Na poslednjem okupljanju, razgovarali smo o desetoj tački različitih manifestacija antihrista: „Istinu preziru, drsko se rugaju načelima i zanemaruju uređenja Božje kuće.” O kojim detaljima smo konkretno razgovarali? (Bog je uglavnom govorio o tome kako pristupiti Božjoj reči.) Da li je to povezano sa desetom tačkom? (Jeste. Jer, u tački „Istinu preziru, drsko se rugaju načelima i zanemaruju uređenja Božje kuće,” jedno od ponašanja antihrista je u tome da samo slušaju ono što Hristos kaže, ali mu nisu poslušni i ne pokoravaju mu se. Oni nisu poslušni Božjim rečima, niti ih prakično primenjuju. Na poslednjem okupljanju, Bog je govorio o tome kako pristupiti Božjoj reči, kako poslušati Božju reč, a zatim kako primeniti i izvršiti Božju reč.) Sve ovo je razumljivo, zar ne? Tokom našeg prethodnog okupljanja, ispričao sam dve priče: jedna je bila priča o Noju, a druga o Avrȃmu. To su dve klasične priče iz Biblije. Mnogi ljudi znaju i razumeju ove priče, ali nakon što su ih razumeli, veoma malo ljudi zna kako da pristupi Božjim rečima i zahtevima. Dakle, koji je bio glavni cilj našeg razgovora o ovim dvema pričama? Cilj je bio da se ljudima pokaže kako treba da pristupe Božjim rečima i zahtevima, kao osobe i kao stvorena bića – i da znaju kakvu poziciju stvoreno biće treba da zauzme, kakav stav treba da ima kada se suoči sa Božjim zahtevima i kada sluša Božje reči. Ovo su glavne stvari. Ovo je istina koju je trebalo da ljudi spoznaju i razumeju kroz poslednji zajednički razgovor na temu ove dve priče. Dakle, nakon što smo razgovarali o ovim dvema pričama, da li vam je sada jasno kako da se pokorite Hristu i da poslušate Njegove reči, kakav stav ljudi treba da imaju i kakva bi trebalo da bude njihova perspektiva i pozicija prema Hristu, kao i odnos prema rečima koje je Hristos govorio? Da li vam je sada jasno kako bi ljudi trebalo da pristupaju rečima i zahtevima koji dolaze od Boga, i koje istine unutar njih treba da razumeju? (Prva stvar je da budu iskreni prema Hristu, druga je da nauče da poštuju Hrista, a treća stvar je da budu poslušni Njegovim rečima, tako što će Božje reči slušati srcem.) Sećate se pravila. Da nisam govorio o ovim pravilima, da li biste mogli da sami dođete do njih iz ove dve priče koje sam ispričao? (Jedina stvar koju možemo da zaključimo je da moramo da se pokorimo svemu što Bog kaže.) Sve što vi možete da izvučete iz toga su jednostavni, dogmatski i teorijski načini delovanja; i dalje niste sposobni da unutar ovoga razumete ili spoznate istine koje bi ljudi trebalo da traže i razumeju. Hajde, zato, da detaljno porazgovaramo o pričama o Noju i Avrȃmu.

I. Nojev stav prema Božjim rečima

Hajde da prvo razgovaramo o priči o Noju. Na poslednjem okupljanju smo naširoko obuhvatili uzroke i ishode priče o Noju. Zašto nismo bili konkretniji? Zato što većina ljudi već zna uzroke, ishode i specifične detalje ove priče. Ako postoje neke pojedinosti koje vam nisu jasne, možete ih pronaći u Bibliji. Ono o čemu mi sada razgovaramo nije u vezi sa posebnim pojedinostima ove priče, već razgovaramo o sledećim pitanjima: kako je Noje, glavni lik ove priče, tretirao Božje reči, koje aspekte istine ljudi treba da razumeju iz ove priče, kao i kakav je bio Božji stav, šta je On mislio i kakva je bila Njegova procena Noja nakon što je video svaki potez koji je Noje napravio. Ovo su detalji o kojima bi trebalo da razgovaramo. Božji stav prema Noju i Njegova procena onoga što je Noje učinio dovoljni su da nam kažu koje standarde Bog postavlja za čovečanstvo, za one koji ga slede, za one koje On spašava. Da li postoji istina koja se može tražiti u ovome? Tamo gde postoji istina koja se može tražiti, tamo je vredi i analizirati, razmatrati i detaljno razgovarati o njoj. Nećemo prolaziti kroz specifične detalje Nojeve priče. Ono o čemu ćemo danas razgovarati jeste istina koja se može pronaći u Nojevim različitim stavovima prema Bogu, kao i o zahtevima i namerama Boga koje ljudi treba da razumeju iz Božje procene Noja.

Noje je bio običan čovek koji je obožavao i sledio Boga. Kada su Božje reči došle do njega, njegov stav nije bio da se polako kreće, da to odlaže ili da ne žuri. Umesto toga, on je Božje reči slušao sa velikom ozbiljnošću, slušao je svaku izgovorenu Božju reč sa velikom budnošću i pažnjom, marljivo prateći i pokušavajući da zapamti sve što mu je Bog zapovedio, ne usuđujući se da bude nepažljiv ni u najmanjoj stvari. U njegovom stavu prema Bogu i prema Božjim rečima nalazilo se bogobojažljivo srce, čime se pokazalo da je Bog imao mesto u Nojevom srcu i da je on bio pokoran Bogu. Pažljivo je slušao šta Bog govori, kao i sadržaj Božjih reči i ono što je Bog tražio od njega da uradi. Pažljivo je slušao – ne s analizom, već s prihvatanjem. U njegovom srcu nije bilo odbijanja, netrepeljivosti ili nestrpljenja; umesto toga, on je u svom srcu mirno, pažljivo i pozorno beležio svaku reč i stvar koja se odnosila na Božje zahteve. Nakon što mu je Bog dao sva uputstva, Noje je detaljno zabeležio, vlastitim sredstvima, sve što je Bog rekao i što mu je poverio. Tada je odložio svoju vlastitu službu, prekinuo sa rutinama i planovima svog starog života i počeo da se priprema za sve što mu je Bog poverio da uradi, počeo da priprema sve potrebne zalihe za barku koju mu je Bog rekao da izgradi. Nije smeo da zanemari nijednu od Božjih reči, niti bilo šta što je Bog tražio, nijedan detalj onoga što je od njega zahtevano u Božjim rečima. Sopstvenim sredstvima je zabeležio glavne tačke i pojedinosti svega što mu je Bog tražio i poverio, a zatim je razmišljao i promišljao o njima, iznova i iznova. Nakon toga, Noje je krenuo u potragu za svim materijalima koje mu je Bog tražio da pripremi. Naravno, nakon svakog uputstva koje mu je Bog dao, on je na svoj način pravio detaljne planove i uređenja za sve što mu je Bog poverio i naložio da učini – a zatim je, korak po korak, sprovodio i realizovao svoje planove i uređenja, kao i svaki detalj i pojedinačni korak onoga što je Bog tražio. Tokom celog tog procesa, sve što je Noje radio – bilo to nešto veliko ili malo, izvanredno ili ne u očima ljudi – bilo je upravo ono što mu je Bog naložio da učini, bilo je ono što je Bog rekao i zahtevao. Iz svih postupaka koje je Noje preduzeo nakon što je prihvatio Božji nalog, očigledno je da njegov stav prema Božjim rečima nije bio samo puko slušanje i ništa više od toga – a pogotovo nije bio slučaj da Noje, nakon što čuje te reči, odabere da ih u delo sprovodi onda kad je raspoložen, kada je okruženje pravo ili trenutak povoljan. Umesto toga, on je ostavio po strani svoje sopstvene poslove, prekinuo rutinu svog života i, od tog trenutka pa na dalje, najveći prioritet u njegovom životu i postojanju postala je izgradnja barke koju je Bog naredio. Taj posao je Noje sproveo u delo. Njegov stav prema Božjem nalogu i prema Božijim rečima nije bio ravnodušan, rutinski ili hirovit, a još manje je bio stav odbijanja. Umesto toga, pažljivo je slušao Božje reči i svim srcem se trudio da ih zapamti i da o njima razmišlja. Njegov stav prema Božjim rečima bio je stav prihvatanja i pokornosti. Za Boga, ovo je jedini stav prema Njegovim rečima koji pravo stvoreno biće treba da ima i to je stav koji On želi. Nije bilo odbijanja, nije bilo površnosti, nije bilo samovolje u ovom stavu, niti je on bio uprljan ljudskom namerom; to je, potpuno i bez ostatka, bio stav koji stvoreno ljudsko biće treba da ima.

Nakon što je prihvatio Božji nalog, Noje je počeo da planira kako da napravi barku koju mu je Bog poverio. Tražio je razne materijale, kao i ljude i alate potrebne za izgradnju barke. Naravno, to je uključivalo mnogo stvari; nije bilo tako lako i jednostavno kao što deluje iz priče. U tom predindustrijskom dobu u kome je sve rađeno ručno, fizičkim radom, nije teško zamisliti koliko je bilo teško izgraditi takvu barku, takvog diva, koliko mu je bilo teško da završi zadatak izgradnje barke koji mu je Bog poverio. Naravno, način na koji je Noje planirao, pripremao, dizajnirao i pronalazio različite stvari, poput materijala i alata, nije bio jednostavan, a možda ni Noje nikada ranije nije video tako veliki čamac. Nakon što je prihvatio ovaj nalog, čitajući Božje reči između redova i sudeći prema svemu onome što je Bog rekao, Noje je znao da ovo nije jednostavna stvar, a nije ni lak zadatak. Ovo nije bio jednostavan niti lak zadatak – šta je on podrazumevao? Naime, to je značilo da će, nakon što je prihvatio ovaj nalog, Noje poneti težak teret na svojim plećima. Štaviše, sudeći po tome da je Bog lično pozvao Noja i da ga je lično uputio u to kako da napravi barku, ovo nije bila obična stvar, to nije bila mala stvar. Sudeći po detaljima svega što je Bog rekao, ovo nije bilo nešto što bi bilo koji običan čovek mogao da podnese. Činjenica da je Bog pozvao Noja i poverio mu izgradnju barke pokazuje važnost koju je Noje imao u Božjem srcu. Kada je reč o ovoj stvari, Noje je, naravno, mogao da razume neke od Božjih namera – i, nakon što ih razumeo, Noje je shvatio kakav će život voditi u godinama koje dolaze i bio je svestan nekih od poteškoća sa kojima će se suočiti. Iako je Noje shvatio i razumeo koliko je teško ostvariti ono što mu je Bog poverio i koliko će velike nevolje doživeti, on nije imao nameru da odbije, već je bio duboko zahvalan Bogu Jahveu. Zašto je Noje bio zahvalan? Zato što mu je Bog neočekivano poverio nešto tako značajno i lično mu ispričao i objasnio svaki detalj. A još je važnije bilo to što je Bog takođe ispričao Noju celu priču, od početka do kraja, o tome zašto treba da napravi barku. Ovo je bila stvar Božjeg plana upravljanja, to je bila Božja stvar, ali ga je Bog upoznao sa ovom stvari, pa je tako Noje osetio njenu važnost. Ukratko, sudeći po ovim raznim znakovima, sudeći po tonu Božjeg govora i različitim aspektima onoga što je Bog preneo Noju, Noje je mogao da oseti važnost zadatka izgradnje barke koji mu je Bog poverio, mogao je da to ceni u svom srcu i nije smeo da shvati olako, niti je smeo da zanemari bilo koji detalj. Stoga, kada je Bog završio sa davanjem Svojih uputstava, Noje je sačinio svoj plan i počeo da radi na organizaciji svega potrebnog za izgradnju barke, tražeći radnu snagu, pripremajući razne materijale i, u skladu sa Božijim rečima, postepeno sakupljajući različite vrste živih bića za barku.

Ceo proces izgradnje barke bio je pun poteškoća. Ostavimo, na trenutak, po strani to kako je Noje izlazio na kraj sa udarima vetra, vrelim suncem i kišom koja ga je šibala, sa žestokim vrućinama i ljutim mrazevima, sa četiri godišnja doba, iz godine u godinu. Hajde, prvo, da govorimo o tome kako je izgradnja barke bila kolosalni poduhvat, o Nojevoj pripremi različitih materijala i bezbrojnim poteškoćama s kojima se suočavao tokom izgradnje barke. Šta su te poteškoće obuhvatale? Suprotno opažanjima ljudi, neki fizički zadaci se nisu uvek uspešno završavali iz prve i Noje je morao da se suoči sa mnogim neuspesima. Nakon što bi nešto završio, ako je to izgledalo pogrešno, on bi ga rasklopio i nakon što bi završio s rasklapanjem, morao bi da pripremi materijal i da sve ponovo uradi. To nije bilo kao u modernoj epohi, gde se sve radi s elektronskom opremom i, kada se jednom postavi, rad se dalje obavlja prema zadatom programu. Kad se danas takav rad obavlja, on je mehanizovan, pa kad jednom uključite mašinu, ona može da završi sav posao. Ali, Noje je živeo u doba primitivnog društva, gde se sav rad obavljao ručno, a sve poslove ste morali obaviti svojim rukama, koristeći svoje oči i um, vlastitu marljivost i snagu. Naravno, najviše od svega, ljudi su morali da se oslanjaju na Boga; trebalo je da traže Boga svuda i uvek. U procesu suočavanja sa svim vrstama poteškoća, i u danima i noćima provedenim u izgradnji barke, Noje je morao da se suoči ne samo sa raznim situacijama tokom izvođenja ovog kolosalnog poduhvata, već i sa različitim okruženjima oko njega, sa podsmehom, ogovaranjem i verbalnim zlostavljanjem drugih. Iako nismo lično doživeli te scene u trenutku kada su se dogodile, zar nije moguće zamisliti neke od različitih poteškoća s kojima se Noje suočavao i koje je proživeo, kao i razne izazove na koje je nailazio? Tokom izgradnje barke, Noje se najpre suočio s nerazumevanjem vlastite porodice, s njihovim gunđanjem, pritužbama, pa čak i sa grdnjom. Druga stvar je bilo ogovaranje, podsmeh i osuda od strane ljudi oko njega – njegovih rođaka, prijatelja i svakojakih drugih ljudi. Ali, Noje je imao samo jedan stav, koji je podrazumevao da on bude poslušan Božjim rečima, da ih sprovede do samog kraja i da nikada ne odustane od njih. Šta je Noje odredio? „Dokle god sam živ, dokle god mogu da se krećem, neću napustiti Božji nalog.” Ovo je bila njegova motivacija dok je sprovodio veliki poduhvat izgradnje barke, a to je bio i njegov stav kada su mu predočene Božje zapovesti, nakon što je čuo Božje reči. I kada se suočio sa svim vrstama problema, s teškim situacijama i izazovima, Noje se nije povukao. Dok su neki od njegovih teških inženjerskih poduhvata često propadali i trpeli štetu, iako se Noje u svom srcu osećao uzrujano i zabrinuto, setio bi se Božjih reči, prisetio bi se svake reči koju mu je Bog zapovedio i kako ga je Bog uzdigao, pa bi tada često osetio i nalet motivacije: „Ne smem da odustanem, ne smem da odbacim ono što mi je Bog zapovedio i poverio da uradim. Ovo je Božji nalog i, pošto sam ga prihvatio, pošto sam čuo Božji glas i reči koje je Bog izgovorio, pošto sam ovo prihvatio od Boga, onda treba da se pokorim u potpunosti, jer je to ono što bi ljudsko biće trebalo da postigne.” Stoga, bez obzira na to s kojim se teškoćama suočavao, bez obzira na to s kakvim se podsmehom ili ogovaranjima susretao, bez obzira na to koliko je njegovo telo bilo iscrpljeno i umorno, on nije napustio ono što mu je Bog poverio, već je stalno imao na umu svaku reč onoga što je Bog rekao i zapovedio. Bez obzira na to kako se njegova okolina menjala i sa kolikom se poteškoćom suočavao, verovao je da ništa od toga neće trajati zauvek, da Božje reči nikada neće nestati i da će se sigurno ostvariti samo ono što je Bog zapovedio da se uradi. Noje je imao istinsku veru u Boga i pokornost kakvu je i trebalo da poseduje, i nastavio je da gradi barku koju mu je Bog rekao da izgradi. Dan za danom, godinu za godinom, Noje je bivao stariji, ali njegova vera se nije smanjivala i nije bilo promene u njegovom stavu i odlučnosti da izvrši Božji nalog. Iako je bilo trenutaka kada je njegovo telo bilo umorno i iscrpljeno, kada se razboleo, kada je bio slab u svom srcu, njegova odlučnost i upornost da izvrši Božji nalog i da se pokori Božjim rečima nisu opadali. Tokom godina Nojeve gradnje barke, on je upražnjavao slušanje i pokoravanje rečima koje je Bog rekao, i takođe je primenjivao važnu istinu potrebnu stvorenom biću i običnom čoveku da bi izvršio Božji nalog. Po svemu sudeći, čitav proces se zapravo svodio na jednu stvar: na izgradnju barke, na sprovođenje onoga što mu je Bog rekao da valjano i do kraja uradi. Ali, šta je bilo potrebno da se ova stvar uradi valjano i da se uspešno privede kraju? To nije zahtevalo ljudsku revnost niti ljudske parole, a još manje neke zakletve date iz prolaznog hira, niti takozvano divljenje ljudi prema Stvoritelju. Te stvari se nisu zahtevale. U svetlu Nojeve izgradnje barke, takozvano divljenje ljudi, njihove zakletve, njihova revnost i vera u Boga u njihovom duhovnom svetu, ništa od toga nije od koristi. U svetlu Nojeve prave vere i istinske pokornosti Bogu, ljudi deluju tako siromašno, žalosno, a nekoliko doktrina koje razumeju deluju tako prazno, bledo, slabo i nemoćno – da ne pominjemo kako su sramotne, vredne prezira i prljave.

