III. Prezir prema Božjim rečima

Danas nastavljamo razgovor u zajedništvu o desetoj stavki raznih ispoljavanja antihristȃ: „Istinu preziru, drsko se rugaju načelima i zanemaruju uređenja Božje kuće”, usredsređujući se na njen treći deo, a to je da oni preziru Božje reči. Na poslednjem okupljanju razgovarali smo od dva aspekta ovog dela. Koji su to aspekti bili? (Prvi je bio da antihristi proizvoljno prepravljaju i tumače Božje reči. Drugi je bio da antihristi odbacuju Božje reči ako se one ne slažu sa njihovim predstavama.) Oba aspekta se odnose na to da antihristi preziru Božje reči. Prezir antihrista prema Božjim rečima očit je na brojne načine; to je povezano sa njihovom suštinom, njihovim stavom prema Bogu i načinom na koji se odnose prema svim aspektima povezanim sa Bogom. Božjim rečima je obuhvaćen vrlo raznovrstan sadržaj, pa prezir antihristȃ prema Božjim rečima nije samo jednostavan stav koji imaju prema Njegovim rečima. Oni Njegove reči preziru iz više razloga, a ne iz samo jednog. Na poslednjem okupljanju u zajedništvu smo razgovarali o dva konkretna ispoljavanja načina na koji antihristi preziru Božje reči. Danas ćemo razgovarati o još jednom ispoljavanju.

C. Antihristi krišom posmatraju da li se Božje reči ostvaruju

Antihristi preziru Božje reči – da li oni istinski veruju u ono što Bog kaže, u celokupan sadržaj koji Bog izgovara? (Ne.) Za to postoje pravi dokazi. Oni istinski ne veruju, pa kakav je njihov stav prema tome da li sve reči koje Bog izgovara odgovaraju stvarnosti, da li mogu da se ostvare odnosno da li su one zasnovane na činjenicama? Da li istinski veruju ili u svom srcu sumnjaju i neodlučno osmatraju? Oni u svom srcu čvrsto sumnjaju i neodlučno osmatraju. Danas ćemo u zajedništvu razgovarati o ovom ispoljavanju antihristȃ: oni krišom posmatraju da li se Božje reči ostvaruju. Šta znači „krišom posmatrati”? Zašto koristiti izraz „krišom posmatrati”? (Bože, krišom posmatrati znači osmatrati u tajnosti, viriti.) Ovo objašnjenje je u osnovi tačno. Svi sad razumeju značenje izraza „krišom posmatrati”; on znači gledati i u tajnosti neodlučno osmatrati, potajno gledati a da te drugi ne spaze, delovati u senci, a ne na otvorenom ili omogućavajući drugima da to primete; reč je o podmukloj radnji. Jasno je, osoba koja izvodi tu radnju ne radi to u javnosti, već potajno. Prema tome, iz ovih ispoljavanja i objašnjenja, kakvo je to ponašanje kad antihristi krišom posmatraju Božje reči? (Prezir prema istini.) Zbog čega je očigledno da je to prezir prema istini? Zašto antihristi ne mogu samo iskreno, opravdano i javno da čitaju Božje reči? Zašto moraju krišom da posmatraju? Da li je posmatranje krišom zaista vrsta radnje? Na osnovu njegovog objašnjenja, jasno je da posmatranje krišom nije nešto što se čini otvoreno; nije nešto što se može razaznati iz spoljašnjih pojava, izraza ili postupaka. Umesto toga, sve ove misli su skrivene, zadržane u srcu, drugima neprimetne i teško je razaznati šta ti ljudi misle na osnovu njihovih izraza lica i postupaka – to zovemo krišom posmatrati. Ovo je stav prema Božjim rečima koji se ne može otvoreno ispoljiti u javnosti; jasno je da je pogrešan. To je stav ophođenja prema Božjim rečima iz ugla treće strane, sa neprijateljskim gledištem, sa stanovišta neodlučnog osmatranja, ispitivanja, sumnje i protivljenja. Na osnovu ovih ponašanja, može li se reći da to što antihristi krišom posmatraju hoće li se Božje reči ostvariti predstavlja ispoljavanje prezira prema Božjim rečima koje je po svojoj prirodi ozbiljno? (Da.) To što antihristi krišom posmatraju hoće li će se Božje reči ostvariti odražava njihovu narav i njihov istinski stav prema Božjim rečima, koji se otkriva u njihovom srcu, mislima i mišljenjima koja drže u tajnosti.

