I. Noje gradi barku

Danas ću započeti tako što ću vam ispričati nekoliko priča. Slušajte temu o kojoj ću govoriti i proverite da li je ona na bilo koji način povezana sa temama o kojima smo prethodno govorili. Ove priče nisu složene, pa bi verovatno svi trebalo da ih razumete. I ranije smo pričali ove priče, to su stare priče. Prva po redu je priča o Noju. U Nojevo vreme, ljudski rod je bio izuzetno iskvaren: ljudi su obožavali idole, opirali su se Bogu i činili su svakakva zlodela. Božjim očima ta zlodela nisu promakla, a reči koje su govorili doprle su do Božjih ušiju, pa je Bog odredio da će ovaj ljudski rod razoriti potopom i da će uništiti ovaj svet. Dakle, da li je sve ljude trebalo istrebiti, da niko ne ostane? Ne. Jednom čoveku se posrećilo, Bog mu je bio naklonjen i on neće biti meta Božjeg razaranja: taj čovek je bio Noje. Noje će preživeti nakon što Bog potopom razori svet. Pošto je odlučio da će okončati ovu eru i razoriti ovaj ljudski rod, Bog je nešto učinio. Šta je to bilo? Jednoga dana je sa neba pozvao Noja. Rekao mu je: „Noje, zlo ovog ljudskog roda je doprlo do Mojih ušiju i odlučio sam da potopom razorim ovaj svet. Treba da od goferovog drveta napraviš barku. Daću ti dimenzije barke, a ti moraš da okupiš sve vrste živih stvorenja i da ih smestiš u barku. Kad barka bude završena i kad se mužjak i ženka od svakog živog stvorenja koje je stvorio Bog nađu unutar nje, Božji dan će doći. Tada ću ti dati znak.” Izgovorivši ove reči, Bog je otišao. A nakon što je čuo Božje reči, Noje je bez propusta počeo da obavlja svaki pojedinačni zadatak koji mu je Bog saopštio. Šta je radio? Tražio je goferovo drvo o kome je Bog govorio i razne materijale neophodne za izgradnju barke. Takođe se pripremao da okupi i odgoji sve vrste živih stvorenja. Oba ova velika poduhvata bila su mu urezana u srce. Otkako mu je Bog poverio izgradnju barke, Noje ni u jednom trenutku u sebi nije razmišljao: „Kad će Bog razoriti svet? Kad će mi On dati znak da će to učiniti?” Umesto da razmišlja o takvim stvarima, Noje je usrdno primio k znanju sve što mu je Bog rekao, a zatim je sve to sproveo u delo. Nakon što je prihvatio ono što mu je Bog poverio, Noje je bez i najmanjeg nagoveštaja nemara pristupio izvođenju radova i ostvarenju izgradnje barke o kojoj je Bog govorio kao da je to najvažnija stvar u njegovom životu. Dani su prolazili, godine su se smenjivale, dan za danom, godina za godinom. Bog nije nikada nadgledao Noja niti ga podsticao, ali je za sve to vreme Noje istrajavao u važnom zadatku koji mu je Bog poverio. Svaka reč i izraz koje je Bog izgovorio bili su upisani u Nojevo srce poput reči isklesanih na kamenoj ploči. Ne obazirući se na promene u spoljnom svetu, na podsmevanje onih oko sebe, na muke koje je to donosilo ili na teškoće s kojima se suočavao, sve vreme je istrajavao u onome što mu je bilo povereno od Boga, nikada ne dospevajući u stanje očaja niti razmišljajući o odustajanju. Božje reči su bile upisane u Nojevo srce i postale su njegova svakodnevna stvarnost. Noje je pripremio sve materijale neophodne za izgradnju barke, a tačan oblik i specifikacije barke, koje je Bog naložio, postepeno su poprimali svoj oblik sa svakim pažljivim udarcem Nojevog čekića i dleta. I po vetru i po kiši, ma koliko da su ga ljudi ismevali ili ga klevetali, Nojev život se iz godine u godinu odvijao na ovaj način. Bog je krišom posmatrao svaki Nojev postupak, ne izgovorivši mu više nijednu reč, i Noje je ganuo Njegovo srce. Međutim, Noje ovo nije znao niti je to osećao; od početka do kraja, naprosto je gradio barku i okupljao sve vrste živih stvorenja, u nepokolebljivoj odanosti Božjim rečima. U Nojevom srcu nije bilo važnijeg uputstva koje je trebalo da sledi i sprovede: Božje reči su bile njegov životni pravac i cilj. Dakle, šta god da mu je Bog rekao, šta god da je Bog od njega tražio ili mu naredio da učini, Noje je to u potpunosti prihvatio i primio k znanju; prema tome se odnosio kao prema najvažnijoj stvari u svom životu i shodno tome je postupao. Ne samo da to nije zaboravio, ne samo da je to čuvao u svom srcu, već je to i sprovodio u svakodnevnom životu, koristeći svoj život da prihvati i izvrši Božji nalog. I tako je, dasku po dasku, barka sagrađena. Svaki Nojev pokret, svaki njegov dan, bili su posvećeni rečima i zapovestima Božjim. Možda nije izgledalo kao da Noje obavlja neki važan poduhvat, ali je u očima Božjim sve što je Noje radio, čak i svaki korak koji je preduzeo da nešto postigne, svaki rad koji je obavljao rukama – sve je to bilo dragoceno, vredno pomena i dostojno oponašanja od strane čitavog ljudskog roda. Noje se pridržavao onoga što mu je Bog poverio. Bio je nepokolebljiv u svojoj veri da je istinita svaka reč koju je Bog izgovorio; u to nije sumnjao. I kao rezultat toga, barka je bila dovršena i svakojaka živa stvorenja mogla su da u njoj žive. Pre nego što je Bog razorio svet, dao je Noju znak, koji mu je poručio da je potop neizbežan i da bez odlaganja treba da se ukrca u barku. Noje je postupio baš kao što mu je Bog rekao. Kad se Noje ukrcao u barku, kad se velika bujica sručila iz neba, Noje je uvideo da su se Božje reči obistinile, da su se Njegove reči ispunile: svet je zadesio Božji gnev i niko nije mogao ništa od toga da promeni.

Koliko godina je Noju bilo potrebno da sagradi barku? (120 godina.) Šta za današnje ljude predstavlja 120 godina? To je duže od jednog životnog veka obične osobe. Možda čak duže i od života dvoje ljudi. Pa ipak, za ovih 120 godina, Noje je radio jednu istu stvar i to je ponavljao svakog dana. U tom predindustrijskom vremenu, u toj epohi pre informacione komunikacije, u doba kada se sve oslanjalo na dve ljudske ruke i fizički rad, Noje je radio jednu istu stvar svakog dana. Nije odustao niti stao punih 120 godina. Sto dvadeset godina: kako to možemo zamisliti? Da li je iko drugi u ljudskoj rasi mogao da ostane predan jednom poslu 120 godina? (Nije.) Nije iznenađenje da niko nije mogao da ostane privržen tome da obavlja jedan posao 120 godina. Pa ipak, postojao je jedan čovek koji je 120 godina istrajao, bez ikakvih promena, u onome što mu je Bog poverio, nikada se nije požalio ili odustao, bio je nedodirljiv za bilo koje spoljašnje okruženje, da bi na kraju dovršio barku baš onako kako je Bog rekao. Kakvo je ovo bilo postignuće? U ljudskoj rasi, ovo je bilo retko, neuobičajeno – čak jedinstveno postignuće. U dugoj plimi ljudske istorije, među svim ljudskim rasama koje su sledile Boga, ovo je bilo potpuno bez presedana. U smislu veličine i težine korišćenog inženjeringa, nivoa fizičke snage i napora koji je zahtevao, kao i trajanja koje je ovakav posao podrazumevao, ovo nije bio lak poduhvat. Zbog toga je, kada je Noje obavio taj posao, to bio jedinstveni slučaj među ljudima, a on je postao model i uzor svima koji slede Boga. Noje je čuo tek nekoliko poruka i, pošto Bog u to vreme nije izgovarao mnogo reči, Noje sasvim sigurno nije razumeo veliki broj istina. Nije shvatao modernu nauku niti moderno znanje. Bio je krajnje običan čovek, neprimetni pripadnik ljudskog roda. Ipak, u jednom pogledu, bio je posve jedinstven: umeo je da posluša Božje reči, znao je kako da sledi Božje reči i da im se povinuje, znao je koji je čovekov status i bio je u stanju da istinski veruje i pokori se Božjim rečima – ništa više od toga. Tih nekoliko jednostavnih principa bili su dovoljni da omoguće Noju da ostvari sve što mu je Bog poverio i u tome je istrajao ne samo nekoliko meseci, ne tek nekoliko godina ili nekoliko decenija, već duže od jednog veka. Zar to nije neverovatan podatak? Kome bi to moglo poći za rukom osim Noju? (Nikome.) A zašto ne nikome? Neki kažu da je to zbog nerazumevanja istine, ipak, to ne odgovara činjenicama. Koliko je istina Noje razumeo? Zbog čega je Noje bio sposoban za sve to? Današnji vernici pročitali su brojne Božje reči, shvataju nešto istine – pa zašto onda nisu to u stanju da učine? Drugi kažu da je to zbog ljudske iskvarene naravi – zar i Noje nije imao iskvarenu narav? Kako to da je Noje to uspeo da postigne, a današnji ljudi to ne mogu? (Zato što današnji ljudi ne veruju u Božje reči, prema njima se ne odnose kao prema istini niti ih se pridržavaju.) A zbog čega nisu u stanju da se prema Božjim rečima odnose kao prema istini? Zašto su nesposobni da se pridržavaju Božjih reči? (Nemaju bogobojažljivo srce.) Prema tome, kada ljudi ne razumeju istinu i kada nisu čuli mnoge istine, kako da u njima ojača bogobojažljivo srce? (Moraju da imaju ljudskost i savest.) Tako je. U ljudskosti čoveka moraju postojati dve najdragocenije stvari: prva je savest, a druga je razum normalne ljudskosti. Posedovanje savesti i razuma normalne ljudskosti jeste najmanje merilo da neko bude čovek. To je najmanje, najosnovnije merilo da se proceni čovek. To, međutim, nedostaje današnjim ljudima, pa tako, bez obzira na to koliko istina čuju i shvataju, ne uspevaju da imaju bogobojažljivo srce. Dakle, koja je suštinska razlika između današnjih ljudi i Noja? (Nemaju ljudskosti.) I šta čini suštinu kada nema ljudskosti? (Oni su zveri i demoni.) „Zveri i demoni” ne zvuče baš lepo, ali odgovaraju činjenicama. Pristojnije bi možda bilo reći da nemaju ljudskosti. Ljudi bez ljudskosti i razuma nisu ljudi, već su gori čak i od zveri. Noje je bio u stanju da izvrši Božji nalog zato što je, nakon što je čuo Božje reči, mogao čvrsto da ih zadrži u svom srcu. Za njega je Božji nalog bio celoživotni poduhvat i stotinu godina je bio nepokolebljiv u svojoj veri i postojan u svojoj volji. Baš zato što je imao bogobojažljivo srce, zato što je bio pravi čovek i imao je najviše razuma, Bog mu je poverio da sagradi barku. Veoma su retki ljudi sa toliko ljudskosti i razuma kao što je bio Noje i bilo bi teško pronaći još jednog njemu sličnog.

