III. Prezir prema Božjim rečima

Danas nastavljamo naš prethodni razgovor u zajedništvu, u kom je bilo reči o desetom ispoljavanju antihristȃ – istinu preziru, drsko se rugaju načelima i zanemaruju uređenja Božje kuće. Ova stavka je podeljena u tri odeljka. O prva dva smo razgovarali u zajedništvu, a danas ćemo razgovarati o trećem: antihristi preziru reči Božje. Ranije smo razgovarali o nekim ispoljavanjima i izrekama o ovom aspektu, kao što je to da antihristi sumnjaju u Božje reči, da im ne veruju i da su ispunjeni znatiželjom prema njima, da im nedostaje element vere i da su ispunjeni samo sumnjom, proveravanjem i nagađanjem. Ukratko, antihristi Božje reči ne posmatraju kao istinu, niti ih primenjuju. Kad se suoče sa raznim stvarima, oni ne tragaju za načelima primene prema Božjim rečima. U svom srcu često gaje sumnju, otpor i poricanje prema Božjim rečima. Za sve ovo se može reći da su ispoljavanja antihrista koji preziru reči Božje. Danas ćemo u zajedništvu dodatno razgovarati o detaljnijim i konkretnijim stavovima i postupcima antihristȃ prema Božjim rečima, kako bismo raščlanili tačan način na koji oni preziru Božje reči. U vezi sa načinom na koji antihristi preziru Božje reči, razgovor ćemo nastaviti stavku po stavku. Zar na taj način neće biti jasnije? (Hoće.) Kad bih sada besedio uopšteno i kad bi vi posedovali određenu moć razumevanja, dovoljan kov i duhovno razumevanje i često dobijali svetlost iz Božjih reči, onda bio vam ono o čemu sam ranije besedio zapravo bilo dovoljno. Međutim, većina ljudi ne poseduje kov da shvati Božje reči; oni ne dosežu onaj nivo na kome prema Božjim rečima mogu da se odnose kao prema istini koju treba shvatiti. Stoga moramo da razgovaramo stavku po stavku. Ova tema je konkretno podeljena na nekoliko manjih celina.

A. Antihristi proizvoljno prepravljaju i tumače Božje reči

Prva stavka govori o tome da antihristi proizvoljno prepravljaju i tumače Božje reči. Prethodno smo o ovom aspektu razgovarali kroz nekoliko konkretnih primera, premda ne i kroz namensko, detaljno raščlanjivanje, već samo uzgred. Koja su ispoljavanja antihrista koji proizvoljno prepravljaju i tumače Božje reči? Kad je reč o ovoj stavki, kako se antihristi ponašaju? Sa stanovišta njihove prirode, činjenica da antihristi mogu da ispolje takvo ponašanje i da usvoje takve postupke prema Božjim rečima ukazuje na to da oni u svom srcu ne veruju da su Božje reči istina, da su svete i neuvredljive. Bez obzira na to koji aspekt reči istine Bog izražava, bilo da se on ljudima čini jednostavnim ili dubokim, to su i dalje Božje reči, to je istina i neraskidivo je povezano sa čovekovim život-ulaskom, preobražajem naravi i spasenjem. Međutim, antihristi to ne vide na taj način; oni u svom srcu toga nisu svesni, niti imaju takvu svest ili razumevanje. Oni ne veruju da su Božje reči istina, niti prepoznaju veliku važnost Božjih reči za čovekov život-ulazak. Naprotiv, oni veruju da Božje reči, spolja posmatrano, deluju samo kao ljudske reči i krajnje obično. Tako važno izgledaju jedino zato što su ih svi koji slede Boga, Božju kuću i crkvu označili kao „Božje reči”. Dok u stvarnosti, spolja posmatrano, Božje reči izgledaju poput uobičajenih izraza koje ljudi često izgovaraju. Ove reči doslovno sadrže elemente ljudskog jezika, sadrže logiku, misao i dikciju ljudskog jezika, uključujući neke žargonske izraze, idiome, izreke, pa čak i dvodelne poslovice. Antihristi ne vide Božje reči kao nešto tako grandiozno, nedokučivo ili duboko kao što bi se moglo zamisliti, kao nešto nalik legendarnim svetim spisima sa nebesa. Za njih su one samo jednostavne i obične. Stoga, nakon opsežne provere, oni u svom srcu naposletku stižu do definicije: ove reči su samo običan jezik, prilično praktičan, nešto što vernici treba da pročitaju, reči koje mogu da pomognu u čovekovom ponašanju i veri. Posle mnogo čitanja, ovo je zaključak do kojeg dolaze. Čak i neki antihristi i egoisti uzimaju Božje reči i čitaju brojna poglavlja i stranice u jednom dahu. Neki čak za mesec dana pročitaju knjigu „Reč se pojavljuje u telu” od početka do kraja i u njihovom umu i mislima ona ostavi određene duboke utiske. Oni stiču opšte shvatanje pojedinih duhovnih termina, tona i načina Božjeg govora, pa čak i sadržaja Božjih reči u različitim etapama. Nakon čitanja, oni kažu: „Božje reči su onako. Sve sam ih pročitao u jednom dahu i shvatio sam opšti sadržaj božjeg šest hiljada godina dugog plana upravljanja. Dakle, božje reči nisu toliko duboke. Uzdizati božje reči na nivo istine, poput nečega bitnog za ljudski život-ulazak, deluje malo preterano.” Prema tome, kako god da oni posmatraju ove reči, konačna definicija Božjih reči u njihovom srcu poručuje da one nisu toliko duboke ili teške za razumevanje kao što ljudi to zamišljaju. Svako ko je obrazovan i ima oči može da ih razume. Nakon letimičnog čitanja, oni ne samo da ne uspevaju da prepoznaju ili shvate različite istine o život-ulasku koje bi ljudi trebalo da shvate iz Božjih reči, zadobijajući iz njih prosvećenje, potporu i pomoć, već takođe smatraju da su Božje reči daleko od istine i svetih spisa sa nebesa. Nakon što dođu do tog zaključka, antihristi još više preziru Božje reči. Smatraju da su Božje reči samo to, da je Bog samo to i da je istina samo to. Uz takav stav i razumevanje, unutrašnji stav antihristȃ prema Božjim rečima i prema knjizi „Reč se pojavljuje u telu” navodi ih da još više preziru Božje reči i istinu. Oni koriste svoje znanje i intelekt, uzdajući se u svoje sećanje i pamet, da brzo dokuče sadržaj i takozvana načela tih reči, kao i ponešto od tona, stila i dikcije koji se u njima koriste, pri čemu ovo poslednje sadrži uobičajene i žargonske izraze. Shodno tome, oni smatraju da su sve postigli i da sve imaju. Takvo shvatanje i stav ih navode da još i više u svom srcu nemilosrdno preziru i dovode u pitanje Božje reči i da dodatno sumnjaju u Božji identitet i suštinu.

Posmatrano iz ugla prirode antihristȃ, može se primetiti da oni imaju odbojnost prema istini, da preziru pozitivne stvari, da preziru Božju poniznost i skrivenost i da preziru Božju vernost, stvarnost i divotu. Ovaj niz preziranja navodi antihriste da nesvesno i prirodno preduzimaju neke odvratne postupke koje Bog mrzi i osuđuje. Ti postupci obuhvataju proizvoljno prepravljanje i tumačenje Božjih reči. Na šta se odnosi to prepravljanje? Antihristi ne veruju da u Božjim rečima ima istine, ne veruju da Božje reči mogu ljudima da daruju život, a još manje veruju da su te reči temelj na koji se čovek oslanja radi opstanka i da one predstavljaju smer i put za čovekov napredak. Prema tome, oni ne shvataju zašto Bog govori na te načine, niti znaju zašto Bog te reči izgovara u određenom kontekstu, a još manje su upućeni u razlog zbog koga Bog izgovara ovaj konkretan sadržaj. Kad je reč o tome kako je nastao ovaj sadržaj, šta Bog misli i šta Bog ima za cilj da posmatra, postigne i realizuje u ljudima dok izgovara ove reči, kao i – unutar ovih reči – o svemu što Bog ima za cilj da postigne, Njegovim namerama i istini, antihristi su sasvim neupućeni i potpune neznalice – kad je reč o tome, oni su laici. Stoga, u svom srcu oni često smatraju da Bog ovu izjavu nije trebalo da saopšti na taj način, da ta rečenica treba da dođe iza ove, da ovu rečenicu treba ovako preformulisati, da ovaj pasus treba da ima ovaj ton ili tu intonaciju, da ovaj izbor reči nije tačan i da je taj izraz bezobziran i da ne priliči Božjem identitetu, pa tako formiraju svoja mišljenja. U njihovim očima, Božje reči nisu tako dobre poput dela bilo koje slavne ili velike ličnosti na svetu. Smatraju da Božji govor nije dovoljno rigorozan, da je preopširan i da neke reči, ako se pažljivo prouče, strogo uzevši nisu u skladu sa ljudskim gramatičkim i leksičkim pravilima. „Kako može biti istine u tim rečima? Kako to mogu biti božje reči? Kako one mogu biti istina?” Antihristi u svom srcu kalkulišu i razmišljaju dok istovremeno sumnjaju i osuđuju. Uz takav stav, takve misli i takav ugao posmatranja o Božjim rečima, antihristi oštre svoje đavolske kandže.

Sećam se da je pre nekoliko godina došlo do incidenta u timu za himne. Želeli su da komponuju muziku za bitan odlomak Božjih reči koji će se pevati u crkvi. Tokom komponovanja, uvideli su da dužina Božjeg govora i broj reči ne odgovaraju melodiji; u svakom stihu je bilo previše reči. Osim toga, zbog melodije čitave pesme, kad bi se primenila na Božje reči, izgledalo je kao da ima previše reči i da su one predugačke. Dakle, koje je bilo njihovo rešenje? Pronašli su način: izmenili su neke izraze i dikciju Božjih reči ne menjajući njihovo očigledno značenje – na primer, idiom od četiri slova pretvorili su u reč od dva slova ili su izbrisali rečenice koje su delovale predugačko, nepotrebno i besmisleno. Poštujući ovo načelo, izmenjenu verziju Božjih reči uklopili su sa muzikom i raspodelili su ih u crkvi za pevanje. Većina ljudi, onakvi smeteni kakvi jesu, mislila je da je to himna Božjih reči, ali ko je mogao da zna da u tom pasusu nije bilo Božjih reči? Bio je to pasus koji su antihristi proizvoljno izmenili i skratili, petljali su po njemu i promenili ga. Kasnije, kad je ova himna pripremana za program, upitao sam na kojem je poglavlju Božjih reči ta himna zasnovana. Rekli su Mi da je to prvi pasus određenog poglavlja. Pronašao sam taj pasus, uporedio ga sa onim u pesmarici i bio sam potpuno šokiran. Pasus u pesmarici je samo po nazivu bio izabrani segment iz tog poglavlja Božjih reči, ali je do neprepoznatljivosti bio izmenjen. Ton govora je nestao, mnoge važne reči su izostavljene, sadržaj govora je bio ispremeštan, pa je čak i redosled reči bio obrnut. Da Mi nije rečeno da je ovaj pasus izvučen iz određenog poglavlja Božjih reči, mislim da niko ne bi mogao da prepozna iz kog poglavlja je on došao; uopšte nije odgovarao originalu. Spolja posmatrano, ovi ljudi su izvršavali svoju dužnost: uklapanjem Božjih reči sa muzikom kako bi ih svi pevali i u sebi doživeli, Božje reči su mogle neprekidno da vode i usmeravaju ljude i to je ljudima moglo da pomogne da uđu u Božje reči. Kakvo je divno ovo delo bilo! Međutim, budući da srce antihristȃ nije nimalo bogobojažljivo, oni su se prema Božjim rečima ophodili kao da su to reči koje obični ljudi izgovaraju u konverzaciji, pa su ih proizvoljno brisali i prepravljali. Ne postavljajući nijedno pitanje i bez ičije dozvole ili saglasnosti – ili još manje ičijeg odobrenja – oni su u potpunosti promenili Božje reči, a ljude su ipak naveli da veruju da oni izvršavaju svoju dužnost, da su Božje reči uklopili sa muzikom. Kakvo je ovo ponašanje i kakav je ovo metod? Kakvu narav imaju ljudi koji se prepuštaju takvom ponašanju i takvom metodu? Ima li u srcu onih koji koriste takav metod, koji se uz takav stav odnose prema Božjim rečima, zapravo ikakvog straha zbog načina na koji se ophode prema Božjim rečima? Cene li oni Božje reči? Da li Božje reči posmatraju kao istinu? Sudeći prema njihovom nepoštovanju i ležernom odnosu prema Božjim rečima, oni ne samo da ih ne cene, već se prema Božjim rečima takođe odnose kao da su igračke, ležerno ih menjajući kako im se ćefne. Zar njihov stav prema Božjim rečima ne ukazuje na njihov stav prema Samom Bogu? (Da.) Potpuno je isti. Božje reči predstavljaju Samoga Boga; one su izraz Božji, izraz Njegove naravi i otkrovenje Njegove suštine. Ako su ljudi bez imalo poštovanja i tako ležerni prema Božjim rečima, podrazumeva se kakav je onda njihov odnos prema Samom Bogu. To više nego dovoljno govori.