Koje Božje reči antihristi krišom posmatraju? Prema njihovom mišljenju, koje od Božjih reči su dostojne njihovog tajanstvenog, detaljnog ispitivanja i analiziranja? Odnosno, za koji konkretan sadržaj koji Bog izgovara su antihristi naročito zainteresovani, dok u svom srcu istovremeno u njega sumnjaju i neodlučno ga osmatraju? U koje Božje reči antihristi smatraju da je vredno uložiti vreme i energiju da bi se one krišom posmatrale? (U neka Božja proročanstva, tajne i reči povezane sa izgledima, sudbinom i odredištem ljudi.) Proročanstva, odredišta, tajne – to su stvari za koje je većina ljudi najviše zabrinuta, a još i više jesu stvari koje antihristi ne mogu nikada da otpuste u dubini svog srca. Konkretno, kojim Božjim rečima se antihristi relativno bave i često ih krišom posmatraju u svom srcu? Budući da je time obuhvaćeno to da li će se ove reči obistiniti, da li će se one ostvariti, da li će oni videti kako uistinu postaju činjenice, antihristi su sasvim sigurno zabrinuti zbog obećanja koja je Bog dao ljudskom rodu, zar ne? (Tako je.) Tu su i reči koje se odnose na proklinjanje i kažnjavanje ljudi, kažnjavanje zlih ljudi, kažnjavanje svih onih koji se okreću protiv Božjih reči. A zatim su tu proročanstva o katastrofama – nije li i to oblast interesovanja antihristȃ? (Jeste.) I šta još? (Reči o tome kada će Bog otići sa zemlje.) Kada će Bog otići sa zemlje, kada će se Bog slaviti, kada će Božje veliko delo biti završeno, kada će Bog okončati ovaj ljudski rod, zar ne? (Tako je.) Koliko stavki ima ukupno? (Četiri.) Prva stavka su Božje reči koje se tiču obećanja i blagoslova datih čoveku. Druga su Božje reči proklinjanja i kažnjavanja čoveka. Treća su Božje reči koje proriču katastrofu. Četvrta su Božje reči o tome kad će On otići sa zemlje i kad će Njegovo veliko delo biti završeno. A postoji još jedna, najvažnija stavka, kategorija Božjih reči koje antihristi posebno žele da krišom posmatraju, a to su Božje reči o Njegovoj naravi, Njegovom identitetu i Njegovoj suštini. Zašto dodajem ovo poslednje? Antihristi ne veruju da će se Božje reči ostvariti; oni često krišom posmatraju Božje reči, pa šta uglavnom izaziva njihove sumnje, navodeći ih da krišom posmatraju Božje reči? Njihova glavna neverica u Boga. Antihristi su u osnovi bezvernici, oni su đavoli; sumnjaju u Božje postojanje, ne veruju da Bog postoji u ovom svetu, ne veruju u Božje postojanje, niti u išta što Bog radi. Prema tome, oni sasvim sumnjaju u Božju narav, identitet i suštinu. S obzirom na sopstvenu sumnju, šta će učiniti? Ako mogu da sumnjaju u Božji identitet i suštinu, kad su u pitanju reči koje se odnose na Božju narav, identitet i suštinu, hoće li ih oni samo pročitati bez zapažanja ili reakcije? Mogu li u ove reči snažno da veruju i da ih prihvate? (Ne.) Na primer, ako neko stalno pretpostavlja da je usvojen, može li on verovati da su mu roditelji uistinu biološki roditelji? Može li verovati u iskrenost ljubavi, zaštite i svih žrtava njegovih roditelja učinjenih zarad njegovih izgleda? (Ne.) Kad u sve ovo sumnja i u to ne veruje, zar neće u tajnosti raditi neke stvari? Na primer, ponekad bi mogao da prisluškuje razgovore svojih roditelja da vidi da li govore o njegovom poreklu. Obično će na to takođe obraćati naročitu pažnju i roditelje neprekidno ispitivati o mestu svog rođenja, o tome ko je bio na porođaju i koliko je bio težak na rođenju – uvek će se raspitivati o tim stvarima. Ako ga roditelji udare ili dovode u red, to će samo još više produbiti njegove sumnje. Ma šta da njegovi roditelji rade, uvek će biti na oprezu i sumnjičav. Koliko god da se njegovi roditelji prema njemu lepo ophode, on ne može da otpusti ovaj oprez u svom srcu. Prema tome, zar se sav taj oprez, sve te unutrašnje aktivnosti, misli i stavovi ne odvijaju u tajnosti? Kad jednom posumnja u to da su mu roditelji zaista biološki roditelji, verovatno će neke stvari raditi iz prikrajka. Dakle, pošto je suština antihristȃ kao ona kod bezvernikȃ, oni sasvim sigurno ne veruju u Božju narav, identitet i suštinu, ne priznaju ih niti ih prihvataju. S takvim stavom neverice, nepriznavanja i neprihvatanja, da li u svom srcu oni zaista veruju u reči koje se odnose na Božju narav, identitet i suštinu i da li ih prihvataju? Svakako da ne. Dokle god to uključuje reči o Božjoj naravi, identitetu i suštini, oni u svom srcu gaje sumnju, protive se i neodlučno osmatraju. Hajde da zasad detaljno ne govorimo o ovom aspektu.