Noje je zapravo bio u stanju da uradi samo jednu stvar. To je bilo vrlo jednostavno: pošto je čuo Božje reči, on ih je sproveo u delo i to je uradio beskompromisno. Nikada nije sumnjao, niti je odustao. On je nastavio da radi sve što je Bog tražio od njega, izvršio je i sproveo to u delo na način na koji mu je Bog rekao da to uradi bez kompromisa, bez ikakvog razmišljanja o razlozima, o sopstvenoj dobiti ili gubitku. Setio se Božjih reči: „Bog će uništiti svet. Ti moraš da sagradiš barku bez odlaganja, a kada posao bude završen i kada voda nadođe, svi ćete se ukrcati u barku, a svi oni koji se nisu ukrcali će nestati.” On nije znao kada će se ostvariti to o čemu je Bog govorio, znao je samo da se mora ispuniti ono o čemu je Bog govorio, da su sve Božje reči istinite, da među njima nema ni jedne jedine lažne reči, a to kada će se one ostvariti i u koje vreme će se materijalizovati, to je na Bogu. Znao je da je njegov jedini zadatak u to vreme bio da čvrsto zadrži u svom srcu sve što je Bog rekao, i da zatim ne gubi vreme, već da to izvrši. Takve su bile Nojeve misli. To je ono što je mislio, i to je ono što je uradio, to su činjenice. Dakle, koja je suštinska razlika između vas i Noja? (Kada čujemo Božju reč, mi ne nastavljamo sa primenom iste.) Ovo je ponašanje, a koja je suštinska razlika? (Nedostaje nam ljudskosti.) Noje je posedovao dve stvari koje su minimum koji čovek treba da poseduje – savest i razum normalne ljudskosti. Vi ne posedujete ove stvari. Da li je pošteno reći da se Noje može nazvati ljudskim bićem, a da vi ne zaslužujete da se tako nazivate? (Jeste.) Zašto ovo kažem? Činjenice su tu: u pogledu onog što je Noje uradio, vi ne biste mogli da uradite ni jedan mali deo toga, a kamoli polovinu toga. Noje je mogao da istraje 120 godina. Koliko godina biste vi mogli da izdržite? 100? 50? 10? Pet? Dve? Pola godine? Ko bi od vas mogao da izdrži pola godine? Izaći i tražiti drvo o kojem je Bog govorio, iseći ga, skinuti koru, osušiti drvo, a zatim ga iseći na razne oblike i veličine – da li biste mogli da izdržite u tom poslu pola godine? Većina vas odmahuje glavom – ne biste mogli tako ni pola godine. A, šta je sa tri meseca? Neki ljudi kažu: „Ja mislim da bi i tri meseca bila teška. Ja sam mali i nežan. U šumi ima komaraca i drugih buba, mrava i buva. Ne bih mogao da podnesem da me oni grizu. Štaviše, cepanje drva svaki dan, obavljanje tog prljavog, zamornog posla, napolju na suncu i vetru, ne bi prošla ni dva dana pre nego što bih izgoreo na suncu. To nije vrsta posla koji želim da obavljam – da li postoji nešto lakše što mi može biti naređeno?” Možeš li ti da biraš šta će ti Bog zapovediti da uradiš? (Ne.) Ako ne možeš da izdržiš ni tri meseca, da li ti poseduješ istinsku pokornost? Da li ti poseduješ stvarnost pokornosti? (Ne.) Ne bi mogao da izdržiš ni tri meseca. Pa, ima li nekog ko bi mogao da izdrži pola meseca? Neki ljudi kažu: „Ne mogu da prepoznam goferovo drvo niti da sečem drveće. Ne znam ni na koju stranu će drvo pasti kada ga posečem – šta ako padne na mene? Osim toga, posle seče drveća, mogao bih da nosim najviše jedno ili dva debla. Više od toga bi značilo smrt za moja leđa i ramena, zar ne?” Ne možete da izdržite ni pola meseca. Dakle, šta možete učiniti? Šta možete postići kada se od vas traži da poslušate Božje reči, da se pokorite Božjim rečima i sprovedete Njegove reči u delo? Osim korišćenja računara i izdavanja naređenja, za šta ste vi još sposobni? Da je ovo Nojevo vreme, da li biste vi bili oni koje je Bog pozvao? Naravno da ne biste! Vi ne biste bili oni koje je Bog pozvao; vi ne biste bili oni kojima je Bog naklonjen. Zašto? Zato što ti nisi neko ko može da se pokori nakon što čuje Božje reči. A ako ti nisi takva osoba, da li zaslužuješ da živiš? Kada dođe poplava, da li zaslužuješ da preživiš? (Ne.) Ako ne zaslužuješ, onda ćeš biti uništen. Kakva si ti osoba, ako ne možeš da sprovodiš u delo Božje reči ni pola meseca? Da li si ti neko ko zaista veruje u Boga? Ako, nakon što si čuo Božje reči, ti nisi u stanju da ih izvršiš, ako ne možeš da izdržiš ni pola meseca, ne možeš da izdržiš ni dve nedelje poteškoća, kakav uticaj na tebe ima to malo istine koju razumeš? Ako ona nema čak ni malo uticaja na tebe da te drži pod kontrolom, onda za tebe istina predstavlja samo neke reči i od nje nema nikakve koristi. Kakva si ti osoba ako razumeš sve te istine, ali kada se od tebe traži da primeniš Božje reči i da istrpiš 15 dana poteškoća, ti to ne možeš da izdržiš? U Božjim očima, da li si ti sposobno stvoreno biće? (Nisi.) S obzirom na Nojevu patnju i 120 godina istrajnosti, razlika između vas nije tako mala – tu nema poređenja. Razlog zašto je Bog pozvao Noja i poverio mu sve što je želeo da se uradi je to što je, po Božjem mišljenju, Noje bio u stanju da posluša Njegove reči, bio je čovek kome se mogao poveriti veliki poduhvat, čovek od poverenja i neko ko je mogao da pretvori u stvarnost ono što je Bog želeo; u Božjim očima, on je bio prava osoba. A vi? Vi ne možete da postignete nijednu od ovih stvari. Nije teško zamisliti šta ste svi vi u Božjim očima. Jeste li ljudska bića? Da li ste podobni da se nazovete ljudskim bićima? Odgovor je jasan: niste! Skratio sam vreme koliko god je to bilo moguće, na 15 dana, samo dve nedelje, i niko od vas nije rekao da to može da uradi. Šta ovo pokazuje? Da vaša vera, odanost i pokornost ne predstavljaju ništa. Ono što vi mislite da su vera, odanost i pokornost, ja vidim kao ništa! Vi se hvalite da ste prilično dobri, ali po Mom mišljenju vama svega u potpunosti manjka!

Jedna od stvari u priči o Noju koja je najneverovatnija, najviše vredna divljenja, najvrednija oponašanja, jeste njegovih 120 godina istrajnosti, njegovih 120 godina pokornosti i odanosti. Vidite, da li je Bog pogrešio u svom izboru osobe? (Nije.) Bog je Onaj koji posmatra čovekovo najdublje biće. U tom ogromnom moru ljudi, On je izabrao Noja, pozvao je Noja, i Bog nije pogrešio u Svom izboru: Noje je ispunio Njegova očekivanja, uspešno je izvršio ono što mu je Bog poverio. Ovo je svedočanstvo. Ovo je ono što je Bog hteo, ovo je svedočanstvo! Ali, ima li u vama nagoveštaja toga ili nekog traga o tome? Nema. Jasno je da u vama nema takvog svedočanstva. Ono što je otkriveno u vama, ono što Bog vidi je žig srama; ne postoji nijedna stvar koja, kada se o njoj govori, može dirnuti ljude do suza. Što se tiče Nojevih različitih ispoljenja, posebno njegovog čvrstog verovanja u Božje reči koje je bilo nesumnjivo i nepromenjeno tokom celog jednog veka, što se tiče njegove istrajnosti da izgradi barku koja nije popustila čitav vek, i u pogledu ove njegove vere i volje, niko u modernim vremenima ne može da se uporedi s njim, niko mu nije ravan. Pa ipak, niko ne mari za Nojevu odanost i pokornost, niko ne veruje da u tome postoji nešto što je dostojno negovanja i oponašanja. Šta je, umesto toga, ljudima sada važnije? Ponavljanje slogana i pričanje o doktrinama. Čini se da oni razumeju mnoge istine i da su stekli istinu – ali u poređenju sa Nojem, oni nisu postigli ni stoti, ni hiljaditi deo onoga što je on uradio. Koliko im toga manjka! Ogromna je razlika. Da li ste otkrili kakve ljude Bog voli posmatrajući priču o izgradnji Nojeve barke? Kakve osobine, kakvo srce i čestitost se nalaze u onima koje Bog voli? Da li vi posedujete sve ovo kao Noje? Ako smatraš da imaš Nojevu veru i karakter, onda bi ti donekle bilo oprošteno kada pregovaraš o uslovima sa Bogom i pokušavaš da se cenjkaš sa Njim. Ako ti osećaš da su ove osobine potpuno odsutne u tebi, onda ću ti reći istinu: ne laskaj sebi – ti nisi ništa. U Božjim očima, ti si manji od crva. A ipak još uvek imaš smelosti da pokušaš da pregovaraš o uslovima i da se cenjkaš sa Bogom? Neki ljudi kažu: „Ako sam manji od crva, kako bi bilo da služim kao pas u Božjoj kući?” Ne, ti nisi sposoban za to. Zašto? Ti ne bi mogao dobro da paziš čak ni na vrata Božje kuće, tako da se, u Mojim očima, ti ne možeš uporediti ni sa psom čuvarom. Da li vam ove reči nanose bol? Da li vam je neprijatno da ovo čujete? Ove reči nemaju za cilj da povrede vaše samopoštovanje; to je izjava zasnovana na činjenicama, tvrdnja zasnovana na dokazima, ni najmanje netačna. Upravo tako se vi ponašate, to je ono što se vidi u vama, baš tako se odnosite prema Bogu, a isto tako se odnosite i prema svemu što vam Bog poveri. Sve što sam rekao je istina i dolazi iz srca. Ovde ćemo završiti razgovor o priči o Noju.

II. Avrȃm žrtvuje Isaka

Postoji još jedna priča koju vredi ispričati: priča o Avrȃmu. Jednog dana su dva glasnika došla u Avrȃmov dom, i on ih je sa oduševljenjem primio. Glasnici su imali zadatak da kažu Avrȃmu da će mu Bog darovati sina. Čim je to čuo, Avrȃm se obradovao: „Hvala mom Gospodu!” Ali iza njih, Avrȃmova žena Sara se cerekala u sebi. Njen podsmeh je značio: „To je nemoguće, stara sam – kako bih mogla da rodim dete? Dobiću sina, to je neka šala!” Sara nije verovala. Da li su glasnici čuli Sarin smeh? (Jesu.) Naravno da jesu, i Bog je to video. I šta je Bog učinio? Neprimećen, Bog je posmatrao. Sara, ta neuka žena, nije verovala u to – ali da li ljudi mogu da poremete ono što Bog odluči da uradi? (Ne mogu.) To ne može poremetiti nijedno ljudsko biće. Kada Bog odluči da nešto učini, neki ljudi mogu reći: „Ne verujem, protivim se, odbijam, prigovaram, imam problem sa tim”. Da li njihove reči drže vodu? (Ne.) Dakle, kada Bog vidi da ima onih koji se ne slažu, koji imaju nešto da kažu, koji ne veruju, da li treba da im ponudi objašnjenje? Da li On treba da im objašnjava kako i zašto nešto radi? Da li Bog to čini? On to ne čini. On se ne obazire na ono što te neznalice rade i govore: nije ga briga za njihov stav. U Njegovom srcu, ono što je Bog odlučio da učini je već odavno uklesano u kamenu: to je ono što je On odlučio da uradi. Sve stvari i događaji su pod kontrolom i suverenošću Božjih ruku, uključujući i to kada neko dobije dete, i kakvo je dete – podrazumeva se da je i ovo u Božjim rukama. Kada je Bog poslao glasnike da kažu Avrȃmu da će mu dati sina, Bog je, zapravo, odavno isplanirao mnoge stvari koje će kasnije učiniti. Koje će odgovornosti preuzeti njegov sin, kakav će život imati, kakvi će biti njegovi potomci – sve je to Bog odavno isplanirao i tu neće biti grešaka ili izmena. Stoga, može li cerekanje neke glupave žene nešto da promeni? Ne može ništa da promeni. A kada je došlo vreme, Bog je učinio kako je planirao i sve ovo se ispunilo, baš kao što je Bog rekao i odredio.

Kada je Avrȃmu bilo 100 godina, Bog mu je podario sina. Pošto je živeo 100 godina bez sina, Avrȃmovi dani su bili jednolični i usamljeni. Kako se oseća čovek od 100 godina bez dece, pogotovo bez sina? „Nešto nedostaje u mom životu. Bog mi nije podario sina, i moj život je pomalo usamljen, pomalo žalostan”. Ali kakvo je bilo Avrȃmovo raspoloženje kada je Bog poslao glasnike da mu kažu da će mu podariti sina? (Ushićenje.) Osim što je bio prepun radosti, bio je ispunjen i iščekivanjem. Zahvalio je Bogu na Njegovim blagodatima, što mu je dozvolio da odgaja dete u godinama koje su mu preostale. Kako je ovo bilo divno, i baš tako se i dogodilo. Dakle, zbog čega je morao da bude srećan? (Imao je potomke, njegova porodična loza bi se nastavila.) To je jedna stvar. Postojala je još jedna, najradosnija stvar – šta je to bilo? (Ovo dete je darovano lično od Boga.) Tako je. Kada običan čovek treba da dobije dete, da li Bog dolazi da mu to kaže? Da li On kaže: „Ja ti lično darujem ovo dete koje sam ti obećao”? Da li je to ono što Bog radi? Nije. Pa šta je to bilo posebno u vezi sa ovim detetom? Bog je poslao glasnike da lično kažu Avrȃmu: „U svojoj dobi od 100 godina, ti ćeš dobiti dete, ono koje ti je Bog lično darovao”. To je ono što je bilo posebno kod ovog deteta: Bog mu je lično javio i lično On podario dete. Kakva je ovo radosna stvar bila! I zar poseban značaj ovog deteta nije razlog da se probude neke misli u umovima ljudi? Kako se Avrȃm osećao kada je bio svedok rođenja ovog deteta? „Konačno imam dete. Božje reči su se ispunile; Bog je rekao da će mi dati dete i zaista je to učinio!” Kada se ovo dete rodilo i kada ga je držao u svom naručju, prvo što je osetio bilo je: „Ovo dete nisam primio iz ljudskih ruku, nego iz Božjih ruku. Ovo dete je došlo u pravo vreme. Njega mi je Bog darovao i ja moram dobro da ga vaspitam, dobro da ga obrazujem i da se postaram da obožava Boga i da se pokorava Božjim rečima, jer on dolazi od Boga”. Da li je on mnogo pazio na ovo dete? (Da.) Ovo je bilo posebno dete. Dodajte tome Avrȃmove godine i nije teško zamisliti koliko je voleo ovog dečaka. Obožavanje, nežnost i ljubav normalne osobe prema svom detetu nalazili su se i u Avrȃmu. Avrȃm je verovao rečima koje je izgovorio Bog i svojim očima je bio svedok ispunjenja Njegovih reči. On je takođe bio svedok ovih reči od trenutka kada su izgovorene pa do trenutka kada su se ispunile. Osećao je koliko su Božje reči autoritativne, koliko su čudesna Njegova dela i, što je najvažnije, koliko je Bogu stalo do čoveka. Iako je Avrȃm, gledajući dete, osetio složene i snažne emocije, u svom srcu je imao samo jednu stvar da kaže Bogu. Recite Mi, šta mislite da je on rekao? (Hvala Bogu!) „Hvala mom Gospodu!” Avrȃm je bio zahvalan, a takođe je izrazio svoju duboku zahvalnost i pohvalu Bogu. Ovo dete je bilo od izuzetnog značaja za Boga i Avrȃma. To je zato što je od trenutka kada je Bog rekao da će Avrȃmu dati dete, On planirao i odredio da će nešto postići: bilo je važnih stvari, velikih stvari koje je želeo da postigne kroz ovo dete. Takav je bio detetov značaj za Boga. A za Avrȃma, usled posebne Božje blagodati za njega, jer mu je Bog darovao dete, u toku istorije čitavog ljudskog roda i u pogledu čitavog čovečanstva, vrednost i značaj detetovog postojanja su bili izuzetni, bili su izvan uobičajenog okvira. I da li je to kraj priče? Nije. Ključni deo tek treba da počne.