Noju je trebalo 120 godina da izgradi barku. Ovih 120 godina nije bilo 120 dana, 10 godina, niti 20 godina, već je to bio decenijama duži period od očekivanog životnog veka obične osobe danas. Imajući u vidu koliko je vremena bilo potrebno i koliko je bilo teško završiti ovaj poduhvat, kao i obim preduzetog inženjerskog rada, da li bi barka ikada bila završena da Noje nije imao pravu veru, da je njegova vera bila samo misao, nada, ushićenje ili neka vrsta nejasnog i apstraktnog verovanja? Da je njegova pokornost Bogu bilo samo verbalno obećanje, da je to bila samo beleška napisana olovkom, poput onih koje vi danas zapisujete, da li bi se barka mogla izgraditi? (Ne bi.) Da je njegovo pokorno prihvatanje Božjeg naloga bilo samo puka volja i odlučnost, želja, da li bi se barka mogla izgraditi? Da je Nojeva pokornost Bogu bila samo prolazak kroz formalnosti odricanja, davanja sebe i plaćanja cene, da je značila samo više rada, plaćanje veće cene i teorijsku odanost Bogu, ili da je bila samo u vidu neke parole, da li bi se barka tada mogla izgraditi? (Ne bi.) Ovo bi bilo preteško! Da je Nojev stav prema prihvatanju Božjeg naloga bio neka vrsta trgovine, da ga je Noje prihvatio samo zato da bi bio blagosloven i nagrađen, da li bi barka mogla biti izgrađena? Sigurno da ne! Revnost jedne osobe može trajati 10 ili 20 godina, 50 ili 60 godina, ali kada je on blizu smrti i kada uvidi da ništa nije stekao, taj čovek će izgubiti veru u Boga. Ova revnost koja traje 20, 50 ili 80 godina ne postaje pokornost niti prava vera. To je vrlo tragično. Međutim, istinska vera i istinska pokornost koji se nalaze u Noju upravo su ono što nedostaje ljudima danas; to su stvari koje ljudi danas ne vide i koje nipodaštavaju, omalovažavaju ili čak preziru. Priča o Noju koji gradi barku uvek izaziva bujicu rasprava. Svi mogu da govore o tome, svako ima nešto da kaže. Ali, niko ne razmišlja o tome i ne pokušava da shvati šta je to bilo u Noju, kakav je put primene on imao, kakav je stav prema Bogu i pogled na Božje zapovesti posedovao, i kakva je bila njegova priroda kada je slušao i primenjivao Božje reči. Zato ja kažem da su ljudi danas nesposobni da ispričaju priču o Noju, jer kada neko ispriča ovu priču, on se prema Noju odnosi kao prema običnoj legendarnoj figuri, ili čak kao prema običnom starcu sede brade. U svojim mislima, ljudi preispituju da li je zaista postojala takva osoba, kakav je on zapravo bio, i ne pokušavaju da cene način na koji je Noje došao do toga da pokaže te manifestacije nakon što je prihvatio Božiji nalog. Danas, kada ponovo razmatramo priču o Nojevoj izgradnji barke, mislite li da je to veliki ili mali događaj? Da li je to samo obična priča o jednom starcu koji je izgradio barku u davno prošlim vremenima? (Nije.) Noje je, od svih ljudi, bio osoba koja se bojala Boga, pokorila se Bogu i ispunila Božji nalog, što je dostojno toga da se ugledamo na njega. Bog ga je odobrio i trebalo bi da bude uzor onima koji danas slede Boga. A šta je bilo najvrednije kod njega? On je imao samo jedan stav prema Božjim rečima: da sluša i prihvati, da prihvati i pokori se, da se pokori do smrti. Taj stav, koji je bio najvredniji od svih, doneo mu je Božje odobrenje. Kada su u pitanju bile Božje reči, on nije bio površan, nije se olako odnosio prema njima, niti ih je ispitivao, analizirao, opirao se ili odbacivao u svojoj glavi, da bi ih zatim potisnuo negde na kraj pameti. Umesto toga, iskreno je slušao, malo po malo prihvatao te reči u svom srcu, a zatim razmišljao kako da ih sprovede u delo, kako da ih primeni, da ih izvrši onako kako je prvobitno i trebalo, a da ih ne izobliči. I dok je razmišljao o Božjim rečima, rekao je u sebi: „Ovo su Božje reči, to su Božja uputstva, Božji nalog, i moja je dužnost da se pokorim. Ne smem da izostavim nijedan detalj, ne smem da idem protiv bilo koje Božje želje, niti smem da previdim ijedan detalj onoga što je On rekao, inače ne bih bio dostojan da se zovem čovekom, već bih bio nedostojan Božjeg naloga i Njegove uzvišenosti. Ako u ovom životu ne uspem da završim sve što mi je Bog rekao i poverio, iza mene će ostati žal. I ne samo to, biću nedostojan Božjeg naloga i Njegovog uzdizanja mene, neću imati hrabrosti da se vratim pred Stvoritelja.” Sve o čemu je Noje mislio i razmišljao u svom srcu, svako njegovo gledište i stav, sve je to odredilo da je na kraju on bio u stanju da sprovede Božje reči u delo, da učini da Božje reči postanu stvarnost, da ih ostvari, da učini da se one ispune i ostvare zahvaljujući njegovom napornom radu i da se pretoče u stvarnost kroz njega, tako da Božji nalog ne propadne. Sudeći po svemu što je Noje mislio, po svakoj ideji koja se pojavila u njegovom srcu i na osnovu njegovog stava prema Bogu, Noje je bio dostojan Božjeg naloga, bio je čovek kome je Bog verovao i bio je omiljen kod Boga. Bog posmatra svaku ljudsku reč i delo, posmatra njegove misli i ideje. U Božjim očima, to što je Noje mogao ovako da razmišlja znači da nije bio pogrešno izabran. Noje je mogao da preuzme na sebe Božji nalog i Božje poverenje, bio je sposoban da ispuni Božji nalog: bio je jedini izbor među svim ljudima.

U Božjim očima, Noje je bio Njegov jedini izbor za ostvarenje tako velikog poduhvata kao što je izgradnja barke. Dakle, šta je to krasilo Noja? Dve stvari: istinska vera i istinska pokornost. U Božjem srcu, ovo su standardi koje On zahteva od ljudi. Jednostavno, zar ne? (Jeste.) Noje je, kao „jedan jedini izbor” posedovao ove dve stvari – stvari koje su tako jednostavne, ali se nisu mogle naći ni u kome drugom osim u Noju. Neki ljudi kažu: „Kako to može biti? Odrekli smo se svojih porodica i karijera, napustili smo posao, izglede i obrazovanje, napustili smo svoje imanje i decu. Pogledajte koliko je velika naša vera, koliko volimo Boga! Zašto smo mi manje vredni od Noja? Kad bi nam Bog rekao da sagradimo barku – pa, moderna industrija je veoma razvijena, zar nemamo pristup drvetu i mnoštvu alata? I mi možemo da radimo pod vrelim suncem ako koristimo mašine; i mi možemo da radimo od jutra do mraka. Šta je toliko posebno oko izvršavanja ovako malog posla? Noju je trebalo 100 godina, a mi bismo to uradili i za kraće vreme, da se Bog ne bi unervozio – nama bi trebalo samo 10 godina. Rekao si da je Noje bio jedini izbor, ali danas ima mnogo savršenih kandidata; ljudi poput nas koji su napustili svoje porodice i karijere, koji poseduju pravu veru u Boga, koji se zaista daju za Boga – svi su oni savršeni kandidati. Kako možeš reći da je Noje bio jedini izbor? Ti nas baš nipodaštavaš, zar ne?” Da li u ovim rečima leži neki problem? (Da.) Neki ljudi kažu: „U Nojevom vremenu, nauka i tehnologija su bile još uvek veoma nerazvijene. On nije imao struju, moderne mašine, čak ni najjednostavnije električne bušilice i motorne testere, pa ni eksere. Kako je uopšte uspeo da napravi barku? Danas imamo sve te stvari. Zar ne bi bilo izuzetno lako za nas da izvršimo ovaj nalog? Kad bi nam se Bog obratio s neba i rekao da napravimo barku – ne da bismo mogli da napravimo jednu barku, nego bismo lako napravili i 10 njih. To ne bi bilo ništa za nas, mačji kašalj. Bože, zapovedi nam šta god Ti želiš. Šta god da Ti zatreba, reci nam. Nas ima toliko mnogo da uopšte ne bi bilo teško da napravimo barku! Mogli bismo napraviti 10, 20, pa i 100 barki. Koliko god želiš.” Da li su stvari tako jednostavne? (Nisu.) Čim kažem da je Noje bio jedan jedini izbor, neki ljudi žele da Mi se suprotstave, teško ih je ubediti: „Ti misliš dobro o ljudima iz drevnih vremena jer ih više nema. Današnji ljudi su Ti pred nosom, ali ne možeš da vidiš šta je tako dobro u njima. Slep si na sve dobre stvari koje su današnji ljudi učinili, na sva njihova dobra dela. Noje je uradio samo jednu malu stvar; da li je to zato što u to vreme nije bilo industrije, pa je sav fizički rad bio težak i Ti zato misliš da je ono što je on uradio vredno pomena, smatraš ga primerom, modelom, i slep si za patnje današnjih ljudi i za cenu koju danas plaćamo za Tebe i za našu veru?” Da li je to slučaj? (Nije.) Bez obzira na doba ili epohu, bez obzira na uslove u kojima ljudi žive, ovi materijalni objekti i opšte okruženje ne znače ništa, nisu važni. Šta je važno? Ono što je najvažnije nije doba u kojem živiš, niti da li si ovladao nekom tehnologijom, pa ni koliko Božjih reči si pročitao ili čuo. Ono što je najvažnije jeste pitanje da li ljudi poseduju istinsku veru, da li imaju istinsku pokornost. Ove dve stvari su najvažnije i nijedna od njih ne sme da zafali. Da vi živite u Nojevo vreme, ko bi od vas mogao da ispuni ovaj nalog? Usuđujem se da kažem da vi to ne biste mogli da postignete čak i kad biste svi zajedno radili. Ne biste mogli ni polovinu toga da uradite. Čak i pre nego što bi se pripremile sve zalihe, mnogi od vas bi već pobegli, žaleći se na Boga i sumnjajući u Njega. Mali broj vas bi mogao da se izbori sa velikim poteškoćama, da ne odustane zahvaljujući svojoj upornosti, revnosti i mislima. Ali, koliko dugo biste mogli da istrajete? Kakva motivacija vam je potrebna da biste nastavili dalje? Koliko godina biste izdržali bez istinske vere i istinske pokornosti? To zavisi od vašeg karaktera. Ljudi boljeg karaktera i sa malo savesti mogli bi da izdrže osam ili deset godina, dvadeset ili trideset, možda čak i pedeset. Ali, nakon pedeset godina, pomislili bi: „Kada će Bog doći? Kada će stići poplave? Kada će se pojaviti znak koji je dao Bog? Proveo sam ceo život radeći jednu stvar. Šta ako ne dođe do poplava? Puno sam patio tokom svog života, izdržao sam pedeset godina – to je sasvim dovoljno. Bog se neće sećati i neće me osuditi ako sada odustanem. Dakle, živeću svoj život. Bog ne govori niti reaguje. Ceo dan gledam u plavo nebo i bele oblake i ništa ne vidim. Gde je Bog? Onaj koji je nekada grmio i govorio – da li je to bio Bog? Da li je to bila varka? Kada će ovo da se završi? Bog nije zabrinut. Bez obzira koliko zovem u pomoć, sve što čujem je tišina, i On me ne prosvetljuje niti me vodi kada se molim. Zaboravi na to!” Da li bi i dalje imali istinsku veru? Kako vreme prolazi, verovatno bi postajali sumnjičavi. Razmišljali bi o promeni, tražili izlaz, ostavili bi po strani Božji nalog i napustili svoju prolaznu revnost i prolazne zavete; u želji da kontrolišu svoju sudbinu i da vode svoje živote, Božji nalog bi smetnuli s uma. I kada bi, jednog dana, Bog lično došao da ih podstakne, kada bi ih upitao o napretku u izgradnji barke, oni bi rekli: „O! Bog zaista postoji! Dakle, zaista ima Boga. Moram da počnem da gradim barku!” Kad Bog ne bi progovorio, kad ih ne bi požurio, oni to ne bi smatrali hitnom stvari; mislili bi da to može da sačeka. Ovakvo hirovito razmišljanje, ovaj stav nevoljnog otaljavanja – da li je to stav koji ljudi sa istinskom verom treba da pokažu? (Nije.) Imati takav stav je pogrešno i to znači da oni nemaju istinsku veru, a još manje istinsku pokornost. Da Bog lično razgovara sa tobom, tvoja trenutna revnost bi ukazala na tvoju veru u Boga, ali da te Bog skloni u stranu i da te ne požuruje, ne nadgleda i ne postavlja ti pitanja, tvoja vera bi nestala. Vreme bi prolazilo, i kada ti se Bog ne bi obratio ili ukazao, kada ne bi vršio nikakav pregled tvog rada, tvoja vera bi potpuno nestala. Ti bi želeo da živiš svoj život i da ostvariš svoj sopstveni poduhvat, a Božji nalog ti više ne bi bio ni na kraj pameti. Tvoja revnost, zakletve i odlučnost u tom trenutku ne bi značile ništa. Da li mislite da bi Bog smeo da poveri veliki poduhvat nekom takvom? (Ne bi.) Zašto ne? (Takvi ljudi ne ulivaju poverenje.) Tačno. Rečju: ne ulivaju poverenje. Ti ne poseduješ istinsku veru. Ti ne ulivaš poverenje. I stoga, nisi pogodan za to da ti Bog poveri bilo šta. Neki ljudi kažu: „Zašto nisam pogodan? Izvršiću bilo koji nalog koji mi Bog poveri – ko zna, možda ću uspeti!” U svakodnevnom životu, ti možeš da radiš stvari nepažljivo i nije važno ako tvoji rezultati budu nešto lošiji. Ali, stvari poverene od Boga, ono što Bog želi da bude ostvareno – zar su one ikada jednostavne? Ako bih ih poverio nekom glupanu ili prevarantu, nekome ko je površan u svemu što radi, nekome ko je siromašan verom i nakon prihvatanja naloga tako postupa, svuda i u svako vreme, zar to ne bi odložilo veliki poduhvat? Ako bi vam dali da birate, ako bi trebalo da poverite nekome veliki poduhvat, kakvoj osobi biste ga poverili? Kakvu osobu biste izabrali? (Osobu od poverenja.) Ako ništa drugo, ova osoba mora da bude pouzdana, da ima karakter; koje god da je vreme i kolike god da su poteškoće na koje nailazi, u izvršavanje poverenog zadatka mora da uloži celo svoje srce i svu energiju, i da te obavesti o tome. Ako bi ljudi birali kakvom će čoveku poveriti zadatak, to tek važi za Boga! Dakle, koga bi Bog izabrao za ovaj veliki događaj kao što je uništenje sveta poplavama, događaj koji je zahtevao da se izgradi barka i da neko dostojan opstanka zaista i preživi? Prva stvar, On bi teoretski izabrao nekoga ko je pogodan da ostane i da živi u narednoj epohi. U stvarnosti, ova osoba najpre mora biti u stanju da posluša Božje reči, mora imati istinsku veru u Boga i odnositi se prema svemu što Bog kaže kao prema Božjoj reči – bez obzira o čemu se radilo, bez obzira da li se to poklapa sa njegovim sopstvenim predstavama, da li mu se dopada, da li je u skladu sa njegovom voljom. Ma šta Bog tražio od njega da uradi, on nikada ne bi smeo da negira Božji identitet, već sebe uvek mora da smatra stvorenim bićem i da na poslušnost Božjim rečima gleda kao na obavezu. To je vrsta osobe kojoj Bog poverava ovaj poseban zadatak. U Božjem srcu, Noje je bio baš takva osoba. On nije bio samo neko dostojan da ostane u novoj epohi, već je bio i neko ko može da ponese tešku odgovornost, ko može da se pokori Božjim rečima, bez kompromisa, do samog kraja, neko ko će posvetiti svoj život ispunjenju onoga što mu je Bog poverio. To je ono što je On pronašao u Noju. Od trenutka kada je Noje prihvatio Božji nalog do trenutka kada je završio svaki pojedinačni zadatak koji mu je poveren – tokom ovog perioda, Nojeva vera i njegov stav pokornosti prema Bogu zasigurno su igrali ključnu ulogu. Bez ova dva elementa, delo se ne bi moglo obaviti i ovaj nalog se ne bi mogao ostvariti.

