Danas nastavljamo razgovor u zajedništvu o desetoj stavci raznih ispoljenja antihristȃ: oni istinu preziru, drsko se rugaju načelima i zanemaruju uređenja Božje kuće. Prošli put smo naše zajedništvo posvetili isključivo preziranju istine, pa hajde prvo toga da se podsetimo. Koje je bilo vaše objašnjenje „preziranja” prošlog puta? (Objasnili smo ga kao nepridavanje značaja istini, kao gledanje s visine, nipodaštavanje i umanjivanje istine i omalovažavanje istine.) Da li ste upotrebom ovih izraza jasno objasnili suštinu te reči? (Naše objašnjenje se svelo samo na sinonime preziranja; bilo je površno i nije razjašnjavalo pojedinosti preziranja istine, kao ni naš stav i ispoljenja u našem ophođenju prema istini. Nismo uspeli da objasnimo suštinu.) Kakva je priroda takvog objašnjenja? U koju kategoriju spada? (U reči i doktrine.) U još neku? Da li pripada znanju? (Da.) Kako je to znanje stečeno? Stečeno je školovanjem, od nastavnika, kao i iz rečnika i knjiga. Dakle, u čemu je razlika između Mog i vašeg objašnjenja? (Božje objašnjenje u zajedništvu se odnosi na stav svake osobe prema istini – to jest, duboko u srcu, ljudi se opiru istini, osećaju odbojnost i gađenje prema njoj, ne prihvataju je, pa čak idu toliko daleko da je osuđuju i zlonamerno joj sude i kleveću je. Božje objašnjenje potiče iz suštine stava ljudi prema istini.) Moje objašnjenje suštine reči „preziranje” dato je iz perspektive raznih suštinskih ponašanja, primena, stavova i gledišta. Koje od tih objašnjenja je zapravo istina? (Božje objašnjenje je istina.) Dakle, šta nedostaje vašem objašnjenju? (Mi ne shvatamo istinu. Stvari vidimo samo površno i tumačimo ih bukvalno, oslanjamo se na znanje i doktrine da bismo sagledali probleme.) Vi tumačite ovu reč na osnovu znanja koje ste stekli i prema vašem shvatanju doslovnog značenja, ali uopšte ne znate kako je ta reč povezana sa priroda-suštinom osobe i sa iskvarenom naravi. U tome se znanje i doktrina razlikuju od istine. Da li i vi obično koristite ovu metodu i perspektivu kada čitate Božje reči i u zajedništvu razgovarate o istini? (Da.) Nije ni čudo što većina ljudi, bez obzira na to koliko čitaju Božje reči, ne može da shvati šta je istina u njima. Dakle, mnogi ljudi veruju u Boga dugi niz godina bez razumevanja i bez ulaska u istina-stvarnost. Zbog toga se uvek kaže: „Ljudi ne shvataju istinu i ne poseduju sposobnost da u nju proniknu.”

Danas nastavljamo razgovor u zajedništvu o desetoj stavci ispoljenja antihristȃ: oni istinu preziru, drsko se rugaju načelima i zanemaruju uređenja Božje kuće. Na poslednjem okupljanju podelili smo prezir prema istini na tri stavke. Koje tri? (Prvo, prezir prema Božjem identitetu i suštini; drugo, prezir prema telu u kojem se Bog ovaplotio; treće, prezir prema Božjim rečima.) Hajde da raščlanimo temu „antihrista koji preziru istinu, drsko se rugaju načelima i zanemaruju uređenja Božje kuće” na osnovu te tri stavke. Prošli put smo uglavnom, više ili manje, pokrili prvu stavku, ali nismo zalazili u pojedinosti o svetosti i jedinstvenosti Božje suštine, što je trebalo da vam ostavi malo prostora za razmišljanje i da vas navede da konkretnije razgovarate u zajedništvu na osnovu aspekata Božje pravednosti i svemoći koje sam Ja podelio sa vama u zajedništvu. Danas ćemo u zajedništvu govoriti o drugoj stavci, o tome kako se antihristi odnose prema telu u kojem se Bog ovaplotio, da bismo raščlanili temu kako antihristi preziru istinu, drsko se rugaju načelima i zanemaruju uređenja Božje kuće.

II. Prezir prema telu u kojem se Bog ovaplotio

Perspektive i gledišta antihrista o ovaploćenom Bogu i njihov odnos sa ovaploćenim Bogom – to jest sa Hristom – takođe imaju neka konkretna ispoljenja i suštinska otkrivenja. Ako bismo tek na jednostavan način izložili neka od konkretnih ispoljenja ljudi ili konkretne primene nekih ljudi, možda bi vam ovo izlaganje bilo pomalo nejasno. Umesto toga, podelimo ga na nekoliko stavki, da bismo iz njih shvatili šta je tačno stav antihristȃ prema telu u kojem se Bog ovaplotio, i da bismo proverili i raščlanili kako antihristi preziru istinu. Prva stavka su dodvoravanje, laskanje i milozvučne reči; druga su ispitivanje i analiza, uz dozu radoznalosti; treća je da se prema Hristu ophode u zavisnosti od njihovog raspoloženja; četvrta je da samo slušaju ono što Hristos kaže, ali bez poslušnosti i pokoravanja. Sudeći po tome kako je izložena svaka od ovih stavki, kao i po gledištima i ispoljenjima koje možete da shvatite iz njihovog doslovnog značenja, da li je svaka od njih pozitivna? Da li neka od njih deluje afirmativnije ili pozitivnije? Na šta se odnose „afirmativno” i „pozitivno”? U najmanju ruku, odnose se na posedovanje ljudskosti i razuma. To ne treba da bude uzdignuto do nivoa pokornosti niti do stava i položaja koje stvoreno biće treba da ima. Iz perspektive ljudskog razuma, koja od njih je na zadovoljavajućem nivou?

Najpre pogledajmo prvu stavku: dodvoravanje, laskanje i milozvučne reči. Da li se ova tri termina smatraju pohvalnim, pozitivnim ili afirmativnim u ljudskom jeziku? (Ne.) Čiji se govor i ponašanje obično opisuju tim rečima? Koja je to vrsta ljudi? (Lažljivci, izdajnici, podlaci, laskavci.) Izdajnici, podlaci i odmetnici; to su vrste ljudi povezane sa lažljivošću, podlošću i rđavošću. Postupke takvih ljudi drugi vide uglavnom kao odvratne i pokvarene, neiskrene prema ljudima, a ne kao dobrodušne. Često se dodvoravaju, laskaju i upotrebljavaju milozvučne reči, dodvoravaju se i laskaju onima koji imaju uticaja ili imaju visok status. To je vrsta osobe koju drugi preziru i obično je vide kao negativnu pojavu.

Pogledajmo drugu stavku: ispitivanje i analiza, uz dozu radoznalosti. Da li se te reči smatraju pohvalnim ili pogrdnim? (Pogrdnim.) Pogrdnim? Objasnite Mi, zašto biste ih svrstali u pogrdne? Bez konteksta, te reči su neutralne i ne mogu se nazvati ni pohvalnim ni pogrdnim. Na primer, ispitivački pristupiti naučnom projektu, analizirati suštinu problema, biti radoznao o određenim stvarima – takva ispoljenja se u osnovi ne mogu nazvati ni pozitivnim ni negativnim i prilično su neutralna. Međutim, ovde postoji kontekst: predmet ispitivanja, analize i radoznalosti ljudi nije neka tema prikladna za ljudska istraživanja, već je to telo u kojem se Bog ovaplotio. Dakle, sa ovim dodatnim kontekstom, na osnovu stvari koje rade takvi ljudi, kao i na osnovu njihovih ispoljenja i ponašanja, jasno je da te reči postaju pogrdne. Koja vrsta ljudi obično ispituje i analizira telo u kojem se Bog ovaplotio? Da li su to oni koji streme ka istini ili oni koji to ne čine? Da li su to oni koji istinski, od srca veruju u Hrista, ili oni koji imaju sumnjičav stav prema Hristu? Očigledno je da su to oni koji imaju sumnjičav stav. Oni nemaju istinsku veru u Hrista, a osim što ispituju i analiziraju, takođe su posebno radoznali. Šta ih tačno zanima? Uskoro ćemo posebno razgovarati o pojedinostima ovih ispoljenja i suština.

Zatim pogledajmo treću stavku: prema Hristu se ophode u zavisnosti od raspoloženja. Ta stavka nema konkretne reči koje treba analizirati zbog njihovog pohvalnog ili pogrdnog značenja. Kakvu činjenicu ovakvo ispoljenje i konkretna primena takvih ljudi otkrivaju? Kakva je narav osobe koja čini takve stvari i prikazuje takva ispoljenja? Prvo, da li je nepristrasna u svom odnosu prema drugima? (Ne.) Iz kojih reči se to može zaključiti? („U zavisnosti od raspoloženja.”) Te reči znače da takvi ljudi deluju i ophode se prema drugim ljudima ili stvarima bez načela, bez suštine, a posebno bez ikakve savesti ili razuma – oni su u potpunosti vođeni svojim raspoloženjem. Ako neko prema običnoj osobi postupa na osnovu sopstvenog raspoloženja, to možda neće biti veliki problem; to neće prekršiti upravne odluke ili uvrediti Božju narav, i samo ukazuje da je ta osoba svojeglava, da ne stremi ka istini, da deluje bez načela i da radi šta god želi na osnovu svog raspoloženja i sklonosti, uzimajući u obzir isključivo sopstvene telesne želje i osećanja, a ne osećanja drugih, i da ne pokazuje poštovanje prema drugima. Ovo objašnjenje je zasnovano na njihovom ophođenju prema običnoj osobi – ali ko je ovde primalac njihovog ophođenja zasnovanog na ličnom raspoloženju? To nije obična osoba, već telo u kojem je Bog ovaploćen – Hristos. Ako se prema Hristu ophodiš na osnovu svog raspoloženja, to je ozbiljan problem, o čijem obimu sada nećemo raspravljati.

Pogledajmo sada četvrtu stavku: samo slušaju ono što Hristos kaže, ali bez poslušnosti i pokoravanja. Ovde ne postoje specifični termini koji bi tačno odredili šta je to; to je neka vrsta ispoljenja, uobičajeno stanje i konkretan stav po kojima ljudi postupaju prema stvarima, ali uključuje čovekovu narav. Kakva je narav takvih ljudi? Slušaju, ali nisu poslušni, niti se pokoravaju. Na površini i dalje mogu da slušaju, ali da li je ono što pokazuju spolja isto ono što misle u sebi ili njihov pravi stav? (Nije.) Spolja oni mogu da deluju kao da se lepo ponašaju i da izgleda kao da slušaju, ali iznutra to nije tako. U njima postoje neposlušno raspoloženje i neposlušan stav, zajedno sa raspoloženjem i stavom otpora. Oni misle: „Nisam ti poslušan u srcu; kako da ti pokažem da ti nisam poslušan? Te reči koje izgovaraš jedva dopiru do mojih ušiju, ali ih uopšte ne uzimam k srcu niti ih primenjujem. Postaviću se protiv tebe i suprotstaviću ti se!” To znači ne biti poslušan, niti se pokoravati. Ako takvi ljudi dođu u dodir i komuniciraju sa običnim pojedincima, ophodeći se s takvim stanjem, gledištem i stavom prema onome što obični ljudi govore, bilo da je to ispoljenje očigledno ili primetno, kakva je narav takvih ljudi? Da li se smatraju onim što drugi nazivaju dobrim ljudima sa ljudskošću i razumnošću? Da li se na njih gleda kao na pozitivne pojave? Jasno je da ne. Sudeći po izrazu „samo slušaju, ali bez poslušnosti i pokoravanja”, ti ljudi su nadmeni. Koliko su nadmeni? Izuzetno, do te mere da gube razumnost, da su potpuno ludi, da nikoga ne slušaju i da nikome ne posvećuju pažnju. Njihov stav kada komuniciraju sa drugima je ovakav: „Mogu da razgovaram s tobom, mogu da se družim s tobom, ali ničije reči ne mogu da uđu u moje srce, niti ičije reči mogu da postanu načela i smernice za moje postupke.” Oni imaju samo svoje misli na umu, samo slušaju svoj unutrašnji glas. Oni ne slušaju niti prihvataju bilo kakve ispravne, afirmativne ili pozitivne izjave i načela, već im se opiru u svojim srcima. Da li u narodu ima takvih ljudi? Da li se takvi ljudi u nekoj grupi smatraju razumnim ili nerazumnim? Da li se na njih gleda kao na pozitivne ili na negativne pojave? (Kao na negativne.) Dakle, na koji način većina ljudi u grupi obično gleda na njih i postupa prema njima? Koje metode koriste u ophođenju prema njima? Da li je većina ljudi voljna da dođe u dodir i da komunicira sa takvim ljudima? (Nije.) U crkvi se većina ljudi ne slaže dobro sa takvim ljudima – šta je razlog tome? Zašto svi osećaju odbojnost i ne vole takve ljude? Dve rečenice mogu da objasne to pitanje. Prvo, ti ljudi ne sarađuju ni sa kim, žele da imaju poslednju reč i nikoga ne slušaju; izuzetno je teško navesti ih da obrate pažnju tuđe reči i nikada ne traže tuđe mišljenje i ideje, niti slušaju šta drugi govore. Drugo, nisu u stanju da sarađuju ni sa kim. Zar ove dve rečenice ne opisuju najkonkretnija ispoljenja te vrste ljudi? Zar to nije suština takvih ljudi? (Jeste.) Pre svega, s obzirom na njihovu narav, nikoga ne slušaju i nikome se ne pokoravaju. Žele da imaju poslednju reč, ne žele da slušaju druge i ne sarađuju sa njima. U njihovim srcima nema mesta ni za druge, ni za istinu ni za crkvena načela – ta vrsta ljudi ima takvu narav antihrista. Štaviše, oni nisu u stanju da sarađuju niti da se dobro slažu sa bilo kime, pa čak i ako u svojim srcima nevoljno osećaju želju, ipak nisu u stanju da sarađuju sa drugima kada za to dođe vreme. Šta se tu u stvari dešava? Zar se ovde ne radi o određenom stanju? Oni sa visine gledaju na druge, ne slušaju ih, i bez obzira na to koliko su reči drugih usklađene sa načelima, oni ih ne prihvataju. Kada je reč o saradnji sa drugima, ona je moguća samo onako kako oni kažu. Da li je to skladna saradnja? To nije saradnja; to je preduzimanje proizvoljnih postupaka, gde jedna osoba odlučuje. To je vrsta naravi koju takvi ljudi imaju u svojoj komunikaciji sa drugima, a prema Hristu se odnose na isti način. Da li je to vredno raščlanjivanja? To pitanje je ozbiljno i zaslužuje raščlanjivanje! Hajde dalje da govorimo o konkretnim ispoljenjima i primeni antihristȃ u svakoj stavci, i da kroz ova konkretna ispoljenja i primene dođemo do razumevanja suštine antihristȃ – preziranja istine, drskog ruganja načelima i zanemarivanja uređenja Božje kuće. Počnimo sa raščlanjivanjem prve stavke.