Nakon što je Avrȃm primio Isaka od Boga, odgajio je Isaka kako mu je Bog zapovedio i tražio. U svom svakodnevnom životu tokom tih neupadljivih godina, Avrȃm je vodio Isaka na prinošenje žrtava i pričao Isaku priče o Bogu na nebu. Malo po malo, Isak je počeo da shvata stvari. Naučio je kako da zahvaljuje Bogu i da daje pohvale Bogu, naučio je kako da bude poslušan i da prinosi žrtve. Znao je kada se prinose žrtve i gde je oltar. Zatim dolazimo do ključne tačke ove priče. Jednog dana, u vreme kada je Isak počeo da razume stvari, ali još nije dostigao zrelost, Bog je rekao Avrȃmu: „Ne želim jagnje za ovu žrtvu. Ponudi Isaka umesto toga”. Da li su za nekoga poput Avrȃma, koji je toliko voleo Isaka, Božje reči bile kao grom iz vedra neba? Na stranu to što je Avrȃm bio toliko star – koliko bi ljudi u najboljim godinama – u 30-im i 40-im – moglo da podnese da čuje ovakvu vest? Da li bi iko mogao? (Ne bi.) A kakva je bila Avrȃmova reakcija nakon što je čuo Božje reči? „Kako? Da li je Bog pogrešio u onome što je rekao? Bog nikada ne greši, pa da li su moje stare uši pogrešno čule? Proveriću ponovo”. Pitao je: „Bože, da li ti tražiš od mene da ponudim Isaka? Da li je Isak žrtva koju Ti želiš?” Bog je rekao: „Da, tako je!” Nakon što je čuo ovu potvrdu, Avrȃm je znao da Božje reči nisu pogrešne, niti će se promeniti. To je bilo upravo ono što je Bog mislio. I da li je Avrȃmu bilo teško da ovo čuje? (Bilo je.) Koliko teško? U svom umu, Avrȃm je pomislio: „Posle svih ovih godina, moje dete je konačno počelo da raste. Ako ga prinesem kao živu žrtvu, to znači da će biti iskasapljen na oltaru kao jagnje na klanju. Biti iskasapljen znači da će on biti ubijen, a njegovo ubistvo znači da ću od danas pa nadalje ostati bez ovog deteta…” Pošto su njegove misli došle do ove tačke, usuđuje li se Avrȃm da razmišlja dalje? (Ne.) Zašto ne? Dalje razmišljanje bi mu nanelo još veći bol, kao zarivanje noža u srce. Dalje razmišljanje ne bi značilo razmišljanje o srećnim stvarima – značilo bi agoniju. Dete ne bi bilo odvedeno, pa da ga ne vidi nekoliko dana ili godina, ali da zna je živo; nije bilo kao da bi Avrȃm stalno razmišljao o njemu, a zatim ponovo sreo dete u nekom pogodnom trenutku kada odraste. To nije bio slučaj. Jednom kada bi dete bilo prineseno na oltar, njega više ne bi bilo, nikada ga više ne bi video, bilo bi žrtvovano Bogu, i vratilo bi se Bogu. Stvari bi bile kao što su bile ranije. Pre deteta, život je bio usamljen. I da li bi bilo bolno da su se stvari tako nastavile, da nikada nije imao dete? (Ne bi bilo mnogo bolno.) Imati dete, a zatim ga izgubiti – to je izuzetno bolno. To je strašna stvar! Vratiti ovo dete Bogu značilo bi da od tada pa nadalje, nikada više neće videti dete, njegov glas se više nikada neće čuti, Avrȃm ga više nikada neće gledati kako se igra, neće moći da ga odgaja, neće moći da ga nasmeje, ne bi ga video kako raste, ne bi mogao da uživa u svim porodičnim radostima koje proizilazile iz njegovog prisustva. Ostali bi samo bol i čežnja. Što je Avrȃm više razmišljao o tome, bilo mu je teže. Ali koliko god da mu je bilo teško, jedno je bilo jasno u njegovom srcu: „Ono što je Bog rekao i što će Bog učiniti nije bila šala, to nije moglo biti pogrešno, a još manje se moglo promeniti. Štaviše, dete je došlo od Boga, tako da je sasvim prirodno i opravdano da se prinese Bogu, a kada Bog to želi, ja sam dužan da ga vratim Bogu, bez kompromisa. Prošla decenija porodične radosti bila je poseban dar u kojem sam obilno uživao; trebalo bi da zahvalim Bogu, a ne da postavljam nerazumne zahteve od Boga. Ovo dete pripada Bogu, ne treba da polažem pravo na njega, on nije moje lično vlasništvo. Svi ljudi dolaze od Boga. Čak i ako se od mene traži da ponudim svoj život, ne bi trebalo da pokušavam da urazumim Boga ili da diktiram uslove, jer je dolazak deteta Bog meni lično najavio i darovao mi ga. Ako Bog kaže da ga prinesem za žrtvu, onda ću to uraditi!”

Iz minuta u minut, iz sekunde u sekundu, vreme je tako prolazilo, a trenutak žrtvovanja se sve više približavao. Ali umesto da biva sve nesrećniji, Avrȃm se osećao sve mirnije. Šta ga je smirilo? Šta je Avrȃmu omogućilo da izbegne bol i da ima ispravan stav prema onome što je trebalo da se desi? Verovao je da, s obzirom na sve što je Bog učinio, čovekov stav treba da bude pokoran i da ljudi ne treba da pokušavaju da urazume Boga. Kada su njegove misli došle do ove tačke, više nije osećao bol. Noseći mladog Isaka, prilazio je, korak po korak, ka bočnoj strani oltara. Na oltaru nije bilo ničega – ne kao što je uobičajno, kada bi jagnje već čekalo. „Oče, da li si pripremio današnju žrtvu?” upita Isak. „Ako nisi, šta će onda biti žrtvovano danas?” Šta je Avrȃm osetio kada je Isak ovo pitao? Da li je moguće da se osećao srećnim? (Nije.) Pa šta je uradio? Da li je mrzeo Boga u svom srcu? Da li se žalio Bogu? Da li se opirao? (Nije.) Ništa od ovoga. Šta ovo pokazuje? Iz svega što se potom dogodilo jasno je da Avrȃm zaista nije mislio na ovaj način. Spustio je drva koja će zapaliti na oltar i pozvao Isaka. I kada su u tom trenutku ljudi videli Avrȃma koji zove Isaka da priđe oltaru, šta su pomislili? „Ti si jedan starac bez srca. Nemaš ljudskosti. Ti nisi čovek! On je tvoj sin, da li zaista možeš da podneseš tako nešto? Možeš li to zaista da uradiš? Da li si ti zaista toliko okrutan? Da li ti uopšte imaš srca?” Zar to nije ono što ljudi misle? I da li je Avrȃm pomislio ove stvari? (Ne.) Pozvao je Isaka da stane pored njega i, ne mogavši da kaže ni reč, izvadio je konopac koji je pripremio i vezao Isaku ruke i noge. Da li ove radnje sugerišu da će ovo prinošenje žrtve biti stvarno ili lažno? Trebalo je da bude stvarno, istinito, a ne za predstavu. Podigao je Isaka na svoja ramena, i bez obzira na to koliko se malo dete opiralo i vikalo, Avrȃm nikada nije pomislio da odustane. Odlučno je stavio svog malog sina na ogrevno drvo, da ga spali na oltaru. Isak je plakao, vrištao, borio se – ali Avrȃm je vršio radnje za žrtvovanje Bogu, pripremajući sve za žrtvu. Nakon što je Isaka stavio na oltar, Avrȃm je izvadio nož koji se obično koristio za klanje jagnjadi i čvrsto ga uhvatio sa obe ruke, a zatim je podigao nož iznad glave i uperio ga u Isaka. Zatvorio je oči, i baš kada je trebalo da zarije nož, Bog se obratio Avrȃmu. Šta mu je Bog rekao? „Avrȃme, zadrži ruku!” Avrȃm nikada nije mogao ni da zamisli da bi Bog mogao da mu kaže tako nešto jer se spremao da Mu vrati Isaka. To nije bilo nešto što se usudio da pomisli. Pa ipak, jedna po jedna, Božje reči su mu se zabijale u srce. Tako je Isak spašen. Tog dana, žrtva koja je zaista prineta Bogu je stajala iza Avrȃma; to je bilo jagnje. To je Bog pripremio mnogo unapred, ali Bog nije dao nikakve ranije naznake Avrȃmu, već mu je umesto toga rekao da stane baš kada je podigao nož i bio spreman da ga zarije. Ovo niko nije mogao da zamisli, ni Avrȃm, ni Isak. Posmatrajući Avrȃmovo žrtvovanje Isaka, da li je Avrȃm zaista nameravao da žrtvuje svog sina ili se pretvarao? (On je zaista nameravao da to uradi.) On je zaista nameravao da to uradi. Njegovi postupci su bili iskreni, nije bilo prevare.

Avrȃm je ponudio svoje sopstveno telo i krv kao žrtvu Bogu – i kada ga je Bog naterao da ponudi ovu žrtvu, on nije pokušao da Ga urazumi govoreći: „Zar ne možemo da žrtvujemo nekog drugog? Uzmi mene ili bilo koju drugu osobu”. Umesto da kaže takve stvari, Avrȃm je Bogu dao svog najdražeg i najdragocenijeg sina. A kako je ponuđena ova žrtva? Avrȃm je čuo šta je Bog rekao, a onda Ga je samo poslušao i to uradio. Da li bi za ljude imalo smisla to što je Bog dao dete Avrȃmu, a nakon što je dete odraslo, tražio od Avrȃma da mu vrati dete, i hteo da mu ga oduzme? (Ne bi.) Iz ljudske perspektive, zar to ne bi bilo potpuno nerazumno? Zar ne bi izgledalo kao da se Bog poigrava sa Avrȃmom? Bog je jednog dana dao Avrȃmu ovo dete, a samo nekoliko godina kasnije, hteo je da mu ga oduzme. Ako je Bog želeo dete, trebalo je samo da ga uzme; nije bilo potrebe da se toj osobi nanese takva patnja tražeći da žrtvuje dete na oltaru. Šta je značilo prinošenje deteta kao žrtve na oltar? To da ga je Avrȃm morao zaklati, a zatim svojim rukama spaliti. Da li je ovo nešto što bi osoba mogla da podnese? (Nije.) Šta je Bog mislio kada je tražio ovu žrtvu? Da Avrȃm lično treba da uradi ove stvari: da lično zaveže svog sina, stavi ga na oltar, lično on ga ubije nožem, a zatim ga spali kao žrtvu Bogu. Ljudima bi se činilo da ništa od ovoga ne ukazuje na poštovanje čovekovih osećanja; ni jedna od ovih stvari ne bi imala smisla u skladu sa njihovim predstavama, načinom razmišljanja, etičkom filozofijom, moralom i običajima. Avrȃm nije živeo u vakuumu, niti je živeo u svetu mašte; živeo je u svetu ljudi. Imao je ljudske misli i ljudska gledišta. A šta je mislio kada ga je sve ovo snašlo? Pored njegove patnje i pored nekih stvari koje su ga zbunjivale, da li je u njemu bilo pobune ili odbacivanja? Da li je verbalno napao i vređao Boga? Ni u jednom trenutku. Upravo suprotno: od trenutka kada mu je Bog zapovedio da ovo uradi, Avrȃm se nije usuđivao da se prema tome olako odnosi, nego je odmah počeo da se priprema. I kakvo je bilo njegovo raspoloženje kada je počinjao sa ovim pripremama? Da li je bio zadovoljan, radostan i srećan? Ili je bio bolan, tužan i teškog srca? (Bio je bolan i tužan.) Bio je bolan! Svaki njegov korak je bio težak. Nakon što je postao svestan ove stvari i nakon što je čuo Božje reči, Avrȃmu se svaki dan činio kao godina; bio je nesrećan, nesposoban za radost, srce mu je bilo teško. Šta je, međutim, bilo njegovo jedno jedino uverenje? (Da se mora pokoriti Božjim rečima.) Tako je, verovao je da se mora pokoriti Božjim rečima. Rekao je sebi: „Blagoslovljeno da je ime mog Gospoda Jahve; ja sam jedan od Božjih ljudi i treba da poslušam Božje reči. Bez obzira da li je ono što Bog kaže ispravno ili pogrešno, i bez obzira na to kako je Isak došao meni, ako Bog traži, onda moram da Mu ga dam; takav je razum i stav koji čovek mora pronaći u sebi”. Avrȃm nije bio oslobođen bola ili teskoba nakon što je prihvatio Božje reči; osećao je bol i imao je teskobe koje nije bilo lako prevazići! Ipak, šta se na kraju dogodilo? Kao što je Bog želeo, Avrȃm je doveo svog sina, malo dete, pred oltar, i Bog je video sve što je uradio. Kao što je Bog posmatrao Noja, tako je posmatrao i svaki Avrȃmov pokret i bio je dirnut svime što Avrȃm uradio. Iako se stvari nisu završile onako kako je iko mislio, ono što je Avrȃm uradio je bilo jedinstveno u čitavom čovečanstvu. Da li on treba da služi za primer svima koji slede Boga? (Treba.) On je uzor svim ljudima koji slede Boga. Zašto kažem da je on uzor svim ljudima? Avrȃm nije razumeo mnoge istine, niti je čuo bilo kakve istine ili propovedi koje je Bog izgovorio njemu lično. On je samo verovao, usvojio Njegove reči i poslušao ih. Šta je njegova ljudskost posedovala što je bilo tako jedinstveno? (Razum stvorenog bića.) Koje reči to odražavaju? (Rekao je: „Blagoslovljeno neka je ime mog Gospoda Jahve; trebalo bi da poslušam Božje reči, i bez obzira da li one odgovaraju ljudskim predstavama ili ne, moram da se pokorim”.) U ovome se vidi da je Avrȃm posedovao razum normalne ljudskosti. Štaviše, to pokazuje da je on posedovao i savest normalne ljudskosti. A u čemu se ta savest ogledala? Avrȃm je znao da je Isaka darovao Bog, da je on poklon od Boga, da pripada Bogu, i da bi Avrȃm trebalo da ga vrati Bogu kada On zatraži, a ne da se stalno drži njega; takva je savest koju čovek treba da poseduje.