Da je, tokom prihvatanja Božje misije, Noje imao svoje ideje, planove i predstave, kako bi se promenio ceo poduhvat? Prvo, u susretu sa svim pojedinostima koji mu je Bog preneo – sa specifikacijama i vrstama materijala, sredstvima i metodama za izgradnju cele barke, kao i sa razmerama i dimenzijama cele barke – kada je Noje sve to čuo, da li je pomislio: „Koliko godina bi bilo potrebno da se izgradi nešto tako veliko? Koliko truda i poteškoća bi bilo potrebno da se pronađu svi ovi materijali? Bio bih iscrpljen! Sigurno bi mi takva iscrpljenost skratila život, zar ne? Pogledajte koliko sam star, a Bog mi ne dopušta da se odmorim i traži od mene da uradim nešto tako zahtevno – da li bih mogao to da podnesem? Pa, uradiću to, ali imam keca u rukavu: manje-više ću učiniti kako Bog kaže. Bog je rekao da pronađem neku vrstu vodootpornog bora. Čuo sam za mesto gde mogu da ga nađem, ali je ono poprilično udaljeno i veoma opasno. Potrebno je da uložim mnogo truda da bih ga pronašao i isekao, pa što ne bih negde u blizini pronašao sličnu vrstu drveta kao zamenu za taj bor, neku vrstu koja je manje-više ista? To bi bilo manje rizično i zahtevalo bi manje truda – to bi takođe bilo u redu, zar ne?” Da li je Noje imao takve planove? Ako jeste, da li bi to bila istinska pokornost? (Ne bi.) Na primer: Bog je rekao da barka bude visoka 100 metara. Čuvši ovo, da li bi on pomislio: „Stotinu metara je previše, niko ne bi mogao da se popne na nju. Zar ne bi bilo smrtno opasno penjati se i raditi na njoj? Zato ću napraviti barku malo nižom, recimo 50 metara. To će biti manje opasno i lakše ljudima da se popnu. To bi bilo u redu, zar ne?” Da li bi Noje imao takve misli? (Ne bi.) Dakle, da je imao ovakve misli, mislite li da bi Bog izabrao pogrešnu osobu? (Da.) Nojeva prava vera i pokornost Bogu omogućili su mu da ostavi po strani svoju volju. Čak i da je imao takve misli, nikada ne bi postupio u skladu sa njima. U tom pogledu, Bog je znao da je Noje čovek od poverenja. Prvo, Noje ne bi unosio nikakve promene u pojedinosti koje je odredio Bog, niti bi dodavao bilo kakve svoje ideje, a još manje bi menjao ijedan detalj koji je Bog odredio zarad svoje lične koristi. Umesto toga, izvršio bi svako slovo Božje zapovesti, i bez obzira na to koliko je bilo teško nabaviti materijale za izgradnju barke, bez obzira na to koliko je rad bio težak ili iscrpljujuć, on bi dao sve od sebe i uložio svu svoju energiju da ga ispravno završi. Nije li upravo zato ulivao poverenje? I da li je to bila prava manifestacija njegove istinske pokornosti Bogu? (Jeste.) Da li je ta pokornost bila potpuna? (Jeste.) Nije bila ukaljana ničim, nije sadržala nijednu njegovu sklonost, nije bila pomešana sa ličnim planovima, a još manje sa ličnim predstavama ili interesima; umesto toga, bila je to čista, jednostavna, potpuna predanost. I da li je to bilo lako postići? (Nije.) Neki ljudi se možda ne bi složili: „Šta je tu tako teško? Zar to ne znači da samo ne treba da razmišljam, da budem kao robot, da radim sve što Bog kaže – zar to nije lako?” Kada dođe vreme za delovanje, javljaju se poteškoće; ljudske misli se stalno menjaju, ljudi uvek imaju svoje sklonosti pa su zato skloni da sumnjaju u osvarenje Božje reči. Lako im je da prihvate Božje reči kada ih čuju, ali postaje teško kada dođe vreme za akciju; čim nastupe poteškoće, oni su skloni da budu negativni i nije im lako da se pokore. Onda je očigledno da su Nojev karakter i njegova prava vera i pokornost zaista vredni divljenja. Dakle, da li vam je sada jasno kako je Noje reagovao i kako se pokorio kada se suočio sa Božjim rečima, zapovestima i zahtevima? Ova pokornost nije bila uprljana ličnim idejama. Noje je od sebe zahtevao apsolutnu pokornost, poslušnost i sprovođenje Božjih reči, bez skretanja s puta ili izvođenja nekih mudrolija, bez pokušavanja da ispadne pametan, bez visokog mišljenja o sebi i verovanja da može da daje predloge Bogu, da može da dodaje sopstvene ideje Božjim zapovestima, i bez dodavanja svojih dobrih namera. Zar to nije ono što treba praktikovati kada se pokušava postići apsolutna pokornost?

Koliko je vremena bilo potrebno Noju da izgradi barku nakon što mu je Bog zapovedio da to učini? (Sto dvadeset godina.) Tokom ovih 120 godina, Noje je uradio jednu stvar: izgradio je barku i prikupio razne vrste živih stvorenja. Iako je to bila samo jedna stvar, a ne mnoštvo različitih zadataka, ta jedna stvar je uključivala ogroman rad. Koja je bila svrha toga? Zašto je sagradio ovu barku? Koji je bio cilj i značaj toga? Cilj je bio da svaka vrsta živih stvorenja preživi kada Bog uništi svet potopom. Noje je uradio to što je uradio da bi, pre Božjeg uništenja sveta, pripremio opstanak svake vrste živih stvorenja. A da li je to za Boga bila veoma hitna stvar? Iz tona Božjeg govora i iz suštine onoga što je Bog naredio, da li je Noje mogao da čuje da je Bog nestrpljiv i da je Njegova namera hitna? (Da.) Recimo, na primer, da vam se kaže: „Kuga dolazi. Počela je da se širi u spoljnjem svetu. Treba da uradite jednu stvar i budite brzi u tome: požurite i kupite hranu i maske. To je sve!” Šta čujete u ovome? Da li je hitno? (Jeste.) Kada bi to trebalo da se uradi? Da li bi trebalo da čekate do sledeće godine, do godine posle toga, ili nekoliko godina od sada? Ne – ovo je hitan zadatak, važna stvar. Ostavite sve ostalo po strani i prvo se pobrinite za ovo. Da li to čujete iz ovih reči? (Da.) Šta bi trebalo da urade oni koji su pokorni Bogu? Trebalo bi da odmah ostave po strani svoj trenutni zadatak. Ništa drugo nije važno. Bog je veoma nestrpljiv u vezi sa onim što je upravo zapovedio da se uradi; ne bi trebalo da se gubi vreme kada je u pitanju obavljanje i izvršavanje ovog zadatka koji je hitan za Boga i koji ga preokupira; trebalo bi ga završiti pre nego što se posvetimo drugim poslovima. Ovo je pravo značenje pokornosti. Ali, ako ti ovo analiziraš misleći, „Kuga dolazi? Širi se? Ako se širi, neka se širi – ne širi se na nas. Ako se i širi na nas, suočićemo se s tim kada za to dođe vreme. Kupovina maski i hrane? Maske su uvek dostupne. I nije važno da li ih nosite ili ne. Za sada još imamo hrane, zašto se brinuti oko toga? Šta je tu hitno? Sačekajte dok kuga ne stigne ovde. Trenutno imamo važnija posla.” Da li je to pokornost? (Nije.) Šta je ovo? Ovo se kolektivno naziva pobunom. Konkretno, to je ravnodušnost, protivljenje, analiza i ispitivanje, kao i prezir u srcu, mišljenje da se ovo nikada ne može desiti i neverovanje da je to stvarno. Da li u takvom stavu ima istinske vere? (Nema.) Njihov sveukupni status je sledeći: u vezi sa Božjim rečima i u svom stavu prema istini, oni neizbežno zastupaju stav o odugovlačenju, ravnodušnosti, nemaru; u svom srcu, oni ovo uopšte ne vide kao važno. Misle: „Slušaću ono što Ti govoriš u vezi sa istinom i slušaću Tvoje uzvišene propovedi – neću oklevati da ih zabeležim kako ih ne bih zaboravio. Ali, ono što govoriš o kupovini hrane i maski ne odnosi se na istinu, pa to mogu da odbacim, mogu da se rugam tome u svom srcu i mogu da Te tretiram sa stavom ravnodušnosti i nepoštovanja. Dovoljno je da slušam svojim ušima, ali ono što mislim u svom srcu nije Tvoja briga, to nije Tvoja stvar.” Da li je to bio Nojev stav prema Božjim rečima? (Nije.) Šta nam pokazuje da on nije bio takav? Moramo da porazgovaramo o tome; to će te naučiti da je Nojev stav prema Bogu bio potpuno drugačiji. A postoje i činjenice koje to dokazuju.