A. Dodvoravanje, laskanje i milozvučne reči

Dodvoravanje, laskanje i milozvučne reči – svi bi trebalo da znaju površno značenje tih termina, a ljudi u kojima su ti termini oličeni se često sreću. Upuštanje u dodvoravanje, laskanje i izgovaranje milozvučnih reči najčešći su načini govora usvojeni da bi se zadobila naklonost, pohvala ili neka vrsta koristi od drugih. To je najčešći način govora za one koji se bave laskanjem i ulizivanjem. Može se reći da svi iskvareni ljudi, u određenoj meri, prikazuju takvo ispoljenje, što je način govora koji pripada sotonskoj filozofiji. Dakle, da li ljudi prikazuju ista ispoljenja i primene pred ovaploćenim Bogom, možda i da bi zadobili neku korist? Naravno, to nije tako jednostavno. Kada se ljudi upuštaju u dodvoravanje i laskanje telu u kojem se Bog ovaplotio, kakvo gledište ili pomisao o Hristu u njihovim srcima izaziva takvo ponašanje? Takvo ponašanje je obično ono što ljudi pokazuju prema drugim ljudima. Ako se ljudi tako ponašaju i prema ovaploćenom Bogu, to samo po sebi otkriva problem: da smatraju ovaploćenog Boga, Hrista, samo običnom osobom među iskvarenim ljudskim rodom. Iz spoljašnje perspektive, Hristos ima kosti i telo i izgleda kao čovek. To ljudima daje iluziju, navodeći ih da veruju da je Hristos samo čovek, omogućavajući im da se drsko ophode prema Hristu na osnovu logike i razmišljanja o ophođenju prema ljudima. Prema logici i rezonovanju koji važe u međuljudskim odnosima, obično u ophođenju prema nekome sa statusom i ugledom, najbolja strategija za ostavljanje dobrog utiska, kako bi nesmetano stekli korist ili unapređenje, jeste da svoje reči učinite prijatnim i odmerenim, tako da se slušalac oseća prijatno i srećno. Ljubazan izraz lica je obavezan, dok lice ne sme da bude besno ili namršteno, a u izražavanju ne sme biti oštrih, zlonamernih ili grubih reči ili reči koje mogu da ozlede nečiji ponos. Samo takvim ispoljavanjem i rečima čovek može da ostavi dobar utisak u prisustvu takve osobe, a da je ne odbije. Čini se da se prijatne reči, upuštanje u laskanje i dodvoravanje smatraju najiskrenijim oblikom poštovanja prema drugima. Slično tome, ljudi veruju da, kako bi iskazali poštovanje Hristu i održali skladne odnose, moraju da se potrude da pokažu takvo ponašanje, starajući se da njihove reči ne sadrže neprijatne izraze ili sadržaj, i svakako ništa uvredljivo. Ljudi misle da je to najbolji način da komuniciraju i razgovaraju sa Hristom. Oni se prema telu u kojem se Bog ovaplotio odnose kao prema najobičnijem ljudskom telu sa normalnom, iskvarenom naravi, smatrajući da nema boljeg načina da se ponašaju ili ophode prema Njemu. Stoga, kada antihrist stane pred Hrista, ono što on gaji u svom srcu nije strah, poštovanje ili prava iskrenost, već želja da se koristi prijatan i odmeren jezik, čak pribegavajući iluzijama da bi se otvoreno upustio u dodvoravanje i laskanje telu u kojem se Bog ovaplotio. On veruje da su svi ljudi podložni ovom pristupu, a pošto je telo u kojem se Bog ovaplotio takođe ljudsko, On bi takođe blagonaklono trebalo da reaguje na taj pristup. Stoga, u ophođenju prema Hristu, telu u kojem se Bog ovaplotio, antihristi u svojim srcima ne prihvataju činjenicu da Hristos poseduje Božju suštinu. Umesto toga, oni koriste neke ljudske taktike, ljudske filozofije za ovozemaljsko ophođenje i uobičajene ljudske trikove za ophođenje prema drugima i za manipulisanje drugima da bi se na isti način ophodili prema telu u kojem se Bog ovaplotio. Da li suština takvog ponašanja ukazuje na činjenicu da antihristi preziru telo u kojem se Bog ovaplotio? (Da.)

Antihristi se prema Hristu odnose na isti način kao prema iskvarenim ljudima, samo što kada ugledaju Hrista počinju da koriste laskave i udvoričke reči, a zatim osmatraju Hristove reakcije i pokušavaju da mu udovolje. Neki ljudi, kada vide Hrista, kažu: „Ugledao sam te izdaleka. Izdvajaš se u gomili. Za razliku od drugih, koji nemaju oreole, ti imaš jedan nad glavom. Odmah mi je bilo jasno da nisi obična osoba. Ko još u božjoj kući nije običan osim hrista? Čim sam te ugledao, znao sam da je to neporeciva istina. Telo u kojem se bog ovaplotio zaista se razlikuje od drugih.” Zar to nije očigledna besmislica? Moj izgled je običan, uobičajen. Ako ne uradim ništa ili ne kažem ništa kada sam među ljudima, možda će biti potrebno godinu ili dve da neko prepozna ko sam. U bilo kojoj grupi, ja sam samo običan član; niko ne može da vidi ništa posebno na Meni. Sada radim u crkvi i zbog Božjeg svedočanstva vi slušate kada vam se obraćam. Ali bez Božjeg svedočanstva, koliko njih bi Me poslušalo ili obratilo pažnju? To pitanje ostaje nepoznanica. Neki kažu: „Baš mi izgleda kao bog. Uvek sam osećao da je neobičan, drugačiji od ostalih.” Kako sam to drugačiji? Da li imam tri glave i šest ruku? Kako možeš da me razlikuješ? Bog je jednom rekao: Namerno ne dozvoljavam ljudima da opaze čak ni nagoveštaj božanstvenosti u Meni. Ako Bog ne dozvoljava ljudima da opaze Njegovo božanstvo, kako ti možeš da ga vidiš? Zar to što ovi ljudi govore nije sporno? Jasno je da to nije ništa drugo do besmislena priča o gnusnim ulizicama, čije reči nemaju nimalo suštine. Spoljašnja pojava ovaploćenog Boga je pojava obične osobe. Kako ljudske oči mogu da razaznaju Hristovo božanstvo? Da Hristos nije radio i govorio, niko ne bi mogao da Ga prepozna, niti da spozna Njegov identitet i suštinu. To je činjenica. A šta je sa onima koji kažu: „Već na prvi pogled sam mogao da kažem da si ti telo u kojem se bog ovaplotio, da se razlikuješ od drugih”, ili „Čim sam te video, znao sam da si sposoban da činiš velike stvari”? Kakve su to izjave? Potpuno su besmislene! Pre nego što je Bog počeo da svedoči, kako to da nisi mogao to da razaznaš, bez obzira na to koliko puta si gledao? Posle Božjeg svedočenja, kada sam započeo Svoje delo, kako si mogao odjednom da ga primetiš na prvi pogled? To su očigledno varljive reči, čisto ludilo.

Neki ljudi, prilikom susreta ili u komunikaciji sa Mnom, žele da se prikažu u što boljem svetlu. Oni misle: „Ne sreće se često ovaploćeni bog; ovo je prilika koja se pruža jednom u životu. Moram dobro da se pokažem, da prikažem rezultate svog višegodišnjeg verovanja u boga i dostignuća koja sam postigao od kada sam prihvatio sadašnju etapu božjeg dela, da bi bog to znao.” Na šta misle kada kažu da hoće da Ja to znam? Nadaju se da će imati priliku da budu unapređeni. U crkvi možda čitavog života ne bi imali priliku da se istaknu ili da budu unapređeni; niko ih ne bi izabrao. Oni misle da im je sada iskrsla prilika, pa pomno razmišljaju o tome kako da govore na način koji ne otkriva nikakve probleme i ne otkriva da pokušavaju da se prikažu u najboljem svetlu. Moraju da budu odmereniji i veštiji, da upotrebe neka lukavstva i trikove, pribegavajući sitnim smicalicama. Oni kažu: „Bože, baš nam je mnogo koristilo što smo tokom ovih godina verovali u tebe! Cela naša porodica veruje, svi smo se odrekli svega da bismo se dali bogu. Ali to nije najvažnija stvar. Najvažnije je da su tvoje reči tako velike i da si obavio toliko mnogo posla. Svi smo spremni da obavljamo svoje dužnosti i da se damo za Boga.” A Ja na to kažem: „Ali od toga zaista nema nikakve koristi”. „Ima – blagodati koju je Bog dao ima u izobilju. Zahvaljujući božjim rečima zadobili smo mnogo nove svetlosti, uvida i razumevanja. Sva braća i sestre su tako puni energije, svi su spremni da se daju za Boga.” „Ima li onih koji su slabi i negativni? Nekoga ko izaziva prekide i ometanje?” „Ne, život u našoj crkvi je veoma dobar. Sva braća i sestre tragaju za bogom punim ljubavi, odriču se svega da bi širili jevanđelje. Sve što bog kaže je dobro. Svi smo motivisani i više ne možemo da verujemo kao ranije, kada smo samo tražili blagodat i zadovoljenje svojih osnovnih potreba. Moramo da se odreknemo svega za boga, da se žrtvujemo za boga i da se damo za boga.” „Da li ste onda, tokom proteklih nekoliko godina, stekli bilo kakvo razumevanje Božjih reči?” „Jesmo. Tvoje su reči, bože, tako velike, svaka rečenica udara baš tamo gde su naši ključni problemi, razotkriva našu priroda-suštinu! Primili smo veliku svetlost u razumevanju sebe i u tvojim rečima. Bože, ti si spasilac čitave naše porodice, čitave naše crkve. Bez tebe bismo odavno propali ko zna gde. Bez tebe ne bismo znali kako da idemo dalje. Svi u našoj crkvi čeznu da te vide, mole se svakog dana da te sretnu u svojim snovima, nadaju se da će biti s tobom svakog dana!” Ima li u njihovom govoru ijedne istinoljubive ili iskrene reči? (Ne.) Kakve su onda te reči? Licemerne su, prazne i beskorisne. Kada ih zamolim da govore o samospoznaji, oni kažu: „Otkako sam prihvatio božje delo, osećam da sam đavo i Sotona, da mi nedostaje ljudskost.” „Kako ti nedostaje ljudskost?” „U mojem ponašanju nema načela.” „U kojim postupcima ti nedostaju načela?” „Ne mogu skladno da sarađujem sa drugima, nedostaju mi načela u komunikaciji s drugima, nedostaju mi načela u odnosima sa ljudima. Ja sam đavo i Sotona, potičem od Sotone, Sotona me je duboko iskvario. Opirem se bogu na svakom koraku, stalno se suprotstavljam bogu i sučeljavam se s njim.” Te reči dobro zvuče na prvi pogled. Kada ih pitam: „Kako je sada taj i taj u vašoj crkvi?” oni kažu: „Sada je dobro. Bio je smenjen iz crkvenog rukovodstva, ali se onda pokajao i braća i sestre su ga ponovo izabrali.” „Da li je ta osoba neko ko stremi ka istini?” „Ako bog kaže da on stremi ka istini, onda stremi; ako bog kaže da ne stremi, onda ne stremi.” „Ta osoba deluje kao da je puna elana, ali njegov kov je prilično loš, zar ne?” „Loš? Jeste, malo. Da nije tako, zašto bi ga braća i sestre smenili prošli put?” „Ako mu je kov loš, da li može da obavlja neki konkretan posao? Da li može da ispuni obavezu vođenja crkve?” Kada čuju Moje reči, oni ih shvate kao da hoću da kažem da neko ko je lošeg kova ne može da ispunjava obaveze, pa kažu: „Onda ne može da je ispuni. Braća i sestre su ga izabrali kao najboljeg među najgorima; nije bilo nikog boljeg, pa su izabrali njega. Sva braća i sestre kažu da je njegov kov prosečan, ali ipak može da nas vodi. Ako je njegov kov loš, mislim da ga braća i sestre neće izabrati sledeći put. Bože, da li treba da utičem na braću i sestre?” „To pitanje zavisi od kova braće i sestara u tvojoj crkvi. Na osnovu načela su izabrali nekoga za koga smatraju da je dobar – ta procedura je ispravna, ali neki ljudi su nepromišljeni i ne mogu da prozru ljude i pitanja, a ponekad i izaberu pogrešnu osobu.” Šta sam hteo time da kažem? Naprosto sam naveo činjenicu, nisam ciljao na to da taj čovek bude smenjen. Ali kako je antihrist shvatio Moje reči? Nije to rekao naglas, već je pomislio: „Da li je ovo nagoveštaj od Boga da se taj čovek smeni? To znači da treba dalje da istražim šta Bog zaista misli. Ako taj čovek bude smenjen, ko još može da vodi crkvu, ko može da obavlja taj posao?” Antihristi su slepi za Boga, za Njega nema mesta u njihovim srcima. Kada se sretnu sa Hristom, oni se prema Njemu ne ponašaju drugačije nego što se ponašaju prema običnoj osobi, stalno izvode zaključke iz izraza Njegovog lica i tona Njegovog glasa, menjajući svoj ton kako dolikuje situaciji, nikada ne govore šta se zaista dešava, nikada ne govore ništa iskreno, samo izgovaraju prazne reči i doktrinu, pokušavaju da prevare i zasene praktičnog Boga koji stoji pred njima. Uopšte nemaju bogobojažljivo srce. Oni čak nisu u stanju da razgovaraju sa Bogom iz srca, da kažu išta stvarno. Govore kao što zmija gmiže, putanja im je vijugava i zaobilazna. Način i pravac njihovih reči su poput loze dinje koja se penje uz stub. Na primer, kada kažeš da je neko dobrog kova i da može da bude unapređen, oni odmah govore o tome koliko je dobar i šta se u njemu ispoljava i otkriva; a ako kažeš da je neko loš, oni brže-bolje govore koliko je loš i zao, o tome kako izaziva ometanje i prekidanje u crkvi. Kada se raspituješ o nekim stvarnim situacijama, oni nemaju šta da kažu; izvrdavaju, čekaju da ti doneseš neki zaključak, traže značenje u tvojim rečima, kako bi uskladili svoje reči sa tvojim mislima. Sve što izgovaraju jesu milozvučne reči, laskanje i servilnost; nijedna iskrena reč ne izlazi iz njihovih usta. Tako oni komuniciraju sa ljudima i tako se odnose prema Bogu – baš su mnogo lažljivi. Takva je narav antihrista.