Pet ispoljavanja antihristȃ koji krišom posmatraju Božje reči o kojima smo upravo raspravljali u osnovi je prilično sveobuhvatno i reprezentativno. Postoji konkretan sadržaj i težište Božjih reči koje antihristi krišom posmatraju. Kad su u pitanju brojne reči povezane sa život-ulaskom, reči u kojima Bog teši ljude, objašnjava neke tajne ili razotkriva čovekovu iskvarenu narav i tako dalje, da li je antihristima stalo do ovih reči? (Nije.) Za njih su ove reči beznačajne. Zašto? Zato što antihristi ne vole istinu, ne veruju da su Božje reči istina i ne nameravaju da prihvate Božji sud i grdnju, kao ni Božje spasenje. Oni nemaju takve planove, pa reči povezane sa promenama u ljudskoj naravi i sa život-ulaskom smatraju nevažnim, kao da one nisu vredne da se čitaju, da se o njima razmišlja niti da se uzimaju zaozbiljno. Ove reči ih ne zanimaju. Oni razmišljaju: „Kakve veze ove reči imaju sa našim izgledima i sudbinom? Kakve veze imaju sa našim odredištem? Te reči su o beznačajnim stvarima, nisu vredne da se čitaju niti slušaju. Ako je neko zaista uznemiren, pa pri ruci nema nijedno drugo rešenje, on bi te reči samo privremeno mogao da pročita da ispuni prazninu u srcu ili da savlada neke posebno izazovne prepreke i da reši neke nepremostive poteškoće – to je sve. Kazati da te reči mogu da promene čovekovu narav, zar bi to moglo biti tako jednostavno?” U osnovi, oni nemaju nameru da promene svoju narav, nikakav plan da prihvate Božje reči kao život, put ili istinu. Ono što žele jesu njihovi izgledi i odredište, kao i moć. Stoga takve reči ne uzimaju zaozbiljno, niti na njih obraćaju pažnju. Iz toga sledi da, iz perspektive antihristȃ, ove reči naprosto nisu vredne njihovog ispitivanja, a još manje zaslužuju da oni ulože sopstveno vreme da bi analizirali i istražili da li su te reči istina odnosno da li mogu da promene ljude. Za antihriste su značajne sve reči koje su povezane sa njihovom sudbinom i odredištem, njihovim sopstvenim identitetom, statusom, svim njihovim ličnim interesima i tome slično, one su im od najveće važnosti. Neki ljudi kažu: „Pošto antihristi smatraju ove delove Božjih reči tako važnim i poklanjaju im takvu pažnju, kako se može reći da oni krišom posmatraju Božje reči? Zar to nije donekle pogrešna optužba? Nije li to nešto neprikladno, nešto u šta je pomalo teško poverovati?” (Nije. Antihristi ne veruju da će se Božje reči zasigurno obistiniti i ostvariti, oni ne veruju da Bog misli ono što kaže i da će ono što On kaže biti učinjeno. Oni ne čitaju Božje reči uz mentalni stav vere i priznanja, već osmatraju mogu li se Božje reči zaista ostvariti.) Je li tako? (Da.) Antihristi cene ove reči jer one mogu da udovolje njihovim željama. Povrh toga, ako se ove reči ostvare, to bi udovoljilo njihovim ambicijama. Ako ove reči dokuče i njih se budu držali, nakon što se te reči ostvare, oni su se kladili na pravu stvar, pa će Božje sledbeništvo za njih biti pravi potez. Međutim, činjenica da antihristi ove reči cene ne znači da duboko u sebi mogu da ih prihvate kao istinu, kao da one dolaze od Boga, niti se može reći da u svom srcu ove reči prihvataju kao Božje reči. Naprotiv, dok ove reči cene, oni u svom srcu prema njima gaje sumnje, samo neodlučno osmatraju. Osim toga, može se reći da za njih ove reči mogu postati dokaz i odlučujući faktor da u svakom trenutku, u svako vreme i na svakom mestu poreknu Boga i poreknu ovu etapu Božjeg dela. Oni neprekidno i pažljivo osmatraju ne bi li proverili da li se kroz svaki korak Božjeg dela i svaki period kroz koji Bog predvodi ljude ove reči ispunjavaju i ostvaruju. Jasno, antihristi su neprekidno usredsređeni na to da li se Božje reči obistinjuju. Tokom ovog perioda, njihov neprijateljski stav prema Bogu, otpor prema Bogu i ispitivanje i analiziranje Boga se ne menjaju. Neprijateljski su nastrojeni prema Bogu i preispituju Ga, u svom srcu uvek krišom posmatrajući svaki postupak i reč Božju; u isto vreme, oni takođe nastoje da osude Boga i Božje delo. Nije li ovo dosledno ispoljavanje antihrista koji se Bogu opiru? (Jeste.) Na osnovu ovih ispoljavanja antihristȃ, postoji li ikakav nagoveštaj prihvatanja Božjih reči? Bilo kakav nagoveštaj pokornosti? Imalo ophođenja prema Bogu kao da je Bog? (Ne.) U nastavku našeg razgovora, u zajedništvu ćemo govoriti o svakoj od ovih stavki ponaosob.

