II. Prezir prema telu u kojem se Bog ovaplotio

Tema poslednjeg razgovora u zajedništvu bila je deseto ispoljenje antihristȃ – preziranje istine, drsko ruganje načelima i zanemarivanje uređenja Božje kuće. Ta stavka je dalje podeljena na još tri odeljka za podroban razgovor u zajedništvu. Prvi deo je prezir prema Božjem identitetu i suštini, drugi je prezir prema telu u kojem se Bog ovaplotio, a treći je prezir prema Božjim rečima. Ta tri odeljka se koriste za raščlanjivanje desete stavke o raznim ispoljenjima antihristȃ. O prvom odeljku se razgovaralo u zajedništvu, a drugi odeljak, o preziru prema telu u kojem se Bog ovaplotio, podeljen je na četiri dela za razgovore u zajedništvu. Koja su to četiri dela? (Prvi je dodvoravanje, laskanje i milozvučne reči; drugi je ispitivanje i analiza, uz dozu radoznalosti; treći je da se prema Hristu ophode u zavisnosti od raspoloženja; četvrti je da samo slušaju ono što Hristos kaže, ali bez poslušnosti i pokoravanja.) Prošli put smo razgovarali u zajedništvu o prva dva dela; ovog puta ćemo razgovarati o trećem.

C. Prema Hristu se ophode u zavisnosti od raspoloženja

Treći deo je „prema Hristu se ophode u zavisnosti od raspoloženja”; ta jednostavna rečenica čini očiglednim različita ispoljenja antihristȃ. Zar ne bi trebalo, prema vašem utisku ili na osnovu onoga što ste videli i doživeli, da postoje neki primeri u vezi sa ovim delom? Neki kažu: „Nikada nisam imao kontakt sa Hristom; čuo sam samo Njegove propovedi. Nemam nikakvog stvarnog iskustva sa tim ispoljenjem, niti sam video da drugi pokazuju to iskustvo u stvarnosti.” Vi koji imate stvarno iskustvo sa ovim delom, da li imate bilo kakva osećanja ili shvatanja koja se podudaraju s njim? Nijedno? Onda nam je zaista potreban jedan podroban razgovor u zajedništvu, zar ne? (Da.) Na površini, ovaj deo uključuje različite stavove i ispoljenja kada ljudi dolaze u dodir sa Hristom. U stvari, iz ovog dela ne samo da se mogu videti različita ispoljenja i stavovi ljudi prema telu u kojem se Bog ovaplotio, već se u ljudskom postupanju prema telu u kojem se Bog ovaplotio mogu razaznati i njihovi istinski stavovi i ispoljenja prema Bogu. To jest, iz toga postaje očigledno sa kojim stavom se ljudi odnose prema Sȃmom Bogu koji ima Božji identitet i suštinu, i da li imaju bogobojažljivo srce, istinsku veru i istinsku pokornost. Kada se suoče sa raznim situacijama, stavovi ljudi prema Hristu otkrivaju njihove stavove prema Bogu u koga veruju. Način na koji se ophodiš prema ovoj običnoj osobi, Hristu, bilo da imaš ikakve predstave, pravu veru ili istinsku pokornost, ukazuje na to da li imaš pravu veru i istinsku pokornost prema Bogu u koga veruješ, u Sȃmog Boga. U odnosu ljudi prema Bogu na nebu – u njihovim stavovima, gledištima i onome što zaista misle – oni su prilično nejasni, ne otkrivaju svoje stvarne stavove prema Bogu. Međutim, kada se ljudi zaista susretnu sa Bogom i vide opipljivo telo od krvi i mesa u kojem se Bog ovaplotio, njihovi istinski stavovi prema Bogu postaju potpuno otkriveni. Reči koje ljudi izgovaraju, misli u njihovim glavama, gledišta koja stiču i kojih se drže u svojim srcima, pa čak i njihove misli i stavovi prema Hristu u njihovim srcima, zapravo su različita ispoljenja načina na koji se ophode prema Bogu. Pošto je Bog na nebu nevidljiv i nedodirljiv, za to kako se ljudi odnose prema Njemu, kako Ga definišu i da li su pokorni, u ljudima zapravo ne postoji merilo koje bi odredilo da li su njihova ispoljenja tačna ili u skladu sa istinom. Ali kada se Bog ovaploti kao Hristos, sve se menja: to postaje standard za merenje svih tih ispoljenja i stavova ljudi prema Bogu, čineći očiglednim istinske stavove ljudi prema Bogu. Često ljudi misle da imaju veliku i istinsku veru u Boga, osećaju da je Bog veliki, uzvišen i drag. Ali, da li je to odraz njihovog pravog rasta ili samo raspoloženje? To je teško utvrditi. Kada ljudi ne mogu da vide Boga, ma koliko se oni dobronamerno ophodili prema Njemu, njihovo ophođenje prema Njemu je uvek umrljano nejasnoćom, ispraznošću i nepraktičnošću, uvek je ispunjeno nekim praznim zamislima. Kada ljudi zaista vide i stupe u kontakt sa Bogom, obim njihove vere u Boga, njihov nivo pokornosti Bogu i da li imaju istinsku ljubav prema Bogu postaju potpuno otkriveni. Stoga, kada se Bog ovaploti, posebno kada postane osoba koja je obična koliko god je to moguće, za sve ljude, to telo, ta obična osoba, postaje kušnja za sve i takođe otkriva veru i istinski rast svake osobe. Možda si mogao da slediš Boga kada si prvi put priznao Njegovo postojanje, ali kada prihvatiš ovaploćenog Boga, videvši Boga kako postaje obična osoba, tvoj um se puni predstavama. U tom trenutku, Hristos u koga veruješ – ta obična osoba – postaje najveći izazov za tvoje verovanje. Hajde, dakle, da danas u zajedništvu razgovaramo o uticaju koji ova obična osoba, telo u kojem se Bog ovaplotio, Hristos, ima na ljude, i o stvarnim ispoljenjima koja ljudi pokazuju prema ovoj običnoj osobi, Hristu, ispoljenja koja otkrivaju njihove razne istinske stavove i gledišta prema Bogu.

Glavni sadržaj trećeg dela je da se ljudi prema Hristu ophode u zavisnosti od raspoloženja. Ono na šta se tačno odnosi to raspoloženje je centar, središte današnjeg zajedništva. Naravno, to raspoloženje je samo metonimija, generalizacija. To nije raspoloženje; iza njega vrebaju razne predstave i zamisli ljudi, kao i sve vrste njihovih iskvarenih naravi, čak i njihova sotonska priroda-suština. Kada se čovek u obavljanju svojih dužnosti u Božjoj kući ne suočava sa preprekama, kada ne postoji ništa što utiče na njegovo raspoloženje i sve ide glatko, on može često da se moli pred Bogom i da živi veoma ustaljenim životom, punim radosti i mira. U njegovom okruženju takođe nema problema, većina braće i sestara se slaže, Bog ih često usmerava u obavljanju dužnosti i u učenju o određenim tehničkim poljima, pružajući prosvećenje i prosvetljenje, a načela primene su relativno jasna – sve je veoma normalno i ide veoma glatko. U tom trenutku, ljudi osećaju da je njihova vera u Boga velika, u srcu osećaju da su posebno bliski Bogu, često mogu da stanu pred Boga da se mole i da mu se poveravaju, osećaju intimnu povezanost sa Bogom i smatraju da je Bog posebno drag. Njihovo raspoloženje je u tom trenutku veoma dobro; oni često žive u miru i radosti, aktivno govore na okupljanjima i u stanju su da u molitvi čitaju Božje reči i da svakodnevno uče himne. Kada sve ide tako dobro i glatko, ljudi u svojim srcima neprestano zahvaljuju Bogu, tiho Mu se mole i odlučuju da se daju za Boga čitavog života, da ponude sve što imaju i da podnose teškoće i plaćaju ceh da bi dobro obavili svoje dužnosti. Oni osećaju da je Bog tako veliki, tako drag, i imaju odlučnost i spremnost da se daju Bogu, da Mu posvete ceo svoj život. Zar takvo stanje nije posebno preduzimljivo i pozitivno? Čini se da iz toga možemo videti odanost ljudi, njihovu ljubav prema Bogu i žrtve koje podnose. Sve izgleda tako divno, mirno i glatko. Iz svih ovih ispoljenja, čini se da se ljudi samo aktivno trude sa svoje strane, sarađujući sa Božjim delom i Njegovim zahtevima, bez ičega nepovoljnog. Tako u svojim srcima neprestano zahvaljuju Bogu, zahvaljuju Bogu na nebu i zahvaljuju Hristu na zemlji, ispunjeni beskrajnom ljubavlju i bogobojažljivošću prema Hristu. Kad god u himnama pevaju reči „ova beznačajna osoba”, neizmerno su ganuti, te misle: „Zaista je ova beznačajna osoba ta koja me je spasila, koja mi je dala ovu priliku, dozvolivši mi danas da obavljam svoju dužnost kao stvoreno biće u Božjoj kući!” Neki ljudi se čak doslovno mole ovako: „O, praktični Bože, ovaploćeni Bože, Hriste: zahvaljujem Ti, hvalim Te, jer si mi dao sve ove blagoslove, ukazao si mi milost. Ti si Bog u mom srcu, Ti si Stvoritelj, Ti si Onaj koga želim da sledim. Spreman sam da se čitavog života dajem za Tebe.” Svi ti prizori su tako mirni, tako lepi, i deluju tako savršeno skladni, kao da je spasavanje tako lako i nenaporno. Ali da li taj sklad i mir zaista mogu da traju večno? Mogu li da ostanu nepromenjeni? Nije to baš tako jednostavno.

1. Njihovo ponašanje kada su suočeni sa orezivanjem

U procesu obavljanja svojih dužnosti, neizbežno je da ljudi otkriju svoje iskvarene naravi, da gunđaju u okolnostima sa kojima se susreću, da imaju svoja gledišta, a još više da to rade svojeglavo i nepromišljeno. U takvim situacijama ljudi se neizbežno suočavaju sa orezivanjem. Kada se suoči sa orezivanjem, da li čovek koji je pun elana, koji je ispunjen zamislima i predstavama o Bogu, zaista ima rast da se suoči sa svim tim, da iskreno doživi sve to i da se uspešno snalazi u takvim situacijama? To nameće pitanje, i tu leži problem. Kada ljudi osećaju da je sve tako divno, kada osećaju da je Bog tako drag, da Bog toliko voli ljude, da je Njegova ljubav tako velika i tako stvarna, i tada se suoče sa orezivanjem, otkrivanjem, oni koji ne shvataju istinu često se osećaju pometeno i zbunjeno, nesigurno i uplašeno. Odjednom se osećaju kao da su upali u tamu, nesposobni da vide put ispred sebe, ne znajući kako da se suoče sa trenutnom situacijom. Kada stanu pred Boga, oni traže ista osećanja koja su imali ranije, moleći se sa istim raspoloženjem, mislima, gledištima i stavom kao i ranije. Ali onda steknu osećanje da više ne mogu da osete Boga. Kada steknu osećanje da ne mogu da osete Boga, počinju da razmišljaju: „Zar me Bog više ne želi? Da li me Bog odbacuje? Da li je moguće da me zbog moje iskvarene naravi Bog više ne voli? Da li će me Bog ukloniti? Ako je tako, zar nisam gotov? U čemu je sada svrha mog postojanja? U čemu je svrha verovanja u Boga? Mogao bih isto tako da ne verujem. Da ne verujem, možda bih sada imao dobar posao, skladnu porodicu, svetlu budućnost! Verovanje u Boga mi do sada nije donelo ništa, ali ako zaista prestanem da verujem, zar to ne bi značilo da je sav moj prethodni trud bio uzaludan, da su čitavo moje davanje i žrtve do sada bili uzaludni?” Kada tako razmisle, oni su najednom obuzeti osećanjem usamljenosti i neprijatnosti, misleći: „Bog na nebu je tako dalek, a ovaj Bog na zemlji, osim što razgovara u zajedništvu i pruža istinu, u čemu još može da mi pomogne? Šta još može da mi dȃ? Deluje tako beznačajno i tako neuviđavno. U čemu je problem ako se ima malo iskvarene naravi? Da se ovo rešava na ljudski način, Bog bi se pravio da ne vidi da ljudi imaju malo iskvarene naravi; On bi to rešavao sa blagošću i ne bi cepidlačio oko beznačajnih ljudskih mana. Zašto me Bog tako orezuje i disciplinuje, pa čak i zanemaruje, zbog takve sitnice? Nije teško otkriti takvu iskvarenu narav u takvoj situaciji, ali Bog me zapravo prezire. Da li On zaista voli ljude ili ne? Gde se otkriva Njegova ljubav? Kako On to tačno voli ljude? U svakom slučaju, u ovom trenutku više ne mogu da osetim Božju ljubav.” Kada ne mogu da osete Božju ljubav, odmah se osećaju veoma udaljenim od Boga na nebu, a još udaljenijim od ovog Hrista na zemlji, ove obične osobe. Kada osete tu pustoš u svom srcu, mole se više puta i uvek se iznova teše: „Ne boj se, položi svoju nadu u Boga na nebu. Bog je moj štit, Bog je moja snaga, Bog još uvek voli ljude.” Gde je, u tom trenutku, Bog o kome govore? Na nebu, među svim stvarima, taj Bog je Onaj koji istinski voli ljude, Bog kome se ljudi dive i kome se klanjaju, koji može da bude njihov štit, njihova uvek prisutna pomoć i može da uteši njihova srca. On je oslonac njihovog duha, srca i tela. Ali s obzirom na ono što je taj Bog na zemlji u stanju da uradi, u srcima ljudi više nema oslonca. Njihov stav se menja. U kojoj situaciji se menja? Kada se suoče sa orezivanjem i otkrivanjem i dožive neuspehe, otkriva se njihova prava vera.

