II. Prezir prema telu u kojem se Bog ovaplotio

Kada smo prošli put razgovarali u zajedništvu, govorili smo o drugom podnaslovu desetog ispoljenja antihristȃ – prezir prema telu u kojem se Bog ovaplotio. Gde smo stali u našem zajedništvu? (Kako se antihristi ophode prema Hristu u zavisnosti od raspoloženja.) Došli smo do tačke „prema Hristu se ophode u zavisnosti od raspoloženja”. Hajde prvo da razmotrimo o kojim smo aspektima razgovarali. Koliko je situacija raščlanjeno po pitanju „u zavisnosti od raspoloženja”? (Bilo je pet situacija: njihovo ponašanje kada su suočeni sa orezivanjem, njihovo ponašanje prema Hristu kada je bio progonjen, kada smišljaju predstave o ovaploćenom Bogu, kada su unapređeni ili smenjeni, i kada su suočeni sa različitim okolnostima.) To je otprilike to. Kada slušate sadržaj tih aspekata, da li naprosto čujete reči koje opisuju događaje, ili ih upoređujete sa sobom, zadobijajući i shvatajući istinu kroz te događaje? Iz koje perspektive to slušate? (Kada Bog razotkrije i raščlani ta stanja i ispoljenja, mogu da ih uporedim sa sobom. Ponekad moje ponašanje možda nije potpuno isto kao ispoljenja antihristȃ, ali su otkrivena narav i priroda-suština iste.) Razotkrivena stanja, ispoljenja i suštine postoje u različitoj meri kod svakoga. Kada ljudi počnu da veruju u Boga, teško im je da primete ispoljenja tih iskvarenih naravi u sebi, ali kako se njihovo iskustvo verovanja u Boga postepeno produbljuje, oni neprimetno postaju svesni određenih naravi i ponašanja. Stoga, bez obzira na to da li se konkretna ispoljenja kojih se dotiče sadržaj o kojem razgovaramo odnose na tebe u ovom trenutku ili si se upuštao u takvo ponašanje u prošlosti, to ne znači da ova pitanja nemaju veze s tobom; to ne znači da nećeš raditi takve stvari u budućnosti, niti da ne poseduješ takvu narav i da se tako ne ponašaš. Već više od godinu dana razgovaramo u zajedništvu i razotkrivamo različita ispoljenja antihristȃ. S obzirom da već više od godinu dana razgovaramo u zajedništvu o jednoj temi i da još uvek nismo završili, da li mislite da je sadržaj našeg zajedništva konkretan i temeljan? (Temeljan je.) Izuzetno je konkretan i temeljan! Uprkos tome što je zajedništvo dostiglo taj nivo, mnogi ljudi i dalje ispoljavaju svoje prvobitno ponašanje, ne menjajući se ni najmanje. To jest, izgovorene reči i razotkrivena stanja, naravi i suštine ne pomažu im nimalo. Za to vreme, još uvek ima onih koji se i dalje upuštaju u bezobzirno i beskrupulozno ponašanje, postupaju proizvoljno i diktatorski, i ponašaju se svojeglavo i hirovito. Ne menjaju se ili čak postaju neobuzdaniji nakon zadobijanja statusa, otkrivajući se još više. Pored toga, uvek postoje neki ljudi koji budu zamenjeni i uklonjeni – šta se tu dešava? (Ti ljudi nikada nisu prihvatili istinu; čuli su toliko propovedi, ali ih u srcu nisu prihvatili.) Jedan od razloga je taj što ti ljudi nikada ne prihvataju istinu; oni osećaju odbojnost prema istini i ne vole pozitivne stvari. Drugi razlog je taj što oni sami po sebi poseduju suštinu antihristȃ, nesposobni su da prihvate istinu ili pozitivne stvari. Stoga, iako sam tako podrobno razgovarao u zajedništvu i razotkrivao razne suštine i ispoljenja antihristȃ, ti antihristi i zli ljudi i dalje deluju neobuzdano i neustrašivo, rade šta god žele. Zar to nije određeno njihovom suštinom? Zaista je nemoguće da ti ljudi promene svoju prirodu; koliko god propovedi da čuju, one na njih ne utiču i kod njih nema kajanja. Sudeći po njihovom svakodnevnom životu, njihovom stavu prema obavljanju dužnosti i načinu na koji ih obavljaju, oni uopšte ne prihvataju istinu i njihova narav se nije ni najmanje promenila; ove reči su kao propovedanje gluvima – od njih nema nikakve koristi. Te reči ne utiču na antihriste, ali da li su one vas donekle sputale? Da li su poslužile da obuzdaju neko ponašanje i podignu merila vaše savesti i morala? (Donekle.) Ako na nekoga nisu imale takav uticaj, da li je taj neko još uvek čovek? Nije; on je đavo. Naravno, kada su čuli te reči, većina ljudi je uspela da stekne određeno razlučivanje o raznim narav-suštinama antihristȃ i iz dubine duše razvila mržnju prema naravima antihristȃ, a da su istovremeno zadobili određeno razumevanje i spoznaju o sopstvenim iskvarenim narav-suštinama. To je dobar znak, dobra stvar. Ali da li postoje ljudi koji postaju sve negativniji što više slušaju? Kada čuju te reči, pomisle: „Gotovo je. Svaki put kada se razotkriju ispoljenja, stanja i naravi antihristȃ, ona se u potpunosti poklapaju sa mojim. Nikada se ne desi da nemaju veze sa mnom. Kada ću moći potpuno da se distanciram od naravi antihristȃ? Kada ću moći da pokažem neka ispoljenja Božjeg naroda, Božjih voljenih sinova?” Što više slušaju, to postaju negativniji, sve više osećaju da nemaju put koji mogu da slede. Da li je ta reakcija normalna? (Nije.) Da li se osećate negativno? (Ne.) Svaki put kada Me čujete kako razotkrivam ova ispoljenja i pojave antihristȃ, da li vas to grize ili izaziva nelagodnost? Da li se stidite? (Grize nas, stidimo se.) Ma kakva osećanja imali, činjenica da vas ona ne vode u negativnost je dobra; bili ste postojani. Međutim, nije dovoljno ne biti negativan; to ne postiže svrhu, to nije krajnji cilj. Kroz te reči treba da dosegnete samospoznaju. Ne radi se o razumevanju jednog aspekta ponašanja, već o spoznaji sopstvene naravi i suštine. To razumevanje treba da vam omogući da pronađete način da primenjujete u životu i u procesu obavljanja svoje dužnosti, znajući koja su dela u skladu s ponašanjem antihristȃ, koja dela otkrivaju antihristovu narav i koji su postupci principijelni. Ako to možeš da postigneš, onda nisi uzalud slušao ove reči; one su imale dejstva na tebe. I u nastavku ćemo da razgovaramo u zajedništvu o četvrtom ispoljenju, o tome kako se antihristi odnose prema ovaploćenom Bogu – samo slušaju ono što Hristos kaže, ali bez poslušnosti i pokoravanja.

D. Samo slušaju ono što Hristos kaže, ali bez poslušnosti i pokoravanja

Antihristi samo slušaju ono što Hristos kaže, ali bez poslušnosti i pokoravanja; dakle, kako oni to slušaju? Ova fraza u suštini sažima stav sa kojim slušaju: bez krotkosti, bez istinske pokornosti; oni ne prihvataju srcem, već samo slušaju ušima, ne slušaju, niti shvataju srcem. Gledajući to doslovno, ponašanje i narav antihristȃ u tom pogledu mogu se sažeti ovim osnovnim elementima. Iz perspektive narav-suštine antihristȃ, takvi ljudi niti popuštaju niti se pokoravaju bilo čemu što dolazi od Boga ili bilo čemu što Bog ili ljudi smatraju dobrim i pozitivnim, i bilo čemu što je u skladu sa prirodnim zakonima; umesto toga, oni gledaju na takve stvari s visine i imaju svoje perspektive i gledišta. Da li su njihove perspektive u skladu sa pravilima i zakonima pozitivnih stvari? Nisu. Njihove perspektive se svode na dva aspekta: jedan su Sotonini zakoni, a drugi je u skladu sa Sotoninim interesima i Sotoninom priroda-suštinom. Stoga, što se tiče tela u kojem se Bog ovaplotio, perspektive i stavovi antihristȃ u suštini se svode na dve stvari: jedna je Sotonina logika i zakoni, a druga je Sotonina narav-suština. Hristos je Božji glasnogovornik dok obavlja jednu etapu dela na zemlji, On je izraz i ovaploćenje Boga dok obavlja jednu etapu dela na zemlji. Osim radoznalosti, želje za ispitivanjem i ophođenja prema Njemu kao što bi se ophodili prema nekoj značajnoj osobi tako što bi joj se dodvoravali i laskali joj, antihristi za takvu ulogu nemaju istinitu veru, niti iskreno slede u svojim srcima, a još manje imaju stvarnu ljubav i pokornost. Što se tiče Hrista, lika koji se čini beznačajnim u očima iskvarenog čovečanstva, Njegova pojava je obična i normalna; Njegov govor, ponašanje i nošenje, kao i svi aspekti Njegove ljudskosti, takođe su obični i normalni. Štaviše, oblik, način i metoda dela koje On obavlja izgledaju krajnje obično, normalno i praktično u očima svih. Oni nisu natprirodni, nisu isprazni, nisu nejasni i nisu odvojeni od stvarnog života. Ukratko, spolja, Hrist ne deluje uzvišeno. Njegov govor, postupci i držanje nisu duboki niti apstraktni. Posmatrajući ljudskim očima, ne vide se nikakve tajne, niti išta nerazumljivo; On je naprosto suviše praktičan, suviše normalan. Pre nego što razgovaramo o suštini i prirodi celokupnog dela koje obavlja ovaploćeni Bog, razmotrimo sve što je ljudima spolja vidljivo u vezi sa ovom ulogom ovaploćenog Boga: Njegov govor, ponašanje, nošenje, svakodnevne navike, ličnost, interesi, obrazovni nivo, pitanja do kojih Mu je stalo i o kojima razgovara, Njegov način postupanja i komunikacije s ljudima, kao i stvari o kojima poseduje znanje, i tako dalje. Ništa od toga, po čovekovom mišljenju, nije natprirodno, uzvišeno niti isprazno, već je posebno praktično. Svi ti aspekti su proba za sve koji slede Hrista; ali za one koji istinski veruju u Boga, koji imaju savest i razum, kada jednom shvate neke istine, oni svedu sva ta normalna i praktična vanjska ispoljenja Hrista pod kategoriju ovaploćenog Boga da bi shvatili, pronikli i potčinili se. Međutim, antihristi su jedini koji to ne rade; ne mogu to da rade. Duboko u srcu im se čini da tako izuzetno običnoj ličnosti kao što je Hristos nešto nedostaje. Šta tačno nedostaje? Duboko u sebi, antihristi često osećaju da tako obična osoba ne izgleda baš kao bog. Oni takođe često zahtevaju da tako običan čovek govori, postupa i ponaša se na način koji bi, po njima, odgovarao pravom bogu, hristu iz njihove mašte. Stoga, gledajući duboko u srca antihristȃ, oni nisu voljni da prihvate tako običnu osobu kao svog gospodara, kao svog boga. Što je normalniji, praktičniji i običniji aspekt Hrista, to ga antihristi više preziru, nipodaštavaju, pa Ga čak i gledaju s neprijateljstvom. Stoga, u vezi sa bilo kojim aspektom Hristovog ponašanja, računajući tu i Njegove reči, antihristi duboko u sebi ne mogu da ih prihvate, te im se čak i opiru.

Šta Hristove reči sadrže? Ponekad se radi o pravljenju radnih uređenja, ponekad o ukazivanju na nečije nedostatke, ponekad o razotkrivanju iskvarene suštine određenog tipa osobe, ponekad o analiziranju suštine i svih detalja nekog pitanja kako bi se raščlanili dati problemi, ponekad o procenjivanju ispravnog i pogrešnog, ponekad o određivanju ishoda za određenu vrstu osobe, ponekad o unapređivanju nekih ljudi, ponekad o smenjivanju nekih ljudi, ponekad o orezivanju nekih ljudi, a ponekad o tešenju i podsticanju nekih ljudi. Naravno, pored istina vezanih za ljudsku život-narav o kojoj Hristos govori u toku svog dela, On se često dotiče i najrazličitijih stvari, kao i nekih tema vezanih za ljudsko znanje i razne stručne oblasti. Hristos je normalna i praktična osoba; On ne živi u vakuumu. On razmišlja i ima gledišta o svim pitanjima koja se tiču ljudskog postojanja i života, i principijelno pristupa tim pitanjima. Ako se ti principi odnose na teme opstanka ljudi, život-ulaska ljudi, obožavanja Boga, može li se reći da su sve to istine? (Da.) Reči koje se tiču ljudskog znanja, filozofije i nekih stručnih pitanja o kojima Hristos govori ne mogu se direktno nazvati istinom, već se razlikuju po gledištu, stavu i načelu od onoga što ljudi znaju o ovim temama. Na primer, ljudi mogu da zauzmu stav obožavanja prema nekom saznanju, da žive po njemu, dok Hristos može da raščlani i da razazna sve vrste znanja i da prema njima ispravno postupa. Uzmimo za primer vašu stručnost u određenoj profesiji i vaše vladanje materijom. Šta možete da postignete primenom tog znanja? Kako primenjujete to znanje dok obavljate svoje dužnosti? Da li su tu uključena neka istina-načela? Ako ne shvataš istinu, onda nema načela i tada se u obavljanju svoje dužnosti oslanjaš isključivo na znanje. Iako možda nisam stručnjak u toj profesiji, niti imam duboko razumevanje te materije, samo shvatam opštu ideju i znam neke osnove, Ja znam kako da principijelno primenim to znanje na način koji mu omogućava da efikasno služi Božjem delu. U tome je razlika. Zato što ne prihvataju istinu, antihristi nikada neće uvideti ovu poentu i nikada neće razumeti šta je zaista Hristova suština. Hristos poseduje Božju suštinu – gde se tačno ta izjava ostvaruje i ispoljava, kako ljudi treba da se odnose prema njoj i kakve koristi i dobiti ljudi imaju od nje? Antihristi nikada neće uvideti taj aspekt. Zašto je tako? Postoji najvažniji razlog: bez obzira na to kako antihristi gledaju na telo u kojem se Bog ovaplotio, oni vide samo osobu. Oni mere iz ljudske perspektive, koristeći ljudsko znanje, iskustvo, intelekt, spletke i prevare da bi gledali, ali bez obzira na to kako gledali, oni ne mogu da vide ništa posebno u toj osobi, niti mogu da razaznaju da On ima Božju suštinu. Recite Mi, mogu li oni to da uvide golim okom? (Ne.) A šta ako bi upotrebili mikroskop ili rendgen? Tada bi još manje videli. Neki ljudi pitaju: „Ako se ne može videti golim okom ili mikroskopom, mogu li to videti oni koji su u kontaktu sa duhovnim carstvom?” (Ne.) Oni koji su u kontaktu sa duhovnim carstvom mogu da imaju uvid u to carstvo i da opažaju duhove, pa zašto onda ne mogu da razaznaju ovaploćenog Boga? Da li mislite da Sotona može da vidi Boga u duhovnom carstvu? (Da.) Kao i Bog, Sotona postoji u duhovnom carstvu, ali da li priznaje Boga za Boga? (Ne.) Da li sledi ili veruje u Boga? (Ne.) Sotona može da vidi Boga svakog dana, ali ne veruje u Njega, niti Ga sledi. Dakle, čak i ako bi oni koji imaju dodir sa duhovnim carstvom mogli da vide Božji Duh, da li bi priznali ovog Duha kao Boga? (Ne bi.) Da li ovo objašnjenje rešava problem u korenu? (Da.) Šta je tu koren? (Oni ne priznaju Boga i ne boje Ga se.) Duboko u sebi, antihristi ne priznaju Boga. Njihovi preci, njihovi koreni, nisu priznavali Boga. Čak i kada vide Boga svojim očima, oni Ga ne priznaju, niti Ga obožavaju. Kako bi onda mogli da obožavaju ovaploćenog Boga, koji izgleda tako obično i beznačajno? Nikako ne bi. Stoga, bez obzira na to koja sredstva antihristi koriste da bi videli, uzaludno je. Od kada je Bog započeo Svoje delo do sada, izgovorio je mnogo reči i učinio tako veliko delo. Zar to nije najveći znak i čudo u ljudskom svetu? Da su antihristi to mogli da priznaju, oni bi odavno poverovali; ne bi čekali do sada. Da li neki ljudi ovako razmišljaju: „Antihristi naprosto nisu videli dovoljno stvarnih Božjih dela, pa zato još nisu uvereni; ako bi Bog pokazao neke znake i čudesa, ako bi im pokazao kakvo je stvarno duhovno carstvo, i ako bi videli stvarnu Božju ličnost i da su se sve Njegove reči ispunile, onda bi priznali i sledili Boga”? Da li je tako? Ako ih tolike godine sukoba sa Bogom u duhovnom carstvu nisu ubedile, da li bi se antihristi iznenada pokorili za samo nekoliko godina? To je nemoguće; njihova priroda-suština je nepromenljiva. Ovaploćeni Bog je učinio toliko mnogo i izgovorio toliko reči, ali ništa ne može da ih osvoji, niti mogu da priznaju Božji identitet i suštinu. To je njihova urođena priroda. Šta nam ta priroda kazuje? Kazuje da će takvi ljudi kao što su antihristi zauvek ratovati protiv Boga, istine i pozitivnih stvari, da će se boriti do gorkog kraja, da nikada neće prestati, do smrti. Zar oni nisu pravedne mete za uništenje? Šta znači „nikada neće prestati, do smrti”? To znači da bi radije umrli nego što bi priznali Božje reči kao istinu, da bi radije umrli nego se pokorili Bogu. To zaslužuje smrt.