Da li ljudi danas imaju savest i razum? (Nemaju.) U kojim stvarima se to ogleda? Bez obzira koliko blagodati Bog daje ljudima, i koliko god blagoslova ili blagodati uživali, kakav je njihov stav kada se od njih zatraži da se oduže za Božju ljubav? (Otpor, a ponekad i strah od poteškoća i umora.) Strah od poteškoća i umora je konkretna manifestacija nedostatka savesti i razuma. Ljudi ovih dana pronalaze izgovore, pokušavaju da diktiraju uslove i sklapaju pogodbe – je li tako ili nije? (Jeste.) Oni se takođe žale, rade stvari površno i nepouzdano, žude za telesnom udobnošću – sve su to konkretne manifestacije ovoga. Ljudi danas nemaju savest, ali i dalje često veličaju Božje blagodati, broje sve te blagodeti, a dok ih broje, dirnuti su do suza. Međutim, nakon što završe sa brojanjem blagodati, to je kraj; oni ostaju površni i dalje, nastavljaju da mehanički otaljavaju posao, nastavljaju da budu varljivi, i dalje su lukavi i zabušavaju, bez ikakvih posebnih naznaka da su se pokajali. Koja je onda poenta tvog brojanja blagodati? Ovo je manifestacija nedostatka savesti. Dakle, kako se manifestuje nedostatak razuma? Kada vas Bog orezuje, vi se žalite, vaša osećanja su povređena, vi tada ne želite više da obavljate svoju dužnost i kažete da Bog nema ljubavi; kada malo propatite dok obavljate svoju dužnost, ili kada je okruženje koje vam je Bog uredio pomalo teško, malo izazovno ili mučno, vi to više ne želite da radite. Ni u jednom od različitih okruženja koje je Bog uredio vi ne možete da tražite da se pokorite, imate obzira samo prema svom telu i želite samo da se raspustite i divljate. Da li ovo znači, ili ne znači, da ste lišeni razuma? Vi ne želite da prihvatite suverenost i uređenja Boga, već samo želite da zadobijete koristi od Njega. Kada uložite malo rada i donekle propatite, vi potvrđujete svoje sposobnosti, mislite da ste iznad drugih dok uživate u pogodnostima svog statusa i počinjete da se ponašate kao nadređeni. Nemate želju da obavljate bilo kakav pravi posao, niti ste sposobni da sprovedete bilo kakav pravi posao – samo želite da naređujete i da budete nadređeni. Hoćete da budete zakon sami sebi, da radite šta želite i da bezobzirno činite zlodela. Osim što se raspustite i podivljate, ništa drugo se ne manifestuje u vama. Da li je ovo posedovanje razuma? (Nije.) Ako bi vam Bog dao dobro dete, a kasnije ti otvoreno rekao da će ti ga oduzeti, kakav bi bio tvoj stav? Da li bi mogao da imaš isti stav kao Avrȃm? (Ne bih.) Neki ljudi bi rekli: „Kako ne bih? Moj sin ima dvadeset godina i ja sam ga ponudio Božjoj kući, gde sada i obavlja dužnost!” Da li je ovo žrtva? U najboljem slučaju, ti si jednostavno izveo svoje dete na pravi put – ali takođe imaš i skriveni motiv: plašiš se da bi tvoje dete u suprotnom moglo da propadne u vrtlogu katastrofe. Zar nije tako? Ono što ti radiš se ne naziva žrtvovanjem; to uopšte nije isto što i Avrȃmovo žrtvovanje Isaka. Tu jednostavno nema poređenja. Kada je Avrȃm čuo šta mu je Bog zapovedio, koliko bi za njega bilo teško da postupi prema ovom uputstvu – ili za bilo kog drugog pripadnika čovečanstva? To bi bila najteža stvar na svetu; nema ničeg težeg. Ovo nije bilo jednostavno prinošenje žrtve kao kada se nudi nešto poput jagnjeta ili malo novca, to nije bila samo ovozemaljska imovina ili materijalni predmet, niti je to bila samo životinja koja nije imala veze sa osobom koja je prinosila žrtvu. To su žrtve koje čovek može da prinese uz kratkotrajno uložen napor – ali žrtva koju je Bog tražio od Avrȃma je bila život druge osobe. Osobe koja je bila od Avrȃmove krvi i mesa. To mora da je bilo jako teško! Dete je takođe imalo posebno poreklo, jer mu ga je sam Bog podario. Šta je bio Božji cilj kada mu je darovao dete? Cilj je bio da Avrȃm dobije sina koga bi odgajio do odraslog doba, koji bi se oženio i dobio decu, i tako nastavio porodično ime. Međutim, sada je ovo dete trebalo da bude vraćeno Bogu pre nego što postane punoletno, pa se te stvari nikada ne bi mogle ostvariti. Dakle, koja je svrha toga što je Bog dao dete Avrȃmu? Da li puki posmatrač može da vidi smisao u svemu tome? U svetlu ljudskih predstava, to nema smisla. Iskvareno čovečanstvo je sebično; niko ne bi mogao da vidi smisao u ovome. Ni Avrȃm to nije mogao da shvati; nije znao šta je, na kraju krajeva, Bog želeo da uradi, osim da je od njega tražio da žrtvuje Isaka. Dakle, kakav je izbor Avrȃm napravio? Kakav je bio njegov stav? Iako nije bio u stanju da shvati sve ovo, ipak je mogao da uradi onako kako je Bog zapovedao; poslušao je Božje reči i pokorio se svakoj reči Njegove zapovesti bez otpora ili traženja izbora, a još manje pokušavajući da diktira uslove ili urazumi Boga. Pre nego što je Avrȃm uspeo da shvati sve što se dešava, bio je u stanju da posluša i pokori se – što je apsolutno retko i za svaku pohvalu, i izvan mogućnosti bilo koga od vas koji ovde sedite. Avrȃm nije znao šta se dešava i Bog mu nije ispričao celu priču; a ipak, on je sve to ozbiljno shvatio, verujući da ljudi treba da se pokore bilo čemu što Bog želi, da ne postavljaju pitanja, da ako Bog ništa više ne kaže, onda to i nije nešto što ljudi treba da razumeju. Neki ljudi kažu: „Morate, pak, da proniknete do suštine stvari, sigurno, zar ne? Čak i ako to uključuje umiranje, morate znati zašto”. Da li je to stav koji stvoreno biće treba da ima? Kada ti Bog nije dozvolio da nešto razumeš, da li to treba da razumeš? Kada se od tebe traži da nešto uradiš, ti to i uradiš. Zašto komplikovati stvari? Da je Bog želeo da nešto razumeš, On bi ti to već objasnio; s obzirom da nije, nema potrebe da ti to razumeš. Kada se od tebe ne zahteva da razumeš i kada nisi u stanju da razumeš, sve zavisi od toga kako se ponašaš i da li možeš da se pokoriš Bogu. Ovo je teško za vas, zar ne? U takvim okolnostima, vi se ne pokoravate, a u vama ne ostaje ništa osim prigovaranja, pogrešnog tumačenja i otpora. Avrȃm je bio sušta suprotnost onome što je prikazano u vama. Kao i vi, on nije znao šta će Bog učiniti, niti je znao razloge za Božje postupke; on nije razumeo. Da li je želeo da pita? Da li je želeo da zna šta se dešava? Jeste, ali ako mu Bog nije rekao, gde bi drugo mogao da postavi pitanje? Koga bi mogao da pita? Božje stvari su misterija; ko može da odgovori na pitanja o Božjim stvarima? Ko može da ih razume? Ljudi ne mogu stati na mesto Boga. Pitajte nekog drugog, ali ni on neće razumeti. Možete razmišljati o tome, ali nećete to shvatiti, biće vam nerazumljivo. Dakle, ako nešto ne razumete, da li to znači da ne morate da uradite kako vam Bog kaže? Ako nešto ne razumete, možete li samo da posmatrate, odlažete, čekate priliku i tražite neku drugu opciju? Ako nešto ne možete da razumete – ako vam je to nerazumljivo – da li to znači da ne morate da se pokorite? Da li to znači da se možete držati svojih ljudskih prava i reći: „Ja imam ljudska prava; ja sam nezavisna osoba, pa šta Ti daje pravo da me teraš da radim gluposti? Ja stojim uspravno između neba i zemlje – mogu da Te ne poslušam”? Da li je ovako Avrȃm postupio? (Nije.) Pošto je verovao da je on samo obično i neupadljivo stvoreno biće, osoba pod Božjom suverenošću, odlučio je da posluša i da se pokori, da ne tretira olako nijednu od Božjih reči, već da ih sve u celini sprovede u delo. Šta god da Bog kaže, i šta god im Bog naredi, ljudi nemaju drugog izbora; oni moraju da slušaju, a nakon što su čuli, treba da odu i sprovedu to u delo. Štaviše, kada to sprovode u delo, ljudi bi trebalo da se u potpunosti pokore, sa mirom u duši. Ako ti priznaješ da je Bog tvoj Bog, onda bi trebalo da poslušaš Njegove reči, da sačuvaš mesto za Njega u svom srcu i da sprovedeš Njegove reči u delo. Ako je Bog tvoj Bog, onda ti ne treba da pokušavaš da analiziraš ono što ti On kaže; šta god On kaže se poštuje i nije važno što ti to ne razumeš ili ne shvataš. Važno je da treba da prihvatiš i pokoriš se onome što On kaže. Takav je stav imao Avrȃm kada su bile u pitanju Božje reči. Upravo zato što je Avrȃm imao ovakav stav, bio je u stanju da posluša Božje reči, bio je u stanju da se pokori onome što mu je Bog zapovedio i mogao je da postane neko ko je pravedan i savršen u Božjim očima. To je bilo uprkos činjenici da je u očima svih tih sujetnih i oholih ljudi Avrȃm izgledao glupavo i smeteno, zanemarivši život sopstvenog sina zarad svoje vere, i ležerno ga prinevši do oltara da bude zaklan. Kakav je to neodgovoran čin, mislili su; kakav je to nesposoban i bezdušan otac i koliko je sebičan kad može tako nešto da uradi zarad svoje vere! Tako se Avrȃm činio u očima svih ljudi. Ipak, da li ga je Bog tako video? Nije. Kako ga je Bog video? Avrȃm je bio u stanju da posluša i pokori se onome što je Bog rekao. U kojoj meri je mogao da se pokori? Učinio je to bez kompromisa. Kada mu je Bog zatražio ono što mu je najdragocenije, Avrȃm je vratio dete Bogu, žrtvovao ga je za Boga. Avrȃm je poslušao i pokorio se svemu što je Bog tražio od njega. Bilo da se posmatra kroz sočivo čovekovih predstava ili kroz oči iskvarenih ljudi, Božji zahtev je izgledao krajnje nerazuman, ali je Avrȃm ipak mogao da se pokori; ovo se svelo na pitanje njegove čestitosti koju je krasila istinska vera i pokornost Bogu. U čemu su se ogledale ta prava vera i pokornost? U samo dve reči: njegovoj poslušnosti. Pravo stvoreno biće ne može da poseduje ništa dragocenije ili vrednije i ništa ređe i vrednije pohvale. Upravo ta najdragocenija, retka stvar vredna pohvale je ono što danas toliko manjka Božjim sledbenicima.

Ljudi su danas obrazovani i puni znanja. Oni razumeju savremenu nauku i duboko su zaraženi, uslovljeni i pod uticajem tradicionalne kulture i izopačenih društvenih običaja; njihovi umovi su poput kovitlaca, gaje zamršene predstave, a iznutra su u potpunom neredu. Pošto su slušali propovedi tokom mnogo godina, i mada priznaju i veruju da je Bog Suveren nad svim stvarima, oni i dalje imaju preziran i nemaran stav prema svakoj Božjoj reči. Njihov stav prema ovim rečima je da ih ignorišu; to znači da zažmure i ogluše se o njih. Kakav je ovo čovek? On o svemu postavlja pitanje „zašto”; oseća potrebu da sve shvati i da sve temeljno razume. Izgleda da je veoma ozbiljan po pitanju istine; spolja gledano, njegovo ponašanje, cena koju plaća i stvari kojih se odriče ukazuju na njegov nepokolebljiv stav prema veri i verovanju u Boga. Međutim, zapitajte se ovo: da li se držite Božje reči i svakog Njegovog uputstva? Da li ih sve primenjujete? Da li ste vi poslušni? Ako u svom srcu nastavljaš da odgovaraš na ova pitanja sa „ne” i „nisam”, kakva uverenja ti onda imaš? S kojim krajnjim ciljem ti zapravo veruješ u Boga? Šta si uopšte dobio svojom verom u Njega? Da li su ove stvari vredne daljeg promišljanja? Da li vredi kopati po njima? (Vredi.) Svi vi nosite naočare; vi ste moderni, civilizovani ljudi. Šta je kod tebe stvarno moderno? Šta je kod tebe civilizovano? Da li to što si „moderan” i „civilizovan” dokazuje da si ti neko ko poštuje Božje reči? Takve stvari ne znače ništa. Neki ljudi kažu: „Ja sam visoko obrazovan i studirao sam teologiju”. Neki kažu: „Pročitao sam klasičnu Bibliju nekoliko puta i govorim hebrejski”. Neki kažu: „Bio sam toliko puta u Izraelu i lično sam dotakao krst koji je nosio Gospod Isus”. Neki kažu: „Bio sam na planini Ararat i video ostatke barke”. Neki kažu: „Video sam Boga” i „Uskrsnuo sam pred Bogom”. Kakva je korist od svega ovoga? Bog ne traži ništa zahtevno od tebe, samo da tačno poslušaš Njegove reči. Ako je ovo mnogo za tebe, onda zaboravi na sve ostalo; ništa što kažeš neće biti od koristi. Vi svi znate priče o Noju i Avrȃmu, ali poznavanje priča samo po sebi je beskorisno. Da li ste ikada razmišljali o tome šta je kod ta dva čoveka bilo najređe i za najveću pohvalu? Da li želite da budete kao oni? (Da.) Koliko ovo želite? Neki ljudi kažu: „Toliko želim da budem kao oni; razmišljam o tome kad god jedem, sanjam, obavljam svoju dužnost, čitam Božje reči i učim himne. Molio sam se za to toliko puta, čak sam i zavet napisao. Neka me Bog prokune ako ne poslušam Njegove reči. Samo što ja ne znam kada mi Bog govori; nije kao da mi se On obraća grmljavinom na nebu”. Kakva je korist od svega ovoga? Šta znači kada kažeš: „Toliko želim”? (To je samo pusta želja; to je puka čežnja.) Od kakve je koristi čežnja? To je kao kada kockar svaki dan ide u kazino; čak i kada sve izgubi, on i dalje želi da se kocka. Ponekad možda pomisli: „Još samo jedan pokušaj, a onda obećavam da ću odustati i da se nikada više neću kockati”. On isto misli, bilo da sanja ili jede, ali nakon razmišljanja o tome, ipak se vraća u kazino. Svaki put kada se kocka, kaže da će mu to biti poslednji put; i svaki put kada izađe na vrata kazina, kaže da se nikada više neće vratiti – a rezultat toga je da nakon što celog života pokušava, on i dalje nikada ne uspeva da prekine s tim. Da li ste vi kao taj kockar? Vi često odlučite da uradite neke stvari, a zatim poričete svoje odluke, vaša druga priroda je da obmanjujete Boga, a to nije lako promeniti.