Spolja posmatrano, ljudi slede Boga, radi Njega sve napuštaju, daju se i podnose muke, ali je njihov stav prema Božjim rečima tako ležeran i pun nepoštovanja. Antihristi bi mogli čak i da lepo ukrase knjigu „Reč se pojavljuje u telu”, uviju je u tkaninu i čuvaju je na najbezbednijem mestu. Ali šta to može da dokaže? Može li to da dokaže da cene Božje reči, da imaju bogobojažljivo srce? Mogu li ovi površni postupci da prikriju njihov stav nepoštovanja prema Božjim rečima? Ne mogu. Kad god čitaju Božje reči, oni uvek razmišljaju o tome da izmene neke od pojmova, izraza i tonova u njima. U kojoj meri su pojedini antihristi drski? Kad u Božjim rečima pronađu nešto što se ne podudara sa njihovim predstavama ili misle da je formulacija nepravilna ili gramatički netačna, ili čak smatraju da je neki znak interpunkcije pogrešan, oni će na sva zvona obznanjivati i preuveličavati ovu stvar, u želji da ceo svet dozna za pogrešno postavljen znak interpunkcije, za neprikladan izbor reči ili naizgled nerazumnu izjavu u Božjim rečima. Oni to šire podrugljivim i prezrivim tonom. Čini se da u tim trenucima konačno pronalaze ono što smatraju dokazom da u Božjim rečima postoje greške, onaj jezičak na vagi koji im daje prednost, neki nedostatak, pa konačno sebe u svom srcu mogu da uvere da i u Božjim rečima ima grešaka i da Bog nije savršen. Nije li ovo narav antihrista? Antihristi imaju za cilj da u Božjim rečima pronađu mane i greške; ovo je neprijateljski stav, a ne stav pokornosti i prihvatanja. Kad govorimo o antihristima koji proizvoljno prepravljaju i tumače Božje reči, može li se upravo pomenut incident koji se dogodio u timu za himne smatrati prepravljanjem Božjih reči? (Da.) Recite Mi, kakva osoba bi tako proizvoljno menjala Božje reči? Plaši li se ona uopšte Boga? (Ne.) Kakva je ovo narav? Pre svega, da li se ta osoba prema Božjim rečima ophodi kao da su Božje reči? (Ne.) Kako se onda ophodi prema Božjim rečima? Posmatra ih kao ljudske reči. Možda bi bilo prihvatljivo menjati članke o iskustvenim svedočenjima ljudi ako su te reči nesuvisle ili nesavršene, ali se usuditi to isto učiniti sa Božjim rečima, kakva je priroda toga? Nije li ovo samovoljno i nesmotreno ponašanje u kome nema bogobojažljivog srca? Usuditi se proizvoljno komentarisati i menjati Božje reči, menjati ih kad god ne odgovaraju nečijim sopstvenim idejama ili gledištu – da li je priroda toga ozbiljna? (Jeste.)

Ko se još bavi prepravljanjem Božjih reči? Tokom procesa propovedanja jevanđelja, neki od potencijalnih primalaca jevanđelja dolaze u kontakt s Božjim rečima i imaju različite predstave, između ostalog, o Božjem tonu, stilu, perspektivi iz koje On govori, pa čak i o formulacijama i zamenicama koje koristi. Različiti ljudi imaju različite predstave; oni iz različitih veroispovesti imaju različit ukus i zahteve. Neki pripadnici tima za jevanđelje kažu: „Teško je na ovaj način propovedati jevanđelje! Neke božje reči su previše oštre; neke od njih deluju kao da bog proklinje ljude. Nisu uopšte nežne, nedostaje im ljubavi i sve su iz svakodnevnog jezika. Neke su posebno usmerene na određene etničke grupe, dok druge otkrivaju tajne – ljudima ništa od toga nije prihvatljivo! Ove reči su postale kamen spoticanja za to da potencijalni primaoci jevanđelja prihvate božje novo delo. Šta treba da uradimo?” Neko kaže: „Imam rešenje. Pošto potencijalni primaoci jevanđelja zbog tih reči ne mogu da prihvate božje novo delo, zašto ih samo ne obrišeš? Obeleži sve reči i sav sadržaj koji ljudi nisu spremni da prihvate, makar to bila i jedna rečenica, i ukloni ih uoči štampanja. Tako, kad potencijalni primaoci jevanđelja to pročitaju, neće biti nijedne reči koja vređa njihov ponos ili ih boli, niti bilo čega što je u suprotnosti sa njihovim predstavama. Sve božje reči biće prikladne, primaoci neće imati nikakve predstave i moći će glatko da prihvate božje novo delo.” U timu za jevanđelje neki su to zapravo i uradili i, ne raspitujući se kod Višnjeg niti tražeći Njegovu saglasnost, štampali su i naširoko distribuirali brošure koje sadrže ove skraćene i prepravljene reči Božje. Radi sopstvenog komfora u radu, da bi pridobili više ljudi, da bi pokazali svoju radnu sposobnost i da bi delovalo da su odani u svojoj dužnosti, oni su osmislili ovu metodu, pa su je čak i sproveli u delo štampajući knjigu. Ali je ta knjiga sasvim drugačija od knjige „Reč se pojavljuje u telu”. Zar ova metoda ne predstavlja prepravljanje Božjih reči? (Predstavlja.) Da li većina ljudi uviđa da je prepravljanje Božjih reči način opiranja Bogu? (Da.) Ima li većina ljudi ovu svest? Danas, nakon tolikog razgovora u zajedništvu, vi spremno to možete da potvrdite. Ali, da ste jevanđelje propovedali pre tri ili pet godina, da li biste bili svesni toga da nijedna reč ili rečenica Božja ne treba da budu izmenjeni? Da li biste imali tako bogobojažljivo srce? (Ne.) Dakle, u kom kontekstu bi vam nedostajala ova svest? Da li biste se u kontekstu potpunog nedostatka bogobojažljivog srca usudili da proizvoljno prepravljate Božje reči? Ako nekome u potpunosti nedostaje bogobojažljivo srce, on će se usuditi da proizvoljno prepravlja Božje reči, menjajući izvorno značenje, način Božjeg govora i željeni efekat određenog pasusa Božjih reči, brišući namere, srž i naglasak onoga što taj pasus izražava – sve to se podvodi pod prepravljanje.

U jednom slučajnom susretu pre nekoliko godina, neko iz tima za jevanđelje postavio je pitanje: „Kad određenoj etničkoj grupi svedočim o božjem novom delu, oni osećaju odbojnost prema delovima u kojima ih bog razotkriva, nisu spremni da ih slušaju i o tim delovima imaju predstave. Pa tako ove reči postaju prepreka u njihovom prihvatanju božjeg novog dela. Razmišljamo da promenimo te reči. Kad ih promenimo, oni će moći da ih prihvate i više neće imati predstave o božjem novom delu niti o ovom ovaploćenju božjem.” Šta mislite o ovom pitanju? Da nije bilo ove prilike da se susretnemo i razgovaramo o delu jevanđelja, oni bi možda preuzeli na sebe da te reči izmene. Prema njihovim zamislima, možda bi troje, petoro, desetoro ili čak i više ljudi iz te etničke grupe tada moglo da prihvati Božje novo delo. Ali, na stranu sad to; oni koji propovedaju jevanđelje stalno žele da menjaju Božje reči kako bi ih uskladili sa ljudskim predstavama. Uvek žele da obrišu reči u kojima Bog razotkriva iskvareni ljudski rod i sudi mu, u kojima On razotkriva suštinu iskvarenog ljudskog roda. Kakva je priroda takvog ponašanja? Da li ovakvo postupanje odražava bogobojažljivo srce? (Ne.) Prema Mom mišljenju, nije reč o tome da ljudi određene etničke grupe ili veroispovesti imaju predstave o Božjim rečima, već su u osnovi ljudi koji propovedaju jevanđelje ti koji imaju predstave. Božje reči su im neprihvatljive; ti ljudi im duboko u sebi protivreče i prema njima imaju odbojnost, ne žele da slušaju ove reči od Boga i one im se ne dopadaju. Smatraju da bi, ako su ovo zaista božje reči, one trebalo da budu pune ljubavi, a ne da ljude razotkrivaju do takve ogoljenosti i tako otvoreno, kao da ih šamaraju po licu. Stoga, ako će propovedati jevanđelje, oni strogo zahtevaju da se te reči uklone. Kako bi propovedao jevanđelje i zadobio ljude, može li Bog makar jednom da učini ustupke, da govori taktičnije i prijatnije? Kako bi što više ljudi naveo da prihvate Božje novo delo, kako bi što više ljudi izveo pred Boga, može li Bog da promeni Svoju strategiju i način govora, da napravi kompromis i popusti iskvarenom ljudskom rodu, da poklekne, izvini se i moli za oproštaj? Dakle, problem u osnovi leži u delatnicima jevanđelja, a ne u ljudima bilo koje određene veroispovesti. I bez promene ijedne reči ili rečenice Božjih reči, i uprkos tome što Božje reči mogu sve ljude da nateraju da stvaraju predstave, ipak je mnogo onih koji postepeno dolaze pred Boga i prihvataju Njegovo novo delo. Da li su ih njihove predstave sprečile da prihvate Božje novo delo? Nisu uopšte. Da ove reči koje Bog izgovara nisu ono što je čoveku potrebno i ne odražavaju stvarno čovekovo stanje, onda bi bilo razumljivo da ljudi ne prihvate Božje reči, a Bog bi mogao da preispita sadržaj i način Svog govora. Međutim, svaka reč i rečenica koje Bog izgovara odražavaju stvarno čovekovo stanje i povezane su sa čovekovim život-ulaskom i spasenjem. Ako ljudi imaju predstave i ne mogu da prihvate ove reči, to dokazuje da su ljudi rđavi, prljavi i toliko duboko iskvareni, te da nisu dostojni da dođu pred Boga. To ne dokazuje da su Božje reči pogrešne ili da one nisu istina.

Šta treba učiniti u vezi sa iskvarenim ljudskim rodom koji ima predstave o Božjim rečima i delu? Oni koji propovedaju jevanđelje su zalivani Božjim rečima i slušali su ih dugi niz godina. Da ne spominjem koliko istine teorijski razumete o vizijama Božjeg dela, Božjim namerama, svrsi Božjeg plana upravljanja dugog šest hiljada godina, delu Božjeg spasenja čoveka – zar niste shvatili, upamtili i dokučili sve ove aspekte istine? Da si svim ovim opremljen, da li bi se i dalje plašio toga da će ljudi imati predstave? Ako se toga plašiš, treba da preuzmeš inicijativu i da pojasniš potencijalnim primaocima jevanđelja; da im svedočiš o Božjim namerama, da im jasno objasniš istinu! Ako nakon dugogodišnjeg slušanja Božjih reči to i dalje ne umeš da im objasniš ili pojasniš, onda si sasvim beskoristan! Ti izvršavaš ovu dužnost i svakodnevno se baviš ovim temama, ovim sadržajem, ovim pitanjima – zašto bi i dalje pomišljao da takvu ogavnu metodu kao što je prepravljanje Božjih reči koristiš da bi propovedao jevanđelje i zadobijao ljude? Spolja posmatrano, ovo može izgledati samo kao jedan pogrešan postupak, ogavno sredstvo, prikaz nesposobnosti, ali je suštinski to nesumnjivo ispoljavanje suštine antihrista – ništa manje. Pripadnici Božjeg naroda jesu oni koji čuvaju Božju reč, koji cene Božju reč, koji se plaše Božje reči, koji poštuju svaku reč i rečenicu koje Bog kaže, kao i način na koji On govori, perspektivu iz koje On govori i ono što On kaže u svakom pasusu. Jedino se Božji neprijatelji često rugaju Njegovim rečima i nipodaštavaju ih. Preziru ih. Prema Božjim rečima se ne odnose kao da su istina, kao da su reči koje izražava Stvoritelj. Kao takvi, u svom srcu često žele da prepravljaju Božje reči i tumače ih proizvoljno. Pokušavaju da koriste svoje metode, svoje načine promišljanja i logiku svog razmišljanja da izmene Božje reči, kako bi ih upodobili ukusima iskvarenih ljudi, gledištima iskvarenih ljudi i načinima razmišljanja i filozofiji iskvarenih ljudi, u nastojanju da na kraju od što većeg broja ljudi zadobiju priznanje. Božja reč je Božja reč, ma koji deo Božjih reči da je u pitanju, kako god da se izgovara i iz koje god perspektive da se ona izgovara. Kako bi iskvareni ljudski rod brže razumeo, bolje prepoznao i lakše zadobio reč Božju, tako da u Njegovim rečima shvati istinu, Bog često koristi ljudske jezike, ljudske metode, kao i načine, ton govora i verbalnu logiku koji su ljudima mnogo lakši za shvatanje, ne bi li objasnio Svoje namere i ljudskom rodu govorio o onome u šta treba da uđu. Ipak, antihristi upravo te neupadljive metode, ovaj neupadljiv ton i različite neupadljive reči iskorišćavaju da Boga osude i poreknu da je Njegova reč istina. Zar nije tako? (Jeste.) Ovi antihristi često koriste znanje i dela slavnih ljudi, čak i govore, dikciju i držanje slavnih ljudi, kako bi ih poredili sa Božjim rečima. I što ih više upoređuju, sve više smatraju da su Božje reči previše plitke, previše jednostavne, previše žargonske. Stoga sve više žele da izmene Božje reči, da ih „poprave”, kao i da „poprave” ton, stil kojim Bog govori i perspektivu iz koje govori. Kako god da Bog govori, odnosno koliku god korist da Njegove reči čoveku donose, antihristi u svom srcu Božje reči nikada ne posmatraju kao istinu. Oni u Božjim rečima ne tragaju za istinom, načelima primene niti za putem život-ulaska. Umesto toga, oni neprekidno pristupaju Božjim rečima iz perspektive ispitivanja, uz stav proučavanja, uz stav temeljnog ispitivanja i istraživanja. Nakon celokupnog ispitivanja i istraživanja, oni i dalje smatraju da ima brojnih Božjih reči koje treba izmeniti i dopuniti. Dakle, od dana kad su prvi put došli u dodir sa Božjim rečima, pa sve do danas – nakon vere od 10, 20 ili 30 godina – antihristi duboko u sebi i dalje ne veruju da Božje reči sadrže život, istinu, vrata do carstva ili put u nebesa o kome ljudi govore. Oni to ne mogu da uvide i ne mogu to da otkriju. Prema tome, šta osećaju? Pitaju se zašto, što više veruju, sve više smatraju da su Božje reči previše žargonske. Pitaju se zašto, što više veruju, postaju sve manje zainteresovani za Božje reči. Počinju da sumnjaju da li su Božje reči zaista istina. Kakav je ovo znak? Dobar ili loš znak? (Loš znak.) Pravo je čudo da su i do sada verovali u Boga! Njihova je vera dospela u ćorsokak, istinu su u potpunosti izgubili iz vida. Zar to nije kraj njihove vere?