Kada se ljudi suoče sa orezivanjem, njihova takozvana istinska vera odmah pronalazi oslonac u nejasnom Bogu na nebu. Kakav je njihov stav u odnosu na vidljivog Boga na zemlji? Prva reakcija ljudi je da Ga odbace i otpuste, da se više ne oslanjaju na Njega niti da u Njega veruju, već da Ga izbegavaju, da se kriju i da se udalje od Njega. Takvog su raspoloženja ljudi. Kada se suoče sa orezivanjem, istina koju ljudi shvate, njihova takozvana istinska vera, odanost, ljubav i pokornost, postaju veoma osetljivi. Kada se sve te okolnosti promene, njihov odnos prema ovaploćenom Bogu se takođe menja u skladu sa tim. Njihove ranije žrtve – njihova takozvana odanost, davanje i ceh koji su platili, kao i njihova takozvana pokornost – u tom trenutku se ne otkrivaju kao bilo kakva odanost ili istinska pokornost, već samo kao entuzijazam. A šta je pomešano sa tim entuzijazmom? Entuzijazam je pokvaren ljudskim osećanjima, ljudskom dobrotom i ljudskom odanošću. Ta odanost se takođe može shvatiti kao ishitrenost: „Ako sledim nekoga, moram da pokažem istinsku bratsku odanost, da budem spreman da položim svoj život za njega, da se trudim, da se izložim opasnosti za njega, da žrtvujem sve za njega”, što je ispoljenje ljudske ishitrenosti. Takva se ljudska ispoljenja tada otkrivaju. Zašto se otkrivaju? Zato što u mislima i gledištima ljudi deluje kao da su prihvatili da je ta obična osoba ovaploćeni Bog, da je Hristos, da je Bog, i da On poseduje Božji identitet – ali ako se pogleda njihov stvarni rast, istina koju shvataju i njihova spoznaja Boga, oni nisu zaista prihvatili tu običnu osobu, niti su se prema toj običnoj osobi poneli kao prema Hristu, kao prema Bogu. Kada sve ide dobro, kada je sve onako kako čovek želi, kada ljudi osećaju da ih Bog blagosilja, prosvetljuje, vodi i ispunjava milošću, i kada se ono što ljudi primaju od Boga uskladi sa njihovim predstavama i zamislima, oni mogu subjektivno da prihvate običnu osobu koju je Bog posvedočio kao Boga ljudi. Međutim, kada se sve te okolnosti promene, kada Bog oduzme sve te stvari i kada ljudi nemaju istinsko razumevanje i ne poseduju istinski rast, otkriva se sve o njima, a ono što oni izražavaju je upravo njihov pravi stav prema Bogu. Kako nastaje taj pravi stav? Odakle on potiče? Potiče od iskvarene naravi ljudi i od toga što nisu spoznali Boga. Zašto to govorim? Kakva je to iskvarena narav u ljudima? (Nakon što ih je Sotona iskvario, ljudi se iznutra čuvaju Boga i stvaraju prepreku prema Njemu. Bez obzira na to šta Bog radi, oni se uvek pitaju: „Da li će mi Bog nauditi?”) Da li je odnos između ljudi i Boga samo stvar postojanja prepreke? Da li je to toliko jednostavno? Ne radi se samo o tome da postoji prepreka; radi se o problemu dve različite suštine. Ljudi imaju iskvarenu narav – da li Bog ima iskvarenu narav? (Nema.) Zašto onda postoji nesloga između ljudi i Boga, zašto su ljudi neprijateljski nastrojeni prema Bogu? Gde leži uzrok? Da li u Bogu ili u ljudima? (U ljudima.) Na primer, ako se dvoje ljudi posvađaju i prestanu da razgovaraju, čak i ako progovore, to će biti samo površno, sa preprekom stvorenom u njihovim srcima. Kako nastaje ta prepreka? Nastaje tako što imaju različita, nepomirljiva gledišta, i nijedna strana nije voljna da se odrekne svog gledišta, što sprečava da se usaglase. Tako se stvaraju prepreke između ljudi. Ali ako opišemo odnos između ljudi i Boga kao da samo postoji prepreka, zar to nije ublažavanje, promašivanje suštine? Istina je da postoji prepreka, ali ako bismo samo koristili termin „prepreka” da objasnimo problem iskvarene naravi ljudi, to bi bilo isuviše blago. To je zato što, nakon što ih je Sotona iskvario, ljudi imaju sotonsku iskvarenu narav i suštinu, a njihova urođena priroda je neprijateljski nastrojena prema Bogu. Sotona je neprijateljski nastrojen prema Bogu. Da li se on prema Bogu ophodi kao prema Bogu? Da li ima veru u Boga ili je pokoran Bogu? Nema ni istinsku veru ni istinsku pokornost – takav je Sotona. Ljudi su isti kao Sotona; oni poseduju Sotoninu iskvarenu narav i suštinu, a takođe im nedostaje istinska vera u Boga i pokornost Bogu. Dakle, možemo li reći da postoji prepreka između ljudi i Boga zbog tog nedostatka istinske vere i pokornosti? (Ne.) To samo ukazuje na to da su ljudi neprijateljski nastrojeni prema Bogu. Kada se ono što Bog čini uskladi sa ljudskim ukusima, raspoloženjima i potrebama, kada zadovoljava njihove sklonosti i čini da sve ide glatko i po njihovoj želji, ljudi tada osećaju da je Bog veoma drag. Ali da li je taj osećaj da je Bog drag u takvim trenucima stvaran? (Nije.) To su samo ljudi koji izvlače korist, koji nude nekoliko lepih reči zauzvrat; to je ono što je poznato kao ubiranje koristi, a zatim lažiranje ljubaznosti. Da li u takvim situacijama reči koje ljudi izgovaraju odražavaju istinsku spoznaju Boga? Da li je to znanje o Bogu stvarno ili lažno? (Lažno je.) To znanje nije u skladu sa istinom, niti sa Božjom suštinom. To nije pravo znanje, već zamisao, pojam koji proizilazi iz ljudskih osećanja i ishitrenosti. Kada se taj pojam razbije u paramparčad, razotkrije i otkrije, ljudi se osećaju frustrirano; to podrazumeva da im je oduzeto sve što su želeli da zadobiju. Zar prethodno viđenje ljudi da je Bog drag i dobar na razne načine nije bilo kritikovano i osuđeno? To je upravo suprotno od onoga u šta su ranije verovali. Da li ljudi mogu da prihvate tu činjenicu? (Ne mogu.) Kada ti Bog ne da ništa, naprosto ti omogućava da živiš po Njegovim rečima, da govoriš i delaš, da obavljaš svoju dužnost, da služiš Bogu, da se slažeš sa drugima i tako dalje, sve prema Njegovim rečima. Kada živiš po Njegovim rečima i možeš da osetiš Božju mukotrpnu brigu i možeš iskreno da voliš Boga i da mu se pokoriš, onda su nečistoće u tebi manje, a lepota i suština Boga koje osećaš su istinske.

Kada su ljudi suočeni sa dovođenjem u red i orezivanjem, u njima se javljaju predstave, pritužbe i pogrešna shvatanja o Bogu. Kada dođe do toga, ljudi iznenada osete da je Bog neobziran, da On nije tako divan kao što su zamišljali: „Svi kažu da je Bog divan, ali zašto ja to onda ne mogu da osetim? Ako je Bog zaista divan, On treba da me blagoslovi i uteši. Kada sam na putu da napravim grešku, On treba da me upozori, umesto da mi dozvoli da se osramotim ili pogrešim; On treba to da uradi pre nego što pogrešim, treba da me spreči da pravim greške ili da krenem pogrešnim putem!” Takve predstave i misli motaju se ljudima po glavi kada se suoče sa nedaćama. U takvom trenutku, način na koji ljudi govore i ponašaju se postaje zatvoreniji. Kada se ljudi suoče sa orezivanjem, kada se suoče sa nedaćama, njihovo raspoloženje se pogoršava; počinju da osećaju da ih Bog ne voli toliko ili da se prema njima ne odnosi sa mnogo blagodati, da im nije ukazana naklonost. Oni misle u sebi: „Ako me Bog ne voli, zašto bih ja Njega voleo? Neću ni ja da volim Boga.” Ranije su oni u svojim razgovorima s Bogom odgovarali na sva njegova pitanja; bili su vrlo aktivni. Uvek su želeli da podele nešto više, uvek su imali nešto da kažu, želeli su da izraze i prenesu sve što im je u srcu, težeći da budu Božji poverenik. Ali kada se suoče sa orezivanjem, osećaju da Bog više nije tako divan, da ih Bog više ne voli toliko, pa ni oni ne žele da vole Boga. Kada Bog nešto pita, oni naprosto odgovaraju kratko i površno, jedva iscede neku reč. Ako Bog pita: „Koliko dobro obavljaš svoje dužnosti u poslednje vreme?” oni odgovore: „Dobro.” „Imaš li nekih poteškoća?” „Ponekad.” „Možeš li skladno da sarađuješ sa braćom i sestrama?” U sebi misle: „Hm, ako ne mogu čak ni o sebi da se brinem, kako onda mogu skladno da sarađujem sa drugima?” „Imaš li neku slabost?” „Dobro sam.” Nemaju volju da kažu nešto više, pokazuju potpuno negativan, zanovetajući stav. Njihovo celo biće postaje potišteno i snuždeno, ispunjeno pritužbama i osećajem nepravde, bez volje da kažu išta više od najneophodnijeg. Zašto je tako? Zato što im raspoloženje sada nije dobro, donekle su malodušni i nisu raspoloženi da razgovaraju ni sa kim. Na pitanje: „Da li si se skoro molio?” oni odgovaraju: „Moje molitve sadrže iste reči kao ranije.” „Tvoje stanje u poslednje vreme nije dobro; da li si tražio istinu kada si se suočio s poteškoćama?” „Sve shvatam, samo ne uspevam da preuzmem inicijativu.” „Razvio si pogrešno razumevanje Boga. Da li vidiš u čemu je tvoj problem? Koje iskvarene naravi te sprečavaju da staneš pred Boga? Šta te navodi na to da budeš toliko negativan da ti se čak ni ne staje pred Boga da se pomoliš?” „Nemam pojma.” Kakav je to stav? (Negativan i svadljiv.) Tačno, nema ni nagoveštaja pokornosti, već je bremenit žalbama i pritužbama. U svom duhovnom i mentalnom svetu, oni doživljavaju boga kao da je sličan liku Bude ili Bodisatve, kako ih ljudi opisuju. Bez obzira na to šta ljudi rade ili kako žive, ti likovi Bude ili Bodisatve nikada ne izgovaraju ni reč, već se naprosto pokoravaju manipulacijama ljudi. Oni veruju da bog ne treba da ih orezuje, a još manje da im naudi; šta god da rade pogrešno, bog treba samo da ih umiri, a ne da ih oreže, razotkrije ili otkrije, a svakako ne da ih dovodi u red. Oni žele da veruju u Boga i da obavljaju svoju dužnost u skladu sa svojim raspoloženjem i naravima, radeći šta god žele, misleći da bez obzira na to šta rade, Bog treba da bude zadovoljan, srećan i da prihvata. Međutim, stvari ne idu onako kako oni žele; Bog ne postupa tako. Ljudi onda misle: „Ako se on ne ponaša kao što sam zamišljao, da li je i dalje bog? Da li je on i dalje vredan mog ulaganja, davanja i žrtvovanja? Ako nije, onda ne bi bilo razumno da mu predam svoje iskreno srce, zar ne?” Dakle, kada dođe vreme za orezivanje, prva reakcija ljudi nije da slušaju, iz perspektive stvorenog bića, ono što Bog govori ili šta su Njegovi zahtevi, niti šta su ljudski problemi, stanja ili naravi koje Bog razotkriva, niti kako čovek treba da prihvati, kako da se prema tome ophodi ili kako da se tome pokori. Ljudima takve stvari nisu na umu. Bez obzira na to kako Bog govori ljudima ili kako ih vodi, ako je Njegov ton ili način govora neuviđavan – ako se ne uzmu u obzir njihova raspoloženja, samopoštovanje i slabost – onda ljudi stiču predstave i ne žele da se prema Bogu odnose kao prema Bogu, niti žele da budu stvorena bića. Najveći problem je u tome što kada Bog pruža lepe trenutke, kada čini da sve ide onako kako ljudi žele, oni su spremni da se ponašaju kao stvorena bića, ali kada Bog priredi nedaće da bi doveo u red i otkrio ljude, da bi im omogućio da izvuku pouku i da bi im omogućio da shvate istinu i spoznaju Njegovu nameru – u takvim trenucima ljudi Mu odmah okreću leđa i više ne žele da budu stvorena bića. Kada neko ne želi da bude stvoreno biće, da li će onda, iz te perspektive i te pozicije, biti u stanju da se pokori Bogu? Da li će biti u stanju da prihvati identitet i suštinu Boga? Neće. Kako je samo drastična razlika između razdoblja dobrog raspoloženja, blagostanja i entuzijazma – tih perioda kada ljudi žele da budu Božji poverenici – i razdoblja kada ljudi žele da Ga napuste, suočeni sa orezivanjem, sa okolnostima koja je Bog odredio! Šta je, zapravo, istina o tom pitanju? Šta je to što ljudi treba da znaju? Zar čovek ne treba da zna kakav stav kao stvoreno biće treba da ima prema Bogu? Koja su načela koja treba slediti? Kakvu perspektivu i stav, kao čovek – iskvareno ljudsko biće – treba zauzeti prema svemu što Bog daje čoveku i prema okolnostima koje On uređuje? Kakav stav ljudi treba da zauzmu prema tome što ih Bog orezuje? Kako bi trebalo to da prihvate? Zar ljudi ne treba da razmišljaju o takvim pitanjima? (Treba.) Ljudi treba to da preispitaju i da razmišljaju o takvim stvarima. Bilo kada i bilo kako da se osoba odnosi prema Bogu, identitet čoveka se, u stvari, ne menja; ljudi su uvek stvorena bića. Ako se ne pomiriš sa svojim statusom stvorenog bića, to znači da si buntovan i da si daleko od toga da promeniš svoju narav, daleko od toga da se bojiš Boga i da se kloniš zla. Ako se pomiriš sa svojim mestom stvorenog bića, kakav onda treba da imaš stav prema Bogu? (Bezuslovno pokoravanje.) U najmanju ruku, moraš da poseduješ tu jednu stvar: bezuslovno pokoravanje. To znači da u svakom trenutku ono što Bog čini nikada nije pogrešno; samo ljudi greše. Bez obzira na okolnosti koje se javljaju – posebno pred nedaćama i posebno kada Bog otkriva ili razotkriva ljude – prva stvar koju čovek treba da uradi jeste da stane pred Boga da preispita sebe i ispita svoje reči i dela i svoju iskvarenu narav, umesto da ispituje, proučava i sudi da li su Božje reči i dela ispravni ili pogrešni. Ako ostaneš na mestu koje ti pripada, trebalo bi da tačno znaš šta treba da radiš. Ljudi imaju iskvarenu narav i ne shvataju istinu. To nije tako veliki problem. Ali kada ljudi imaju iskvarenu narav i ne shvataju istinu, a ipak ne traže istinu – tada imaju veliki problem. Ti imaš iskvarenu narav i ne shvataš istinu, i možeš proizvoljno da sudiš Bogu i da Mu pristupaš i da komuniciraš sa Njim shodno svom raspoloženju, sklonostima i emocijama. Međutim, ako ne tražiš i ne primenjuješ istinu, stvari neće biti tako jednostavne. Ne samo da nećeš moći da se pokoriš Bogu, već bi mogao pogrešno da Ga shvatiš i da se žališ na Njega, da Ga osudiš, da Mu se suprotstaviš, pa čak i da Ga izgrdiš i odbaciš u svom srcu, govoreći da On nije pravedan, da sve što On čini nije nužno ispravno. Zar nije opasno to što i dalje možeš da izazoveš tako nešto? (Jeste.) Vrlo je opasno. Nedostatak traženja istine može nekoga da košta života! A to se može dogoditi bilo kad i bilo gde. Koliko god da tvoje emocije, težnje, želje ili ideali bujaju u ovom trenutku, i koliko god da voliš Boga u svom srcu u ovom trenutku, sve je to privremeno. To je kao kada sveštenik obavlja ceremoniju venčanja i pita obe strane: „Da li ga (ili je) uzimaš za muža (ili ženu)? U bolesti i zdravlju, u nesreći, u siromaštvu i tako dalje, da li si spreman (spremna) da provedeš život s njim (njom)?” Obe strane, sa suzama u očima i srcima preplavljenim osećanjima, zaklinju se da će posvetiti svoje živote jedno drugom i preuzeti doživotnu odgovornost jedno za drugo. Kakvi su ti svečani zaveti u tom trenutku? To su samo prolazna osećanja i želje ljudi. Ali, da li obe strane zaista poseduju takav integritet? Da li oni zaista poseduju takvu ljudskost? To ostaje nepoznanica; istina će se otkriti u narednih deset, dvadeset ili trideset godina. Neki parovi se razvode posle tri do pet godina, neki posle deset godina, a drugi posle trideset godina prekidaju odnos samo tako. Gde su nestale njihove prvobitne želje? Šta se desilo sa njihovim svečanim zavetima? Bačeni su daleko u zaborav. Koja je uloga tih svečanih zaveta? Nikakva; to su samo želje, trenutna osećanja – osećanja i želje ne određuju ništa. Šta je potrebno da par zaista provede život zajedno, da ostari zajedno? U idealnom slučaju, u najmanju ruku, obe osobe treba da poseduju integritet i čestit karakter. Konkretnije rečeno, tokom života će se susresti sa mnogo toga – s velikim i malim, dobrim i lošim, nevoljama, preprekama, teškoćama, uglavnom stvarima koje nisu baš poželjne. To zahteva da obe strane budu iskreno trpeljive, strpljive, da budu ispunjene ljubavlju, obzirom, brigom i drugim relativno pozitivnim stvarima u ljudskosti kako bi podržale jedna drugu do kraja puta. Bez tih kvaliteta, oslanjajući se isključivo na zavete i na ideale, želje i fantazije iz vremena kada su se venčali, oni sigurno ne mogu da stignu do kraja. Isto važi i za verovanje u Boga; ako neko ne traži istinu, već se oslanja samo na malo entuzijazma i želje, on definitivno ne može da bude postojan i svakako ne može da sledi Boga do kraja.