Neki ljudi dolaze u kontakt sa Mnom, ne znajući koju vrstu reči ili šta volim da čujem; ipak, čak i ne znajući to, oni se snađu. Biraju određene teme za razgovor sa Mnom, misleći: „Ove teme bi mogle da te zanimaju, mogu da budu ono što želiš da znaš ili čuješ, ali si previše ljubazan da bi to pitao, pa ću ja preuzeti inicijativu da ti kažem.” Kada se sretnemo, oni kažu: „Nedavno su u našoj oblasti padale obilne kiše, poplavile su ceo grad. Javni red se takođe pogoršava; sada ima baš mnogo lopova. Kada čovek izađe na ulicu, postoji rizik da bude pokraden ili opljačkan. Čuo sam da je na nekim mestima mnogo dece oteto i ljudi su u panici. Nevernici kažu da je društvo postalo previše haotično, potpuno nenormalno. Religiozni ljudi se i dalje drže Biblije i propovedaju jevanđelje, govoreći da su došli poslednji dani, da bog samo što se nije spustio na zemlju i da su pred nama velike katastrofe i nesreće.” A ima i ljudi koji, kada Me sretnu, odmah kažu: „Pre nekoliko dana pojavila su se tri meseca na nebu na jednom mestu, mnogi su to slikali. Neki narodni vračevi kažu da će se na nebu pojaviti velika prikazanja, da se pojavio pravi gospod.” Govore takve stvari – posebno ih zanimaju i prikupljaju informacije o pojavi haosa u društvu, o katastrofama i raznim neobičnim događajima i astronomskim pojavama. Kada Me upoznaju, oni to koriste kao temu za razgovor kako bi se zbližili sa Mnom. Neki veruju: „Ovaploćeni bog je obična osoba. Razlika između njega i drugih leži u činjenici da on obavlja božje delo i zastupa boga. Dakle, dok se većina ljudi nada svetskom miru, da ljudi žive u skladu i zadovoljstvu, ovaploćeni hristos se razlikuje od normalnih ljudi. On se nada velikom haosu u svetu, da će doći do prikazanja i velikih katastrofa, da će božje veliko delo biti hitro izvršeno i da će božje delo upravljanja biti brzo završeno, da će se ispuniti reči koje je izgovorio. To su teme do kojih mu je stalo i koje ga zanimaju. Dakle, kada ga sretnem, razgovaraću o tim stvarima, a on će biti izuzetno zadovoljan. Kada mu tako udovoljim, možda bih mogao da budem unapređen i možda bih mogao da provedem više vremena u njegovoj blizini.” Da li ima takvih ljudi? Jednom sam sreo mladu devojku veoma veštu na rečima; bila je elokventna, oštroumna i tačno je znala šta kome da kaže, bila je vična udovoljavanju slušaocima i naprosto je blistala u takvim prilikama, a posebno je bila vešta u komunikaciji sa onima koji imaju vlast i status. Pri susretu sa Mnom, razgovor je započela ovim rečima: „Tu i tu podzemlje vodi glavnu reč; članova bandi ima čak i među policajcima. Jedan vođa bande je počinio mnogo loših stvari na lokalnom nivou. Jednog dana je na putu naišao na visokog zvaničnika, velikog demona. Njegov automobil je pretekao automobil velikog demona i veliki demon je pitao svog telohranitelja: ’Čiji je to automobil? Ne želim ponovo da ga vidim!’ Sutradan je ubijen.” Da li u društvu ima takvih stvari? (Ima.) Takve stvari postoje, ali da li je korisno da one postanu glavna tema razgovora kada se neko sretne sa Mnom? To nisu teme do kojih Mi je stalo ili koje želim da čujem, ali ona to nije znala. Mislila je da volim da slušam te zastrašujuće priče. Recite Mi, da li su katastrofe, vizije, prirodne i čovekovom rukom izazvane nesreće teme koje Me zanimaju, one koje želim da čujem? (Nisu.) U redu je slušati te stvari da ti prođe vreme, ali ako misliš da stvarno volim da ih čujem, onda grešiš. Ne interesuju Me te stvari, ne interesuje Me da slušam o njima. Neki ljudi pitaju: „Da li slušaš kada ljudi govore o tim stvarima?” Nemam ništa protiv da čujem, ali to ne znači da volim, niti da želim da prikupljam te informacije, te priče. Šta to znači? To znači da duboko u Mom srcu nema znatiželje za tim stvarima, nema baš nikakvog interesa. Neki ljudi čak misle: „Zar ti u srcu ne mrziš posebno veliku crvenu aždaju? Ako mrziš veliku crvenu aždaju, ispričaću ti o kazni koja ju je zadesila: došlo je do unutrašnje borbe među visokim zvaničnicima u velikoj crvenoj aždaji, nekoliko frakcija se borilo između sebe i zamalo da je ubijen izvesni glavni demon. Ti glavni demoni su preživeli nekoliko pokušaja ubistva, bilo je baš opasno! Da li bi bio srećan da to čuješ?” Da li biste svi vi bili srećni da čujete tako nešto? Ako biste bili srećni, onda budite srećni; ako ne volite to da čujete, onda nemojte da slušate – to nema veze sa Mnom. Ukratko, u vezi sa tim pitanjima, bilo da se radi o epidemiji u tamo nekoj zemlji, o tome kako je došlo do epidemije, koliko je ljudi umrlo, u kojoj se zemlji dogodila velika katastrofa, stanje vlade neke zemlje, koliko su surove unutrašnje borbe u rukovodstvu neke zemlje, ili društvena previranja, možda ću slušati ako slučajno čujem za njih, ali neću se truditi da saznam konkretne pojedinosti o tim događajima, da slušam vesti, da čitam novine, niti da na internetu pretražujem sadržaje vezane za te događaje samo zato što nisam čuo za njih. Nikako neću, i nikada ne radim tako nešto. Ne interesuju me te stvari. Neki ljudi kažu: „Sve je to pod Tvojom kontrolom, sve je to Tvoje delo; zato Te ne zanima.” Da li je ta izjava tačna? Tačna je u smislu doktrine, ali ne i u suštini. Bog ima neprikosnovenost nad ljudskom sudbinom, nad svakom rasom, nad svakom grupom ljudi, nad svakim dobom. Sasvim je normalno da se neke katastrofe i neobični događaji dešavaju u svakom dobu – sve je to u Božjim rukama. Bez obzira na doba, bilo da se radi o značajnim ili manje bitnim događajima, kada dođe vreme za novo doba, čak i ako nema promene u jednoj travki ili na jednom drvetu, staro doba mora da prođe. To je pitanje Božje neprikosnovenosti. Ako nekom dobu nije suđeno da se završi, onda čak i da dođe do velikih promena u nebeskim pojavama ili u svim stvarima na zemlji, ono se neće završiti. Sve su to Božji poslovi u koje ljudi ne mogu da se mešaju, niti mogu išta da pomognu. Ono što ljudi najviše treba da rade jeste da se ne bave tim pitanjima, da ne prikupljaju dokaze i informacije o tim događajima kako bi zadovoljili svoju radoznalost. Što se tiče stvari koje Bog čini, treba da razumeš koliko god možeš, a ne da forsiraš razumevanje tamo gde to nije moguće. Među iskvarenim ljudskim rodom, te stvari su previše normalne, previše uobičajene. Sva ta pitanja – promena doba, transformacija svetskog poretka, sudbina rase, vladavina i stanje režima, i tako dalje – sve je to u Božjim rukama, sve spada pod Njegovu neprikosnovenost. Ljudi samo treba da veruju, da prihvataju i pokoravaju se; to je dovoljno. Nemoj da gajiš pomisao da treba da razumeš više tajni, misleći da što više tajni razumeš, to izgleda modernije, kao da verovanjem u Boga imaš veliki rast i duhovnost. Posedovanje takvog načina razmišljanja znači da je tvoje gledište o verovanju u Boga netačno. Ta pitanja nisu značajna. Prava značajna stvar, ono što ljude najviše treba da brine, jeste srž Božjeg plana upravljanja – spasenje čovečanstva, omogućavanje ljudskom rodu da bude spasen u okviru dela Božjeg plana upravljanja. To je najbitnije i centralno pitanje. Ako shvataš istine i vizije u vezi sa ovim pitanjem, onda prihvati ono što Bog čini u tebi i istinu kojom te opskrbljuje, i prihvati svaki trenutak orezivanja, suda i grdnje. Ako prihvatiš sve to, onda je to vrednije od istraživanja nebeskih pojava, tajni, katastrofa ili politike.