Da li ste primetili ovu činjenicu? Od dana kad su svi počeli da veruju u Boga, da čitaju Njegove reči, napuštaju svoje porodice, karijere, studije i izglede u svetu, svi su imali istu polaznu poziciju. Ali, neprimetno, tokom trke, neki ljudi su zaostajali i više nisu želeli da izvršavaju svoju dužnost. Kuda su otišli? Neki su proterani u Grupu B, drugi u obične crkve, a neki su jedva uspeli da ostanu u crkvi sa skraćenim radnim vremenom. Oni koji ne žele da izvršavaju svoju dužnost u Božjoj kući i postaju predmet uklanjanja, koji više ne ispunjavaju uslove da izvršavaju svoju dužnost – zašto su završili tu gde su danas? Ako ljudskim očima pokušaš da sagledaš njihov stav prema Bogu, ne možeš da ga vidiš jer ne znaš šta im je u srcu. Da li Boga vole ili mrze, da li Mu se opiru ili pokoravaju, ne možeš to da utvrdiš. Pa, kako onda određuješ narav-suštinu nekog čoveka? Lako je: samo pogledaj njegov stav prema Božjim rečima. Ova grupa ljudi ima jednu zajedničku karakteristiku u vezi sa sopstvenim stavom prema Božjim rečima: bez obzira na situaciju, oni ne osećaju potrebu za Božjim rečima radi potpore. Sa kakvim god teškoćama da se suoče, oni ne tragaju za načelima niti traže istinu u Božjim rečima. Ovi ljudi retko čitaju Božje reči, pa čak osećaju odbojnost kad neko molitveno čita Božje reči ili kad u zajedništvu razgovara o tome kako ih shvata. Kako pokazuju odbojnost? Oni razmišljaju: „Znam već sve to što govoriš; nema potrebe da to kažeš. Ranije sam već pročitao te reči božje; sve razumem.” Ako sve razumeju, zašto su uklonjeni? Zašto su proterani u Grupu B? Šta se događa? Osnovni problem je u tome što ovi ljudi suštinski ne prihvataju Božje reči; preziru ih i prema njima su neprijateljski nastrojeni. Može li neko ko Božje reči prezire i prema njima je neprijateljski nastrojen da ih primenjuje? Kad im kažeš: „Ako si se suočio sa nekom situacijom, treba da čitaš Božje reči!”, kakav je njihov stav? Kakve su njihove konkretne reakcije? (Rekli bi da praktični problemi zahtevaju praktična rešenja; da nema potrebe za čitanjem Božjih reči.) Oni smatraju da je čitanje Božjih reči nejasan pristup, a da praktični problemi zahtevaju praktična rešenja. Takav je ton antihrista. Šta hoće da kažu? „Ljudi imaju svoje sopstvene načine; koja je svrha da se čitaju božje reči? Misliš li da božje reči mogu sve da reše?” Kad čovek naiđe na neku poteškoću, oni pretpostavljaju da je to samo poteškoća, a nikako odraz unutrašnjeg stanja ili naravi tog čoveka. Oni to ne uviđaju niti to priznaju kao činjenicu. Oni smatraju: „Ljudske poteškoće su poput mašine kojoj nedostaje neki šraf; samo ubaci taj šraf i stvar je rešena. Zašto tragati za božjim rečima? Sve to je lažna duhovnost. Ja to nikad ne bih radio; glupo je! Misliš li da božje reči mogu sve da reše? Uopšte nije tako.” Ovo je očito neko ko ne prihvata istinu. Osim toga, kad se neki ljudi suoče s problemima, a ti s njima razgovaraš u zajedništvu kako bi im pomogao, čitajući im odlomak Božjih reči, nakon što te saslušaju, oni odgovore: „Znam već napamet taj odlomak, mnogo puta sam ga izdeklamovao. Zašto mi ga čitaš? Razumem ga bolje od tebe i beskoristan je, neće mi rešiti problem!” U čemu je ovde problem? (Oni ne prihvataju istinu.) Ne prihvataju istinu i odbijaju da prihvate sopstvenu pokvarenost, a to je zabrinjavajuće. Ne priznaju sopstvenu iskvarenost, pa smatraju da je čitanje Božjih reči samo mlaćenje prazne slame, da je beskorisno. Žele da pronađu brzo rešenje, čudesni lek da reše svoje probleme, a suština ovog problema je odbijanje da se prihvati istina.

Možete li da navedete neke primere kad je reč o ovom ispoljavanju proizvoljnog prepravljanja i tumačenja Božjih reči? (Tokom proizvodnje 20. video priloga horskog albuma, Bog je naložio da se sveti spisi na ekranu navode jedan po jedan. U to vreme, neka braća i sestre su ustanovili da su neki sveti spisi predugački, pa su obrisali neke rečenice. Kasnije je Bog otkrio ovaj problem i prilično ga je strogo i detaljno analizirao, rekavši da je to huljenje na Božje reči.) Kad su u pitanju izvorne reči Božje zabeležene u Bibliji, to su Božje reči i ljudi ne smeju da ih menjaju, a isto važi i za proročanstva nekih proroka; i to su Božje reči, nadahnute su Bogom i takođe ih ne treba menjati. Prema Mom mišljenju, iako te reči nisu u svom izvornom jeziku, već predstavljaju prevod, značenje prevedenog teksta je uglavnom tačno nakon mnogih godina revidiranja. To treba da ti je jasno. Stoga, ove reči, ako se koriste u običnom razgovoru u zajedništvu, ne moraju u potpunosti da se navode; može se preneti suština. Međutim, stvarne činjenice ne treba menjati. Pri citiranju, moraju se navoditi kompletne izvorne rečenice. Kako zvuči ovo načelo? (Dobro.) Zašto to treba raditi na ovaj način? Neki ljudi kažu: „Sve to je bilo u prošlosti, moramo li da budemo baš toliko ozbiljni?” Ne, ovde je reč o stavu, o načinu razmišljanja. Bilo da su u prošlosti, sadašnjosti ili budućnosti, Božje reči su Božje reči i ne treba ih poistovećivati sa ljudskim rečima. Prema Božjim rečima ljudi treba da se ophode uz rigorozan stav. Nakon što je originalni tekst Biblije preveden na različite jezike, moguće je da neka značenja nisu sasvim u skladu sa izvornikom ili je moguće da postoje odstupanja između iste rečenice u prevodu i originalnom tekstu. Prevodioci bi mogli da dodaju: „Napomena: to i to” ili da u zagradama dodaju „Ili prevedeno kao…” Mislite li da su svi ljudi koji su prevodili originalni tekst Biblije verovali u Boga? (Nisu nužno.) Sasvim sigurno nisu bili ljudi koji su se bojali Boga i klonili zla, pa zašto su onda mogli da se sa takvom preciznošću nose sa ovim zadatkom? Nevernici to nazivaju profesionalizmom, ali oni koji veruju u Boga to treba da zovu posedovanjem bogobojažljivog srca. Ako nemaš čak ni to malo bogobojažljivog srca, jesi li i dalje neko ko veruje u Boga?