1. Posmatranje krišom Božjih reči koje se tiču obećanja i blagoslova datih čoveku

Prva stavka je da antihristi krišom posmatraju Božje reči koje se tiču obećanja i blagoslova. Otkako je Bog započeo Svoje delo i progovorio, On je ljudskom rodu, Svom izabranom narodu i onima koji slušaju Njegove reči govorio mnogo o tome koje blagoslove i blagodat će darovati ljudima, koje blagoslove On ljudima obećava i tako dalje. U različitim periodima, prilikama ili kontekstima, Bog Svojim sledbenicima govori o blagoslovima i obećanjima, obaveštavajući ih da ako postignu određene stvari, Bog će ih na konkretne načine blagosloviti, da će dobiti određene blagoslove i obećanja i tako dalje. Bez obzira na period kada je Bog izgovorio ove reči odnosno na to kome je Bog dao takva obećanja, te reči su izgovorene u određenim kontekstima i u određenom okruženju. Osim toga, obećanja i blagoslovi koje Bog daruje ljudima povezani su sa njihovim pozitivnim ispoljavanjima, kao što su stremljenje ka istini, promene naravi i istinska pokornost Bogu. Podrazumeva se da za Božja obećanja i blagoslove date ljudima postoje uslovi. Ljudi ne odlučuju o tim uslovima, niti se ti uslovi određuju prema ljudskim predstavama i uobraziljama; umesto toga, ti uslovi se određuju prema Božjim merilima i zahtevima, obuhvatajući određena načela i pravila. Kad je reč o tome kako se Božje reči obistinjuju, ispunjavaju i ostvaruju kod različitih ljudi, Bog to nipošto ne čini nasumično – već za to postoji osnova. Kad različiti ljudi čine isto delo Bog se prema tome može odnositi na različite načine. Na primer, moglo bi da postoji dvoje ljudi i da svaki od njih vodi crkvu; jedan čovek često dobija prosvećenje i prosvetljenje i često trpi disciplinovanje, što vodi bržem razvoju rasta. Nasuprot tome, drugi čovek bi mogao biti relativno otupeo i spor u reagovanju, što dovodi do sporijeg napretka. Iz ljudske perspektive, to dvoje ljudi koji obavljaju isti posao i pokazuju slična ponašanja treba da dobiju iste blagoslove i tretman od Boga. Međutim, kad je reč o život-ulasku koji doživljavaju i dobijaju u izvršavanju svojih dužnosti i svojim životima, odnosno spoljnoj blagodati koju dobijaju, postojaće jasne razlike. Ove „jasne razlike”, naravno, nisu neizbežne. Dakle, kako Bog raspoređuje ove takozvane blagoslove i različite tretmane odnosno prosvećenje, prosvetljenje i druge koristi koje ljudi dobijaju od Boga? Bog ima različite načine postupanja sa različitim ljudima. Neki su ljudi lenji, sujetni, takmičarski nastrojeni i zavidni i, iako gledano spolja jesu spremni da sebe daju i da istrpe određene muke, naprosto ne mogu da prihvate niti da primenjuju istinu. S druge strane, neki ljudi su vredni; iako imaju iste iskvarene naravi, relativno su pošteni i ponizni. Mogu da prihvate istinu i mogu da prihvate da budu orezani. Oni usrdno prihvataju i shvataju sve što Bog kaže i svako okruženje koje Bog za njih uspostavi, dok se prema tome istovremeno odnose ozbiljno. Tako, spolja posmatrano, dvoje ljudi bi moglo da izvršava isti posao i učinak posla bi im mogao biti sličan, ali će Bog darovati različite blagoslove i različita prosvećenja i prosvetljenja na osnovu njihovih različitih naravi i stremljenja. Gledano spolja, osoba koja dobija prosvećenje i prosvetljenje mogla bi više da pati i da često trpi disciplinovanje, ali je i njen dobitak veći. Nasuprot njoj, otupela i priglupa osoba trpi mnogo manje disciplinovanja, mnogo manje pati, pa je tako i njen život-rast sporiji i ona manje dobija. U osnovi, koja osoba zaista dobija Božje blagoslove i obećanja? (Ona koja više pati i češće dobija disciplinovanje.) Može izgledati da osoba koja dobija Božja obećanja i blagoslove biva disciplinovana, često se suočava sa preprekama, otkriva iskvarenost i biva razotkrivena, ali ona često dobija Božje prosvećenje i prosvetljenje. S druge