Kada je reč o Hristu, ovoj običnoj osobi, antihristi Ga ispituju ne samo spolja, već i iznutra. Stoga, kada Hristos govori i deluje, antihristi se ponašaju na razne načine. Hajde da razotkrijemo njihovu priroda-suštinu kroz različita ispoljenja koja antihristi pokazuju kao odgovor na Hristove reči i dela. Na primer, kada Hristos sa ljudima razgovara u zajedništvu o radu i istina-načelima, On pominje neke specifične primene. To uključuje način na koji ljudi treba posebno da izvrše i sprovedu zadatak tokom procesa obavljanja svoje dužnosti. Uopšteno govoreći, nijedan zadatak nije diskusija o teoriji, izvikivanje krilatica, podstrekivanje svih, a zatim zajedničko polaganje zakletve, i to je kraj; svaki zadatak koji se odnosi na dužnost je složen i podrazumeva određene detalje. Na primer: kako izabrati pravu osobu; kako se nositi i postupati sa različitim ljudskim stanjima; kako se nositi sa različitim problemima koji se javljaju tokom procesa principijelnog obavljanja dužnosti; kako postići skladnu saradnju među ljudima bez proizvoljnog i diktatorskog ponašanja, ili bezobzirnog i hirovitog; i tako dalje, pokrivajući različite teme. Kada ljudi treba da sprovedu neki posao o kojem je Hristos govorio u zajedništvu i da preuzmu odgovornost za konkretne projekte, mogu da naiđu na poteškoće. Izvikivanje krilatica i propovedanje doktrina je lako, ali stvarna primena nije baš jednostavna. U najmanju ruku, ljudi treba da se daju, da plate ceh i utroše vreme da stvarno prionu i izvrše te zadatke. To uključuje, u jednom pogledu, pronalaženje odgovarajućih pojedinaca, a u drugom, sticanje znanja o datom zanimanju, istraživanje opšteg znanja i teorija vezanih za razne stručne aspekte, kao i konkretne metode i pristupe poslu. Pored toga, mogli bi da naiđu na probleme koji su teški za rešavanje. Uopšteno govoreći, normalni ljudi se pomalo plaše da čuju o ovim poteškoćama, osećaju određeni pritisak, ali oni koji su odani i pokorni Bogu, kada se suočavaju sa poteškoćama i osećaju pritisak, tiho će se moliti u svojim srcima, moliće Boga da ih usmeri, da ojača njihovu veru, moliće Ga za prosvećenje i pomoć, a tražiće i zaštitu od pravljenja grešaka, kako bi mogli da ispune svoju odanost i da ulože najveći trud kako bi imali čistu savest. Međutim, ljudi poput antihristȃ nisu takvi. Kada od Hrista čuju o konkretnim radnim uređenjima koja treba da sprovedu i da u radu ima nekih poteškoća, počinju da osećaju unutrašnji otpor i nisu voljni da nastave. Kako izgleda ta nevoljnost? Oni kažu: „Zašto mi se nikada ne dešavaju dobre stvari? Zašto meni uvek zapadnu problemi i zahtevi? Da li važim za besposličara ili roba kome treba naređivati? Ne može se sa mnom tako lako manipulisati! Kažeš to tako olako, zašto ne pokušaš sam da to učiniš?” Da li je to pokornost? Da li je to stav prihvatanja? Što oni rade? (Opiru se, suprotstavljaju.) Kako nastaju taj otpor i suprotstavljanje? Na primer, ako bi im rekli: „Idi kupi nekoliko kilograma mesa i skuvaj jelo od dinstane svinjetine za sve”, da li bi se tome suprotstavili? (Ne bi.) Ali ako bi im se reklo: „Danas idi i okopaj onu njivu, i dok kopaš, ukloni do kraja kamenje pre nego što dobiješ svoj obrok”, oni bi izgubili volju. Kada to podrazumeva fizičke nedaće, teškoće ili pritisak, njihova ozlojeđenost isplivava na površinu i oni gube volju da nastave; počinju da se opiru i žale se: „Zašto mi se ne dešavaju dobre stvari? Zašto me uvek zaobiđu kada dele jednostavne ili lake zadatke? Zašto mene biraju za težak, zamoran ili prljav posao? Da li je to zato što izgledam bezazleno i lako mi je naređivati?” Tu počinje unutrašnji otpor. Zašto se toliko opiru? Koji „prljav i zamoran posao”? Koje poteškoće? Zar sve to nije deo njihove dužnosti? Kome god da je dodeljena, treba da je obavi; šta ima da se bude probirljiv? Da li se radi o tome da im se stvari namerno otežaju? (Ne.) Ali oni veruju da im se stvari namerno otežavaju, da im se namerno priređuju nezgodne situacije, tako da ne prihvataju tu dužnost od Boga i nisu voljni da je prihvate. Šta se tu ustvari dešava? Da li se otpor u njima rađa kada se suoče sa teškoćama, kada moraju da izdrže fizičke teškoće i više ne mogu udobno da žive? Da li je to bezuslovno pokoravanje bez prigovora? Postaju nevoljni i pri najmanjim poteškoćama. Svemu što ne žele da rade, svakom poslu koji doživljavaju kao težak, nepoželjan, ponižavajući ili na koji drugi gledaju s visine, oni pružaju žestok otpor, prigovaraju i odbijaju, ne pokazujući ni trunku pokornosti. Prva reakcija antihristȃ kada se suoče sa Hristovim rečima, zapovestima ili načelima koja On zastupa – čim im izazove poteškoće ili od njih zahteva da pate ili plate ceh – jeste otpor i odbijanje, uz osećaj odbojnosti u srcu. Međutim, kada je reč o stvarima koje su spremni da urade ili od kojih imaju koristi, njihov stav nije isti. Antihristi žele da se prepuste udobnosti i da se istaknu, ali da li su oduševljeni i rado spremni da prihvate kada se suoče sa stradanjem tela, potrebom da plate ceh, ili čak da rizikuju da uvrede druge? Mogu li onda da postignu apsolutnu pokornost? Nikako; njihov stav je u potpunosti stav neposlušnosti i tvrdoglavog otpora. Kada se ljudi poput antihrista suočavaju sa stvarima koje ne žele da rade, sa stvarima koje nisu u skladu s njihovim sklonostima, ukusima ili ličnim interesima, njihov stav prema Hristovim rečima postaje stav apsolutnog odbijanja i otpora, bez traga pokornosti.

U nekim ljudima, dok slušaju Hrista kako govori, počinju da se stvaraju misli: „Zašto Hristos ovo govori? Kako On može da se odnosi prema tom pitanju na taj način? Kako On može da ima takvo mišljenje, kako može da definiše nešto na taj način? Je li i to istina? Da li su i to Božje reči? Mislim da nisu. Način na koji Bog govori u Bibliji zabeležen je drugačije, sa određenom vrstom racionalnosti, bez zalaženja u ove detaljne i nebitne stvari. Zašto Hristos tako govori? Uvek se radi o detaljima i raščlanjivanju detalja; može li Bog zaista tako da govori?” Oni nemaju predstave kada čitaju Božje reči i ovako razmišljaju: „Ovo su Božje reči; moram da se oslonim na njih da bih dobio život, spasenje i blagoslove.” Međutim, kada zaista komuniciraju sa Hristom, počinju da stvaraju mišljenja o Njegovim gledištima, komentarima i stavovima o nekim pitanjima, kao i o Njegovim načinima postupanja sa određenim ljudima, i ta mišljenja se mogu smatrati ljudskim predstavama. Kada antihristi smišljaju predstave u svojim srcima, da li će se moliti Bogu da oreže njihove predstave? Svakako da neće. Oni neprestano mere Hristove reči naspram sopstvenih predstava bez ikakvog traga od pokornog srca. Dakle, kada steknu predstave o Hristu, počinju da osećaju unutrašnji otpor i postepeno postaju neprijateljski nastrojeni prema Hristu. Kada se pojavi takvo neprijateljstvo, da li antihristi i dalje planiraju da se pokore? Da li i dalje planiraju da prihvate? U svojim srcima počinju da se odupiru, misleći: „Hm, sada imam neku prednost nad tobom. Zar ne bi trebalo da si bog? Zar nisu sve tvoje reči istina? Ispostavlja se da i ti logično razmišljaš kada činiš stvari, i sudiš o pitanjima na osnovu onoga što vidiš svojim očima. Tvoja dela nisu u skladu sa božjom suštinom!” U njima počinje da se javlja neposlušnost. Kada se ta neposlušnost pojavi, ona se otkriva spolja. Možda će reći: „Ono što kažeš izgleda ispravno, ali moram da proverim Božje reči da vidim šta on kaže o tome. Moram da se molim bogu da vidim kako me vodi. Moram da čekam i tražim, da vidim kako me bog vodi i prosvećuje. Što se tiče onoga što si rekao, to više nije u mojoj moći i ne može biti osnova za moje postupke.” Kakvo je to ispoljenje? (Poricanje Hrista.) Oni poriču Hrista, ali zašto i dalje čitaju „Reč se pojavljuje u telu”? (Bože, mislim da oni samo priznaju nejasnog Boga na nebu i potpuno se odriču Hrista na zemlji.) Antihristi uvek žive u ispraznim rečima i doktrinama, obožavajući uzvišenog, nevidljivog Boga. Stoga, oni veoma poštuju i cene pisane reči koje su zapis onoga što je rekao Hristos, ali smatraju da Hristos, koji je običan koliko god to neko može biti, nema nikakav status u njihovim srcima. Zar to nije kontradiktorno? Kada gaje predstave o Hristu, kažu: „Moram da se molim i tražim da vidim šta kažu Božje reči”. Priznajući samo Božje reči, ali ne i Hrista, ko su oni? (Antihristi.) Bez obzira na to koliko su značajni ili duboki njihovi pojmovi o Hristovim rečima, kada se te reči nađu na papiru, njihove predstave nestaju. Jednom kada su reči ispisane, oni ih obožavaju kao Boga. Zar to nije ista greška koju su napravili fariseji i oni u verskim krugovima? Neuspeh u razumevanju istine olakšava nastanak ovih ispoljenja i predstava. Nakon što antihristi steknu predstave, njihova srca se ne mogu pokoriti; nema pokornosti, samo ima otpora.

U kojim okolnostima obični ljudi stiču predstave, ili koja vrsta ljudi je sklona sticanju predstava? Jedna vrsta su oni koji ne shvataju Božje reči, a druga su oni koji nemaju duhovno razumevanje i ne prihvataju istinu; takvi ljudi su skloni sticanju predstava. Kada se predstave pojave, u srcu počinje da im se javlja otpor. Ja mogu, na primer, da na osnovu uslova, okruženja i ljudskih potreba u tom trenutku kažem ljudima da urade nešto na određeni način. Kasnije, kako vreme prolazi i prilike se menjaju, način i metod rešavanja pitanja takođe može da se promeni. Međutim, ta promena daje antihristima priliku da steknu predstave: „Pre si ovako govorio, proglasio si to za istinu i rekao ljudima da tako primenjuju. Konačno smo shvatili i bili smo u stanju da primenjujemo i da se toga pridržavamo, misleći da možemo da se nadamo blagoslovima, a sada nam govoriš da to radimo drugačije – šta to znači? Zar nas ne maltretiraš? Zar nas ne tretiraš kao bića niža od ljudskih? Koji je ispravan način rada?” Svaka promena metode, pristupa ili izjave može da razbesni neke ljude – takvi pojedinci spadaju među one koji uopšte ne shvataju istinu i ne mogu da je sagledaju. Oni sve Božje postupke mere sa starog stanovišta, starim teorijama, nekim ljudskim moralnim merilima, merilima savesti, pa čak i nekim logičkim razmišljanjem i ljudskim znanjem. Kada je sve to u suprotnosti sa onim što je Hristos rekao ili kada se pojave neslaganja, oni ne znaju kako da se nose s tim. Kada nisu sigurni kako da postupe, normalni ljudi bi trebalo da budu u stanju da se prvo smire i prihvate, a zatim da postepeno nastoje da shvate. Međutim, antihristi nisu takvi. Oni se prvo opiru, a zatim se mole pred nejasnim Bogom, prikazujući se kao da primenjuju istinu i da veoma vole Boga. Koja je svrha njihove molitve? Da pronađu dovoljno dokaza da bi mogli da poreknu Hristove reči, da osude i kritikuju ono što je Hristos rekao, da postignu duševni mir. Tako oni rešavaju svoje predstave. Može li to da reši njihove predstave? (Ne.) Zašto ne? (Zato što oni ne prihvataju istinu. Oni ne traže istinu u Božjim rečima, već pokušavaju da poreknu Boga.) Upravo tako, oni ne rešavaju svoje predstave stavom prihvatanja istine ili na način koji prihvata istinu. Njihove predstave nisu odbačene; one opstaju u njihovim srcima. Dakle, takav pristup nikada neće razrešiti njihove predstave, nikada im neće dozvoliti da otpuste svoje predstave. Naprotiv, te predstave se gomilaju tokom vremena; kako vreme prolazi i sve je više godina verovanja u Boga, toliko je više i njihovih predstava i zamisli. Shodno tome, njihov odnos prema Hristu, prema ovoj običnoj osobi, neizbežno postaje sve više opterećen predstavama. Istovremeno, prepreka koja u njihovim srcima postoji prema Hristu i njihova ozlojeđenost prema Njemu takođe su sve veće. Ako te prepreke i predstave drže u sebi dok obavljaju dužnosti, dok prisustvuju skupovima i dok jedu i piju Božje reči, šta oni na kraju mogu da zadobiju? Osim želje za blagoslovima koja je iz dana u dan sve veća, ne zadobijaju ništa.

