristos dao Svoju dragocenu krv za čovečanstvo, da je On poslužio kao žrtva za greh, da je spasao čitavo čovečanstvo, kao i iskupio čitavo čovečanstvo od greha – kako se Pavle osećao kada je to čuo? Da li je priznao da je sve to Božje delo? Da li je priznao da je Onaj koji je mogao sve to da učini Hristos i da je samo Hristos mogao sve to da učini? I da li je priznao da samo Onaj koji je mogao sve to da učini može da predstavlja Boga? Nije. Rekao je: „Ako je Isus mogao da bude razapet, onda i ljudi mogu biti razapeti! Ako je on mogao da dȃ svoju dragocenu krv, onda mogu i ljudi! Osim toga, i ja mogu da propovedam, a ja znam više od njega i mogu da podnesem patnju! Ako kažeš da je on hrist, zar ne bi trebalo i mene da nazoveš hristom? Ako širiš njegovo sveto ime, zar ne bi trebalo da širiš i moje? Ako je on dostojan da se zove hristos, ako može da predstavlja boga, i ako je on sin božji, zar nismo i mi? Mi koji smo u stanju da patimo i platimo cenu, i koji možemo da se patimo i da radimo za boga – zar ne možemo i mi da se nazovemo hristos? Po čemu se to što te bog odobrava i što te nazivaju hristom razlikuje od hrista?” Ukratko, antihristi nisu uspeli da dokuče aspekt Božje suštine koji je Njegova jedinstvenost niti, pak, shvataju šta je zapravo jedinstvenost Boga. Veruju sledeće: „Biti hrist ili biti bog je nešto na čemu se radi jačajući veštine i sposobnosti, baš kao što se dobija sila kroz borbu. Ne nazivaju tebe hristom zato što imaš suštinu boga. Biti hrist je teško stečen rezultat sopstvene veštine; baš tako stvari stoje u svetu – ko god je veštiji i sposobniji, taj može da bude važan zvaničnik i da ima poslednju reč.” To je njihova logika. Antihristi ne priznaju Božju reč kao istinu. Suština i narav Boga, o kojima se govori u Božjim rečima, za njih su neshvatljivi; oni su laici i autsajderi i oni nemaju pojma, tako da se njihov govor u potpunosti sastoji od reči autsajdera, reči bez duhovnog razumevanja. Ako su radili nekoliko godina i misle da su sposobni da pate i da plate ceh, da mogu da troše glasne žice dok propovedaju doktrine, da su naučili kako da izigravaju licemera i da mogu da navode druge na pogrešan put i da su osvojili odobravanje nekih, onda veruju, naravno, da su sposobni da postanu hristos i da postanu bog.

Imate li još pitanja? (Bože, da li bi mogao još nešto u zajedništvu da nam kažeš o tome šta znači iskušavanje Boga? Na koje načine se iskušavanje Boga ispoljava u ljudima?) Ljudi iskušavaju Boga kada ne znaju kako Bog postupa, kada Ga ne poznaju, niti Ga razumeju, i tako često smišljaju neke nerazumne zahteve od Njega. Na primer, kada je neko bolestan, može da se moli da ga Bog izleči. „Neću da se lečim – hajde baš da vidimo da li će me Bog izlečiti ili ne.” I tako, nakon što se molio neko vreme a da Bog ništa nije uradio, on kaže: „Pošto Bog nije ništa učinio, popiću lek i videti da li će me On sprečiti. Ako mi se lek zaglavi u grlu ili ako prospem malo vode, to je možda način na koji me Bog sprečava da ga popijem.” To je iskušavanje. Ili ako treba da širiš jevanđelje, na primer. U normalnim okolnostima, svi kroz zajedništvo i promišljanje odlučuju šta vaše dužnosti zahtevaju i šta treba da uradite, a onda delujete kada za to dođe vreme. Ako se nešto dogodi dok delaš, to je Božja neprikosnovenost – ako Bog želi da te spreči, onda će to učiniti samoinicijativno. Međutim, recimo da u molitvi kažeš: „O, Bože, danas idem da širim jevanđelje. Da li je u skladu sa Tvojom namerom da izađem? Ne znam da li današnji mogući primalac jevanđelja može to da prihvati ili ne, niti kako ćeš tačno odlučiti o ovome. Tražim Tvoja uređenja, Tvoje usmerenje, da mi pokažeš te stvari.” Posle molitve, sedite tamo, nepomični, a zatim kažete: „Zašto Bog nema ništa da kaže o tome? Možda On ne može da mi pokaže te stvari zato što ne čitam dovoljno Njegove reči. Ako je tako, idem smesta da širim jevanđelje. Ako tamo nadrljam, to je možda zato što me Bog sprečava da izađem, a ako sve ide glatko i ako me Bog ne sprečava, to je možda zato što mi Bog dozvoljava da idem da širim jevanđelje.” To je iskušavanje. Zašto to nazivamo iskušavanjem? Božje delo je praktično; u redu je da ljudi samo obavljaju dužnosti koje treba da obavljaju, da organizuju svoj svakodnevni život i žive svoje živote normalne ljudskosti na način koji je u skladu sa načelima. Nema potrebe da isprobavaš kako će se Bog ponašati ili koje će smernice dati. Brini se samo o tome da radiš ono što treba; ne zamajavaj se dodatnim mislima kao što su: „Da li mi Bog dozvoljava da to radim ili ne? Ako učinim ovo, kako će Bog postupiti sa mnom? Da li je u redu da to uradim na taj način?” Ako je nešto očigledno ispravno, onda se staraj samo o tome; ne razmišljaj o ovome i onome. U redu je moliti se, naravno, moliti se za Božje usmerenje, da ti On usmerava život tog dana, da On usmerava dužnost koju obavljaš danas. Dovoljno je da osoba ima