Kako neko može da veruje u Boga i da Ga sledi, a da ne zavisi od svog raspoloženja i da ne bude pod uticajem istog tog raspoloženja ili okruženja? Kako čovek može to da postigne? Koji je minimalan uslov za verovanje u Boga? Čovekov stav treba da bude takav da voli i traži istinu. Neki ljudi pitaju: „Da li su rešenost i zavetovanje važni?” Neophodni su, ali zavise od stepena verovanja. Ako je neko u prvoj ili drugoj godini verovanja, bez njih njegov entuzijazam ne može da se rasplamsa. Bez entuzijazma, čovek koji počinje da veruje u Boga može da bude mlak, da ne bude preterano revnosan u svojem stremljenju, ali i da ne odustaje, već samo da radi ono što se od njega traži. Takav čovek napreduje uz veliki napor i nedostaje mu jasan stav. Zbog toga je novim vernicima potreban taj entuzijazam. On čoveku može da donese mnogo pozitivnih stvari, omogućavajući mu da brzo shvati istinu, viziju i cilj Božjeg dela i da brzo postavi osnovu. Pored toga, kada se ljudi aktivno i s puno entuzijazma daju i plaćaju ceh, brže ulaze u istina-stvarnost. U početku je čoveku potreban taj entuzijazam, jer treba da bude odlučan i da ima ideale. Međutim, može biti opasno ako se neko posle više od tri godine verovanja u Boga i dalje nalazi u fazi entuzijazma. U čemu leži ta opasnost? Odnos ljudi prema njihovoj veri u Boga i prema pitanjima promene naravi zasniva se na njihovim zamislima i predstavama. Oni pokušavaju da spoznaju Boga i da steknu razumevanje Njegovog dela i Njegovih zahteva prema ljudima na osnovu svojih zamisli i predstava. Da li takvi ljudi mogu da uđu u istina-stvarnost ili da shvate Božje namere? (Ne mogu.) Ako čovek ne može da shvati istinu, javljaju se problemi. Postoji li neko ko veruje u Boga i čitav život živi u bezbednim okolnostima, uvek okružen blagodatima i blagoslovima? Ne, pre ili kasnije, svi moraju da se suoče sa stvarnim životom i sa različitim okruženjima koja je Bog postavio za njih. Kada se susretneš s tim različitim okruženjima i suočiš sa raznim problemima u stvarnom životu, kakvu ulogu može da igra tvoj entuzijazam? Samo može da te natera da se obuzdaš, da platiš ceh, da patiš, ali ne može da te navede da shvatiš istinu ili Božje namere. Međutim, ako tražiš istinu i shvataš je, onda je drugačije. Kako je drugačije? Kada shvatiš istinu i suočiš se sa tim situacijama, više se nećeš prema njima odnositi na osnovu svog entuzijazma ili predstava. Kad god naiđeš na nešto, ti prvo staneš pred Boga da tražiš i da se moliš, da nađeš istina-načela. Tada, sa takvom svešću i stavom, možeš da postaneš pokoran. Takav stav i svest su presudni. Može da se desi da iz određene kušnje ne zadobiješ ništa, da ne uđeš previše duboko u istinu i da ne shvatiš šta je baš stvarnost istine. Međutim, tokom te kušnje, posedovanje takve pokorne svesti i stava omogućava ti da zaista iskusiš kako ljudi, kao stvorena bića, treba da se ponašaju i šta treba da rade da bi bili najnormalniji i najprikladniji pred Bogom. Iako možda ne razumeš Božju nameru ili ne znaš tačno šta Bog želi da postigneš ili zadobiješ u takvom okruženju, ti osećaš da možeš da se pokoriš Bogu i takvim okolnostima. Iz dubine svog srca možeš da prihvatiš okruženje koje je Bog postavio za tebe. Osećaš da si zadržao mesto koje ti pripada kao stvorenom biću, da se ne buniš protiv Boga, niti da mu se protiviš, i da se tvoje srce oseća sigurno. Dok se osećaš sigurno, tvoje oslanjanje na Boga na nebu nije nejasno i ne osećaš se otuđenim ili odbačenim od strane Boga na zemlji. Umesto toga, duboko u srcu osećaš da postoji malo više straha, kao i malo više bliskosti. Pogledaj razliku između nekoga ko traži istinu i može da se pokori, i nekoga ko se oslanja na entuzijazam i ima samo malo odlučnosti – da li je ta razlika značajna? Razlika je ogromna. Kada se osoba koja se oslanja na entuzijazam i samo je odlučna zadesi u nekoj situaciji, opiraće se, raspravljati, žaliti i osećati kao da joj je naneta nepravda. Možda će pomisliti: „Zašto se Bog tako ophodi prema meni? Još sam mlad, zašto me Bog ne nagovara? Zašto Bog ne uzima u obzir moja prethodna dostignuća? Zašto me kažnjava umesto da me nagrađuje? Još sam mlad, šta ja pa znam? Čak se ni moji roditelji kod kuće nikada nisu tako ponašali prema meni; negovali su me kao svoje predrago dete, kao svoju malu bebu. Sada kada sam posle dolaska u Božju kuću mnogo sazreo, to što se Bog tako ophodi prema meni deluje isuviše bezobzirno!” Oni dolaze do takvih i sličnih manjkavih argumenata. Kako nastaju takvi manjkavi argumenti? Ako osoba traži i shvata istinu, može li i dalje da ima takve manjkave argumente? Ako osoba shvata i spozna te istine dok redovno obavlja svoju dužnost, može li i dalje da ima takve prigovore i da bude tako plahovita kada se suoči sa situacijama? (Ne.) Definitivno ne bi tako govorila. Umesto toga bi videla sebe kao obično stvoreno biće i stala bi pred Boga, bez obzira na starost, pol ili položaj i status, naprosto se pokoravajući i slušajući Božje reči. Kada ljudi mogu da slušaju reči koje Bog govori i Njegove zahteve, oni su pokorni u svojim srcima. Kada osoba može svesno da se pokori, kada ima pokoran stav, ona zaista stoji na mestu stvorenog bića, osećajući ljubav i pokornost prema Bogu, kao i bogobojažljivost, ne oslanjajući se na svoje raspoloženje niti emocije. To su neke reakcije kada se ljudi suoče sa orezivanjem. Koje su glavne reakcije? Osećaju se loše, frustrirano, kao da im je načinjena nepravda i da im je potrebna uteha. Kada ne dobiju utehu ili toplinu, u njihovim srcima počinju da se javljaju pritužbe i pogrešno razumevanje Boga. Oni više ne žele da se mole Bogu i, duboko u sebi, oni pomišljaju da Ga napuste, želeći da se udalje od Njega – i od Boga na nebu i od Boga na zemlji. Ako neke ljude malo orežem, izbegavaće Me sledeći put kada se sretnemo, neće želeti da komuniciraju sa Mnom. Obično, kada ih ne orezujem, oni su uvek oko Mene, nude Mi čaj, pitaju da li Mi nešto treba, dobro su raspoloženi, marljivi, pričljivi i bliski u svom odnosu sa Bogom. Ali kada se orezuju, to više nije isto – više ne nude čaj niti šalju pozdrave, a ako im postavim još nekoliko pitanja, samo odu i nikada se ne vrate.

Kada sam još bio u kontinentalnoj Kini, odsedao sam u domovima neke braće i sestara. Neki od tih ljudi su imali lošu ljudskost, neki su bili novi vernici, neki su razvili brojne predstave o našem prvom kontaktu i nisu shvatili istinu, a drugi uopšte nisu stremili ka istini. Gledajući te ljude kako otkrivaju svoju iskvarenost, nisam mogao da ih orežem; morao sam da govorim suptilno i pažljivo. Ako bih ih zaista orezao, kod njih bi se javile predstave i buntovništvo, tako da bi trebalo da ih nagovaraš i da s njima u zajedništvu još više razgovaraš o istini da bi ih usmeravao. Ako ne bi pregovarao ili ne bi razgovarao u zajedništvu i samo postavljao direktne zahteve, to nikako ne bi funkcionisalo. Na primer, mogao bi da kažeš: „Ovaj obrok je malčice preslan; sledeći put stavi malo manje soli. Nije zdravo jesti preslanu hranu. Kao vernici u Boga, takođe treba da primenjujete zdrav razum i da ne budete neuki; morate da prihvatate pozitivne stvari. Ako mi ne veruješ, možeš da pitaš lekara tradicionalne kineske medicine o tome kakve posledice preterana količina soli ima na bubrege.” Takav pristup im je prihvatljiv. Ali ako kažeš: „Ova hrana je preslana, je li ti to pokušavaš nekoga da ubiješ sa solju? Zašto je uvek tako slano? Ne može da se jede koliko je slano! Kako je moguće da si tako neuk? Sledeći put nemoj toliko da posoliš!” tako neće funkcionisati. Kada sledeći put bude kuvao, možda neće staviti ni mrvicu soli. Onda kažeš: „Zašto je ovo tako bezukusno?” „Bezukusno? Zar ti prošli put nije bilo preslano? Ako previše soli šteti bubrezima, zar nije bolje da uopšte ne solimo? Tako neće škoditi bubrezima.” Preterana strogost ne pomaže; moraš da pregovaraš i da nagovaraš. Mnogi ljudi su prilično nezgodni; kada razgovaraš s njima, moraš da biraš način i vreme kada ćeš šta da kažeš, kao i da uzmeš u obzir njihovo raspoloženje – moraš malo da pregovaraš. Ponekad, ako slučajno zvučiš malo preoštro, možeš da ih povrediš, pa će se u njima javiti otpor. Na površini se možda neće videti da je bitno, ali u njihovoj nutrini je drugačije. Obično, kada ih zamoliš da nešto urade, oni to urade odmah, ali ako povrediš njihova osećanja, oni rade s manje elana, odugovlače i veoma su bezvoljni. Oni kažu: „Kako mogu da budem dobar prema tebi kada sam loše raspoložen? Biću ljubazniji kada budem dobro raspoložen, ali kada nisam, dovoljno mi je samo da se nekako provučem.” Kakvo je to stvorenje? Zar nije teško imati posla s ljudima? (Jeste.) Ljudi su upravo takvi, otporni na razum i izvan svake logike. Kada kasnije razmisle o sebi, možda će da pognu glavu, da priznaju svoje grehe i da gorko plaču, ali i dalje će da reaguju na isti način kada se iznova suoče sa takvim pitanjima i budu orezani. Da li je to neko ko stremi ka istini? (Ne.) Kakva je to osoba? Takva osoba je svojeglava i uopšte ne prihvata istinu. To je vrsta stava koji ljudi imaju prema Bogu kada se suoče sa orezivanjem i kada se suoče sa nedaćama. Ukratko, oni nisu pokorni, ne mogu da prihvate istinu, a kada su povređeni, ophode se prema Bogu u skladu sa svojom plahovitošću. Zar to nije ozbiljan problem? Kada sretnem neke ljude, čak i pre nego što ih orežem, dovoljno je da spomenem nešto što je trenutno bitno, da se oni snužde, postaju mrzovoljni, zauzimaju negativan stav, pa čak i bacaju stvari. Ne možeš s njima otvoreno da razgovaraš; moraš da okolišaš i da budeš odmeren. Mogu li Ja da govorim na takav zaobilazan način kao što ljudi čine? Mogao ti to da prihvatiš ili ne, Ja moram da kažem ono što je istina – u Božjoj kući stvari moraju da se čine u skladu sa istina-načelima. Na nekim ljudima se spolja ne vidi kada su orezani, ali oni negoduju u sebi. Može li takva osoba dobro da obavlja svoju dužnost? (Ne može.) Ako ne može pravilno da obavi svoju dužnost i nastavlja da prave greške, crkva mora da postupi s njom u skladu s načelima.

2. Njihovo ponašanje prema Hristu, kad je bio progonjen i nije imao gde da spusti glavu

Ljudi koji u kontinentalnoj Kini veruju u Boga i slede Ga, svakodnevno se nalaze u opasnosti. To je izuzetno surovo okruženje u kojem svakog časa mogu da budu uhapšeni. Svi ste se već imali iskustvo okruženja u kojem ste lovina – a tek Ja? Vi i ja smo živeli u istom okruženju, tako da u tom okruženju nisam imao drugog izbora osim da se često krijem. Bilo je trenutaka kada sam morao da menjam lokacije dva ili tri puta dnevno; bilo je čak i trenutaka kada sam morao da odem negde gde nisam ni sanjao da ću se ikada zadesiti. Najteži su bili oni trenuci kada nisam imao gde da odem – održao bih okupljanje tokom dana, a onda uveče ne bih znao gde je bezbedno. Ponekad sam teško pronađeno utočište morao da napustim već sutradan, jer se velika crvena aždaja već bila ustremila na njega. Šta ljudi koji zaista veruju u Boga misle kada vide takvu scenu? „To što je Bog došao na zemlju u ljudskom telu da spase čoveka je ceh koji je platio. Ovo je jedna od patnji koje je pretrpeo i ona u dobroj meri ostvaruje Njegove reči koje kažu: ’Lisice imaju jazbine, ptice gnezda; a Sin čovečiji nema gde da nasloni glavu’ (Matej 8:20). Stvari zaista tako stoje – a ovaploćeni Hristos lično prolazi kroz takve patnje, isto kao i čovek.” Svi koji istinski veruju u Boga mogu da vide koliko je naporno Njegovo delo spasavanja čoveka i zbog toga će voleti Boga i biće Mu zahvalni za ceh koji plaća za dobrobit čovečanstva. Oni sa posebno lošom ljudskošću, koji su zlobni i potpuno odbacuju istinu, kao i oni koji slede Hrista samo iz radoznalosti ili žele da svedoče o čudima, ne razmišljaju na taj način kada vide takve prizore. Oni misle: „Nemaš gde da budeš? Ti si bog koji radi na spasavanju ljudi, a ne možeš ni sebe da spaseš i ne znaš gde ćeš biti sutra. Sada nemaš ni gde da se skloniš – kako mogu da verujem u tebe ili da te sledim?” Što su okolnosti opasnije, to se oni više raduju, misleći: „Srećom, nisam se u potpunosti odrekao svega; srećom, imam rezervni plan. Vidiš? Sada nigde nemaš utočište! Znao sam da će do toga doći – nemaš gde da nasloniš glavu, a čak moram da ti pomognem i da nađeš utočište.” Taj čovek se otkrio, zar ne? Da su takvi ljudi bili svedoci prizora razapinjanja Gospoda Isusa, kako bi se ponašali? Kada je Gospod Isus nosio krst prema Golgoti, gde su bili takvi ljudi? Da li su mogli da nastave da Ga slede? (Ne.) Poricali su Božji identitet, Njegovu suštinu, pa čak i Njegovo postojanje. Pobegli su, otišli su da se brinu o svojim poslovima, više nisu sledili Boga. Bez obzira na to koliko su propovedi već čuli, sve su im nestale iz srca, nestale bez traga. Verovali su da je sve što vide pred sobom stvarno i ljudskog porekla, da nije bilo povezano sa Bogom. Pomislili su: „Ova osoba je samo čovek; gde su u njoj božji identitet ili suština? Da je on bog, da li bi se krio i prikrivao ovako, dok ga Sotona proganja, da nema mesta da nasloni glavu, da ne može nigde da pronađe utočište? Da je bog, on bi se odjednom preobrazio i nestao naočigled svih kada bi bio progonjen, tako da niko ne bi mogao da ga vidi, znao bi kako da se učini nevidljivim – to bi bio bog!” U opasnom okruženju kontinentalne Kine, neka braća i sestre, videvši da sam došao kod njih, rizikovali su svoju bezbednost da Me ugoste i zaštite, dok su drugi pobegli, nestajući bez traga. Nekima je čak bilo i zabavno da sve posmatraju sa strane. Ko su ti ljudi? To su bezvernici, antihristi. Kada su ti ljudi videli da nemam gde da se sakrijem, kako su shvatili tu situaciju? Kako su to razumeli? „Hristos je takođe u opasnosti, malo fali da bude uhvaćen. Nažalost, sa crkvom je svršeno, posao Božje kuće je završen. Ova etapa dela je greška, ono što je Bog svedočio je pogrešno – ovo nije ono o čemu je bog svedočio. Bolje da požurim i da živim svoj život; odoh da se obogatim!” Tako se ponaša antihrist. Dok je trajao lov na Hrista, kada On nije imao gde da se sakrije, niti gde da nasloni glavu, umesto da se udruže u svojim srcima da pate sa Bogom i da nastave rad crkve sa Njim u takvom okruženju, oni su se pretvorili u posmatrače koji su Ga gledali i ismevali. Čak su podsticali druge da izazovu uništenje, prekidanje i ometanje, a štaviše, kada su neki ljudi videli da nemam gde da se sakrijem i da nemam gde da se smestim, iskoristili su priliku da ometu rad crkve i da prisvoje imovinu Božje kuće. To je isto kao kada je Isus bio razapet, mnogi nevernici i antihristi su mislili: „Sa crkvom je svršeno, Božje delo je završeno, Sotona je sve srušio. Bolje da što pre pobegnemo i da podelimo između sebe ovo što je ostalo!” Bez obzira na okolnosti sa kojima se suočavaju, ovi nevernici i antihristi će uvek otkrivati svoje zlobne sklonosti, otkrivajući prave osobine bezvernika. Kad god crkva naiđe na najmanji znak nevolje ili nepovoljnih okolnosti, oni žele odmah da pobegnu, željni da se sva braća i sestre raziđu, povuku i da više ne slede Hrista. Oni iskreno žele da ovaj tok bude pogrešan i da Božje delo ostane nedovršeno. To su prave osobine antihrista. To je stav antihristȃ prema Hristu u takvim okolnostima.