Da li imate bilo kakve predstave o Hristu? Ljudski zahtevi prema Bogu oblikuju njihove predstave o Hristu. Odakle dolaze ti zahtevi? Oni proizilaze iz ljudskih ambicija, želja, predstava i zamisli. Dakle, kakve predstave ljudi stiču? Oni veruju da Hristos treba da kaže ovo ili ono, da On treba da govori i deluje na određene načine. Na primer, kada se neko oseća negativno i slabo, može da pomisli: „Zar Bog nije ljubav? Bog je kao majka puna ljubavi, kao saosećajni otac; Bog treba da pruži utehu ljudima. Zaboravite Boga na nebu; On je nedostižan. Sada kada je Bog došao na zemlju, ljudi mogu lako da dođu do Njega. Pošto se osećam negativno, moram da stanem pred Boga i otvorim srce.” I dok otvaraju srce, oni liju suze, govore o svojim teškoćama, slabostima i otvoreno razgovaraju o svojoj iskvarenoj naravi. Šta ljudi zaista traže u svojim srcima? Oni žele da ih neko uteši, žele da čuju prijatne reči, žele da Bog izgovori reči koje će ublažiti njihovu tugu, razveseliti ih, doneti utehu i sprečiti ih da se osećaju negativno. Zar nije tako? Posebno u slučaju određene vrste ljudi, koja gaji sledeću zamisao: „Slabost i negativnost su za ljude upravo to, ali Bog samo jednom rečenicom može u potpunosti da preporodi osobu, da sve nevolje i tuge u njenom srcu odmah nestanu. Slabost i negativnost će se rasplinuti kao dim i moći će da budu jaki pred bilo čim, više neće biti slabi ili zaglibljeni u negativnosti, biće postojani u svom svedočenju. Zato pusti Hrista da govori!” Recite Mi, šta da kažem kada se nađem u takvoj situaciji? Kao prvo, moram da shvatim zašto se ta osoba oseća negativno i koju dužnost obavlja; kao drugo, treba u zajedništvu da govorim o načelima kojih treba da se pridržavamo u procesu obavljanja svoje dužnosti. Zar to nije jasno? Za neke koji su bezumni i tvrdoglavi i ne prihvataju istinu, potrebno je reći nešto strogo, što će poslužiti kao podsticaj i ohrabrenje. Istovremeno, potrebno je razotkriti i priroda-suštinu te vrste osobe, da bi ona shvatila kako je to kada si uvek negativan i zašto je ta osoba stalno negativna. Ako kažem da su ljudi koji su uvek negativni oni koji ne prihvataju istinu, koji ne vole istinu, mogu li da pronađu utehu u tome? (Ne.) Pretpostavimo da sam rekao: „Normalno je biti stalno negativan. To je dečije ispoljenje; to je kao da dete nosi teret odrasle osobe i postaje stalno negativno zbog njegove težine. Malog si rasta, mlad si i nemaš mnogo iskustva, pa moraš postepeno da učiš. Štaviše, tvoji roditelji takođe snose odgovornost; nisu te dobro naučili, tako da nisi ti kriv.” Tada bi mogli da pitaju: „Pa šta je ta moja iskvarena narav?” „To nije iskvarena narav; samo si mnogo mlad i dolaziš iz dobrog porodičnog okruženja; razmažen si i tetošen. Za nekoliko godina, kada porasteš, biće bolje.” Da li bi ga te reči utešile? Ako bih dodao tome srdačan zagrljaj i preneo malo pozitivne energije, zar mu to ne bi ugrejalo srce? Na taj način bi osetio da je doživeo Božju ljubav i toplinu. Ali Hristos obično ne postupa tako. On bi to zapravo mogao da učini sa starijom decom, da im pruži neku vrstu utehe, ali sa odraslima se ne bi tako ponašao; to bi se zvalo pravljenje budalom. Namesto toga, On će govoriti jasno, pokazaće ti put, razjasniće šta se zaista dešava i dozvoliće ti da slobodno odlučuješ. To kakva si osoba određuje put kojim ćeš ići. Gledajući suštinu svega što Hristos čini, On ne obmanjuje i ne poigrava se s ljudima, ali oni to ne mogu da prihvate. Oni se ne suočavaju sa činjenicama, a to je sama Hristova suština; On može samo tako da deluje. Ako ljudi to ne mogu da prihvate, zar to ne stvara sukob između njih i Boga? Ako ne mogu da ostvare svoj cilj i takođe ne prihvataju istinu, zar to ne stvara prepreku? (Da.) To ostane usađeno u srcima ljudi. Ljudi su prvobitno mislili da je Bog veoma ljubazan, nežan kao neka majka ili baka. Ali sada, videvši da stvari nisu takve i ne osećajući nimalo topline, osećaju se obeshrabreno. Da li njihova zamisao da „samo jedna Hristova rečenica može da me izvuče iz negativnosti” može da se ispuni? „Ukoliko Hristos dođe da reši moje probleme, garantujem da će mi odmah biti toplo oko srca i nikada više neću biti negativan; sve će postati jasno i put će se otvoriti.” Da li je ta zamisao realna? Da li taj cilj može da se postigne? (Ne može.) Stoga, po tom pitanju, ako se ljudi uvek oslanjaju na svoje predstave i zamisli, to neće funkcionisati; oni moraju da traže istinu da bi razrešili to pitanje.

Ima ljudi koji neke stvari rade iza scene, i kada Me sretnu, kažu Mi: „Počinio sam greh razvratnosti kada sam bio u pubertetu.” Kažem: „Molim te, nemoj to da Mi pričaš. Nasamo se iskreno moli i istinski se pokaj, onda će problem biti rešen i Bog ga se neće sećati. Ne treba to da Mi govoriš kada se sretnemo; ne udubljujem se u te stvari.” Kada ih prekinem u priči, počnu da razmišljaju: „Da li si Ti zaista Bog? Moje srce je tako iskreno, ono gori, a Ti si ga polio kofom hladne vode. Samo sam hteo da porazgovaram s Tobom. Zašto nećeš da slušaš? Bilo bi dobro da saslušaš; imam još dosta pojedinosti da Ti ispričam.” Ja kažem: „Krajnji cilj ispovedanja grehova je pokajanje, a ne prepričavanje brojnih pojedinosti. Ako si se zaista pokajao duboko u srcu, forma nije važna; prolazak kroz taj proces je beskoristan. To što si mi objasnio sve detalje i okolnosti ne znači da si se pokajao. Ako si se zaista pokajao, čak i ako ništa ne kažeš, opet si se pokajao. A ako se nisi pokajao, bilo bi uzaludno pričati o tome.” Neki ljudi to ne razumeju, misle da želim da čujem sve, kao na primer da su bili razvratni, da su krali ili osuđivali i smeštali drugima pre nego što su počeli da veruju u Boga. Misle da sam spreman da slušam sve te njihove lične priče, da želim da znam i sagledam najdublje misli svih ljudi i sve radnje koje su preduzeli, bile one dobre ili loše. Zar to nije ljudska predstava? Ali greše. Samo treba da znam o iskvarenoj naravi ljudi, njihovoj suštini i putu kojim idu; to je dovoljno da se pozabavim značajnim pitanjem njihovog spasenja. Nema potrebe da znam o sadašnjem ili budućem životu svake osobe; nema potrebe za takvim pojedinostima. Ljudi pretpostavljaju: „Ti si takođe normalan i praktičan. Postoje neke stvari koje ne znaš, pa možda želiš da razumeš porodičnu priču svakog pojedinca, okruženje u kojem je odrastao i njegova posebna iskustva tokom odrastanja, da ih temeljno upoznaš zbog posla koji obavljaš, da ovladaš činjenicama pomoću kojih ćeš im suditi i razotkrivati ih.” Da li je to tako? (Nije.) Neki ljudi, noseći u sebi te predstave i zamisli, uvek žele da podele sa Mnom svoja dela iz prošlosti kada Me sretnu, govoreći: „O, kada bi samo znao, moja porodica je…” Ja kažem: „Ne govori o pitanjima svoje porodice; podeli neka iskustva o verovanju u Boga.” Drugi kažu: „O, kada bi samo znao, već sam imao toliko i toliko partnera” ili: „Kada bi samo znao kome sam jednom smestio.” Da li je korisno govoriti te stvari? (Nije.) Oni misle da je ovaploćeni Bog zaista voljan da zna sve to, da želi da razume sve sramno ponašanje ljudi i razne pojedinosti aspekata ljudskih posrnulih života. Kada se sretnem sa takvim ljudima, kažem im: „Ako želiš da se ispovediš i pokaješ, moli se pred Bogom nasamo, nemoj Meni da pričaš. Ja sam odgovoran samo za to da te naučim kako da dobro obavljaš svoju dužnost i kako da obožavaš Boga u stvarnom životu, da ti pomognem da postigneš spasenje. Možemo da razgovaramo o svemu što je povezano sa time kada se sretnemo, ali najbolje je da ne pominjemo pitanja koja s tim nemaju veze.” Kada to čuju, neki ljudi počinju da razmišljaju: „Bogu zaista nedostaje ljubav, Bog nije tolerantan.” Koja vrsta ljudi, po njihovom mišljenju, ima ljubav? Direktor mesnog komiteta, neko ko se konkretno bavi svakodnevnim beznačajnim stvarima drugih ljudi. Da li treba da se bavim takvim stvarima? Uopšte Me nije briga za te stvari! Kako živiš, šta jedeš i šta oblačiš, kako zarađuješ za život, tvoja ekonomska situacija, kako se slažeš sa komšijama – ne mešam se ni u šta od toga. To je stav koji ljudi imaju prema Hristu kada gaje predstave. Naročito kada stiču predstave prema Hristovim rečima ili kada Hristove reči u potpunosti protivreče njihovim predstavama, antihristi ne otpuštaju svoje predstave i ne prihvataju istinu, niti detaljno analiziraju svoje predstave i ne traže istinu; umesto toga, oni se drže svojih predstava i potajno u svom srcu osuđuju ono što Hristos govori.

U ovom poslednjem periodu, Bog obavlja delo suda u poslednjim danima. Kako se Božje jevanđelje o carstvu širi, u Božjoj kući se pojavilo dosta radnih zadataka koji se odnose na različita zanimanja, kao što su ona koja se odnose na muziku, pisanje, film i tako dalje. U toku tih radnih zadataka, Hrist je takođe bio uključen u neke zadatke koji se odnose na ta zanimanja, naravno uglavnom pružanjem smernica i određivanjem pravca raznih zadataka; On radi u tom delokrugu. Neizbežno je da Hristos možda nije upoznat sa nekom oblašću znanja ili opštim informacijama u vezi sa tim oblastima, a možda postoje i neke stvari koje On ne razume. Zar to nije sasvim normalno? Većini ljudi to izgleda savršeno normalno i nije velika stvar jer su svi u procesu učenja, a pod Božjim vođstvom, sve vrste rada mogu samo da budu sve bolje i bolje, sa sve više gotovih proizvoda i visokokvalitetnih rezultata koji se postižu. Ali za antihriste to nije mala stvar. Oni kažu: „Ti baš ništa ne znaš o određenoj oblasti, čak si i neznalica. Odakle ti pravo da se mešaš, da nas usmeravaš i vodiš? Zašto bi tvoja reč bila konačna? Zašto bismo te slušali? Da li je baš ispravno poslušati te? Zar nećemo krenuti pogrešnim putem ili praviti greške u svom poslu ako te budemo poslušali? Nisam baš siguran u to.” Kada Hristos daje smernice u radu, neki mu pristupaju sa sumnjičavim stavom: „Hajde prvo da vidimo da li ono što On kaže ima smisla i da li je dovoljno stručno, i da li je bolje od onoga što smo mi smislili. Ako jeste, prihvatićemo to i slediti Njegove smernice; ako nije, uradićemo drugačije, naći ćemo drugi način.” Međutim, antihristi u sebi gaje mentalitet potpune neposlušnosti: „Mi smo profesionalci koji već dugi niz godina rade u ovoj oblasti. Ovaj zadatak bismo mogli da završimo zatvorenih očiju. Ako bismo pratili tvoje smernice, samo bismo otaljali posao, zar ne? Zašto bismo te slušali? Zar tvoji predlozi nisu samo formalni? Zar ne bismo ispali nesposobni ako bismo te poslušali? Ali sada svi slušaju i ja ne mogu da ustanem i da ti se usprotivim, jer bi zbog toga mogli da me tretiraju kao antihrista. Dakle, pretvaraću se neko vreme, praviću se da slušam, otaljaću to, a kasnije nastaviti po svome, ne menjajući ništa.” Dakle, ma koliko Hristos u zajedništvu razgovara o istina-načelima, ma koliko jasno objašnjava stvari, antihristi uvek imaju svoje uvrežene ideje i uvek veruju da se razumeju u profesiju, da su stručnjaci u toj oblasti, i stoga ne uspevaju da shvate šta su istina-načela o kojima Hristos razgovara u zajedništvu. Kad god Hristos daje smernice za rad u vezi sa njihovim zanimanjima, to postaje trenutak da antihristi uporede svoje sposobnosti i talente sa Hristom. Što je još gore, ponekad, kada Hristos govori o stvarima koje se odnose na njihova zanimanja, antihristi to vide kao da Hristos pokazuje neznanje i potajno Mu se rugaju i preziru Ga, osećajući, uprkos sebi, još veći otpor i odbojnost prema Hristovom vođstvu u njihovom poslu. U svom srcu nisu nimalo uvereni, pa kažu: „Ti nam govoriš da uradimo ovo i ono, ali šta ti znaš? Da li se uopšte razumeš u različite korake koje ove oblasti sadrže? Da li znaš konkretne detalje o tome kako funkcionišu? Kada nas usmeravaš u snimanju filmova, da li znaš kako da se prirodno ponašaš ili kako da snimiš zvuk?” Kad god su suočeni s tim stvarima, antihristi u svojim srcima ne slušaju revnosno istina-načela koja svako zanimanje sadrži. Umesto toga, oni se tajno sukobljavaju sa Hristom iznutra, čak stojeći kao posmatrači da bi ismevali i rugali se Hristu, dok su im srca ispunjena neposlušnošću. Kada rade svoj posao, oni površno prolaze kroz taj proces, prvo pregledaju beleške o Božjem zajedništvu da bi videli šta je Bog rekao, a onda jednostavno počnu sa radom, i rade na isti način kao i pre. Neki bi mogli da kažu: „Bog nije tako rekao, zašto to radiš?” na šta oni odgovaraju: „Bog nije tako rekao, ali da li bog zna stvarnu situaciju? Zar nismo mi oni koji moraju to da obave? Šta bog zna? Bog je upravo preneo načela, ali mi moramo da se nosimo sa stvarima u skladu sa stvarnom situacijom. Čak i da je bog ovde, i dalje bismo morali to da rešavamo na ovaj način. Mi slušamo božje reči kada se radi o istini, ali kada se radi o poslu i kada nisu o istini, mi odlučujemo.” Oni su slušali istina-načela koja je Bog podelio i zabeležili su ih, i svi su prošli kroz taj proces i pregledali su beleške, ali kada je reč o tome kako stvari treba da se urade, ko ima poslednju reč? U njihovom slučaju, nije istina ta koja ima moć, a još manje je ima Hristos. Dakle, ko ima moć? Antihrist ima moć; čovek je taj koji ima poslednju reč. Sa njihove tačke gledišta, istina je kao vazduh, samo doktrine i slogani koji se ležerno pominju i na tome se završi – ljudi i dalje rade šta god treba, kako god to žele. U datom trenutku oni se vrlo lepo slože sa svime i njihov stav deluje izuzetno iskreno, ali kada dođe do stvarnog života, sve se menja; nije onako kako je izgledalo.

Zato što u sebi stalno gaje predstave i otpor prema ovaploćenom Bogu i zato što duboko u sebi nisu uvereni, antihristi u svojim srcima suštinski ne priznaju ovaploćenog Boga; oni veruju samo u Boga na nebu. Isti su kao Pavle: za njega ovaploćeni Isus nije bio u potpunosti uverljiv, te je zato imao mnogo predstava. Stoga on ni u jednom pismu koje je napisao nikada nije svedočio o Isusu, nikada nije svedočio o Isusovim rečima kao istini i nikada nije govorio da li gaji ljubav prema Isusu. To su stvari koje ljudi mogu da vide; Pavle je pravi antihrist. Sada svi možete da prepoznate da je Pavle klasičan primer antihrista. Čak i ako oni koji pripadaju kategoriji antihrista priznaju da su reči koje je Bog izgovorio istina, mogu li oni da prihvate istinu? Mogu li da se pokore Hristu? Mogu li da svedoče o Hristu? To je već druga priča. Mogu li da se pokore svemu što Hristos čini? Ako Hristos uređuje ili dodeljuje posao, usmeravajući ljude kako da ga obavljaju, mogu li antihristi to da poslušaju? To pitanje najjasnije otkriva ljude. Antihristi ne mogu da poslušaju; oni zanemaruju i obesmišljavaju Hristove reči. Stoga, kakvo god konkretno usmerenje Hristos da pruži ili zadatak da dodeli za bilo koji posao, antihristi ga nikada neće sprovesti. Antihristi naprosto nisu voljni da se pokore Hristu. Ma kako On uredio posao, oni nisu voljni da ga sprovedu, jer uvek veruju da su njihove zamisli mudrije i misle da je najbolje da slede sopstvene planove. Ako im kažeš: „Kada se suočiš sa nečim, treba da sarađuješ sa troje ili četvoro drugih, da se savetujete, da u zajedništvu više razgovarate o istina-načelima i da postupate u skladu sa tim načelima ne kršeći ih”, da li će oni poslušati? Uopšte ne slušaju; odavno su odbacili te reči u zapećak svog uma i žele da njihova reč bude poslednja. Kažeš im: „Ako postoji pitanje koje ne može da se reši, možeš da tražiš od Svevišnjeg”, ali kada zaista postoji problem i svi razmišljaju o traženju od Svevišnjeg, antihristi kažu: „Čemu postavljati pitanje za tako nevažnu stvar? Samo ćemo da uznemirimo svevišnjeg. Sami to možemo da rešimo, nema potrebe da pitamo! Moja reč je poslednja i snosiću posledice ako nešto krene naopako!” Kako te reči lepo zvuče, ali da li oni zaista mogu da snose posledice kada nešto krene naopako? Ako rad crkve pretrpi gubitak, da li mogu da se nose sa posledicama? Na primer, ako su braća i sestre uhapšeni tokom okupljanja zato što su starešine i delatnici bili nemarni prilikom njegove organizacije, i to je dovelo do toga da oni postanu negativni i slabi i da posustaju, ko može da se nosi sa takvom odgovornošću? Da li antihristi stoje iza svoje reči? Ni najmanje! To je stav koji antihristi imaju prema poslu. Recite mi, mogu li antihristi zaista da prihvate i da se pokore rečima koje Hristos izgovara? (Ne.) Kakav je stav u srcu antihrista prema primenjivanju istine i pokoravanju Hristu? Jednom rečju: protivljenje. Stalno se protive. A kakva je narav sadržana u tom protivljenju? Šta je uzrok protivljenja? Uzrok je neposlušnost. Iz perspektive naravi, uzrok je odbojnost prema istini, uzrok je neposlušnost u njihovim srcima, uzrok su oni koji ne žele da se pokore. Dakle, šta antihristi u svojim srcima misle kada Božja kuća traži da starešine i delatnici nauče da složno rade, umesto da jedna osoba odlučuje, da nauče kako da diskutuju sa drugima? „Mnogo je teško razgovarati o svemu sa ljudima! Ja mogu da odlučujem o tome. Raditi sa drugima, razglabati s njima, raditi stvari prema načelu – to je za mlakonje, to je ponižavajuće!” Antihristi misle da shvataju istinu, da im je sve jasno, da imaju svoje uvide i načine rada, i zato nisu u stanju da sarađuju sa drugima, ni o čemu ne raspravljaju sa ljudima, sve rade na svoj način i nikome ne popuštaju! Iako su antihristi na rečima voljni da se pokore i da sarađuju sa drugima, bez obzira na to koliko su njihovi odgovori naizgled dobri, koliko njihove reči lepo zvuče, oni nisu u stanju da promene svoje buntovno stanje, nisu u stanju da promene svoju sotonsku narav. Međutim, iznutra se žestoko suprotstavljaju – u kojoj meri? Stručnije rečeno, to je fenomen koji se javlja kada se dve stvari različite prirode spoje: javlja se odbojnost, koju možemo da tumačimo kao „protivljenje”. Upravo je to narav antihrista: protivljenje Svevišnjem. Vole da se protive Svevišnjem i nikoga ne slušaju.