pokorno srce i pokoran stav. Na primer, znaš da ćeš doživeti šok ako rukom dodirneš struju i da možeš da pogineš. A ti se ipak premišljaš: „Bez brige, Bog me štiti. Samo moram da probam, da vidim da li će me Bog zaštititi i da vidim kako to izgleda kada te Bog štiti.” Onda dodirneš struju rukom, i kao ishod toga, doživiš šok – to je iskušavanje. Neke stvari su očigledno pogrešne i ne treba ih raditi. Ako bi ih i dalje činio, da bi video kakva će biti Božja reakcija, to je iskušavanje. Neki kažu: „Bog ne voli kada se ljudi doteruju i kada se mnogo šminkaju. Onda ću to da uradim i da vidim kakav je osećaj kada me Bog prekoreva iznutra.” I onda, kada se dotera, pogleda se u ogledalu i kaže: „Bože dragi, izgledam kao živi duh, ali osećam samo da je to pomalo gadno i ne mogu da se nateram da se pogledam u ogledalo. Pored toga nemam nikakav drugi osećaj – ne osećam Božje gađenje i ne osećam da mi se Njegove reči odmah javljaju, da me obore i da mi sude.” Kakvo je to ponašanje? (Ispitivačko.) Ako si ponekad površan u svojoj dužnosti i dobro znaš da je tako, dovoljno je da se pokaješ i preokreneš. Ali ti se uvek moliš: „O, Bože, bio sam površan – molim Te da me disciplinuješ!” Čemu služi tvoja savest? Ako imaš savest, treba da preuzmeš odgovornost za svoje ponašanje. Treba da ga obuzdaš. Ne moli se Bogu – ta molitva će postati iskušavanje. Pretvaranje neke veoma ozbiljne stvari u šalu, iskušavanje, to je nešto što se Bogu gadi. Kada se ljudi mole Bogu i traže Ga u trenutku kada se suočavaju sa problemom, kao i u nekim njihovim stavovima, zahtevima i načinima na koje obavljaju stvari u ophođenju prema Bogu, često će iskrsavati neko iskušavanje. Šta ta iskušavanja uglavnom podrazumevaju? Radi se o tome da želiš da vidiš kako će Bog postupiti, ili da želiš da vidiš da li Bog može ili ne može nešto da učini. Želeo bi da iskušaš Boga; želeo bi da iskoristiš to pitanje da proveriš kakav je Bog, da proveriš koje su reči koje je Bog izgovorio ispravne i tačne, koje mogu da se ostvare i koje On može da ostvari. To su sve iskušavanja. Da li se ti načini obavljanja stvari redovno javljaju u vama? Recimo da postoji nešto za šta ne znaš da li si dobro uradio ili da li je u skladu sa istina-načelima. Ovde postoje dve metode koje mogu da potvrde da li je ono što si uradio po ovom pitanju iskušavanje, ili da li je pozitivno. Jedan od načina je da imaš skromno srce koje traži istinu, govoreći: „Evo kako sam postupao i gledao na tu stvar koja mi se dogodila, i kakva je sada, kao ishod takvog mog postupanja. Ne mogu da shvatim da li je to zaista trebalo da uradim.” Kako ti se čini takav stav? To je stav traženja istine – u njemu nema iskušavanja. Pretpostavimo da kažeš: „Svi odlučuju o ovoj stvari zajedno, posle zajedništva.” Neko pita: „Ko je zadužen za to? Ko je glavni donosilac odluka?” A ti kažeš: „Svi”. Tvoja namera je sledeća: „Ako kažu da je sa ovom stvari postupano u skladu s načelima, reći ću da sam ja to uradio. Ako kažu da nije postupano u skladu s načelima, počeću tako što ću prećutati ko je to uradio i ko je doneo odluku. Na taj način, čak i ako nastave i pokušaju da pripišu nekome krivicu, neće je pripisati meni, a ako neko bude osramoćen, to neću biti samo ja.” Ako govoriš s takvom namerom, to je iskušavanje. Neko može da kaže: „Bog se gnuša kada čovek sledi ovozemaljske stvari. Gnuša se stvari kao što su obeležavanja godišnjica i festivali.” Sada kada to znaš, možeš samo da daš sve od sebe da izbegneš takve stvari, u meri u kojoj to okolnosti dozvoljavaju. Međutim, recimo da namerno slediš ovozemaljske poslove dok radiš stvari tokom festivala, a dok to radiš, namera koju gajiš je sledeća: „Samo gledam da li će me Bog disciplinovati zbog toga, da li će uopšte obratiti pažnju na mene. Samo gledam kakav stav On zaista ima prema meni, koliko duboko ide Njegovo gnušanje. Kažu da se Bog gnuša toga, kažu da je svet i da prezire zlo, pa ću videti kako se On gnuša zla i kako će me disciplinovati. Ako me, kada radim te stvari, Bog natera da ispovraćam dušu, da mi se stalno vrti u glavi, da sam nesposoban da ustanem iz kreveta, onda će izgledati kao da se Bog zaista gnuša tih stvari. On neće samo govoriti – činjenice će to potvrditi.” Ako se uvek nadaš da ćeš videti takav prizor, kakvo ponašanje i namere imaš? Ti iskušavaš. Čovek nikada ne sme da iskušava Boga. Kada iskušavaš Boga, On se krije od tebe i pred tobom pokriva Svoje lice, a tvoje molitve su beskorisne. Neko će možda pitati: „Zar neće uspeti čak i ako sam iskren u srcu?” Da, čak i ako si iskren u srcu. Bog ne dozvoljava ljudima da Ga iskušavaju; On se gnuša zla. Kada budeš imao takve rđave ideje i misli, Bog će se kriti od tebe. On te više neće prosvećivati, već će te okrenuti na jednu stranu i nastavićeš da činiš bezumne stvari koje prekidaju i ometaju dok ti se ne pokaže ko si zaista. To je posledica do koje dolazi kada ljudi iskušavaju Boga.