strane, osoba koja ne biva disciplinovana živi udobnim, radosnim i slobodnim životom. Kad je lenja, ne suočava se s disciplinovanjem; kad je zavidna, ne suočava se s disciplinovanjem; kad je u svom poslu neodgovorna, ne suočava se s disciplinovanjem – čak se prepušta prednostima statusa i živi sasvim zadovoljno. Koju osobu više vole ljudi koji imaju duhovno razumevanje, koji čisto shvataju stvari i koji vole pozitivne stvari? Oni više vole osobu koja trpi disciplinovanje, koja se često suočava sa preprekama i može da primi prosvećenje i prosvetljenje; smatraju da je ta osoba istinski blagoslovena od Boga. Oni koji streme ka istini želeli bi da budu takva osoba. Spremni su da sve vreme žive pred Bogom, čak i ako to znači da će često dobijati Božje disciplinovanje i grdnju. Oni veruju da je ovo Božji blagoslov i istinsko Božje obećanje. Sticanje ovih iskustava i dobitaka potvrđuje postojanje blagoslova i obećanja o kojima Bog govori. Međutim, kako antihristi to posmatraju? Antihristi Božja obećanja i blagoslove ne odmeravaju prema tome koliko istine neka osoba razume, koliko istine je stekla odnosno koliko pozitivnih stvari je dobila. Umesto toga, oni mere koliko je dobijeno iz perspektive telesnih koristi i materijalnih interesa. Šta mislite, kojoj osobi antihristi zavide? (Osobi koja ne trpi disciplinovanje.) Antihristi zavide osobi koja je lenja i nije odana, koja se ne suočava ni sa kakvim disciplinovanjem i uživa u prednostima statusa. To što antihristi zavide takvim pojedincima dokazuje da postoji problem u načinu na koji posmatraju stvari; to je određeno njihovom priroda-suštinom.

Kako antihristi krišom posmatraju da li se ispunjavaju Božje reči koje se tiču obećanja i blagoslova datih čoveku? Kad se u Božjim rečima navodi koga On blagoslovi, ko dobija Njegova obećanja i ko može da dobije obećanja od Boga, kako to antihristi posmatraju? Oni kažu: „Ljudi koji zarad boga plaćaju cenu dobijaju prosvećenje i prosvetljenje, dobijaju božju disciplinu i usmeravanje i to se smatra dobijanjem blagoslova? Zar je biti disciplinovan božji blagoslov? Samo bi budale to pomislile! Zar se time ne trpi gubitak? Zar se time ne narušava čovekov ugled? I to se naziva božjim blagoslovom? Zar se tako ostvaruju i ispunjavaju božje reči? Ako je tako, onda ne želim da budem takva osoba, ne želim da stremim patnji i plaćanju cene. Ne prihvatam ovaj način božjeg delovanja; kakva je to istina? Kako bi se to moglo smatrati spasavanjem ljudi?” U njihovom srcu nastaje protivljenje; oni ne prihvataju da Bog na ovaj način blagoslovi i vodi ljude, ne prihvataju da Bog na ovaj način ljudima daruje život i ne prihvataju da Bog na ovaj način u ljude unosi istinu. Naravno, u blizini antihristȃ bi mogli da postoje i takvi ljudi koji, otkako veruju u Boga, imaju uspešan posao, zaradili su više novca, kupili su automobil i kuću, a njihov se materijalni život poboljšao, jer su se obogatili. Kad to primete, antihristi razmišljaju na ovaj način: „Otkako veruju u Boga, dobili su blagoslove i uživali su u božjoj blagodati. Na osnovu ovih činjenica, čini se da se božja obećanja i blagoslovi dati čoveku kod takvih ljudi ostvaruju; božje reči su se obistinile. Reklo bi se da božje reči zaista nose autoritet; u redu je prihvatiti ovu etapu božjeg dela, čovek može da dobije velike blagoslove, sve će ići glatko i čovek može da dobije blagodat od boga.” Kad takvim činjenicama posvedoče, antihristi u svom srcu privremeno neznatno priznaju Božja obećanja i blagoslove i u njih poveruju. Naravno, uz to priznanje i veru trebalo bi da ide napomena u zagradi koja kaže: „pod uslovom da se dodatno potvrdi”. U svom svakodnevnom životu, antihristi neprekidno osmatraju i skupljaju različite dokaze kako bi potvrdili da se Božji blagoslovi i obećanja kod mnogih ljudi ostvaruju i obistinjuju. Dok osmatraju, ovi antihristi