Prema Božjim rečima morate imati pobožan stav, pa kad se okupite i u zajedništvu razgovarate o Božjim rečima, nakon što ih pročitate, možete da im dodajete svoja lična iskustva dok govorite o sopstvenom znanju i o onome što ste naučili iz ovih iskustava. Međutim, prema Božjim rečima ne smeš da se odnosiš kao da su tvoja lična dela i da ih tumačiš kako ti se prohte. Božjim rečima nije potrebno da ih ti objašnjavaš, niti bi ti jasno ili razumljivo mogao da ih objasniš. Dovoljno je da imaš neko manje prosvećenje i prosvetljenje ili iskustvo, ali bi bio nemoguć pokušaj da se objasni istina, kao i pokušaj da svoje objašnjenje koristiš kako bi ljudima omogućio da shvate Božje namere. Ovo je pogrešan način rada. Na primer, neki ljudi u Božjim rečima pročitaju da Bog voli poštene ljude. Bog je jednom prilikom rekao ljudima: „Samo recite ’da’ kada nešto tvrdite, i ’ne’ kada nešto poričete. Što je više od ovoga, od Zloga je” (Matej 5:37). I danas Božje reči pozivaju ljude da budu pošteni. Dakle, kakav bi ispravan stav trebalo zauzeti prema Božjim rečima i zahtevima? Potražite u Božjim rečima: Bog je rekao: „Samo recite ’da’ kada nešto tvrdite, i ’ne’ kada nešto poričete.” Kako se onda tačno ponašaju oni koji su pošteni u Božjim očima? Kako pošteni ljudi govore, kako postupaju, kako pristupaju svojoj dužnosti i kako skladno rade sa drugima? U Božjim rečima ljudi treba da potraže ova načela i puteve primene i da postanu pošteni ljudi kakve On zahteva. Ovo je ispravan stav, stav koji bi trebalo da poseduju oni koji tragaju za istinom. Pa, kako se ponašaju oni koji ne tragaju za istinom niti vole istinu i koji nemaju bogobojažljivo srce i Njegove reči? Nakon čitanja Božjih reči, oni razmišljaju: „Bog zahteva da ljudi budu pošteni; to je ono što je gospod Isus rekao ranije. Danas bog još jednom ponavlja da ljudi budu pošteni. Jasno mi je – zar pošteni ljudi nisu naprosto oni koji su bezazleni? Zar to nije nalik onome što ljudi kažu da bezazleni ljudi uvek prevagnu, da dobri ljudi spokojno žive i da je greh prevariti one koji su bezazleni? Čuj, bog otklanja nepravde koje su pretrpeli bezazleni.” Da li su ove reči istina? Da li su to istina-načela koja su prepoznali u Božjim rečima? (Ne.) Pa, šta su ove reči? Da li bi se mogle nazvati jeresima i zabludama? (Mogle bi.) Oni koji nemaju nikakvo duhovno razumevanje i ne vole istinu, Božje reči uvek povezuju sa onim za šta se, među ljudskim rodom, veruje da je milozvučno i ispravno. Zar to ne umanjuje vrednost Božjih reči? Zar se time istina ne pretvara u svojevrsnu parolu među ljudskim rodom, u argument za način sopstvenog ponašanja? Bog ljude poziva da budu pošteni, ali ovi ljudi zanemaruju to kako se ponašaju oni koji su pošteni, kako da se bude pošten i koja su pravila poštenja, bestidno izjavljujući da Bog od ljudi traži da budu bezazleni, te da su ljudi koji su bezazleni, nikogovići i budale svi redom pošteni. Nije li ovo pogrešno tumačenje Božjih reči? Oni pogrešno tumače Božje reči, a za sebe, ipak, misle da su veoma pametni, ujedno razmišljajući da Božje reči nisu ništa više od sledećeg: „Istina nije toliko duboka, zar ona nije samo u tome da se bude bezazlena osoba? Prilično je jednostavno biti bezazlena osoba: ne kradi, ne psuj ljude niti druge udaraj. ’Pogubljenjem se dobiju samo odrubljene glave; popusti kad god možeš.’ U svemu budi popustljiv prema drugima, budi strog prema sebi, ali tolerantan prema drugima, budi dobra osoba i dobri ljudi spokojno žive.” Oni mnogo govore, ali ništa od toga nije u skladu sa istinom; to su samo jeresi i zablude. Reklo bi se da to ima neke veze sa rečima Božjim, deluje kao da je sa njima pomalo povezano, ali nakon što čovek dobro razmisli i tu stvar razazna, uviđa da su to samo izjave koje navode na pogrešan put, da nisu ništa osim zabluda koje ometaju ljudske misli. Na primer, Bog kaže da u Njegovoj suštini postoji ljubav, da On voli čoveka. Božja ljubav prema čoveku se ljudima iskazuje kroz ono što On kaže, u načinu na koji se On ophodi prema čoveku, Njegovim mukotrpnim naporima da spasi čoveka i u bezbroj aspekata načina na koji On deluje u čoveku, baš kao što su pokazivanje Njegovog spasavanja čoveka, Božja namera i načini na koje On spasava čoveka istovremeno učinjeni očiglednim kako bi ljudi upoznali Božju ljubav. Šta misle oni ljudi kojima nedostaje duhovno razumevanje? „Bog je bog koji voli čoveka, bog svakog čoveka želi da spase i ne želi da ikoga zadesi propast. Bog je rekao da je zabludeli sin koji se vratio vredniji od zlata.” Da li je Bog ovo rekao? Jesu li ovo Božje izvorne reči? (Nisu.) Šta oni još kažu? „Spasiti jedan život važnije je od izgradnje pagode na sedam nivoa” i „Buda je blagonaklon.” Zar oni stvari ne okreću naglavačke? Jasno je da se oni samo pretvaraju da su produhovljeni, da shvataju Božje reči i da vole istinu; očito su tuđinci, laici i budale bez ikakvog duhovnog razumevanja. Upoznao sam mnogo takvih ljudi – oni su plahoviti ljudi, odvažni u govoru, ali lišeni pameti; misli i ono što nastaje u njihovom umu nije ništa više od jeresi, zabluda i prevara. Oni koji poseduju najveće moći navođenja drugih na stranputicu i koji su u stanju da ove jeresi i zablude i neke naizgled zdrave teološke argumente često koriste da druge navode na pogrešan put, primoravajući ih da se povinuju onome što govore i da to primenjuju – ti ljudi su antihristi. Kad ih pogledate, oni deluju vrlo produhovljeno, često pred drugima citiraju odlomke Božjih reči, a kad završe sa njihovim proizvoljnim tumačenjem, onda izbacuju iz sebe neke jeresi i zablude. Takvi ljudi se mogu pronaći u svakoj crkvi. Oni ljudima pomažu i predvode ih pod parolom citiranja Božjih reči i razgovora u zajedništvu o njima, dok zapravo ono što u ljude usađuju nije ono što Božje reči zahtevaju od čoveka, niti su to istina-načela sadržana u Božjim rečima, već jeresi i zablude do kojih dolaze kroz obrađivanje i tumačenje Božjih reči i uobrazilje zasnovane na njima, koje navode ljude da se udaljavaju od reči Božjih i da umesto toga budu njima poslušni, izazivajući tako ometanja i navodeći ljude na pogrešan put. Na primer, ima onih koji kažu: „U obavljanju dela svog plana upravljanja od šest hiljada godina, bog je iskusio napuštanje i otpor od celog ljudskog roda; bog je bog, a njegovo srce ne poznaje granice! Kao što ljudi kažu: ’Srce premijera je dovoljno veliko da u njega uplovi čamac’ i ’Osveta je najslađa kad se posluži hladna’. Kako je samo bog velikodušan!” Po svemu sudeći, oni deluju kao da ljudima svedoče o Bogu, o onome što Bog ima i što jeste, ali koju poruku zapravo šalju? Je li to istina? Je li to zaista suština Božja? (Ne.) O kome oni svedoče? Oni svedoče o premijeru. Oni Boga upoređuju sa premijerom, sa gospodinom – zar to nije bogohuljenje? Mogu li se takve reči pronaći u Božjim rečima? (Ne.) Pa, otkud su potekle ove reči? Od Sotone. Antihristi ne samo da ne svedoče o Bogu, već ujedno izvrću činjenice i hule na Boga, navodeći često na pogrešan put one koji nemaju utemeljenje, kojima nedostaje istinska vera u Boga i koji nisu u stanju da shvate istinu. Ti ljudi su mali rastom, nemaju utemeljenje i nemaju sposobnost da shvate istinu, pa su ovim jeresima i zabludama navedeni na stranputicu. Antihristi se prema jeresima i zabludama odnose kao da su duhovne izreke, pa jedna od stvari koje kažu o Božjoj ljubavi glasi: „Bog svakog čoveka želi da spase i ne želi da ikoga zadesi propast.” Kad govore o onome što Bog zahteva od čoveka, još jedna od stvari koje govore glasi: „Dobri ljudi spokojno žive.” A kad je reč o tome da Bog ne pamti ljudske prestupe i da On ljudima daje priliku da se pokaju, oni kažu: „Pogubljenjem se dobiju samo odrubljene glave; popusti kad god možeš.” Mogu li se takve reči pronaći u rečima Božjim? (Ne.) Zašto se toliko naljutim čim čujem ove reči? Zašto me one toliko iznerviraju? Zašto se toliko usplahirim? Koliko godina ovi ljudi čitaju Božje reči? Da li su glupi ili su poludeli? Gde se u Božjim rečima takve stvari pominju? Kad je to Bog zahtevao da ljudi budu bezazleni? Kad je to Bog zahtevao da se ljudi pridržavaju izreke „Pogubljenjem se dobiju samo odrubljene glave; popusti kad god možeš”? Da li je to ono što Bog radi? Gde se, u ovim jeresima i zabludama za koje se oni zalažu, može uspostaviti ikakva veza sa onim što Bog zahteva od ljudskog roda, sa Njegovim namerama i istina-načelima? Među njima nema nikakve veze. Na primer, Bog ljudima dopušta da imaju ideale, volju i težnje, ali ono što antihristi poručuju glasi: „Bog nas podstiče da imamo težnje. Postoji izreka koja to dobro prenosi: ’Nije dobar onaj vojnik koji ne želi da bude general.’” Ova izreka je svojevrsni društveni trend, društveno gledište – da li ju je primereno koristiti u Božjoj kući? Je li korisna? (Nije.) Sa kojim je Božjim rečima ova izjava usklađena? Je li povezana sa Božjim rečima? (Nije.) Pa, zašto je onda antihristi izgovaraju? Kad to govore, cilj im je da ljude navedu da u sebi duboko osete kako su oni veoma produhovljeni, da poseduju razumevanje Božjih reči i prosvećenje iz njih, da imaju sposobnost da shvate istinu, te da oni nisu neuk, običan svet. No, da li se time postiže njihov očekivani cilj? Nakon što čujete ove reči, da li u svom srcu osećate odobravanje ili odbojnost? (Odbojnost.) Na koji način to u vama stvara osećaj odbojnosti? (Antihristi povezuju Sotonine zablude sa Božjim rečima, pogrešno ih tumačeći. Svim rečima koje oni izgovaraju nedostaje duhovno razumevanje.) Antihristi izgovaraju jedino reči koje odražavaju nedostatak duhovnog razumevanja, navodeći ljude da, nakon što ih čuju, osete odvratnost i odbojnost. Očito je da oni ne shvataju Božje reči, da ne mogu da ih dokuče i nedostaju im kov i sposobnost da shvate Božje reči, ali se ipak pretvaraju kako ih razumeju i bestidno ih drugima tumače, izgovarajući nebitne i amaterske reči koje se ljudima gade, ne nudeći pritom nikakvu pouku, već umesto toga uznemirujući ljudske misli. Ovo je zaista odvratno! Šta treba da uradite kad naiđete na takve ljude? (Moramo da raščlanimo lažne delove onoga što govore.) Kako bi to trebalo da učinite? Zapravo je prilično jednostavno. Kaži im: „Nakon što si ih pročitao, tvoje mi shvatanje Božjih reči nije ništa posebno.” Oni odgovaraju: „Ne mislim tako, smatram da je ono dobro.” A ti kažeš: „Bez obzira na sve, ti misliš da je dobro, dakle, prema tvom rezonovanju, znači li to da su Božje reči istovetne ljudskim jeresima i zabludama? Ako se slažeš sa tim jeresima i zabludama, zašto uopšte čitaš Božje reči? Ne moraš da ih čitaš. Ovaj tvoj problem je sada ozbiljan – ti Božje reči posmatraš kao rđavu filozofiju ljudskog roda za ovozemaljsko ophođenje, kao metode za postupanje sa stvarima i gledištima rđavog ljudskog roda. Prema tvom mišljenju, pošteni ljudi o kojima Bog govori isto su što i bezazleni ljudi, velike budale i glupaci. Svaku reč koju Bog izgovara ti tumačiš koristeći ljudske izraze, poistovećujući je sa zabludama i izrekama koje je rezimirao rđav ljudski rod. Da li time onda pokušavaš da kažeš da su Božje reči ljudske reči, ljudski jezik i ljudske jeresi i zablude? Shvatajući Božje reči na ovaj način, ti ih ne razumeš; huliš na njih i huliš na Boga.” Da li biste svi bili u stanju da jasno izgovorite ove reči? Da Božje reči znače ono što antihristi govore, zašto onda Bog ne bi naprosto direktno izgovorio te reči? Kad Bog ljudima kaže da budu pošteni, zašto im On naprosto ne kaže da budu bezazleni, da budu dobri ljudi i na tome se zaustavi? Je li to puka razlika u formulaciji? (Ne.) Božje reči su istina i u njima leži put koji ljudi treba da primenjuju. Ako ljudi postupaju i žive prema Božjim rečima, oni mogu postati ljudi koji se boje Boga i klone zla, ljudi koji su u skladu sa Božjim namerama. U međuvremenu, postupanje i život prema onome što ljudi govore čoveka pretvaraju u potpunog smetenjaka, u pravog pravcatog Sotonu. Da li vam je ovo jasno? Kakav bi bio rezultat kad biste postupali i praktično delovali prema onome za šta Bog kaže da znači biti pošten čovek? A kakav bi bio rezultat kad biste postupali i živeli prema onome što ljudi nazivaju dobrom ili bezazlenom osobom? Zar rezultat ne bi bio različit? (Bio bi.) Dakle, koji je rezultat kad se živi kao poštena osoba? (Imaš normalnu ljudskost, u stanju si da veličaš Boga, nazivaš stvari pravim imenom i u stanju si da sa Bogom budeš iskren i otvoren. Ako se neko ponaša kao bezazlena ili dobra osoba kako je definišu ljudi, on postaje sve lukaviji i veštiji u sopstvenom prerušavanju, govori samo milozvučne reči, živi prema Sotoninoj filozofiji za ovozemaljsko ophođenje i postaje pravi pravcati Sotona.) Vidiš, postoji razlika, zar ne? Kad čovek postupa i živi prema onome što Bog naziva poštenom osobom, njegovo srce postaje sve čistije; njegovo srce je u stanju da prema Bogu bude otvoreno i on je u stanju da svoje srce bez prerušavanja, varanja ili krivotvorenja preda Bogu. Njegovo srce se ne krije od Boga, već je prema Njemu naprosto otvoreno; to o čemu u sebi razmišlja spolja se otkriva i proživljava, a ono što se spolja otkriva i proživljava dosledno je onome što se nalazi u njemu. To je ono što Bog želi; to je istina. S druge strane, koja su načela ponašanja i načela primene za one koje ljudi nazivaju bezazlenim ili dobrim? Zapravo, sve to je maska. Oni spremno ne izgovaraju ono što misle, niti drugima dozvoljavaju da to uvide. Oni brzopleto ne povređuju tuđe samopoštovanje ili interese, ali je to nepovređivanje drugih takođe u cilju samoočuvanja. Iznutra su oprezni, a spolja zamaskirani, delujući naročito pobožno, tolerantno, strpljivo i saosećajno. Ali niko ne može da vidi o čemu u sebi razmišljaju; u njima postoje iskvarenost, otpor i buntovništvo, ali drugi to ne mogu da primete. Spolja posmatrano, oni se pretvaraju kako bi delovali naročito poučno, nežno i ljubazno. Koliko god loših stvari da čine, odnosno koliko god da su iznutra buntovni ili rđavi, niko to ne može da utvrdi. Spolja posmatrano, oni su takođe voljni da drugima pomognu i da daju siromašnima, uvek su spremni da odreaguju, pravi su pravcati Lej Feng. Smeše se u svakom trenutku i drugima pokazuju svoju najbolju stranu i, ma koliko suza u samoći prolivali, pred drugima će uvek biti nasmejani, tako da se ljudi osećaju poučeno. Zar ljudi ovo ne nazivaju dobrom osobom? Kad ovu dobru osobu uporedimo sa poštenom osobom, koja od njih je pozitivna? Koja poseduje istina-stvarnost? (Poštena osoba.) Pošteni ljudi poseduju istina-stvarnost, voljeni su od Boga i ispunjavaju Božje standarde koje On zahteva, dok to nije slučaj sa dobrim i bezazlenim ljudima; oni su upravo od one vrste ljudi koje Bog osuđuje i s gnušanjem odbacuje. Kad poštene ljude koje Bog zahteva antihristi proizvoljno tumače samo kao dobre ili bezazlene ljude, zar to nije svojevrsna neprimetna osuda onoga što je Bog rekao? Nije li to huljenje na Božje reči? Nije li to huljenje na istinu? Ovo je očita činjenica. Antihristi ne shvataju Božje reči, još manje shvataju šta je istina, a ipak pribegavaju pogrešnim argumentima i slepo primenjuju sopstvena tumačenja, pretvarajući se da razumeju onda kad su neupućeni, sumanuto pogrešno tumačeći Božje reči prema sopstvenom nahođenju, ometajući druge i navodeći ih na stranputicu. Da li biste se vi ovako ponašali? Pretvarati se da razumeš Božje reči onda kad ih očito ne razumeš i, na temelju svog doslovnog shvatanja, koristiti sopstveni rečnik, izraze i gledišta da protumačiš i ograničiš Božje reči – to je narav jednog antihrista.