(Bože, ja imam jedno pitanje. Zadužen sam za opremu u crkvi. Moj stav prema toj dužnosti uvek je nepromišljen i neozbiljan. Braća i sestre su već ukazivali na moje greške i orezali me, razgovarali su sa mnom u zajedništvu o primeru koji je Bog jednom dao o čoveku koji je potajno pio sirup protiv kašlja: Bog ga nije disciplinovao niti prekorio, već ga je eliminisao kada ga je popio. Božja narav ne podnosi ljudske uvrede – znam te reči, ali stava sam da je Bog milostiv i pun ljubavi, da prema meni verovatno neće postupati kao što je postupio sa tim čovekom. Dakle, nisam se plašio. Na osnovu današnjeg razgovora u zajedništvu sa Bogom, osećam da imam sumnjičav stav prema Njegovoj pravednoj naravi, kao i ponašanje antihristȃ: iskušavam Boga, nikada Ga se ne plašim.) Božji stav prema nekome ne zasniva se na tome da li Ga se ta osoba boji, niti kakav privremeni stav ta osoba može da ima prema datom pitanju. Loše navike i neodgovornost koje ta osoba može da prikaže i otkrije u beznačajnim životnim situacijama Bog ne smatra ozbiljnim problemima. Dovoljno je da možeš da se posvetiš svojoj osnovnoj dužnosti i da preuzmeš odgovornost za nju. Ako osećaš da nikada nećeš moći da preuzmeš odgovornost za upravljanje opremom i da ne možeš da usmeriš svu svoju snagu da to dobro radiš, šta to pokazuje? Jednim delom, to pokazuje da ti upravljanje ne ide od ruke; nadalje, to pokazuje da nisi za taj posao. Ako smatraš da bi tvoj ostanak na toj dužnosti jednog dana mogao da dovede do katastrofe, bilo bi bolje da preporučiš nekog drugog da je obavlja; pusti da te zameni neko iz crkve ko jeste za taj zadatak i onda se prihvati posla u kojem si dobar, posla koji te zanima i budi odan u obavljanju te dužnosti. Štaviše, ako neko zaista voli istinu i zaista želi da se boji Boga i da se kloni zla, da živi dostojanstveno i da ga drugi ne preziru, već da ga poštuju, onda treba da bude odlučan u nameri da sve radi dobro. I dok to čini, treba da ima volju da pred Bogom kaže: Bože, molim Te, disciplinuj me ako loše radim – molim Te, obavljaj Svoje delo. Ljudi loše upravljaju jedni drugima; u najboljem slučaju mogu nekoga da nauče da razvije svoj talenat u nekoj oblasti. Ali kada je u pitanju put kojim neko ide, njegovi pogledi na život, ciljevi koje bira u životu i kakva će osoba biti, niko mu ne može pomoći. Samo Božje reči i Bog mogu da promene ljude. Kako se to ostvaruje? Tako što su ljudi sami bespomoćni – oni moraju da puste Boga da rešava stvari. Dakle, koje kriterijume osoba mora da ispuni da bi dopustila Bogu da dela, pre nego što On bude voljan da dela? Prvo mora da ima takvu volju i težnju da kaže: „Znam da nikada nisam uspeo dobro da obavim ovaj zadatak. Braća i sestre nisu bili zadovoljni – ni ja nisam bio zadovoljan – ali želim da to uradim dobro. Šta da radim? Staću pred Boga u molitvi i pustiću Ga da dela u meni.” Ako želiš da Bog dela u tebi, najbitnije ti je da budeš sposoban da patiš – kada te Bog disciplinuje, kada te prekorava, moraš da budeš sposoban da to prihvatiš. Svako dobro delo počinje s poslušnošću i s prihvatanjem u srcu. Može se reći da će svi sumnjati u Božju pravednost i svemoć pre nego što u potpunosti budu spaseni. Različito je to što, uprkos svojim neznatnim sumnjama, obični, iskvareni ljudi mogu normalno da obavljaju svoju dužnost i da streme ka istini i da postepeno spoznaju Boga; njihova subjektivna težnja je aktivna i pozitivna. Antihristi su sušta suprotnost: njihove subjektivne težnje ne sadrže prihvatanje i poslušnost, i oni ne teže da to priznaju; namesto toga, oni se opiru. Oni ne prihvataju. Šta je onda dobro kod običnih, iskvarenih ljudi? Duboko u srcu, oni prihvataju i vole pozitivne stvari – samo što zbog svoje iskvarene naravi u nekim trenucima ne mogu da se kontrolišu, kada nešto loše obave, i kada su stvari izvan njihove kontrole, izvan njihovog domašaja, i