prikupljaju te dokaze, nastojeći da ustanove koji su to ljudi dobili Božje blagoslove i obećanja, šta su ti ljudi uradili, njihove stavove prema Bogu, način na koji slede Boga i njihova gledišta. Naravno, tokom ovog perioda neprekidnog osmatranja i prikupljanja dokaza, antihristi nastoje i da imitiraju ponašanje, postupke i gledišta onih koji su dobili Božje blagoslove i obećanja. Ako i sami dobiju neke materijalne blagoslove, tretman i užitak, oni u sebi priznaju: „Božji blagoslovi i obećanja nisu prazne reči; mogu da se ispune. Čini se da je ovaj bog zaista bog, da zaista ima neku sposobnost. On ljudima može da daruje blagoslove i obećanja, da im donese neke koristi i zadovolji neke njihove potrebe za određenim interesima. Izgleda da bi u njega trebalo da nastavim da verujem i da ga sledim; ne smem da zaostanem niti da usporim.” Od početka do kraja, antihristi neodlučno osmatraju. Ipak, primećuje li neko kad to čine? Da li oni u javnosti neodlučno osmatraju, govoreći svima: „Ne verujem u ove božje blagoslove i obećanja”? (Ne.) Spolja gledano, ne možeš to da zaključiš. Zapažaš ih među svima ostalima, kako napuštaju svoje poslove, brakove, porodice i tako dalje, i zajedno sa svima ostalima kako izvršavaju svoje dužnosti, ustaju rano i kasno odlaze na počinak, podnose muke i plaćaju cenu. Ne izgovaraju reči koje dovode do ometanja niti govore negativne reči, ne iznose osude, ne čine loše stvari i ne izazivaju prekide. Ipak, i dalje postoji nešto: koliko god da spolja prikriveno deluju, njihova unutrašnja gledišta i misli preovlađuju u njihovom ponašanju i na njega utiču. Neodlučno osmatranje i posmatranje krišom Božjih reči koji se odvijaju duboko u njima ne mogu se sakriti od Boga. Dakle, koji se aspekti antihristȃ mogu sakriti od ljudi, ali ne i od Boga? Ljudi mogu jedino da vide ponašanje drugih, oni vide jedino ono što drugi otkrivaju – s druge strane, Bog ne gleda samo u to, već, što je najvažnije, posmatra ljudsko srce i najdublje misli. Čovekova ponašanja i otkrovenja relativno su površni, ali su dubine čovekovog srca carstvo koje je teško uočiti, u kome su skrivene njegove najdublje misli i brojni elementi njegove prirode. Kad antihristi krišom posmatraju takve Božje reči kao što su Njegova obećanja i blagoslovi, gledano spolja, oni mogu da posvećuju svoje vreme i da plaćaju fizičku cenu, ali im srce nije sasvim posvećeno Bogu. Koja konkretna ispoljavanja pokazuju da im srce nije sasvim posvećeno Bogu? Ma šta da rade i koju god dužnost da obavljaju, oni u nju ne ulažu svu svoju energiju i ne izvršavaju je bez zadrške, već jedino sa ciljem da se pobrinu da nema očiglednih grešaka i da je osnovni pravac celog tog procesa ispravan. Zašto to mogu da urade? Duboko u svom srcu, u svom najdubljem biću, oni razmišljaju o sledećem: „Da li će se božje reči obistiniti ili neće određuje da li bog može da me spase i da li je on zaista moj bog. Bude li ovo pitanje ostalo bez odgovora, biće vredno ispitati čak i stvarnost božjeg identiteta i suštine.” Uz takve misli duboko u sebi, mogu li antihristi da i dalje imaju iskreno srce prema Bogu? Ove misli duboko usađene u njihovom srcu ih ometaju, neprekidno ih upozoravajući: ne predaj svoje iskreno srce bogu, nemoj da daš sve od sebe, u svemu što radiš samo otaljavaj i ne budi glup; zadrži nešto od boga, pobrini se da za sebe sačuvaš izlaz i svoj život ili svoje najvažnije stvari ne poveravaj ovom još uvek nepoznatom bogu. Tako razmišljaju u svom srcu. Da li ste to primetili? (Ne.) Tokom okupljanja i u komunikaciji sa drugima, ovi antihristi spolja umeju da budu ljubazni, da se normalno druže, pa čak i da u zajedništvu razgovaraju o nekim svojim uvidima, shvatanjima i iskustvima i mogu spolja da pokazuju neka plitka, osnovna ponašanja i ispoljavanja koja jedan vernik treba da ima; međutim, ne dolazi do rasta niti se ostvaruje