U toj predindustrijskoj epohi, kada je sve moralo da se obavlja i završava ručno, svaki manuelni posao je bio veoma naporan i zahtevao je mnogo vremena. Kada je Noje čuo Božji nalog, kada je čuo sve stvari koje je Bog opisao, osetio je ozbiljnost ovog zadatka i težinu situacije. Znao je da će Bog uništiti svet. A zašto će to učiniti? Zato što su ljudska bića bila tako zla, nisu verovala u Božju reč, već su je i negirala, i Bog je prezirao takav ljudski rod. Da li je Bog prezirao te ljude samo dan ili dva? Da li je Bog, naprasno, rekao: „Danas mi se ne sviđa ovaj ljudski rod. Uništiću ove ljude, pa ti prioni na posao i napravi Mi barku”? Da li je to slučaj? Nije. Nakon što je čuo Božje reči, Noje je shvatio šta je Bog mislio. Bog nije mrzeo taj ljudski rod samo dan ili dva; želeo je da ga uništi kako bi ljudska bića mogla da počnu sve ispočetka. Ali, ovaj put, Bog nije hteo da iznova stvara drugi ljudski rod; umesto toga, dao je Noju da bude te sreće da preživi kao gospodar naredne epohe, kao praotac čovečanstva. Kada je shvatio ovaj aspekt Božje namere, Noje je mogao da oseti, iz dubine svog srca, neodložnu nameru Boga, mogao je da oseti da je to Bogu hitno – i tako, kada je Bog govorio, osim što je pažljivo, budno i marljivo slušao, Noje je osetio nešto u svom srcu. Šta je to osetio? Hitnost, emociju koju bi trebalo da oseća istinsko stvoreno biće nakon što je razumelo neodložne namere Stvoritelja. Šta je, dakle, Noje mislio u svom srcu kad mu je Bog naredio da sagradi barku? Pomislio je: „Od danas pa nadalje, ništa nije važnije od izgradnje barke, ništa nije značajnije i hitnije od toga. Čuo sam reči iz Stvoriteljevog srca, osetio sam Njegovu neodložnu nameru, tako da to ne smem da odlažem; najbrže što mogu, moram da sagradim barku o kojoj je Bog govorio i koju je tražio.” Kakav je bio Nojev stav? Bio je to stav nekoga ko se ne usuđuje da bude nemaran. I na koji način je pristupio izgradnji barke? Bez odlaganja. Najbrže što je mogao sproveo je i izvršio svaku pojedinost o kojoj je Bog govorio i koju je naložio, čineći to uz svu svoju energiju, bez i najmanje površnosti. Sve u svemu, Nojev stav prema Stvoriteljevom naređenju bio je pokornost. Za to nije bio nezainteresovan i nije bilo nikakvog otpora u njegovom srcu, niti ikakve ravnodušnosti. Umesto toga, marljivo je nastojao da shvati nameru Stvoritelja dok je pamtio svaku pojedinost. Kad je shvatio Božju neodložnu nameru, odlučio je da ubrza stvar, da najbrže što može dovrši ono što mu je Bog preneo. Šta je značilo to „najbrže što može”? Značilo je da, u najkraćem mogućem roku, dovrši posao za koji bi prethodno trebalo mesec dana, da ga obavi možda tri ili pet dana pre planiranog roka, bez ikakvog otezanja ili i najmanjeg odugovlačenja, ubrzavajući ceo taj projekat najbolje što je mogao. Naravno, pri obavljanju svakog dela posla, on bi se maksimalno trudio da na najmanju meru svede gubitke i greške, da izbegne ponavljanje ijednog posla; ujedno bi svaki zadatak i postupak završio dobro i u roku, garantujući njegov kvalitet. To je bilo pravo ispoljavanje u kome nema nikakvog otezanja. Prema tome, šta je bio preduslov da Noje bude u stanju da ne odugovlači? (Čuo je Božju naredbu.) Da, to su bili preduslov i kontekst za ovo. Dakle, zašto je Noje bio u stanju da ne odugovlači? Neki ljudi kažu da je Noje posedovao istinsku pokornost. Pa, šta je on to posedovao što mu je omogućilo da postigne takvu istinsku pokornost? (Bio je obziran prema Božjem srcu.) Tako je! To znači imati srce! Ljudi koji imaju srce u stanju su da budu obzirni prema Božjem srcu; oni bez srca samo su prazne ljušture, budale, ne znaju da budu obzirni prema Božjem srcu. Mentalitet im je ovakav: „Baš me briga koliko je Bogu ovo hitno, uradiću to kako mi se prohte – kako bilo, nisam besposlen ni lenj.” Ovakav stav, ovakva negativnost, potpuni nedostatak inicijative – takav nije neko ko je obziran prema Božjem srcu, niti taj shvata kako da bude obziran prema Božjem srcu. U tom slučaju, da li on poseduje istinsku veru? Sasvim sigurno ne. Noje je bio obziran prema Božjem srcu, imao je istinsku veru i zato je mogao da izvrši Božji nalog. Stoga, nije dovoljno samo prihvatiti Božji nalog i biti spreman da uložiš neki napor. Moraš da budeš i obziran prema Božjim namerama, da daš sve od sebe i budeš odan – a to zahteva da imaš savest i razum; to je ono što ljudi treba da imaju, i što je imao Noje. Šta vi kažete, u to vreme, koliko godina bi bilo potrebno da se izgradi tako velika barka da je Noje odugovlačio, da nije osećao da je hitno, da nije bio nespokojan ni efikasan? Da li bi barka mogla biti završena za 100 godina? (Ne bi.) Bilo bi potrebno da nekoliko generacija neprekidno gradi barku. S jedne strane, izgradnja čvrstog objekta poput barke bi trajala godinama; pored toga, dugo bi trajalo i prikupljanje svih živih stvorenja i briga o njima. Da li je bilo lako prikupiti ova stvorenja? (Nije.) Nije bilo. I tako, nakon što je čuo Božje zapovesti i shvatio da je Božja namera hitna, Noje je osetio da to neće biti ni lako ni jednostavno. Shvatio je da mora da ispuni zadatak u skladu sa Božjim željama i da izvrši nalog koju mu je Bog poverio, kako bi Bog bio zadovoljan i smiren, kako bi sledeći korak Božjeg dela glatko protekao. Takvo je bilo Nojevo srce. A kakvo je to srce bilo? To je bilo srce koje je imalo obzira prema Božjim namerama. Sudeći po Nojevom ponašanju u izgradnji barke, on je sigurno bio čovek velike vere i nije sumnjao u Božju reč tokom stotinu godina. Od čega je on zavisio? Zavisio je od svoje vere i pokornosti Bogu. Noje je mogao da se pokori u potpunosti. Koji su detalji njegove potpune pokornosti? Njegovo razumevanje. Da li imate ovakvo srce? (Nemate.) Možete da govoriti doktrine i iznosite slogane, ali ne možete praktično da delujete, a kada se suočite s teškoćama, ne možete da primenite Božje zapovesti. Kada govorite, govorite vrlo jasno, ali kada dođe do praktičnog delovanja i kada se suočite s nekom poteškoćom, vi postajete negativni. Kada osetite malo patnje, počinjete da se žalite i samo želite da odustanete. Da nije bilo jake kiše više od osam ili deset godina, postali biste negativni i sumnjali biste u Boga, a da li biste nastavili da budete negativni i da je prošlo još 20 godina bez jake kiše? Noje je više od 100 godina gradio barku i nikada nije postao negativan niti sumnjao u Boga, već je prosto nastavio da gradi barku. Ko bi osim Noja mogao to da uradi? Šta vama manjka? (Nemamo normalnu ljudskost ili savest.) Tako je. Ne posedujete Nojev karakter. Koliko istina je Noje razumeo? Da li mislite da je razumeo više istina od vas? Čuli ste toliko propovedi. Tajne Božjeg ovaploćenja, unutrašnja istina o tri faze Božjeg delovanja, Božji plan upravljanja; ovo su najviše i najdublje tajne izražene čovečanstvu. Sve to vam je jasno, pa kako onda još uvek ne posedujete Nojevu ljudskost i još uvek niste kadri da postupate onako kako Noje jeste bio kadar? Vaša vera i ljudskost su inferiorni u odnosu na Nojeve! Može se reći da vi nemate pravu veru, a ni minimalnu savest ili razum koji bi ljudi trebalo da poseduju. Iako ste slušali mnoge propovedi, pa na površini deluje kao da razumete istine, kvalitet vaše ljudskosti i vaša iskvarena narav ne mogu se trenutno promeniti slušanjem dodatnih propovedi ili razumevanjem istina. Bez rasuđivanja o ovim stvarima, ljudi osećaju da i nisu toliko inferiorni u odnosu na svece iz prošlosti, misleći: „Sada i mi prihvatamo Božji nalog i slušamo Božju reč iz Božjih usta. Takođe, ozbiljno shvatamo svaku stvar koju Bog traži da uradimo. Svi zajedno razgovaraju o ovim stvarima, a zatim rade na planiranju, raspoređivanju i sprovođenju stvari. Kako smo mi drugačiji od svetaca iz prošlosti?” Da li je razlika koju sada vidiš velika ili ne? Ogromna je, prvenstveno u pogledu karaktera. Današnji ljudi su tako iskvareni i sebični i zaslužuju prezir! Neće ni prstom mrdnuti ako im to ne donosi korist! Činiti dobra dela i pripremati dobra dela vrlo je naporno za njih! Oni su spremni da obave dužnost, ali nemaju snagu volje, spremni su da pate, ali ne mogu to da izdrže. Oni žele da plate cenu, ali ne mogu to da urade, spremni su da primene istinu, ali ne mogu to da ostvare i žele da vole Boga, ali ne mogu to da sprovedu u delo. Reci Mi, koliko je manjkava ovakva ljudskost! Koliko istine oni moraju da razumeju i da poseduju da bi se iskupili za sve ovo?

Upravo smo razgovarali o Nojevom razmatranju Božjih namera, što je bio dragocen deo njegove ljudskosti. Ima još nečega – šta je u pitanju? Nakon što je čuo Božje reči, Noje je saznao jednu činjenicu; takođe je saznao kakav je Božji plan. Plan nije bio da se samo jednostavno napravi barka koja će služiti kao spomenik, ili da se stvori zabavni park, ili da se napravi neka velika zgrada kao obeležje – to nije bio slučaj. Na osnovu onoga što je Bog rekao, Noje je znao jednu činjenicu: Bog je mrzeo ovaj ljudski rod, koji je bio rđav, i odredio je da će te ljude uništiti potopom. Oni koji će preživeti do naredne epohe biće, međutim, spašeni od poplava upravo ovom barkom; ona će im omogućiti da prežive. A šta je bila ključna tačka u ovoj činjenici? Da će Bog uništiti svet potopom, da je imao nameru da Noje izgradi barku i preživi, i da svaka vrsta živog bića preživi, ali da ljudska vrsta bude uništena. Da li je ovo bilo nešto važno? Ovo nije bila neka beznačajna porodična stvar, niti neka sitnica koja se tiče pojedinca ili plemena; umesto toga, to je uključivalo veliki poduhvat. Kakvu vrstu velikog poduhvata? Onu koja se odnosila na Božji plan upravljanja. Bog je nameravao da učini nešto veliko, nešto što se tiče čitavog čovečanstva, i što se odnosilo na Njegovo upravljanje, na Njegov stav prema čovečanstvu i prema njegovoj sudbini. Ovo je treća informacija koju je Noje saznao kada mu je Bog poverio ovaj zadatak. A kakav je bio Nojev stav kada je čuo ovo iz Božjih reči? Da li je to bio stav vere, sumnje ili potpune neverice? (Stav vere.) U kojoj meri je verovao? I koje činjenice dokazuju da je verovao? (Kada je čuo Božje reči, počeo je da ih sprovodi u delo i napravio je barku kao što je Bog rekao, što znači da je njegov stav prema Božjim rečima bio stav vere.) Iz svega što se u Noju prikazalo – od nivoa izvršenja i sprovođenja zadatka nakon što je Noje prihvatio ono što mu je Bog poverio, do činjenice šta je na kraju postignuto – može se videti da je Noje imao apsolutnu veru u svaku reč koju je Bog izgovorio. Zašto je imao apsolutnu veru? Kako to da nije sumnjao? Kako to da nije pokušavao da analizira, da nije ispitivao sve ovo u svom srcu? S čim je ovo povezano? (Sa verom u Boga.) Tačno, to je bila Nojeva prava vera u Boga. Stoga, kada je reč o svemu što je Bog govorio i o svakoj Njegovoj reči, Noje nije samo slušao i prihvatao; umesto toga, posedovao je pravo znanje i veru u dubinama svog srca. Iako mu Bog nije rekao razne detalje, recimo kada će stići poplavne vode ili koliko godina će proći pre nego što se to dogodi, kolika će biti razmera tih poplava ili šta će biti nakon što Bog uništi svet, Noje je verovao da je sve što je Bog rekao već postalo činjenica. Noje nije tretirao Božje reči kao priču, kao mit, kao neku izreku ili pisani sastav, već je u dubinama svog srca verovao i bio siguran da će Bog to učiniti, i da niko ne može da promeni ono što Bog odluči da ostvari. Noje je smatrao da ljudi mogu imati samo jedan stav prema Božjim rečima i prema onome što Bog želi da postigne, a to je da prihvate tu činjenicu, da se pokore onome što Bog zapoveda i da sarađuju u zadacima u kojima Bog traži od njih da sarađuju – to je bio njegov stav. I upravo zato što je Noje imao takav stav – da ne analizira, ispituje, sumnja, već samo da veruje iz dubine svog srca i da zatim odluči da sarađuje u pogledu onoga što je Bog zahtevao od njega i onoga što je Bog želeo da bude ostvareno. Upravo zbog toga je došlo do izgradnje barke i do prikupljanja i opstanka svake vrste živih stvorenja. Da je Noje bio sumnjičav kada je čuo Boga kako kaže da će uništiti svet potopom; da se nije usudio da u potpunosti poveruje u to, jer to nije video i nije znao kada će se to dogoditi, i jer je bilo mnogih nepoznanica, da li bi to uticalo na njegov pristup i na uverenje da treba da napravi barku, da li bi se oni promenili? (Da.) Kako bi se promenili? Dok je gradio barku, možda bi hvatao prečice, možda bi ignorisao Božje tehničke opise ili ne bi prikupio svaku vrstu živog stvrorenja unutar barke, kao što je Bog tražio. Bog je rekao da mora biti po jedan mužjak i jedna ženka, na šta bi on mogao reći: „Za neke od njih je dovoljno samo imati ženku. Ne mogu da pronađem neke od njih, pa zaboravite na njih. Ko zna kada će se desiti poplava koja će uništiti svet.” Veliki poduhvat izgradnje barke i prikupljanja svake vrste živih stvorenja trajao je 120 godina. Da li bi Noje izdržao tih 120 godina da nije posedovao pravu veru u Božje reči? Apsolutno ne bi. Sa ometanjem iz spoljnog sveta i sa raznim pritužbama njegovih članova porodice, za nekoga ko ne veruje da su Božje reči činjenica, čin izgradnje barke bi bilo veoma teško ostvariti, pogotovo ako bi trajao 120 godina. Prošli put sam vas pitao da li je 120 godina dug period. Svi ste rekli da jeste. Pitao sam vas koliko biste vi mogli da izdržite, a kada sam na kraju pitao da li biste mogli da izdržite 15 dana, niko od vas nije rekao da bi mogao, i Moje srce je potonulo. Vi ste daleko inferiorniji od Noja. Niste vredni ni jedne dlake sa njegove glave, nemate čak ni jednu desetinu njegove vere. Kako ste bedni! S jedne strane, vaša ljudskost i integritet su isuviše niski. S druge strane, može se reći da vaše stremljenje ka istini u suštini i ne postoji. Stoga niste sposobni da proizvedete pravu veru u Boga, niti imate pravu pokornost. Kako ste uspeli da izdržite do sada – zašto, dok ja besedim, vi još uvek sedite i slušate? U vama se nalaze dva aspekta. S jedne strane, većina vas još uvek želi da bude dobra; ne želite da budete loši ljudi. Želite da krenete dobrim putem. Imate to malo odlučnosti, imate malo dobrog stremljenja. U isto vreme, većina vas se boji smrti. Do koje mere se bojite smrti? Ima, među vama, onih koji se, na najmanji znak problema u spoljnjem svetu, dodatno trude da izvrše svoje obaveze; a kada se situacija smiri, uživaju u udobnostima i mnogo manje se trude oko svojih obaveza; uvek žele da udovolje svom telu. U poređenju sa pravom Nojevom verom, ima li istinske vere u onome što se prikazuje u vama? (Nema.) I ja mislim tako, takođe. Čak i ako postoji nešto malo vere, ona je poražavajuće mala i nije u stanju da izdrži test kušnje.