Koja je suštinska razlika između reči Božjih i čovekovih i između istine i doktrine? Božje reči dovode do toga da se ljudima razvijaju razum i savest, da ljudi načelno postupaju i da u onome što proživljavaju bude sve više stvarnosti pozitivnih stvari. S druge strane, za reči čovekove može delovati kao da savršeno odgovaraju ljudskim ukusima i predstavama, ali one nisu istina, prepune su zamki, iskušenja, jeresi i zabluda, pa ako ljudi postupaju prema ovim rečima, ono što oni proživljavaju sve više će se udaljavati od Boga i od merila Božjih. Da stvari budu još ozbiljnije, način na koji ljudi žive postajaće sve više zao i sličniji Sotoni. Kad ljudi žive i postupaju u potpunosti prema jeresima i zabludama čoveka, kad su sasvim prihvatili ove argumente, oni žive poput Sotone. A zar to što žive poput Sotone ne znači da oni jesu Sotone? (Da.) Dakle, oni su „uspešno” postali prave pravcate Sotone. Neki ljudi kažu: „Ja u to ne verujem. Samo želim da budem bezazlena osoba koja se drugima dopada. Želim da budem neko koga većina ljudi smatra dobrim, a zatim ću videti da li će bog u meni uživati ili neće.” Ako ne veruješ u ono što Bog kaže, idi i pogledaj – proveri da li su Božje reči istina ili su istina čovekove predstave. Ovo je razlika u suštini između reči Božjih i reči čovekovih. Ovo je suštinska razlika između istine i jeresi i zabluda. Koliko god se činilo da jeresi i zablude odgovaraju ljudskim ukusima, one nikada ne mogu postati njihov život; istovremeno, koliko god reči Božje izgledale neokićeno, koliko god bile svakidašnje, koliko god bile u suprotnosti sa ljudskim predstavama, njihova je suština istina, te ako je ono što ljudi čine i proživljavaju u skladu sa načelima Božjih reči, na kraju, jednoga dana, oni će postati istinska podobna stvorena bića i biće u stanju da se boje Boga i klone zla. Nasuprot tome, ako ljudi ne deluju praktično prema Božjim rečima i ne postupaju prema Božjim zahtevima, oni ne mogu da postanu podobna stvorena bića. Njihove postupke i put kojim idu Bog će samo s gnušanjem odbacivati; to je činjenica. Da li ste kroz ovaj razgovor u zajedništvu stekli novo razumevanje ili koncept Božjih reči? Šta su Božje reči? One su istina, put i život – u tome nema nikakve laži. Jedino se antihristi, oni koji urođeno imaju odbojnost prema pozitivnim stvarima i koji ih mrze, prema Božjim rečima ophode s prezrenjem, Božje reči ne smatraju istinom i poriču činjenicu da su Božje reči istina, put i život. Oni Božje reči neće nikada prihvatiti kao svoj život; oni su grupa ljudi za koju nema spasa. Posle takvog razgovora u zajedništvu, neki shvataju da se ova ispoljavanja svode na prepravljanje Božjih reči i njihovo proizvoljno tumačenje, a to su ispoljavanja antihristȃ. Da li biste rekli da su time obuhvaćeni i oni koji organizuju Božje reči? (Da.) Da li su? Šta se podrazumeva pod proizvoljnim prepravljanjem? (Podrazumeva se proizvoljno brisanje ili dodavanje nečega, menjanje izvornog značenja Božjih reči. To je proizvoljno prepravljanje. Ako se Njegove reči organizuju prema načelima, onda to nije proizvoljno prepravljanje.) Tako je, to je ono što morate da shvatite. Uz ovakvo shvatanje, nećete imati nikakvih briga kad organizujete Božje reči, zar ne? Možete li sada pravilno da dokučite načela? Kad se od tebe zatraži da organizuješ, to nije poziv da proizvoljno prepravljaš. Ima i onih koji obavljaju prevodilački posao – od ovih ljudi se traži da direktno prevode Božje reči i da izvorno značenje Božjih reči i Božje sopstvene reči prevode na drugi jezik, a ne da tokom prevoda tumače Božje reči. Nisi kvalifikovan da tumačiš i moraš na to da obratiš pažnju i da budeš oprezan. Dobro dokučiti načela, razumeti šta je proizvoljno prepravljanje a šta nije – dobro shvati ova načela i teško da ćeš napraviti takve greške. Ako ova načela ne razumeš i stalno želiš da pri organizovanju dodaješ ili menjaš značenje, sve vreme osećajući da način na koji Bog kaže ovo nije idealan ili da način na koji On kaže ono deluje pogrešno, misleći da to treba da se kaže na određeni način, zbog takvih misli bićeš sklon da napraviš grešku koja se sastoji u proizvoljnom prepravljanju. Kad je reč o prevodiocima koji kažu: „Znam šta znači ova rečenica Božjih reči, pa ću je prevesti na osnovu tog značenja. Nakon što se tako prevede, zar to čitalac neće razumeti i time je stvar rešena? Neće biti potrebe da traga ili da molitveno čita; dobiće direktno prosvećenje i svetlost” – zar to nije greška? Ovim se krše načela; ovo je proizvoljno tumačenje Božjih reči. Ukratko, nikad se prema Božjim rečima nemojte ophoditi kao što biste se ophodili prema ljudskim rečima, kao da su roman, delo poznate ličnosti ili nešto povezano sa akademskim radovima. Osim što ne treba da ih prepravlja niti da ih proizvoljno tumači, čovek, kad ih jede i pije i molitveno čita, Božjim rečima treba da pristupi sa stavom traganja, prihvatanja i pokornosti. Tek tada čovek može videti istinu, shvatiti Božje namere, pronaći u Božjim rečima put za primenu i rešiti svoje iskvarene naravi i različite teškoće sa kojima se susreće u izvršavanju svoje dužnosti i u životu. Postizanje ovog rezultata dokazuje da je tvoj stav prema Božjim rečima ispravan. Na ovom mestu završavamo naš razgovor u zajedništvu o prvom ispoljavanju antihrista koji preziru reči Božje – proizvoljno prepravljanje i tumačenje Božjih reči.

B. Antihristi se odriču Božjih reči ako one nisu u skladu s njihovim predstavama

Drugo ispoljavanje je u tome da antihristi odbacuju Božje reči ako se one ne slažu sa njihovim predstavama. U Božjem delu, od početka pa sve do sada, Bog je izgovorio mnoge reči. Raspon tih reči je širok, a njihov sadržaj izdašan, obuhvatajući aspekte povezane sa ljudskim namerama i gledištima, kao i njihovo služenje Bogu. Naravno, ima ih još i više koje su povezane sa ljudskim iskvarenim naravima, a još veći deo je povezan sa Božjim namerama i Božjim zahtevima prema ljudskom rodu. Među ovim rečima, Bog je usvojio raznovrsne načine govora. U okviru tih različitih načina govora, neki tonovi govora su ljudima isprva relativno bliski, nakon čega sledi sud ljudskom rodu i njegovo razotkrivanje, kao i osvajanje ljudskog roda, a zatim se ljudima postepeno saopštavaju razni aspekti istine. Sadržaj tih reči je mnogoznačan, ali ma koliko on bio širok, to je sve što je iskvarenom ljudskom rodu potrebno. Osim manjeg dela veoma posebnog sadržaja, većina ovih reči se izgovara prema obrascima ljudskog jezika, kroz ton, formulacije i korišćenjem jezičke logike koje svi ljudi mogu da prihvate. Ukratko, stilovi i metode ovih oblika jezika i govora svi su uobičajeni i vrlo ih je lako shvatiti. Dokle god čovek ima normalne misli, normalan um i razum, on može da razume ove reči Božje. Iz toga sledi: dokle god su čovekove misli normalne, nakon što pročita ove reči, on može pronaći put primene, spoznati sebe, shvatiti Božje namere i pronaći načela primene. Dokle god čovek ima srce i poseduje normalne misli, ove reči Božje mogu ljudima da pomognu i usmeravaju ih kroz razne teškoće u životu, a mogu ljudima i da omoguće da shvate sopstvene iskvarene naravi. Najveći deo sadržaja u Božjim rečima je ovakav, ali postoji deo koji se izgovara iz ugla božanstva, iz ugla Duha. Ovaj deo sadržaja je vrlo poseban. U očima celokupnog ljudskog roda, ovaj deo Njegovih reči veoma je dubok i teško razumljiv. Izgleda poput tajne, a ujedno deluje i kao proročanstvo. U svakoj rečenici, svakom pasusu i svakom poglavlju govora, ljudima je veoma teško da razaznaju ono što Bog misli, teško je pronaći kontekst Božjih reči i Božjih zahteva prema čoveku, kao i istina-načela za kojima ljudi tragaju. Dakle, koji je to deo Njegovih reči? To je deo „Božje reči celoj vaseljeni” i njegovi dodaci. Ljudima je vrlo teško da shvate ovaj deo Njegovih reči. Ostavimo zasad po strani pitanje zašto Bog izgovara ovaj deo koji je ljudima teško da shvate i umesto toga hajde da popričamo o tome koji je deo teme o kojoj ćemo razgovarati u zajedništvu – „Antihristi odbacuju Božje reči ako se one ne slažu sa njihovim predstavama” – povezan sa delom koji sam pomenuo. Kad je reč o najuobičajenijim, lako razumljivim i složenim ali jednostavno izraženim rečima koje Bog izgovara, kao i o Božjim upozorenjima i podsetnicima čoveku, ohrabrenjima i rečima utehe čoveku, rečima razotkrivanja i suda čoveku i rečima koje čoveka opskrbljuju i usmeravaju, oni koji uopšte ne streme ka istini, oni koji su obožavali reč „Bog” i koji bi radije verovali u nejasnog boga, oni smatraju da ove reči ne izgledaju kao Božje reči. Za njih su one previše uobičajene, previše jednostavne – samo obična priča. Oni smatraju da je svako poglavlje predugačko. Ne žele da čitaju te reči. Misle da ovim rečima nedostaju dubina i tajnovitost, te da stoga nisu vredne čitanja. Stoga, ove reči, prema njihovom mišljenju, nisu reči Božje. To kažu zato što sadržaj, vrsta i stil ovih reči ne odgovaraju njihovom ukusu. Pa, kakav je njihov ukus? Oni žele da čitaju duboke tekstove, reči koje, kako god da ih čitaju, ljudima ostaju neshvatljive, poput nerazgovetne knjižurine sa nebesa; oni to žele da čitaju. Antihristi preziru onu vrstu reči koje pruža Bog koje se izgovaraju na način, tonom i u stilu koji odgovara ljudskom ukusu. Prema ovim rečima, oni su puni predstava, prezira i podsmeha. Stoga ovi ljudi ne čitaju, ne gledaju niti slušaju ove uobičajene, lako razumljive reči koje ljudima mogu da obezbede život. U svom srcu su neprijateljski nastrojeni, odbojni i odbijaju da prihvate ove reči. Zašto mogu da odbijaju ove reči, da prema njima imaju odbojnost i budu neprijateljski nastrojeni? Jedan razlog je sasvim siguran: oni veruju da se ove reči izgovaraju iz perspektive Boga u telu, pa te reči smatraju ljudskim rečima. Šta je pojam ljudskih reči? Prema mišljenju antihristȃ, jedino su reči Božje, jedino su nebeski sveti spisi vredni da ih oni čitaju. Jedino duboke, nedokučive i tajanstvene reči zaslužuju da ih oni čitaju. Ovi uobičajeni i lako razumljivi ljudski tekstovi ne zaslužuju da ih oni čitaju, ne mogu da zapadnu njihovom „pronicljivom” oku i oni ih preziru. Ove reči oni uopšte ne čitaju, a kamoli da prihvataju istinu u njima.