zato su često negativni i slabi u srcu, osećaju da ih Bog ne želi, da ih se gadi. Da li je to dobar osećaj? Dobro je imati takav osećaj – to znači da imaš priliku da budeš spasen i to je znak da možeš da budeš spasen. Ako to ni ne osećaš, onda su ti nade da ćeš zadobiti istinu i biti spasen prilično tanke. Upravo to osećanje pokazuje da i dalje imaš savest, dostojanstvo i integritet – da u tebi i dalje postoji razumnost. Ako ni to nemaš, onda si zaista antihrist, bezvernik. Trenutno se samo delimično ponašaš kao bezvernik, kod tebe može da se primeti nešto malo od onoga što oni otkrivaju, malo njihove naravi, ali ipak nisi bezvernik. Kako Bog to vidi, ti veruješ u Njega i Njegov si sledbenik, iako još uvek imaš mnogo problema i nedostataka na putu verovanja u Njega, nedostataka u svojoj težnji, u svojim gledištima i u svakom aspektu svog privatnog života. Kako, dakle, treba da se razreše ti problemi? To je jednostavno. Sve dok ispunjavaš osnovne zahteve da imaš savest i razum, da stremiš ka istini i voliš pozitivne stvari, svi ti problemi mogu da se reše – samo je pitanje vremena. Dokle god možeš da prihvataš istinu i prekor i disciplinu koje dolaze od Boga, već si prešao prvu prepreku. Druga prepreka je da sa svoje strane treba da naučiš da razrešiš svoju iskvarenu narav i razna stanja koja se javljaju u tebi kada te bilo šta zadesi, kao i da naučiš da razrešiš probleme Božjim rečima, dok čitaš Božje reči i slušaš zajedništvo i iskustvena svedočenja braće i sestara. Radi se o tome da treba da budeš u stanju da često staješ pred Njega, da Mu govoriš o svojim okolnostima i stanjima, kao i o problemima sa kojima se suočavaš, da Mu ih otvoreno iznosiš i da iskreno prihvataš Njegovo orezivanje, Njegovu disciplinu i prekor, pa čak i Njegovo otkrivenje o tebi i stav prema tebi – tvoje srce treba da ostane otvoreno prema Njemu, a ne zatvoreno. Dokle god je tvoje srce otvoreno, dok tvoja savest i razum mogu da posluže svrsi, istina će moći da uđe u tebe i izazove promenu u tebi. Svi ti problemi tada mogu da se razreše. Oni nisu nerazrešivi; nijedan od njih nije bitan problem. Uobičajeno je da ljudi budu površni u obavljanju svoje dužnosti. To je najčešće stanje u kojem se nalazi celo iskvareno čovečanstvo. Jedno stanje je biti pun laži, a drugo je glupirati se, biti površan i neodgovoran u svemu, biti smeten – to je normalno za celo iskvareno čovečanstvo. To su mnogo manje nečuvene stvari od čovekovog otpora prema Bogu i odbijanja istine. To čak i nije ono što Bog gleda kod čoveka. Ako bi Bog ocenjivao svaku sitnicu kod ljudi, onda ih ne bi želeo čim bi rekli ijednu pogrešnu reč; ne bi ih želeo čim bi napravili neku sitnu grešku; ne bi ih voleo ako bi u mladosti bili plahoviti i nestrpljivi u svom poslu, i onda bi oni bili ti koje bi On napustio i uklonio. Da je tako, niko ne bi bio spasen. Neki će reći: „Zar nisi rekao da Bog osuđuje ljude i odlučuje o njihovim ishodima na osnovu njihovog ponašanja?” To je drugo pitanje. Na ljudskom putu stremljenja ka istini, da bi postigli promenu naravi i spasenje, takva stanja su, kako ih Bog vidi, najčešća pojava od svih, toliko obična i uobičajena da uobičajenija ne mogu biti. Bog ih čak i ne gleda. Šta On gleda? On gleda da li imaš pozitivnu težnju, kakav je tvoj stav prema istini i pozitivnim stvarima, kao i prema težnji ka promeni naravi. On gleda da li to želiš, da li se trudiš. Kada Bog vidi da želiš i da se trudiš, da osećaš grižu savesti kada činiš nešto pogrešno, da umeš to da mrziš, da znaš da treba da staneš pred Boga u molitvi i da Mu se ispovediš i pokaješ, On tada kaže da za tebe ima nade, da nećeš biti uklonjen. Da li misliš da su Božja pravedna narav, Njegova milost i ljubav sve prazne fraze? Upravo zato što On ima takvu suštinu, Bog ima stav prema svakoj vrsti osobe, a ti stavovi su izuzetno praktični – uopšte nisu prazni.