Kada se antihristi suoče sa Hristovim rečima, imaju samo jedan stav: neposlušnost; a njihov jedini pristup je protivljenje. Na primer, Ja kažem: „Naše dvorište je prilično veliko i nema dovoljno hladovine. Zimi ga sunce čitavog obasja te ljudi mogu da uživaju u sunčevoj svetlosti, ali leti bude malo vruće. Hajde da kupimo neko drveće koje brzo raste i koje će u budućnosti davati dovoljno hlada, a koje je relativno čisto i estetski ugodno.” Koliko ovde ima načela? (Tri.) Jedno je da drveće brzo raste, drugo je da bude čisto i da relativno lepo izgleda, a treće je da u budućnosti daje dovoljno hlada, što znači da mora da ima gustu krošnju. Ljudi samo treba da primene ta tri načela; što se tiče količine, mesta gde će da ih zasade i vrste drveća, to sam im takođe rekao. Da li je lako sprovesti taj zadatak? (Jeste.) Da li se to smatra teškim zadatkom? (Ne.) To nije težak zadatak. Zašto nije težak? Postoje mesta koja prodaju sadnice, Božja kuća obezbeđuje sredstva, tako da su svi osnovni uslovi za kupovinu drveća ispunjeni. Ostaje samo da ga ljudi obave; nema ničeg teškog u vezi sa ovim zadatkom. Ali antihrist tu vidi problem: „Šta? Da se kupi drveće? Da se novac troši samo zbog hladovine i da bi okruženje bilo lepše? Nije li to prepuštanje telesnoj udobnosti? Taj novac je božji prilog, da li sme da se troši tek tako? Šta fali ako je malo vruće? Sunce je stvorio bog; hoće li te sunčanje ubiti? Treba umeti uživati i u suncu i u kiši. Ako ne želiš da budeš na suncu, ostani unutra. Hoćeš da potrošiš novac na tu udobnost – mora da se šališ!” On ovako razmišlja: „Ja nemam poslednju reč u ovoj stvari; ako joj se direktno suprotstavim, to ne bi bilo dobro. Mogao bih da budem osuđen, a drugi se možda ne bi složili. Zato ću to prijaviti grupi za donošenje odluka. Takođe, najbolje bi bilo pustiti braću i sestre da izraze svoje mišljenje. Ako grupa za donošenje odluka odobri, onda ćemo kupiti drveće; ako ne, onda ga nećemo kupiti, čak i ako se braća i sestre slože.” Okuplja sve, pominje to pitanje, a zatim pušta svakoga da diskutuje i izrazi svoje mišljenje. Svi kažu: „Kupovina drveća je dobra stvar; svi će imati koristi.” Antihrist to čuje i kaže: „Kako može da bude dobro? Da li može da bude dobro samo zato što svi imaju koristi? Od čijeg novca svi imaju koristi? To je trošenje božjeg novca; zar to nije rasipanje priloga? Da li je to u skladu sa načelima?” Svi razmišljaju: „Rasipanje priloga u korist svih, zarad interesa ljudi, čini se pomalo neprikladnim.” Nakon žive diskusije, konačna odluka je da se drveće ne kupi. Novac mora da se štedi; bez obzira na to ko naređuje, to ne može da se radi. Posle ovakve diskusije, dolazi se do zaključka. Kakav je zaključak? „Što se tiče hristove zapovesti ovog puta, naša konačna odluka je da joj se suprotstavimo; nećemo da trošimo priloge, niti ćemo da potrošimo ijednu paru od novca božje kuće. Konkretno, to znači da nećemo kupiti drveće, nećemo ozeleneti dvorište.” To je odluka koja je donesena. Nekoliko dana kasnije, primećujem da drveće još nije kupljeno, pa pitam: „Zašto nisi kupio drveće?” „Uskoro ćemo ga kupiti.” Kada dođe lepo vreme i drugo drveće olista, zašto još nisu kupili sadnice? Kada sam se raspitao, saznao sam da su posle razgovora odustali od kupovine sadnica; Moje reči su bile uzaludne. Pošto su se posavetovali, diskutovali i analizirali, svi su kolektivno odlučili da odbiju Moje naređenje, želeći da kažu: „Mi ovde odlučujemo. Možeš da se skloniš. Ovo je naša kuća i nema nikakve veze s tobom.” Kakav je to pristup? Zar to nije suprotstavljanje? U kojoj meri se suprotstavljaju? Oni imaju osnovu, tvrde da ne troše ni paru od novca Božje kuće, da ne troše Božje priloge. Šta mislite o toj osnovi? Da li su te reči tačne? (Nisu.) Često baš ti antihristi rasipaju i zloupotrebljavaju priloge. Oni žele da imaju poslednju reč, pa smišljaju takve teorije da bi naveli na pogrešan put one koji su nepromišljeni, neuki i nedovoljno razboriti. I zaista, neki ljudi nasedaju na to i postupaju u skladu sa njihovim rečima, dok Hristove reči ometaju i podrivaju antihristi, dovodeći do kašnjenja u sprovođenju. Šta je koren tog problema? Ključ leži u tome što Božji izabrani narod ne može da prozre licemerje antihrista, uvek je naveden na stranputicu površnim izgledom stvari, ne uspeva da dokuči suštinu stvari. Antihristi tiranski izazivaju smetnje među ovim ljudima, dovodeći do toga da oni naivni pripadnici Božjeg izabranog naroda često budu navedeni na stranputicu i da su pod njihovom kontrolom.

Ako nema antihrista da izazivaju smetnje, svako specifično radno uređenje i zapovest koju Hristos izda u crkvi može brzo da se sprovede. Međutim, kada se antihrist umeša, zadatak se odlaže i ne može da se sprovede. Antihristi ponekad, pod nekim izgovorom, kategorički odbijaju Hristova uređenja i zapovesti koje ljudi treba da sprovedu. Kada to čine, oni usvajaju način odlučivanja koji uključuje sve, govoreći: „Ovo je odlučeno glasovima braće i sestara; to je kolektivna odluka, a ne samo moja.” Šta to podrazumeva? To nagoveštava da su odluke braće i sestara u skladu sa istinom, i da kada se pojavi pitanje, kolektivna odluka braće i sestara znači da istina vlada. Ali kada se glavni antihrist protivi onome što Hristos kaže, da li istina vlada? Jasno je da zapravo antihrist vlada. Zar nije besmisleno i varljivo reći da istina vlada kada antihrist kontroliše celu situaciju? Antihristi su veoma vešti u prerušavanju! Kada Hristos od njih traži da nešto sprovedu, a svima je obznanjeno da je to Božji čin, da On postupa iz obzira prema svima i da su svi zahvalni na Božjoj blagodati, to izaziva nezadovoljstvo i nelagodu kod antihrista. Oni onda razbijaju glavu tražeći načine da ometaju i sabotiraju. Međutim, ako je inicijativa njihova i završi se tako što su im svi duboko zahvalni i cene njihov trud, oni je sprovode sa više žara od bilo koga, spremni da podnesu bilo kakvu patnju. Zar ljudi kakvi su antihristi nisu odvratni? (Jesu.) Kakva je to narav? (To je rđava narav.) Antihristi su u stanju da se preruše, pretvaraju se da su dobri ljudi da bi izveli druge na stranputicu i privukli ih, čak se pretvarajući da primenjuju istinu. To je rđavost. Koju istinu ti primenjuješ? Ti odbacuješ reči i zapovesti koje ti je Hristos dao, nesposoban da se pokoriš i sprovedeš ih u delo. Gde je istina za koju tvrdiš da je primenjuješ? Da li veruješ u Boga? Da li se prema Bogu ophodiš kao prema Bogu? Bog u koga veruješ nije tvoj kolega, nije tvoj saradnik, nije tvoj prijatelj; On je Hristos, On je Bog! Zar ne prihvataš to? Zar time što uvek ispituješ i preispituješ Hristove reči, što pokušavaš da razabereš njihovu ispravnost, što odmeravaš njihove prednosti i nedostatke – ne zauzimaš pogrešan stav? Antihristi su vešti u ispitivanju i preispitivanju ljudskih reči, i na kraju to neprekidno ispitivanje sprovedu i na Hristu. Ukoliko tako ispituju i tako se ophode prema Hristu – da li su oni sledbenici Božji? Zar nisu samo bezvernici? Oni uvek ispituju Hrista, ali da li mogu da shvate Hristovu božansku suštinu? Što više ispituju Hrista, to više postaju sumnjičavi, da bi na kraju smatrali Hrista za običnu osobu. Ima li u njima još istinske vere ili pokornosti? Uopšte je nema. U srcu antihrista, Hristos se smatra običnom osobom. Ophođenje prema Hristu kao prema čoveku izgleda im prirodno, tako da osećaju da mogu da zanemare Hristove reči i zapovesti, ne uzimaju ih k srcu, već ih samo stavljaju na raspravu i ispitivanje na okupljanjima. Na kraju ispadne da je antihrist onaj koji odlučuje kako će stvari da se rade, a ne Bog. Na šta su sveli Hrista? Oni Ga vide samo kao običnog vođu, a uopšte se prema Njemu ne odnose kao prema Bogu. Zar to nije iste prirode kao Pavlova vera u Boga? Pavle se prema Gospodu Isusu nikada nije ophodio kao prema Bogu, nikada nije jeo i pio Njegove reči, niti je pokušavao da se pokori Gospodu Isusu. Uvek je smatrao da je hristos za njega život, pokušavajući da zameni Gospoda Isusa, i shodno tome, dobio je Božju kaznu. Pošto si prihvatio da je Hristos ovaploćeni Bog, treba da se pokoriš Hristu. Ma šta Hristos rekao, treba to da prihvatiš i pokoriš se, a ne da ispituješ i raspravljaš o tome da li su Božje reči tačne ili u skladu sa istinom. Božje reči nisu namenjene tebi da ih ispituješ i preispituješ, već da im se pokoriš i da ih primeniš. Kako raditi stvari i kako odrediti korake za sprovođenje – to je obim vašeg razgovora u zajedništvu i vaše diskusije. Zato što, u svojim srcima, antihristi uvek sumnjaju u božansku suštinu Hrista i uvek imaju neposlušnu narav, kada Hristos od njih traži da nešto učine, oni to uvek ispituju i raspravljaju o tome i traže od ljudi da utvrde da li je to ispravno ili nije. Da li je to ozbiljan problem? (Jeste.) Oni ne pristupaju tim stvarima iz perspektive pokoravanja istini; namesto toga, oni im pristupaju protiveći se Bogu. Takva je narav antihrista. Kada čuju Hristove zapovesti i radna uređenja, ne prihvataju ih i ne pokoravaju im se, već počinju da raspravljaju. A o čemu oni raspravljaju? Da li raspravljaju o tome kako da primenjuju pokornost? (Ne.) Oni raspravljaju o tome da li su Hristove reči i zapovesti ispravne ili pogrešne i proučavaju da li treba da se izvrše. Da li je njihov stav da zaista žele da sprovedu te stvari? Ne. Oni žele da podstaknu više ljudi da budu poput njih, da ne rade takve stvari. A da li je ne činiti takve stvari praktikovanje istine pokornosti? Očigledno da nije. Šta onda oni rade? (Protive se.) Ne samo da se oni sami protive Bogu, već traže i kolektivno protivljenje. Takva je priroda njihovih postupaka, zar ne? Kolektivno protivljenje: učiniti da svi budu isti kao oni, učiniti da svi misle isto kao oni, da govore isto što i oni, da odlučuju isto što i oni, kolektivno se protiviti Hristovoj odluci i zapovestima. To je modus operandi antihristȃ. Verovanje antihristȃ je sledeće: „Nije zločin ako svi to čine”, i zato podstiču druge da se usprotive Bogu zajedno sa njima, misleći da im u tom slučaju Božja kuća neće moći ništa. Zar to nije glupo? Sposobnost antihristȃ da se suprotstave Bogu izuzetno je ograničena, oni su sasvim sami. Zato pokušavaju da vrbuju ljude da se kolektivno protive Bogu, misleći u svom srcu ovako: „Izvešću grupu ljudi na stranputicu i naterati ih da razmišljaju i ponašaju se na isti način kao i ja. Zajedno ćemo odbaciti hristove reči, ometati božje reči i sprečiti ih da se ostvare. A kada neko dođe da proveri moj rad, reći ću da je to bila zajednička odluka – a onda ćemo videti kako ćeš ti s tim izaći na kraj. Neću to učiniti za tebe, neću to sprovesti – i hajde da vidimo šta mi možeš!” Misle da imaju moć, da Božja kuća ne može nikako da ih kontroliše, pa ni Hristos. Šta mislite, da li je lako izaći na kraj s takvom osobom? Kako treba postupati s nekim takvim? Najjednostavniji način je da ga otpustiš i obaviš istragu. Jednom kada se đavo otkrije, eliminiši ga jednim udarcem i to je kraj. Božja kuća ti dozvoljava da budeš starešina, ali ti se ne pokoravaš, pa se čak i usuđuješ da se suprotstaviš Bogu; zar nisi đavo? Božja kuća ti dodeljuje da budeš starešina da bi mogao da obavljaš konkretna poslovna uređenja, tako da se pokoravaš radnim uređenjima Božje kuće, i tako da možeš dobro da obavljaš svoju dužnost. Treba da prihvatiš i pokoriš se Božjim rečima; šta god da Bog kaže, treba da prihvatiš i sprovedeš Njegove reči, a ne da Mu se protiviš. Protivljenje Bogu si pretvorio u svoju dužnost – e pa onda izvini, ali najjednostavnije rešenje je otpustiti te. Božja kuća ima ovlašćenje da te koristi, kao i ovlašćenje da te otpusti. Neki ljudi kažu: „Bio sam dobar starešina, zašto sam otpušten? Zar to nije isto kao da ubiješ magarca čim se žito samelje?” Da li si stvarno dobro radio ako si otpušten? Magarac koji se nepredvidljivo rita i ujeda i nije usredsređen na odgovarajuće zadatke bez obzira na to kako je naučen, zaista će morati da bude ubijen kada „se završi mlevenje žita”. Što se tiče dana kada ga treba ubiti, zavisi od toga kakav se pokaže. Recite Mi, da li bi se iko voljno oslobodio dobrog magarca? Tokom mlevenja žita magarac je ključni i najvažniji pomagač. Kada je najpotrebnije, da li bi neko bio dovoljno glup da ubije magarca, zaustavi mlevenje i radije ostane bez žita? Da li iko to radi? (Ne.) Postoji samo jedna situacija u kojoj bi se to dogodilo: magarac zaboravlja na sve što su ga naučili i nastavlja da se besno rita i ujeda, tako da je nemoguće bilo šta samleti. Tada bi morao da prekineš mlevenje i ubiješ magarca, zar ne? (Da.) Oni koji su razboriti po ovom pitanju mogu to jasno da vide. Dakle, kako treba postupati sa antihristima koji su neposlušni, tvrdoglavi i ne sprovode nikakve zadatke? Najjednostavniji način je da ih prvo otpustiš sa njihovih pozicija. Neki ljudi pitaju: „Da li je otkaz kraj?” Čemu žurba? Posmatrajte njihovo ponašanje. Jednom kada budu otpušteni i izgube moć, ako i dalje mogu da rade u Božjoj kući, neće biti izbačeni. Međutim, ako ne službuju i umesto toga dodatno pogoršavaju stvari širenjem predstava, činjenjem zla i stvaranjem smetnji svuda, onda, shodno načelima, moraju biti izbačeni. Sve u svemu, zar te stvari koje se ispoljavaju u antihristima nisu mrske? (Izuzetno su mrske.) A šta ih čini mrskim? Ti antihristi žele da preuzmu vlast u Božjoj kući; oni ne mogu da sprovedu Hristove reči, oni ih neće sprovesti. Naravno, druga vrsta situacije može da iskrsne kada ljudi nisu u stanju da se pokore Hristovim rečima: neki ljudi su lošeg kova, ne mogu da shvate Božje reči kada ih čuju i ne znaju kako da ih sprovedu; čak i ako ih naučiš kako to da rade, oni i dalje ne uspevaju. To je već druga priča. Tema o kojoj sada razgovaramo u zajedništvu je suština antihrista, koja se ne odnosi na to da li su ljudi sposobni da urade nešto, ili kakav je njihov kov; ona se odnosi na narav i suštinu antihrista. Oni se u potpunosti protive Hristu, uređenju rada Božje kuće i istina-načelima. Nisu pokorni, samo se protive. To čini jednog antihrista.