Ja nikada nisam pravio radne aranžmane, ali često sam čuo da su počinjali rečima sličnim ovima: „U ovom trenutku, mnoge zemlje se nalaze u ozbiljnom haosu, svetski trendovi postaju sve rđaviji i Bog će kazniti ljudski rod. Trebalo bi da ispunimo svoje dužnosti u skladu sa prihvatljivim standardom, radeći to i to, i da Bogu ponudimo svoju odanost.” „Ovih dana, pošasti postaju sve teže, okruženje sve nepovoljnije, katastrofe sve ozbiljnije, ljudi se suočavaju sa pretnjom bolesti i smrti, i samo ako verujemo u Boga i ako se više molimo Bogu, izbeći ćemo epidemije, jer je samo Bog naše utočište. Danas, suočeni sa takvim okolnostima i sa takvim okruženjem, trebalo bi da pripremimo dobra dela radeći to i to, i da se opremimo istinom radeći to i to – ovo je imperativ.” „Ove godine, najezda štetočina je bila posebno teška, čovečanstvo će se suočiti sa glađu i uskoro ćemo se suočiti sa pljačkama i društvenim nestabilnostima, tako da oni koji veruju u Boga treba često da dolaze pred Njega da se mole i da traže Božju zaštitu. Takođe, moraju da održavaju normalan crkveni život i normalan duhovni život.” I tako dalje. A zatim, kada se završi uvod, počinju konkretni aranžmani. Svaki put, ovi uvodi su igrali pravovremenu i odlučujuću ulogu u verovanju ljudi. Stoga se pitam, da li bi se radni aranžmani sproveli da nije bilo ovih uvoda i izjava? Bez ovih uvoda, da li bi radni aranžmani bili radni aranžmani? Da li bi bilo razloga da se oni izdaju? Odgovor na ova pitanja je da bi sigurno bilo razloga. Sada želim da znam sledeće: s kakvom svrhom ljudi veruju u Boga? Koji je značaj njihove vere u Boga? Da li oni razumeju ili ne razumeju činjenice koje Bog želi da ostvari? Kako bi ljudi trebalo da se odnose prema Božjim rečima? Kako bi trebalo da se odnose prema svemu što Stvoritelj zahteva? Da li su ova pitanja vredna razmatranja? Ako bi se na ljude gledalo prema standardima koje je Noje postavio, Moje mišljenje je da nijedan od njih ne bi zaslužio titulu „stvorenog bića”. Ne bi bili dostojni da izađu pred Boga. Ako bi vera i pokornost ljudi danas bili mereni Božjim stavom prema Noju i na osnovu standarda po kojima je Bog izabrao Noja, da li bi Bog mogao biti zadovoljan njima? (Ne bi.) Oni su daleko od toga! Ljudi uvek kažu da veruju u Boga i da ga obožavaju, ali kako se ta vera i obožavanje prikazuju u njima? U stvari, prikazuju se kao njihova zavisnost od Boga, u vidu njihovih zahteva prema Njemu, kao i u vidu njihove istinske pobune protiv Njega, pa čak i kao prezir prema ovaploćenom Bogu. Može li se sve to smatrati prezirom čovečanstva prema istini i otvoreno kršenje načela? To je, zapravo, tako – to je njegova suština. Svaki put kada radni aranžmani sadrže ove reči, dolazi do uvećanja „vere” među ljudima; svaki put kada se izdaju radni aranžmani, kada ljudi shvate zahteve i značaj radnih aranžmana i kada su u stanju da ih sprovedu, oni onda veruju da je došlo do podizanja njihovog nivoa pokornosti, da sada poseduju pokornost – a, u stvari, da li oni zaista poseduju veru i pravu pokornost? I kakve su to navodne vera i pokornost kada se mere prema standardu koji je Noje postavio? U suštini, to je neka vrsta trgovine. Kako bi se to moglo smatrati verom i istinskom pokornošću? Šta je ta takozvana prava ljudska vera? „Poslednji dani su pred nama – nadam se da će Bog uskoro delovati! Pravi je blagoslov to što ću biti ovde kada Bog uništi svet, što ću imati sreće da preživim i što neću trpeti razaranje. Bog je tako dobar, toliko voli ljude, Bog je tako velik! Toliko je uzvisio čoveka, Bog zaista jeste Bog, samo Bog može da učini takve stvari.” A njihova takozvana prava pokornost? „Sve što Bog kaže je ispravno. Uradi sve što On traži; ako ne, upašćeš u katastrofu i za tebe će sve biti gotovo, niko neće moći da te spase.” Njihova vera nije prava vera, a njihova pokornost takođe nije prava pokornost – to su samo laži.

Danas, bukvalno svako na svetu zna za Nojevu izgradnju barke, zar ne? Ali, koliko ljudi zna za internu priču? Koliko ljudi razume Nojevu pravu veru i pokornost? I ko zna – i kome je stalo – do toga kakva je Božja procena Noja? Niko ne obraća pažnju na ovo. Šta to pokazuje? To pokazuje da ljudi ne streme ka istini i da ne vole pozitivne stvari. Prošli put, nakon što sam u zajedništvu besedio o pričama ovih dveju ličnosti, da li se neko vratio Bibliji da pročita detalje tih priča? Da li ste bili dirnuti kada ste čuli priče o Noju, Avrȃmu i Jovu? (Jeste.) Da li zavidite toj trojici? (Da.) Da li želite da budete poput njih? (Da.) Dakle, da li ste u zajedništvu vodili detaljne razgovore o njihovim pričama i o suštini njihovog ponašanja, o njihovom stavu prema Bogu i o njihovoj veri i pokornosti? Odakle bi trebalo da krenu ljudi koji žele da budu poput ovakvih ljudi? Prvi put sam pročitao priču o Jovu pre mnogo vremena i takođe sam donekle razumeo priče o Noju i Avrȃmu. Svaki put kada čitam i kada u svom srcu razmišljam o onome što su njih trojica pokazala, o tome šta je Bog rekao i učinio njima, kao i o njihovim raznim stavovima, osećam kao da ću zaplakati – ganut sam. Šta je vas ganulo kada ste ih čitali? (Nakon što sam odslušao Božju besedu, konačno sam shvatio da je Jov, dok je prolazio kroz kušnje, mislio da Bog pati zbog njega i, pošto nije želeo da Bog pati, proklinjao je dan svog rođenja. Svaki put kada ovo pročitam, osećam da je Jov zaista vodio računa o Božjim namerama i veoma sam ganut time.) Šta još? (Noje je prolazio kroz velike teškoće dok je gradio barku, a ipak je mogao i da vodi računa o Božjim namerama. Avrȃm je u stotoj godini dobio dete i bio je ispunjen radošću, ali, kada mu je Bog tražio da svoje dete prinese kao žrtvu, mogao je da posluša i da se pokori, dok mi to ne možemo. Mi nemamo ljudskost, savest niti razum Noja ili Avrȃma. Pun sam divljenja kada čitam njihove priče, i oni su uzori kojima treba da težimo.) (Poslednji put kada si Ti besedio, pomenuo si da je Noje mogao da izdrži 120 godina u izgradnji barke i da je savršeno ispunio ono što mu je Bog zapovedio i nije izneverio Božja očekivanja. Kada uporedim ovo sa svojim stavom prema dužnosti, vidim da ja uopšte nisam istrajan. To čini da se osećam krivim, a i ganut sam time.) Svi ste ganuti, zar ne? (Da.) Za sada nećemo besediti na ovu temu; razgovaraćemo o svemu ovome nakon što završimo sa pričama o Noju i Avrȃmu. Reći ću vam koji delovi priče su mene emotivno ganuli i videćemo da li su isti delovi ganuli i vas.

Upravo smo razgovarali o Nojevoj pravoj veri u Boga. Utvrđene činjenice o njegovoj izgradnji barke dovoljne su da pokažu njegovu pravu veru. Nojeva prava vera se pokazuje u svemu što je radio, u svakoj njegovoj misli i u stavu s kojim se odnosio prema onome što mu je Bog zapovedio. To je dovoljno da pokaže Nojevu pravu veru u Boga – veru koja ne sadrži ni malo sumnje i koja je potpuno čista. Bez obzira da li je ono što mu je Bog tražio da uradi bilo u skladu sa njegovim sopstvenim shvatanjima, bez obzira da li je to bilo ono što je on planirao da uradi u životu, bez obzira u kakvom se sukobu to nalazilo sa stvarima u njegovom životu i, pogotovo, bez obzira na to koliko je ovaj zadatak bio težak, on je imao samo jedan stav: da ga prihvati, pokori se i sprovede u delo. Na kraju, činjenice pokazuju da je barka koju je Noje sagradio spasila svaku vrstu živih stvorenja, kao i Nojevu vlastitu porodicu. Kada je Bog poslao potop i počeo da uništava ljudski rod, barka je nosila Nojevu porodicu i razne vrste živih stvorenja, ploveći po vodi. Bog je uništio zemlju tako što je poslao potop u trajanju četrdeset dana, a preživeli su samo Nojeva porodica od osam ljudi i različita živa bića koja su ušla u barku, dok su svi ostali ljudi i živa bića uništeni. Šta se može videti iz ovih činjenica? Pošto je Noje imao pravu veru i pravu pokornost Bogu – kroz njegovu istinsku saradnju s Bogom – sve što je Bog želeo da učini je ostvareno; sve je postalo stvarnost. To je ono što je Bog cenio kod Noja, i Noje nije razočarao Boga; ispunio je važan nalog koji mu je Bog dao i završio sve što mu je Bog poverio. Noje je Božji nalog mogao da ispuni zahvaljujući Božjim zapovestima, s jedne, i zahvaljujući Nojevoj pravoj veri i apsolutnoj pokornosti Bogu, s druge strane. Upravo zato što je Noje posedovao ove dve najcenjenije stvari, Bog ga je voleo; i upravo zbog toga što je Noje imao pravu veru i apsolutnu pokornost, Bog ga je video kao nekoga ko treba da preživi i kao nekoga ko je dostojan da preživi. Svi osim Noja su bili objekat Božjeg prezira, što ukazuje na to da su svi oni bili nedostojni da žive u Božjoj kreaciji sveta. Šta bi trebalo da vidimo iz Nojeve izgradnje barke? S jedne strane, videli smo Nojevu plemenitu prirodu; on je posedovao savest i razum. S druge strane, videli smo Nojevu pravu veru i pravu pokornost Bogu. Sve ovo je vredno divljenja. Upravo zbog Nojeve vere i pokornosti Božjem nalogu, Noje je postao voljen u Božijm očima, postao je stvoreno biće koje je Bog voleo – što je bila srećna i blagoslovena stvar. Samo takvi ljudi su sposobni da žive u svetlu Božjeg lica; u Božjim očima, samo su oni pogodni da žive. Ljudi koji su pogodni da žive: šta to znači? To znači da su oni dostojni da uživaju u svemu onome što je Bog darovao čovečanstvu, da su dostojni da žive u svetlu Božjeg lica, dostojni da prime Božje blagoslove i obećanja. Ljudi poput ovih su voljeni od Boga, oni su prava stvorena ljudska bića i baš njih Bog želi da pridobije.

II. Avrȃmov stav prema Božjim rečima

Hajde sada da pogledamo koje su to stvari kod Avrȃma dostojne toga da se potonje generacije ugledaju na njih. Glavni Avrȃmov postupak pred Bogom bio je upravo onaj s kojim su potonje generacije dobro upoznate i dobro ga poznaju: žrtvovanje Isaka. Svaki aspekt onoga što je Avrȃm ispoljio u ovoj situaciji – bilo da se radi o njegovom karakteru, o njegovoj veri ili njegovoj pokornosti – dostojan je toga da se potonje generacije ugledaju na njega. Dakle, koje su to tačno bile specifične manifestacije koje je on pokazao, a na koje se vredi ugledati? Naravno, te razne stvari koje je on pokazao nisu bile besmislene, a još manje apstraktne, i sigurno ih niko nije izmislio, već postoji dokaz za sve njih. Bog je Avrȃmu darovao sina. Bog mu je lično rekao za to, i kada je Avrȃm imao 100 godina, rodio mu se sin po imenu Isak. Očigledno da poreklo ovog deteta nije bilo obično, on nije bio nalik nijednom drugom detetu – Bog ga je lično darovao. Kada lično Bog daruje neko dete, ljudi onda misle da će Bog sigurno da uradi nešto veliko sa njim, da će mu Bog poveriti nešto veliko, da će Bog da postigne neke izuzetne stvari sa njim, da će učiniti da dete bude izuzetno, i tako dalje – Avrȃm i drugi ljudi su imali velika očekivanja u pogledu ovih stvari. A ipak, stvari su se odvijale drugačije i Avrȃmu se dogodilo nešto što niko nije mogao da očekuje. Bog je Avrȃmu darovao Isaka, a kada je došlo vreme za žrtvovanje, Bog je Avrȃmu rekao: „Ne treba ništa da prineseš danas, samo Isaka – to je dovoljno.” Šta je to značilo? Bog je Avrȃmu dao sina, a kada je taj sin bio na pragu da odraste, Bog je hteo da ga uzme nazad. Drugi ljudi bi na to gledali ovako: „Ti si bio Taj koji je darovao Isaka. Ja nisam verovao u to, ali Ti si insistirao na tome da mi podariš ovo dete. Sada tražiš da se ono prinese kao žrtva. Zar to ne znači da ga Ti sad uzimaš nazad? Kako možeš da uzmeš ono što si dao ljudima? Ako želiš da ga uzmeš, onda ga uzmi. Možeš ga jednostavno uzeti nazad na tih način. Nema potrebe da mi nanosiš takav bol i patnju. Kako možeš da tražiš da ga žrtvujem svojom rukom?” Da li je to bio veoma težak zahtev? Bio je izuzetno težak. Kada bi čuli ovaj zahtev, neki ljudi bi rekli: „Da li je ovo zaista Bog? Ovakvi postupci su tako nerazumni! Ti si bio Taj koji mi je dao Isaka, a sada ga tražiš nazad. Da li su Tvoji postupci zaista uvek opravdani? Da li je sve što radiš uvek ispravno? Ne mora da znači. Životi ljudi su u Tvojim rukama. Rekao si da ćeš mi dati sina, i upravo to si učinio; imaš taj autoritet, baš kao što imaš autoritet da ga uzmeš nazad – ali, zar način na koji ga uzimaš i ova stvar nisu pomalo neopravdani? Ti si mi dao ovo dete, pa bi trebalo da mu dozvoliš da odraste, da postigne velike stvari i da vidi Tvoje blagoslove. Kako možeš da tražiš da umre? Umesto što zahtevaš njegovu smrt, bolje da mi ga uopšte nisi ni dao! Zašto si mi ga uopšte dao? Ti si mi dao Isaka, a sada mi govoriš da ga prinesem kao žrtvu – zar mi tako ne nanosiš dodatni bol? Zar mi ne otežavaš stvari? Pre svega, s kojom si mi svrhom uopšte dao ovog sina?” Koliko god pokušavali, oni ne mogu da shvate logiku iza ovog zahteva; kako god da to sroče, zvuči im neodrživo, i nijedna osoba nije u stanju da to razume. A da li je Bog Avrȃmu rekao razloge za to? Da li mu je rekao razloge toga i Svoju nameru? Da li je? Nije. Bog je samo rekao: „Tokom sutrašnjeg prinošenja žrtve, prinesi Isaka,” to je bilo sve. Da li je Bog dao objašnjenje? (Nije.) Dakle, kakva je bila priroda ovih reči? Posmatrano u smislu Božjeg identiteta, ove reči su bile naređenje koje je trebalo izvršiti, koje je trebalo poslušati i pokoriti mu se. Ali, gledano u smislu onoga što je Bog rekao i same stvari, zar ljudima ne bi bilo teško da urade ono što treba da urade? Ljudi misle da stvari koje treba da urade moraju biti razumne i u skladu sa ljudskim osećanjima i sa univerzalnim ljudskim senzibilitetima – ali, da li se išta od toga odnosilo na ono što je Bog rekao? (Nije.) Da li je trebalo da Bog da neko objašnjenje i da izrazi Svoje misli i Svoj cilj ili, pak, da otkrije išta od onoga što je učitao između redova Svojih reči, kako bi ljudi mogli da razumeju? Da li je Bog uradio nešto od ovoga? Nije to učinio, niti je imao plan da to uradi. Ove reči su sadržale ono što je Stvoritelj zahtevao, što je On naredio i što je očekivao od čoveka. Ove vrlo jednostavne reči, ove nerazumne reči – ova naredba i zahtev, bezobzirni prema ljudskim osećanjima – bile bi jednostavno shvaćene kao teške, naporne i nerazumne od strane drugih ljudi, od bilo koje osobe koja bi posmatrala ovu scenu. Ali, za Avrȃma, koji je zapravo bio uključen u to, njegovo prvo osećanje nakon što je to čuo bila je srceparajuća bol! On je dobio ovo od Boga darovano dete, proveo je sve te godine podižući ga i uživao u svim tim godinama porodične sreće, ali, jednom rečenicom, jednom Božjom naredbom, ova sreća, ovo živo ljudsko biće, biće izgubljeno i oduzeto. Ono s čime se Avrȃm suočavao nije bio samo gubitak porodične sreće, već bol večne usamljenosti i čežnja nakon gubitka ovog deteta. Za starog čoveka, to je bilo nepodnošljivo. Nakon što je čuo takve reči, svaki obični čovek bi prolio reke suza, zar ne? Štaviše, on bi u svom srcu proklinjao Boga, žalio bi se na Boga, pogrešno bi Ga razumeo i pokušao bi da se raspravlja s Bogom. Običan čovek bi pokazao sve ono što je u stanju da uradi, sve svoje sposobnosti, kao i sve svoje buntovništvo, grubost i nerazumnost. Ipak, iako je Avrȃm bio jednako povređen, on to nije uradio. Kao bilo koja normalna osoba, odmah je osetio tu bol, imao je osećaj kao da mu je srce probodeno i odmah je osetio usamljenost zbog gubitka sina. Ove Božje reči nisu uzimale u obzir ljudska osećanja, bile su ljudima nezamislive i nespojive sa ljudskim predstavama; one nisu izgovorene iz perspektive ljudskih osećanja; nisu uzele u obzir ljudske teškoće niti emocionalne potrebe ljudi, i sigurno nisu uzele u obzir ljudsku bol. Bog je hladnokrvno uputio ove reči Avrȃmu – da li je Bog mario za to koliko su ove reči bile bolne za njega? Spolja gledano, činilo se da je Bog nemaran i ravnodušan; sve što je Avrȃm čuo bile su Božja zapovest i Njegov zahtev. Ovaj zahtev bi svakome delovao nespojivo sa ljudskom kulturom, konvencijama, senzibilitetima, pa čak i sa ljudskom moralnošću i etikom; prešao je moralnu i etičku granicu i išao protiv čovekovih pravila ponašanja i ophođenja s ljudima, kao i protiv ljudskih osećanja. Postoje čak i oni koji veruju u sledeće: „Ove reči nisu samo nerazumne i nemoralne – štaviše, one samo stvaraju probleme bez dobrog razloga! Kako je Bog mogao da izgovori ove reči? Božje reči treba da budu razumne i pravedne, i treba da u potpunosti uvere čoveka; ne bi trebalo da stvaraju probleme bez dobrog razloga, i ne bi trebalo da budu neetične, nemoralne ili nelogične. Da li je Stvoritelj doista izgovorio te reči? Da li je Stvoritelj mogao da izgovori takve stvari? Da li je Stvoritelj mogao da tretira ljude koje je On stvorio na ovaj način? Nema šanse da je to slučaj.” Ipak, ove reči su zaista došle iz Božjih usta. Sudeći po Božjem stavu i po tonu Njegovih reči, Bog je odlučio šta želi i tu nije bilo prostora za raspravu, a ljudi nisu imali pravo da biraju. On čoveku nije dao pravo na izbor. Božje reči su bile zahtev, bile su naredba koju je On uputio čoveku. Za Avrȃma, te Božje reči su bile beskompromisne i neupitne; predstavljale su beskompromisni zahtev koji je Bog postavio pred njega i nisu bile podložne raspravi. A kakav je izbor napravio Avrȃm? Ovo je ključna tačka o kojoj ćemo u zajedništvu razgovarati.