Ovaj razgovor o suštini antihristȃ kojim se već neko vreme bavimo namenjen je svima da ga čuju, delimično kako bi mogli da razumeju i razaznaju antihriste, da odrede ko su oni i da ih odbace; cilj mu je i da sve obavesti da svako ima antihristovu narav, baš kao i antihristi, ali da samo pravi antihristi treba da budu uklonjeni i napušteni, dok su obični ljudi sa antihristovom prirodom oni koje će Bog spasiti, a ne oni koje će ukloniti. Svrha razgovora u zajedništvu o suštini antihristȃ i o svakom aspektu njihove naravi nije da bi se ljudi osudili – već da bi ljudi bili spaseni, da im se dȃ put, da im se omogući da jasno vide kakve iskvarene naravi oni zapravo imaju, o čemu Bog zaista govori kada kaže da je čovečanstvo Njegov neprijatelj, kao i zašto bi to rekao – koje Ga tačno vrste iskvarene naravi u čoveku, kao i koja otkrivenja otpora i buntovništva protiv Boga u čoveku Ga izazivaju da to kaže, da izrekne te osude. Baš zato što Bog želi da spase čoveka, jer On ne napušta čovečanstvo, niti Svoje sledbenike, kao ni one koje je izabrao. On neumorno govori i dela na takav način. Božji govor i delanje na takav način ne svodi se samo na to da ljudi shvate koliko je On divan, koliko je iskren i strpljiv sa ljudima, koliko je truda uložio. Kakva je korist od razumevanja svega toga? Kada ljudi to shvate, oni pokazuju tek malo zahvalnosti prema Bogu – ipak, njihova iskvarena narav uopšte nije razrešena. Bog govori sa tako iskrenim strpljenjem da bi ljudima pokazao da se potrudio i da je odlučan u nameri da spase ljude – On se ne šali; Bog želi da spase čovečanstvo i On je rešen da to učini. Kako se to može videti? Ne postoji aspekt istine o kojem Bog govori samo s jedne strane ili iz jednog ugla, niti On govori na jedan način – umesto toga, On to saopštava ljudima iz različitih uglova, na različite načine, različitim jezikom i u različitim stepenima, kako bi ljudi spoznali svoju iskvarenu narav i sebe, i iz toga shvatili u kojem pravcu njihova težnja treba da ide, kao i kakvim putem oni treba da krenu. On to čini da bi ljudi napustili i izmenili svoju sotonsku, iskvarenu narav i otpustili filozofije za ovozemaljsko ophođenje, načine preživljavanja i načine i metode življenja sa kojima Sotona kvari ljude, da bi oni umesto toga živeli u skladu sa načinima, metodama, pravcima i ciljevima koje je Bog ljudima saopštio i pokazao. Bog ne čini sve to da bi naveo ljude da poveruju u to, niti da im dozvoli da vide Njegove izuzetno brižljive i ljubazne namere, kao i kako je teško činiti sve što On čini. To ne treba da znaš. Usredsredi se samo da, u rečima koje Bog izgovara, pronađeš ono što treba da primenjuješ, kao i da shvatiš istinu i Božje namere koje su u njima; uđi u istina-stvarnost; živi u skladu sa istina-načelima i ponašaj se i postupaj u skladu sa istina-načelima i dovrši nalog koji ti je Bog dao, tako da postigneš spasenje. Bog će time biti zadovoljan, a pitanje čovekovog spasenja biće ostvareno u celosti, od čega će i čovek imati koristi. A što se tiče onih trenutaka kada u onome što ljudi govore još uvek ima mnogo doktrine, kada su previše površni u svojim postupcima, kada su uvek plitki, kada njihova pokvarenost preovlađuje – posebno kod mladih ljudi koji nisu skloni da slede pravila, koji ponekad vole dugo da spavaju, koji imaju neke navike koje nisu sasvim razumne drugima, niti poučne – ne forsirajte te stvari. S njima treba polako. Dokle god si voljan da stremiš ka istini, možeš da se potrudiš oko Božjih reči i možeš često da staješ pred Boga, da Mu otvaraš svoje srce, On će delati. Niko ne može nikoga da promeni ljudskom snagom ili ljudskim sredstvima, uključujući tu i tvoje roditelje, koji ne mogu da te promene.