3. Njihovo ponašanje dok smišljaju predstave o Hristu

Druga stavka su ispoljenja antihristȃ kada imaju predstave o ljudskom telu ovaploćenog Boga. Na primer, kada vide ovaploćenog Boga kako radi nešto ili izgovara određene reči koje su veoma ljudske, ne opažajući ni najmanji nagoveštaj božanstva, u dubini njihovog srca se javlja otpor i oni smišljaju predstave i osude, misleći: „Bez obzira na to kako je gledam, ta osoba ne izgleda kao bog, već samo kao obična osoba. Ako deluje kao da je čovek, može li ipak da bude Bog? Ako je čovek, zar ne bi bilo neverovatno glupo slediti ga ovako?” Oni smišljaju predstave o Hristovom besedništvu i delima, o Hristovom načinu života, o Njegovoj odeći i izgledu, pa čak i o načinu na koji On govori, Njegovom tonu, Njegovom izboru reči i tako dalje – u stanju su da smišljaju predstave o svemu tome. Kada se pojave takve predstave, kako oni reaguju? Oni gaje te misli i drže ih se, verujući da je razumevanje tih predstava ravno pronalasku rešenja. Oni misle da to „rešenje” dolazi u pravom trenutku, da će kada jednom steknu te predstave steći i prednost, a kada budu imali prednost, lako će se njima baviti. Tako razmišljaju antihristi; oni smatraju da je posedovanje predstava isto što i posedovanje prednosti, tako da mogu da se odreknu Hrista bilo kad i bilo gde i da mogu da poreknu činjenicu da telo u kojem se Bog ovaplotio poseduje Božju suštinu. Neki ljudi pitaju: „Zašto antihristi gaje takve namere?” Recite Mi, da li se antihristi, oni iz Sotonine grupe, nadaju uspešnom završetku Božjeg dela, ili ne? (Ne nadaju se.) Zašto se ne nadaju tome? Šta ih odaje? Antihristi u svojoj suštini imaju odbojnost prema istini, a sve reči koje je Bog izgovorio su istina; istina koju oni u svojim srcima smatraju potpuno odbojnom i nisu voljni da je slušaju, niti da je prihvate. Božje reči razotkrivanja i suđenja čovečanstvu predstavljaju osudu tih antihrista i zlih ljudi, i za njih su te reči osuda, sud i prokletstvo, te se osećaju neprijatno i nelagodno kada ih čuju. Šta oni misle duboko u sebi? „Sve te reči koje bog izgovara sude mi i osuđuju me. Izgleda da neko poput mene ne može biti spasen; ja sam od vrste koja biva uklonjena i odbačena. Kad već nemam nadu da ću biti spasen, u čemu je poenta verovanja u boga? Ali činjenica je da je on još uvek bog, on je telo u kojem se bog ovaplotio, neko ko je izgovorio mnogo reči i ima mnogo sledbenika. Šta da radim s tim?” To ih uznemirava; ako ne mogu nešto da zadobiju, ne žele ni da drugi to imaju. Ako drugi mogu da ga zadobiju, a oni ne mogu, onda postaju nesrećni, jetki i puni mržnje. Oni se nadaju da ovaploćeni Bog nije Bog i da je delo koje On obavlja lažno i da ga Bog ne bi obavljao. Da je tako, u tome bi našli unutrašnji mir, a problem bi bio rešen u korenu. Oni misle u sebi: „Ako ova osoba nije ovaploćeni bog, zar to ne bi značilo da su oni koji ga slede prevareni? Da je tako, onda bi se pre ili kasnije ti ljudi razišli. Ako bi se razišli i niko od njih ne bi ništa zadobio, onda bih mogao da se opustim i da živim u miru, znajući da nisam ništa zadobio, zar ne?” To je njihov način razmišljanja; ne mogu ništa da zadobiju, pa ne žele ni da drugi nešto zadobiju. Najbolji način da se drugi spreče da nešto zadobiju jeste da se odreknu Hrista, da se odreknu Hristove suštine, da se odreknu dela koje je Hristos obavio i da se odreknu svih Hristovih reči. Tako oni neće biti osuđeni, već će prihvatiti i pomiriti se s tim da ne zadobiju ništa, da više ne moraju da brinu o tom pitanju. To je priroda-suština ljudi poput antihristȃ. Dakle, da li oni imaju predstave o Hristu? A kada imaju predstave, da li ih razrešavaju? Mogu li da ih otpuste? Ne mogu. Kako se stvaraju njihove predstave? Lako im je da stvore predstave: „Kada govoriš, ja te ispitujem, pokušavajući da shvatim motiv koji stoji iza tvojih reči i odakle one dolaze. Da li su one nešto što si čuo ili naučio, ili ti je neko naložio da ih kažeš? Da li ti je neko nešto prijavio ili podneo žalbu? Koga razotkrivaš?” Tako oni ispituju. Mogu li da shvate istinu? Nikada ne mogu da shvate istinu; opiru joj se u svojim srcima. Oni osećaju odbojnost prema istini, opiru joj se i mrze je, i slušaju propovedi s takvom priroda-suštinom. Osim teorija i doktrina, sve što oni mogu da shvate jesu predstave. Kakve predstave? „Hristos govori tako, ponekad čak i priča viceve; to nije dostojanstveno! Ponekad koristi alegorijske izreke; to nije ozbiljno! Njegov rečnik nije bogat; on nije visoko obrazovan! Ponekad mora da se udubi i razmišlja o izboru reči; nije ništa studirao, zar ne? Ponekad je njegov govor usmeren na nekog konkretnog – na koga? Da li je neko podneo žalbu? Ko? Zašto me hristos uvek kritikuje kada govori? Da li me gleda i posmatra po ceo dan? Da li po ceo dan pomno razmišlja o ljudima? Šta hristos misli u svom srcu? Govor ovaploćenog boga ne zvuči kao gromki glas boga na nebu sa svojim neupitnim autoritetom – zašto ono što on ispoljava izgleda tako ljudski? Kako god ga ja posmatrao, on je samo čovek. Da li ovaploćeni bog ima nekih slabosti? Da li u svom srcu mrzi ljude? Da li ima neku filozofiju za ovozemaljsko ophođenje u svojoj komunikaciji sa ljudima?” Zar takvih predstava nema u izobilju? (Ima.) Misli antihrista ispunjene su stvarima koje nisu povezane sa istinom, a sve proističu iz Sotoninog razmišljanja i logike, iz Sotonine filozofije za ovozemaljsko ophođenje. Duboko u sebi oni su prepuni zlih namera, ispunjeni stanjem i naravi koji su odbojni prema istini. Oni ne dolaze da traže, niti da zadobiju istinu, već da ispitaju Boga. Njihove predstave mogu da nastanu bilo kada, bilo gde, i oni smišljaju predstave dok posmatraju, dok ispituju. Njihove predstave se stvaraju dok sude i osuđuju, i oni se čvrsto drže tih pojmova u svojim srcima. Kada posmatraju ljudsku stranu ovaploćenog Boga, oni smišljaju predstave. Kada ugledaju božansku stranu, postaju radoznali i zapanjeni, što takođe dovodi do smišljanja predstava. Njihov stav prema Hristu i prema telu u kojem se Bog ovaplotio nije stav pokornosti ili istinskog prihvatanja iz dubine njihovog srca. Umesto toga, oni stoje nasuprot Hristu, posmatrajući i ispitujući Njegov pogled, misli i držanje, pa čak i posmatrajući i ispitujući svaki Hristov izraz lica, slušajući svaku vrstu tona, intonaciju govora i izbor reči, i temu Hristove besede i tako dalje. Kada antihristi tako posmatraju i ispituju Hrista, oni to ne rade da bi tražili istinu i da bi je shvatili kako bi mogli da prihvate Hrista kao svog Boga i da prihvate Hrista da bude njihova istina i da postane njihov život. Naprotiv, oni žele da ispitaju tu osobu, da Ga temeljno ispitaju i shvate. Šta pokušavaju da shvate? Oni ispituju kako ta osoba podseća na Boga, i ako zaista podseća na Boga, prihvataju Ga. Ako, bez obzira na to kako Ga ispituju, On ne izgleda kao Bog, onda oni potpuno odustaju od te ideje i nastavljaju da se drže predstava o ovaploćenom Bogu, ili, verujući da nema nade da će primiti blagoslove, oni traže priliku da što pre odu.

Sasvim je normalno da antihristi smišljaju predstave o telu u kojem je Bog ovaploćen. Zbog njihove suštine antihrista, suštine koja je odbojna prema istini, nemoguće im je da otpuste svoje predstave. Kada se ništa ne dešava, oni čitaju knjigu Božjih reči i vide te reči kao Boga, ali kada dođu u kontakt sa ovaploćenim Bogom i otkriju da On ne liči na Boga, oni odmah smišljaju predstave i njihov stav se menja. Kada nisu u kontaktu sa ovaploćenim Bogom, oni samo drže knjigu Božjih reči i smatraju Njegove reči Bogom, i još uvek mogu da imaju nejasnu fantaziju i nameru da prime blagoslove da bi nevoljno uložili neki trud, obavili neke dužnosti i odigrali ulogu u Božjoj kući. Ali, čim dođu u kontakt sa telom u kojem se Bog ovaplotio, njihovi umovi vrve od predstava. Čak i ako nisu orezani, njihov elan za obavljanje dužnosti može značajno da opadne. Tako se antihristi odnose prema Božjim rečima i telu u kojem se Bog ovaplotio. Oni često odvajaju Božje reči od tela u kojem se Bog ovaplotio, odnoseći se prema Božjim rečima kao prema Bogu, a prema telu u kojem se Bog ovaplotio kao prema čoveku. Kada se telo u kojem je Bog ovaploćen ne poklapa sa njihovim predstavama ili ih prekrši, oni se brzo okreću Božjim rečima i čitaju ih u molitvi, pokušavajući da na silu potisnu svoje predstave i zatoče ih. Zatim se klanjaju Božjim rečima kao da se klanjaju Sȃmom Bogu, i čini se kao da su njihove predstave razrešene. Međutim, u stvarnosti, njihova unutrašnja neusaglašenost i prezir prema Hristu uopšte nisu razrešeni. U svom ophođenju prema Hristu, antihristi neprestano smišljaju predstave i tvrdoglavo ih se drže do kraja života. Kada nemaju predstave, oni ispituju i analiziraju; kada ih imaju, ne samo da ispituju i analiziraju, već ih se i tvrdoglavo drže. Oni ne razrešavaju svoje predstave niti traže istinu; uvereni su da su u pravu. Zar oni ne pripadaju Sotoni? (Pripadaju.) To su ispoljenja antihrista kada imaju predstave o ovaploćenom Bogu.