Osvrnite se oko sebe i pogledajte ko ne čita Božje reči; ko ustaje i odlazi kad neko u zajedništvu razgovara o Božjim rečima; ko, nakon što čuje da se čitaju Božje reči ili da se u zajedništvu razgovara o istini, zeva, proteže se, vrpolji se, postaje nestrpljiv i traži izgovore da ode ili da pravi prekide, da promeni temu razgovora – takvi ljudi su u opasnosti. Možeš da pričaš o teologiji, svakakvim zabludama ili svim ljudskim gledištima, oni će to sedeći odslušati. Ali čim počneš da propovedaš Božje reči, molitveno ih čitaš ili u zajedništvu o njima razgovaraš, odnosno da uzdižeš Božje reči, oni se odmah menjaju, otkrivajući nenormalno ponašanje, demonsko ponašanje. Kad čuju da se čitaju Božje reči, oni postaju nemirni i iznervirani, i čim čuju da neko u zajedništvu razgovara o istini, oni zauzimaju protivnički stav, ustaju i odlaze. Kakva je priroda ovoga? Kakva je ovo narav? Takvi su antihristi. Neki bi mogli reći: „Kako možeš da ih označiš kao antihriste? Možda su novi vernici koji se nisu zainteresovali za Božje reči niti su okusili slatkoću Božjih reči. Zar ne prihvataš mogućnost da novi vernici mogu biti mali rastom?” Ako su oni novi vernici koji su mali rastom i nezainteresovani za Božje reči, zašto ne osećaju odbojnost kad razgovaraš o drugim stvarima? Ako raspravljaš o velikim nesrećama, budućnosti ljudskog roda, tajnama ili o Knjizi Otkrivenja, posmatraj mogu li da sede mirno. Tada se drugačije ponašaju. Iz perspektive priroda-suštine antihristȃ, oni su neprijateljski nastrojeni prema istini. Kako se otkriva ova priroda-suština neprijateljske nastrojenosti prema istini? Tako što kad čuju Božje reči, oni osećaju odbojnost, pospanost i otkrivaju različite izraze prezira, nestrpljenja i nevoljnosti da slušaju. Tako se otkriva njihovo demonsko ponašanje. Spolja posmatrano, čini se kao da oni izvršavaju svoju dužnost i sebe priznaju za sledbenike Božje. Pa, zašto postaju neposlušni kad se o istini razgovara u zajedništvu, kad se u zajedništvu razgovara o Božjim rečima? Zašto tada ne mogu da sede mirno? Kao da Božje reči donose mač. Da li su ih Božje reči probole? Da li su ih Božje reči osudile? Ne. Većina ovih reči služi da bi se ljudi nahranili i, nakon što ih čuju, ljudi mogu da se probude, da pronađu način da žive i osveste se kako bi živeli sa ljudskim obličjem. Pa, zašto neki ljudi odreaguju nenormalno kad čuju ove reči? Ovo je đavo koji otkriva svoje pravo ponašanje. Oni ne osećaju odbojnost kad govoriš o teologiji, jeresima, zabludama ili o Knjizi Otkrivenja. Čak i ako govoriš o tome kako biti bezazlen, kako biti onaj koji hoće da ugodi drugima ili ako pričaš junačke priče, oni ne osećaju odbojnost. Ali čim čuju da se čitaju Božje reči, osećaju odbojnost, ustaju i žele da odu. Ako ih podstičeš da slušaju kako treba, postaju protivnički nastrojeni i ljutito te gledaju. Zašto takvi ljudi ne mogu da prihvate Božje reči? Ne mogu da sede mirno kad čuju Božje reči – o čemu se ovde radi? To dokazuje da je njihov unutrašnji duh nenormalan, da je to duh koji ima odbojnost prema istini i protivnički je nastrojen prema Bogu. Čim čuju Božje reči, u sebi postaju uznemireni i u njima se uskomeša demon, onemogućavajući im da sede mirno. Ovo je suština antihrista. Prema tome, spolja posmatrano, antihristi preziru reči Božje koje se ne slažu sa njihovim predstavama. Ali, na šta se zapravo odnosi ovo „ne slažu se sa njihovim predstavama”? To jasno pokazuje da oni osuđuju ove reči, da ne priznaju da one dolaze od Boga i ne priznaju ih kao istinu ili kao način života koji spasava ljude. Neslaganje sa njihovim predstavama samo je puk izgovor, površinska pojava. Šta znači to da se ne slažu sa njihovim predstavama? Zar postoji osoba koja nema predstave o svim ovim rečima koje Bog izgovara? Može li svako da ih prihvati kao Božje reči, kao istinu? Ne – svaka osoba, u većoj ili manjoj meri, na nekom nivou, ima određene misli, predstave ili gledišta koji su u sukobu sa Božjim rečima ili su im oprečni. Ipak, većina ljudi ima normalnu racionalnost i ta racionalnost može da im pomogne da prevladaju stav koji se pojavljuje kad se suoče sa Božjim rečima koje se ne slažu sa njihovim predstavama. Njihova racionalnost im poručuje: „Čak i ako se to ne slaže sa mojim predstavama, to su i dalje Božje reči; čak i ako se to ne slaže sa mojim predstavama, to nerado slušam, smatram da je pogrešno i smatram da je u sukobu sa mojim mislima, te reči su ipak istina. Polako ću ih prihvatati, pa jednog dana kad sve ovo prepoznam, otpustiću svoje predstave.” Njihova racionalnost im poručuje da prvo ostave po strani svoje sopstvene predstave; njihove predstave nisu istina i ne mogu da zamene Božje reči. Njihova racionalnost im poručuje da Božje reči prihvate sa stavom pokornosti i poštenja, umesto da sopstvenim predstavama i gledištima protivreče Božjim rečima. Tako, kada čuju Božje reči, oni mogu da prihvate one koje se slažu sa njihovim predstavama i da sede i slušaju u tišini. Za one koje se ne slažu sa njihovim predstavama, oni takođe tragaju za rešenjima, nastojeći da ostave po strani svoje sopstvene predstave i usklade se s Bogom. Ovo je normalno ponašanje većine racionalnih ljudi. Međutim, to „ne slažu se sa njihovim predstavama” koje pominju antihristi nije isto kao kod običnih ljudi. U slučaju antihristȃ, u tome postoje ozbiljni problemi; to je nešto sasvim oprečno Božjim postupcima, rečima, suštini i naravi, nešto što pripada sotonskoj narav-suštini. U njihovom slučaju, to je osuda, huljenje na Božje reči i ruganje Božjim rečima. Oni smatraju da ovaj uobičajeni i lako razumljiv ljudski jezik kojim Bog govori nije istina i ne može da postigne efekat spasavanja ljudi. Upravo je to ono na šta antihristi misle pod „ne slažu se sa njihovim predstavama”. Dakle, koja je suština toga? To je zapravo osuda Boga, poricanje Boga i bogohuljenje.

Antihristi smatraju da kad Bog stoji iz perspektive ljudi, iz perspektive trećeg lica, koristeći obrasce, strukturu i dikciju ljudskog jezika da govori ljudima, te reči nisu dovoljno duboke, ne ispunjavaju uslove da se definišu kao Božje reči, pa bi pre umrli nego što bi ih prihvatili. Neki ljudi kažu: „Kažeš da ih oni ne prihvataju, ali oni takođe jedu i piju Božje reči, ponekad imaju duhovne posvećenosti i ponekad, kad s nama u zajedništvu razgovaraju, čak citiraju Božje reči. Kako bi to objasnio?” To je sasvim druga stvar; to je samo na površini, ali u osnovi, antihristi definišu Božje reči na sledeći način: „Reči koje izgovara ovaploćeni sin čovečji ne poistovećuju se sa istinom, a još manje sa božjim rečima, pa ne moram da ih prihvatam, jedem i pijem niti da im se pokoravam.” Međutim, kad je reč o onom delu koji izražava telo u kome je ovaploćeni Bog iz perspektive Duha, iz perspektive božanstva – Božje reči celoj vaseljeni – to je nešto što antihristi mogu da vide, ali ne mogu da dosegnu. To je deo Božjih reči za koje su veoma zainteresovani. Šta označava ova zainteresovanost? Znači da antihristi sline nad ovim rečima, razmišljajući: „Upravo zbog ovog dela govora si ti, beznačajna, neugledna osoba, neko ko je niko i ništa u našim očima, postao bog. To je tako nepravično, nema pravde!” Međutim, postoji jedan aspekt koji smatraju „vrednim da se proslavi”. Upravo zbog izražavanja ovog dela Božjih reči udovoljeno je njihovoj želji i ambiciji da se dive Bogu na nebesima i poštuju Ga. To im otvara novi horizont i oni kažu: „Divno, bog je zaista bog! Ovaj bog je onaj sa trećeg neba, najveći od svih. Zaista je dostojan da bude bog; izgovoriti takve reči nije nimalo jednostavan podvig. Ljudi ne mogu da razumeju nijednu rečenicu, ove reči su previše duboke, čak i više od proročanstava proroka!” Svaki put kad antihristi čitaju ove reči, srce im je ispunjeno zavišću i ljubomorom, ispunjeno divljenjem prema Bogu na nebesima. Svaki put kad čitaju ove reči, smatraju da su oni ti koji najviše vole Boga; svaki put kad čitaju ove reči, osećaju da su najbliži Bogu. Ove reči u najvećoj meri zadovoljavaju njihovu znatiželju prema Bogu. Iako u ovom delu Božjeg govora ne mogu uopšte da shvate koje su Božje namere, kontekst svake rečenice koju izgovara Bog, ono što se želi postići kao konačan efekat ili značenje izraženo među redovima, oni ipak željno iščekuju ovaj deo Njegovih reči. Zašto? Budući da je ovaj deo teško razumeti, on u sebi ne sadrži osećaj ljudskosti viđen kod ovaploćenog Boga, on se ne izgovara iz perspektive ljudskosti ili iz perspektive trećeg lica. U ovom delu oni vide Božju veličinu, Njegovu nedokučivost i takođe Ga doživljavaju kao nešto što mogu da vide, ali ne mogu da dosegnu. I što je to više slučaj, oni više veruju da Bog na nebesima postoji i da je Bog na zemlji previše beznačajan, da je u Njega teško verovati i da nije dostojan vere. Nije preterano reći da su zbog ovog dela Njegovih reči neki ljudi prihvatili Božje delo u poslednjim danima. Neki su pristupili Božjem delu u poslednjim danima posebno zbog ovih reči, a neki su ovde samo da čekaju ispunjenje ovog dela Njegovih reči. Povrh toga, kroz ove reči, neki su potvrdili postojanje Boga na nebesima i time još više preziru poniznost i beznačajnost Boga na zemlji. Što više čitaju ovaj deo Njegovih reči, sve više osećaju da Bog na zemlji, ovaploćeni Bog, govori previše plitko. Oni kažu: „Tvoje se reči previše lako shvataju. Zašto ne kažeš nešto što ne možemo da razumemo? Zašto ne govoriš o nekim tajnama? Zašto ne govoriš jezikom trećeg neba? Zašto ne govoriš božanskim jezikom? Dozvoli nam da proširimo svoje vidike i svoje umove. Kad bi tako govorio i ponašao se, zar naša vera ne bi bila veća? Zar ne bismo prestali da ti se opiremo? Kad bi tako govorio i tako nas predvodio, zar tvoj status ne bi bio veći? Kako bismo onda mogli da te preziremo?” Zar ovo nije donekle nerazumno? To je sasvim neracionalno! Da li ljudi do kojih ne dopire razum imaju normalnu ljudskost, imaju li razmišljanje normalne ljudskosti? (Ne.) Prema tome, da li ovi tipovi antihristȃ, ova grupa ljudi koji ovako reaguju na Božje reči, poseduju normalnu racionalnost? (Ne.) Ponekad kad naiđem na ljude koji razgovaraju, Ja im se pridružim da bih sa njima razgovarao. Ali, na Moje iznenađenje, oni raspravljaju o takvim uzvišenim temama da ne mogu da se ubacim niti uključim u taj razgovor. Oni kažu: „Očito je da nisi stvoren za ovo. Ne možeš da govoriš jezikom trećeg neba. Mi govorimo jezikom trećeg neba, koji obični ljudi ne mogu da razumeju. Pa šta ako si bog? Ipak ne možeš da razumeš, pa ne moramo da ti dozvolimo da se uključiš.” Recite Mi, šta bi trebalo da uradim u takvim situacijama? Ljudi treba da nauče da budu razumni. Kad ih vidim da govore tim uzvišenim i moćnim jezikom trećeg neba, a Ja ne mogu da dostignem taj nivo, onda bi trebalo samo da odem odatle umesto da od Sebe pravim budalu. Neki antihristi otvoreno propovedaju ove jeresi, zablude i isprazne nepraktične reči koje očito potiču od Sotone, od arhanđela. Reči koje govore zvuče prefinjeno i na visokom nivou, nedostižno većini normalnih ljudi. Šta znači biti nedostižan? Znači da čim to čuješ, prepoznaješ da je to đavolska priča i da treba da ih odbaciš.