To što si danas došao u Božju kuću je Božje delo, i to što možeš da slušaš propovedi ovde, sigurno i postojano, čak i u ovom dobu, usred zlih trendova, i da obavljaš svoju dužnost bez ijedne zarađene pare – to je Božje delo. Zašto Bog to radi? Šta se Bogu sviđa kod tebe? To što imaš bar malo osećaja za pravdu i što imaš savest; to što osećaš odbojnost prema zlim trendovima i što voliš pozitivne stvari; i što se raduješ dolasku Božjeg carstva, Hristovog carstva i istine. Ti imaš te težnje i Bogu se to sviđa kod tebe, zbog toga te je doveo u Svoju kuću. Da li misliš da Bog ne vidi te tvoje mane i loše navike? Bog primećuje tvoje mane – On ih sve zna. Ako ih zna, zašto se ne pobrine za njih? Takve stvari u mnogim slučajevima izazivaju sukob u ljudskom srcu. Oni kažu: „Da li bi Bog spasio nekoga poput mene? Može li neko poput mene da postigne spasenje? Tako sam rđav i iskvaren, tako nevoljan da se pokorim disciplini, tako buntovan – i opirem se i sumnjam u Boga. Kako je Bog ipak mogao da izabere mene?” Šta te muči? Samo Bog može da te spasi; moraš da veruješ da On to može. Dovoljno je da se usredsrediš na slušanje Božjih reči, na njihovo prihvatanje i primenu. Nemoj da se zaglaviš u tim drugim stvarima – nemoj uvek da budeš negativan zbog njih. Niko te ne drži u šaci; niko nema ništa čime bi mogao da ti naudi. Bog ne gleda na te stvari. Ako si u svom stremljenju ka pravom putu i istini ometen lošim navikama, slabostima ili pokvarenošću do koje dolazi usled upadanja u zamke koje život postavlja, zar to nije gubitak? Zar to nije neisplativo? (Jeste.) Trenutno bi trebalo da postoji dosta ljudi koji su zaglavljeni u takvom stanju. Neki ljudi kažu da su oni po prirodi brzopleti, da su vrlo neotesani u svemu što rade i da ne vole da uče. Kažu i da imaju loše navike: ne vole da ustaju rano, niti da rano ležu, i vole da igraju video igrice; ponekad vole da se bave ispraznim ćaskanjem, a ponekad vole i da pričaju viceve. Pitaju: da li bi me Bog spasio? Zar nije problem to što imaš toliko predstava i zamisli o sebi? Zašto malo ne tražiš? Koje je zaista Božje gledište i šta Njegove reči zaista govore? Da li se to pominje kao problem u Njegovim rečima? Neki ljudi kažu da vole da se doteruju i da zato uvek moraju da se obuzdavaju. Drugi kažu da mnogo vole da jedu meso. To su sitni problemi. Ti nedostaci, te ličnosti ili te životne navike su u većini slučajeva nedostaci u čovekovoj ljudskosti; oni se ne računaju kao iskvarena narav. Ono što ljudi zaista treba da razreše je njihova iskvarena narav. Ne gubite iz vida širu sliku. Kada spoznaš da imaš iskvarenu narav i počneš da se usredsređuješ na razmišljanje o njoj i na njeno razlučivanje, kao i da se trudiš oko nje i počneš da je mrziš, ti tvoji sitni nedostaci će se polako menjati – više neće predstavljati problem. Neki mladi ljudi vole da se zabavljaju. Kada obave posao za koji su zaduženi, u redu je da se malo zabave. Neke mlade žene vole da budu lepe, da se doteruju i šminkaju. I to je u redu, sve dok ne ode predaleko i dok ne nose čudne odevne kombinacije ili preteraju sa šminkom. Sve je u redu; niko ih ne ograničava. Ništa od toga nije problem. Takve navike u životu, zahtevi da živiš kvalitetnim životom, kao i mali problemi u ličnosti – ništa od toga ne može da te navede da se opireš Bogu, niti da te navede da ideš protiv istine. Ono što te zaista tera da se opireš Bogu, ono što te sprečava da staneš pred Njega i što te tera da se pobuniš protiv Njega, jeste tvoja iskvarena narav. Kada uspeš da otkriješ, spoznaš i omrzneš svoju iskvarenu narav i stekneš subjektivnu želju da primenjuješ u skladu sa istina-načelima, svi ti sitni nedostaci mogu da budu razrešeni. I pošto je tvoja iskvarena narav razrešena – najveći problem, tvoj otpor prema Bogu, razrešen – da li će se ti tvoji sitni nedostaci i dalje računati kao problemi? Kada to vreme dođe, takve sitnice kao što su kako se ponašaš i kako živiš, šta jedeš, šta piješ, šta radiš u slobodno vreme, kako obavljaš svoju dužnost i kako se slažeš sa drugima će postepeno rasti utemeljeni na načelima. Tek tada ćeš naučiti da je razrešavanje nečije iskvarene naravi bilo i ostaje veliko pitanje nečijeg života, da kada se jednom razreši nečija iskvarena narav, rešavaju se i svi drugi problemi. Kada razrešiš problem pobune protiv Boga, tada ćeš dostojanstveno živeti u ljudskom obličju. Moguće je već da ima nekih manjih nedostataka koje više ne pokazuješ. Ljudi mogu da te hvale, da kažu da si dobra mlada osoba, da si iskren u svojoj veri u Boga, da deluješ kao vernik u Boga. Ali ako Bog kaže da još uvek možeš da se pobuniš protiv Njega, onda je tvoje spoljašnje uzorno ponašanje beskorisno, ma koliko bilo dobro. Osnovni problem nije razrešen – tvoja iskvarena narav još nije razrešena, i ti i dalje možeš da se pobuniš protiv Boga. Još uvek si vrlo daleko od spasenja! Kakva je korist od lepog ponašanja? Zar se ne zavaravaš time?