4. Njihovo ponašanje kad ih unapređuju ili smenjuju

Neki ljudi u crkvi imaju nešto malo kova i nekakvu sposobnost da obavljaju posao. Kada su unapređeni, puni su elana, aktivno obavljaju svoje dužnosti, preuzimaju odgovornost, spremni su da plate ceh i odani su. Međutim, kada su otpušteni sa svog položaja zato što nisu sposobni da obavljaju posao i kada izgube status, njihov odnos prema Bogu se menja. Dok su imali status, ovako su se obraćali Bogu: „Braća i sestre iz naše porodice su ovakvi, treba da se renovira zgrada naše porodice, da se pospremi dvorište naše porodice…” Sve se vrti oko „naše porodice”. Kada su bili unapređeni, postali su deo Božje kuće, bili su naizgled jednodušni sa Bogom, kao porodica, sposobni da se uz Boga brinu o radu Božje kuće uzimajući u obzir Božje srce i da komuniciraju sa Bogom kao jednaki. Kada su unapređeni i kada se nađu na važnom položaju, osećaju se počastvovano, a istovremeno osećaju i svoju odgovornost. Bez obzira na to da li su razgovarali sa Mnom ili sa braćom i sestrama, često su govorili „naša porodica”. Kada to čuješ, pomislio bi da ta osoba nije loša, da ima dobro srce, da je dobrodušna, da se prema Božjoj kući odnosi kao prema svom domu, da joj je veoma stalo i da oseća veliku odgovornost prema svemu, i da o svemu razmišlja unapred, delujući kao neko ko stremi ka istini i jedva čeka da plati ceh. Ali da li i dalje tako govore kada su otpušteni? Kada budu otpušteni, raspoloženje im se menja – onaj stav je nestao. Više ne kažu „naša porodica”, a kada se od njih traži da nešto urade, više nemaju toliko elana. Šta oni to misle? „Kada si me unapredio, imao sam status i bio sam svim srcem uz tebe. Sada kada više nemam status, nismo više porodica, tako da ćeš morati da radiš sam. Ne pitaj me kako se nešto radi, niti me obaveštavaj o bilo čemu, to više nema nikakve veze sa mnom. Samo ću prenositi poruke i to je sve – učiniću sve što zatražiš od mene, ali više nisam jednodušan s tobom.” Zatim se prema tebi ophodi kao da je tuđin. Ako ga zamoliš da nešto uradi, on će to uraditi kao da radi za nekog drugog, površno, otaljavajući. Nekada je možda obavljao pet zadataka, ali sada obavlja samo jedan ili dva, radi samo ono najnužnije, i to nemarno, površno, i to je to. Zašto je tako? On kaže: „Ranije sam bio svim srcem uz tebe, pomagao sam ti u ovome i onome, ophodio se prema tvojim poslovima kao da su moji, kao da su naš zajednički zadatak, radio sam u tvoje ime. Ali onda si me tek tako otpustio a da uopšte nisi uzeo u obzir moja osećanja! Ti ne uzimaš u obzir moja osećanja – kako mogu da radim za tebe? Ako me ponovo unaprediš i daš mi status, to će biti u redu. Ali ako mi ne daš status, onda zaboravi na sve. Ako želiš da me pozoveš da ponovo radim nešto, to neće funkcionisati dobro kao ranije. Ako me koristiš, moraš da mi daš slavu i status. Ako nema statusa, a ti mi umesto toga samo naređuješ i očekuješ da nešto uradim, gde je u tome priznanje? Trebalo bi da postoji neko objašnjenje!” Bilo šta sada da kažeš, ništa ne vredi. Kada ga zamoliš da nešto uradi, on više nije požrtvovan kao nekad, više ne posvećuje čitavo srce i um; njegov stav se promenio. Ako ga zamoliš da nešto ponovo uradi ili ako ga Božja kuća zamoli da nešto uradi, on to prihvata kao dodatni zadatak, kao nešto što se tiče nekog neznanca, kao da treba da ti bude čast što će on to da učini. Smatra da će se činiti neopravdanim ako on to ne uradi, posebno zato što veruje u Boga. Ali ako to ipak uradi, odradiće ga nevoljno i otaljaće ga. Zašto to radi? On misli: „Pre sam ti u potpunosti verovao, prema tvojim stvarima sam se ophodio kao da su moje, ali onda si me tek tako odbacio i to mi je povredilo srce i samopoštovanje; zanemario si me. Ako ćemo tako, kad si ti već neljubazan prema meni, nemoj da me optužuješ da sam bezosećajan. Ako me ponovo upotrebiš, ne mogu nikako da budem kao ranije, jer je naša veza već prekinuta. Meni nije lako naređivati, da dođem kad me pozovu i da odem kad mi kažu da idem. Ko sam ja? Da ne verujem u Boga, da li bih dozvolio drugima da tako manipulišu mnome?” Kada antihristi budu otpušteni i kada izgube status, njihov stav može da pretrpi veoma značajnu promenu. Kada su imali status, iako su Božju kuću nazivali „našom porodicom” i često govorili o njoj, prema poslovima Božje kuće se nisu ophodili kao da su njihovi. Kada budu otpušteni i izgube status, ako Božja kuća od njih traži da obave svoju dužnost, oni nisu voljni da to učine bez pregovaranja, pa čak i tada zahtevaju objašnjenje ili neku vrstu priznanja. Neki čak kažu: „Prošli put si me otpustio, tek tako si me odbacio. Ako želiš da sada nešto uradim, učiniću to samo ako mi se lično obrati čovek koga sveti duh koristi, ili ako sȃm ovaploćeni bog dođe da mi se obrati, u suprotnom, zaboravi!” Kako je samo drzak! Recite Mi, da li Božja kuća treba da koristi takve ljude? (Ne treba.) Oni misle da su bitni, ali u stvari, Božja kuća ne ceni takve ljude. Bez obzira na to koliko si talentovan, sposoban ili vešt vođa, Božja kuća te neće koristiti. Neki će možda pitati: „Da li je to zato što nećeš da se pokloniš zlim ljudima?” Ne; to je upravna odluka Božje kuće i njeno načelo u korišćenju ljudi. Ako bi se antihristima dozvolilo da budu na vlasti u Božjoj kući, da li bi to bilo dobro ili loše za braću i sestre, za crkvu? (Bilo bi loše.) Da li Božja kuća može da učini tako lošu stvar? Svakako da ne. Pre nego što je otkriveno da je antihrist, Božja kuća ga je nerado unapredila da pruža uslugu. Kada je otkriveno da je antihrist, da li Božja kuća ipak može da ga unapredi? Ne može. On fantazira i sneva ono što mu je milo. Neki antihristi misle ovako: „Hm, Božja kuća ne može da funkcioniše bez mene. Niko u Božjoj kući ne može da preuzme taj posao osim mene. Ko bi mogao da me zameni?” Antihristi žele to da tvrde. Hajde da im pokažemo da li Božje delo može da se odvija nesmetano i da se privede kraju bez tih antihrista u Božjoj kući.

Da li sadašnji neometani napredak i razvoj raznih poslova u Božjoj kući ima ikakve veze sa uklanjanjem i izopštavanjem svih vrsta antihrista i zlih ljudi iz crkve? Izuzetno je povezan! Antihristi to ne shvataju; nisu svesni da upravo zbog toga što su uklonjeni, izopšteni i izolovani, delo Božje kuće može nesmetano da napreduje – oni se čak ponašaju umišljeno i žale se! A zašto se ti zapravo žališ? Misliš da si talentovan i pametan, da imaš kov i sposobnost da obavljaš posao, ali šta možeš da radiš u Božjoj kući? Ti ljudi samo igraju ulogu Sotoninih lakeja, ometaju i sabotiraju Božje delo. Bez njihovog prisustva, crkveni život Božjeg izabranog naroda, život obavljanja dužnosti i njihov svakodnevni život bili bi spokojniji, mirniji i neometani – to je nešto što antihristi ne shvataju. Ti antihristi precenjuju svoje sposobnosti i ne shvataju šta oni zaista jesu. Oni misle da Božja kuća ne može da funkcioniše bez njih, da posao ne može da se obavi i da razni tehnički zadaci ne mogu da se završe bez njih. Oni ne razumeju da su pravednost i istina ono što ima moć u Božjoj kući. Zašto oni to ne znaju? Zašto antihristi ne mogu da razumeju tako jednostavnu stvar? To samo pokazuje da antihristi imaju suštinu koja je odbojna prema istini i neprijateljski nastrojena prema njoj. Upravo zato što su odbojni prema istini i neprijateljski nastrojeni prema njoj, oni ne znaju šta je istina, ne znaju šta su pozitivne stvari. Naprotiv, oni misle da je njihovo rđavo, zlobno ponašanje koje se opire Bogu dobro i ispravno, bez ikakvih grešaka. Oni veruju da samo oni shvataju istinu, da su odani Bogu i da su samo oni dostojni da vladaju Božjom kućom. Nisu u pravu! Istina je ta koja ima moć u Božjoj kući. Svi antihristi treba da budu osuđeni, odbačeni i uklonjeni; oni nikako ne mogu da imaju mesto u Božjoj kući i samo mogu da budu zauvek odbačeni.

Neki antihristi poseduju neke darove, malo kova i neke sposobnosti, i vešti su u igranju igara moći. Misle da su oni u Božjoj kući ti koji treba da budu unapređeni i postavljeni na važne položaje. Ali gledajući iz današnje perspektive, nije tako. Ti ljudi su osuđeni, izolovani i odbačeni, a neki su čak i uklonjeni ili izopšteni iz crkve. Nikada nisu zamišljali da će se takve „plemenite” ličnosti poput njih, sa ogromnim sposobnostima i velikim umećem, zapravo spotaknuti u Božjoj kući i biti odbačene. Oni naprosto ne mogu da shvate zašto. Dakle, treba li da nastavimo da radimo na njima? Nema potrebe za time. Možeš li da urazumiš Sotonu? Pokušaj da se Sotonama nešto objasni je kao propovedanje gluvima; postoji samo jedan način da se opišu Sotone – otporni su na razum. To je kao kad neki ljudi kažu: „Bog traži od ljudi da budu pošteni, ali šta je pa dobro u poštenju? Šta fali ako se malo laže, ako se ljudi obmanjuju? Šta fali nepoštenju i lažljivosti? Šta fali neverstvu? Šta fali snalažljivosti, površnosti? Šta fali suđenju bogu? Šta fali predstavama o bogu? Šta fali pobuni protiv Boga, zašto je to velika greška? To zapravo i nije pitanje načela!” Neki kažu čak i ovo: „Zar nije vrlo normalno za nekoga ko je sposoban da uspostavi svoje nezavisno kraljevstvo? U ovom svetu se sve svodi na to da velike ribe jedu male ribe, ovo je svet u kojem jaki vrebaju slabe. Ako imaš sposobnost, treba da stvoriš sopstveno kraljevstvo, šta je tu loše? Svako ima onoliko moći koliko njegova sposobnost dozvoljava i treba da upravlja onim brojem ljudi koliko njegova moć dozvoljava!” Drugi kažu: „Šta fali promiskuitetu? U čemu je problem sa promiskuitetom? Šta fali praćenju rđavih trendova?” I tako dalje. Kako se osećate kada čujete ove reči? (Zgađeno.) Samo ste zgađeni? Kada neko čuje ove reči, oseća: „Svi smo u istoj koži, pa zašto onda neki ljudi ne samo da ne preziru te negativne stvari, već ih čak i gaje? A zašto neki ljudi preziru te stvari? Zašto postoji tako velika razlika između ljudi? Kako to da oni koji imaju odbojnost prema istini i pozitivnim stvarima ne vole pozitivne stvari? Zašto toliko neguju negativne stvari, pa ih čak smatraju blagom? Zašto ne mogu da prepoznaju zle namere i odvratnost tih negativnih stvari?” Takva razmišljanja se javljaju u srcima ljudi. Kada čuju te reči od antihrista, ljudi se osećaju zgroženo u jednom smislu i bez reči u drugom. Priroda takvih ljudi je nepromenljiva; oni se neće promeniti i zbog toga Bog kaže da ne spasava đavole ili Sotone. Božje spasenje je za ljudski rod, a ne za životinje ili demone. Ljudi poput tih antihrista su upravo ono što Bog naziva đavolima i zverima; oni se ne mogu ubrojati u ljudski rod. To je jasno, zar ne?

5. Njihovo ponašanje prema crkvi u promenljivim okolnostima

Odnos antihristȃ prema Hristu zavisi od njihovog raspoloženja – koliko je aspekata ove stavke upravo podeljeno u zajedništvu? Oni prema Hristu postupaju na poseban način kada se suoče sa orezivanjem, to je jedan aspekt. Šta još? (Kada smišljaju predstave o ovaploćenom Bogu, kada su unapređeni ili otpušteni i kada je bila potera za Hristom.) To su ukupno četiri aspekta. Hajde da nastavimo naš razgovor u zajedništvu. Antihristi imaju odbojnost prema istini, tako da veruju u Boga ne da bi zadobili istinu, već da bi primili blagoslove; oni imaju svoje planove, namere i ciljeve. Štaviše, oni vole moć i uticaj, tako da veruju u Boga sa rezervom, čekaju da vide razvoj situacije. Kako to čekaju da vide? Tako što, dok veruju, takođe osmatraju da li broj ljudi u Božjoj kući raste, kako se rad na jevanđelju širi, da li širenje ide glatko ili ne i da li uticaj Božje kuće stalno raste. Pored toga, oni takođe osmatraju da li broj ljudi koji obavljaju svoje dužnosti u Božjoj kući raste, da li ima sve više ljudi koji voljno pružaju uslugu Bogu i da li ima sve više ljudi koji su voljni da učine nešto za Božju kuću. Oni takođe posmatraju društvenu i obrazovnu pozadinu onih koji obavljaju dužnosti u Božjoj kući, kakav je njihov identitet i status u društvu. Zahvaljujući tom osmatranju, oni vide da sve više ljudi veruje u Boga, da se broj ljudi u Božjoj kući povećava, da je sve više ljudi spremno da napusti svoje porodice, poslove i izglede da bi obavljali svoje dužnosti u Božjoj kući. Kada primete sve to, osećaju da više ne mogu da budu ravnodušni i da takođe treba da se posvete radu Božje kuće, da pristupe redovima onih koji obavljaju dužnosti, da postanu članovi, tako da i oni mogu da imaju udela u budućim blagoslovima. Iako mogu da obavljaju svoje dužnosti u Božjoj kući i da tamo imaju određenu ulogu, oni nikada ne odustaju od svojih izgleda i sudbine i u srcu nikada ne prestaju da budu proračunati. Pošto ta grupa, ti antihristi, imaju takve ambicije i naravi, oni odlučuju da će se njihov stav prema Hristu i Bogu menjati kako status i slava Božje kuće budu rasli. Stoga, u procesu obavljanja svojih dužnosti, u jednom pogledu, oni energično planiraju, računaju i upravljaju zarad sopstvenih izgleda i sudbine; u drugom pogledu, oni takođe posmatraju razvoj Božje kuće, njen uticaj u inostranstvu i u zemlji, da li se broj ljudi postepeno povećava, da li se crkva kontinuirano širi, da li se crkva povezala s nekim poznatim ljudima u društvu, da li je stekla određeni ugled na Zapadu i da li je uspostavila čvrste temelje. Oni stalno gledaju i raspituju se o tim stvarima. Čak i neki ljudi koji ne učestvuju u radu crkve i ne obavljaju svoje dužnosti stalno računaju zarad sopstvenih izgleda i sudbine, pokazujući veliku radoznalost o razvoju crkve. Dakle, i jedni i drugi traže te informacije na veb-sajtu crkve i raspituju se o tim pitanjima u samoj crkvi. Kada saznaju da se delo Božje kuće u inostranstvu nesmetano širi i da je perspektiva sve bolja, da se delo na Zapadu bolje širi i da se situacija poboljšava, oni osete mir u srcu. Da li njihov spokoj ukazuje na istinsku promenu u njima? (Ne.) Iako osećaju mir, njihov odnos prema ovaploćenom Bogu, prema Hristu, ogleda se samo u malo većem „poštovanju” i divljenju, bez istinske pokornosti.

Kada je Hristos delao u kontinentalnoj Kini, antihristi su se često pitali: „Može li ovaploćeni Bog da bude uhapšen? Može li da padne u ruke vlasti?” Kada su tako razmišljali, u njima se javilo malo prezira prema ovoj „beznačajnoj osobi”. Kada su čuli da ovaploćeni Bog često nema stalno mesto boravka, niti mesto gde bi naslonio Svoju glavu, i da se krije gde god može da ne bi bio uhvaćen, njihova blaga radoznalost i veoma nevoljno „poštovanje” prema ovaploćenom Bogu bili su potpuno razbijeni. Međutim, kada su čuli da je ovaploćeni Bog, Hristos, u Sjedinjenim Državama, u zemlji slobode za kojom ljudski rod žudi, osetili su zavist prema ovaploćenom Bogu – ne poštovanje, već zavist. Ali kada su čuli da je ovaploćeni Bog na Zapadu, da Ga je ljudski rod odbacio, oklevetao, osudio i da Mu je presudio, talasi nemira su se javili u dubinama srca antihristȃ: „Ti si bog, zašto te ljudi ne prihvataju? Ti si bog, zašto te verska zajednica ne prihvati, već širi toliko glasina o tebi? Zašto ne izađeš u javnost da se braniš? Treba da angažuješ tim advokata! Pogledaj samo te klevete i uvrede na internetu, glasine koje je stvorila verska zajednica, zbog kojih je stvorena užasna slika o tebi! Neprijatno nam je da te sledimo i neprijatno nam je da to uopšte pominjemo. Ti si osuđen i na Istoku i na Zapadu, verska zajednica, ljudski rod i ovaj svet su te osudili. Osećamo se obeščašćeno zato što te sledimo.” To je mentalitet antihristȃ. Dok su se osećali obeščašćeno u svojim srcima, oni su takođe stekli prezir i saosećanje – najnevoljnije saosećanje – prema ovoj „beznačajnoj osobi”, kako su Ga videli u svojim očima i srcima. Kako je došlo do tog saosećanja? Mislili su: „Obavljaš tako velik posao bez brige o ličnoj dobiti ili gubitku, što bi se moglo smatrati nesebičnom posvećenošću. Kad istrajavaš u tako velikoj patnji i poniženju, šta želiš da postigneš? Logično razmišljajući, ti si sigurno dobra osoba; u suprotnom, kako bi mogao da izdržiš tako veliko poniženje i da pretrpiš toliko bola? To je prilično žalosno i nije lako; mora da u srcu osećaš da ti je naneta velika nepravda.” Tako su osetili malo saosećanja prema Hristu. Razmišljali su: „Da sam to ja, ne bih mogao da podnesem toliku patnju; izneo bih svoje stavove ljudskom rodu. S jedne strane, angažovao bih tim advokata da izbrišu te lažne glasine na internetu, a s druge bih pokazao neka čuda i čudesa u verskoj zajednici kako bih im omogućio da vide ko je bog – ko je istinit, a ko lažan – da začepe usta onima koji kleveću i osuđuju, da ih kazne i nauče lekciju. Da li bi se usudili da to ponovo urade? Zašto to ne učiniš? Zašto se nikada ne braniš? Da li zato što ti nedostaje snaga, hrabrost ili smelost? Šta se zaista dešava? Da li je to možda kukavičluk? O, ti imaš toliko toga skrivenog u srcu, trpiš tako veliku nepravdu i ćutiš, još uvek širiš delo i strpljivo i revnosno govoriš ljudima u crkvi, opskrbljujući ih, ali oni uvek imaju predstave i buntovni su. Tvoje srce sigurno pati! S obzirom da sve to možeš da podneseš, zaista si prilično dobra osoba, zaslužuješ saosećanje.” Tako je došlo do njihovog saosećanja. To je saosećanje antihristȃ. Od početka razotkrivanja antihristȃ do sada, to je jedina vrsta „dobra” koje su učinili. Koliko je dobro obavljeno to „dobro”? Da li je iskreno? (Nije.)