napredak u pogledu njihovog straha od Boga, kao ni u iskrenosti prema Njemu. Bez obzira na cenu koju ovi ljudi plaćaju ili na to koliko godina u Božjoj kući izvršavaju svoju dužnost, jedno je sigurno: njihov život ne raste – oni nemaju život. U kojim oblastima se ispoljava taj nedostatak života? Kad se susretnu sa raznim situacijama, oni uopšte ne tragaju za načelima; zadovoljni su samo ako se tekući posao nastavi, kao merilo svog praktičnog delovanja nikada ne uzimaju načela o kojima Bog govori, samo površno prihvataju kontrolu, nadzor i vođstvo od drugih ljudi, a ne prihvataju Božje ispitivanje. To znači da se njihova načela i metode delovanja, kao i njihov stav prema Božjim rečima, neće promeniti sve dok ne budu jasno potvrdili za koga se Božja obećanja i blagoslovi zaista obistinjuju, za koju grupu ljudi se ispunjavaju i sve dok ne potvrde da mogu zaista i sami da od Boga dobiju obećanja i blagoslove koje Bog daje čoveku. U izvesnom smislu, oni sebe neprekidno podsećaju, dok u sebi takođe tajno planiraju svoju raspravu sa Bogom. Šta je u težištu njihove rasprave sa Bogom? Oni razmišljaju: „Tvoja obećanja i blagoslovi se nisu ostvarili. Nisam video da se ostvaruju i ne mogu da vidim kako radiš, pa ne mogu da potvrdim tvoj identitet. Ako ne mogu da potvrdim tvoj identitet, kako onda te tvoje reči mogu da smatram istinom, kao božje reči?” Zar u sebi ovu stvar ne raspravljaju sa Bogom? Oni kažu: „Ako blagoslovi za koje obećavaš da ćeš ih ljudima darovati i ceo različit sadržaj tvojih obećanja datih ljudima ne mogu da proverim, onda moja vera u tebe ne može da bude stoprocentna. Uvek će u njoj biti nekih nečistoća i ja ne mogu u potpunosti da verujem.” Ovo je stav antihristȃ. Da li je takav stav zastrašujuć? (Jeste.) Po svojoj prirodi, ta vrsta stava je donekle slična izreci nevernika: „Prvo skoči, pa reci hop.” Oni kažu: „Ti si bog, treba da imaš moć da ispuniš svoja obećanja i blagoslove. Ako ono što kažeš ne može da se ispuni, a ljudi koji u tebe veruju ne mogu da uživaju u velikim blagoslovima, ne mogu da uživaju u slavi, bogatstvu i časti, ne mogu da uživaju u blagodati i ne mogu da od tebe dobiju zaklon, zašto onda ljudi treba da te slede?” U očima antihristȃ i prema njihovim mišljenjima i stavovima, mora biti neke koristi u tome da se sledi Bog; oni ne bi ni prstom mrdnuli ako od toga nemaju koristi. Nema svrhe da veruju u Boga i obavljaju svoju dužnost ako na osnovu toga ne mogu da uživaju u slavi, bogatstvu ili statusu, ako ništa od onoga što rade i od dužnosti koju obavljaju ne može da im pribavi divljenje od strane drugih. Prve koristi koje treba da steknu jesu obećanja i blagoslovi koji se pominju u rečima Božjim, kao i uživanje u slavi, bogatstvu i statusu unutar crkve. Antihristi smatraju da čovek, sa svojom verom u Boga, mora da bude nadmoćniji od ostalih, da mora da bude predmet divljenja, da mora da bude poseban – u najmanju ruku, da oni koji veruju u Boga moraju da uživaju u ovim stvarima. U suprotnom, postavlja se pitanje da li je Bog u kojeg veruju istiniti Bog. Zar nije logika antihrista da kao istinu uzimaju reči: „Oni koji veruju u boga moraju uživati božje blagoslove i blagodat”? Pokušajte da analizirate te reči: jesu li one istina? (Nisu.) Sada je jasno da te reči nisu istina, da su lažne, da predstavljaju logiku Sotone i da nikakve veze sa istinom nemaju. Je li Bog ikada rekao: „Ako ljudi veruju u Mene, sigurno će biti blagosloveni i nikada neće trpeti nevolje”? Koji pasus u Božjim rečima govori o tome? Bog nikada nije izgovorio takve reči niti je to uradio. Kad je reč o blagoslovima i nevoljama, postoji jedna istina za kojom treba tragati. Koje mudre izreke ljudi treba da se drže? Jov je rekao: „Prihvatamo dobro od Boga, a zlo da ne prihvatamo?” (Knjiga o Jovu 2:10). Jesu li te reči istina? To su reči jednog čoveka; iako te reči na