Koji problem je sada od vitalnog značaja za vas da ga razrešite? (Problem iskvarene naravi.) Neki mogu da kažu: „Volim da nosim šarenu odeću, ali je Božja kuća ne voli, pa ću se pobuniti protiv nje.” Ne moraš – nosi je ako želiš. Neki kažu: „Volim da stavim puder i šminku i volim da izgledam lepo kada svakodnevno srećem ljude – to je baš lepo!” Dokle god imaš vremena, to je u redu. Neki kažu: „Volim dobro da jedem, gurman sam – volim i ljutu i kiselu hranu.” Dokle god imaš sredstva, priliku i slobodno vreme, možeš da jedeš tu hranu koliko ti duša ište. Čak i ako ne bi sebi udovoljio u svemu tome, ako bi se suzdržao i pobunio se protiv toga, tvoja iskvarena narav ne bi bila razrešena. Šta bi moglo da proizađe iz toga što se suzdržavaš? Podneo bi veliku telesnu patnju, ali bi u srcu osetio da ti je učinjena nepravda – i kakve bi onda uzgredne negativne posledice to imalo na tebe? Osetio bi da si mnogo stradao za Boga, da si zadobio istinu, a u stvari, ne bi imao ništa, niti bi bio bilo šta. Možeš da se oblačiš elegantno i dostojanstveno i trezveno – možeš da izgledaš kao brat ili sestra, kao i da budeš vrlo pristojan – ali ako ne možeš čak ni da pronađeš istina-načela kada moraš da obavljaš dužnost, i ako bi nadalje prekidao i ometao rad crkve, da li je tvoj osnovni problem razrešen? (Nije.) Stoga, ma kako gledao na to, najosnovnije je razumevanje Božjih reči, istine i ulazak u istina-stvarnost, kao i razrešavanje tvoje iskvarene naravi. Ne traći svoj trud na nekoliko beznačajnih problema i na spoljašnje ponašanje, zadržavajući se na njima i ne otpuštajući ih, uvek osećajući krivicu i dug u srcu, uvek rešavajući te stvari kao da su značajna pitanja. Iz toga proizilazi tvoja iskvarena narav koja zauvek ostaje nerazrešena. Ako čak ni ti ne znaš kakva si osoba ili kakvu iskvarenu narav imaš – ako nemaš ni najmanje razumevanja za to, zar to neće sve pokvariti? Kada spoznaš svoju iskvarenu suštinu, ti tvoji sitni problemi više neće biti problemi. Prirodno, dok budeš shvatao istinu i ulazio u istina-stvarnost i sve više bio u stanju da postupaš u skladu s istina-načelima, postepeno ćeš se osloboditi tih sitnih problema. Tako je i sa nestalnim ličnostima ili sa osobama koje su spore, pričljive ili ćutljive – to nisu problemi. To su problemi ličnosti. Neki ljudi imaju jasnu dikciju, dok je drugi nemaju; neki ljudi su odvažniji i usuđuju se da govore pred velikim grupama ljudi, dok su drugi manje odvažni i ne usuđuju se da govore pred velikim brojem ljudi; neki ljudi su ekstrovertni, dok su drugi introvertni. Ništa od toga nije problem. Šta je problem? Narav antihristȃ koja se opire Bogu – to je problem. To je najveći problem, izvor sveukupne iskvarenosti čoveka. Ako razrešiš problem iskvarene naravi, nijedan drugi problem više neće biti problem.

Ima li još pitanja? (Bože, imam pitanje: u svom stremljenju ka istini, ja imam normalan duhovni život, ali moje srce koje voli i stremi ka istini nije baš najbolje. Kada osetim da je moje stanje pogrešno, marljivo tragam nekoliko dana, ali kada ti dani prođu, opet popuštam. To stanje se stalno vraća i znam da je to narav koja je odbojna ka istini, ali još uvek ne mogu da je razrešim u korenu.) To se ne može zaobići – takav je čovekov život-ulazak. Ako uvek želiš da rešiš taj problem, praviš grešku. Na primer: nekim ženama, kada pokušavaju da pronađu muža, ne smeta ako on samo prosečno izgleda, ali zato mora da bude romantičan. Mora da upamti kada i gde su se prvi put sreli, kada joj je rođendan, kada im je godišnjica i tako dalje. Mora da se seća svakog bitnijeg datuma, a ponekad mora da se seti i da kaže: „Volim te, dušo!”, i da joj ponekad kupi poklone. Iskušavaće ga: „Kada smo prvi put izašli na sastanak? Kada je Dan zaljubljenih?” Često tako traže romantiku i podsticaj, a ako im život postane dosadan, one se ne mire s tim i zakeraju mužu: „Pogledaj se, nesposobnjakoviću. Nemaš ti pojma šta je romantika. Mnogo je dosadno provoditi dane s tobom! Propašće mi život s tobom!” Zar taj nedostatak nije čest kod mnogih žena? A kada kažeš da je nečiji muž romantičan, da ume da udovolji ženi, da se prema svojoj ženi odnosi kao prema princezi, takve žene postanu nepodnošljivo ljubomorne, požele da mogu da otmu tog muža za sebe. One naprosto nisu voljne da žive svakodnevnim, običnim životom. Da li si nekada pokazala taj nedostatak? (Jesam.) Dok Bog dela i spasava ljude, malo je napetih, uzbudljivih trenutaka, i On ti neće priređivati iznenađenja. Sve je prizemno