Neki ljudi nauče nešto malo o istoriji, razumeju se pomalo u politiku i, u nekom smislu, vole da se hvale; u drugom, oni misle: „Ovaploćeni bog poseduje božju suštinu i istinu. Poznata mu je činjenica da bog ima neprikosnovenost nad svim stvarima i razume ono što se dešava u nutrini. Dakle, ako se razumem u politiku i istoriju, mogu li da zadovoljim njegove potrebe? Mogu li da zadovoljim njegovu radoznalost u vezi sa svim tim stvarima?” Kažem ti, grešiš! Ono čega se najviše gadim je pre svega politika, a zatim istorija. Ako razgovaraš o istoriji, prepričavaš duhovite anegdotske priče ili uzgred čavrljaš da ti prođe vreme, to je u redu. Ali ako prema tim rečima, tim pitanjima, pristupaš kao prema nečemu ozbiljnom, nečemu o čemu treba da razgovaraš sa Mnom, da se ulizuješ, da izgradiš odnos, onda grešiš; nemam želju da slušam te stvari. Neki ljudi pogrešno misle: „Ti u zajedništvu razgovaraš o istini i održavaš okupljanja za ljude zato što moraš; duboko u sebi, ono što najviše voliš je veliki haos u svetu. Strepiš od toga da svet nije dovoljno haotičan. Kad god dođe do katastrofe, ko zna koliko si u potaji srećan, možda čak i praviš vatromet da proslaviš!” Kažem ti, nije tako. Čak i da velika crvena aždaja propadne i sruši se, ostaću ovakav kakav jesam. Neki ljudi pitaju: „Zar ne bi bio srećan da se velika crvena aždaja sruši? Kada velika crvena aždaja bude uništena i kažnjena, zar ne bi trebalo da napraviš vatromet? Zar ne bi trebalo da prirediš veliku gozbu i proslaviš sa Božjim izabranim narodom?” Reci Mi, da li to treba da uradim? Da li je to ispravno ili pogrešno? Da li je to u skladu sa istinom? Neki kažu: „Velika crvena aždaja je toliko progonila Božji izabrani narod, širila glasine o Bogu i klevetala Njegovo ime, hulila i sudila Bogu. Zar ne bi trebalo malo da proslavimo kada dobije ono što je zaslužila?” Neću imati ništa protiv da slavite, jer imate svoja raspoloženja. Ako ste svi radosni, ako slavite tri dana i tri noći, okupljate se da čitate Božje reči, da pevate himne i plešete u slavu Božje pravednosti, radujući se što je Bog konačno uništio i izgazio veliku crvenu aždaju, neprijatelja, bacio ga pod noge, i što Božji izabrani narod više neće trpeti njegov progon i mučenje, što će najzad moći da se vrati u svoje domove, i što će konačno moći da se vrati svojim porodicama, razumljivo je da ste tako raspoloženi. Ako želite da proslavite i opustite se na taj način, pristajem. Ali što se Mene tiče, učiniću ono što treba da učinim; Ja se ne upuštam u te aktivnosti. Neki ljudi pitaju: „Zašto imaš takav stav? Zar to ne smanjuje elan ljudi? Zašto ne pokažeš malo snažnih emocija? Ako nisi prisutan u najbitnijem trenutku, kako možemo da slavimo?” Slavljenje nije pogrešno, ali postoji jedna stvar koju moramo jasno da podelimo u zajedništvu: recimo da je velika crvena aždaja kažnjena, Bog je eliminiše; taj kralj demona, koji je nekada služio da usavrši Božji izabrani narod, uništen je i iskorenjen – šta se onda dešava sa rastom Božjeg izabranog naroda? Koliko ste istine shvatili? Ako svi možete da obavljate svoje dužnosti na odgovarajući način, ako ste svi podobna stvorena bića, sposobna da se plašite Boga i da se klonite zla, svako od vas poseduje ugled Jova i Petra, i svi ste već spaseni, onda je to zaista radostan trenutak, nešto što vredi proslaviti. Međutim, ako jednog dana velika crvena aždaja padne i vaš rast ne dostigne nivo odanog obavljanja dužnosti, ako u vama još uvek nema straha od Boga i ako niste u stanju da se klonite zla, izuzetno ste daleko od Jovovog i Petrovog rasta, nesposobni da se zaista pokorite Božjoj neprikosnovenosti i ne možete da se smatrate podobnim stvorenim bićima, zbog čega biste onda bili srećni? Zar to nije samo uživanje u uzaludnoj radosti? Takva proslava bi bila besmislena i bezvredna. Neki ljudi kažu: „Velika crvena aždaja nas toliko progoni; sigurno je u redu da je mrzimo? Prepoznati njenu suštinu treba da je u redu, zar ne? Toliko nas je progonila; zašto ne možemo da budemo srećni kada je uklonjena?” U redu je biti srećan, izraziti svoje emocije. Međutim, ako misliš da uništenje velike crvene aždaje označava okončanje Božjeg plana upravljanja, da je čovečanstvo spaseno, ako izjednačavaš uništenje velike crvene aždaje sa završetkom Božjeg plana upravljanja, kao sa tvojim sopstvenim spasenjem i usavršavanjem, zar to shvatanje nije pogrešno? (Jeste.) Dakle, šta sada razumete? Što se tiče Božjeg neprijatelja, velike crvene aždaje, toga kakva je njena sudbina i u kakvom je stanju, to je Božji posao, i to nema nikakve veze sa tvojim stremljenjem ka promenom naravi, niti sa spasenjem. Velika crvena aždaja je samo kontrast, nešto što ima svrhu, nešto što je podvrgnuto Božjim orkestracijama. Ono što ona čini i kako je Bog koristi za pružanje usluge tiče se samo Boga i nema veze s ljudima. Stoga, ako si previše zabrinut za njenu sudbinu, ako joj dopuštaš da odvuče pažnju tvog srca, onda tu nešto ne valja, postoji problem. Bog ima neprikosnovenost nad svim stvarima, uključujući tu i veliku crvenu aždaju, sve đavole i Sotone, tako da šta god đavoli i Sotone radili, kakvi god da su, to nema nikakve veze sa tvojim život-ulaskom niti s promenom naravi. Šta se to tebe tiče? Potrebno je da prepoznaš rđavu i zlobnu suštinu njenog otpora prema Bogu, da je suštinski neprijateljski nastrojena prema Bogu i suštinski Njegov neprijatelj – to je ono što treba da shvatiš. Što se tiče ostalog, kakve katastrofe joj Bog priređuje, kako Bog orkestrira njenu sudbinu, to nema nikakve veze s tobom i od tog znanja nema nikakve koristi. Zašto nema nikakve koristi? Zato što čak i da to znaš, ti ne možeš da shvatiš zašto Bog tako postupa. Čak i ako to vidiš, nećeš znati zašto je Bog odlučio da tako postupa, nećeš moći potpuno da sagledaš istinu koja stoji iza toga. Zaključiću ovu temu samo s nekoliko kratkih napomena.

Ispoljenja antihrista kao što su dodvoravanje, laskanje i milozvučne reči, javljaju se, naravno, i kod običnih iskvarenih ljudi, ali po čemu se antihristi razlikuju od običnih iskvarenih ljudi? U njihovom dodvoravanju, laskanju i milozvučnim rečima nema poštovanja, nema iskrenosti. Namesto toga, oni imaju za cilj da se poigravaju, da iskušavaju i da iskoriste ovaploćenog Boga, dovodeći tako do ovih primena; oni imaju sopstvene ciljeve. Oni nastoje da se poigraju sa običnom osobom koju vide pred sobom kroz dodvoravanje, laskanje i milozvučne reči, da obmanu Hrista, tako da Hrist ne bude sposoban da prozre ko su oni zaista, kakve iskvarene naravi imaju, kakav integritet, kakvu suštinu poseduju i kojoj kategoriji ljudi pripadaju. Žele da obmanjuju i varaju, zar ne? (Da.) Ima li u njihovim udvoričkim, laskavim i milozvučnim rečima ijedne jedine iskrene reči? Niti jedne. Namera i svrha antihristȃ je da varaju, obmanjuju i da se poigravaju. Zar takve primene nisu suština antihristȃ koji preziru istinu? (Jesu.) Smatraju da svi obični ljudi vole da čuju prijatne reči, da uživaju da im se laska i vole da drugi puze pred njima, što im daje osećaj važnosti i čini da njihov status izgleda poštovaniji i veći od prosečne osobe. Ali naprotiv, ako se neko ponaša preterano servilno pred Hristom, bez integriteta i dostojanstva, ako se neodređeno izražava i uvek pokušava da prevari i prikrije činjenice, ophodeći se prema Hristu pretvorno i lažno, ne samo da Hristos neće poverovati ni u šta od toga, već će se On naljutiti na tebe u Svom srcu. U kojoj meri? Bog bi rekao da je ta osoba odvratna, da ne izgovara nijednu istinu, samo razmišlja kako da se dodvori, nije nimalo dobra, nema pozitivan karakter – takva osoba je nepouzdana i nedostojna poverenja. Nepouzdana i nedostojna poverenja; tako se ta vrsta ljudi opisuje. Na površini su to samo ove dve fraze, ali u stvarnosti takva osoba ne voli istinu, ne može da zadobije istinu i malo je verovatno da će biti spasena. Ako takva osoba ne može da zadobije istinu i ako je malo verovatno da će biti spasena, koji je značaj i vrednost toga što takva osoba veruje u Boga? Ako ne izaziva prekidanje i ometanje, može samo da igra ulogu kontrasta ili uslužnog sredstva u Božjoj kući, baš kao i velika crvena aždaja. Šta znači igrati ulogu nečega? Znači da će biti tu privremeno, da će ići najdalje što može, kao kada vučeš neka kolica, vučeš ih sve dok se ne prevrnu. Zašto im je dodeljena takva uloga? Zato što takvi ljudi ne streme ka istini. Oni toliko preziru i nipodaštavaju istinu u svojim srcima, toliko se rugaju i poigravaju sa istinom, da im je zagarantovan isti krajnji cilj kao Pavlov, da nisu sposobni da stignu do kraja. Prema tome, ta vrsta osobe može da igra samo ulogu privremenog služitelja u Božjoj kući. U jednom pogledu, onima koji istinski streme ka istini, oni omogućavaju da napreduju u razlučivanju i razumevanju. U drugom, oni rade sve za šta su sposobni u Božjoj kući, služeći koliko god mogu, jer takvi ljudi ne mogu da stignu do kraja puta.

Jednom prilikom sam izašao napolje i sreo jednu poznanicu. Pre nego što sam stigao da progovorim, već Mi se obratila: „Prošlo je mnogo vremena od našeg poslednjeg susreta. Čekam te ovde svakog dana, toliko mi nedostaješ da ne mogu da se skrasim kod kuće. Stalno te tražim među ovom gomilom prolaznika!” Pomislio sam u Sebi, ova osoba je možda malo mentalno poremećena. Da li sam zakazao sastanak s tobom? Zašto bi Me ovde čekala svakog dana? Kad smo se već sreli, hajde da razgovaramo o nečemu bitnom. Pitao sam je: „Kako si ovih dana?” Ona je odgovorila: „Jao, ne pitaj. Od našeg poslednjeg susreta, toliko sam zaokupljena mislima o tebi da ne mogu ni da jedem ni da spavam. Samo sam mogla da se nadam da ću te videti jednog dana.” Rekao sam: „Hajde da razgovaramo o nečemu bitnom. U kakvom si stanju bila u tom periodu?” „U dosta dobrom. Bilo je okej.” „Da li je vaša crkva održala izbore? Da li još uvek imate istog starešinu?” „Ne, izabrali su tog i tog.” „Kako je on?” „Okej je.” „Zašto je onda prethodni crkveni starešina smenjen?” „Nisam sigurna; bio je okej.” „Budi preciznija, nemoj samo da govoriš ‘okej’. Da li je smenjen zato što nije mogao da obavi konkretan posao?” „Meni je bio okej.” „Kakva je ljudskost novoizabranog starešine? Kakvo je njegovo shvatanje istine? Može li da se bavi konkretnim poslom?” „Okej je.” Šta god da sam je pitao, njen odgovor je uvek bio „okej”, što je onemogućavalo razgovor. Onda sam otišao. Šta mislite o ovoj priči? Kako biste je naslovili? („Okej.”) Ova priča je „Okej”. U Mojoj komunikaciji sa mnogim ljudima, malo ko govori iz pozicije ljudskog razuma, a kamoli u skladu sa istina-načelima. Iz usta većine ljudi izlaze samo laži, gluposti, zablude i drske reči; nema ni jedne jedine istinite izjave. Čak i ne zahtevam da svaka rečenica koju izgovoriš bude u skladu sa istinom, niti da poseduje istina-stvarnost, ali u najmanju ruku bi trebalo da budeš u stanju da govoriš kao ljudsko biće, da pokažeš nekakvu iskrenost, da pokažeš neko istinsko osećanje. Da li bez njih može da bude dijaloga? Ne može. Ti uvek govoriš prazne reči i lažeš; kada se zadesiš u nekoj situaciji, gluposti, zablude, uvredljive i drske reči, sve to izlazi na videlo, a javljaju se i reči opravdanja i odbrane, zbog čega je nemoguće naći zajednički jezik ili komunicirati, zar ne? (Tako je.)