III. Razotkrivanje načina na koji se ljudi danas odnose prema Božjim rečima

Koja je bila tema priča koje sam upravo ispričao? (O stavovima prema Bogu i o tome kako možemo da poslušamo Božju reč i da se pokorimo Bogu kada se neke stvari dogode.) Šta je bilo glavno čemu su vas ove dve priče naučile? (Treba slušati i pokoriti se, ponašati se u skladu sa zahtevima Božje reči.) Važno je naučiti da slušamo Božje reči i da u praksi primenjujemo poslušnost Božjim rečima. Ti kažeš da si Božji sledbenik, da si stvoreno biće, da si ljudsko biće u Božjim očima. Međutim, u onome što proživljavaš i pokazuješ, nema znakova pokornosti ili praktične primene koja dolazi nakon što čuješ Božje reči. Dakle, da li uz izraze „stvoreno biće”, „neko ko sledi Boga” i „ljudsko biće u Božjim očima” treba da ide znak pitanja kada se oni primenjuju na tebe? I, s obzirom na ove znakove pitanja, koliko veliku nadu u spasenje ti imaš? Ovo je nepoznato, šanse su male, a ni ti sam se ne usuđuješ da kažeš. Ranije sam ispričao dve klasične priče o tome kako poslušati Božje reči. Svako ko je čitao Bibliju i sledio Boga dugi niz godina već je upoznat sa ove dve priče. Ali, čitajući ove priče, niko nije izvukao jednu od najvažnijih istina: poslušnost Božjim rečima. Sada kada smo čuli priče o tome kako poslušati Božje reči, hajde da se okrenemo pričama o ljudima koji nisu poslušali Božje reči. Kad se pomene neposlušnost Božjim rečima, to mora da su priče o današnjim ljudima. Nešto od onoga što kažem vam možda vam nije prijatno čuti i možda vam vređa ponos i samopoštovanje, a pokazaće se da vam nedostaju čestitost i dostojanstvo.

Postoji komad zemlje na kojem sam zamolio neke ljude da posade povrće. Svrha je bila da ljudi koji obavljaju dužnost mogu da uzgajaju organsku hranu i da ne moraju da kupuju povrće koje nije organsko i koje tretirano pesticidima. Ovo je bila dobra stvar, zar ne? U jednom pogledu, svi žive zajedno, kao velika porodica, i svi zajedno mogu da veruju u Boga, držeći se na distanci od trendova i sukoba u društvu. Stvaranje takvog okruženja omogućava svima da se skrase kako bi obavljali svoje dužnosti. To je kada gledamo iz sužene perspektive. Iz šire perspektive, pogodno je saditi povrće koje će jesti oni koji obavljaju dužnost i koji imaju ulogu u širenju Božjeg jevanđelja. Kada kažem: „Posadite povrće koje će jesti ljudi koji u blizini obavljaju svoju dužnost”, zar ove reči nisu lako razumljive? Kada sam zamolio jednu određenu osobu da to uradi, on je razumeo i posadio je povrće koje se obično jede. Mislim da je nešto poput sadnje povrća jednostavna stvar. Svi obični ljudi to mogu. To nije tako teško poput širenja jevanđelja ili poput nekih drugih oblika crkvenog rada. Zato nisam obraćao previše pažnje na to. Nešto kasnije, otišao sam tamo i video da svi jedu povrće koje su sami posadili; čuo sam da ponekad nešto i preostane, i da su time hranili piliće. Rekao sam: „Posadili ste sve ovo povrće i imali ste dobar prinos. Da li ste nešto od toga poslali u crkve? Da li su ljudi u drugim crkvama mogli da jedu povrće koje smo posadili?” Neki ljudi su rekli da ne znaju odgovor na to. Neki su rekli da su ljudi na drugim mestima kupovali svoje sopstveno povrće i da nisu jeli ovo odavde. Svako je govorio drugačije. Niko nije mario za to; sve dok su oni sami imali nešto povrća za jelo, osećali su da nema problema. Nije li to grozno? Kasnije sam odgovornoj osobi rekao: „Potpuno je razumno da vi jedete ono što uzgajate, ali i drugi ljudi moraju da jedu. Da li je tačno da ste posadili toliko da niste mogli sve da pojedete, a da druga mesta i dalje moraju da kupuju povrće? Zar ti nisam rekao da se ovo povrće ne sadi samo da biste ga vi jeli – morate ga poslati i u druge obližnje crkve?” Da li vi mislite da bi stalno trebalo da im govorim šta da rade i da postavljam izričita pravila kada je u pitanju ova mala stvar? Da li je trebalo da napravim veliku pompu oko toga, da ih sve zajedno pozovem na skup i održim propoved? (Nije.) Ni ja ne mislim tako. Da li je moguće da ljudima može da manjka i ovo malo razumevanja? Da im manjka, onda ne bi bili ljudi. Zato sam toj osobi ponovio: „Požuri i pošalji povrće u druge crkve. Idi i uradi to.” „U redu”, rekao je, „postaraću se za to.” Takav je bio njegov stav. Nešto kasnije, ponovo sam otišao tamo i video ogromne zasade povrća u polju, povrća svih vrsta koje se mogu zamisliti. Pitao sam ljude koji su ih posadili da li su imali veliku berbu. Rekli su da je bilo toliko plodova da nisu mogli sve da pojedu, a nešto je i istrulilo. Ponovo sam pitao da li su ih poslali u obližnje crkve. Odgovorili su da ne znaju, da nisu sigurni. Rekli su to na vrlo neodređen i površan način. Bilo je jasno da ovu stvar niko nije shvatio ozbiljno. Dokle god su imali hranu za jelo, nisu marili ni za koga drugog. Još jednom sam otišao da potražim odgovornu osobu. Pitao sam ga da li su poslali povrće. Rekao je da jesu. Pitao sam kako je prošla isporuka. Rekao je da je povrće isporučeno. Da li vam zvuči kao da je u ovom trenutku postojao problem? Stav ovih ljudi nije bio ispravan. Oni nisu imali stav odanosti i odgovornosti kada su obavljali svoju dužnost, što je grozno – ali je ono što je usledilo bilo još strašnije. Kasnije sam pitao braću i sestre u obližnjim crkvama da li su primili neku isporuku povrća. „Poslato je”, odgovorili su, „ali je ono bilo u gorem stanju od povrća koje biste našli bačeno na pijaci. Nije bilo ničega osim trulog lišća pomešanog sa peskom i šljunkom. To povrće nije bilo jestivo.” Kako se osećate kada ovo čujete? Ima li gneva u vašem srcu? Jeste li besni? (Jesmo.) I kad ste svi besni, da li mislite da bih i ja bio ljut? Oni su nerado poslali povrće, i taj su posao jako loše uradili. A ko je bio uzrok ovog lošeg učinka? Među njima je bio jedan zao čovek koji je sprečio da povrće bude poslato. Šta je on rekao nakon što sam naredio da se povrće isporuči? „Pošto mi ti kažeš da to uradim, pomešaću trulo lišće i povrće koje mi ne želimo da jedemo i poslaću im to. To se računa kao isporuka, zar ne?” Saznavši ovo, naredio sam da se ovo demonsko đubre od čoveka izbaci. Kakvo je ovo bilo mesto, kad se on usudio da se ponaša kao tiranin? Ovo je Božja kuća. To nije društvo i nije slobodno tržište. Ako ovde dobijaš napade besa i ponašaš se kao tiranin, onda ovde nisi dobrodošao i ne mogu da podnesem da te vidim pod Svojim nosom. Požuri i gubi se! Udalji se od Mene što više možeš, vrati se odakle si došao! Da li mislite da je bilo ispravno da Ja ovako postupim? (Jeste.) Zašto? (Ovakvim ljudima nedostaje ljudskosti.) Zašto onda neki ljudi kojima nedostaje ljudskosti nisu oterani? Neki ljudi nemaju savest ni razum i ne tragaju za istinom, ali ne čine zlodela, ne ometaju rad crkve, ne utiču na vršenje dužnosti drugih ljudi, niti utiču na crkveni život. Ovakvu osobu za sada treba zadržati da pruža usluge, ali, kada počini zlo i kada krene da prekida rad i da smeta, onda nije kasno da joj se pokažu vrata. Pa zašto sam morao da izbacim ovo đubre od čoveka? Želeo je da se ponaša kao tiranin i da donosi odluke u Božjoj kući. Uticao je na normalne živote braće i sestara, kao i na rad Božje kuće. Neki ljudi su rekli da je previše sebičan, previše lenj, da je svoju dužnost obavljao površno. Da li je to bio slučaj? Želeo je da se suprotstavi svoj braći i sestrama, svima koji vrše dužnost, pa i Bogu. Hteo je da preuzme Božju kuću. Hteo je da donosi odluke u Božjoj kući. Ako je želeo da donosi odluke, onda je trebalo da uradi nešto dobro. Ali, on nije učinio ništa dobro. Sve što je učinio štetilo je interesima Božje kuće i povredilo je Božji izabrani narod. Da li biste mogli da tolerišete nekog ko je ovakav? (Ne bismo.) A kad niko od vas to ne bi mogao, da li mislite da bih ja mogao? Danas ima ljudi koji su još uvek nezadovoljni činjenicom da je zao čovek uklonjen. Oni ne mogu da ga prozru, ali se i dalje u svojim umovima bore protiv Mene. Danas ima ljudi koji, na pomen te osobe, još uvek ne smatraju da sam ovo uradio kako treba, koji misle da Božja kuća nije pravedna. Kakva je ovo banda? Da li znate kako je ovaj čovek brao zelje koje je uzgajao? Obično iščupaš celu biljku da bi jeo, zar ne? Da li neko samo kida lišće? (Ne.) Pa, ovaj čudan momak nije dozvolio drugima da iščupaju celu biljku; rekao im je da samo pokidaju lišće. Ovo je bio prvi put da sam naišao na tako nešto. Zašto mislite da je to uradio? Zašto nije dozvolio ostalima da čupaju celu biljku? Kada bi izvukli celu biljku, onda bi njiva ostala prazna i zemlja bi se morala izorati i ponovo zasaditi. Da bi se rešio te muke, zamolio je druge da otkinu lišće. Kada je rekao ljudima da to urade, niko se nije usudio da mu se suprotstavi. Bili su kao njegovi robovi – radili su sve ono što im je rekao. Tamo je on donosio odluke. Dakle, da li mislite da je prihvatljivo da se takvog čoveka ne otarasite? (Nije.) Dozvoliti ovakvoj osobi da ostane bilo bi zlo. Kada povremeno i pokaže neko dobro ponašanje, to je zato što u to nisu uključeni njegovi vlastiti interesi. Pažljivo pogledajte šta sve on čini: ne postoji nijedna stvar koja ne ometa i ne šteti interesima drugih, niti ijedna stvar koja ne šteti interesima Božje kuće. Ova osoba je rođena kao demon, postavlja se protiv Boga i antihrist je. Može li se takvoj osobi dozvoliti da ostane u Božijoj kući? Da li zaslužuje da obavlja svoju dužnost? (Ne.) A ipak, i dalje neki ljudi pokušavaju da odbrane ovakvu osobu. Koliko su oni smeteni? Zar ovo nije odvratno? Da li pokušavaš da pokažeš da u tebi ima ljubavi? Ako u tebi ima ljubavi, onda se ti pobrini za njega; ako u tebi ima ljubavi, neka tebi naudi – ali ne dozvoli da šteti interesima Božje kuće! Ako u tebi ima ljubavi, onda, kada se on ukloni, ti pođi s njim – šta radiš ovde još uvek? Da li su ovi ljudi poslušni i pokorni? (Nisu.) Rođeni su kao banda demona. Taj čovek nije poslušao ništa što sam rekao. Da sam rekao na zapad, on bi krenuo na istok, a da sam rekao na istok, on bi krenuo na zapad. Bio je uporan da Mi se suprotstavi u svemu. Zašto mu je bilo tako teško da Me makar malo posluša? Da li je to što sam ga zamolio da pošalje povrće drugoj braći i sestrama značilo da će biti lišen svog dela? Da li sam ga lišio prava da jede to povrće? (Nisam.) Pa, zašto ga onda nije poslao? Nije morao sam da ga nosi, to nije zahtevao nikakav napor sa njegove strane. Ali, ne samo da drugima nije dao nimalo dobrog povrća, nego im je poklonio trulo povrće. Koliko on mora biti loš da to uradi? Može li se on smatrati osobom? Rekao sam mu da pošalje povrće, a ne otpatke. Nešto tako jednostavno, tako lako, što može da obavi pokretom ruke, a on ni to nije mogao da uradi. Da li je ovo osoba? Ako čak ni ovako nešto ne možeš da uradiš, kako možeš da tvrdiš da si pokoran Bogu? Ti ukrštaš rogove, uzvraćaš, a ipak pokušavaš da izmoliš mesto u Božjoj kući. Može li se tako nešto ikada ostvariti? Čak i danas ima onih koji nisu zaboravili: „Jednom si nam povredio osećanja. Jednom si izbacio nekolicinu od nas, ali se mi nismo složili s tim; želeli smo da ti ljudi ostanu, ali ti nisi hteo da im daš šansu. Da li si ti pravedni bog?” Da li mislite da bi demoni ikada rekli da je Bog pravedan? (Nikada.) Njihova usta mogu reći da je Bog pravedan, ali kada Bog deluje, to im ne odgovara; ne mogu da nateraju sebe da pohvale Božju pravednost. To su demoni i licemeri.