Nakon što je čuo Božje reči, Avrȃm je počeo da se priprema, osećao je teskobu i kao da ga pritiska neki težak teret. Tiho se molio u svom srcu: „Gospode moj, Bože moj. Sve što Ti činiš je dostojno hvale; dao si mi ovog sina, i ako želiš da ga uzmeš nazad, onda treba da Ti ga vratim.” Iako je Avrȃm jako patio, zar ove reči nisu jasno izražavale njegov stav? Šta ljudi ovde mogu da vide? Mogu da vide slabost normalne ljudskosti, emocionalne potrebe normalne ljudskosti, kao i Avrȃmovu racionalnu stranu, ali i njegovu stranu prave vere i pokornosti Bogu. Šta je bila njegova racionalna strana? Avrȃm je bio sasvim svestan da je Isak od Boga dat, da Bog ima vlast da ga tretira kako god želi, da ljudi ne bi trebalo da donose sud o tome, da sve što je Stvoritelj rekao predstavlja Stvoritelja, i da se Božji identitet i priroda Njegovih reči ne menjaju, bez obzira da li to deluje razumno ili ne, da li se poklapa sa ljudskim znanjem, kulturom i moralom ili se ne poklapa. On je jasno znao da, ako ljudi ne mogu da razumeju, shvate ili protumače Božje reči, onda je to njihov problem, da nema razloga da im Bog objašnjava ili pojašnjava te reči, i da ljudi ne bi trebalo da se pokore samo kada razumeju Božje reči i namere, već da bi prema Božjim rečima trebalo da imaju samo jedan stav, bez obzira na okolnosti: da saslušaju, da ih zatim prihvate i pokore im se. Ovo je bio jasno prepoznatljiv Avrȃmov stav prema svemu što je Bog tražio od njega, i u njemu je sadržana razumnost normalne ljudskosti, kao i prava vera i prava pokornost. Šta je, iznad svega, Avrȃm trebalo da uradi? Da ne analizira šta je tačno a šta pogrešno u Božjim rečima, da ne ispituje da li su one izrečene u šali ili sa namerom da ga kušaju, ili nešto drugo. Avrȃm nije ispitivao takve stvari. Kakav je bio njegov neposredni stav prema Božjim rečima? Njegov stav je bio takav da se Božje reči ne mogu razmatrati koristeći logiku – bilo da su razumne ili ne, Božje reči su Božje reči, i ne bi trebalo da bude prostora da ljudi svojim stavom biraju ili preispituju Božje reči; kako bi ljudi trebalo da rezonuju i šta da urade jeste da slušaju, da prihvate i pokore se. U svom srcu, Avrȃm je vrlo jasno znao koji su identitet i suština Stvoritelja, i koju poziciju bi stvoreno ljudsko biće trebalo da zauzme. Upravo zato što je Avrȃm posedovao takvu razumnost i ovakav stav, uprkos ogromnom bolu koji je nosio, on je prineo Isaka Bogu bez ikakvih sumnji ili oklevanja, vraćajući ga Bogu kako je On želeo. Pošto je Bog to tražio, on je osećao da mora da Mu vrati Isaka i da ne treba da pokušava da se raspravlja s Njim, niti da ima svoje želje ili zahteve. Upravo ovo je stav koji stvoreno biće treba da ima prema Stvoritelju. Najteža stvar u tome bila je i najdragocenija stvar kod Avrȃma. Ove reči koje je Bog izgovorio bile su nerazumne i bezobzirne prema ljudskim osećanjima – ljudi ih ne mogu shvatiti ni prihvatiti. Bez obzira na to u kom dobu ili kome se to događa, ove reči nemaju smisla, nisu izvodljive – a ipak je Bog tražio da se to uradi. Pa, šta treba učiniti? Većina ljudi bi preispitivala te reči, a nakon nekoliko dana razmišljanja, pomislili bi: „Božje reči su nerazumne – kako Bog može da postupa na ovaj način? Zar to nije jedan vid mučenja? Zar Bog ne voli čoveka? Kako može da muči ljude na ovaj način? Ne verujem u Boga koji muči ljude na ovaj način i mogu da izaberem da se ne pokorim tim rečima.” Ali, Avrȃm to nije uradio; izabrao je da se pokori. Iako svi veruju da je ono što je Bog rekao i zahtevao bilo pogrešno, da Bog ne bi trebalo da postavlja takve zahteve ljudima, Avrȃm je mogao da se pokori – i to je bilo najdragocenije kod njega, upravo ono što drugim ljudima nedostaje. Ovo je Avrȃmova istinska pokornost. Pored toga, nakon što je čuo šta je Bog zahtevao od njega, prva stvar u koju je bio siguran bila je da Bog nije ovo rekao u šali, da to nije bila igra. A pošto Božje reči nisu bile te stvari, šta su onda bile? Po Avrȃmovom dubokom verovanju, istina je da nijedan čovek ne može da promeni ono što Bog odredi da se mora učiniti, da u Božjim rečima nema šale, ispitivanja ili mučenja, da je Bog dostojan poverenja i da je sve što On kaže istina – bilo da se to čini razumnim ili ne. Zar to nije bila Avrȃmova istinita vera? Da li je rekao: „Bog mi je rekao da prinesem Isaka. Nakon što sam dobio Isaka, nisam se kako valja zahvalio Bogu – da li Bog, na ovaj način, traži moju zahvalnost? Onda moram valjano da pokažem svoju zahvalnost. Moram da pokažem da sam spreman da prinesem Isaka, da sam spreman da se zahvalim Bogu, da poznajem i da se sećam Božje blagodati, i da neću zabrinuti Boga. Bez sumnje, Bog je rekao ove reči da bi me ispitao i proverio, pa bi trebalo da se pretvaram da ću to i uraditi. Obaviću sve pripreme, a zatim ću pored Isaka povesti i ovcu, pa ako u trenutku žrtvovanja Bog ništa ne kaže, prineću ovcu kao žrtvu. Dovoljno je da se samo pretvaram da ću sve to uraditi. Ako Bog zaista traži da prinesem Isaka, onda bi trebalo samo da ga dovedem i pokažem ga na oltaru; kada dođe trenutak, Bog bi mi možda ipak dopustio da žrtvujem ovcu, a ne svoje dete”? Da li je Avrȃm ovo mislio? (Nije.) Da je to pomislio, ne bi bilo patnje u njegovom srcu. Da je razmišljao o takvim stvarima, kakav bi integritet imao? Da li bi posedovao istinsku veru? Da li bi posedovao istinsku pokornost? Ne, ne bi.

Sudeći po bolu koji je Avrȃm osećao i koji je nastao kada se pokrenulo pitanje žrtvovanja Isaka, jasno je da je on potpuno verovao u Božju reč, da je verovao svakoj reči koju je Bog rekao, u dubini srca razumeo sve što je Bog rekao upravo onako kako je Bog to mislio i nije sumnjao u Boga. Da li je ovo istinska vera ili nije? (Jeste.) Avrȃm je imao istinsku veru u Boga, i to ilustruje jednu stvar: da je Avrȃm bio pošten čovek. Njegov jedini stav prema Božjim rečima bio je stav poslušnosti, prihvatanja i pokornosti – pokorio bi se svemu što je Bog rekao. Ako bi Bog rekao da je nešto crno, čak i ako Avrȃm to ne bi mogao da vidi kao crno, verovao bi da je ono što je Bog rekao istina i bio bi uveren da je to crno. Ako bi mu Bog rekao da je nešto belo, bio bi uveren da je to belo. Tako je jednostavno. Bog mu je rekao da će mu podariti dete, i Avrȃm je pomislio: „Imam već 100 godina, ali ako Bog kaže da će mi dati dete, onda sam zahvalan svom Gospodu, Bogu!” On nije imao previše drugih ideja, već je naprosto verovao u Boga. Šta je bila suština ovakve vere? Verovao je u suštinu i identitet Boga, a njegovo poznavanje Stvoritelja bilo je stvarno. Nije bio poput onih ljudi koji kažu da veruju da je Bog svemoguć i da je Stvoritelj čovečanstva, dok u svojim srcima gaje ovakve sumnje: „Da li su ljudi zapravo nastali od majmuna? Kaže se da je bog stvorio sve stvari, ali ljudi to nisu videli svojim očima.” Ma šta Bog govorio, ti ljudi su uvek na pola puta između vere i sumnje, i oslanjaju se na ono što vide da bi odredili da li su stvari istinite ili lažne. Sumnjaju u sve što ne mogu da vide svojim očima, i stoga, kad god čuju Boga da govori, oni stavljaju upitnike iza Njegovih reči. Pažljivo, marljivo i oprezno ispituju i analiziraju svaku činjenicu, svaku temu i zapovest koju Bog iznosi. Oni misle da, u svojoj veri u Boga, treba da ispituju Božje reči i istinu sa naučnim i istraživačkim stavom, da vide da li su te reči zapravo istina, jer bi, u suprotnom, bili podložni prevari i obmani. Ali, Avrȃm nije bio takav, nego je Božju reč slušao čistog srca. Međutim, ovom prilikom, Bog je tražio od Avrȃma da za Njega žrtvuje svog sina jedinca, Isaka. To je Avrȃmu nanelo bol, ali se on ipak odlučio da se pokori. Avrȃm je verovao da su Božje reči nepokolebljive i da će Božje reči postati stvarnost. Podrazumeva se da stvoreni ljudi treba da prihvate Božju reč i da joj se pokore, te pred Božjom reči stvoreni ljudi nemaju pravo izbora, a pogotovo ne bi trebalo da analiziraju ili ispituju Božju reč. Ovo je bio stav koji je Avrȃm imao prema Božjoj reči. Iako je Avrȃm jako patio i iako su njegova ljubav prema sinu i nespremnost da ga se odrekne izazvale u njemu ekstremni stres i bol, on je ipak izabrao da svoje dete vrati Bogu. Zašto je nameravao da vrati Isaka Bogu? Da Bog nije tražio od Avrȃma da to učini, ne bi ni bilo potrebe da on preuzme inicijativu da vrati sina, ali, pošto je Bog to tražio, morao je da vrati sina Bogu, nije imao izgovora i nije trebalo ni da pokuša da se raspravlja s Bogom – ovakav stav je Avrȃm imao. On se Bogu pokorio s ovakvim čistim srcem. To je ono što je Bog hteo i to je ono što je Bog želeo da vidi. Avrȃmovo ponašanje i ono što je postigao kada je reč o žrtvovanju Isaka bilo je upravo ono što je Bog želeo da vidi, a ova stvar je bila Božje iskušenje i provera Avrȃma. Ipak, Bog nije tretirao Avrȃma kao što je tretirao Noja. Avrȃmu nije rekao razloge za to, nije opisao proces niti mu je ispričao sve o tome. Avrȃm je znao samo jednu stvar, a to je da mu je Bog tražio da vrati Isaka – to je bilo sve. Nije znao da ga Bog na ovaj način proverava, niti je bio svestan šta Bog želi da postigne sa njim i s njegovim potomcima nakon što je bio podvrgnut ovom testu. Bog nije rekao Avrȃmu ništa od ovoga, već mu je samo dao jednu jednostavnu zapovest, jedan zahtev. Iako su ove Božje reči bile veoma jednostavne i nisu uzimale u obzir ljudska osećanja, Avrȃm je ispunio Božja očekivanja čineći ono što je Bog želeo i zahtevao: ponudio je Isaka kao žrtvu na oltaru. Svaki njegov pokret je pokazivao da njegovo prinošenje Isaka nije bila samo gluma, da to nije radio na površan način, već je bio iskren i činio je to iz dubine svog srca. Iako nije mogao da podnese da se odrekne Isaka, iako ga je to bolelo, suočen sa onim što je Stvoritelj tražio, Avrȃm je izabrao metod koji nijedna druga osoba ne bi izabrala: potpunu pokornost onome što je Stvoritelj tražio, pokornost bez kompromisa, bez izgovora i bez ikakvih uslova – ponašao se baš onako kako je Bog tražio od njega. A šta je to Avrȃm posedovao u sebi kada je mogao da uradi ono što je Bog tražio? S jedne strane, u njemu je postojala istinska vera u Boga; bio je siguran da je Stvoritelj Bog, njegov Bog, njegov Gospod, Onaj koji ima suverenost nad svim stvarima i koji je stvorio čovečanstvo. To je bila istinska vera. S druge strane, imao je čisto srce. Verovao je svakoj reči koju je Stvoritelj izgovorio i bio je sposoban da jednostavno i direktno prihvati svaku reč koju je On izgovorio. I s treće strane, bez obzira na to koliko je teško bilo ono što je Stvoritelj tražio, koliko bola bi mu to nanelo, stav koji je on izabrao bila je pokornost. Tu nije bilo pokušaja da se raspravlja sa Bogom, da Mu se opire ili da Ga odbije, već potpuna i totalna pokornost, ponašanje i praktična primena u skladu sa onim što je Bog tražio, u skladu sa svakom Njegovom reči i sa naređenjem koje je izdao. Baš kao što je Bog tražio i želeo da vidi, Avrȃm je ponudio Isaka kao žrtvu na oltaru, ponudio ga je Bogu – i sve što je uradio dokazalo je da je Bog izabrao pravu osobu, i da je u Božjim očima on bio pravedan.