Mnogi ljudi jedu i piju Božje reči verujući da su one povezane samo sa Bogom na nebu, samo sa Božjim duhom i samo sa Bogom koji je nevidljiv i nedodirljiv. Pošto je Bog tako daleko, Njegove reči se smatraju dovoljno dubokim da se mogu nazvati istinom. Međutim, smatra se da ova obična osoba koja je pred njima, osoba koja je vidljiva i koja govori, ima malo veze sa istinom, sa Bogom ili sa Božjom suštinom. To je zato što je On vidljiv i veoma blizak ljudima, zato što ni na koji način ne vrši uticaj na njihova srca ili oči i ne donosi im nikakav osećaj zagonetne radoznalosti. Ljudi smatraju da je isuviše lako shvatiti tu običnu, opipljivu osobu koja govori, da je isuviše transparentna. Oni čak smatraju da mogu da proniknu u Njega i da Ga prozru na prvi pogled. Iz toga proizilazi da se ljudi nesvesno ophode prema Hristu isto kao prema ljudskom biću, isto kao što bi se ophodili prema bilo kojoj osobi koja ima status ili moć. Da li je to u skladu sa istina-načelima? Kako Hristos može da se izjednači sa iskvarenim ljudima sa statusom i moći? Kada se ljudi dodvoravaju i laskaju iskvarenim pojedincima koji imaju status i moć, oni od toga imaju korist i njihovo uvažavanje. Iskvareni uživaju u tome; oni žude za dodvoravanjem, laskanjem i podilaženjem, jer im se tako čini da su plemenitiji i superiorniji, da se dodatno naglašava njihov sopstveni status i moć. Međutim, Hristova suština je Božanska i on je sušta suprotnost tome. Kada čovek ima status i slavu, to nije zato što ima plemenitu suštinu ili karakter; zato on mora da pribegava raznoraznim sredstvima da bi ga drugi uzdizali i laskali mu, ne bi li tako njegova slava i status bili vidljivi. Nasuprot tome, Hristos, koji ima Božju suštinu, Sam po sebi poseduje identitet i status Boga, što je više od suštine i statusa bilo kog stvorenog bića. Njegov identitet i suština postoje objektivno, ne treba Mu ulagivanje bilo kog stvorenog bića da bi to potvrdio; niti Mu treba dodvoravanje ili laskanje bilo kog stvorenog bića da bi pokazao Svoj identitet, suštinu, ili Svoj plemeniti status. To je zato što je činjenica da Hristos poseduje Božju suštinu Njemu svojstvena; ona Mu nije dodeljena od strane bilo koje osobe, a još manje se zavređuje kroz dugogodišnje iskustvo među ljudima. To jest, i bez svih stvorenih bića, identitet i suština Boga ostaju onakvi kakvi jesu; bez ijednog stvorenog bića koje se klanja Bogu ili Ga sledi, Božja suština ostaje nepromenjena – to je činjenica koja se ne menja. Antihristi pogrešno veruju da šta god da Hristos kaže ili učini, ljudi moraju da koriste milozvučne reči, da bodre, da slede i da moraju da udovoljavaju Njegovim sklonostima i da ne idu protiv Njegovih namera, misleći da bi to moglo da navede Hrista da oseti postojanje Svog identiteta i statusa. To je ozbiljna greška! Kako bilo ko od iskvarenih ljudi koji imaju slavu, moć i status stiče svoju slavu i moć? (Dodvoravanjem i podilaženjem.) To je jedan aspekt. Osim toga, oni to uspevaju uglavnom kroz njihove borbe i trud među ljudima, čak i kroz manipulaciju, kao i zarađivanjem ili prisvajanjem na razne načine. To je samo reputacija, visoka pozicija ili rang među ljudima. Ta dobra reputacija, visok rang i visok status čine da se neko ističe u gomili, da postane lider, donosilac odluka sa pravom da njegova bude poslednja. Ali šta je suština te osobe sa statusom i slavom, koja među ljudima stoji iznad drugih? Ima li razlike između nje i drugih? Njen identitet i suština su potpuno isti kao kod svakog običnog iskvarenog čoveka; takva osoba je obično stvoreno biće iskvareno pod Sotoninom vlašću, sposobno da izda istinu i pozitivne stvari, da preokrene ispravno i pogrešno, da ide protiv činjenica, da počini zlo, da se odupre Bogu, da prkosi Nebu i da ga proklinje. Njen pravi identitet i suština su identitet osobe koju je Sotona iskvario, one koja može da se odupre Bogu, što njenu slavu i status pretvara u puke isprazne titule. Oni koji su dovoljno nemilosrdni, surovi i zlonamerni, koji bi zarad statusa i slave ubili ili naudili drugima, dolaze do visokih pozicija. Oni koji umeju da spletkare, koji imaju metode i umeju da seju intrige, postaju vođe ostalima. Takvi pojedinci su zlonamerniji, suroviji i rđaviji od običnih iskvarenih ljudi. Vole da im se ljudi obraćaju samo milozvučnim rečima, da im podilaze, da im se dodvoravaju i laskaju. Ako im kažeš istinu, dovodiš svoj život u opasnost. Antihristi u Božju kuću donose ta svetovna pravila igre i filozofije za ovozemaljsko ophođenje, primenjujući ih u svojoj komunikaciji sa Hristom. Oni pretpostavljaju da ako Hristos želi da učvrsti svoj položaj, On takođe mora da voli da Mu se dodvoravaju, da Mu laskaju i da Mu se obraćaju milozvučnim rečima. Na taj način oni se prema telu u kojem se Bog ovaplotio suptilno ophode kao prema običnom članu iskvarenog ljudskog roda, što je pristup antihristȃ. Stoga je narav koju antihristi pokazuju u svojoj komunikaciji sa Hristom nesumnjivo rđava. Oni su rđave naravi, vole da spekulišu i razmišljaju o onome što drugi misle, kao što je odmeravanje tuđih reči i izraza, i vole da koriste određena sredstva, neka pravila igre koja koriste sekularni ljudi u odnosu prema Hristu i u pitanjima koja se tiču njihove komunikacije s Njim. Šta je najozbiljnija greška koju čine? Zašto mogu tako da se ponašaju? Šta je uzrok tome? Bog kaže da je ovaploćeni Bog obična osoba. Antihristi su time oduševljeni i kažu: „Pa, onda ću se prema tebi odnositi kao prema običnoj osobi; sada imam osnovu kako da se ophodim prema tebi.” Kada Bog kaže da telo u kojem je Bog ovaploćen ima Božju suštinu, antihristi odgovaraju: „Božja suština? Kako to da je ne vidim? Gde je? Kako se ispoljava? Šta on otkriva da bi dokazao da ima božju suštinu? Znam samo da se dodvoravam i laskam onima koji imaju status. Nikada ne mogu da pogrešim sa dodvoravanjem i laskanjem ljudima; to je uvek put kojim treba ići. U svakom slučaju je bolje nego govoriti istinu.” To je rđavost antihrista. Tako antihristi ne veruju u istinu niti je prihvataju, živeći isključivo po Sotoninoj filozofiji.

Neki ljudi kažu: „Svi vole one koji umeju da se dodvoravaju, da laskaju i govore milozvučne reči; Bog jedini ne voli takve ljude. Dakle, koju vrstu osobe Bog zapravo voli? Kako neko treba da komunicira sa Bogom da bi Mu se svideo?” Da li znate? (Bog voli poštene ljude, ljude koji Bogu govore iz srca, ljude koji otvaraju svoje srce i u zajedništvu razgovaraju sa Bogom bez obmanjivanja.) Još nešto? (Voli one koji imaju bogobojažljivo srce, koji su u stanju da slušaju i da prihvate Božje reči.) (Voli one koji imaju srce okrenuto ka Božjoj kući, koji su jednodušni s Bogom.) Svi ste pomenuli nekoliko aspekata poštene osobe koje treba primenjivati. Biti poštena osoba je Božji zahtev prema čoveku. To je istina koju čovek mora da primenjuje. Koja su, onda, načela koja čovek treba da poštuje u svom ophođenju sa Bogom? Budite iskreni: to je načelo koje treba da se poštuje prilikom komunikacije sa Bogom. Ne upuštaj se u dodvoravanje ili laskanje kao što to čine nevernici; čovekovo dodvoravanje i laskanje Bogu nisu potrebni. Dovoljno je biti iskren. A šta znači biti iskren? Kako to sprovesti u delo? (Jednostavno se otvoriti ka Bogu, bez lažnog predstavljanja ili skrivanja bilo čega, niti čuvanja bilo kakvih tajni, komunicirati s Bogom poštenog srca i biti otvoren, bez ikakvih zlih namera ili smicalica.) Tako je. Da bi bio iskren, prvo moraš da ostaviš po strani svoje lične želje. Umesto da se usredsređuješ na to kako se Bog odnosi prema tebi, treba da se ogoliš pred Bogom i kažeš sve što ti leži na srcu. Ne razmišljaj i ne uzimaj u obzir posledice svojih reči; reci šta god misliš, ostavi po strani svoje motivacije i ne govori nešto samo da bi postigao neki cilj. Imaš previše ličnih namera i manipulacija; uvek si proračunat u načinu na koji govoriš, s obzirom na to da „treba da govorim o ovome, a ne o onome, moram da pazim na ono što govorim. Objasniću to na način koji će mi biti od koristi i koji će prikriti moje nedostatke i ostaviti dobar utisak na boga.” Zar to nisu skriveni motivi? I pre nego što si otvorio usta, um ti je već ispunjen podmuklim mislima, već si nekoliko puta promenio ono što želiš da kažeš, tako da kada reči izađu iz tvojih usta, više nisu tako čiste, nisu ni najmanje iskrene i sadrže tvoje sopstvene motive i Sotonine spletke. To nije iskrenost; to je posedovanje zlokobnih motiva i zlih namera. Štaviše, kada govoriš, uvek izvodiš zaključke iz izraza lica ljudi i njihovog pogleda: ako imaju odobravajući izraz lica, ti nastavljaš da govoriš; ako ne, držiš to u sebi i ne govoriš ništa; ako im pogled nije odobravajući i čini se da im se ne sviđa ono što čuju, razmisliš i kažeš sebi: „Dobro, reći ću ti nešto što te zanima, što te čini srećnim, što će ti se svideti i što će te oraspoložiti prema meni.” Da li je to iskreno? Nije. Neki ljudi ne prijavljuju kada vide da neko čini zlo i izaziva ometanje u crkvi. Oni misle: „Ako ja budem prvi koji će to da prijavi, uvrediću tu osobu, a ako bi se desilo da sam pogrešio, morao bih da budem orezan. Sačekaću da drugi to prijave pa ću im se pridružiti. Čak i ako svi zajedno pogrešimo, to nije velika stvar – na kraju krajeva, ne može se osuditi grupa ljudi. Što kaže narod: ’Grom uvek u najviše drvo udara’. Neću da budem to drvo; morao bi da budeš budala da insistiraš da budeš najviše drvo.” Da li je to iskreno? Svakako da nije. Takva osoba je zaista prepredena; ako postane starešina u crkvi, nadležna osoba, zar neće da nanese gubitak radu crkve? Naravno da hoće. Takva osoba nikako ne sme da se koristi. Možete li da razaznate takav soj ljudi? Recimo, na primer, da postoji starešina koji je učinio nešto loše i ometao rad crkve, ali niko ne razume šta se zapravo dešava sa tom osobom, niti Višnji zna kakav je – samo ti znaš šta se zapravo dešava sa njim. Da li bi ti iskreno preneo to pitanje Višnjem u takvim okolnostima? Ovo pitanje je ono koje najviše otkriva kakav je čovek. Recimo da to kriješ i nikome ništa ne govoriš, pa čak ni Bogu, i čekaš dan kada će taj starešina da počini toliko zla da će zakomplikovati rad crkve, i da ga svi razotkriju i bave se njime, ako tek tada ustaneš i kažeš: „Sve vreme sam znao da on nije dobar čovek. Radi se o tome da su neki ljudi mislili da on jeste dobar; da sam nešto rekao, niko mi ne bi poverovao. Baš zato nisam ništa rekao. Sada kada je uradio neke loše stvari i svi vide ko je on zaista, mogu da progovorim o tome šta se zaista dešava sa njim”. Da li je to iskreno s tvoje strane? (Nije.) Ako se ti svaki put kada su nečiji problemi razotkriveni ili se prijavi neki problem povodiš za gomilom i poslednji si koji će ustati i razotkriti tu osobu ili prijaviti problem, da li si iskren? Ništa od toga nije iskreno. Ako ti se neko ne sviđa ili te je neko uvredio, i znaš da on nije zla osoba, ali pošto si ti sitničav, počinješ da mrziš tu osobu i želiš da joj se osvetiš, da napraviš budalu od nje, možda ćeš smisliti neki način i potražiti priliku da Višnjem kažeš nešto loše o njoj. Možda ćeš samo iznositi činjenice, nećeš osuđivati tu osobu, ali dok budeš iznosio te činjenice, tvoja namera će biti otkrivena: želiš da iskoristiš ruku Višnjeg ili da Bog kaže neku reč i pozabavi se njom. Prijavljivanjem problema Višnjem, ti pokušavaš da postigneš svoj cilj. To je očigledno iskvareno ličnim namerama, a svakako nije iskreno. Ako je to zla osoba koja ometa rad crkve i ti to prijavljuješ Višnjem da bi zaštitio crkveni rad, i ako su, pored toga, problemi o kojima izveštavaš u potpunosti tačni, to se razlikuje od postupanja sa stvarima pomoću sotonističkih filozofija. To potiče iz osećaja za pravdu i odgovornost i to je ispunjenje tvoje odanosti; tako se iskrenost ispoljava.