Šta pokazuje čak i tako mala stvar kao što je isporuka povrća? Da li je ljudima lako da se pokore Bogu i da poslušaju Božje reči? (Nije.) Ljudi jedu hranu koju im je Bog dao, žive u kućama koje im je Bog dao, koriste stvari koje im je Bog dao, ali kada Bog od njih zatraži da podele višak svog povrća sa drugima, da li su pokorni? Mogu li ove reči u njima uroditi plodom? Mogu, u ljudima. Mogu se izvršiti u ljudima. Ali, u đavolima, Sotonama i antihristima, te reči nikada neće uroditi plodom. Taj čovek je pomislio u sebi: „Ako pošaljem ovo povrće, da li će se neko setiti ovog mog dobrog dela? Ako drugi jedu ovo povrće i kažu da je to božija blagodat, da me je bog zamolio da to uradim, ako svi budu zahvalni bogu, ko će meni zahvaliti? Ja sam heroj iza kulisa, ja sam se trudio. Ja sam bio taj koji je posadio povrće. Trebalo bi meni da zahvališ. A ako to ne uradiš, ako ne znaš da sam ja to uradio, onda možeš samo da sanjaš da ćeš da jedeš povrće koje sam ja uzgajao!” Nije li upravo to pomislio? I nije li ovo zlo? To je takvo jedno zlo! Kako bi zla osoba mogla da primenjuje istinu i da se pokorava Božjim rečima? Ova osoba je rođena kao đavo i kao Sotona. On se suprotstavlja Bogu, opire se istini i prezire je. On nije u stanju da posluša Božje reči, pa da li uopšte ima potrebe da ih posluša? Nema. Dakle, kako bi trebalo rešiti takvu stvar? Treba takvog čoveka izbaciti i pronaći nekoga ko može da sluša i da zauzme njegovo mesto. To je to, tako je jednostavno. Da li je rešavanje stvari na ovaj način prikladno ili nije? (Prikladno je.) I ja tako mislim. Ako ne ode, izazvaće probleme i naškodiće svima ostalima. Neki ljudi kažu: „Da li si Ti nezadovoljan jer nije poslušao Tvoje reči? Sve što je učinio bilo je pokazivanje neposlušnosti prema Tebi – da li je to bilo tako ozbiljno? Ti si ga odbacio zbog nečeg tako trivijalnog, a on zapravo nije učinio ništa loše. Samo je poslao neko pokvareno povrće, a bilo je i par slučajeva kada ništa nije poslao i kada Te nije poslušao. To je mala stvar, zar ne?” Da li je to slučaj? (Nije.) Pa, kako vi mislite da ja gledam na ovo? Nije mogao da Me posluša ni kada je u pitanju bilo nešto tako sitno, ali je ovde pokušao da ometa stvari na nerazuman način. Ovo je Božja kuća, ništa ovde nije pripadalo njemu. Svaka travka, svako drvo, svaki brežuljak, svaka vodena površina ovde – on nije imao ovlašćenja da kontroliše ništa od toga niti da donosi odluke o bilo kojoj od ovih stvari. Pokušao je da donosi odluke, da ometa stvari na nerazuman način. Šta je on bio? Ništa njegovo ne bi bilo uzeto ni iskorišćeno, niti bi bilo šta što je njemu pripadalo bilo poslato drugima; sve što se od njega tražilo bilo je da se pokrene i da kako valja ispuni obaveze, ali ni to nije mogao da uradi. Pošto on to nije mogao, ja ga nisam priznao za vernika, pa je morao da izađe iz Božje kuće; morao je da bude uklonjen! Da li je bilo razumno da to uradim? (Jeste.) Ovo su upravne odluke Božje kuće. Kad bih naišao na tako zlu osobu koja čini zlodela i kad je ne bih uklonio, kad ne bih izrazio nikakav stav prema njoj, šta mislite koliko bi ljudi onda bilo povređeno? Zar ovo u Božjoj kući ne bi izazvalo rasulo? I zar upravne odluke Božje kuće ne bi tada postale prazne reči? Dakle, šta je propisano upravnim odlukama Božje kuće u pogledu ovih neposlušnih demona i antihrista koji izazivaju ometanja, koji nerazumno koče stvari i bestidno se ponašaju? Uklonite ih i proterajte iz Božje kuće. Uklonite ih iz redova braće i sestara. Oni se ne ubrajaju u članove Božje kuće. Šta mislite o ovakvom postupanju sa njima? Kada se ljudi ove vrste uklone, sav posao će se odvijati glatko. Đavoli i Sotone nastoje da iskoriste čak i nešto tako minorno kao što je konzumiranje povrća. Oni pokušavaju da donose odluke čak i u vezi sa tim, i da rade šta žele. Sve o čemu smo pričali minorne su stvari, ali, kako god bilo, sve se to dotiče najelementarnije od svih istina. Najelementarnija istina jeste poslušati Božje reči. Kakva je narav onih koji ni to ne mogu? Da li oni poseduju savest i razum normalnih ljudi? Ne, nimalo. To su ljudi kojima nedostaje ljudskosti.

Pored povrća, ljudi u svakodnevnom životu takođe moraju da konzumiraju meso i jaja. Zato sam nekim ljudima rekao da zadrže nekoliko pilića i da ih hrane žitom, povrćem i sličnim stvarima. Pilići bi trebalo da budu iz slobodnog uzgoja. Tako bi kokoške nosile bolja jaja od onih koja se prodaju na pijacama. Samo pileće meso bi takođe bilo organsko; u najmanju ruku, ne bi sadržalo hormone i ne bi bilo štetno za ljude kada ga jedu. Te kokoške možda neće dati mnogo jaja ili mesa, ali bi kvalitet bio zagarantovan. Razumete li šta mislim? (Da.) Onda Mi recite, koliko informacija sadrži ovo što sam upravo rekao? Prvo, uzgoj pilića na ovaj način bi nam doneo organska jaja za jelo. Bez obzira koliko takvih jaja bismo mogli da pojedemo, u najmanju ruku, ne bismo morali da jedemo jaja koja sadrže antibiotike. To se tražilo od jaja. Drugo, od mesa se tražilo da ne sadrži hormone, tako da ljudi ne bi imali nikakvih nedoumica oko toga da li da ga jedu. Da li je bilo previše tražiti ijednu od ovih stvari? (Nije.) Zahtevi koje sam izneo ne samo da nisu bili preterani, već su bili i praktični, zar ne? (Jesu.) Nešto kasnije, ljudi su kupili i othranili piliće. Kada su koke počele da daju jaja, mi smo ih jeli; međutim, osećao se slab ukus antibiotika, slično kao u jajima kupljenim u supermarketu. Malo sam razmislio o tome: da li su kokama davali hranu koja je sadržala antibiotike? Kasnije sam ljude koji su brinuli o pilićima upitao kakvu su hranu pilići jeli, a oni su mi rekli da su jeli prah od kostiju. „Ne treba nam da ove kokoške rano nose jaja. Hranite ih uobičajenim organskim metodama koje važe za slobodni uzgoj. Neka nose jaja normalno”, rekao sam. „Ne držimo ih da bismo dobili mnogo jaja, već samo da bismo mogli da jedemo organska jaja. To je sve što nam je potrebno.” Šta sam mislio kada sam to rekao? Govorio sam im da ne hrane kokoške ničim što sadrži antibiotike, hormone i slično. Kokoškama je trebalo davati drugačiju hranu od one koju jedu kokoške na drugim mestima. Na drugim mestima, kokoške potpuno odrastu za samo tri meseca, nose jaja svaki dan i koriste se kao mašine za nošenje jaja sve do dana kada ih zakolju. Da li ta praksa daje dobra jaja? I da li je meso ukusno? (Nije.) Tražio sam da kokoške budu slobodne, da im se omogući da se kreću napolju, da jedu insekte i korov, a da ih zatim hrane nekim žitaricama, zrnevljem i slično. Iako bi to proizvelo manje jaja, kvalitet bi bio bolji; to bi bilo dobro i za kokoške i za ljude. Da li je to što sam tražio bilo lako ostvariti? (Bilo je.) I da li je bilo lako razumeti? Da li je bilo teško poslušati ovo što sam rekao? (Bilo je lako razumeti. Ovo nije bilo teško.) Nije mi delovalo da je bilo ikakvih poteškoća. Bilo je lako. Nisam postavljao nikakve zahteve u vezi sa brojem proizvedenih jaja, već samo u vezi sa njihovim kvalitetom. Ljudi sa normalnim razumom i normalnim načinom razmišljanja ovo bi razumeli čim bi čuli. Osetili bi da je ovo jednostavno, da je izvodljivo, i ubrzo zatim bi ga sproveli u delo. To se zove poslušnost. Da li su to učinili ljudi koji su gajili kokoške? Da li su bili sposobni za to? Mogućnost da to urade bi značila da poseduju razum normalne ljudskosti. Nemogućnost da to urade bi značila da postoji problem. Ubrzo nakon što sam to rekao, vreme se promenilo i zahladnelo je. Na osnovu normalnih zakona prirode, to bi uzrokovalo da kokoške prestanu da nose jaja. Ali, desilo se nešto što nam mnogo govori: kada je postalo hladnije, kokoške nisu nosile manje, već više jaja. Svakog dana je bilo jaja za jelo, ali žumanca nisu bila tako žuta kao nekada, a belanca su postajala sve tvrđa. Jaja su postajala sve manje ukusna. Šta se dešavalo? Rekao sam: „Šta se, zaboga, dešava? Već je dovoljno teško ovim kokoškama da prežive zimu, šta to radite pokušavajući da ih sada naterate da nose jaja za ishranu ljudi? To je malo okrutno!” Kada sam kasnije otišao i pitao, otkrio sam da su kokoške i dalje dobijale hranu koja je kupljena negde drugde – hranu koja je garantovala da će nastaviti da nose jaja, bez obzira na to da li je proleće, leto, jesen ili zima. „Kokoške normalno ne nose jaja tokom ovog godišnjeg doba. Možemo da se snađemo bez jaja. Samo nastavite da brinete o kokoškama. Kada dođe proleće, ponovo će početi da nose jaja i ona će biti dobrog kvaliteta,” rekao sam. „Ne budi proždrljiv. Nisam tražio od tebe da ih nateraš da stalno nose jaja, niti da i dalje obezbeđuješ jaja tokom zime. Pošto to nisam tražio od tebe, zašto si nastavio da im daješ tu hranu koju si kupio? Zabranjeno ti je da ih ponovo hraniš time.” Da li sam bio jasan? Prvo, nisam zahtevao da mora biti jaja za jelo bez obzira na godišnje doba. Drugo, rekao sam mu da ne daje kokoškama tu hranu, da ne ubrzava proces nošenja jaja. Da li je bilo teško ostvariti ovaj mali zahtev? (Nije.) Ali, rezultat toga je bio da sam nešto kasnije pojeo nekoliko jaja koja su naše kokoške ponovo snele. Rekao sam Sebi: kako je smetena ova ekipa, kako to da nisu poslušali ono što sam rekao? Kokoške su i dalje nosile jaja, tako da definitivno nisu promenili hranu – to je ono što se dešavalo.

Šta možete da zaključite iz onoga što se desilo sa uzgojem pilića? (Da se ljudi ne pokoravaju i da nisu poslušni Božjim rečima.) Neki ljudi su rekli: „Poslušnost božjim rečima – to znači slediti božiju volju. Moramo ih poslušati kada su u pitanju velike i uzvišene stvari, to su one stvari koje se tiču božje volje, izvršenja božijeg dela, kao i njegovog glavnog dela. Sve o čemu si govorio odnosi se na trivijalne stvari iz svakodnevnog života, koje nemaju nikakve veze sa tim da sledimo božju volju – tako da ne moramo da radimo onako kako ti kažeš. Ono o čemu govoriš nije povezano sa našom dužnošću, niti sa našim pokoravanjem i poslušnošću božjim rečima, tako da imamo opravdanja da ti se usprotivimo, da izaberemo hoćemo li te poslušati ili ne. Štaviše, šta ti znaš o normalnom ljudskom životu, o porodičnim stvarima? Ti ne razumeš, pa nemaš pravo da govoriš o tome. Nemoj nam pričati gluposti – ne moramo da te poslušamo u vezi sa ovim.” Nije li to ono što su oni mislili? I da li je bilo ispravno razmišljati na taj način? (Nije.) Gde je bila greška? (Slediti Božju volju znači da se ne prave razlike između velikih i malih tema. Sve dok su to Božje reči, ljudi treba da ih poslušaju, treba da se pokore i da ih sprovedu u delo.) Neki ljudi su rekli: „Pokoravam se božjim rečima koje su istina. Ne moram da budem poslušan onima koje nisu istina. Ja se pokoravam samo istini. ’Slediti božji put’ znači pratiti, biti poslušan i pokoriti se onom delu reči koje dolaze iz božjih usta i koje su istina. Reči koje se tiču života ljudi i koje nisu povezane sa istinom mogu se zanemariti.” Da li je takvo shvatanje ispravno? (Nije.) Pa, kako vi gledate na istinu i na Božje reči? Zar oni nisu pravili razliku između Božjih reči i istine? I nije li ovo pretvorilo istinu u puku figuru? Zar oni nisu smatrali istinu veoma šupljom? Božije stvaranje svih stvari, Božje stvaranje oblika i boja lišća na drveću, oblika i boja cveća, postojanje i razmnožavanje svih stvari – ima li sve ovo neke veze sa istinom? Ima li neke veze sa čovekovim spasenjem? Da li je struktura ljudskog tela povezana sa istinom? Ništa od ovoga nije povezano sa istinom, ali svi oni dolaze od Boga. Ako se ništa od ovoga ne tiče istine, možeš li da ne priznaš njihovu tačnost? Možeš li da porekneš njihovu tačnost? Možeš li da uništiš zakone Božjeg stvaranja kako ti se prohte? (Ne možeš.) Dakle, kakav bi trebalo da bude tvoj stav? Moraš da se pridržavaš tih zakona. Kada postoje stvari koje ne razumeš, ispravno je da se pouzdaš u ono što je došlo iz Božjih usta. Ti ne treba da ih proučavaš niti da pokušavaš da ih razumeš veoma duboko – samo treba da ne kršiš njihove zakone. Upravo to znači verovati i pokoriti se. Kada je reč o navikama, o zdravom razumu, o pravilima svakodnevnog života i o drugim stvarima koje Bog zahteva u svakodnevnom životu ljudi, a koje se ne dotiču čovekovog spasenja, iako možda te stvari nisu u istom rangu sa istinom, sve su to pozitivne stvari. Sve pozitivne stvari dolaze od Boga, pa ljudi treba da ih prihvate – ove reči su tačne. Osim toga, budući da su ljudi, koji razum i savest treba da se nađe u njima? Pod jedan, oni treba da nauče kako da budu poslušni. Da budu poslušni čijim rečima? Da poslušaju reči đavola i Sotone? Da poslušaju reči ljudi? Da poslušaju reči velikih ljudi, izuzetnih ljudi? Da poslušaju reči antihrista? Ništa od toga. Trebalo bi da budu poslušni Božjim rečima. Koja načela i specifične postupke pronalazimo u praktikovanju poslušnosti Božjim rečima? Ne moraš da analiziraš da li su te reči tačne ili nisu, i ne treba da pitaš za razlog. Ne treba da čekaš da ih razumeš pre nego što ih primeniš u praksi. Umesto toga, prvo bi trebalo da ih saslušaš, primeniš, izvršiš i pridržavaš ih se, što bi takođe trebalo da bude tvoj prvi stav. Samo tada ćeš biti stvoreno biće, jedno prikladno i pravo ljudsko biće. Ako su čak i ovi najelementarniji standardi ponašanja izvan tvojih mogućnosti i ako Bog ne priznaje da si ti čovek, možeš li tada da staneš pred Njega? Da li si dostojan da čuješ Božje reči? Da li si dostojan da čuješ istinu? Da li si dostojan spasenja? Ti ne ispunjavaš uslove ni za jednu od ovih stvari.