Koji je aspekt naravi Stvoritelja i Njegove suštine otkriven kada je Bog tražio od Avrȃma da prinese Isaka kao žrtvu? Onaj aspekt koji pokazuje da Bog pravedne ljude, ljude koje On prepoznaje, tretira u potpunosti prema standardima koje On zahteva, što je potpuno u skladu sa Njegovom naravi i suštinom. Ne može biti kompromisa u ovim standardima; oni ne mogu biti zadovoljeni u većoj ili manjoj meri. Ovi standardi moraju biti tačno ispunjeni. Nije bilo dovoljno da Bog vidi pravedna dela koja je Avrȃm činio u svom svakodnevnom životu; Bog nije video Avrȃmovu istinsku pokornost prema Njemu, i zbog toga je Bog učinio ono što je učinio. Zašto je Bog želeo da vidi istinsku pokornost u Avrȃmu? Zašto je podvrgao Avrȃma ovom konačnom testu? Zato što je Bog, kao što svi znamo, želeo da Avrȃm bude otac svih naroda. Da li je „otac svih naroda” titula koju bi bilo koja obična osoba mogla da ponese? Nije. Bog ima Svoje neophodne standarde, a standardi koje zahteva od svakoga koga želi i čini savršenim istovetni su onima koje zahteva od svakoga koga vidi kao pravednog: to su istinska vera i potpuna pokornost. S obzirom na to da je Bog želeo da učini tako veliku stvar kroz Avrȃma, da li bi On ishitreno nastavio i učinio to bez sagledavanja ove dve stvari u njemu? Ni u kom slučaju. Stoga, nakon što mu je Bog dao sina, bilo je neizbežno da Avrȃm prođe takav test; to je bilo ono što je Bog odredio da će učiniti i što je već isplanirao da učini. Samo kad su stvari krenule kako je Bog želeo, i kad je Avrȃm ispunio Božje zahteve, Bog je počeo da planira sledeći korak Svog dela: da Avrȃmove potomke učini brojnim poput zvezda na nebu i poput zrnca peska na morskoj obali – da ga učini ocem svih naroda. Dok je ishod Božjeg zahteva da Avrȃm žrtvuje Isaka bio nepoznat i tek trebalo da se ostvari, Bog nije delovao brzopleto; ali, kada se to ostvarilo, ono što je Avrȃm posedovao je ispunilo Božje standarde, što je značilo da će on primiti sve blagoslove koje je Bog planirao za njega. Iz žrtvovanja Isaka se može videti da Bog, u svom planu upravljanja, ima očekivanja i zahteve prema ljudima za bilo koje delo koje On čini u njima, za bilo koju ulogu koju od njih zahteva ili za bilo koji nalog koji zahteva da oni prihvate. Postoje dve vrste rezultata za Božja očekivanja od ljudi: jedan rezultat je da ćeš biti uklonjen ako ne možeš da učiniš ono što On traži od tebe; drugi rezultat je da će Bog, ako možeš to da učiniš, nastaviti da kroz tebe ostvaruje ono što želi u skladu sa Svojim planom. U stvarnosti, nije previše teško postići istinsku veru i potpunu pokornost, koje Bog zahteva od ljudi. Ali, bilo da su lake ili teške, ovo su dve stvari za koje Bog smatra da moraju biti prisutne kod ljudi. Ako možeš da ispuniš ovaj standard, onda će te Bog smatrati podobnim, i Bog neće tražiti ništa više; ako ne možeš, to je druga stvar. Činjenica da je Bog od Avrȃma tražio da žrtvuje svog sina pokazuje da On nije smatrao da je Avrȃmovo dotadašnje posedovanje bogobojažljivog srca i istinske vere u Njega bilo sve što je potrebno, da je to manje-više bilo dovoljno. To nikako nije bio način na koji Bog postavlja Svoje zahteve; On postavlja zahteve na Svoj način i u skladu sa onim što ljudi mogu da ostvare, i o tome nema pregovora. Zar to nije Božja svetost? (Jeste.) Takva je svetost Boga.

Čak i dobra osoba poput Avrȃma, koja je bila čista, imala istinsku veru i posedovala razumnost, morala je da prihvati Božje iskušenje – nije li, u očima čovečanstva, to iskušenje bilo donekle bezobzirno prema ljudskim osećanjima? Ali, upravo je ovaj nedostatak razumevanja prema ljudskim osećanjima otelotvorenje Božje naravi i suštine, a Avrȃm je bio podvrgnut ovoj vrsti iskušenja. Kroz ovo iskušenje, Avrȃm je pokazao Bogu svoju beskompromisnu veru i beskompromisnu pokornost Stvoritelju. Avrȃm je prošao test. Avrȃm se obično nije susretao sa nekim previranjima u svom životu, ali, nakon što ga je Bog ovako proverio, njegova uobičajena vera i pokornost pokazale su se stvarnim; to nije bila samo spoljašnjost, to nije bio slogan. To što je Avrȃm još uvek bio sposoban da se beskompromisno pokori u toj okolnosti – nakon što je Bog rekao takve reči i postavio takav zahtev pred njega – zasigurno je značilo jednu stvar: u Avrȃmovom srcu, Bog je bio Bog i uvek bi bio Bog; identitet i suština Boga bili su nepromenljivi bez obzira na bilo koje promenljive faktore. U njegovom srcu, ljudi bi zauvek ostali ljudi, bez prava da se suprotstavljaju, da pokušavaju da se raspravljaju ili takmiče sa Stvoriteljem, i bez prava da analiziraju reči koje je Stvoritelj izgovorio. Avrȃm je verovao da, kada govorimo o rečima Stvoritelja ili o bilo čemu što je Stvoritelj tražio, ljudi nisu imali pravo na izbor; jedina stvar koju je trebalo da urade bila je da se pokore. Avrȃmov stav mnogo govori – on je imao istinsku veru u Boga, a u toj istinskoj veri rođena je i istinska pokornost, tako da, bez obzira na to šta mu je Bog učinio ili šta je od njega tražio, bez obzira na to koje je delo Bog izvršio, bilo da je to nešto što je Avrȃm video, čuo ili lično doživeo, ništa od toga nije moglo da utiče na njegovu istinsku veru u Boga, a još manje na njegov pokorni stav prema Bogu. Kada je Stvoritelj rekao nešto što nije uzimalo u obzir ljudska osećanja, nešto što je postavljalo neopravdani zahtev čoveku, ma koliko su te reči ljudima bile mrske, ma koliko su im se opirali, analizirali ih i ispitivali, čak i prezirali, Avrȃmov stav je ostao nepokolebljiv pred okruženjem spoljnog sveta. Njegova vera i pokornost Bogu nisu se menjale i nisu bile samo reči izgovorene iz njegovih usta, niti formalnosti. Umesto toga, on je koristio činjenice da dokaže da je Bog u koga on veruje Stvoritelj, da je Bog u koga on veruje Bog na nebu. Šta mi vidimo iz svega što se manifestovalo u Avrȃmu? Da li vidimo njegove sumnje u Boga? Da li je on imao sumnji? Da li je ispitivao Božje reči? Da li ih je analizirao? (Nije.) Neki ljudi kažu: „Ako nije ispitivao niti analizirao Božje reči, zašto je bio ožalošćen?” Da li mu ti ne dozvoljavaš da se oseća ožalošćeno? On je osetio veliku žalost, a ipak je mogao da se pokori – da li si ti u stanju da se pokoriš čak i kada se ne osećaš ožalošćeno? Koliko tačno pokornosti imaš u sebi? To što takva ožalošćenost i bol nisu uticali na Avrȃmovu pokornost dokazuje da je ta pokornost bila istinska, da nije bila laž. Ovo je bilo svedočenje stvorenog ljudskog bića o Bogu pred Sotonom, pred svim stvarima, pred svim stvorenjima, i ovo svedočenje je bilo tako moćno, tako dragoceno!

U pričama o Noju i Avrȃmu, kao i u priči o Jovu, šta je to tačno u njihovom ponašanju i govoru, u njihovom stavu i u svakoj reči i delu, u trenutku kada su ih zadesile Božje reči i dela, što je toliko ganulo potonje generacije? Ono što je najviše ganulo ljude u vezi sa stavom ove trojice ljudi prema Božjim rečima, u vezi sa njihovim ponašanjem, govorom i stavom nakon što su čuli Božje reči i ono što im je Bog zapovedio i zahtevao, bilo je to koliko je njihova iskrenost prema Bogu, Stvoritelju, bila čista i postojana. Danas bi se za ovu čistotu i postojanost moglo reći da su glupost i opsednutost; ali, za Mene, njihova čistota i postojanost bile su najpotresnije i najdirljivije stvari kod njih, a pogotovo su to bile stvari za koje drugi ljudi osećaju da su im van domašaja. Kod ovih pojedinaca sam zaista cenio i posvedočio kako izgleda jedna dobra osoba; iz njihovog ponašanja i govora, kao i njihovog stava kada su se suočili sa Božjim rečima, i kada su slušali Božje reči, vidim kakvi su ljudi koje Bog smatra pravednima i savršenima. A koji je to najupečatljiviji osećaj koji imam nakon što sam pročitao i razumeo priče ovih ljudi? To je duboko sećanje, vezanost i obožavanje ovih pojedinaca. Nije li to osećaj ganutosti? Zašto se ovako osećam? Tokom duge istorije čovečanstva, nikada se nije pojavila istorijska knjiga koja bi se fokusirala na beleženje, hvaljenje i širenje priča o ova tri čoveka, niti je iko koristio priče o njima da obrazuje buduće generacije, tretirajući ih kao ljude dostojne toga da se na njih ugledaju potonje generacije. Ali, postoji jedna stvar koju ljudi ovoga sveta ne znaju: u različitim vremenima, svaki je od ove trojice muškaraca čuo nešto drugačije od Boga, svaki je dobio drugačiji nalog od Boga, svakome je Bog postavio različite zahteve, svako je učinio nešto drugačije za Boga i izvršio drugačiji rad koji mu je Bog poverio – a opet, svi oni su delili jednu zajedničku stvar. Šta je to bilo? Svi su ispunili Božja očekivanja. Nakon što su čuli Boga kako govori, mogli su da prihvate ono što im je Bog poverio i što je tražio od njih, a nakon toga su mogli da se pokore svemu što je Bog rekao, mogli su da se pokore baš svakoj stvari za koju su čuli da je Bog zahtevao od njih. Šta su oni učinili da bi ispunili Božja očekivanja? Od svih ljudi, oni su postali uzori po pitanju slušanja, prihvatanja i pokoravanja Božjim rečima, kao i kada govorimo o snažnom svedočenju o Bogu pred Sotonom. Pošto su bili uzori čovečanstvu, a savršeni i pravedni u Božjim očima, koju najvažniju informaciju nam sve ovo govori na kraju? Da je to tip čoveka koga Bog želi, čoveka koji je sposoban da razume ono što Bog kaže, koji koristi svoje srce da sluša, shvata, razume, pokori se i sprovede reči Stvoritelja; takvog čoveka Bog voli. Bez obzira na to koliko su veliki testovi i iskušenja kojima ga Bog podvrgava pre nego što On potvrdi njegova pravedna dela, kada glasno svedoči o Bogu, on postaje ono najdragocenije u Božjim rukama, postaje onaj koji će zauvek živeti u Božjim očima. To je činjenica koju nam ovo govori. Ovo je ono što želim da vam kažem kroz besedu o pričama o Noju i Avrȃmu, i ono što treba da razumete. Podrazumeva se da oni koji još uvek ne razumeju reči Stvoritelja, koji još uvek ne znaju da je slušanje reči Stvoritelja njihova odgovornost, obaveza i dužnost, koji nisu svesni da prihvatanje i pokoravanje rečima Stvoritelja predstavlja stav koji bi trebalo da imaju stvoreni ljudi, bez obzira na to koliko godina slede Boga – takvi ljudi su oni koje će Bog ukloniti. Bog ne želi takve ljude, On se gnuša takvih ljudi. Dakle, koliko ljudi je na kraju sposobno da sluša, prihvati i potpuno se pokori rečima Stvoritelja? Onoliko koliko ih je sposobno za to. Oni koji slede Boga već dugi niz godina, a ipak preziru istinu, drsko krše načela i nisu sposobni da prihvate i pokore se Božjim rečima, bilo da su one izgovorene u telu ili u duhovnom carstvu, na kraju će se suočiti sa jednim ishodom: biće uklonjeni.