Bog ne voli ljude koji se dodvoravaju, laskaju ili govore milozvučne reči. Dakle, kakve ljude Bog voli? Kako Bog voli da ljudi komuniciraju i razgovaraju u zajedništvu s Njim? Bog voli poštene ljude, ljude koji su iskreni prema Njemu. Ne treba da razmišljaš o tonu Njegovog glasa i izražavanja niti da Mu se umiljavaš; samo treba da budeš iskren, da imaš iskreno srce, da imaš srce koje ništa ne krije, ništa ne zaklanja niti prerušava, i da dozvoliš da se na tebi spolja vidi ono što ti je u srcu. Drugim rečima, kada se odnosiš prema Hristu i komuniciraš s Njim, ne moraš da se naprežeš, da radiš bilo kakav „domaći zadatak”, niti da se pripremaš ili radiš bilo šta unapred; ništa od toga nije potrebno. Bog voli iskrenost, voli normalan, prirodan razgovor i komunikaciju, pravo iz srca. Čak i ako kažeš nešto što nije ispravno ili upotrebiš neke neprikladne reči, to nije problem. Na primer, recimo da odem negde i kuvar Me pita: „Da li imaš neka ograničenja u ishrani? Šta jedeš, a šta ne jedeš? Šta da pripremim?” Ja kažem: „Ne jedem previše slano, niti ljuto, a takođe ne previše masno i ništa prženo. Kao osnova može pirinač ili rezanci.” Da li su ta uputstva previše složena? (Nisu.) Svako ko zna da kuva odmah bi razumeo, bez potrebe za spekulacijama, razmišljanjem ili detaljnim smernicama ili objašnjenjima. Samo kuvaj u skladu sa svojim iskustvom, to je jednostavno. Ali čak i najjednostavnija stvar je ljudima nedostižna jer imaju iskvarene naravi i sebični su. Kažem da ne volim masnu hranu, ali oni tokom kuvanja sipaju veliku kašiku ulja u malu posudu sa povrćem, praktično ga isprže, što ga učini veoma masnim. Kažem ne previše slano, a oni stave par mrvica soli, tako da je jelo gotovo bezukusno. Sa toliko ulja i sa tako blagim ukusom, može li jelo da bude ukusno? Kuvar ne može ni tu sitnicu da uradi kako treba, pa čak kaže: „Teško je dokučiti Božje namere. Svaka reč koju Bog izgovori je istina; ljudima je teško da je sprovedu u delo!” Šta znači „teško sprovesti u delo”? Nije teško primenjivati, već ti ne primenjuješ. Tvoja sebičnost je prevelika; uvek imaš sopstvene namere i lična prilagođavanja. Uvek želiš da činiš sve po svojoj volji, da činiš sve po svom ukusu. Ja kažem: „Nemoj da kuvaš ljuta jela. Ako svi volite ljutu hranu, napravite Mi nešto što nije ljuto.” Ali kada kuvaju, insistiraju da bude ljuto; navale na hranu i samo je hvale. Kažem: „Rekao sam ti da ne bude ljuto. Zašto si to uradio?” „Ovo jelo mora da bude ljuto. Ako nije ljuto nije ukusno, bude bljutavo kada nije ljuto.” Kakva je to osoba? Da li ona ima dobre namere? Neki ljudi vole da jedu meso; Ja kažem: „Ako voliš meso, napravi sebi jelo s mnogo mesa. U Moje jelo stavi manje mesa ili Mi samo napravi jelo od povrća.” Odmah se složi, ali kada kuva, zanemaruje Moj zahtev, ubacujući velike komade mesa u lonac i dodaje čak i ljute papričice. Meso je već masno, ali ga oni još i isprže i tako naprave začinjenu hranu po svom ukusu. Ako im to ne dozvolim, nije im pravo; čak kažu: „Tebi je teško udovoljiti. Ovo je preukusno! Svi ostali ga jedu, zašto ne bi i ti? Zar ne kuvam ovo za tebe? Zdravo je mnogo jesti, hrana ti daje energiju. Kad si zdrav, zar ne uspevaš više da propovedaš? Mislim i na tebe i na braću i sestre u crkvi.” Zar ta osoba nije užasno problematična? Ona uvek zna šta želi, ima mišljenje i ideje o svemu. Da ne pominjem da li poseduje neku istinu ili ne, nema ni najosnovniju ljudskost. Da li je to iskreno? (Nije.) U početku, kada Me je ta osoba pitala, delovala je kao da je pristojna, kao da bi trebalo da ume dosta dobro da kuva. Ali kada je obrok poslužen, shvatio sam – on lepo govori, deluje kao da je dobar prema Meni, ali on je, u stvari, samo sebičan i odvratan čovek.

Često viđam sličnu osobu; prirodno je proračunata i oštroumna. Kada stupi u komunikaciju sa Mnom, čim uzmem Svoj lek, ona već donosi vodu; kada se spremam da izađem, ona odmah zgrabi Moju torbu, i videvši da je napolju hladno, donosi Mi i šal i rukavice. Razmišljam: brza je, ali zašto postoji neki nelagodan osećaj? Bilo da ulazim ili izlazim, da oblačim odeću, obuću ili stavljam šešir, uvek postoji neko brži od Mene. Šta mislite da osećam? Da li treba da budem srećan ili uznemiren? (Uznemiren.) Da li biste bili uznemireni takvim ponašanjem? (Da.) Ako biste svi bili uznemireni, da li mislite da sam Ja uznemiren? (Da.) Neki ljudi, nakon što su sve ovo učinili za Mene, osećaju se prilično zadovoljno i ponosno na sebe, govoreći: „Kada sam radio, šef me je voleo. Gde god da odem, ljudi me vole jer brzo razmišljam.” Implicira da zna kako da podilazi, da se dodvorava, da laska; nije dosadna, spora ili nepromišljena; brzo reaguje i oštroumna je, tako da je omiljena gde god se pojavi. Kažu da je svi vole, što znači da bi i ja trebalo da je volim. Da li je volim? Uznemirava me skroz naskroz! Izbegavam takve ljude kad god ih vidim. Ima i drugih koji, videvši kako telohranitelji i servilni lakeji šefova podzemlja i velikih zlikovaca otvaraju vrata automobila i štite glave svojih šefova u svetu, čine isto i sa Mnom. Pre nego što i stignem do kola, oni pružaju ruku da otvore vrata, a zatim svojom rukom štite Moju glavu, ponašajući se prema Meni isto kao što se nevernici ponašaju prema vodećem kadru. Osećam se odvratno zbog tih ljudi. Ti ljudi, koji ni najmanje ne streme ka istini, imaju ljudskost koja je sebična, odvratna i prljava, i nedostaje im i najmanji osećaj stida. Kada komuniciraš sa drugima, dodvoravajući se i laskajući onima sa statusom i slavom, i neprestano im podilaziš, čak i neki čestiti ljudi smatraju da je to odvratno i gledaju s visine na takve ljude. Ako to činiš sa Mnom, smatram da je to još odvratnije. Nemoj nikada tako da se ponašaš prema Meni; Meni to nije potrebno, gadi Mi se. Ono što mi treba nije tvoje dodvoravanje, laskanje, niti podilaženje. Treba da budeš iskren prema Meni, da govoriš iz srca kada se sretnemo, da pričaš o svom razumevanju, iskustvima i nedostacima, da razgovaraš o iskvarenosti koju otkrivaš u procesu obavljanja svoje dužnosti i stvarima za koje osećaš da ti nedostaju u tvojim iskustvima. Možeš da se baviš traženjem i zajedništvom u vezi sa svim tim stvarima, a možeš i da ih istražiš. Bez obzira na temu o kojoj razgovaramo u zajedništvu, moraš da budeš iskren i da imaš takvo srce i stav. Nemoj da misliš da dodvoravanjem, podilaženjem, laskanjem ili umiljavanjem možeš da ostaviš dobar utisak – to je potpuno beskorisno. Naprotiv, takvo ponašanje ne samo da ne donosi nikakvu korist, već može da ti nanese veliku sramotu i razotkrije tvoju nepromišljenost.

Oni koji ne mogu da budu iskreni čak ni prema Hristu, kakvi su to ljudi? Ako si iskren u svom postupanju prema drugima, plašiš se da bi mogli da saznaju tvoju pravu situaciju i da te povrede, plašiš se da bi mogli da te prevare, iskoriste, ismeju ili prezru. Međutim, šta te sprečava da budeš iskren prema Hristu, čega se plašiš? Ako postoje te strepnje u tvom srcu, to je problem. Ako ne možeš da budeš iskren, to je takođe tvoj problem; to je oblast u kojoj treba da stremiš ka istini i da težiš promenama. Ako zaista veruješ i priznaješ da je osoba pred tobom Bog u koga veruješ, Bog koga slediš, onda je bolje da ne stupaš u komunikaciju s Njim dodvoravanjem, laskanjem i milozvučnim rečima. Umesto toga, budi iskren, govori iz srca i izloži činjenice. Nemoj da govoriš stvari koje služe za skrivanje, niti da izgovaraš laži ili reči koje prikrivaju, niti da se baviš smicalicama ili spletkama. To je najbolji način da komuniciraš sa Hristom. Da li možeš to da postigneš? Šta je pozitivno: biti iskren ili dodvoravati se i laskati? (Biti iskren.) Biti iskren je pozitivno, dok su dodvoravanje i laskanje negativni. Ako ljudi ne mogu da postignu tako pozitivnu stvar kao što je iskrenost, to ukazuje na problem u njima, na iskvarenu narav. Da li je taj Moj zahtev preteran? Ako mislite da je to preterano, ako mislite da ne zaslužujem takvo postupanje, ne zaslužujem da komunicirate sa Mnom na tako iskren način i sa tako iskrenim stavom, da li onda imate bolji metod, bolji način? (Ne.) Onda primenite ovaj pristup. Hajde da okončamo naše zajedništvo u vezi sa ovom tačkom.

B. Ispitivanje i analiza, uz dozu radoznalosti

Sada dolazimo do druge stavke – ispitivanje i analiza, uz dozu radoznalosti. Da li je lako shvatiti ovu stavku? Što se tiče aktivnosti i reči ovaploćenog Boga, kao i ličnosti ili naravi otkrivenih u svakoj Njegovoj reči i postupku ili čak Njegovim sklonostima, normalni ljudi treba da postupaju sa njima ispravno. Oni koji istinski slede Boga i streme ka istini smatraju da su ova spoljašnja otkrivenja Hrista normalna strana Njegovog tela. Što se tiče reči koje Hristos izgovara, oni mogu da ih slušaju i shvate sa stavom da ih smatraju za istinu, da iz tih reči shvataju Božje namere, shvataju načela primene i da u njima pronalaze put primene da uđu u istina-stvarnost. Ali antihristi se ponašaju drugačije. Kada posmatraju Hrista kako govori i deluje, njihova srca nisu ispunjena prihvatanjem niti pokornošću, već ispitivanjem: „Odakle dolaze te reči? Kako su izgovorene? Rečenice se nižu jedna za drugom – da li su unapred smišljene ili su nadahnute svetim duhom? Da li su te reči naučene ili pripremljene unapred? Zašto ne znam? Neke od tih reči zvuče sasvim obično, kao običan govor. To ne liči na boga; da li bog zaista govori tako normalno, na tako uobičajen način? Ne mogu to da shvatim kroz ispitivanje, pa ću posmatrati šta radi u pozadini. Da li čita novine? Da li je pročitao neku poznatu knjigu? Da li uči gramatiku? Sa kakvim ljudima obično komunicira?” Oni nemaju stav pokornosti niti prihvatanja istine, već radije ispituju Hrista sa stavom naučnika koji sprovodi naučna istraživanja ili proučava akademske predmete. Oni preispituju sadržaj Hristovih reči i Njegov način govora, slušaoce kojima se Hristos obraća, kao i Hristov stav i nameru svaki put kada govori. Kad god Hristos govori ili dela, sve što dođe do njihovih ušiju, sve što mogu da vide i sve što čuju postaje predmet njihovog ispitivanja. Oni ispituju svaku Hristovu reč i rečenicu, svaki postupak koji On preduzima, svakog pojedinca kojim se On bavi, Njegovo ophođenje prema ljudima, Njegov govor i ponašanje, pogled i izraz lica, čak i Njegove životne navike i rutine, i Njegov način komunikacije i stavove prema drugima – oni ispituju sve to. To ispitivanje antihriste dovodi do sledećeg zaključka: s koje god strane posmatrao Hrista, On deluje kao da ima normalnu ljudskost; sasvim je običan, ni po čemu se ne izdvaja, osim po sposobnosti da izrazi istinu. Da li je to zaista ovaploćeni Bog? Bez obzira na to koliko ispituju, ne mogu da dođu do krajnjeg zaključka; bez obzira na to koliko ispituju, ne mogu da utvrde da li je Hristos bog koga priznaju u svojim srcima. Oni ispituju Hrista, a ne doživljavaju Božje delo – kako onda mogu da spoznaju Boga?