i uobičajeno – to znači biti praktičan. Za stremljenje ka istini nisu potrebna osećanja. Dokle god je stremljenje prisutno u tvom srcu; i dokle god s vremena na vreme ispituješ da li skrećeš s puta na kojem se nalaziš, da li postoje bilo kakvi propusti ili gubici izazvani ljudskom greškom u dužnosti koju obavljaš, da li razgovaraš u zajedništvu o tome da li su braća i sestre u međuvremenu stekli bilo kakve nove uvide ili znanje o obavljanju dužnosti koji ti nedostaju, o tome da li je bilo izobličenja u tvom razumevanju Božjih reči kada ih čitaš, o tome da li je u njima bilo stvari koje su van tvog domašaja, stvari koje nisi iskusio, koje si zanemario i tako dalje – sve dok su svi takvi putevi, ciljevi i pravci normalni i ispravni, to će biti dovoljno. Dokle god je tvoj opšti pravac ispravan, to je dovoljno. Ne traži uzbuđenja i ne traži iznenađenja. Niko te neće iznenaditi. Verovanje u Boga i stremljenje ka istini može da se uporedi sa načinom na koji normalni ljudi žive svoje živote. Veći deo vremena se odvija na prilično jednoličan način, jer živiš u ovom svetu, gde ništa nije natprirodno i ništa nije odvojeno od stvarnog života. Toliko je jednolično. Ali postoji razlika između ove vrste jednoličnog života i života onih koji ne veruju: dok veruješ u Boga i obavljaš svoju dužnost, stalno učiš o svojoj iskvarenoj naravi, stalno ispravljaš i menjaš svoj odnos sa Bogom, i stalno učiš o istinama koje ne shvataš, znajući i prihvatajući istine koje ne znaš niti shvataš. U tome je razlika. To je već prilično velika razlika – šta biste, dakle, još mogli da tražite? Zar se ne dešava dovoljno stvari u Božjoj kući, u crkvi i oko tebe? Stvari koje su se dešavale od početka Božjeg dela do sada dovoljne su za ljudsko razumevanje. Dani prolaze vrlo brzo: deset, dvadeset godina prolaze u trenu, a onda, u drugom trenu, trideset, pedeset godina. To je otprilike i koliko traje nečiji život. Koje drugo uzbuđenje treba tražiti? Te stvari su dovoljno uzbudljive. Sve što se dešava oko tebe treba da ti omogući da otkriješ jedinstvene stvari, da otkriješ istinu i da bude iznenađujuće. To nije jednolično, zar ne? (Nije.) Stremiti ka istini ne znači tražiti uzbuđenje. Tako je i sa ljudima koji žive u svojoj normalnoj ljudskosti, u ovom materijalnom svetu. Ne tražite uzbuđenje – traženje uzbuđenja i osećanja je ono što ljudi sa punim stomakom rade kada su dokoni. Obavljajući svoje dužnosti i stremeći ka istini, ljudi svakodnevno uče nove lekcije. Neki će reći: „Zašto onda ne učim nešto?” Pa, možda je tvoj napredak sporiji; ako postoje stvari koje učiš svakog meseca, to je dovoljno. Dokle god napreduješ i stremiš ka istini, imaćeš šta da pokažeš. Da li je ovaj razgovor u zajedništvu rešio problem? (Jeste.) Kako? Koje reči su to razrešile? (Razrešeno je tako što znam da moji pogledi na težnje u mojoj veri u Boga nisu praktične – moj način nije pragmatičan način stremljenja. Uvek se trudim da tražim podsticaj, uvek težim ka tome da osetim stvari, a da prema Bogu imam samo predstave i zamisli, da održavam odnos sa Njim na distanci punoj poštovanja, ali zanemarujem to da će ljudi imati slabost tokom svog život-ulaska, da će napredovati sopstvenom brzinom i da će se suočiti sa svakakvim okolnostima. To je normalno.) Dobro si razumeo. Kada okolnosti nisu nastupile, ljudi treba da obavljaju svoje dužnosti kako god to treba da čine i da nastave da streme kao što treba. Nemoj da tražiš uzbuđenje, niti da osećaš stvari; nemoj da budeš preosetljiv i da kažeš: „Zašto sam danas loše raspoložen? Ah, ja i Bog smo na distanci – daj da se što pre pomolim!” Nema potrebe za takvom preosetljivošću. Bogu to nije bitno; On se ne zamara tim tvojim beznačajnim stvarima! Možeš da kažeš: „Danima se nisam molio, ali često tražim Boga u svom srcu kada delam i srce mi je uvek bogobojažljivo.” Tu nema nikakvih problema. Neki će reći: „Oh, bio sam toliko zauzet svojom dužnošću da već danima ne čitam Božje reči.” Ti nisi prošao kroz tu proceduru – ti si je zanemario – ali si tokom obavljanja svoje dužnosti otkrio mnoge probleme, i otkrio si nešto o iskvarenoj naravi, i za to vreme, koje te je mnogo čemu naučilo, slušao si kako drugi razgovaraju u zajedništvu. Zar to nije pravi dobitak? Zar ne čitaš Božje reči da bi shvatio istinu i zadobio je? Kakva je korist od insistiranja da to uradiš na određeni način ili pomoću određene metode? Dobro. Današnje zajedništvo ćemo zaključiti ovde. Doviđenja! (Hvala ti, Bože, i doviđenja!)

30. maj 2020. godine