Koja je suština antihrista koji odbacuju Božje reči koje se ne slažu sa njihovim predstavama? Da li ste jasno uvideli? Oni zapravo čak ni ne čitaju ove reči Božje. Isprva, iz čiste radoznalosti, oni letimično prelete preko Božjih reči. Nakon letimičnog uvida, oni razmišljaju: „Većina ovih reči nije vredna čitanja, u njima nema ničeg praktičnog, vrednog niti suštinskog, ničeg što je vredno opsežnog istraživanja.” Nastavljaju da čitaju i nailaze na deo Božje reči celoj vaseljeni. Smatraju da ovaj deo ima aromu božanskog jezika, sa uzvišenošću i dubinom, i da je vredan čovekovog istraživanja i izučavanja – to odgovara njihovom ukusu. Šta sada iščekuju? „Ko može da objasni ovaj deo? Koja je tačno božja namera? Šta svaki pasus božjih reči znači i kako će se ispuniti?” To je ono što antihristi najviše žele da otkriju, ali sami to ne mogu da shvate. Mislite li da im treba reći? (Nema potrebe.) Zašto nema? Da li đavoli zaslužuju da čuju Božje reči? Zaslužuju li da znaju Božje tajne? (Ne.) Božje tajne se otkrivaju onima koji Mu veruju, koji Ga slede i koji Mu se pokoravaju, a skrivene su od đavola i Sotona; oni su nedostojni. Prema tome, ako jednog dana Bog odluči da otkrije tajne i suštinu ovog dela Svojih reči, kao i korene i kontekst ovih reči, to će biti otkriveno Božjem izabranom narodu, to će mu biti obelodanjeno, ali nikad Sotonama ili đavolima. Ako ste vi oni koji streme ka istini i posreći vam se da ostanete do samoga kraja, imaćete priliku da shvatite sadržaj ovog dela Njegovih reči. Mnogo je tajni u Božjim rečima, kao i u Njegovom delu. Na primer, sadašnje Božje ovaploćenje; iako – manje-više i u većoj ili manjoj meri – postoje neka ne tako očita proročanstva o tome u Bibliji i prethodnim predviđanjima, sva ova proročanstva su prilično tajnovita. Sadašnje Božje ovaploćenje, u celom ljudskom rodu i tokom čitavog, šest hiljada godina dugog plana upravljanja, predstavlja najveću tajnu i najtajanstveniju stvar. Ljudi ne znaju, anđeli ne znaju, nijedno Božje stvorenje ne zna; čak ni Sotona, najsposobniji, ne zna ništa o tome. Zašto ne zna? Da je Bog želeo da mu kaže, zar mu ne bi bilo previše lako da sazna? Dakle, zašto ne zna? Jedno je sigurno: Bog ne želi da on to zna. Čak i ako postoji mnogo znakova, mnogo proročanstava i mnogo činjenica koje upućuju na ovaj događaj, ukazujući na njegov nastanak i predskazujući ga, sve dok Bog ne želi da on to zna, Sotona to nikada neće znati. To je činjenica. Bog će mu to reći direktno kad bude želeo da on to zna. Ako mu Bog to ne kaže i o tome ne govori, čak i ako se pojave te činjenice i proreknute stvari, Bog može da ga zaslepi i on to neće moći da zna. Da li je Sotonina sposobnost velika? Nije kad se posmatra na ovaj način. Kad je reč o tako značajnom činu kao što je Božje ovaploćenje, bilo da je reč o ljudskom svetu, materijalnom svetu ili duhovnom svetu, zar ne bi postojali neki nagoveštaji toga? Kad bi se svi ti nagoveštaji posmatrali zajedno, bilo bi lako primetiti ovaj čin koji Bog namerava da izvrši. Pa, zašto onda Sotona ne zna za to? Zašto, nakon toliko godina Božjeg delovanja u narodu velike crvene aždaje, on ne razume važnost ovog čina koji je Bog izvršio? Dok shvati, taj čin je već izvršen, Sotona ne može u njega da se upliće, a rezultati i plodovi ovog čina su već postignuti. Do tada, nije li već prekasno da Sotona otkrije istinu? Zar se ovim ne ispunjava izreka: „Sotona će uvek biti poraženi neprijatelj u Božjim rukama”? Upravo je to slučaj. Antihristi pogrešno veruju da dokle god se Božje reči ne slažu sa ljudskim predstavama ili ukusima, oni mogu da ih odbacuju i onda Bog prestaje da bude Bog. Oni misle da Božje ovaploćenje ne može da postigne ništa značajno, niti da to može postati činjenica. Nije li ovo ozbiljna greška? Pogrešno su se preračunali i upali u sopstvenu klopku. Zašto su upali u sopstvenu klopku? Način na koji Bog govori i deluje da bi spasao ljude upravo je u korišćenju ovih neupadljivih reči koje se ne slažu sa ljudskim predstavama niti deluju grandiozno. Upravo su implicitnim sadržajem ovih skromnih reči obuhvaćeni Božje namere, istina, put i život. Ove reči su dovoljne da spasu ovaj iskvareni ljudski rod i ostvare Božji plan upravljanja. U međuvremenu, oni koji osuđuju ove obične reči biće uklonjeni, osuđeni i na kraju kažnjeni. Oni pogrešno misle: „Neću da prihvatim ove tvoje reči, za mene nemaju vrednost! Tvoje reči se ne slažu sa mojim predstavama, nisu u skladu sa mojim predstavama, gledištima ili načinom razmišljanja, pa mogu da ih odbacim, mogu da im se opirem i da ih osuđujem, a onda ti nećeš ništa postići!” Oni greše. Time što ne prihvataju reči Božje, antihristi upadaju u sopstvenu klopku; Bog nikada nije ni nameravao da ih oni prihvate, a zašto? Zato što oni pripadaju Sotoni, đavolima. Bog nikada nije planirao da ih spase niti da ih promeni; to je činjenica. Prema tome, šta je krajnja činjenica? Time što antihristi odbacuju, osuđuju i odbijaju Božje reči, Bog ih osuđuje i s gnušanjem odbacuje. Šta iz ovoga treba da vam bude jasno? To što se Božje reči ne slažu sa ljudskim predstavama i uobraziljama nije razlog da ih ti ne prihvatiš. To što Božje reči sadrže delove koji se ne slažu sa tvojim predstavama ne znači da one nisu istina i to nije razlog da ih porekneš. Naprotiv, što se više Božje reči ne slažu sa tvojim predstavama, tim više svoje predstave treba da ostaviš po strani da bi stremio ka istini. Što se više Božje reči ne slažu sa tvojim predstavama, one više predstavljaju ono što nemaš, što ti nedostaje, što treba da dopuniš i posebno ono čemu treba da stremiš da promeniš i da u to uđeš. Ovo je ono što treba da shvatiš.

Antihristi sebe smatraju veličanstvenim, velikim i plemenitim. Ako će čitati Božje reči, oni moraju da odaberu božanske izjave, reči koje izgovara Bog sa trećeg neba ili da čitaju neke duboke reči Božje koje su prostom i običnom svetu teške za razumevanje i temeljno sagledavanje. Ono što žele u Božjim rečima nisu istina niti put primene, već da udovolje svojoj znatiželji, svojim praznim mislima i svojim ambicijama i željama. Dakle, ako oko sebe zapaziš neke ljude koji zanemaruju uobičajenije i lakše razumljive delove Božjih reči, reči Božje koje se izgovaraju iz perspektive ljudskosti, ili da ih, čak i kad su aranžirane uz muziku, oni ne pevaju, već koji umesto toga selektivno gledaju, slušaju ili čitaju Božje reči, takvi ljudi imaju problem. Neki bi mogli upitati: „Kakav problem? Postoji li problem u njihovom razmišljanju ili je to psihološki problem?” Nijedan od ta dva; takvi ljudi imaju problem u svojoj naravi. Da li ste primetili da neki ljudi, kad pevaju himne Božjih reči, ne pevaju one povezane sa istinama o svakodnevnom životu, da nisu radi da pevaju himne o samospoznaji, one koje razotkrivaju ljudske iskvarene naravi, verske predstave i pogrešne stavove o verovanju u Boga, kao ni one u kojima Bog zahteva od ljudi da budu pošteni? Naročito kad su u pitanju reči i sadržaj o Božjem ovaploćenju, himne koje svedoče o poniznosti i skrivenosti Božjoj, koje veličaju ovaploćenog Boga i svedoče o Njemu, iz njih oni neće otpevati ni reč i osećaju odbojnost čim neko drugi počne da ih peva. Ali kad pevaju o svedočenju o Bogu na nebesima i Njegovom veličanju, Duhu Božjem, o svedočenju o Božjoj pravednoj naravi, transcendentnosti, delima, upravnim odlukama i gnevu, oni pevaju sa velikim oduševljenjem, pa čak otkrivaju neopisiv izražaj. Kad pevaju takve himne, postaju bizarni; crte lica im se izobliče i pojavljuje se njihovo zlo držanje. Kad pevaju o Božjoj pravednoj i veličanstvenoj naravi, oni udaraju po stolu i lupaju nogama do pomahnitalosti; kad je reč o Božjem gnevu koji se oslobađa i spušta velike nesreće na ceo ljudski rod, oni pevaju stisnutih zuba, zajapurenih i nadutih lica. Zar ne postoji problem u duhu takvih ljudi? Na primer, Bog kaže: „Kad ispustim veliki gnev, uzdrmaću narode”; kad se ova izjava aranžira uz muziku, prelazi iz prvog u treće lice i glasi: „Kad Bog ispusti veliki gnev, uzdrmaće narode”. Normalan mentalitet je da su ovo Božje reči, da je ovo shvatanje Božje naravi kroz pevanje Njegovih reči, i shvatanje Božje naravi i mentaliteta i konteksta u kom Bog govori u trećem licu, iz ljudske perspektive. Ovo su razum i reakcija normalne ljudskosti. Međutim, kako antihristi to pevaju? Oni to ne promene u treće lice, već se njihov način razmišljanja razlikuje od onog kod normalnih ljudi. Kad normalni ljudi pevaju „Bog”, oni razmišljaju: „Ovo su Božja dela, Božje reči; ovo je ono što Bog kaže.” A kad pevaju antihristi? Njihov način razmišljanja je sledeći: „Ovo je ono što sam ja uradio, što sam ja rekao, gnev koji ću ja ispustiti, narav koju ću ja otkriti.” Zar se to ne razlikuje? Iako se ne usuđuju da pred svima otvoreno pevaju „Kad ispustim veliki gnev, uzdrmaću narode”, tako pevaju u svom srcu. Smatraju da su oni ti koji ispuštaju gnev i dovode do toga da se narodi uzdrmaju, pa te reči pevaju sa iskrenom emocijom. Zar ovo ne ukazuje na problem u njima? Razlog zašto antihristi ne priznaju Boga je, od početka do kraja, u tome što oni žele da budu Bog. Žele da se ustoliče dok poriču Boga, navodeći ljude da veruju da su oni Bog i da ih priznaju kao Boga ljudskog roda. Upravo se o tome radi. Prema tome, kad čitaju odlomak u kome Bog govori u Svom božanstvu, ljudi sa razumom normalne ljudskosti ga shvataju i molitveno čitaju iz perspektive trećeg lica, razmišljajući o Božjim namerama. Međutim, antihristi su drugačiji. Dok pevaju ili čitaju ove reči, u njima nastaje poriv da izraze takvu narav, da sami žive u takvoj naravi i suštini. Cilj im je da zamene Boga, kroz nastojanje da oponašaju Božji ton govora, način, dikciju i narav u okviru Božjih izjava, ton Njegovog govora, sve Njegove izraze i naravi koje On otkriva. Oni su pravi pravcati antihristi. Pošto ne mogu da govore kao što Bog čini, ne mogu da izraze Božju narav i njihovo oponašanje ne uspeva, kad Bog govori u Svom božanstvu, antihristi napokon vide svoju priliku da Boga oponašaju i da pokušaju da budu Bog. Božje izjave iz perspektive Njegovog božanstva pružaju antihristima tragove i smernice, dozvoljavajući im da saznaju kako Bog govori, ton koji On koristi da se obrati čoveku, kao i način, perspektivu i intonaciju koje On koristi da se obrati čoveku. Ovo im je jedan od ciljeva dok cene i veličaju Božje reči izgovorene u Njegovom božanstvu. Stoga je u svakodnevnom životu često moguće videti neke ljude kako oponašaju Božji ton da bi drugima držali predavanja pod izgovorom da su odgovorni za posao Božje kuće ili za život braće i sestara. Čak i doslovno citiraju Božje reči kako bi ljudima držali predavanja, kako bi ih osuđivali, orezivali i razotkrivali. Svrha u osnovi njihovih postupaka, kad se ispitaju iz korena i konteksta brojnih činjenica, ne potiče iz iskrene odanosti, osećaja za pravdu ili odgovornosti – već oni pokušavaju da izvrše Božje delo iz Božjeg položaja i iz Božje perspektive i imaju za cilj da zamene Boga. Neki ljudi kažu: „Oni nikada nisu rekli da žele da zamene Boga.” Nema potrebe da oni to kažu; to se može zaključiti samo na osnovu posmatranja suštine, korena i motivacije njihovih postupaka; može se utvrditi da su ovo ometanje i metode antihrista. Bez obzira na ispoljavanje, želeti da budeš Bog, gajiti ovu nameru na bilo koji način – da li je to nešto što bi osoba sa razumom normalne ljudskosti trebalo da uradi? (Ne.) Može li se takva osoba samo na osnovu ovoga okarakterisati kao antihrist? (Da.) Samo ta stavka je dovoljna. Koliko god da je veliki tvoj rast, ako uvek želiš da budeš Bog i bezobzirno oponašaš Boga, zahtevajući da te drugi posmatraju i prema tebi se ophode kao da si Bog, takvi postupci, ponašanja i naravi predstavljaju suštinu antihrista. I sama ta stavka je dovoljna da se neko okarakteriše kao antihrist. To nije antihristova narav niti naznaka antihristovog ponašanja, već ispoljavanje posedovanja suštine antihrista.

Recite Mi, šta je po prirodi ozbiljnije: želeti da budeš Bog ili imati ambicije i želje da uvek tragaš za statusom? (Želeti da budeš Bog.) Ljudi imaju ambicije, nadmene naravi i vole da ističu svoj status, ponekad uživajući u koristima koje ovaj status donosi, čuvajući ga – ovo je iskvarena narav i može se promeniti. Međutim, želeti da budeš Bog, oponašati ton Božjeg govora, oponašati način Božjeg govora, pa čak i citirati u potpunosti Božje reči, doslovno ih deklamujući kako bi se drugi naveli da pogrešno smatraju da neko može da govori i ponaša se kao Bog, tonom i načinom govora toliko sličnim Božjim, da bi se na kraju drugi doveli u pogrešno uverenje da je taj Bog ili da je skoro pa isti kao Bog, pa se čak neki prema njemu ophodili kao da je Bog – ovo je zaista ozbiljno; to je nerešiv problem, neizlečiva bolest. Želeti da budeš Bog, da li je to beznačajna stvar? Božji identitet je određen Njegovom suštinom. Suština i narav tela u kome je Bog ovaploćen se ne postižu Njegovim ličnim naporima niti ih je odnegovalo društvo, narodi, ljudski rod ili bilo koji pojedinac, nije ih odnegovao čak ni Sȃm Bog. Umesto toga, Bog urođeno poseduje Božju suštinu. Nisu Mu potrebni ljudska pomoć ni saradnja, niti ikakve promene u okruženju ili vremenu. Bog ima Svoj identitet kao Bog, tako da je Njegova suština još odavno predodređena; to je nešto urođeno. Njegova sposobnost da izražava istinu nije nešto što je On naučio od ljudi, niti je nešto što su oni odnegovali. Antihristi ne uspevaju da u potpunosti sagledaju ovo pitanje. Oni glupo veruju da ispunjavaju uslove da budu Bog ako toliko dobro umeju da oponašaju ton i način Božjeg govora da ih ljudi smatraju sličnijim Bogu. Povrh toga, izgovarajući neke prazne, nepraktične, nerazumljive nazovi reči Božje koje ljude čine zbunjenim i izgubljenim, oni smatraju da bi ljudi mogli da ih posmatraju kao Boga i da bi mogli imati priliku da postanu Bog. Nije li ovo opasna stvar?