U svom ispitivanju Hrista, antihristi nisu u stanju da vide Božju veličinu, nisu u stanju da vide Božju pravednost, svemoć i autoritativnost. Bez obzira na to kako ispituju, oni ne mogu da dođu do zaključka da Hristos poseduje Božju suštinu; oni nisu u stanju da to prozru i shvate. Neki ljudi kažu: „Tamo gde ne možeš da prozreš, niti da shvatiš, tu treba tražiti istinu.” Na šta bi antihrist odgovorio: „Ne vidim ovde nikakvu istinu koju treba tražiti; postoje samo sumnjive pojedinosti koje vredi podrobno ispitati.” Nakon ispitivanja i analize, oni zaključuju: ovaj Hristos može da izgovara samo neke reči i, izvan toga, ni po čemu se ne razlikuje od običnih ljudi. On nema posebnih darova, nema jedinstvenih sposobnosti, a čak ne poseduje ni natprirodne moći da čini znakove i čudesa kao što je Isus činio. Sve Njegove reči su reči smrtnika. Dakle, da li je On zaista Hristos? Odgovor na to pitanje čeka dalju analizu i ispitivanje. Bez obzira na to s koje strane posmatraju, oni ne mogu da vide Božju suštinu u Hristu; bez obzira na to kako ispituju, oni ne mogu da zaključe da Hristos ima identitet Boga. U očima antihrista, telo u kojem se Bog ovaplotio treba da poseduje izvanredne moći, posebne darove, sposobnost da prikazuje čuda, da poseduje suštinu i sposobnost da ispoljava i izvršava Božju vlast. Međutim, ovoj običnoj osobi koja se nalazi pred njima nedostaju sve te osobine, a ni Njegovo izražavanje nije veoma elokventno; čak i kada opisuje mnoge stvari, On koristi svakodnevni jezik koji se ne uklapa u ljudske predstave, čak ne doseže ni nivo univerzitetskog profesora. Bez obzira na to kako antihristi ispituju Hristov govor, kako ispituju Hristova dela, kao i Njegov stav i način činjenja stvari, oni ne mogu da vide da Hristos – taj obični čovek – poseduje Božju suštinu. Stoga, u srcima antihristȃ, ono zbog čega ovu običnu osobu najviše vredi slediti je mnoštvo stvari, reči i pojave koje ne mogu da prozru – to je ono što je vredno njihovog ispitivanja i analize, to je njihova najveća motivacija da slede tu osobu. Koji sadržaj i teme su vredni njihovog ispitivanja i analize? Radi se o rečima o život-ulasku koje Hristos izgovara; obični ljudi zaista ne mogu da govore takve stvari, oni ih zaista nemaju, i takve reči se zaista ne mogu naći ni kod jedne druge osobe u ljudskom rodu – ne zna se odakle dolaze. Antihristi iznova to ispituju, ali nikada ne mogu ništa da zaključe. Na primer, kada govorim o tome kakav je neko, kakva je njegova suština i narav, obični ljudi će pažljivo uporediti te pojedinosti sa stvarnom osobom i proveriti to pitanje. Kada antihristi čuju te reči, oni ne zauzimaju stav prihvatanja da usklade i shvate to pitanje, već zauzimaju analitički stav. Šta analiziraju? „Kako znaš u kakvoj se situaciji ta osoba nalazi? Kako znaš da ima takvu narav? Na osnovu čega to definišeš? Nisi imao mnogo kontakata sa njom, kako je onda razumeš? Toliko dugo smo u kontaktu sa njom, zašto ne možemo da je prozremo ili razumemo? Moram to da osmotrim, a ne samo da ti verujem na reč. Ono što kažeš možda nije tačno ili ispravno.” Kada sam u komunikaciji s nekim ljudima, možda ću ih usmeravati u određenom poslu ili zanimanju. Ako se način i metoda tih smernica usklade sa tehničkim znanjem koje poseduju i zadovoljava ih, oni će to nerado izvršiti. Ali ako ih ne zadovoljava, opiraće se u svojim srcima i razmišljati: „Zašto to radiš na taj način? Zar to nije suprotno od onoga kako se radi u toj branši? Zašto bih te poslušao? Ako je ono što kažeš pogrešno, ne mogu da te slušam; moram da uradim na svoj način. Ako si u pravu, moram da shvatim zašto je tako, kako si to spoznao. Da li si to proučavao? Ako nisi, otkud da to uopšte znaš? Ako nisi proučavao, ne bi trebalo da se razumeš u to; ako se razumeš, to nije normalno. Kako to da se razumeš? Ko ti je to rekao, ili si to potajno sam naučio?” Oni to analiziraju i ispituju u sebi. Svaka rečenica koju izgovorim, svaka stvar kojom se bavim, mora da prođe kroz filter antihristȃ, da prođe njihovu reviziju. Samo ako prođe njihovu reviziju, oni će je prihvatiti; ako ne prođe, oni će kritikovati, formirati sudove o tome i stvarati otpor.

Telo u kojem je Bog ovaploćen najveća je tajna za sve ljude. Niko ne može da shvati šta se zaista dešava u tom pogledu, niti može da shvati kako se Božja suština ostvaruje u tom telu – kako je Bog postao osoba, kako ta osoba može da izgovara reči iz Božjih usta i obavlja Božje delo, i kako tačno Božji Duh vodi i usmerava tu osobu. U čitavom ovom delu, ljudi nisu videli velika prikazanja niti su primetili da bilo kakve značajne promene dolaze iz ovog tela – čini se da se ništa posebno ne dešava; sve izgleda normalno. Neprimetno, Bog je na Istok doneo slavu koja je bila u Izraelu. Kroz govor i rad ove osobe, tako je počelo novo doba i staro se završilo, a da niko nije shvatio kako se to dogodilo. Međutim, oni koji istinski veruju u Boga, koji su jednostavnog i otvorenog srca, koji poseduju ljudskost i razum, ne preispituju te stvari. Ako ne preispituju, šta rade? Samo pasivno čekaju? Ne. Oni vide da su te reči istina, veruju da je izvor svih tih reči Bog i tako prepoznaju činjenicu da je ova obična osoba Hristos, prihvataju Ga kao svog Gospoda i Boga, ne uzimaju u obzir ništa drugo. Antihristi, s druge strane, ne mogu da vide da sve ove reči i celokupno delo dolaze od Boga, da je izvor sveg ovog govora i rada Bog, i zato ne prihvataju ovu običnu osobu kao svog Gospoda i Boga. Umesto toga, oni sve više ispituju i opiru se u svojim srcima. Čemu se opiru? „Bez obzira na to koliko pričaš, bez obzira na to koliko veliko delo obavljaš, bez obzira na to ko je tvoj izvor, sve dok si obična osoba, sve dok se tvoj način govora ne poklapa sa mojim predstavama, sve dok tvoj izgled nije dovoljno veličanstven da mi zapadne za oko ili da zasluži moje poštovanje, ja ću te ispitivati i analizirati. Ti si predmet mog ispitivanja; ne mogu da te prihvatim kao svog gospodara, kao svog boga.” U procesu njihovog ispitivanja i analize, antihristi ne samo da ne uspevaju da razreše svoje predstave, buntovništvo i iskvarene naravi, već njihove predstave rastu iz dana u dan i postaju sve ozbiljnije. Na primer, kada se crkveni starešina otkrije kao antihrist, kada izazove ometanje i uništenje u toj crkvi, prva reakcija antihrista kada se tako nešto dogodi jeste da se zapita: „Da li hristos zna za to? Ko je postavio tog crkvenog starešinu? Kakva je hristova reakcija na to? Kako se on s tim nosi? Da li hristos poznaje tu osobu? Da li je hristos ranije rekao da je ta osoba antihrist ili je prorekao taj događaj? Sada kada se pojavio tako veliki problem u ovoj crkvi, da li je hristos prvi saznao?” Kažem da nisam znao, upravo sam i Ja za to saznao. „To nije u redu – ti si bog, ti si hristos; zašto ne znaš? Ti bi trebalo da znaš.” Upravo zato što sam Hristos, obična osoba, ne moram da znam. Crkva ima svoje upravne odluke i načela za postupanje sa ljudima. Kada se pojave antihristi, mogu da se uklone i proteraju shodno načelima crkve. To odražava Boga koji ima moć, odražava urođenu moć istine. Ja ne moram sve da znam. Ako crkva ne postupi u skladu sa svojim upravnim odlukama i načelima za postupanje sa ljudima, onda ću se umešati. Međutim, ako braća i sestre razumeju načela Božje kuće o uklanjanju i proterivanju ljudi, tada ne moram da se uključujem. Tamo gde istina vlada, Ja ne moram da se mešam. Zar to nije sasvim normalno? (Jeste.) Ali antihristi mogu da stvaraju probleme i da razvijaju predstave o ovom pitanju, čak i da koriste te predstave da se odreknu Hrista i osude činjenicu da Hristos poseduje Božju suštinu. To je upravo ono što antihristi rade. Pošto se nešto ne uklapa u njihove predstave, zamisli ili očekivanja, oni mogu da poreknu Hristovu suštinu. Njihovo ispitivanje svakog pojedinačnog aspekta Hrista dovodi do sledećeg zaključka: oni ne vide suštinu Boga u Hristu; stoga, oni ne mogu da definišu tu osobu kao da ima Božju suštinu i Božji identitet. To dovodi do situacije u kojoj je sve u redu kada se ništa ne dešava, ali čim se nešto dogodi, antihristi prvi beže i odriču se Hristovog identiteta i osuđuju Hrista. Dakle, koja je svrha ispitivanja koje vrše antihristi? Oni ne vrše ispitivanje i analizu da bi bolje razumeli istinu, već da bi pronašli dokaze i stekli prednost, da bi porekli činjenicu da se Bog ovaplotio, da bi porekli činjenicu da telo u kojem se Bog ovaplotio jeste Hristos, Bog. To je motiv i cilj antihrista koji ispituju i analiziraju Hrista.

Dok antihristi slede Hrista i predstavljaju se kao sledbenici, oni imaju ispitivački i analitički stav, i na kraju ne uspevaju da shvate istinu, niti da utvrde činjenicu da je Hristos Gospod, da je Bog. Ali zašto i dalje tako nerado, tako nevoljno slede i borave u Božjoj kući? Jedna stvar o kojoj smo ranije razgovarali jeste da oni imaju nameru da prime blagoslove; ambiciozni su. Druga stvar je da antihristi poseduju radoznalost koja se ne može naći kod običnih ljudi. Koja vrsta radoznalosti? To je njihova očaranost čudnim i neobičnim pojavama. Antihriste posebno zanimaju sve čudne i neobične pojave u svetu, svi događaji koji prevazilaze zakone prirode. Imaju želju da se udube u mnoge stvari i da ih temeljno prouče. Šta je suština tog ispitivanja? To je čista nadmenost, želja da se sve razume, da se sazna istina iza svega, da se ne bi ispostavilo da su neupućeni. Bez obzira na to, oni žele da budu prvi koji će nešto da saznaju, da budu najinformisaniji i najobavešteniji o svim stranama nekog pitanja – oni žele da budu „naj” u svakom pogledu. Dakle, oni isto tako ne zanemaruju niti propuštaju pitanje Boga koji se ovaploćuje. Oni kažu: „Božje ovaploćenje je najveća tajna u ljudskom svetu. Šta se tačno dešava sa tom najvećom tajnom, tom najdivnijom stvari? Pošto prevazilazi uobičajena očekivanja i to telo se razlikuje od običnih ljudi, u čemu je razlika? Moram u to lično da se uverim i da shvatim.” Na šta oni misle kada kažu da hoće „lično da se uvere i shvate”? Oni misle: „Putovao sam u mnoge zemlje, posetio poznate planine i istorijska mesta i razgovarao sa poznatim i mudrim ljudima; svi su oni samo obični ljudi. Jedini koga nisam upoznao niti naučio nešto od njega je ovaj hristos. Šta je tačno suština ovog hrista? Moram u to lično da se uverim i da shvatim.” U šta tačno žele da se uvere i da shvate? „Čuo sam da bog može da čini znakove i čudesa. Kažu da je Isus gospod, da je hristos; koje znake i čudesa je on činio da bi zadovoljio radoznalost ljudi? Sećam se jednog događaja kada je, nakon što je gospod Isus prokleo smokvu, ona uvenula. Može li ovaj hrist sada da uradi isto? Moram da se uverim i da shvatim, a ako dobijem priliku, da ga iskušam da vidim da li može da ostvari takva dela. Kaže se da ovaploćeni bog poseduje božji autoritet, da oduzetima vraća hod, slepima vid, gluvima sluh, a bolesnicima zdravlje. To su čudesni i novi događaji; u ljudskom svetu smatraju se izvanrednim sposobnostima koje obični ljudi nemaju. To je nešto u šta moram lično da se uverim.” Pored toga, postoji još jedna najznačajnija stvar koja zaokuplja njihov um. Oni kažu: „U čemu je tačno stvar sa prošlim i sadašnjim životima, i ciklusom reinkarnacije u ovom ljudskom svetu? Obični ljudi to ne umeju jasno da objasne. Pošto se bog ovaplotio i bog upravlja svime, da li hristos zna nešto o tome? Kada se ukaže prilika, moram da ga pitam i raspitam se o toj stvari; daću mu da ispita moj izgled i vidi da li je moja sudbina dobra, šta sam bio u prošlom životu, da li sam bio životinja ili čovek. Ako on zna te stvari, onda ću biti impresioniran; to bi ga učinilo izvanrednim, izdvojilo bi ga od običnih ljudi, a možda bi ga učinilo i hristom. Takođe, kažu da postoji božji presto i prebivalište na nebu, pa da li ovaj ovaploćeni bog zna gde su božje prebivalište i carstvo nebesko? Kaže se da su u carstvu nebeskom ulice popločane zlatom, da su blistave i veličanstvene; ako bi ovaj ovaploćeni bog mogao da nas povede u obilazak, zar ceo naš život ne bi bio vredan truda, zar naša vera ne bi imala smisla? Štaviše, ne bismo morali da obrađujemo zemlju; kada je bio gladan, hristos je naprosto mogao da pretvori kamenje u hranu s nekoliko reči. Sa pet hlebova i dve ribe nahranio je pet hiljada ljudi; zar nam to ne bi bila velika prednost? A šta kad hristos govori? Kažu da opskrbljuje živom vodom, ali gde je ta živa voda? Odakle dolazi, kako teče? Sve su to stvari koje vredi istražiti, svaka je sasvim nova. Ako bih svojim očima mogao da posvedočim samo jednoj od tih stvari, onda bih postao osoba sa uvidom u ovom životu, a ne samo obična osoba.” Zar ih ta radoznalost ne nadvladava? (Da.)