Razmotrite i razlučite u koju od prethodno pomenutih ispoljenja antihrista spada sledeća situacija. Bio je jedan starešina koji je svakog dana radio od jutra do mraka i delovao prilično odgovorno. Ipak, retko ga se moglo videti, što je ostavljalo utisak da je veoma zauzet i da verovatno nije dokon, pa se činilo da plaća ceh obavljajući svoju dužnost. Kasnije, kada je trebalo nešto da se radi u stambenim prostorijama i u dvorištu, dogovorili smo se da mu neko izda uputstva šta da radi. Kada nas nije bilo, trebalo je da pomogne u izdavanju uputstava i da vodi posao; trebalo je da preuzme inicijativu. Zar to nije razumno i prikladno? Da li treba uvek da budem tu da nadgledam te kućne poslove i zadatke? (Ne.) U većini slučajeva, takvi zadaci koji zahtevaju dosta vremena i energije se zapravo ne dotiču istine. Ljudi samo treba vredno da rade, da se ne upuštaju u destruktivne radnje, da budu popustljivi i da rade ono što se od njih traži – to je jednostavno i lako postići. Kasnije, kada su zadaci te vrste u suštini već bili završeni, ali je i dalje bilo potrebno tekuće upravljanje, odgovornost sam prepustio tom starešini. Rekao sam mu da održava sve čisto i da se postara da održava sve što treba. Sve se uglavnom svodilo na dve stvari: prva je bila da čitav prostor, spolja i iznutra, drži čistim i urednim, a druga, da dobro vodi računa o biljkama; na primer, da zaliva mlade biljke da ne bi uginule, da ih oreže po potrebi u skladu sa godišnjim dobom i njihovim rastom i da ih dohranjuje kada je to potrebno. Samo ta dva zadatka – da li mislite da je to mnogo? Da li su naporni? (Ne.) Ta dva zadatka baš i nisu mnogo; mogu da se obave u šetnji posle obroka. Pored toga, zar ne treba da se brineš i o okruženju u kojem živiš? Tako živi jedno ljudsko biće; te vrste zadataka su od suštinskog značaja za normalan ljudski život. Potrebno je da uređuješ svoje životno okruženje. Ako to ne činiš, onda se ne razlikuješ od životinja. Da li bi i tada mogao da se nazoveš ljudskim bićem? Životinje ne uređuju svoje okruženje; nemaju posebna mesta za svoje telesne potrebe, niti imaju stalna mesta za jelo i spavanje. Ljudi su u tom pogledu superiorni u odnosu na životinje; ljudi uređuju svoje okruženje, brinu o čistoći i imaju merila za svoju okolinu. Dakle, to što sam tražio od njega nije bilo preterano, zar ne? (Tako je.) Kada sam mu dodelio te zadatke, otišao sam negde drugde, a starešina je imao da obavi konkretan posao. Jednog dana sam otišao tamo da vidim kako se održava životni prostor, a na kraju sam osetio tugu, uznemirenost i bes! Šta mislite da se desilo? Šta bi moglo da izazove takve emocije? (On nije izvršio Božja naređenja i uređenja.) Tako je, to jedino tako može da se kaže – nije ih sproveo. Tokom mog odsustva, vreme nije bilo naročito suvo, ali lišće je na mnogim sadnicama požutelo, dok je nešto lišća i opalo. A najveći bes je izazivalo to što su listovi dva poznata cvetajuća stabla prešli iz jarke zelene u ljubičasto-crvenu, gotovo žutu boju. Da li se naljutite kada to čujete? Još veći razlog za ljutnju bilo je to što je ravna betonirana platforma na ulazu bila prepuna korpi, kesa, smeća, iverice od obavljenih radova, eksera, alata – sve je bilo razbacano naokolo, sve je bilo prljavo i neuredno! Ko se ne bi naljutio kada ugleda takvu scenu? Samo jedna vrsta ljudi se ne bi naljutila – oni koji su jednaki životinjama, bez merila ili osetljivosti za svoje okruženje, ravnodušni prema mirisu, čistoći ili udobnosti i potpuno nesvesni onoga što je dobro ili loše. Svako sa normalnom ljudskošću, ko ima merila za svoje okruženje i sposobnost da misli, bio bi ljut kada bi video takvo stanje. Tamo je živela velika grupa ljudi, ali nisu mogli da izvedu ni tako mali zadatak. Kakva su to bića? Dao sam im uputstva, a oni su se tako poneli prema mestu, to su mu uradili. Briga o životnom okruženju i briga o tih nekoliko stvari nije naporna, zar ne? To ne ometa nijednu od vaših aktivnosti, zar ne? To ne utiče na tvoja okupljanja, molitve ili čitanje Božje reči, zar ne? Zašto onda ne može da se obavi? Kada sam prisutan, dok nadgledam i posmatram, ti ljudi nešto rade, ali čim odem, prestaju; niko ne preuzima odgovornost. O čemu se ovde radi? Da li oni taj smeštaj smatraju svojim domom? (Ne.) Stalno govore da je Hristovo carstvo njihov topli dom, ali da li to zaista misle? Da li se zaista tako ponašaju? Ne. Oni čak i ne brinu o okruženju u kojem žive. Čak i pošto sam im dao uputstva, niko ne preuzima odgovornost i nikoga nije briga. Kada im se kaže da rade, rade malo, ali čim završe, bezbrižno bacaju alat u stranu, misleći: „Kome je stalo, neka brine o tome, to nije moja stvar. Dokle god imam stan i hranu, dobro mi je.” Kakva je to ljudskost? Kakav je to moral? Da li takva osoba uopšte poseduje trunku normalne ljudskosti? Verovati u Boga toliko godina bez ikakve promene je zaista nezamislivo! Uložio sam mnogo truda da vam sve ovo obezbedim, sve sam tako dobro uredio. Ne živim ovde, ne uživam ni u čemu od toga – sve je to za vas. Ne treba da budete zahvalni; samo se brinite za svoje životno okruženje i to je u redu – zašto je to tako teško? Kasnije sam shvatio da postoji razlog za takvo ponašanje. Ljudi dolaze u Božju kuću, bilo da su napustili svoje porodice i karijere ili da su odustali od studija i budućih izgleda, da obave svoju dužnost, a ne da budu zaposleni za stalno kod Mene. Zašto? Oni ne dobijaju ni dinara, pa zašto bi Me onda poslušali? Zašto bi uređivali okolinu umesto Mene? Zašto bi uložili taj trud umesto Mene? Tako oni razmišljaju. Smatraju da je dovoljno to što dobro obavljaju svoj posao i ispunjavaju svoje dužnosti, da se njihova odgovornost svodi samo na bavljenje pitanjima iz njihovog delokruga rada. Oni bi mogli da uzmu u obzir sve drugo što tražim od njih, dokle god se to odnosi na njihove dužnosti i zanimanja, ali za ostalo treba da nađem nekog drugog da radi. Time žele da kažu sledeće: „Mi smo ljudi carstva; kako mi da obavljamo tako prljav i zamoran posao? Mi smo superiorni ljudi; to što nam stalno nalažeš da radimo nižerazredne i ponižavajuće poslove šteti našem ugledu! Mi smo ljudi sa određenim identitetom, zašto nam stalno otežavaš stvari?” Kada sam to shvatio, stekao sam uvid u razloge zašto većina ljudi prema radu gaji odbojnost, otpor i ne želi da radi, zašto se upoređuju sa drugima i pribegavaju podvalama kako bi izbegli svoje dužnosti kada radi – to je zato što većina ne stremi ka istini. Ne stremiti ka istini je uobičajena izreka, ali u stvarnosti, mnogi ljudi su prirodno skloni da vole lagodnost i da preziru rad. Ako se tome doda i način razmišljanja koji kod njih preovlađuje, a to je da se provlače kroz život, oni veruju da stremljenje ka istini znači sedeti, razgovarati i diskutovati, baš kao u naciji velike crvene aždaje gde ljudi stalno sastanče, čitaju novine i pijuckaju čaj – to za njih znači verovati u Boga i obavljati svoju dužnost. Čim se pojavi tema rada i službovanja u poljoprivredi, mnogi pomisle da takav život nema nikakve veze sa nama hrišćanima. Hrišćanski život je odvojen od „niskih uživanja”. Samim tim, oni veruju da su iznad bilo kojeg običnog zadataka – čišćenje, suzbijanje štetočina, obrađivanje zemlje, orezivanje, sadnja cveća i tako dalje, ništa od toga nema veze s njima; oni su odavno prevazišli te niske načine življenja. Zar to nije stanje u kojem se nalazi većina ljudi? (Jeste.) Da li je takvo stanje lako ispraviti? Neki ljudi, kada se od njih traži da nauče da rukuju mašinama, ne shvataju to ozbiljno i čak ih namerno pogrešno koriste i za samo nekoliko dana ih oštete. Kvare tek kupljene, nove mašine, a cena popravke nije jeftina. Oni misle: „Zar nisi tražio da učim? Sada kada sam pokvario mašinu i nema drugih mašina, imam izgovor da se odmorim, zar ne? Ne moram više da radim, zar ne? Stalno si tražio da učim, i eto rezultata. Da li si to hteo da vidiš?” Popravka nekih mašina košta skoro kao kupovina novih. Neki ljudi se uopšte ne osećaju loše, niti se osećaju krivim kada naprave takvu grešku. Kada uporedite ovo sa prethodno pomenutom predstavom da „ne treba trošiti ni dinara od novca Božje kuće, jer je to Božji prilog”, šta je tu rečeno iskreno, a šta je stvarno ponašanje? Uništavaju mašine, a cena par popravki košta koliko i nova mašina. To rasipničko ponašanje je stvarnost, dok je izjava o nerasipanju priloga lažna, varljiva i navodi na pogrešan put. Pozivajući se na primer o kojem se ranije govorilo, ako bismo ga kategorizovali pod naravi ili suštinom antihrista, na koji aspekt današnjeg razgovora bi se odnosio? Pod kojim aspektom bi bio svrstan? Oni kažu: „Ovde sam da obavim svoju dužnost, a ne da budem zaposlen zastalno kod tebe kao službenik.” Da li je ta izjava tačna? Ti si ovde da obaviš svoju dužnost, ali ko je odredio šta ta dužnost podrazumeva, a šta ne? Zar ti zadaci nisu deo onoga što treba da radiš? Kao i u svakodnevnom životu, tvoja je odgovornost da odeš i zaradiš novac da bi izdržavao svoju porodicu. Ako želiš povrće i odlučiš da ga sam uzgajaš, to je tvoj izbor, ali da li to znači da drugi kućni poslovi nisu tvoja odgovornost? Izjava da si ovde da obaviš svoju dužnost je tačna, ali reći da nisi ovde da bi bio zaposlen zastalno je problematično. Šta znači „zaposlen zastalno”? Ko se tako ophodi prema tebi? Niko te ne smatra stalno zaposlenim, a obavljanje tih zadataka ili ulaganje malo truda ne čini te takvim. Ne vidim te kao stalno zaposlenog, niti te Božja kuća koristi kao takvog. Ti obavljaš posao koji je tvoja odgovornost; sve to je u okviru tvoje dužnosti. Na užem planu, radi se o održavanju tvog svakodnevnog života, obezbeđivanju tvog fizičkog blagostanja i normalnih fizioloških funkcija, o staranju da dobro živiš. Na širem planu, svaki zadatak je povezan sa širenjem Božjeg dela. Zašto si onda voljan da obaviš neke od ovih zadataka, ali ne i druge? Zašto si izbirljiv? Zašto smatraš da je ulaganje malo truda, čišćenje i briga o okolini posao stalnog službenika, da je ponižavajući rad? Razlog je u sledećem: kada je reč o Hristovim zapovestima i svim Njegovim zahtevima, ljudi zadatke koje su spremni da obave vide kao deo svoje dužnosti, dok oni koje ne žele da rade ili se opiru smatraju zadacima za stalno zaposlene službenike. Zar to nije krivljenje činjenica? To predstavlja pristrasno shvatanje. Šta je uzrok tom pristrasnom shvatanju? Uzrok su opredeljenja ljudi. A na šta se oslanjaju ta opredeljenja? Ona zavise od toga da li telo pati. Ako telo ne može da uživa u udobnosti, ako trpi teškoće ili umor, ljudi počnu da se opiru. Čak i glamurozne i ugledne zadatke, koje pristanu da urade, nevoljno prihvataju i smatraju ih za obavljanje dužnosti. Može li se taj stav okarakterisati kao suprotstavljanje Hristu? Ljudi se žestoko protive i odbijaju da rade zadatke koje nisu voljni da rade; bez obzira na to koliko su vaši argumenti dobri, oni naprosto odbijaju i protive se. Da li je lako razrešiti ta stanja i probleme ljudi? Sve zavisi od toga koliko neko voli istinu. Ako neko uopšte ne voli istinu i protivi joj se, onda se nikada neće promeniti. Međutim, ako imaš volju da patiš, možeš da se pobuniš protiv tela i možeš da poseduješ istinsku pokornost i stav pokornosti, onda se ta pitanja mogu lako preokrenuti, zar ne? (Tako je.) U životu ne može da se ne radi nikakav posao. Neki kažu: „Carevi u prošlosti nisu radili nikakav posao.” Da li je stvarno tako? Većina careva nije provodila sve svoje dane uživajući u palati. Neki su počeli da proučavaju poeziju i književnost u mladosti, radili su od jutra do mraka. Kada bi stupili na presto, oni bi se prerušavali i mešali s ljudima da bi razumeli šta muči narod, a u teškim vremenima su neki čak odlazili i na bojno polje. Iako takvih careva nije bilo mnogo, ipak ih je bilo. Čak i da je bilo careva koji su radili malo ili nimalo, kako neki kažu, bilo ih je vrlo malo. Osoba koja se ne bavi nikakvom prikladnom aktivnošću, ali i dalje priželjkuje da uživa isključivo u najboljem, samo mašta.