Antihristi slede Hrista i prihvataju reči koje Hristos izgovara već dugi niz godina, ali se nikada nisu osećali počastvovanim što su mogli da prihvate Hrista kao svog Spasitelja u ovom životu, niti su se ikada osećali počastvovanim da pate kao Hristos, da budu osuđeni i odbačeni od sveta baš kao i Hristos. Umesto toga, oni smatraju stradanja Hristova sredstvom i dokazom kojim preziru i poriču Hrista. Oni nemaju volju niti stav da učestvuju u svim tim patnjama sa Hristom. Naprotiv, stoje kao posmatrači, gledaju sva stradanja kroz koja Hristos prolazi, posmatrajući kako se ljudski rod odnosi prema Hristu, i zasnivaju svoj odnos prema Njemu na osnovu tih zapažanja. Kada se Božje ime razglašava i rad na jevanđelju se postepeno širi među celokupnim ljudskim rodom, a izgledi rada na jevanđelju su obećavajući, antihristi se postepeno približavaju ovaploćenom Bogu, osećajući malo poštovanja i zavisti prema Njemu. Istovremeno, oni ulažu veliki trud da se približe Božjoj kući, nastojeći da postanu članovi Božje kuće i da učestvuju u širenju Božjeg dela. Da li je samo to u pitanju? Da li je baš toliko jednostavno? Ne; oni menjaju svoj stav prema Božjoj kući i Hristu na osnovu statusa širenja raznih radnih projekata u Božjoj kući, čineći to u svako doba i na svakom mestu. Ako čuju da među ljudskim rodom, a posebno na Zapadu, određeni soj ljudi kaže: „Ove reči su zaista Božje reči, u njima zaista ima autoriteta! Iz Božjih reči vidimo Božju suštinu, sigurni smo da je ova obična osoba Bog i da je ovaj put istiniti put”, antihristi se potajno raduju u svojim srcima: „Sva sreća pa nisam otišao; to je zaista istiniti put! Vidi, čak i zapadnjaci govore gde se nalazi ovaploćeni bog. Trebalo bi više da slušam njegove reči, treba što pre da slušam propovedi!” U tom trenutku, antihristi osećaju da je Božji glas veoma lep, da im veoma uspešno pročišćava duše, i osećaju da ga treba negovati. Međutim, kada se Božja kuća ponekad suočava sa nekim neuspesima u širenju svog dela u inostranstvu i među ljudskim rodom, ili kada je Božje delo ometeno ili pogođeno, kada ga prekidaju spoljne sile, ili čak kada se Božja kuća suočava sa nekim poteškoćama, antihriste ponovo hvata nemir u srcu: „Gde je ovaploćeni bog? Da li govori? Šta se radi po tom pitanju? Da li bog rešava stvari? Da li se božji izabrani narod uplašio? Da li je neko napustio božju kuću? Ima li u spoljnom svetu ljudi koji su poznati ili uticajni da govore ili preduzimaju nešto za Božju kuću ili da se zalažu za nju? Čuo sam da ih nema. Šta onda treba da radimo? Da li je božja crkva gotova? Da li da izađem dok još mogu?” Da li je to previranje značajno? U tom trenutku, kada ponovo slušaju Božje propovedi, oni pomisle: „Ne govori više o tim praznim rečima niti govori tako uzvišeno. Ne slušam te sada. Božju kuću bi svet mogao da proguta svakog trenutka; od kakve su koristi te reči? Da li mogu da spasu ljude? Uticaj božje kuće može da nestane u treptaju oka; njen narod će se raspršiti tek tako.” Više ne vole da slušaju ono što im govorim. Ima li još poštovanja? Ima li saosećanja? (Nema uopšte.) Šta preostaje? Samo želja da se gleda i ruga. Neki ljudi iza scene govore svašta ružno, govore štetne reči i likuju nad nesrećama Božje kuće: „Mislim da se spremaju nevolje, mislim da ne možeš da budeš postojan. Da li su te istine od bilo kakve koristi? Da li od tvojih reči ima ikakve koristi? Šta sada? Naišli su problemi, zar ne?” Isplivava njihova demonska strana. Zar nije sve što antihristi rade upravo ono što bi đavoli radili? Nedostaje im i najosnovniji ljudski moral; rđavi su do krajnosti, ujedaju ruku koja ih hrani! Oni jedu u Božjoj kući, uživaju u izdržavanju koje im pružaju Božje reči, uživaju Božju zaštitu i milost, ali na prvi znak nevolje oni prelaze na stranu tuđina, izdaju interese Božje kuće i likuju nad njenom nesrećom. Šta su oni, ako ne đavoli? Oni su đavoli od glave do pete! Kada vide da Božja kuća dobija na zamahu, oni se pred ovaploćenim Bogom „ruše” pravo na kolena, kao da su Božji sledbenici. Ali kada vide da je Sotona opkolio i osudio Božju kuću, više se ne klanjaju pred Bogom. Umesto toga, oni stoje ponosni i uspravni, verujući da su previše dostojanstveni da kleknu pred bilo kim, željno čekajući da ti se rugaju. Ton i jačina njihovog glasa kada razgovaraju s tobom takođe postaju jači; počinju da budu zvanični u obraćanju, ponašaju se nenormalno, isplivava njihovo demonsko ponašanje, koje se brzo menja. Recite Mi, kada će se ti ljudi ikada bojati Boga? (Nikada.) To je tačno, to je veoma istinita izjava. Ti ljudi su od Sotonine vrste; nikada se neće bojati Boga jer ne prihvataju istinu – oni pripadaju Sotoni. To je priroda-suština onih koji pripadaju Sotoni, gnusno lice antihristȃ, koji pripadaju Sotoni. Oni su uvek spremni da se rugaju Božjoj kući, uvek pokušavaju da ismeju ovaploćenog Boga, stalno pripremaju i prikupljaju materijal sa kojim će poreći Hrista i Božju suštinu, i uvek su spremni da stanu na stranu tuđina i izdaju interese Božje kuće. Što više nevolja zadesi Božju kuću, to su antihristi srećniji i zadovoljniji. Kada braća i sestre mogu normalno da obavljaju svoje dužnosti i kada se posao u Božjoj kući nesmetano obavlja, osećaju se neprijatno i nezadovoljno, oni priželjkuju da nevolje što pre zadese Božju kuću, nadaju se da rad Božje kuće neće ići glatko, da će nailaziti na poteškoće i prepreke. Ukratko, ako sve ide dobro u Božjoj kući i ako braća i sestre mogu normalno da obavljaju svoje dužnosti i postupaju u skladu sa istina-načelima, srca antihrista se ne raduju. Kada braća i sestre slušaju Božje reči, kada primenjuju u skladu s Njegovim rečima, poštuju Boga i Hrista kao velike, i mogu da svedoče i da uzdižu Hrista, to je najnepodnošljivije vreme za antihriste, vreme kada im se najviše sudi i kada podnose najveće muke.

Antihristi se raspituju o raznoraznim vestima u Božjoj kući. Ako dugo ne mogu da spoznaju kako napreduje rad na jevanđelju, koji sprovodi Božja kuća, kako se odvijaju različiti profesionalni zadaci u Božjoj kući, da li se odvijaju glatko, da li se broj ljudi u inostranstvu povećava, da li se crkva širi, da li su crkve osnovane u više zemalja, ili ako ne čuju da više ambicioznih pojedinaca ili ljudi od ugleda u društvu ulaze u Božju kuću, onda se osećaju kao da je verovanje u ovaploćenog Boga dosadno i nezanimljivo. Prestaju da obraćaju pažnju na ovaploćenog Boga i čak razmišljaju o pridruživanju drugim aktivnijim ili uticajnijim veroispovestima. Međutim, ako povremeno čuju neke dobre vesti o Božjoj kući, kao što su video-zapisi svedočenja braće i sestara koji izazivaju interesovanje i privlače značajnu pažnju u nekim organizacijama za ljudska prava, njihova srca se ispunjavaju srećom, nadom i radošću. Na primer, ako Božja kuća privuče pažnju ili o njoj izveštava neka poznata medijska grupacija, oni postaju još više oduševljeni i uzbuđeni: „Izgleda da ova obična osoba uopšte nije prosečna; izgleda da će postići nešto veliko!” Ako sticajem srećnih okolnosti ime crkve pomene neka istaknuta ličnost ili čak neki vođa, antihristi se još više uzvrpolje: „Načinio sam najbolji i najtačniji izbor u životu, a to je da sledim svemogućeg boga. Odlučio sam da od sada nikada više ne napustim svemogućeg boga, da prema njemu postupam kao prema bogu i da ga u srcu poštujem, jer tog boga poštuje taj i taj vođa. Ako ga on poštuje, onda i ja treba da ga poštujem. Lideri spominju i priznaju ovog boga, dakle, zašto bismo uopšte mogli da zažalimo zato što verujemo u njega i zato što ga sledimo? Zar ne bi trebalo da ga sledim još odlučnije? Od sada sam rešen da nikada ne razmišljam o odlasku iz crkve svemogućeg boga. Moram lepo da se ponašam, da izdržim više patnje, da platim veći ceh, da se češće posavetujem sa braćom i sestrama kada radim nešto, i da sledim sve što crkva kaže. Možda u budućnosti, kako se crkva proširi i stekne veći ugled, dobijem visoku titulu i istaknem se!” Kada razmišljaju o tome, u srcu osećaju ushićenje: „Baš sam dobro i tačno izabrao! Kako sam pametan! Ranije sam čak razmišljao o odlasku – kako sam samo bio glup i neuk! Bio sam mlad i impulsivan, sklon pogrešnim odlukama i procenama. Sada, kada sam stariji, postao sam stabilniji i znam kako da se krijem, i konačno vidim nadu. Srećom, nisam otišao, nisam poverovao u te glasine, koje me nisu navele na pogrešan put ili me pokolebale. To je baš bilo opasno! Ubuduće ću morati da budem pažljiviji. Čini se da je ta osoba izvanredna i da moram dobro da se ophodim prema njoj!” Nakon što su se uzbudili i postali impulsivni, kupili su neke lekovite proizvode i neke lepe stvari kao priloge, napisavši na njima: „Priloženi predmeti su posvećeni mom voljenom Bogu.” Na dnu stoji potpis: „Od srca poklonjeno, s poštovanjem dostavljeno od strane tog i tog, tada i tada.” To je bio poseban i vredan poklon, ali postoji priča, postoji skriveni motiv iza nje. Slušajući to, zar ne biste rekli: „Znači to je Tvoje shvatanje priloga koje ljudi daju Bogu”? Nije da Ja to tako shvatam, niti se svi ljudi ponašaju na taj način, i takvi motivi ne stoje iza svih priloga. Međutim, ne može se poreći da neki ljudi zaista daruju pod uticajem i vođeni takvim namerama i sa takvim razlozima. Da li je to objektivno gledište? (Jeste.)

Kada antihristi sve proračunaju u svojoj glavi, njihova primarna briga je lični interes. Sebični su i odvratni, proračunati su u svemu. Što se tiče napredovanja različitih zadataka u Božjoj kući, većina onih koji streme ka istini, kao i većina običnih vernika, ne žele da znaju, niti se raspituju o takvim pitanjima, jer poznavanje tih opštih podataka nema značaja za stremljenje ka istini. To što si ih svestan nije od nikakve koristi; to ne znači da poseduješ život ili istinu, niti to što ne znaš za njih podrazumeva da si malog rasta. Ova pitanja nisu povezana sa istinom i ne pomažu u razumevanju istine, niti u postizanju bogobojažljivosti. To je nivo koji razumni ljudi mogu da dostignu. Međutim, antihristi se čvrsto drže tih pitanja, tretirajući ih kao vrhovnu istinu. Oni se raspituju i prikupljaju informacije o tim pitanjima. Nakon prikupljanja tih informacija, oni ih ne čuvaju samo za sebe; oni ih šire svuda, verujući da su sva braća i sestre radoznali po tim pitanjima, iako u stvarnosti mnogi ljudi nisu zainteresovani. Ja se retko raspitujem o tim pitanjima. Ako slučajno sretnem nekoga ko se time bavi, možda ću proćaskati o tome, ali ne jurim za ljudima da bih se raspitivao. Postoji samo jedna situacija u kojoj se raspitujem: o tome kako treba obaviti neki posao, o napretku vašeg rada i o tome da li postoje problemi ili propusti. Samo se u tom slučaju raspitujem, ali osim toga, nikada se ne raspitujem iz radoznalosti ili brige. Moja pitanja se odnose samo na posao, a ne da saznam nešto iz radoznalosti. Antihristi ne vole istinu i imaju veliku želju da se upuste u ta pitanja i za to imaju konkretan razlog. Oni koriste spoljašnje situacije i okruženja, uključujući okolnosti crkve u raznim periodima i među različitim veroispovestima, rasama i etničkim grupama, da sude o ispravnosti ili pogrešnosti Božjeg dela, pa čak i da sude da li je Hristos Bog. Kakva su to stvorenja? Da li ona veruju u Boga? Jasno je da su bezvernici. Bez obzira na to koliko istine u zajedništvu deliš sa drugima, oni ne mogu da je čuju, niti da je shvate. Međutim, oni se veoma detaljno raspituju o spoljnim procenama crkve i o statusu i okolnostima crkve u različitim zemljama, po čemu se praktično ne razlikuju od bezvernika. To su ispoljenja bezvernika sa skrivenim ciljem. Da li oko vas ima takvih ljudi? Možda niste primetili. Svaki put kada prikupimo i razotkrijemo razne suštine antihrista, deo tih ljudi biva osuđen. Kada su jednom razotkriveni, njihove prave osobine se povlače i ne usuđuju se da se pokažu. Pogotovo se posle ovog zajedništva neki ljudi više neće usuditi da postavljaju pitanja. Ali, iako se možda više ne usuđuju da direktno pitaju, oni i dalje prikupljaju glasine iza scene. Prestaju da se raspituju među braćom i sestrama, ali potajno istražuju na internetu. Pored toga, oni se, skoro kao pomahnitali, trude da saznaju šta nevernici, razne veroispovesti i zapadne zemlje misle i govore o našoj crkvi. Zar to nije malo poremećeno? Opsednuti su, ne mogu tome da se odupru. Ljudi koji ne vole istinu i imaju odbojnost prema istini ne mogu da rasuđuju.