Da li su ljudi o kojima sam upravo govorio u priči o kokoškama i jajima bili poslušni i da li su se pokorili? (Nisu.) Kako su se odnosili prema Božjim rečima? Kao prema povetarcu koji duva pored njihovih ušiju, dok su u mislima imali određeni stav: „Ti kaži šta imaš da kažeš, a ja ću učiniti ono što moram. Ne zanimaju me tvoji zahtevi! Dovoljno je da ti obezbedim jaja za jelo – koga briga kakva jaja jedeš. Želiš da jedeš organska jaja? Nema šanse. Samo ti sanjaj! Tražio si od mene da uzgajam kokoške i ja ih ovako gajim, ali ti, povrh toga, imaš nove zahteve – da li imaš pravo da govoriš o tome?” Da li su to ljudi koji su poslušni i koji se pokoravaju? (Nisu.) Šta oni pokušavaju da urade? Pokušavaju da se pobune! Božja kuća je mesto gde Bog govori i radi, mesto gde vlada istina – ako ovi ljudi nisu poslušali i nisu se pokorili Božjim rečima koje im je Bog rekao u lice, da li oni mogu da primenjuju Božju reč iza Njegovih leđa? Tek to nije verovatno! Od malo verovatnog do još manje verovatnog: u pogledu ove dve stvari, da li je Bog njihov Bog? (Nije.) Dakle, ko je njihov bog? (Oni sami.) Tako je – oni sebe tretiraju kao boga, veruju u sebe. U tom slučaju, šta oni još uvek rade ovde? Pošto su oni sami sebi bog, šta oni rade time što mašu zastavom vere u Boga? Zar ovo nije obmanjivanje drugih ljudi? Zar ne obmanjuju sami sebe? Ako je to stav koji ti ljudi imaju prema Bogu, da li su u stanju da budu poslušni? (Zaista nisu.) Čak i po pitanju nečeg tako sitnog, oni ne mogu da poslušaju Božju reč ili da se pokore Bogu; Božje reči nemaju uticaja na njih, ne prihvataju ih i ne mogu da im se pokore. Mogu li se takvi ljudi spasiti? (Ne mogu.) Pa koliko su oni daleko od spasenja? Predaleko, ni blizu! Iznutra gledano, da li je Bog spreman da spase one koji se ne pokoravaju Njegovim rečima, koji Mu se suprotstavljaju? Definitivno nije. Čak ni ljudi koji ovo mere na osnovu sopstvenih misli, ne bi bili voljni da to urade. Kada bi ovakvi đavoli i Sotone zauzeli stav protiv tebe, sa namerom da ti se suprotstave u svakom pogledu, da li bi ih spasio? Nemoguće. Niko ne želi da spašava takve ljude. Sa takvima niko ne želi da se sprijatelji. Što se tiče uzgoja pilića – nešto tako minorno je učinilo da se razotrije ljudska priroda; u nečemu tako malom, ljudi nisu bili u stanju da poslušaju ono što sam rekao. Zar ovo nije ozbiljan problem?

Hajde da u okviru sledeće teme pričamo o ovcama. Naravno, to i dalje ima veze s ljudima. Stiglo je proleće. Vreme je bilo toplo i cveće je cvetalo. Zelenilo je bujalo, trava je bila zelena. Sve je počelo da zrači životom. Ovce su cele zime jele seno i nisu više htele da ga jedu, pa su iščekivale da trava ozeleni, te da mogu da je svežu jedu. Pogodilo se da je to takođe bio i period kada su se ovce jagnjile, što je značilo da je ovcama bilo još potrebnije da jedu zelenu travu. S većom količinom i boljim kvalitetom trave, ovce bi davale više mleka, i jagnjad bi brže rasla. Ljudi bi takođe bili srećni da to vide, radovali su se tome: lepo debelo jagnje koje je do dolaska jeseni spremno za jelo. A s obzirom na to da su ljudi imali čemu da se raduju, da li je trebalo da smisle načine da jaganjcima daju više dobre trave za jelo, da ih nahrane da budu jaki i debeli? Zar nije trebalo ovako da razmišljaju: „Trava u polju trenutno nije dobra. Jaganjci će sporo rasti ako je budu jeli. Gde ima dobre trave?” Zar nije trebalo da se malo potrude oko toga? Ali, ko zna o čemu je mislio onaj koji je čuvao ovce. Jednog dana sam otišao da vidim ovce. Video sam da su jaganjci dobro, poskočili su ugledavši ljude i uspinjali su se odupirući se prednjim nogama o potkolenice ljudi, u želji da razgovaraju sa njima. Nekim jaganjcima su izrasli rogovi, pa sam ih držao za njihove male rogove i igrao se s njima. Ti jaganjci su bili dobro, ali su bili vrlo mršavi i suvi. Razmišljao sam o tome kako su jaganjci mekani i kako njihova vuna nije gusta, ali su i dalje topli, i pomislio sam kako bi bilo bolje da se malo ugoje. Razmišljajući o tome, upitao sam osobu koja je čuvala ovce: „Da li je ova trava lošeg kvaliteta? Da li je nema dovoljno na pašnjaku gde ovce pasu? Da li bi trebalo izorati zemlju i posejati neku novu travu, kako bi imalе dovoljno da pasu?” Rekao je: „Nema dovoljno zelene trave za jelo. Trenutno, ovce još uvek jedu seno.” Kada sam to čuo, rekao sam: „Zar ne znaš koje je godišnje doba? Zašto ih još uvek teraš da jedu seno? Ovce su se ojagnjile, trebalo bi da jedu dobru, zelenu travu. Zašto ih još uvek teraš da jedu seno? Da li ste razmišljali o tome kako da ovo rešite?” On je pronašao gomilu izgovora. Kada sam mu rekao da izore polje, rekao je da ne može – kad bi to uradio, ovce ne bi imale šta sada da jedu. Šta vi mislite nakon što ste čuli sve ovo? Da li osećate neki teret? (Ja bih razmišljao o načinu na koji mogu da pronađem dobar pašnjak sa travom, ili da pokosim nešto trave na drugom mestu.) To je jedan od načina da se ovo reši. Moraš da razmišljaš o rešenju. Nemoj samo da napuniš stomak i da zaboraviš na sve ostalo – ovce takođe treba da se nahrane. Kasnije sam rekao nekolicini drugih ljudi: „Da li se ovo polje može izorati? Čak i ako posejete travu u jesen, ovce će moći da jedu zelenu travu sledeće godine. Štaviše, postoje još dva pašnjaka, pa da li se ovce mogu svakodnevno odvoditi tamo da pasu svežu travu? Ako se naizmenično vode na ova dva pašnjaka, zar ovce ne bi mogle da pasu svežu travu?” Da li je bilo lako izvesti ono što sam rekao? (Bilo je.) Neki su ljudi rekli: „Lakše je to reći nego uraditi. Uvek govoriš da je lako nešto uraditi – kako je to tako lako? Ima toliko ovaca, i kada trče okolo, uopšte nije lako zadržati ih u stadu.” Samo čuvanje ovaca je za njih bilo veoma zamorno, pronašli su toliko izgovora i poteškoća, ali su se na kraju složili. Nekoliko dana kasnije sam otišao da pogledam ponovo. Trava je toliko narasla da je bila skoro do visine struka. Pitao sam se kako je mogla toliko da poraste kada su je ovce jele. Nakon što sam postavio neka pitanja, saznao sam: ovce uopšte nisu ovde puštene na pašu. Ljudi su opet imali izgovor: „Nema zaklona na tom polju, ovcama je bilo pretoplo.” Rekao sam: „Pa zašto im jednostavno ne sagradite staju? Ima samo nekoliko ovaca. Čemu vi ovde služite? Zar ne treba da se bavite ovim jednostavnim stvarima?” Odgovorili su: „Ne možemo naći nikoga ko bi je sagradio.” Rekao sam: „Ima ljudi koji rade druge stvari, zašto nema nikoga da obavi ovaj posao? Da li ste tražili nekoga? Sve što vas zanima jeste da jedete ovčetinu, a ne i da gajite ovce. Kako možete biti tako sebični? Želite da jedete jagnjetinu, ali jaganjcima ne date da jedu travu – kako možete biti tako nemoralni!” Kada su bili primorani, sagradili su staju i ovce su počele da pasu zelenu travu. Da li je bilo lako dati im da pasu malo sveže trave? Nešto tako jednostavno je ovim ljudima bilo tako teško da sprovedu. Na svakom koraku su pronalazili izgovore. Kada su imali izgovor i kada bi se pojavile bilo kakve poteškoće, oni su odustajali i čekali da Ja dođem i to rešim. Stalno sam morao da pratim šta se dešava, da pazim na to, stalno sam morao da vršim pritisak na njih – nisam mogao da ne vršim pritisak na njih. Zašto bi trebalo da Ja brinem o nečemu tako običnom kao što je ishrana ovaca? Kad sve pripremim za vas, zašto vam je potrebno da uložite toliko truda da biste poslušali nekoliko Mojih reči? Da li Ja od tebe tražim da se popneš na planinu noževa ili da plivaš u moru vatre? Ili je to preteško da se sprovede u delo? Zar to nije tvoja odgovornost? Sve je to u tvojoj moći da postigneš, to je u okviru tvojih sposobnosti. Ne tražim previše. Kako to da nisi u stanju da to ostvariš? U čemu je problem? Da li sam tražio od tebe da sagradiš barku? (Nisam.) A kolika je razlika između onoga što sam tražio da ti uradiš i izgradnje barke? Razlika je ogromna. Zadatak koji je trebalo da izvršiš trajao bi samo jedan ili dva dana. Potrebno je samo par reči. To se moglo ostvariti. Izgradnja barke je bila ogromna obaveza, obaveza od 100 godina. Da ste vi rođeni u istoj epohi kao Noje, usudio bih se reći da nijedan od vas ne bi bio sposoban da posluša Božje reči. Kada je Noje pokazao poslušnost pred Božjim rečima, kada je sagradio barku, korak po korak, onako kako mu je Bog zapovedio, vi biste bili oni ljudi koji su stajali sa strane i sputavali Noja, zadirkivali ga, rugali mu se i smejali. Vi ste zaista takva vrsta osobe. Potpuno ste lišeni stava poslušnosti i pokornosti. Naprotiv, ti zahtevaš da ti Bog pokaže posebnu blagodat, da te posebno blagoslovi i prosvetli. Kako možeš da budeš tako besraman? Šta vi kažete, koja od stvari o kojima sam upravo govorio je Moja odgovornost? Koju od njih moram da uradim? (Nijednu od njih.) Sve ove stvari su pitanja za ljude. Nisu Moj posao. Trebalo bi da mogu da vas ostavim same. Pa zašto onda Ja moram da se uključujem? Ne radim to zato što je to Moja dužnost, već za vaše sopstveno dobro. Niko od vas se ne brine o ovome, niko od vas nije preuzeo ovu odgovornost, niko od vas nema ove dobre namere – tako da Ja moram više da se potrudim oko ovoga. Sve što je potrebno jeste da budete poslušni i da sarađujete; veoma je jednostavno, ali vi čak ni to ne možete da uradite. Da li ste vi uopšte ljudi?

Dogodio je još jedan ozbiljniji incident. Postojalo je mesto gde se gradila zgrada. Zgrada je bila prilično visoka i pokrivala je dosta veliku površinu. Unutra je bilo postavljeno relativno puno nameštaja, a da bi se on mogao lako pomerati, bila su potrebna najmanje jedna dupla vrata visine barem 2,5 metra. Normalni ljudi bi razmislili o svemu ovome. Ali, neko je bio uporan da se postave samo jedna vrata visine nepunih 2 metra. Ignorisao je sve druge predloge, bez obzira od koga su dolazili. Da li je on bio smetenjak? On je bio prava bitanga. Kasnije, kada Mi je neko ispričao o tome, Ja sam rekao tom čoveku: „Moraš da postaviš dupla vrata, i moraju biti viša.” On je nevoljno pristao. U stvari, pristao je samo naizgled, ali šta je rekao kada je ostao sam? „Koja je svrha da vrata budu tako visoka? Šta je problem sa tim da budu niža?” Kasnije sam otišao da pogledam ponovo. On je samo postavio još jedna dodatna vrata, ali je visina ostala ista. A, zašto je visina ostala ista? Da li je bilo nemoguće napraviti viša vrata? Ili bi vrata na kraju dodirivala plafon? U čemu je bila stvar? Problem je bio u tome što on nije hteo da posluša. Ono što je zaista mislio bilo je: „Da li ti ovde donosiš odluke? Ja sam šef ovde, ja donosim odluke. Drugi ljudi rade kako ja kažem, a ne obrnuto. Šta ti znaš? Da li se razumeš u građevinarstvo?” Da li to što se Ja ne razumem u građevinarstvo znači da ne mogu da vidim kako izgledaju proporcije? Kad su vrata tako niska u visokoj zgradi i kad neko viši od 190 cm prođe kroz njih, ako se ne sagne, udariće glavom u okvir. Kakva su to vrata? Nije mi bilo potrebno da razumem građevinarstvo – reci Mi, da li je Moj stav vezan za ovo bio razuman? Da li je bio praktičan? Ali, takva praktičnost je bila nepojmljiva toj osobi. Sve što je znao bilo je da se pridržava propisa, govoreći: „Sva vrata odakle ja dolazim su ovakva. Zašto bih pravio tako visoka vrata kao što si ti rekao? Ti si mi rekao da to uradim, i ja sam ih ovako napravio. Ako ti ja nisam koristan, onda zaboravi na mene! Ja ovako radim stvari i neću te poslušati!” Kakva je to osoba? Da li mislite da bi on još mogao biti koristan u Božjoj kući? (Ne bi.) Šta bi trebalo učiniti pošto on ne može biti koristan? Iako takvi ljudi čine neki simbolični napor u Božjoj kući i ne bivaju odmah izbačeni, iako ih braća i sestre mogu tolerisati, a i ja ih mogu tolerisati, kada je u pitanju njihova ljudskost – zaboravimo na to da li razumeju istinu ili ne – radeći i živeći u okruženju kao što je Božja kuća, koja je verovatnoća da će tu ostati? (Nema je.) Da li treba da ih izbacimo? (Ne.) Da li će verovatno ostati u crkvi na duži rok? (Neće.) Zašto ne? Ostavimo po strani to da li oni mogu razumeti ono što im se govori. Njihova narav, takva kakva jeste, čini da nakon što ulože neki simboličan trud, oni počnu da se umišljeno ponašaju i pokušavaju da donose odluke. Može li to proći u Božjoj kući? Oni su ništa, a ipak misle da su prilično dobri, da su stub i oslonac u Božjoj kući, gde bezobzirno čine nedela i pokušavaju da donose odluke. Sigurno će naići na probleme i neće dugo ostati. Sa ljudima poput ovih, čak i ako ih Božja kuća ne izbaci, nakon što tu provedu neko vreme, primetiće da se u Božjoj kući uvek govori o istini, o načelima; oni nemaju interesovanja za to, njihov način rada ovde nije od koristi. Bez obzira gde idu i šta rade, nesposobni su da sarađuju s drugima i uvek žele da donose odluke. Ali, to ne funkcioniše i oni shvataju da su ograničeni u svakom pogledu. Kako vreme prolazi, većina braće i sestara dolazi do razumevanja istine i načela. Dok se ti ljudi trude da rade šta im se prohte, dok pokušavaju da budu šefovi i da donose odluke, i ne ponašaju se prema načelima, mnogi ljudi im upućuju prezirne poglede – da li oni to mogu da podnesu? Kada dođe vreme, osetiće da nisu usklađeni sa tim ljudima, da prirodno ne pripadaju ovde, da su na pogrešnom mestu: „Kako sam to slučajno upao u Božju kuću? Moje razmišljanje je bilo previše pojednostavljeno. Mislio sam da ću, ako uložim malo truda, moći da izbegnem katastrofu i da ću biti blagosloven. Nikada mi nije palo na pamet da to neće biti slučaj!” Oni prirodno ne pripadaju Božjoj kući; nakon nekog vremena, gube interesovanje, postaju ravnodušni i nema potrebe da ih neko izbaci – sami se povlače.