Mnogi ljudi smatraju da je bavljenje fizičkim radom nešto nedostojno. Da li je to mišljenje tačno? Postoje i oni koji vide takav trud kao službovanje, koji veruju da se u obavljanje dužnosti računa samo kada starešine i delatnici obavljaju crkvene poslove – da li je takvo razumevanje ispravno? (Nije.) Moraš da shvatiš to pitanje na sledeći način: Ljudi treba da izvrše sve ono što Bog od njih zahteva, kao i sve najrazličitije poslove u Božjoj kući – sve se to smatra ljudskim dužnostima. Kakav god posao da ljudi obavljaju, to je dužnost koju treba da izvršavaju. Dužnosti obuhvataju široku lepezu poslova u raznim oblastima, ipak, kakvu god dužnost da obavljaš, jednostavno rečeno to je tvoja obaveza i nešto što treba da učiniš. Sve dok svesrdno težiš tome da to radiš kako treba, imaćeš Božje odobravanje i priznanje da si neko ko istinski veruje u Njega. Bez obzira na to ko si, ako uvek nastojiš da izbegneš svoju dužnost ili se od nje sakriješ, u tom slučaju postoji problem. Ti si, blago rečeno, previše lenj, previše prevrtljiv, dokon si, voliš dokolicu i prezireš rad. Ozbiljno govoreći, nisi spreman da izvršavaš svoju dužnost, nisi odan i nepokoran si. Ako nisi u stanju ni da se fizički potrudiš da uradiš to malo posla, šta onda možeš? Šta si u stanju da uradiš kako valja? Ako je čovek istinski posvećen svojim dužnostima i ima osećaj odgovornosti, onda će, dokle god to Bog zahteva i dokle god je to potrebno Božjoj kući, uraditi sve što se od njega traži, ne rukovodeći se sopstvenim odlukama. Zar jedno od načela obavljanja dužnosti nije u tome da se čovek prihvati onoga što može i što treba da uradi i da to valjano obavi? (Jeste.) Ljudi koji obavljaju fizički rad pod vedrim nebom se ne slažu i kažu: „Vi čitav dan provodite obavljajući dužnost u zatvorenom, zaštićeni od vetra i sunca. Tu nema ničeg teškog, vaša dužnost je mnogo lakša od naše. Stavite se na naše mesto, da vidimo da li možete da izdržite da radite napolju nekoliko sati, na vetru i kiši.” U stvari, svaka dužnost podrazumeva neke teškoće. Fizički rad podrazumeva fizičke teškoće, a mentalni rad podrazumeva mentalne teškoće; svaka ima svoje nedaće. Sve je lakše reći nego učiniti. Kada ljudi zaista preuzmu zadatak, ono što je ključno, u jednom pogledu, jeste njihov karakter, a u drugom da li vole istinu ili ne. Hajde prvo da razgovaramo o karakteru. Ako osoba ima dobar karakter, ona vidi pozitivnu stranu svega i u stanju je da prihvati i shvati stvari iz pozitivne perspektive i na osnovu istine; to jest, njeno srce, karakter i duh su čestiti – to je što se tiče karaktera. Hajde sada da govorimo o drugom aspektu – da li neko voli istinu ili ne. Voleti istinu znači biti sposoban da je prihvatiš, što znači da, bez obzira na to da li razumeš Božje reči ili ne, i bez obzira na to da li razumeš Božju nameru, bez obzira na to da li su tvoje gledište, mišljenje i perspektiva o poslu, o dužnosti koju treba da obavljaš, u skladu sa istinom, ti si ipak u stanju da je prihvatiš od Boga; ako si pokoran i iskren, onda je to dovoljno, to te osposobljava da obavljaš svoju dužnost, i to je minimalni zahtev. Ako si pokoran i iskren, pri izvršavanju zadatka nećeš biti površan, niti ćeš kradom da zabušavaš, već ćeš se potruditi svim srcem i svom snagom. Ako je čovekovo unutrašnje stanje pogrešno i u njemu raste negativnost, izgubiće motivaciju i poželeće da bude površan; on u svom srcu sasvim dobro zna da njegovo stanje nije ispravno, a ipak se i dalje ne trudi da to ispravi tako što će tražiti istinu. Takvi ljudi ne vole istinu i tek su malčice spremni da obavljaju svoju dužnost. Neskloni su tome da se potrude ili da trpe nedaće, uvek nastojeći da kradom zabušavaju. Bog je sve to, zapravo, već pomno preispitao, pa zašto se onda ne obazire na te ljude? Bog jednostavno čeka da se Njegov izabrani narod probudi, da prozre i razotkrije te ljude i da ih eliminiše. Međutim, takvi ljudi i dalje misle u sebi: „Vidi kako sam pametan. Jedemo istu hranu, ali kada završimo posao, vi ste potpuno iscrpljeni, a ja uopšte nisam umoran. Ja sam pametniji. Ja ne rintam; samo budale rintaju.” Da li je u redu da poštene ljude posmatraju na taj način? Nije. U stvari, ljudi koji vredno rade kada obavljaju svoju dužnost primenjuju istinu i udovoljavaju Bogu, tako da su oni najpametniji ljudi od svih. Šta ih čini pametnim? Kažu: „Ne činim ništa što Bog od mene ne traži da činim, i činim sve ono što On traži od mene. Radim sve što On traži, ulažem svoje srce i svu svoju energiju u to i nikada ne otaljavam posao. Ne radim ovo ni zbog koga, radim za Boga. Bog me mnogo voli; treba to da radim da bih udovoljio Bogu.” To je ispravno stanje uma. Zahvaljujući tome, kada crkva očisti ljude, svi oni koji su prevrtljivi u obavljanju svoje dužnosti biće uklonjeni, dok će oni pošteni ljudi koji prihvate Božje ispitivanje ostati. Stanje tih poštenih ljudi stalno se poboljšava i Bog ih štiti u svemu što ih zadesi. A čime zaslužuju tu zaštitu? Time što su, u svom srcu, pošteni. Ne plaše se teškoća niti iscrpljenosti kada obavljaju svoju dužnost i nisu izbirljivi u vezi sa bilo čim što im je povereno; ne postavljaju pitanja, samo rade kako im se kaže, slušaju, bez sprovođenja bilo kakvih istraga ili analiza ili uzimanja bilo čega drugog u obzir. Oni nisu proračunati i u stanju su sve da poslušaju. Njihovo unutrašnje stanje je uvek vrlo normalno. Kada se suoče sa opasnošću, Bog ih štiti, kada ih zadesi neka bolest ili pošast, Bog ih takođe štiti, a u budućnosti će uživati samo u blagoslovima. Neki ljudi jednostavno ne mogu da prozru ovo pitanje. Kada vide da pošteni ljudi voljno trpe teškoće i iscrpljenost dok obavljaju svoje dužnosti, oni misle da su ti pošteni ljudi ludi. Reci Mi, da li je to ludost? To je iskrenost, to je prava vera. Bez prave vere ima mnogo stvari koje čovek nikada ne može zaista da razume, niti da objasni. Samo oni koji shvataju istinu, oni koji uvek žive pred Bogom i imaju normalnu povezanost sa Njim, i oni koji se istinski potčinjavaju Bogu i istinski ga se boje, u svojim srcima najjasnije znaju šta se zaista dešava. Zašto oni znaju, a drugi ne? Zato što oni od toga zadobijaju iskustvo kroz primenu istine i zato što su pošteni ljudi. To iskustvo ne može da pruži nijedna osoba, niti iko može da ga ukrade ili oduzme. Zar to nije blagoslov? Obični ljudi ne mogu da zadobiju takvu blagoslovenost. A zašto je tako? Zato što su ljudi previše lažljivi i rđavi; nedostaje im iskrenosti, nisu u stanju da budu pošteni ljudi, a nedostaje im i pošteno srce, tako da je ono što primaju ograničeno. Što se tiče antihristȃ, o njima ne treba ni pričati. Na osnovu njihovih stavova prema raznim pitanjima, kao i njihove suština-prirode, a posebno na osnovu njihovog odnosa prema Hristu, ljudi poput antihristȃ nikada neće dobiti ovaj blagoslov. Zašto je tako? Zato što su im srca isuviše rđava i prepredena! Prema ljudima se odnose različito, u zavisnosti od ličnosti, menjaju boje kao kameleon, a njihove misli ne miruju, neće da urade ništa dok ne budu sigurni da će uspeti u tome, nisu iskreni prema Bogu, nemaju pokornost prema Njemu i samo posluju sa Njim. Koje su posledice takvih stavova i suštine? Radi se o tome da, po bilo kojem pitanju, nisu u stanju da prozru, niti da shvate suštinu raznih ljudi i situacija, kao ni istine sadržane u tim situacijama. Božje reči im stoje na raspolaganju, oni su obrazovani, znaju da čitaju i analiziraju, imaju intelekt i znaju kako da istražuju, pa zašto onda ne mogu da shvate? Bez obzira na to koje doba dožive, čak i da dobace do osamdesete, i dalje neće razumeti. Zašto neće razumeti? Najvažniji razlog je taj što su im oči bile vezane. Neki kažu: „Ali nismo videli da su im oči zastrte.” Srca su im zastrta. Šta znači biti zastrt? Znači da su njihova srca neprosvećena; oni su večno u tami. Ranije je rečeno da je „ljudima srce očvrsnulo”. Dakle, ko je očvrsnuo srca antihristȃ? U stvarnosti, Bog je taj koji ih nije prosvetio. On ne namerava da ih usavrši niti da ih spase. On samo interveniše u odgovarajuće vreme, u kritičnim, važnim trenucima, da bi ih malo zadržao i sprečio da ne nanesu štetu interesima Božje kuće. Ali u većini slučajeva, kada je reč o Božjim rečima, istini, potčinjavanju Njemu, samospoznaji i spoznaji Njega, On ih nikada ne prosvećuje. Neki bi mogli da kažu: „To nije tačno. Kako možeš da kažeš da ih On ne prosvećuje? Neki koji spadaju u antihriste su veoma pametni. Ako čuju propoved koja je trajala tri sata, u stanju su da govore šest sati. Zar to nije prosvećenje?” Bez obzira na to koliko sati mogu da govore, čak i trideset, to je samo gomila reči i doktrina. Da li bi fariseji i književnici mogli da govore bolje od tih ljudi? Svi oni su bili majstori za propovedanje i svako od njih je bio rečit, ali kakvo je dobro to donelo? Kada je Bog stigao, oni su se i dalje opirali i osuđivali Ga. Šta im je to donelo? Donelo im je uništenje, propast i veliku nesreću. Spolja se čini da svi u Božjoj kući obavljaju svoju dužnost, pri čemu svaka osoba ima tri obroka dnevno, obavlja svoje dužnosti tokom dana i odmara se noću. Međutim, posle nekoliko godina, razlike među različitim vrstama ljudi postaju značajne, a ishodi različitih vrsta ljudi se otkrivaju i razlikuju. Neki ljudi rečima objavljuju da veruju u Boga, ali ne slede pravi put, već hitaju ka paklu. Drugi vole istinu i neprekidno teže ka njoj i tako postepeno ulaze u istina-stvarnost. Neki uvek žele da žive udobnim životom i postaju sve lukaviji u obavljanju svojih dužnosti, i na posletku su uklonjeni. Neki mogu da prihvate istinu, da u srcu postanu sve iskreniji i da dožive promenu u svojoj život-naravi, da ih zavole i Bog i ljudi. Neki se uvek usredsređuju na propovedanje reči i doktrina, i nakon sveg njihovog propovedanja, Bog ih uz gnušanje odbacuje i na taj način uništava. Nekima nedostaje duhovno razumevanje, a što više slušaju propovedi, to su više zbunjeni, manje zainteresovani za istinu i manje pokorni, žele da deluju svojevoljno i hirovito, uvek nastoje da zadovolje sopstvene želje i teže slavi, dobitku i statusu – to je opasno. Neki ljudi slede Boga nekoliko godina, i nakon što su jeli i pili Božje reči i iskusili mnoge stvari, uspevaju da shvate mnoge istine, imaju sve više vere u Boga i zaslužuju Njegovo odobravanje. Svi ti ljudi veruju u Boga, žive crkvenim životom i obavljaju svoje dužnosti, pa zašto se, nakon osam ili deset godina, njihovi rezultati razlikuju, u skladu sa osobenostima svakog od njih? Šta to ilustruje? Zar ne postoje razlike u ljudskoj priroda-suštini? (Postoje.)

Evo još jedne stvari koju treba da poslušate i da razmislite o tome kojoj kategoriji ispoljenja antihrista o kojima smo razgovarali ona pripada. U nekim crkvama očigledno postoje zli ljudi koji se ponašaju tiranski i nerazumno. Oni ne mogu da odrade nikakav konkretan posao, ali uvek žele da drže vlast. Šta god da rade, oni ometaju i razaraju i ne pridržavaju se načela, i čime god da se bave, nikada ne žele da plate ceh, ali uvek žele da ih drugi slušaju. Ukratko, sve dok je takva osoba u crkvi, ometaće mnoge druge, a delo Božje kuće i red crkve biće pogođeni i oštećeni. Iako takvi ljudi nisu počinili nikakva očigledna i ozbiljna zlodela, niti su naudili braći i sestrama, kada pogledate njihovu ljudskost, njihovu suštinu, njihova gledišta o raznim pitanjima, kao i njihov odnos prema braći i sestrama, radu Božje kuće i njihovim sopstvenim dužnostima, oni se bez sumnje nalaze u redovima zlih. Kako treba da se nosim s takvim čovekom ako se sretnem s njim pre nego što braća i sestre primete? Da li treba da čekam dok on ne napravi neku krupnu grešku ili izazove veliku nesreću da bih ga uklonio, da ga oteram tek kada „napravi veliku frku”? Da li mora tako? (Ne mora.) Šta onda da radim? U najmanju ruku, trebalo bi da ga razrešim dužnosti. Zatim treba da ga izolujem ili uklonim, sprečavajući ga da obavlja svoju dužnost, da ne bi uticao na druge. U vitalnom radu Božje kuće, prisustvo takvih zlih ljudi nije dozvoljeno – da li je to načelo tačno? Ako nisu otkriveni, nikom ništa, ali kada jesu otkriveni, jasno viđeni i svrstani kao zli ljudi, da li je u redu da budu uklonjeni? (Jeste.) Neki ljudi bi mogli da kažu: „To neće proći. Ti si ga prozreo, ali drugi nisu. Njegovo uklanjanje će uticati na druge. Ako ga samo ukloniš jer si ga prozreo, zar to neće značiti da sȃm odlučuješ? Zar tako istina vlada? Trebalo bi da se okupimo i razgovaramo u zajedništvu sa braćom i sestrama, da detaljno analiziramo s njima, da ideološki radimo na njima, da prikupimo materijale i dobijemo odobrenje svih pre nego što nastavimo. Potrebno je da se pridržavaš procedura, a ako se ne pridržavaš, zar ne kršiš radne aranžmane crkve? Zar to ne bi bilo pogrešno? Ti bi prvi trebalo da se pridržavaš radnih aranžmana crkve; ne smeš da ih podrivaš. Štaviše, zar ne bi trebalo sve, bez obzira šta je u pitanju, da se radi s uviđavnošću prema braći i sestrama? Pošto je tako, onda treba da uputiš svu braću i sestre da budu potpuno svesni toga i da im sve bude jasno u vezi sa tim aspektom istine. Ne možeš da ih zbunjuješ; moraš da omogućiš svoj braći i sestrama da mogu da razaznaju.” Ako se te procedure ne poštuju i kažem vam da uklonite nekoga, kako biste postupili? Bili biste zbunjeni, zar ne? To što biste se zatekli u komplikovanoj situaciji dokazuje da takva gledišta postoje među vama. Desilo se ono o čemu govorim. U vitalnoj radnoj sredini postojao je đavo sa lošom ljudskošću, koji je, dok je obavljao svoju dužnost, krišom zabušavao, pokušavajući da izbegne nedaće i zamor. On je na svakom koraku prekidao i ometao rad crkve, a kada bi bio orezan, postajao je neposlušan, potpuno je odbacio istinu. Uvek je želeo da bude na položaju i da odlučuje, a istovremeno i da komanduje drugima, i nikada nije uzimao u obzir interese crkve niti se pridržavao načela, delujući isključivo na osnovu svojih sklonosti. Dok je on bio zadužen za posao, zanemario je nekoliko stvari koje sam mu naložio da uradi – Moje reči su mu na jedno uho ušle, a na drugo izašle. Osim što nije obavljao svoje zadatke, još je i ometao. Crkva je važno mesto aktivnosti za obavljanje dužnosti – ako je mislio da će doći da živi udobno kao neki beg ili da uživa u ranoj penziji, a ne da obavlja svoju dužnost, onda je pogrešio. Božja kuća nije ni socijalna ustanova ni sklonište. Takav ološ kao što je ovaj čovek nigde i nikome nije dobar; nikada nije odan ni u jednoj od svojih dužnosti, uvek je površan i samo besciljno luta. Zato sam rekao da ga odmah uklonite. Da li bi to bilo lako sprovesti u delo? (Da.) Međutim, za određenu vrstu osobe, čak je i tako jednostavnu stvar teško sprovesti. Tek tri meseca nakon što sam to rekao, ta zla osoba je konačno primorana da ode. Šta je tome bio razlog? Nakon što sam izdao naredbu da se taj čovek ukloni, starešina te crkve je počeo da „sprovodi” zadatak. Kako ga je sproveo? Sazvali su okupljanje da svi glasaju o odluci. Nakon duge rasprave, većina je konačno pristala da ga ukloni, ali je jedan glas bio protiv, pa je stvar stavljena na čekanje. Taj starešina je rekao da treba da rade na osobi koja se ne slaže, da razgovaraju s njom i da traže njen pristanak. U međuvremenu sam dva puta pitao da li je taj čovek uklonjen, a starešina je odgovorio da nije, da još uvek prikupljaju i sažimaju materijale. Iza Mojih leđa takođe je rekao: „Sve dok se jedna osoba ne slaže, ne možemo da ga uklonimo.” On je time hteo da kaže da ne želi da ukloni tog čoveka, pa je našao taj besmisleni razlog. U stvari, on je zavaravao druge; plašio se da ne uvredi tog čoveka i nije se usudio da ga ukloni. Na kraju je stigao ultimatum od Višnjeg: „Taj čovek mora da bude uklonjen. Ako on ne ode, ti ćeš morati da odeš. Jedan od vas mora da ode; ti izaberi!” Kada je to čuo, pomislio je: „Ne mogu da odem; nisam dovoljno dugo uživao u svom položaju!” Tek tada je oterao tog đavola. Recite Mi, zašto je taj starešina štitio đavola? Zar to nije pristup jednog antihrista? To je upravo ponašanje jednog antihrista.