U srcu antihristȃ uvek se komešaju želja i ambicija da postanu Bog. Dok odbacuju i osuđuju Božje reči, oni takođe oponašaju ton Njegovog govora. Kakav ogavan, rđav, bestidan i podao čin! Opsednuti su i poremećeni željom da budu Bog. Zar to nije odvratno? (Jeste.) Da li iko od vas ima želju da bude Bog? Biće osuđen svako ko želi da bude Bog! Propašće svako ko želi da bude Bog! To je činjenica, a ne neko preterivanje ili pokušaj da te uplašim. Ne veruješ u to? Isprobaj. Razmišljaj u tom pravcu, a zatim postupi prema tome, pa vidi možeš li to iznutra da podneseš, proveri kakav je unutrašnji osećaj. Ako se u sebi osećaš srećno, ponosno i zadovoljno takvim postupcima, onda ništa ne valjaš i u opasnosti si. Ali ako zbog takvog postupanja osetiš samoprekor, grižu savesti, prevelik stid da se suočiš sa drugim ljudima ili Bogom, onda imaš neku savest, neku racionalnost normalne ljudskosti. Mnogi ljudi teže tome da budu Bog. Ne shvatajući šta je Božje ovaploćenje, ne znajući ton i način Božjeg govora, ne uspevajući da dokuče te informacije, oni bi mogli biti zainteresovani za tu ideju i imati ambicije i planove, ali pošto ne znaju kako da tome pristupe, oni se ne usuđuju da postupe nepromišljeno. U najboljem slučaju, pretvaraju se da su duhovni, da su spaseni, sveti ili podobni za spasenje. Međutim, čim dobiju određene informacije o Bogu, u njima kreću da se rađaju ambicije i oni počinju da deluju. Šta oni rade? Očito ispoljavanje je da čitaju više dubokih i nedokučivih reči koje Bog izgovara. U tim rečima, oni se upoznaju sa stavom, načinom, tonom i dikcijom Božjeg govora, a zatim nastoje da ih oponašaju, duboko ih proučavajući. Što su s njima više upoznati tim bolje, sve do tačke kad mogu da osete ton i način Božjeg govora čak i zatvorenih očiju. Oni ih usrdno pamte, i istovremeno primenjuju i uvežbavaju među ljudima, oponašajući ovaj stil, način, ton i dikciju u svom govoru, a zatim duboko proživljavaju da li im takvo postupanje i govor pružaju osećaj da su Bog. I što su više upoznati s tom primenom i u njoj veštiji, oni sebe nesvesno postavljaju u Božji položaj. Iznenada, jednog dana, neko kaže: „Osećaj i ton njegovog govora deluju tako blisko Božjim. Kad s njim razgovaraš osećaš se kao da si s Bogom; njegove reči imaju aromu Božjeg govora.” Nakon što slučajno čuje takva zapažanja, srce mu je ispunjeno bezgraničnim zadovoljstvom, osećanjem da je napokon ostvario svoju želju, da je napokon postao Bog. Zar time zasad nije dobio šta je hteo? Zašto odabrati put uništenja kad ima i drugih puteva kojima se može ići? Zar ovo nije traganje za smrću? Opasno je čak i gajiti takve misli – još i više pretvoriti ove misli u dela. Ako nečiji postupci izmaknu kontroli i on ovaj pravac prati do kraja, odlučan da u tome uspe i to ostvari, onda on postaje meta potpunog uništenja. Neki antihristi zapravo rade i teže u tom pravcu. Da li ste takve ljude videli ili sa njima dolazili u kontakt? (Dok sam bio u kontinentalnoj Kini, upoznao sam jednu ženu koja je oponašala ton Božjeg govora i često pomišljala da bude Bog. U to vreme, dvoje ili troje ljudi ju je smatralo Bogom, a jedan čovek je, kad bi je ugledao, pred njom čak klečao i klanjao se.) Bez obzira na to u kojoj meri čovek pokušava da bude Bog, to je ćorsokak. Da li ste to prozreli? Izražavanje svih Božjih reči ljudskom rodu i Njegovo opskrbljivanje tim rečima imaju za cilj da ljudima pomognu da shvate Božje namere i tako postignu spasenje. Ako ljudi pogrešno veruju da pošto je Bog izrazio ove poruke, oni iz njih treba da izvuku pojedinosti o tome kako se postaje Bog i tako streme tome da budu Bog, oponašaju Boga i postaju Bog, onda je za njih svršeno. Ovo je put koji vodi uništenju; to ne smeš nikad da oponašaš. Neki ljudi kažu: „Pomalo je teško ne oponašati boga. Svaki put kad čujem kako bog govori, pomislim kako zvuči dostojanstveno i impozantno govoriti iz božjeg identiteta. Zašto to zvuči tako prijatno i očaravajuće? Zašto, kad bog govori, razmišljam o tome kako mora da je sjajno biti bog? Toliko drugačije zvuči kad govori osoba sa božjim identitetom.” Tako, nesvesno, počinju da oponašaju ponešto od Božjeg tona i dikcije. I premda, u svojim ličnim željama, tako eksplicitno možda ne žele da budu Bog ili da postanu Bog, šta je u korenu tog njihovog oponašanja? Da li je to zato što cene istinu i Božje reči? (Ne.) Pa šta je onda to? (To potiče iz želje da se bude Bog.) Kad ne bih imao ovaj identitet ili status i govorio ove reči, da li bi Me iko oponašao? Niko se ne bi bavio Mnome, niko o Meni ne bi imao visoko mišljenje; zar to nije činjenica? I kad nisam imao ovaj identitet i status, ja sam sa ljudima pričao i razgovarao u zajedništvu. Ko Me je onda uzimao zaozbiljno? Čim su videli da sam mlad, da mi nedostaju napredno obrazovanje ili kvalifikacije i da nemam nikakav društveni status, niko iz Moje sopstvene crkve ili drugih crkava, niti iko od ljudi koji izvršavaju svoje dužnosti i komuniciraju sa Mnom, nije Me zaista uzimao zaozbiljno. Čak i kad sam govorio ispravno ili iskreno, niko nije obraćao pažnju. Zašto? Bez identiteta ili statusa, nisi impozantan; šta god da kažeš nije važno, čak i ako je to ispravno ili istina. Moglo bi se čak dogoditi da ljudi poreknu sve što kažeš, tvrdeći da je sve to pogrešno. Da li bi te tada iko oponašao? Neku sasvim prosečnu i običnu osobu, bez identiteta ili statusa – ko bi se gnjavio time da te oponaša? U očima ljudi, takva osoba nije impozantna i nije vredna divljenja; imaš sreće ako te ne maltretiraju. Koja bi bila svrha da te oponašaju? Da li bi te oponašali samo da bi drugi mogli da ih gledaju s visine, da ih maltretiraju i diskriminišu? Koga ljudi oponašaju? Oponašaju one koji su u njihovim očima impozantni i imaju veličinu, one sa statusom i identitetom. Ljudi oponašaju ove pojedince. Zašto jedna te ista osoba, čim stekne određeni identitet i status, u očima drugih deluje drugačije kad izgovara iste stvari? Kako najednom deluje impozantno i vredno toga da je oponašaju? Šta ljudi zapravo oponašaju? Ono što prihvataju, oponašaju i obožavaju nisu istina ni pozitivne stvari, već spoljna veličina, spoljni status. Zar nije tako? Kad ne bih imao identitet ili status, ma koliko da govorim u skladu sa istinom ili koliko duhovnih reči da izgovorim, da li bi te reči mogle da se prošire među vama? Ne; niko se time ne bi gnjavio. Ali čim imam Svoj identitet i status, neke od reči koje često govorim, Moji žargonski izrazi, Moja dikcija, Moj način i stil govora – mnogi ljudi počinju to da oponašaju. Gadi Mi se kad to čujem. U kojoj meri Mi se gadi? Povraća Mi se kad to čujem. Gadi Mi se svako ko Me oponaša, muka Mi je od svakog ko Me oponaša, čak u toj meri da ih osuđujem! Koja namera i cilj su u pozadini toga da ljudi oponašaju te stvari? Da oponašaju ton Božjeg govora, da okuse kakav je osećaj biti Bog; nije li to činjenica? Radi se o tome da žele status, da žele da govore sa pozicije statusa, da govore i postupaju uz ton i način nekoga sa identitetom i statusom, da izgledaju kao da i oni imaju status, identitet i vrednost – zar to nije sve? Ako oponašaš običnu osobu, to nije veliki problem; u najgorem slučaju to je nadmena narav. Ali ako oponašaš ton i način Božjeg govora, tu nastaje nevolja. Da ti kažem, nagazićeš na nagaznu minu.

U Božjim rečima postoji rečenica: Bog je Bog koji se gnuša zla. Na šta se odnosi „gnušati se zla”? Božji identitet i status su jedinstveni. Božja svetost, pravednost, autoritet i ljubav su svojstva koja ne poseduje nijedno stvoreno ni nestvoreno biće; pokušaj da se to oponaša je bogohuljenje. Pošto ne poseduješ ova svojstva, zašto bi nastojao da ih oponašaš? Pošto ih ne poseduješ, zašto bi pokušavao da budeš Bog? Kroz oponašanje, zar ne gajiš nameru da budeš Bog, da postaneš Bog? Ili Boga oponašaš zato što Ga obožavaš, zato što Mu zavidiš na Njegovoj divoti i suštini? Nikako; za to ti nedostaju karakter i rast. Ti samo želiš da udovoljiš žudnji da budeš Bog, da stekneš ljudsko divljenje i poštovanje, da među ljudima dobiješ tretman poput Boga. Nije li ovo sramotan čin? Potpuno je bestidan! Oponašanje je samo po sebi odvratno, a težiti da se bude Bog nije samo odvratno, nego zaslužuje osudu. Stoga vam danas svečano kažem da bez obzira na to šta sam rekao, bez obzira na to šta sam uradio, bez obzira na to šta kažem ili činim što u vašem srcu pobuđuje poštovanje, zavist ili ljubomoru, jednu stvar morate upamtiti: nikada Me ne oponašajte. Morate da otpustite nameru da oponašate, morate da se pobunite protiv mentaliteta oponašanja i da izbegnete da uvredite Božju narav. Ovo je ozbiljna stvar! Iskvareni čovek koji Božji ton govora, način govora i narav uzima kao da su beznačajna stvar sa kojom se tobože slaže, da bi njima svojevoljno manipulisao i poigravao se, Bogu je odvratan. Ako to radiš, onda vređaš Božju narav – nikada nemoj to da radiš! Čak i ako ne mogu da te čujem da oponašaš način i ton govora ovaploćenog Boga, zgrožen sam već i zbog samog saznanja da imaš takvu narav i takve misli. Ako oponašaš ton Duha Božjeg, u nameri da se obratiš celom ljudskom rodu ili javnosti, zar ne tražiš smrt? To je nešto povodom čega svi treba da budu oprezni; nikada to nemoj da radiš! Neki ljudi su se nekada pitali: „Šta znači uvrediti Božju narav?” Danas ću ti reći jednu stvar: oponašanje tona i načina Božjeg govora, kao i niza stvari povezanih sa Božjim identitetom i statusom, bilo da su spoljne ili unutrašnje, sve to predstavlja uvredu Božje naravi. Ovo morate u potpunosti zapamtiti i nikad nemojte učiniti ovaj prestup! Ako ipak učinite ovaj prestup i možete odmah da se popravite, protiv sebe pobunite i preobrazite, onda i dalje postoji nada. Međutim, ako uporno nastavljaš ovim putem, bićeš okarakterisan kao antihrist, i dozvoli Mi da ti kažem istinu: u Božjim očima onda nema mesta za povratak – s tobom će biti sasvim svršeno. Upamti, Bog je Bog koji se gnuša zla. Prema svakom aspektu koji ima veze sa Božjim identitetom i suštinom moraš da se odnosiš s najvećim oprezom i to ne smeš da shvataš olako. Ako se Božji način govora i ton izražavaju iz usta iskvarenog čoveka, za Boga je to ogromno poniženje i bogohuljenje, nešto što Bog nikako ne može da toleriše. Ljudi nikada ne smeju da učine ovaj prestup. Razumete li? Učiniš li ovaj prestup, umireš! Ako ne slušaš i ne veruješ Mi, samo probaj, pa kad na sebe zaista navučeš nesreću, ne okrivljuj Mene da ti nisam rekao.

15. avgust 2020. godine