Neki ljudi kažu: „Da li postoji nešto u šta Ti ne zabadaš Svoj nos? Svuda se guraš, zar ne? Samo uspostaviš Svoj ugled, učiniš da se Tvoje prisustvo oseti i obavestiš ljude o Svojoj svemoći time što se mešaš u tuđe poslove, zar ne?” Reci Mi, da li bi bilo u redu da se ne brinem o tim stvarima? U stvarnosti, Ja ne želim da se bavim tim stvarima, to je odgovornost starešina i delatnika, ali, ako se ne budem bavio time, pojaviće se problemi i to će loše uticati na posao koji treba da se uradi. Da li bih Ja morao da se uključim u takve stvari kad biste vi mogli da ih rešite, kad biste radili onako kako sam tražio? Kad se Ja ne bih bavio vama, vi ne biste nimalo proživeli u ljudskom obličju, niti biste dobro živeli. Ne biste mogli ništa sami da uradite. Čak i u tom slučaju, vi Mi i dalje niste poslušni. Pričaću vam o nečemu izuzetno jednostavnom: o neverovatno malom pitanju higijene i brige o vašem životnom okruženju. Kako se ponašate u vezi sa tim pitanjem? Ako negde odem i ne najavim vam dolazak unapred, prostor će biti izuzetno neuredan, a vi ćete morati da ga odmah očistite, što će vas uzrujati i stvoriće vam nelagodu. Ako bih vam unapred najavio da dolazim, situacija ne bi bila tako loša – ali, mislite li da Ja ne znam šta se dešava iza kulisa? Ovo su sve sitnice, neki od najjednostavnijih i najosnovnijih aspekata normalne ljudskosti. Ali, vi ste lenji. Da li ste zaista sposobni da dobro obavljate svoju dužnost? Proveo sam deset godina u nekim mestima u kontinentalnoj Kini podučavajući ljude kako da slože pokrivače i da ih suše na suncu, kako da čiste kuće i kako da potpaljuju peći u svojim kućama. Ali, ni nakon deset godina podučavanja, nisam uspeo da ih naučim. Da li je to zato što nisam sposoban za podučavanje drugih? Ne, ti ljudi su jednostavno previše prljavi. Kasnije sam prestao da podučavam. Kada bih otišao negde i naišao na pokrivač koji nije složen, samo bih se okrenuo i otišao. Zašto bih to uradio? Jer mi je to mesto bilo smrdljivo i odvratno. Zašto bih ostajao na mestu gorem od svinjca? Odbijam to da uradim. Čak je i te male stvari veoma teško promeniti. Da sam se odlučio da pređem na viši nivo, da sledim put Boga i Božju volju, iskreno govoreći, vi ne biste prišli ni blizu. Koja je glavna poenta koju danas iznosim? Poslušnost Božjim rečima je veoma važna i ne smete je zanemariti. Poslušnost Božjim rečima ne znači da treba da analiziraš, proučavaš, diskutuješ ili istražuješ Božje reči, niti da istražuješ razloge u njihovoj pozadini i da pokušavaš da dođeš do nekog zaključka. Umesto toga, treba da primeniš Njegove reči i sprovedeš ih u delo. Kada ti Bog govori, kada ti naređuje da izvršiš zadatak ili ti nešto poverava, ono što Bog potom želi da vidi jeste da ti preduzimaš korake i da to sprovodiš u delo, korak po korak. Bogu nije važno da li ti razumeš ovu stvar ili ne, niti Ga zanima da li si u svom srcu radoznao ili imaš bilo kakve sumnje u vezi s tim. Ono što Bog gleda jeste da li ti to radiš, da li imaš stav poslušnosti i pokornosti.

Slučajno sam razgovarao s nekim ljudima o kostimima za predstave. Osnovno načelo je bilo da boja i stil kostima treba da budu pristojni, dostojanstveni, ukusni i elegantni. Nije trebalo da izgledaju kao neki čudni komadi odeće. Štaviše, nije bilo potrebe da se troši previše novca. Nije bilo neophodno da potiču od određenog dizajnera, a kamoli da se ide u prodavnice skupih brendova da bi ih kupili. Moje mišljenje je bilo da u tim kostimima izvođači treba da izgledaju elegantno, pristojno i dostojanstveno, da ih je lepo videti. Nije bilo ograničenja u vezi sa bojom, osim da se izbegne sve što izgleda previše bezizrazno ili tamno na sceni. Većina drugih boja je bila u redu: crvena, narandžasta, žuta, zelena, plava, teget, ljubičasta – nije bilo pravila za boju. Otkud ovo načelo? Božja kreacija sadrži svaku boju. Cveće se pojavljuje u boji, kao i drveće, biljke i ptice. Zato ne smemo gajiti nikakve predstave ili pravila o bojama. Nakon što sam ovo rekao, bojao sam se da Me neće razumeti. Ponovo sam im postavio ovo pitanje i umirio sam se tek kad su svi koji su Me čuli rekli da razumeju. Preostali deo se mogao sprovesti prema načelu o kojem sam govorio. Da li je to bila jednostavna stvar? Da li je to bilo nešto važno? Da li je to bio veći ili manji poduhvat od izgradnje barke? (Manji.) U poređenju sa Avrȃmovim žrtvovanjem Isaka, da li je to bilo teško? (Nije.) Nije bilo apsolutno nikakvih poteškoća i bilo je jednostavno – to je bilo samo pitanje odeće. Ljudi su izloženi odeći od trenutka kada se rode; to nije bila teška tema. Stvari su bile još lakše za ljude kada sam definisao određeno načelo. Ključno je bilo to da li su se pokorili i da li su bili voljni da to urade. Nakon nekog vremena, kad su snimljeni neki programi i filmovi, primetio sam da su svi kostimi glavnih likova bili plavi. Razmislio sam o tome: „Da li postoji problem sa umovima ljudi koji snimaju ove emisije? Bio sam veoma jasan u onome što sam rekao. Nisam postavio pravilo da kostimi moraju biti plavi, i da onome ko ne nosi plavo neće biti dozvoljeno da izađe na scenu. Šta nije u redu sa tim ljudima? Šta ih podstiče na to i ko dominira njima? Da li su se trendovi u spoljnjem svetu promenili i da li ljudi sada nose samo plavu? Ne. Spoljnji svet nema pravila o bojama i stilovima, ljudi nose razne boje. Zbog toga je čudno da takva situacija nastane u našoj crkvi. Ko vrši konačne provere kostima? Ko kontroliše ovu stvar? Da li ima nekoga ko vuče konce? Zaista je postojao neko ko je vukao konce; kao rezultat toga, bez obzira na stil, svi kostimi su, bez izuzetka, bili plavi. Ono što sam Ja rekao nije imalo nikakav uticaj. Već su odlučili da sva odeća mora biti plava – ljudi neće nositi ništa osim plave boje. Plava je predstavljala duhovnost i svetost; bila je zaštitni znak Božje kuće. Ako njihovi kostimi nisu bili plavi, predstava ne bi dobila dozvolu da se izvede, a oni se ne bi usudili da to urade. Rekao sam da je s tim ljudimo gotovo. Ovo je bila tako jednostavna stvar, objasnio sam svaku tačku veoma jasno i nakon toga sam se pobrinuo da ih svi razumeju; samo kada smo svi postigli dogovor, Ja sam zatvorio tu temu. A kakav je bio konačni rezultat? To što sam rekao moglo je otići u vetar. Niko to nije smatrao važnim. I dalje su radili i ponašali se kako su želeli; niko nije ispunio ono što sam rekao, niko to nije ostvario. Šta su zapravo mislili kada su rekli da su razumeli? Ovi ljudi su samo hteli da Mi udovolje. Po ceo dan su tračarili kao one sredovečne dame na ulici. Tako su razgovarali i sa Mnom i takav su stav imali. Stoga se u Mom srcu pojavio jedan osećaj: stav koji su ovi ljudi imali prema Hristu bio je njihov stav prema Bogu, i taj stav je zabrinjavao; bio je to opasan znak, loš signal. Da li želite da znate na šta on ukazuje? Trebalo bi da znate. Moram vam ovo reći i vi Me morate pažljivo saslušati: sudeći po onome što se pokazuje u vama, na osnovu vašeg stava prema Božjim rečima, mnogi od vas će utonuti u katastrofu; neki od vas će biti uvučeni u katastrofu kako bi bili kažnjeni, a neki da bi se pročistili, ali katastrofu nije moguće izbeći. Oni koji budu kažnjeni odmah će umreti, propašće. Međutim, za one koji se u katastrofi pročišćuju, ako kroz to razviju sposobnost da budu poslušni i da se pokore, da ostanu postojani i dođu do svedočanstva, tada će najteži test biti završen. U suprotnom, za njih nema nade u budućnosti, biće u opasnosti i više neće imati šanse. Da li Me jasno čujete? (Da.) Da li vam se ovo čini kao nešto dobro za vas? Kratko rečeno, Meni to ne sluti ni na šta dobro. Osećam da je to loš znak. Dao sam vam činjenice; na vama je da izaberete. Neću više govoriti o tome, neću se ponavljati, neću to ponovo spominjati.

Tema o kojoj sam danas besedio u zajedništvu jeste kako se odnositi prema Božjim rečima. Poslušnost i pokornost Božjim rečima veoma su važni. Od velikog značaja je da budeš sposoban da to izvršavaš, sprovodiš i praktično primenjuješ. Neki ljudi kažu: „Čak i danas, mi još uvek ne znamo kako da se odnosimo prema Hristu.” Kako se odnositi prema Hristuveoma je jednostavno: tvoj odnos prema Hristu jeste tvoj odnos prema Bogu. U Božjim očima, tvoj odnos prema Bogu je tvoj odnos prema Hristu. Naravno, stav koji imaš prema Hristuje stav koji imaš prema Bogu na nebu. Tvoj odnos prema Hristu je najrealniji od svih – on se može videti i to je upravo ono što Bog pažljivo ispituje. Ljudi žele da razumeju kako da se odnose prema Bogu na način na koji On želi, i to je jednostavno. Postoje tri tačke: Prva tačka je biti iskren; druga je poštovanje, učiti kako poštovati Hrista; i treća – ujedno i najvažnija tačka – jeste poslušnost pred Njegovim rečima. Biti puslušan Njegovim rečima: da li to znači slušati ušima, ili nečim drugim? (Srcem.) Da li imaš srce? Ako imaš srce, onda slušaj njime. Samo ako slušaš srcem, razumećeš i moći ćeš praktično da primeniš ono što čuješ. Svaka od ovih triju tačaka veoma je jednostavna. Njihovo doslovno značenje bi trebalo da bude lako razumljivo, a logički govoreći, trebalo bi da bude lako sprovesti ih – ali, način na koji ih sprovodite i to da li ste sposobni da ih spovedete, zavisi samo od vas; neću vam dalje objašnjavati. Neki ljudi kažu: „Ti si samo obična osoba. Zašto bismo bili iskreni prema tebi? Zašto bismo te poštovali? Zašto bismo poslušali tvoje reči?” Imam Svoje razloge. Takođe ih ima tri. Pažljivo slušajte i razmislite da li ono što govorim ima smisla. Ako ima, trebalo bi da to prihvatite; ako osećate da nema smisla, ne morate prihvatiti i možete potražiti neki drugi put. Razlog broj jedan je da, otkako si prihvatio ovu etapu Božjeg dela, ti jedeš, piješ, uživaš i molitveno čitaš svaku reč koju sam rekao. Broj dva je da sam priznaš da si sledbenik Svemogućeg Boga, da si jedan od Njegovih vernika. Može li se reći da priznaješ da si sledbenik običnog tela u kojem je Bog ovaploćen? Može. Ukratko, broj dva je da priznaš da si sledbenik Svemogućeg Boga. Razlog broj tri je najvažniji od svih: među svim ljudima, samo vas Ja vidim kao ljude. Da li je ova tačka važna? (Jeste.) Koju od ove tri tačke vi ne možete da prihvatite? Šta kažete, da li je neka od ovih tačaka o kojima sam upravo govorio netačna, neobjektivna, neistinita? (Nije.) Dakle, ukupno ima šest tačaka. Neću ulaziti u detalje o svakoj od njih; razmislite sami o njima. Već sam nadugačko govorio o ovim temama, tako da bi trebalo da možete da razumete.

4. jul 2020. godine