Neki ljudi se stalno diče svojom verom u Boga, ali kada ih nešto zadesi, oni traže mišljenje svakog brata i sestre, a da pritom nikada ne traže Hristovo mišljenje. Oni se ne raspituju o tome šta Hristos kaže, koji je Njegov zaključak, zašto On želi to da uradi, ili kako ljudi treba da se pokoravaju. Oni su tražili mišljenje svakog brata i sestre i u stanju su da poštuju sva njihova mišljenja i misli, ali ne prihvataju ni jednu jedinu Hristovu rečenicu i ne pokazuju nameru da se pokore. Na šta se to svodi? Zar oni nisu antihristi? (Jesu.) O čemu se radi u ovoj situaciji? Zašto ne sprovedu to? Zašto im sprovođenje toga tako teško pada? Postoji razlog. Oni misle: „Hristos ima istinu i božju suštinu, ali to je sve zvanični govor, samo doktrine i krilatice. Kada dođe do stvarnih pitanja, ti ne možeš nikoga da prozreš. Tvoje reči su samo izgovorene da ih čujemo, odštampane u knjigama i nemaju nikakve veze sa tvojim stvarnim sposobnostima. Tako da ako ti odrediš da je neko zao ili antihrist, to možda neće biti tačno. Zašto ja nisam primetio da je on zao ili antihrist? Zašto se ja ne razumem u ta pitanja?” Zar ne razmišljaju tako? Oni veruju: „Tog čoveka si sreo samo dva puta, čuo si nekoliko njegovih reči i video jednu stvar koju je uradio, i ti ga definišeš kao zlog. Braća i sestre ne misle tako; zašto onda ti misliš? Zašto bi tvoje reči imale toliku težinu? Nisam video da taj čovek čini bilo kakva zla dela, niti znam kakve je loše stvari učinio, tako da ne mogu da aminujem tvoje reči. Imam predstave i suzdržan sam u vezi sa tim što radiš. Ali, uprkos tome što imam predstave, ne mogu otvoreno da ih izrazim, pa moram da pribegnem posrednim metodama: pustiću braću i sestre da odluče o tom pitanju glasanjem. Ako se braća i sestre ne slože, onda ništa ne može da se učini – da li stvarno možeš sve njih da orežeš? Pored toga, tek si nekoliko puta komunicirao s tim čovekom i već ga definišeš kao zlog. Zašto mu ne pružiš neku priliku? Pogledaj samo kako su samo braća i sestre tolerantni i puni ljubavi. Ne mogu da budem negativac; i ja moram da volim i da pružam ljudima prilike – ne kao ti, koji tako brzo donosiš zaključke o ljudima. Nije jednostavno ukloniti nekoga – šta ako čovek posle postane slab? Kada se braća i sestre zadese u problemima, hrist treba da ih zaštiti. Trebalo bi da toleriše svaku ludost, pobunu ili neznanje braće i sestara i da ne bude tako odlučan i neljubazan. Zar bog ne treba da bude velikodušno milostiv? Gde je milost nestala? Nazvati zlim nekoga ko ti se ne sviđa i poželeti da ga odstraniš, to uopšte nije u skladu sa pravilima!” To su predstave, zar ne? (Da.) Kada Hristos nešto učini ili odluči, ako se on ne slaže s tim, sprovođenje postaje teško. Oni odugovlače, koriste razne izgovore i metode da se suprotstave; oni naprosto odbijaju to da sprovedu ili da poslušaju. Evo šta namerava: „Ako ja to ne primenim, onda tvoj zadatak neće biti obavljen!” Ja tebi da kažem, ako to ne sprovedeš, onda ću naći nekoga ko može da bude starešina, a ti možeš da se vratiš odakle si došao! Zar pitanja ne bi trebalo rešavati na taj način? (Da.) Odstranio sam ga tek tako, jednostavno i efikasno – nije bilo potrebe da se konsultujem ni sa kim.

Neki ljudi nikada ne shvate istinu i uvek sumnjaju u Božje reči. Oni kažu: „Da li je kada istina vlada isto što i kada hristos vlada? Hristove reči nisu nužno uvek tačne, jer on ima ljudski aspekt.” Ne mogu da prihvate da Hristos vlada. Da Duh Božji vlada, oni uopšte ne bi imali predstave. U čemu je tu problem? Takvi ljudi ni najmanje ne sumnjaju u Boga na nebu, ali uvek sumnjaju u ovaploćenog Boga. Hristos je izgovorio toliko istine, a ipak Ga ne priznaju za ovaploćenog Boga. Dakle, mogu li da prihvate da je Hristos istina, put i život? To je teško reći. Čak i ako takvi ljudi slede Hrista, mogu li da svedoče o Njemu? Da li su u skladu sa Hristom? Ne postoji krajnji odgovor na ta pitanja. Takođe je neizvesno da li takvi ljudi mogu da slede put do kraja. Neki ljudi u svom srcu u potpunosti prihvataju da u Božjoj kući vlada istina. Ali kako oni shvataju istinu koja vlada? Oni misle da, bez obzira na to šta se radi, dokle god je to u vezi sa Božjom kućom, svi treba da razgovaraju i odlučuju zajedno. Oko čega god se postigne saglasnost, bez obzira na ishod, to treba sprovesti. To je, veruju oni, znak da istina vlada. Da li je to mišljenje tačno? To je kobna zabluda; to je najbesmislenija i najsmešnija izjava. Odakle dolazi istina? Izražena je kroz Hrista. Samo je Hristos istina, dok iskvareno čovečanstvo uopšte ne poseduje nikakvu istinu, pa kako onda ljudi mogu da dođu do istine kroz rasuđivanje? Ako bi ljudi mogli da dođu do istine kroz rasuđivanje, to bi značilo da iskvareno čovečanstvo poseduje istinu. Zar to nije nešto najbesmislenije? Stoga, ako istina vlada, onda Hristos vlada, Božje reči imaju moć, to ne znači da svako treba da ima moć ili pravo glasa. Okupljanje u zajedništvo o istini i Božjim rečima je ispravno; to je crkveni život. Ali kakvo je dejstvo takvog načina primene? Da se svima omogući da shvate istinu i spoznaju Božje reči, da svi uspeju da budu u stanju da se pokore Božjim rečima i da delaju u skladu s njima. Ljudi se okupljaju u zajedništvo o istini upravo zato što je ne shvataju. Ako bi shvatili istinu, mogli bi odmah da se pokore Hristu i Božjim rečima; to bi bila istinska pokornost. Ako jednog dana Božji izabrani narod shvati istinu, svi mogu odmah da se pokore, uzdignu i svedoče o Hristu i to će značiti da je Božji izabrani narod upotpunjen. Štaviše, to će posvedočiti da u Božjoj kući vlada istina, da vlada Hristos. Samo takve činjenice i svedočanstva bi dokazali da je Bog vladao kao car na zemlji i da se pojavilo Hristovo carstvo. Ali kako neki antihristi i lažne starešine shvataju vladavinu istine? U njihovoj verziji, činjenica da istina vlada znači da braća i sestre vladaju. Bez obzira na to kojim se poslom bave, ako mogu temeljno da ga dokuče, oni to rade po svojoj volji; ako ne mogu, razgovaraju u zajedništvu s nekoliko ljudi i prepuštaju grupi da odluči. Da li je to dokaz da se istina primenjuje? Da li je odluka grupe nužno u skladu sa Božjim namerama? Može li takva primena da dovede do vladavine istine? Može li to da posvedoči da Hristos vlada u Božjoj kući? To što oni dopuštaju braći i sestrama da izraze svoje mišljenje, da diskutuju o svojim stavovima i na kraju postignu saglasnost i donesu odluke kao istinu koja vlada, podrazumeva da su braća i sestre glasnogovornici istine, da su sinonim same istine. Da li je takvo shvatanje ispravno? Jasno je da nije, ali neki antihristi i lažne starešine zaista postupaju na taj način i sprovode je kao takvu. Oni smatraju da tako primenjuju demokratiju, da donose demokratsku odluku i da tako treba da se radi, bilo to u skladu sa istinom ili ne. Šta je suština takvog ponašanja? Da li su demokratski donesene odluke automatski usklađene sa istinom? Da li one automatski predstavljaju Boga? Da je demokratija istina, ne bi bilo potrebe da Bog izražava istinu; zar ne bi bilo dovoljno samo pustiti demokratiju da vlada? Bez obzira na to koliko iskvareno čovečanstvo primenjuje demokratiju, ono ne može da dođe do istine kroz primenu demokratije. Istina dolazi od Boga, od Hristovih izjava. Ma koliko ljudski metod mogao da se uskladi sa ljudskim idejama ili ukusima, on ne može da predstavlja istinu. To je činjenica. Suština pristupa lažnih starešina i antihrista je da, pod maskom vladavine istine, potpuno skrajnu Hrista, da zamene Hrista demokratijom i da zamene Hristovu vladavinu metodom lokalnog razgovora u zajedništvu i demokratskom vladavinom. Da li su priroda i posledice toga lako uočljive? Pronicljivi ljudi bi trebalo da budu u stanju da ih vide. Lažne starešine i antihristi nisu oni koji se pokoravaju Hristu, već oni koji Ga poriču i prkose Mu. Šta god da Hristos podeli u zajedništvu u crkvi, čak i da slušaju i razumeju, ljudi se prema tome odnose kao prema lanjskom snegu i nisu voljni da to sprovedu. Umesto toga, oni obraćaju pažnju na ono što kažu lažne starešine i antihristi; na kraju krajeva, bitno je šta oni kažu. Da li ljudi mogu da primenjuju prema Hristovim rečima zavisi od odluka tih lažnih starešina i antihristȃ, a većina ljudi je sklono da ih sledi. Antihristi pomno motre na crkveni rad, dozvoljavaju da samo oni donose odluke i ne dozvoljavaju Bogu da ima reč ili da ima vlast. Oni misle: „Hristos je ovde samo da nadgleda posao. Možeš da kažeš svoje i da urediš posao, ali kako će se on sprovesti zavisi od nas. Ne mešaj se u naš posao.” Zar antihristi to ne rade? Antihristi uvek govore: „Sva braća i sestre su se udružili”, ili: „Sva braća i sestre su postigli saglasnost” – da li oni koji govore tako nešto zaista shvataju istinu? Ko su braća i sestre? Zar nisu samo grupa ljudi koju je Sotona duboko iskvario? Koliko istine oni shvataju, koliko istina-stvarnosti poseduju? Mogu li da predstavljaju Hrista? Jesu li oni otelotvorenje istine? Mogu li oni biti glasnogovornici istine? Imaju li oni ikakav odnos prema istini? (Ne.) Pošto nema odnosa, zašto oni koji govore takve stvari uvek smatraju braću i sestre vrhovnim? Zašto ne uzdižu Boga i ne svedoče za Njega? Zašto ne govore i ne postupaju u skladu sa istinom? Nisu li ljudi koji tako govore besmisleni? Posle toliko godina čitanja Božjih reči i slušanja propovedi, oni nimalo ne shvataju istinu i ne mogu da uvide ko su prava braća i sestre. Da nisu slepi? Sada su svi razvrstani prema svom soju; mnogi su otkrili svoj pravi karakter, svi su od Sotoninog soja – oni su čistokrvne zveri. Zar vam to nije jasno? Vi uopšte ne posedujete istinu! Neki ljudi nisu voljni da Me slušaju kako detaljno analiziram antihriste. Oni kažu: „O, ne govori uvek o tako nebitnim stvarima kao što su antihristi; to je ponižavajuće. Zašto uvek toliko analiziraš antihriste?” Zar ne bi valjalo detaljno ih raščlaniti? Moraju tako da se raščlane da bi ljudi naučili da razlučuju. U suprotnom, kada se jednom pojave, antihristi će osloboditi mnoge jeresi i zablude, mnoge ljude će navesti na stranputicu, pa čak i kontrolisati crkvu i uspostaviti sopstveno nezavisno carstvo. Da li jasno vidite koliko su ozbiljne posledice tog pitanja? Upravo smo razgovarali o tome kako je kada istina vlada. U razgovorima u zajedništvu, ljudi su čuli apsurdne metode i besmislene stavove antihristȃ. Antihristi uvek žele da sami drže vlast i ne žele da Hristos ima moć, pa vladavini istine daju demokratski oblik, zagovarajući da je vladavina istine kada svi zajedno rešavaju pitanja. Zar u tome nema Sotoninih smicalica? Da li je istina nešto do čega svako može da dođe promišljanjem? Istinu izražava Bog i ona potiče od Boga. Zašto ne možete direktno da primenjujete Božje reči, direktno da se pokorite Bogu i direktno da se pokorite Božjim uređenjima? Zašto Hristove zapovesti moraju da budu određene kroz rasuđivanje svih? Zar to nije Sotonina zavera? Antihristi često plasiraju skup teorija da bi ljude naveli na stranputicu, i bez obzira na to koji radni zadatak sprovode, oni imaju poslednju reč, potpuno kršeći istina-načela. Gledajući na to iz perspektive ispoljavanja antihrista, kakva je zapravo njihova narav? Da li su to ljudi koji vole pozitivne stvari i istinu? Da li su uistinu pokorni Bogu? (Nisu.) Njihova suština je u tome što imaju odbojnost prema istini i mrze je. Štaviše, toliko su nadmeni da gube svu razumnost, čak i bez osnovne savesti i razuma koje ljudi treba da imaju. Takvi ljudi nisu dostojni da se nazovu ljudima. Za njih se može samo reći da su Sotonin soj; oni su đavoli. Svako ko ni najmanje ne prihvata istinu je đavo – to je van svake sumnje.