Neki ljudi počinju da veruju u Boga, da prihvataju Hrista i da slede Hrista, ne da bi zadobili istinu, već sa drugačijim naumom. Neki ljudi, čim Me sretnu, pitaju: „Šta znači sedam pošasti i sedam čaša u Otkrivenju? Šta znači beli konj? Da li je troipogodišnja katastrofa već stigla?” Odgovaram: „Šta to pitaš? Šta je Otkrivenje?” Oni odgovaraju: „Ti čak i ne znaš za Otkrivenje? Kažu da si bog, ali ja baš i nisam uveren u to!” Drugi pitaju: „Tokom procesa širenja jevanđelja nailazimo na ljude koji se raspituju o mističnim pitanjima. Šta da radimo?” Čak i ne čekam da završe, već odgovaram: „Svako ko uvek pita za tajne umesto da traži istinu nije neko ko prihvata istinu; ne može biti spasen u budućnosti. Oni koji uvek traže tajne ne valjaju; ne širite jevanđelje među takvim ljudima.” Zašto to govorim? Ko, na kraju krajeva, postavlja ta pitanja? To nije neko drugi; to su oni sami. Oni žele da postavljaju ta pitanja i znaju odgovore na njih, i misle da ne znam ko pita, kao da ne mogu da ih prozrem! Kada čuju moje reči, oni misle: „Bog je rekao da ne valjam, zato ću prestati da postavljam pitanja.” Šta kažete na Moj pristup? Zar ih nije efikasno ućutkao? Da sam im odgovorio, zar se to ne bi uklopilo u njihovo zamešateljstvo? Zatim bi tražili prst i uzeli ruku, postavljajući pitanja bez prestanka. Da li imam obavezu da im objasnim te stvari? Šta bi uopšte mogao da uradiš s tim znanjem? Čak i da znam, neću ti reći. Zašto bih ti rekao? Da li sam Ja tumač svetih knjiga? Jesi li došao ovde da studiraš teologiju? Ti dolaziš da Me ispitaš; da li zbog toga treba da otvorim Svoje srce za tvoje ispitivanje? Da li je to primereno? Ti dolaziš da Me iskušaš, a da li treba da ti dozvolim da Me iskušaš? Da li je to primereno? Ti nisi ovde da prihvatiš istinu; ti dolaziš da postavljaš pitanja sa neprijateljskim stavom, punim sumnje i pitanja. Nikako ti ne bih dao odgovore. Neki kažu: „Zar nije neophodno odgovoriti na bilo koje pitanje?” Zavisi od slučaja do slučaja. Kada je reč o istini i crkvenom radu, još uvek moram da razmotrim situaciju. Ako sam ti već rekao, a ti se još uvek praviš da ne znaš, praviš se da se ponizno raspituješ, onda ti neću odgovoriti. Orezaću te i posle toga ćeš shvatiti. Iz perspektive kako antihristi ispituju i analiziraju Hrista i njihove radoznalosti o suštini Hrista i Boga, šta tačno antihristi ispituju? Oni ispituju istinu. Oni se prema svemu što Bog čini odnose kao prema predmetima svog ispitivanja i analize, koristeći to kao način da im prođe vreme. Oni slede Boga kao da su naučnici koji proučavaju određenu oblast ili određeni korpus znanja, baš kao da su nevernici koji studiraju teologiju. Da li takvi ljudi mogu da prime Božje prosvećenje? Mogu li da prime svetlost? Mogu li da shvate istinu? (Ne.)

U crkvi ima nekih zadataka koji su se po prvi put pojavili i neki od njih podrazumevaju profesionalni rad. Kada usmeravam takav rad, neki ljudi pomno i ponizno slušaju, shvatajući načela kojih se treba pridržavati u obavljanju tih dužnosti i istina-stvarnost koju treba primenjivati i u koju treba ući. Međutim, neki ljudi razbijaju glavu ispitujući u svom srcu i misle: „Ti nisi proučavao te oblasti. Uostalom, možeš li zaista da budeš upućen u toliko mnogo oblasti? Ko može da shvati i da zna sve? Na osnovu čega nas usmeravaš? Zašto bismo te slušali? Iako ponekad ono što kažeš kada nas usmeravaš zaista ima smisla, kako to znaš? Ako nešto ne proučavam, nisam u to upućen. Moram da razmislim, da nastojim da saznam više, da vidim više, da čujem više i da pokušam da dođem do tačke u kojoj mi ne treba tvoje usmeravanje i da mogu to da uradim sam. Čini se da i ti učiš u hodu, savladavajući ga malo pomalo.” Oni samo gledaju kako nešto izgleda spolja, ne videći da, s jedne strane, bez obzira na to šta ta osoba kaže ili čini, postoje načela – bez obzira na to koji se rad usmerava, on se radi po načelu, a to načelo je povezano sa stvarnim potrebama ljudi i željenim rezultatima stvarnog rada. S druge strane, i što je najvažnije, ta osoba nije naučila ništa; Njegovo znanje, učenje, uvid i iskustvo nisu izuzetni. Ali postoji jedna stvar koju ljudi ne treba da zaborave: bez obzira na to da li su Njegov uvid, znanje, iskustvo i stručnost bogati ili vredni pažnje, izvor odgovoran za obavljanje trenutnog dela nije ovo spoljašnje telo, već suština ovog tela – Sȃm Bog. Stoga, ako sudiš na osnovu izgleda ovog tela – Njegove visine i izgleda, tona, intonacije i načina govora – nećeš moći da objasniš niti da shvatiš zašto On može da obavlja te zadatke i bude kompetentan u njima, nećeš moći to da prozreš. Da li to što ne možeš da prozreš znači da je to nerešivo pitanje? Ne, to može da se reši. Ne treba to da prozreš; samo treba da znaš, setiš se i priznaš jednu stvar: Hristos je telo u kojem se Bog ovaplotio. Načela, stav i pristup koje ljudi treba da imaju prema Hristu nisu da ispituju, analiziraju, niti da zadovoljavju svoju radoznalost, već da priznaju, prihvate, slušaju i pokoravaju se. Ako ispituješ i analiziraš, da li će ti to na kraju omogućiti da vidiš suštinu Boga? Neće. Bog nikome ne dozvoljava da Ga analizira ili ispituje; što više ispituješ i analiziraš, Bog će se sve više skrivati od tebe. Šta ljudi osećaju kada se Bog sakrije? Osećaju da koncept Boga u njihovom srcu postaje nejasan, njihov koncept istine postaje nejasan, a sve o putu koji treba da slede je zamagljeno. To je kao da ti zid preprečuje pogled; ne možeš da vidiš ispred sebe, sve je maglovito. Gde je Bog? Ko je Bog? Da li Bog zaista postoji? Ova pitanja su kao crni zid koji stoji pred tobom, a to ustvari Bog krije Svoje lice od tebe, tako da ne možeš da Ga vidiš. Sve te vizije za tebe postaju nejasne, gube se, a tama ti ispunjava srce. Kada ti se srce zamrači, da li još uvek imaš put pred sobom? Da li još uvek znaš šta da radiš? Ne znaš. Bez obzira na to koliko su ti prvobitni pravac i ciljevi bili jasni, kada ispituješ i analiziraš Boga, oni će postati nejasni i mračni. Kada ljudi zapadnu u takvu situaciju, takvo stanje, oni su u opasnosti; to se dešava onima koji se usredsređuju na ispitivanje Boga. Antihristi su uvek u takvoj situaciji, sa mrklim mrakom ispred sebe, nesposobni da razaznaju šta su pozitivne stvari, šta je istina. Bez obzira na to šta Bog radi, oni nisu u stanju da potvrde da je to zaista Bog, da je to Sȃm Bog; ma s koje strane gledali, oni samo vide ovaploćenje kao osobu, jer oni uvek ispituju i analiziraju, tako da Bog takođe nastavlja da ih zaslepljuje. Vidiš ih da gledaju razrogačenim, sjajnim i velikim očima, ali su i dalje slepi. Kada Bog sakrije Svoje lice od ljudi, to je kao da su njihova srca neosetljiva, uronjena u potpunu tamu. Oni samo vide površne pojave, nesposobni da uoče put koji leži u nutrini, ne uspevaju da shvate osnovnu istinu – štaviše, ne mogu da vide Božju suštinu niti Njegovu narav.

Podvrgavanje Božjeg izgleda i dela analizi i ispitivanju neće dati nikakve rezultate. Od vitalnog je značaja ne upasti u stanje analiziranja i ispitivanja; to je put negativnosti. Koji je onda pozitivan put? Pozitivan put je kada čvrsto veruješ da je to Božje delo, da je ova obična osoba telo u kojem je Bog ovaploćen i ima Božju suštinu, onda treba da prihvatiš i pokoriš se bezuslovno. Ljudi osećaju da ovo telo ima mnoge aspekte koji su neprijatni, mnoge aspekte koji su u suprotnosti sa ljudskim predstavama i zamislima; to je problem sa ljudima. Bog deluje na taj način, a ono što treba da se promeni su ljudske predstave, njihove iskvarene naravi i njihovi stavovi prema Bogu, a ne telo u kojem se Bog ovaplotio. Ljudi ovde treba da traže istinu, da traže Božje namere i da zauzmu svoju odgovarajuću perspektivu i poziciju, umesto da Ga priznaju kao Boga i da još uvek žele da Ga ispitaju, ili da analiziraju i razgovaraju o onome što On radi i govori. To bi bio veliki problem. Kada su tvoja pozicija i tvoj ugao prihvatanja istine pogrešni, ishod načina na koji gledaš na sve će se promeniti, utičući na put i pravac tvoje težnje. U svemu što Bog čini ili kaže, bez obzira da li se to uklapa u ljudske predstave ili ne, to je samo privremeno pitanje. Doprinos i vrednost svega što Bog čini za ljudski rod, vrednost koju donosi ljudskom životu, večni su. Ne može ih promeniti nijedna osoba, nijedna akademska disciplina, nijedan argument, teorija ili bilo koji trend. To je vrednost istine. Moguće je da u ovom trenutku reči i dela ove obične osobe ne mogu da zadovolje tvoju radoznalost ili sujetu, niti mogu u potpunosti da te ubede ili da te pridobiju u srcu i govoru; međutim, doprinosi svih reči koje On izgovara danas i svih dela koja On obavlja u ovom dobu i tokom ovog perioda celom ljudskom rodu, celom dobu i celokupnom Božjem planu upravljanja, večno su nepromenljivi – to je činjenica. Stoga ćeš jednog dana shvatiti: „Pre dvadeset ili trideset godina, ispitivao sam, pogrešno tumačio, opirao se, pa čak i sudio i osuđivao neku izjavu ove obične osobe. Dvadeset ili trideset godina kasnije, kada ponovo razmotrim tu izjavu, moje srce je ispunjeno dugom i samoprekorevanjem.” Iskvareni ljudi su ponizni i beznačajni pred Bogom, oni su zauvek odojčad, nije ih vredno pominjati. Bez obzira na to koliko posla čovek obavlja, u poređenju sa doprinosom koji je svaka reč koju je Bog izgovorio dala čitavom čovečanstvu u bilo kojem periodu i u bilo kojem kontekstu, razlika je kao između neba i zemlje! Dakle, moraš da shvatiš da Bog nije predmet da ga ljudi ispituju, analiziraju i dovode u pitanje. Božje delo i telo u kojem je Bog ovaploćen nisu ovde da bi zadovoljili radoznalost ljudi. On ne radi sve ovo da bi ubio vreme ili da bi mu brže prolazili dani – Njegova namera je da spase ljude jednog doba, da spase čitav ljudski rod, a rezultati dela koje namerava da ostvari treba da traju večno. Antihristi se prema Hristu odnose kao prema običnoj osobi koju ispituju i analiziraju da bi zadovoljili svoju radoznalost. Na šta se to svodi? Može li se to razumeti ili oprostiti? Oni su prokleti i neumorni grešnici kojima nikada neće biti oprošteno! Ako osoba ima ljudskost, shvata istinu i poseduje istina-stvarnost, prilično je odbojno čak i ispitivati takvu osobu. Ophođenje prema Hristu kao prema običnoj osobi i duboko ispitivanje Njega, postupanje prema svemu što On radi sa neprijateljstvom i klevetom, i nastojanje samo da zadovoljiš svoju radoznalost u vezi sa rečima koje On govori – čak i neki ljudi, kada Me vide, kažu: „Podeli sa nama u zajedništvu još istine, razgovaraj još sa nama o jeziku trećeg neba, reci više stvari koje ne znamo” – za šta oni smatraju ovu osobu? Za nekoga ko će im ubiti dosadu? Kako Bog definiše ovo pitanje? Zar to nije bogohuljenje? Ako je usmereno na ljude, to se zove ruganje i ismevanje; ako je usmereno na Boga, to je bogohuljenje.

Unutar sadržaja ovog ispoljenja – ispitivanja, analiziranja i radoznalosti – suština prirode antihrista otkriva se kao rđavost, kao odbojnost prema istini. Oni zanemaruju sve pozitivne stvari; oni ih preziru i ophode se prema njima sa omalovažavanjem, ne štedeći čak ni telo u kojem je Bog ovaploćen. Oni moraju da zadovolje svoju radoznalost po svim pitanjima, podvrgavajući sve svom ispitivanju, želeći da izvuku zaključke i dođu do suštine svega, da shvate šta se dešava, ne bi li izgledali upućeno i inteligentno. To je iskvarena narav ljudi. Naviknuti da sve preispituju, oni sada svoje preispitivanje usmeravaju na Boga. A šta im to donosi? Savršenstvo i spasenje? Ne, to im samo donosi propast i uništenje! Tako se definišu antihristi. Oni su prokleti i za osudu su. U svom pristupu telu u kojem se Bog ovaplotio, oni nikada ne zauzimaju položaj sledbenika ili stvorenih bića da Ga prihvate i vide; umesto toga, oni Ga opažaju i posmatraju iz ugla i sa stanovišta naučnika, sveznalice, nekoga prepunog radoznalosti, i nadmenog pojedinca koji nije u stanju da shvati istinu i koji prezire pozitivne stvari. Sasvim je jasno da takvi ljudi ne mogu biti spaseni.

6. jun 2020. godine