Prošlo je trideset godina otkako se Bog ovaplotio i došao da dela na zemlji. Izgovorio je mnoge reči i izrazio mnoge istine. Bez obzira na to kako govori, koje metode koristi da bi govorio, bez obzira na to koliko sadržaja izgovara, On ima samo jedan zahtev od ljudi: da budu sposobni da slušaju, prihvate i pokore se. Međutim, ima mnogo onih koji ne mogu da shvate ili da ispune ovaj najjednostavniji zahtev. To veoma zabrinjava i pokazuje da je čovečanstvo duboko iskvareno, da ima velikih poteškoća da prihvati istinu i da se ne može lako spasiti. Čak i sada, u kontekstu u kome ljudi priznaju da je Bog stvorio čoveka, kao i činjenicu da je Bog u telu Sȃm Bog, ljudi se i dalje protive i prkose Bogu i odbacuju Božju reč i Njegove zahteve. Oni čak ispituju, analiziraju, odbacuju i ravnodušni su prema rečima koje izgovara Božje ovaploćenje, ne razumeju kako bi trebalo da stvorena bića tretiraju Božju reč i kakav stav treba da imaju prema Božjoj reči. To je zaista tužno. Čak i sada, ljudi ne znaju ko su, u kom položaju treba da stoje ili šta treba da rade. Neki ljudi se čak neprestano žale na Boga, govoreći: „Zašto Bog uvek izražava istine u Svom delu? Zašto uvek zahteva da prihvatimo istinu? Kada Bog govori i deluje, treba da se posavetuje sa nama, a ne da nam stalno otežava stvari. Nemamo razloga da Mu se apsolutno pokorimo, želimo ljudska prava i slobodu, trebalo bi da podizanjem ruku glasamo o zahtevima koje Bog postavlja pred nas, te da svi raspravljamo o tome i da postignemo saglasnost. Božja kuća treba da uvede demokratiju i trebalo bi da svi zajedno donosimo konačne odluke.” Čak i sada, mnogi ljudi imaju ovo stanovište, pa iako to ne govore otvoreno, nose to u svojim srcima. Ako Ja nemam pravo da tražim išta od tebe, ako nemam pravo da tražim da poslušaš ono što kažem i ako nemam pravo da zahtevam tvoju apsolutnu pokornost onome što kažem, ko onda ima to pravo? Ako veruješ da Bog na nebesima ima pravo da to čini, i da Bog na nebesima ima pravo da ti se grmljavinom obraća s neba, onda sjajno! To znači da neću morati da budem strpljiv i ozbiljan niti da rasipam reči pričajući tebi – ne želim ništa više da ti kažem. Ako veruješ da Bog na nebesima ima pravo da ti se obraća sa neba, iz oblaka, onda samo napred, slušaj, idi i traži Njegove reči – čekaj da ti se Bog sa nebesa obrati na nebu, u oblacima, usred vatre. Ali, jedna stvar ti mora biti jasna: ako taj dan zaista dođe, onda je došlo i vreme tvoje smrti. Bilo bi bolje da taj dan ne dođe. „Bilo bi bolje da taj dan ne dođe” – šta znače ove reči? Bog je postao čovek kako bi se lično, licem u lice, obratio čoveku na zemlji, kako bi izneo istine i rekao ljudima sve što treba da rade, a opet, ljudi su prezrivi i lakomisleni; oni se, u svojim srcima, tajno protive i suprotstavljaju Bogu. Oni ne žele da slušaju, verujući da Bog na zemlji nema pravo da pokuša da upravlja ljudima. Da li ovakav stav koji ljudi imaju čini Boga srećnim, ili Ga uznemirava? (Uznemirava Ga.) A šta će Bog učiniti kada je uznemiren? Ljudi će se suočiti sa Božjim gnevom – vi to razumete, zar ne? Božji gnev, a ne Božje iskušenje; to su dva različita pojma. Kada Božji gnev zadesi ljude, oni su u opasnosti. Da li mislite da je Bog gnevan prema onima koje voli? Da li je On besan na one koji su dostojni da žive u svetlosti Božjeg lica? (Nije.) Na kakve osobe je Bog gnevan? Na one koji Ga prate mnogo godina, a ipak još uvek ne razumeju Njegove reči, koji još uvek ne znaju da treba da slušaju Božje reči, koji nemaju svest da treba da prihvate Božje reči i da im se pokore. Bog oseća odbojnost i netrpeljivost prema takvim ljudima i ne želi da ih spase. Razumete to, zar ne? Pa, kakav bi trebalo da bude stav ljudi prema Bogu, prema ovaploćenom Bogu, i prema istini? (Trebalo bi da slušamo, prihvatamo i pokorimo se.) Tako je. Morate slušati, prihvatati i pokoriti se. Ništa nije jednostavnije od toga. Nakon što saslušate, morate prihvatiti u svom srcu. Ako niste u stanju da nešto prihvatite, morate nastaviti da tragate sve dok ne budete sposobni za potpuno prihvatanje – zatim, čim to prihvatite, morate se pokoriti. Šta znači pokoriti se? To znači primeniti i implementirati. Ne odbacujte stvari nakon što ih čujete, tako što ćete spolja obećati da ćete ih uraditi, zabeležićete ih, staviti na papir, saslušati svojim ušima, ali ih nećete primiti k srcu, već samo po starom nastaviti da, kada dođe vreme za akciju, radite šta vam je volja, a ono što ste zapisali smetnućete s uma i tretirati kao nevažno. Ovo nije pokornost. Istinska pokornost Božjim rečima znači slušati ih i razumeti ih srcem, istinski ih prihvatiti – prihvatiti ih kao neizbežnu odgovornost. Ne radi se samo o tome da neko kaže da prihvata Božje reči; umesto toga, to je prihvatanje Njegovih reči iz srca, tako što se Njegove reči pretoče u praktične postupke i implementiraju se bez ikakvog odstupanja. Ako ono što misliš, ono čega se dohvatiš da uradiš i cena koju plaćaš skupa služe ispunjenju Božjih zahteva, onda to znači da ti implementiraš Božje reči. Šta se podrazumeva pod „pokornošću”? Podrazumeva se praktična primena i implementacija, pretvaranje Božjih reči u stvarnost. Ako reči koje Bog govori i Njegove zahteve zapišeš u beležnicu i staviš ih na papir, ali ih ne zabeležiš u svom srcu, već radiš po svojoj volji kada dođe vreme za delovanje, ako naizgled deluje da si učinio ono što je Bog tražio, ali si to uradio po svojoj volji, onda to nije slušanje, prihvatanje i pokoravanje Božjim rečima. To je preziranje istine, to je drsko kršenje načela i ignorisanje uređenja Božje kuće. To je pobuna.

Jednom sam nekome poverio da nešto uradi. Dok sam mu objašnjavao taj zadatak, on je u beležnicu pažljivo zapisivao uputstva. Primetio sam kako to pažljivo beleži – delovalo je kao da oseća breme zbog datog posla i ima pažljiv i odgovoran stav. Nakon što sam mu poverio taj posao, iščekivao sam da me obavesti o napretku; prošle su dve nedelje i od njega još uvek nije bilo nikakvog odgovora. Stoga sam preuzeo na Sebe da ga pronađem i pitam ga kako napreduje zadatak koji sam mu dao. On je rekao: „O, ne! Pa ja sam na to zaboravio! Kaži mi još jednom šta je to bilo.” Kako se osećate zbog njegovog odgovora? Takav je stav on imao kad je izvršavao posao. Pomislio sam: „Ovoj osobi se zaista ne može verovati. Gubi se što pre od Mene! Ne želim više da te vidim!” Tako sam se Ja osećao. Prema tome, reći ću vam jednu stvar: reči Božje ne smete nikada povezivati sa lažima jedne varalice – Bogu je to odvratno. Ima nekih koji kažu da su dobri koliko i njihova reč, da je za njih njihova reč zakon. Ako je tako, kad su u pitanju Božje reči, mogu li, kad ih čuju, da učine ono što te reči poručuju? Mogu li da ih implementiraju s onom pažnjom s kojom obavljaju svoje lične poslove? Svaka rečenica Božja je važna. On ne govori šale radi. Ono što On kaže ljudi moraju da implementiraju i izvrše. Kad Bog govori, da li se On konsultuje sa ljudima? Svakako da ne. Postavlja li ti pitanja nudeći razne odgovore? Naravno da ne. Ako možeš da shvatiš da su Božje reči i nalog naređenja, koja čovek mora da izvrši kako glase i da ih implementira, onda imaš obavezu da ih implementiraš i izvršiš. Ako misliš da su Božje reči obična šala, samo usputne napomene koje čovek, prema svojoj želi, može da sprovede ili ne, i kao takve ih posmatraš, onda ti nedostaje poprilično razuma i nepodoban si da se nazoveš osobom. Bog ti se više nikada neće obratiti. Ako, kad je reč o Božjim zahtevima, Njegovim naredbama i Njegovom nalogu, čovek uvek pravi sopstvene izbore i prema njima ima površan stav, onda je on od one sorte koje se Bog gnuša. Ako je u stvarima koje ti naređujem i direktno poveravam potrebno da te uvek Ja nadzirem i podstičem, da te sve vreme pratim, ako zbog tebe brinem i moram da postavljam dodatna pitanja, ako zahtevaš od Mene da na svakom koraku sve za tebe proveravam, u tom slučaju treba da budeš eliminisan. Među onima koji su trenutno uklonjeni iz Božje kuće ima mnogo ovakvih ljudi. Ja ih podučavam po pitanju nekoliko stvari i onda ih pitam: „Da li ste sve zabeležili? Da li je to jasno? Imate li neka pitanja?” Na šta oni odgovaraju: „Sve sam zabeležio, nema nikakvih problema, nema potrebe za brigom!” Oni veoma lako pristaju da to urade, čak stave ruku na srce i zaklinju Mi se. Ali, da li oni zapravo sprovedu u delo sve te stvari nakon što se s tim slože? Ne, oni jednostavno nestanu bez traga i više ne čujemo nikakve vesti o njima. Oni istog trenutka čine ono što im se sviđa, delujući brzo i odlučno. Lako se slože sa stvarima koje im poverim, ali ih onda jednostavno ignorišu, a kada ih kasnije upitam za te stvari, otkrijem da ništa nisu uradili. Ovakva osoba nema ni savesti ni razuma. Ona je ništarija i nije vredna obavljanja dužnosti. Gora je od svinje ili psa. Kada neko drži psa čuvara, i kada je ta osoba odsutna, pas može da pomogne u čuvanju kuće i dvorišta ako naiđu neki nepoznati ljudi. Ima mnogo ljudi koji nisu ni približno dobri kao psi u obavljanju dužnosti. Za neke ljude uvek mora da postoji neko drugi ko će ih nadgledati kako bi oni obavili čak i mali deo svoje dužnosti, i uvek moraju da imaju nekoga ko će ih orezati i paziti na njih pre nego što bilo šta urade. Da li je ovo obavljanje dužnosti? Ovi ljudi su lažovi! Ako nisu planirali da urade taj posao, zašto su se uopšte složili s tim? Zar to nije namerno obmanjivanje ljudi? Ako su mislili da će zadatak biti težak, zašto to nisu ranije rekli? Zašto su obećali da će to sprovesti, a zatim to nisu uradili? Ako obmanjuju druge ljude, njima ne mogu ništa da urade, ali ako obmanjuju Boga, koje su posledice? Ovakve ljude treba izdvojiti i ukloniti! Zar ne mislite da su ljudi koji preziru istinu i drsko krše načela loši ljudi? Svi oni su loši ljudi, svi su demoni, i treba ih ukloniti! Baš zato što ovi ljudi deluju samovoljno, krše načela, buntovni su i neposlušni, uspostavljaju svoje sopstveno kraljevstvo, lenji su i neodgovorni, oni nanose velike gubitke crkvi! Ko može priuštiti da nadomesti takve gubitke? Niko ne može ponese takvu odgovornost. Ovi ljudi se žale, ništa ih ne može ubediti niti zadovoljiti kada bivaju orezani. Zar ovi ljudi nisu nerazumni đavoli? Zaista im se ne može pomoći i davno je trebalo da budu uklonjeni!

Da li razumete koja je poenta priča o Noju i Avrȃmu, o kojima smo danas razgovarali u zajedništvu? Da li su Božji zahtevi prema čoveku visoki? (Nisu.) Ono što Bog zahteva od čoveka jeste ono što bi trebalo da bude najosnovnije u stvorenom ljudskom biću; Njegovi zahtevi uopšte nisu visoki, već su najpraktičniji i najrealniji. Ljudi moraju imati istinsku veru i potpunu pokornost da bi ih Bog odobrio; samo oni koji poseduju ove dve stvari zaista bivaju spašeni. Ali, za one koji su duboko iskvareni, koji preziru istinu i protive se pozitivnim stvarima, kao i za one koji su neprijateljski nastrojeni prema istini, ne postoji ništa teže od ove dve stvari! To mogu postići samo oni koji imaju čisto i otvoreno srce prema Bogu, koji poseduju ljudskost, razum i savest, i koji vole pozitivne stvari. Da li se ove stvari nalaze u vama? U kome se nalaze istrajnost i čistota koju bi ljudi trebalo da poseduju? Što se tiče starosti, svi vi koji sedite ovde mlađi ste od Noja i Avrȃma, ali u pogledu čistote, vi se ne možete uporediti s njima. Čistota, inteligencija i mudrost ne nalaze se u vama; sitne prevare vam, pak, s druge strane, ne manjkaju. Pa, kako se ovaj problem može rešiti? Da li postoji način da se ispune Božji zahtevi? Da li postoji put? Gde početi? (Slušanjem Božjih reči.) Tako je: time što ćemo učiti da slušamo i pokoravamo se. Neki ljudi kažu: „Ono što Bog kaže ponekad nije istina i nije lako pokoriti se. Ako bi Bog rekao nekoliko reči istine, bilo bi lako pokoriti se.” Da li su te reči tačne? (Nisu.) Šta ste vi otkrili u pričama o Noju i Avrȃmu o kojima smo danas govorili? Poslušnost Božjoj reči i pokornost Božjim zahtevima čovekova su obavezujuća dužnost. I, ako Bog kaže nešto što se ne slaže sa ljudskim predstavama, čovek to ne bi trebalo da analizira niti da ispituje. Ma koga da Bog osudi ili ukloni, ma kod kolikog broja ljudi da podstakne predstave i otpor, Božji identitet, Njegova suština, Njegov stav i Njegov status zauvek su nepromenjivi. On je zauvek Bog. Pošto ti nemaš sumnji da je On Bog, tvoja jedina odgovornost, jedina stvar koju treba da uradiš jeste da budeš poslušan prema onome što On kaže i da praktično postupaš u skladu sa Njegovom rečju; ovo je put praktične primene. Stvoreno biće ne bi trebalo da ispituje, analizira, raspravlja, odbacuje Božje reči, ne bi trebalo da im protivureči, da se protiv njih buni niti da ih negira; Bog se toga gnuša i to nije ono što On želi da vidi u čoveku. Kako se zapravo treba odnositi prema Božjim rečima? Kako ih treba primenjivati? U stvari, vrlo je jednostavno: nauči da budeš poslušan prema njima, slušaj ih srcem, prihvati ih srcem, razumi ih i shvati srcem, a zatim idi, srcem ih primenjuj i implementiraj. Ono što u srcu čuješ i shvataš treba da bude blisko povezano sa tvojom primenom. Ne razdvajaj te dve stvari; sve – što primenjuješ, čemu se pokoravaš, što činiš svojim rukama, sve za čim trčiš – treba da bude u skladu sa Božjim rečima, i tada treba da ih primeniš u skladu sa Njegovim rečima i da ih implementiraš svojim postupcima. Upravo to je pokoravanje rečima Stvoritelja. Ovo je put primene Božjih reči.

18. jul 2020. godine