Postoje i neki ljudi koji ne zauzimaju ni ponizan ni nadmen stav prema Hristovim rečima. Oni niti izražavaju potpuno prihvatanje, niti se protive. Kada Hristos govori, kada u zajedništvu razgovara o istini, razaznaje pojedinca ili dodeljuje radni zadatak, na površini se čini da oni slušaju i zapisuju, pokazujući ozbiljnost i saradnju. Oni sve pažljivo beleže, podvlače, deluju kao da su vrlo zainteresovani za istinu i da veoma cene ono što Hristos kaže, kao da posebno vole istinu i da su nepokolebljivo verni Hristu. Ali da li se iz tako površnih pojava mogu sagledati stav takvih ljudi prema istini, njihova narav i suština? Ne mogu. Spolja se čini da takvi ljudi zapisuju i slušaju, ali o čemu zaista razmišljaju u svojim srcima? Kada pogledaju svoje beleške, pomisle: „Šta je sve ovo? Nijedan red koji sam zapisao nije koristan, ništa ne izgleda uzvišeno ili usklađeno sa istinom, niti ima bilo čega što mi se čini logičnim. Mogu mirne duše sve da pocepam!” Zar to nije nekakav stav? Video sam mnogo ljudi da klimaju glavom i menjaju izraze lica dok slušaju propovedi i istovremeno hvataju beleške, ali naposletku to uopšte ne shvataju ozbiljno. Ne zapamte šta treba da sprovedu, niti to čuvaju u svojim srcima, niti deluju u skladu sa tim. Što se tiče primene onoga što treba da primene, to je još manje verovatno da će se dogoditi. Ono što treba da sprovedu povezano je sa radom Božje kuće i sa njihovom dužnošću, a ono u šta treba da uđu odnosi se na njihov lični ulazak. Ne sprovode ono što bi trebalo, a još manje ozbiljno shvataju svoj lični ulazak. Oni kažu: „Rečeno je da je svaka Hristova rečenica istina, ono u šta ljudi treba da uđu, da je to sve istina, put i život – ali ne vidim nikakvu istinu ili put u onome što svaki put zabeležim, niti osećam da je to život. Pa kako onda može da se ispuni tvrdnja da Hristos ima suštinu Boga? Kako bi to moglo da se ostvari? Kako bi moglo da se podudara sa onim što vidim? Ne podudara se lako.” Neki ljudi kažu: „Ako je to njihov stav posle propovedi, zašto su onda uopšte hvatali beleške? Činilo se da imaju doličan, ozbiljan i odgovoran stav; šta se dešava?” Postoji samo jedan razlog. Ako neko ko ne voli istinu i izuzetno joj se protivi može da izgleda posebno ozbiljan i pažljiv kada Hristos govori, njegova jedina namera nije ništa drugo nego da samo polovično ispuni formu, a ne da iskreno prihvata. Svaki put kada pročitaju Božje reči ili dođu u dodir sa Hristom i razgovaraju sa Njim, ono što opažaju nije takozvana uzvišenost, nedokučivost, niti zadivljenost Bogom, već Njegova praktičnost, normalnost i beznačajnost. Prema tome, sa njihove tačke gledišta i stanovišta, nemoguće im je da povežu reči ove obične osobe sa istinom, putem ili životom. Ma kako oni gledali na tu osobu, oni samo vide čoveka; ne mogu da ga smatraju za Boga ili za Hrista. Dakle, oni nikako ne mogu da se odnose prema ovim izuzetno običnim rečima kao prema istini koju treba osmotriti, primenjivati i koristiti kao smernice za život, cilj postojanja i tako dalje – oni to smatraju uznemirujućim. Oni kažu: „Kako to da ne vidim nikakvu istinu u ovim običnim rečima? Kako svi vi možete da je vidite? Zar to nisu samo obične reči? To je jezik ljudi, ljudski tekst, ljudska gramatika, upotrebljene su čak neke ljudske fraze i rečnik, i raščlanjuju se neke ljudske poslovice i aspekti kulture. Kako te reči mogu da sadrže istinu? Zašto ne mogu da je vidim? Pošto svi kažete da je to istina, onda ću samo da sledim i da oponašam ostale; hvataću beleške jer to svi rade, ali dok ga svi vi smatrate istinom, ja sigurno ne. ’Istina’ je tako sveta reč, mora da je nešto izuzetno uzvišeno! Kada je reč o istini, ona uključuje Boga, a kada uključuje Boga, ne može biti tako obična, tako beznačajna, tako uobičajena. Dakle, bez obzira na to kako ga ispitujem i analiziram, ne mogu da pronađem nikakav nagoveštaj boga u njemu. Ako u njemu nema ni traga od boga, kako može da nas spase? To je nemoguće. Ako njegove reči ne mogu da nas spasu ili da nam pomognu, zašto da ga sledimo? Zašto treba da sprovodimo njegove reči? Zašto treba da živimo po njegovim rečima?” Sada su pokazali svoje pravo lice kao antihristi, zar ne? Od početka do kraja, njihov stav prema telu u kojem je Bog ovaploćen je stav ispitivanja. Nema ni prihvatanja ni pokornosti u načinu na koji se odnose prema Božjim rečima, a još manje ih primenjuju, ne bave se njima, niti ih doživljavaju. Umesto toga, oni se prema Božjim rečima odnose sa stavom otpora, protivljenja i odbacivanja. Oni nerado beleže nešto kada Hristos razgovara s ljudima, ali duboko u sebi, oni ne prihvataju ništa od toga. Nakon komunikacije sa Hristom, neki ljudi kažu: „Govoriti i biti u zajedništvu sa Bogom licem u lice je zaista prijatno.” Antihrist kaže: „I ja ću pokušati. Razgovaraću licem u lice sa hristom i videti kakvi su zaista hristovi izrazi lica, postupci i govor kada on razgovara sa ljudima. Videću šta se od toga može dobiti ili otkriti, da li je korisno za ljude da postave temelje i potvrde svoju veru u njega kao pravog boga.” Sa takvim stavom prema Hristu i Njegovim rečima, mogu li oni zaista nešto da primene ili izvedu? Ne mogu. Oni nisu ništa više od posmatrača koji dolaze da gledaju nešto uzbudljivo, oni uopšte nisu ovde da traže istinu. Da li vam se čini da je stav sa kojim se ti ljudi odnose prema Hristu i razgovaraju sa Njim pomalo nalik na grupu komšinica koje ćaskaju na tremu, gde nijedan razgovor ne zahteva ozbiljnost i svi samo govore šta god im padne na pamet? Ti ljudi se prema Hristu ophode na isti način: „Ti izražavaš svoje stavove, ja ću se držati svojih. Hajde da se složimo da se ne slažemo; ne očekuj da ćeš me ubediti, a ja sigurno neću prihvatiti ono što kažeš.” Zar to nije takav stav? Kakav je to stav? (Pun prezira i nepoštovanja.) Ti ljudi su čudni. Kad već ne priznaješ Hrista kao telo u kojem je Bog ovaploćen, zašto onda veruješ u Njega i slediš Ga? Ako ne veruješ, zašto naprosto ne odeš i završiš tu priču? Ko te tera da veruješ? Niko te ne tera da veruješ u Boga; to je tvoj izbor.

Kada neki ljudi slušaju Moj razgovor u zajedništvu o nekoj stvari, oni brzo stiču različita mišljenja: „Ti o tome razmišljaš na taj način, ali ja o tome razmišljam na ovaj način. Ti imaš svoje ideje u vezi sa svakom stvari, a ja imam svoje; svako ima svoje ideje.” Kakvo bi stvorenje to reklo? Kada Bog ljude opskrbljuje istinom, da li je to neka vrsta argumenta? Da li su Božje reči akademska teorija? (Nisu.) Nego šta su? (Istina.) Budite malo precizniji. (To su načela i pravac ljudskog ponašanja, neophodni za život ljudi.) Zašto kažemo da Bog ljude opskrbljuje istinom? Da li je ikada rečeno da On daje znanje? (Nije.) Zašto kažemo da su Božje reči za ljude da ih jedu i piju? Božje reči su kao ljudska hrana; one mogu da održe tvoje fizičko telo i omoguće ti da živiš i, štaviše, omogućavaju ti da živiš dobro, omogućavaju ti da živiš sa prividom čoveka. One su život za čoveka! Božje reči nisu oblik znanja, argument ili izreka. Znanje, argumenti i ljudska tradicionalna kultura mogu samo da iskvare ljude. Ljudi mogu da žive sa njima ili bez njih, ali ako neko želi da živi i postane dolično, kvalifikovano stvoreno biće, ne može to da učini bez istine. Dakle, šta je tačno istina? (Ona je kriterijum za vladanje, za delovanje i za obožavanje Boga.) Da, to je preciznije. Da li antihristi dele to mišljenje? Oni ne prihvataju tu činjenicu. Oni se protive, opiru i osuđuju tu činjenicu, tako da ne mogu da zadobiju istinu. U svojim mislima i pogledima oni misle: „Ti si samo obična osoba. Ti kažeš jednu stvar i ljudi odu da primenjuju prema tvojim rečima, pa zašto onda ja ne mogu da kažem nešto ispravno i da ljudi takođe odu da primenjuju? Zašto je ono što ti kažeš uvek tačno, a ono što ja kažem uvek pogrešno? Zašto se tvoje reči smatraju istinom, dok se moje smatraju znanjem i doktrinama?” To se ne zasniva ni na čemu – to je činjenica i ona je određena suštinom. Hristos je telo u kojem je Bog ovaploćen i Njegova suština je Bog. Niko ne može to da porekne; čak i ako antihristi odbijaju da to priznaju ili prihvate, ne mogu to da poreknu. Trenutak kada se čovek okrene od Hrista i odbaci Ga jeste trenutak čovekove propasti. Bez Hrista i Njegovih reči, niko ne može biti spasen. Zar to nije činjenica? (Jeste.) Kakvo moralno poboljšanje mogu te reči i teorije antihristȃ da donesu ljudima? Ako ih ljudi ne prihvate, da li će pretrpeti bilo kakav gubitak? Ne, neće biti nikakvog gubitka. Reči antihristȃ nemaju pozitivan uticaj ni na koga, već imaju mnogo negativnih efekata. Da Hristos nije rekao ni jednu jedinu rečenicu i da je samo došao da vodi normalan život koliko god godina pre nego što je otišao, šta bi čovečanstvo zadobilo? Osim nošenja krsta, šta bi još čovečanstvo moglo da zadobije? Oni bi i dalje živeli u grehu, ispovedajući se i kajući se, neraskidivo zarobljeni u grehu, postajući sve izopačeniji, i na kraju, kada bi se Božje delo završilo, svi bi bili uništeni. To bi bilo ono u šta se ljudski rod pretvorio. Ali Hristos je došao, izrazio sve reči koje je Bog nameravao da kaže čoveku, obezbedio svu istinu koja je čoveku potrebna i otkrio čoveku ono što Bog ima i što jeste. Zar to nije donelo prekretnicu za čoveka? Drugim rečima, zar Hristove reči nisu stvorile prekretnicu za čoveka? (Jesu.) Kakva je to prekretnica? Pre svega, to je prelazak sa ljudi koji se suočavaju sa osudom i uništenjem, na ljude koji imaju mogućnost i nadu da će biti spaseni. Zar to nije prekretnica? Nada ljudi je stigla; oni vide svitanje i imaju nadu da će biti spaseni i da će preživeti. Kada Bog uništi i kazni ljudski rod, oni mogu da izbegnu uništenje i kaznu. Dakle, za takav ljudski rod koji može da preživi, da li su Hristos i Njegove reči dobra ili loša stvar? (Dobra su stvar.) Njegove reči su dobra stvar. Da su antihristi toliko neprijateljski nastrojeni prema takvom Hristu i da Ga se baš toliko gade, takve obične osobe, određeno je njihovom suštinom.

Postoji još jedno ispoljenje antihristȃ u njihovom ophođenju prema ovaploćenom Bogu. Oni kažu: „Čim sam video da je hristos obična osoba, u umu su mi se stvorile predstave. ’Reč se pojavljuje u telu’ je božji iskaz; ona je istina i ja to priznajem. Imam primerak knjige ’Reč se pojavljuje u telu’ i to je dovoljno. Ne moram da imam kontakt sa hristom. Ako imam predstave, negativnosti ili slabosti, mogu da ih razrešim samo čitanjem božje reči. Lako stvorim predstave ako imam kontakt sa ovaploćenim bogom, a to će pokazati da sam duboko iskvaren. Ako me bog osudi, neću imati nadu u spasenje. Dakle, bolje je da sȃm čitam božju reč. Bog na nebu je taj koji može da spase ljude.” Upravo sadašnje Božje reči i zajedništvo, posebno one reči koje razotkrivaju narav i suštinu antihristȃ, jesu ono što najviše peče srca antihristȃ i što je za njih najbolnije. To su reči koje su antihristi najmanje voljni da čitaju. Stoga, antihristi u svojim srcima žele da Bog uskoro napusti planetu zemlju, tako da mogu da vladaju svojom sopstvenom silom na zemlji. Oni veruju da je telo u kojem je Bog ovaploćen, ova obična osoba, za njih suvišno. Uvek razmišljaju: „Pre slušanja hristovih propovedi, osećao sam da sve razumem i da sam u redu u svakom pogledu, ali posle slušanja hristovih propovedi, stvari su drugačije. Sada se osećam kao da nemam ništa, osećam se tako beznačajno i jadno.” Stoga, oni odrede da Hristove reči ne razotkrivaju njih, već druge, i misle da nema potrebe da se slušaju Hristove propovedi, da je čitanje knjige „Reč se pojavljuje u telu” dovoljno. U srcima antihristȃ, njihova glavna namera je da poriču činjenicu da se Bog ovaplotio, da poriču činjenicu da Hristos izražava istinu, misleći da na taj način postoji nada da se oni spasu kroz svoju veru u Boga i da mogu da vladaju kao kraljevi u crkvi, čime zadovoljavaju svoju početnu nameru u verovanju u Boga. Antihristi imaju urođenu prirodu opiranja Bogu; oni su nespojivi sa ovaploćenim Bogom kao vatra i voda, u večnom su neskladu. Oni misle da je svaki dan Hristovog postojanja dan u kojem će im biti teško da zablistaju i da su u opasnosti da budu osuđeni, uklonjeni, uništeni i kažnjeni. Sve dok Hristos ne govori i ne radi, i sve dok se Božji izabrani narod ne ugleda na Hrista, antihristi imaju priliku. Imaju priliku da pokažu svoje sposobnosti. Dovoljan je jedan pokret ruke da mase ljudi prebegnu na njihovu stranu i antihristi će moći da vladaju kao kraljevi. Priroda-suština antihristȃ je da osećaju odbojnost prema istini i mržnju prema Hristu. Oni se nadmeću sa Hristom oko toga ko je talentovaniji ili sposobniji; nadmeću se sa Hristom oko toga čije reči nose više moći i čije su sposobnosti veće. Dok rade isto što i Hristos, oni žele da postignu da drugi vide da, iako su i oni i On ljudi, Hristove sposobnosti i učenost nisu ništa bolje od običnih ljudi. Antihristi se nadmeću sa Hristom u svakom pogledu, utrkujući se ko je bolji i pokušavajući da iz svakog ugla poreknu činjenicu da je Hristos Bog, da je On otelotvorenje Božjeg Duha i da je On otelotvorenje istine. Oni takođe razmišljaju o raznim načinima i sredstvima u svakoj oblasti da spreče Hrista da drži vlast među Božjim izabranicima, da spreče da se Hristove reči šire ili sprovode među Božjim izabranicima, pa čak i da spreče da se među Božjim izabranicima ostvari sve što Hristos čini za ljude, što On zahteva od njih i za njih se nada. To je kao kada je Hristos prisutan, oni su prezreni, a crkva ih osuđuje i odbacuje – grupa ljudi je stavljena u zapećak. Iz različitih ispoljenja antihristȃ vidimo da su po suštini i naravi nepomirljivi sa Hristom – ne mogu biti pod istim nebom kao i On! Antihristi su neprijateljski nastrojeni prema Bogu otkako su se rodili; oni se posebno opiru Bogu i žele da poraze i savladaju Hrista. Oni žele da sav posao koji Hristos čini bude uzaludan i ni za šta, tako da na kraju Hristos neće zadobiti mnogo ljudi, i tako da bez obzira gde dela, neće imati nikakve rezultate. Tek tada će antihristi biti srećni. Ako Hristos izražava istinu, a ljudi su je žedni, traže je, rado je prihvataju, spremni su da se daju za Hrista, da napuste sve da bi širili Hristovo jevanđelje, onda antihristi postaju očajni i osećaju da nema nade, da nikada neće imati priliku da zablistaju, kao da su bačeni u pakao. Posmatrajući ova ispoljenja antihristȃ, da li je tu njihovu suštinu da se bore protiv Boga i da gledaju na Njega sa neprijateljstvom njima usadio neko drugi? Nikako nije; oni su rođeni sa tim. Prema tome, antihristi su vrsta osobe koja od rođenja predstavlja reinkarnaciju đavola, đavola koji je došao na zemlju. Nikada ni u kom slučaju ne mogu da prihvate istinu i nikada neće prihvatiti Hrista, slaviti Hrista ili svedočiti o Hristu. Iako ih naizgled nećete videti da javno sude ili osuđuju Hrista, i mada oni mogu popustljivo da ulože neki trud i plate ceh, čim im se ukaže prilika, kada trenutak bude zreo, pokazaće se nepomirljivost antihristȃ sa Bogom. Činjenica da se antihristi bore protiv Boga i uspostavljaju nezavisno kraljevstvo postaće javna. Sve te stvari su se dešavale i ranije na mestima gde postoje antihristi, a one su posebno česte u ovim godinama kada Bog vrši Svoje delo suda poslednjih dana; mnogi ljudi su ih iskusili i primetili.

27. jun 2020. godine