Ono što smo upravo razotkrili jeste kako se antihristi, u zavisnosti od okolnosti u kojima se nalazi crkva i od širenja Božjeg dela, odnose prema crkvi i telu u kojem je Bog ovaploćen. To je jedan aspekt načina na koji se antihristi ophode prema Hristu u zavisnosti od svog raspoloženja. Da li se ove stvari o kojima sam govorio dešavaju u crkvi? Da li su to ozbiljna pitanja? Da li su vredna pomena? (Jesu.) Koja je vrednost razgovora u zajedništvu o ovim pitanjima? Da li to znači da se, nakon što to čuju, neki ljudi više neće usuditi da se raspituju o tim pitanjima, više se neće usuditi da budu radoznali u vezi sa situacijom i okolnostima u crkvi? Da li je to jedina vrednost? (Nije.) Koja je onda vrednost u razotkrivanju tih stvari? Koju istinu ljudi treba da shvate iz toga? Ako još niste razmišljali o tome, ne morate da odgovorite. Podeliću to sa vama u zajedništvu na kraju. Te stvari su vam suviše daleke, tako da bi moglo da vam bude teško da ih odmah artikulišete. Morate da saberete misli i da organizujete svoje reči; možda ne znate odakle da počnete ili možda ne možete jasno to da izrazite. Količina stvari koje ljudi razumeju je isuviše mala, to je veoma žalosno. Nemogućnost da se jasno objasni suština i uzrok stvari je znak da stvari ne mogu da se prozru.

Kada ljudi veruju u Boga na nebu i daju se i obavljaju svoje dužnosti za Boga, moglo bi se reći da im crkva, Božja kuća i Bog u osnovi predstavljaju isti koncept. Obavljanje dužnosti u crkvi smatra se davanjem sebe Bogu; činiti nešto za Božju kuću je isto što i činiti nešto za crkvu, a to takođe znači biti odan Bogu i prihvatiti Božji nalog. O njima se može naizmenično razgovarati i posmatraju se kao jedan koncept. Međutim, kada se Bog ovaploti i pojavi se kao obična osoba, većini ljudi postaje lako da razdvoji crkvu, Božju kuću i Boga (to jest, Hrista). Oni ovako razmišljaju: „Činiti nešto za crkvu je isto što i činiti nešto za Božju kuću, za Boga; činiti nešto za Božju kuću znači obavljati svoju dužnost. Ali kada je u pitanju činjenje nečega za Hrista, nisam baš siguran. Zar to ne podrazumeva služenje osobi? Nekako se čini kao da se radi za neku osobu.” Duboko u srcima mnogih, teško je jasno razlikovati i povezati to troje. Za većinu ljudi, kada obavljaju svoje dužnosti u Božjoj kući, njihov osnovni koncept u vezi sa tim za koga obavljaju svoje dužnosti je sledeći: kada obavljaju svoje dužnosti unutar crkve, oni ih obavljaju zbog entiteta koji ta crkva predstavlja i čija je odrednica. Ko je onda takozvani poglavar crkve? Naravno, to je Bog na nebu, koji je neupitan u svačijem umu. Obavljanje poslova za Božju kuću većina ljudi shvata kao služenje tituli i grupi braće i sestara, i to se svakako može kategorisati kao obavljanje nečije dužnosti; ta nečija dužnost je, naravno, takođe usmerena prema Bogu. Stoga, u ljudskim umovima, crkva, braća i sestre, i Božja kuća mogu da budu izjednačeni, svi su usmereni ka nejasnom Bogu na nebu. Šta to podrazumeva? Za većinu ljudi, u Božjoj kući, bilo da obavljaju svoje dužnosti ili upravljaju poslovima, oni to rade za crkvu kao nematerijalnu ustanovu, za materijalnu grupu braće i sestara, a posebno za nejasnog, nevidljivog Boga na nebu – za to troje oni obavljaju svoje dužnosti. Što se tiče ovaploćenog Boga, ljudi Ga mogu smatrati članom crkve ili najvišim vođom među braćom i sestrama, a naravno, neki razumeju i Hrista kao glasnogovornika ili predstavnika Božje kuće. Stoga je mnogim ljudima veoma nejasan koncept za koga obavljaju svoje dužnosti u crkvi. Na primer, ako se od nekoga traži da učini nešto za braću i sestre ili da pruži neku uslugu, on smatra da je u potpunosti opravdano da to učini. Ili ako se od njega traži da uradi nešto za crkvu ili za Božju kuću, on će to vrlo rado da učini, osećajući da je to njegova neosporna dužnost. Međutim, ako mu ovaploćeni Hristos naloži ili poveri sličan zadatak, on gubi motivaciju: „Da radim za osobu? Nisam došao da verujem u Boga da bih služio ljudima; došao sam da obavim svoju dužnost. Nisam ovde da bih služio nekome, nisam ovde da služim ili pružam usluge nekome!” Mnogo je ljudi koji obavljaju svoju dužnost u crkvi. Ako ih zamoliš da učine nešto za crkvu, da učine nešto za Božju kuću ili braću i sestre, oni radosno prihvataju te zadatke, osećajući da imaju solidnu osnovu za to. Kakvu osnovu? „Prihvatam ovo od Boga; to je moja dužnost, moja odgovornost.” Ali kada ih ovaploćeni Bog zamoli da nešto urade, njihova teorijska osnova „prihvatanja od Boga” nestaje, i oni postaju bezvoljni i nezadovoljni, nemaju volju da to urade. Oni misle: „Ako je za crkvu, nije problem, jer ja sam neko ko radi za crkvu; ako je za braću i sestre, ni to nije problem, jer svi oni pripadaju Božjoj kući, Bogu; ako je za Božju kuću, jer je ime ’Božja kuća’ tako sveto, tako veliko i plemenito, onda je činiti stvari za Božju kuću savršeno opravdano i to donosi slavu i priznanje. Ali učiniti nešto za nevažnu osobu kao što si ti, šta je to? Da li je to obavljanje moje dužnosti? Ne izgleda mi ispravno, niti prikladno. To nije obavljanje moje dužnosti, niti je rad. Kako da postupim s tim?” U nedoumici su, nisu sigurni kako da se nose s njom. Razmišljaju: „Ovo nije rad, niti je obavljanje moje dužnosti, a svakako nije od koristi braći i sestrama. Ako me zamoliš da to uradim za tebe, u redu, naprosto ću to uraditi, ali neću biti srećan niti zadovoljan zbog toga. Ne izgleda ispravno, niti prikladno! Ko će se sećati ili znati šta radim za tebe? Može li to da pridobije nečiju naklonost? Da li će mi to doneti neku nagradu? Da li se to računa kao obavljanje moje dužnosti? Da li to treba da radim u skladu sa istina-načelima?” Nemaju volje u srcu, osećaju da je to neprijatnost, da je nepotrebno, kao da prihvataju zadatak koji ne bi trebalo da prihvate. Osećaju se uznemireno i nevoljno to rade, dok se sve vreme nadaju nekoj koristi, pa čak i glasno kažu: „Ne želim to da radim”, pokazujući veliki nedostatak volje. Kažem, ako ne želiš to da uradiš, ne moraš. Ne prisiljavam nikoga da obavlja lične zadatke za Mene. Ako želiš to da učiniš, učini; ako ne želiš, naći ću nekog drugog. Zamoliću nekoga ko je voljan. Zar to nije jednostavno? Sa toliko sledbenika u Božjoj kući, lako je naći nekoga ko je spreman i voljan da obavi posao. Mogu da nađem takvu osobu. Nisi ti jedini; to je veoma lako! Da li je teško naći nekoga u Božjoj kući ko je pouzdan, bezazlen i sposoban da obavlja zadatke? (Ne.) Iako privatno nisam razvio posebno blizak ili dobar odnos ni sa jednim pojedincem, niti sam imao bilo kakva lična prijateljstva ili duboke emocionalne veze, tokom ovih trideset godina svi u Crkvi Svemogućeg Boga su jeli, pili i slušali samo Moje reči. Ti ljudi, bilo u suštini ili duboko u srcu, na površini ili na rečima, veruju u Mene i slede Me. Iako nikome direktno nisam dao posebne pogodnosti ili obećanja, niti sam ikoga direktno pohvalio ili unapredio, svako ko Me je sledio od početka do sada pojeo je i popio mnogo Božjih reči. Kroz ono što sam govorio, bez obzira da li su ti ljudi razumeli neke istine ili su razumeli doktrine sopstvenog vladanja, zar nisu svi zadobili dosta toga? (Jesu.) Gledajući iz te perspektive, ne bi trebalo išta da vam dugujem, zar ne? Ne bi trebalo ovo da kažem, ali danas moram to da pomenem ovde. Zar ne bi trebalo da ste vi oni koji Meni nešto duguju? (Da.) Dakle, ako lično zamolim bilo koga od vas da nešto učini, ne bi trebalo da budete bezvoljni, zar ne? (Voljni smo.) Bez obzira iz koje perspektive, kada vas zamolim da nešto uradite, da li treba da vas nagovaram ili da vam se dodvoravam, ili da vas pridobijem umilnim rečima i obećanjima? (Ne.) Ali neki ljudi nisu voljni, pa kažu: „Zašto ne osećam nikakvo nadahnuće kada učinim nešto za tebe? Ne samo da nema koristi, već je i naporno i problematično!” Kako se osećate kada to čujete? (Ogorčeno.) Kada bi običnog čoveka, neupadljivog u očima sveta, posetio visoki zvaničnik koji bi mu poverio neki zadatak, pokušao bi da mu laska na sve načine i osećao bi se presrećno i počastvovano, i celog života bi pamtio tu sitnicu. Ako ljudi mogu tako da se ophode prema nekome ko ima takav status, zašto ne mogu da učine isto i za Hrista? Zašto je to za njih neostvarivo? Kako to? (Zato što su ljudi sami po sebi neprijateljski nastrojeni prema Bogu.) To je tačno; to samo dokazuje tu tvrdnju. Ljudi mogu biti u skladu sa visokorangiranim Sotonom, ali u srcu preziru Hrista, opirući se, odbacujući, poričući i napuštajući Ga. Ako bi se od njih tražilo da se klanjaju i obožavaju đavola, oni bi rado pali na kolena, ali kada je reč o Hristu, ovoj običnoj osobi, od koje su toliko dobili, oni nisu voljni ni da stoje uspravno i razgovaraju ili komuniciraju sa Bogom kao jednaki. Šta su takva stvorenja? Oni su demoni, a ne ljudi. Kasnije sam zamolio nekog drugog da obavi zadatak i ta osoba je bila u redu. Osoba koja je prenela poruku o tome rekla je: „Osoba koja je ovog puta preuzela zadatak je baš srećna, veoma je spremna da učini nešto za Boga.” Rekao sam: „Dobro, ako je voljna, to je dobro. Ali u čemu je problem sa tako sitnim zadatkom? To se podrazumeva, nema potrebe da se šalje poruka da bi se to zvanično potvrdilo.” Šta mislite o ovoj poruci koja je prenesena? Kako se osećate kada je čujete? Da li vam zvuči hladno? (Da.) Zašto vam zvuči hladno? (Zato što je to nešto što ljudi treba da rade, ali oni pokušavaju da se umile Bogu, kao da je činiti nešto za Boga velika usluga Bogu.) Dakle, kakva je osoba koja je to rekla? Kakvog je karaktera? (Lošeg je karaktera, nema savest.) To je nedostatak ljudskosti.

Neki ljudi, čim čuju za Božju blagodat i blagoslove, o Bogu koji se stara o čoveku, budu duboko ganuti i neprekidno zahvaljuju Bogu: „Bog toliko voli čoveka!” Preplavljeni su uzbuđenjem! Kad god se te teme pominju, oči tih ljudi pune se suzama, njihova srca se uznemire i odlučuju da se marljivo daju Bogu. Ali kada se od njih traži da učine nešto za ovog vidljivog i opipljivog ovaploćenog Boga, oni se osećaju neizmerno poniženim, oklevaju i gube volju. O čemu je ovde reč? (Oni veruju u nejasnog Boga, a ne u ovaploćenog Boga. Nejasnog Boga na nebu smatraju velikim, ali ovaploćenog Boga vide kao beznačajnog.) Čuo sam da su neki ljudi više nego voljni da čiste cipele, peru čarape, pa čak i da peru veš braći i sestrama, ali kada se od njih zatraži da učine nešto za Hrista, oni to ne žele. Drugi ne mogu da podnesu to da gledaju i kažu: „Šta nije u redu sa tom osobom? Radije bi činili stvari za braću i sestre nego za Hrista. Kakva je to vrsta osobe?” Neki ljudi, kada im dodelim zadatak koji je u skladu sa načelima Božje kuće i crkvenim propisima, ne shvataju to ozbiljno. Kažu: „O čemu to govoriš? Moram da zamolim braću i sestre; moram da uzmem u obzir braću i sestre, da bi većina njih imala koristi.” Na primer, nekim ljudima sam dodelio odgovornost da zasade voćke i takođe sam im naložio da odu na pijacu kako bi videli koje vrste voćaka su pogodne za gajenje u ovoj oblasti. S jedne strane, voćke moraju da budu pogodne za lokalnu klimu i zemljište, a s druge treba videti za koje voće lokalno stanovništvo smatra da ima visoku nutritivnu vrednost i njega izabrati za sadnju u odgovarajućim količinama. Kada im to kažem, kako treba da postupe oni koji su Me čuli? (Trebalo bi odmah da sprovedu ono što si tražio.) Kako bi trebalo to da sprovedu? (Trebalo bi da potraže bitne informacije, da se raspitaju kod stručnih ljudi, da saznaju neke pojedinosti, a zatim da ih primene.) Sprovođenje zadatka na ovaj način je praćenje Mojih uputstava, što znači da treba da uzmu u obzir lokalnu klimu i da provere koje voće je hranljivo. Dakle, da li mislite da su Moja razmatranja bila sveobuhvatna i praktična? Međutim, kako su ih sprovodili oni koji su čuli Moje reči? Tražili su mišljenje sve braće i sestara u lokalnoj crkvi, pitajući svakoga koje voće voli da jede, a zatim su njihove odgovore sabrali da bi srazmerno tome sadili voćke. Tako su to sproveli. Tražili su mišljenje braće i sestara, smatrajući da je ta grupa, ta titula, vrhovna u njihovim srcima. Služenje braći i sestrama je svrha i cilj njihove dužnosti. Oni veruju da je služenje braći i sestrama služenje Božjoj kući, i da je služenje Božjoj kući služenje braći i sestrama. Ako su braća i sestre srećni i zadovoljni, Bog je takođe srećan i zadovoljan. Braća i sestre su punopravni predstavnici Boga, simboli istine i Božji glasnogovornici. Braća i sestre imaju poslednju reč; oni su oslonac u Božjoj kući. Stoga, šta god da se uradi, ne može se odvojiti od te titule ni od grupe braće i sestara. Za svakoga ko radi nešto ili obavlja svoju dužnost u Božjoj kući, samo su braća i sestre adekvatni objekti njihove službe. Tako su to sproveli; ono što sam rekao nije bilo važno. Ma koliko su Moja uputstva bila podrobna, za njih su to bile samo šuplje doktrine, samo krilatice. Verovali su da je najviša istina to što su dozvolili braći i sestrama da u potpunosti izraze svoje mišljenje, što su im dali dovoljno prava da govore i donose odluke i što su primenili demokratiju u Božjoj kući. Bez obzira na to šta sam rekao, oni su na to gledali ovako: „Ti samo ispaljuješ ćorke, ispunjavaš formu, a posle se to tiče braće i sestara, ne tiče se više tebe. Možeš da se skloniš! Ono što jedemo i pijemo nema nikakve veze s tobom; samo daj pare i to je to. Imamo hranu i piće i to je vrhovna istina. To što služiš Božjoj kući, što služiš braći i sestrama, što činiš braću i sestre srećnim, što im dozvoljavaš da uživaju u punim ljudskim pravima i slobodi, to je najviša istina.” Kakvi su to ljudi? Zar to ne rade antihristi? Prvo ispoljenje antihrista koje ukazuje da gaje odbojnost prema istini je da osuđuju i poriču istinu; onda pronalaze alternativni skup teorija i krilatica za koje veruju da su održive i logične za sprovođenje, javno ismevajući istinu, javno osuđujući i odbacujući Hrista. U tako maloj stvari otkrivaju se antihristi. Da li su to ljudi koji prihvataju istinu? (Nisu.)

Često čujem da neki ljudi kažu: „O, vidi kako su braća i sestre potreseni”; ili: „O, vidi kako su braća i sestre srećni”; ili: „O, vidi koliko su braća i sestre pogođeni; oni baš pate.” Zašto braća i sestre zauzimaju tako visoko mesto u njihovim srcima? Zašto toliko vole braću i sestre? Da bi voleli toliko ljudi, koliko srce treba da im bude? Dobro onda; reći ću nešto, a ti radi kako ti kažem, u redu? Kad već možeš da prihvatiš toliko ljudi, ne bi trebalo da ti bude problem da dodaš samo još jednu osobu kao što sam Ja, zar ne? Zar ne bi trebalo da možeš i Mene da prihvatiš? Naprotiv, oni ne mogu da prihvate ono što Ja kažem, niti mogu Mene da prihvate. Mogu da prihvate svu braću i sestre, mogu da prihvate sve u crkvi, ali naprosto ne mogu da prihvate Hrista. Kakvo je to stvorenje? Da li je to ljudsko biće? Da li je takva osoba dostojna da bude Hristov sledbenik? (Nije.) Kako onda treba da je definišemo? (Kao đavola, antihrista.) Zar oni ne tumače pogrešno koncept demokratskih izbora u Božjoj kući? Uključujući braću i sestre u poslove Božje kuće, dopuštajući im da izraze svoje mišljenje, dopuštajući im da biraju i zamenjuju starešine i dopuštajući im da odlučuju – da li oni misle da su braća i sestre vrhovni autoritet u Božjoj kući? Zar to nije pogrešno shvatanje demokratskih izbora u Božjoj kući? Koje je načelo demokratskih izbora? Da li omogućavanje braći i sestrama da glasaju demokratski znači da oni imaju poslednju reč? Da li to znači da treba da dozvolimo iskvarenoj naravi ljudi da ima poslednju reč? Da li to znači dozvoliti đavolima i Sotoni da imaju vlast? Ne, to znači dozvoliti da istina kako je braća i sestre shvataju u srcima ima vlast, a ne sama braća i sestre, ti prirodni i iskvareni ljudi. To znači ne dozvoliti da plahovitost ima vlast, ne dozvoliti da ljudske predstave imaju vlast, ne dozvoliti da ljudska pobuna i otpor imaju vlast i ne dozvoliti da rđave naravi ljudi imaju vlast – već znači dozvoliti da istina ima vlast. Neki ljudi pitaju: „Zašto na nekim crkvenim izborima pobeđuju antihristi ili zašto crkvene starešine i delatnici donose pogrešne odluke?” To je zato što su ljudi isuviše malog rasta; oni ne shvataju istinu i ne mogu da razaznaju ljude. Međutim, načelo crkvenih izbora zasniva se na istina-načelima; zasniva se na istini. Dakle, ti antihristi – oni koji nemaju duhovno razumevanje – u šta oni pogrešno veruju? Oni misle da se u Božjoj kući braći i sestrama ukazuje čast kao da su značajni, da su braća i sestre uzvišeni, da su i kao titula i grupa braće i sestara časni u Božjim očima. Ali da li su braća i sestre zapravo časni? Poseduju li istinu? Većina braće i sestara ne poseduje istina-stvarnost, u njihovim postupcima nema načela i čak mogu da izazovu haos u različitim radnim projektima Božje kuće. Da Višnji nije intervenisao i blagovremeno ispravljao i rešavao probleme, da li bi ta braća i sestre mogli dobro da obavljaju svoje dužnosti? Ne samo da ne bi mogli dobro da obavljaju svoje dužnosti, već bi mogli da izazovu i mnoga ometanja i prekidanja. Da li ti ljudi poseduju istinu? Da li su dostojni da budu poštovani kao veliki? Nisu. Zašto onda antihristi i dalje tako postupaju? To je njihova urođena priroda. Oni nalaze izgovor da poreknu istinu i osude Hrista – zar to nije njihova urođena priroda? Oni imaju Sotoninu prirodu; ona ih nekontrolisano pokreće!

Današnji razgovor u zajedništvu je usmeren na to kako se antihristi ophode prema Hristu u zavisnosti od raspoloženja. Svaki aspekt onoga o čemu razgovaramo u zajedništvu povezan je sa raspoloženjem antihrista. Na površini se tako čini, ali, kako to raspoloženje ustvari nastaje? Ono je određeno iskvarenom naravi i suštinom antihristȃ. Zbog toga što imaju suštinu antihristȃ, u njima se javljaju svakakve misli, a pod paskom tih različitih misli, u njima se javljaju razne predstave, gledišta, perspektive i stavovi, stvarajući tako razna raspoloženja. Pošto se ta raspoloženja jave, antihristi se prema Bogu na nebu i Bogu na zemlji – Hristu – ophode na razne načine i sa raznim metodama i stavovima. Ti načini, metode i stavovi dovoljni su da se dokaže da antihristi u svojoj suštini gaje odbojnost prema istini, da su neprijateljski nastrojeni prema istini, da se odriču Hrista i da Ga osuđuju. Kad god su suočeni sa stvarima koje sadrže istinu i suštinu i identitet ovaploćenog Boga, oni svesno stoje u suprotnosti sa Bogom, igrajući ulogu Božjih neprijatelja. Kada se ništa ne dešava, oni uzvikuju Božje ime i u svom govoru se stalno pozivaju i ponavljaju „bože, moj bože”. Sve što kažu mora da počne prizivanjem: „Bože, pogledaj”, „bože, da li znaš”, „bože, slušaj me”, „bože, moram nešto da tražim”, „bože, ovako stoji stvar”, i tako dalje. Dok u svojim srcima prizivaju „boga”, oni su puni predstava, neprijateljstva i prezira prema Hristu. Kada se crkva, Božja kuća i Hristos suočavaju sa različitim okruženjima i okolnostima, odnos antihrista prema Hristu i Bogu se više puta menja, prolazeći kroz različite transformacije. Kada Hristos zahteva nešto od njih i ukazuje im dobrotu i ljubaznost, njihov stav deluje prilično nežno i krotko; kada je Hristos strog prema njima, kada ih orezuje, njihov stav prema Hristu postaje odbojan, gadljiv i prezriv, čak Ga i izbegavaju i odbacuju. Kada im Hristos jasno obećava nagrade i blagoslove, oni se potajno raduju u svojim srcima, pa Mu čak i podilaze, dodvoravaju Mu se i laskaju, ne ustručavajući se da žrtvuju svoje dostojanstvo i integritet da bi zadobili tu korist. Međutim, bez obzira na njihov stav, oni Ga nikada zaista ne prihvataju i nemaju istinsku veru u Hrista, a još manje Mu se iskreno pokoravaju. Njihov stav prema Hristu je uvek stav izbegavanja, osude i obazrivog oklevanja, odbacujući Ga iz dubine svog srca. Gde god da su i kakvog god da su raspoloženja, njihova suština ostaje nepromenjena. Čak i ako povremeno pokazuju neke neočekivane promene ili zaokrete, to je sve privremeno. Razlog tome je što je priroda-suština antihrista neprijateljski nastrojena prema Hristu, tako da nikada neće iskreno prihvatiti ovu običnu osobu za svog Gospoda, svog Boga.

Sada smo u suštini pokrili sve što je trebalo da pokrijemo u našem zajedništvu o raznim aspektima načina na koji se antihristi ophode prema Hristu u zavisnosti od raspoloženja. Poslednje pitanje na koje treba obratiti pažnju, kao što sam vas ranije pitao, jeste koja je vrednost razotkrivanja tih pitanja i koja je istina koju ljudi treba da shvate. Vrednost razotkrivanja tih pitanja može se jednostavno navesti sa dva aspekta. Jedan aspekt je da on razotkriva šta je zaista suština pravih stavova ljudi prema Bogu, omogućavajući im da prepoznaju razna ispoljenja iskvarenosti ljudskog roda. To im je korisno za spoznaju sebe i za spoznaju iskvarenih naravi ljudi. Drugi aspekt je da omogućava ljudima da znaju kakav bi zapravo trebalo da bude ispravan stav prema Bogu. Možda misliš da to kako se ophodiš prema Bogu već jeste ophođenje prema Njemu kao prema Bogu, ali u tome, ustvari, ima mnogo nečistoće, mnogo elemenata koji pripadaju Sotoni – to su ispoljenja antihrista, koje Bog ne priznaje, niti prihvata. To je nečistoća koju treba očistiti. Tu postoji i pozitivna i negativna vrednost: u najmanju ruku, iz negativne perspektive, ona ti daje do znanja da su te stvari štetne, da su ispoljenja antihrista. Pozitivan aspekt je što ti daje do znanja da Bog ne voli te stvari, On ne prihvata da se tako ophodiš prema Njemu. To podrazumeva da, ma koliko ljudi verovali da je njihovo ophođenje prema Bogu ispravno, dobro, logično, ili koliko god da je u skladu sa ljudskim osećanjima, Bog to ne prihvata. Ako Bog to ne prihvata, šta onda treba da radiš? Da li je u redu da kažeš: „Uradiću to na ovaj način, verujem da je to dobro i držaću se toga; bez obzira da li to prihvataš ili ne, samo postupam ispravno”? (Nije.) Nećemo raspravljati o tome da li je ovaj stav ispravan u pogledu drugih stvari; u postupanju prema Bogu, ovakvo ponašanje je veoma opasno i treba da ga u potpunosti promeniš. Kakav treba da bude stav ljudi prema stvarima koje Bog ne može da prihvati? Jedini stav koji ljudi treba da imaju je da prihvate sve što dolazi od Boga; bilo da im to izgleda dobro ili loše, bilo da zvuči prijatno ili grubo i neprijatno, treba bezuslovno da prihvate i pokoravaju se, ophodeći se prema tome kao prema istini, da bi se promenili i očistili. Koja je vrednost razotkrivanja ovih pitanja? Zar tome nije pristupljeno i sa negativnog i sa preduzimljivog aspekta, i iz pozitivne i iz suprotne perspektive? Koja je onda istina koju ljudi treba da shvate? (Bog je istina, Bog je Stvoritelj. Bilo da je ovaploćen ili da se pojavljuje na bilo koji drugi način, reči koje On govori su istina i bezuslovno treba da se potčinimo i prihvatimo.) Da li svi mogu da aminuju tu izjavu? (Amin.) I Ja na to kažem amin; bezuslovno prihvatanje i potčinjavanje, to je istina. Bez obzira na to u kojem obliku ili na koji način se Bog pojavljuje i živi među ljudima, bez obzira na to u kojem obliku Bog postoji, Bog je uvek Bog. To je istina, i to je istina koju ljudi treba da shvate. Drugo, stav koji stvoreno biće treba da ima prema Bogu je stav bezuslovne pokornosti. Pored toga, postoji još jedna stvar koju ljudi ne shvataju: zašto ljudi slede Boga? Da li je to da bi im bilo manje dosadno? Da bi imali o čemu da razmišljaju i da se pozabave prazninom koju osećaju u svom duhu? Da li je to da bi razrešili svoju sudbinu? Da li je to da bi se očisti ili da bi pohađali školu istine? Šta ljudi nastoje da razreše time što slede Boga? To je nešto što ljudi treba da znaju. (Oni nastoje da razreše svoju iskvarenu narav.) Tako je. Ljudi slede Boga da bi razrešili svoju iskvarenu narav. Može li čovek sam da razreši svoju iskvarenu narav? Da li slavni ljudi, ljudi koji poseduju znanje i obrazovanje mogu to da razreše? Postoji li neko među ljudskim rodom ko može da razreši taj problem? (Niko to ne može da razreši.) Bog je danas došao da razreši taj problem; samo ovaploćeni Bog, samo Sȃm Bog može to da razreši. Zašto ovaploćeni Hristos, koji izgleda kao čovek, može da razreši taj problem? Ljudi imaju jezik, misli i ideje, pa zašto onda ne mogu da ga razreše? U čemu je razlika? (Bog je istina, put i život; ljudi ne poseduju istinu.) Bog je istina, put i život. Samo prihvatanjem te činjenice i prihvatanjem celokupnog tela u kojem je Bog ovaploćen mogu se razrešiti iskvarene naravi ljudi. To podrazumeva da ljudi staju pred Boga da bi razrešili svoju iskvarenu narav, što znači da dolaze kod Boga da bi zadobili istinu. Samo zadobijanjem istine mogu da se razreše iskvarene naravi ljudi. Kako možeš da ih razrešiš a da ne zadobiješ istinu? Da li doktrine mogu da razreše iskvarenu narav? Da li znanje to može? Mogu li predstave i zamisli? Ne mogu. Samo praktični ovaploćeni Bog može da ti pomogne da to razrešiš. Stoga je uzaludno obožavati bilo koju poznatu ličnost, znamenitu osobu ili mudraca; oni ne mogu da reše tvoje stvarne poteškoće, niti da te spasu. Štaviše, učenje bilo kojeg predmeta, zanimanja ili struke ne može da razreši tvoje stvarne poteškoće ili stvarna pitanja. Ako kažeš: „Samo s visine gledam na ovu običnu osobu”, onda tvoj pogled treba da se promeni. Činjenica je takva kakva jeste; tako je Bog postupio. Ako želiš da prihvatiš Boga kao svoj život, treba da prihvatiš svaku rečenicu koju Bog izgovori i svaku aktivnost koju Bog preduzme. Ako priznaješ Boga kao istinu, onda treba da veruješ i da priznaš nedvosmislenost i apsolutnost činjenice da, bez obzira na to na koji način ili u kojem obliku Bog postoji ili se pojavljuje, On je uvek istina. Kada priznaš tu činjenicu, sa kakvim stavom treba da se ophodiš prema telu u kojem je Bog ovaploćen, prema toj običnoj osobi? Tu leži istina koju treba tražiti.

Razotkrivajući ispoljenja načina na koji se antihristi ophode prema Hristu u zavisnosti od raspoloženja, koja je osnovna istina koju ljudi treba da shvate? Ukratko opišite nekoliko stavki kako bi bile razjašnjene i kako bi vam ova istina bila jasna. (Saželi smo sve u četiri stavke: prva je da je Bog uvek Bog, i to je istina. Druga je da je stav koji stvoreno biće treba da ima prema Bogu stav bezuslovne pokornosti. Treća je da je Bog istina, put i život, i samo prihvatanjem te činjenice i prihvatanjem celokupnog tela u kojem je Bog ovaploćen mogu se razrešiti iskvarene naravi ljudi. Četvrto, ako ljudi priznaju Boga kao istinu, treba da veruju i da priznaju nedvosmislenost činjenice da, bez obzira na to na koji način ili u kojem obliku Bog postoji ili se pojavljuje, On je uvek istina.) Da li su te četiri stavke suštinske? (Jesu.) Zapravo, svi znaju svaku od tih stavki u smislu doktrine, ali kada je reč o tome koja su načela istine uključena u pitanje kako postupati sa Hristom, ljudi se zbune kada se suoče sa stvarnim situacijama. Oni ne znaju kako da ih primenjuju, a istine koje su ranije shvatali postaju puke doktrine koje se ne mogu primeniti. To dovoljno pokazuje da bez obzira na to koliko doktrina ljudi razumeju, to je beskorisno; bez shvatanja istine, njihovi problemi i dalje ne mogu da se reše.

20. jun 2020. godine