određeni način odgovaraju istini, one se ne smeju uzdizati na nivo istine. Na koji način one odgovaraju istini? To da li su ljudi blagosloveni ili trpe nevolje, sve to je u Božjim rukama i sve to potpada pod Božju suverenost. To je istina. Da li antihristi u to veruju? Ne, ne veruju. Oni to ne priznaju. Zašto oni to ne priznaju i zašto u to ne veruju? (Oni u Boga veruju da bi bili blagosloveni – jedino što žele jeste da budu blagosloveni.) (Zato što su isuviše sebični i što isključivo streme ka telesnim interesima.) U svojoj veri, antihristi jedino žele da budu blagosloveni i ne žele da podnose nevolje. Kad vide nekoga ko je blagosloven, ko je na dobitku, ko je primio blagodat i ostvario veća materijalna zadovoljstva i velike koristi, oni misle da je Bog za to zaslužan; ukoliko ne primaju takve materijalne blagoslove, onda to nije Božjih ruku delo. To ima sledeće implikacije: „Ako ti zaista jesi bog, onda možeš samo da blagosloviš ljude; treba da sprečiš ljudske nevolje i da ne dozvoliš da ljudi pate. Jedino u tom slučaju ima vrednosti i smisla da ljudi veruju u tebe. Ako su ljudi, nakon što počnu da te slede, i dalje opsednuti nevoljama, ako i dalje pate, koja je onda svrha verovanja u tebe?” Oni ne priznaju da su sve stvari i svi događaji u Božjim rukama, da Bog nad svime ima suverenost. A zašto oni to ne priznaju? Zato što se antihristi plaše da ne istrpe nevolje. Oni samo žele da izvuku neku korist, da steknu prednost i da uživaju u blagoslovima; oni ne žele da prihvate Božju suverenost ili orkestraciju, već samo žele da imaju koristi od Boga. To je to sebično i prezira dostojno stanovište antihristȃ. Ovo je niz ispoljavanja koja antihristi pokazuju u vezi sa Božjim rečima kao što su Njegova obećanja i blagoslovi. Sve u svemu, ova ispoljavanja prvenstveno obuhvataju gledišta antihristȃ prema sopstvenom stremljenju, kao i njihove stavove, procene i shvatanje ove vrste stvari koju Bog čini za ljude. Iako Božje reči ne smeju otvoreno da kleveću niti da im se suprotstavljaju, duboko u njima, njihov pristup ovim vrstama reči od Boga i načinu na koji Bog ovako nešto čini odražava klevetu, sumnju, osudu i selektivnost. Kad se reči Božjih obećanja i blagoslova u nekim ljudima ostvare, oni hvale Božju moć i veličaju Njegovo ime i Njegovu ljubav. Međutim, kad se ono što Bog čini ne slaže sa njihovim predstavama i uobraziljama o obećanjima i blagoslovima, antihristi u svom srcu odmah poriču Božje postojanje, kao i ispravnost svega što Bog čini, i još više poriču Božju suverenost i činjenicu da On orkestrira i uređuje ljudsku sudbinu. Sva ova ispoljavanja antihristȃ možda spolja neće biti otkrivena i oni možda neće širiti svoja gledišta koristeći eksplicitan rečnik, ali se ne menja perspektiva iz koje u svom srcu neodlučno osmatraju i krišom posmatraju ove reči od Boga. Bez obzira na to kako drugi u zajedništvu razgovaraju o pitanjima život-ulaska ili o načinu na koji ljudi mogu biti spaseni, antihristi neće ostaviti po strani svoj mentalitet i stav da krišom posmatraju da li će se takve reči Božje kao što su Njegova obećanja i blagoslovi obistiniti i kako će se one ispuniti. Antihristi bi mogli da tapšu i da kliču, veličajući Božju moć kad se Božja obećanja i blagoslovi ispune. Međutim, istoga časa kad se Božja obećanja i blagoslovi ne ispune ili se ne obistine prema njihovim predstavama, oni u svom srcu Boga potajno proklinju i psuju i kleveću Njegovo ime. Prema tome, u svakodnevnom životu, čak i onda kad je sve spokojno i nema nikakvih problema, stanja nekih ljudi se sumanuto kolebaju. Kad su srećni, oni mogu da budu na sedmom nebu, ali kad su neraspoloženi, mogu da potonu sve do ivice očaja. Njihova raspoloženja su nestalna i nepredvidiva, izazivajući kod ostalih zbunjenost o tome šta se zapravo događa. Kad su srećni, oni govore: „Bog je zaista bog. Bog je tako veliki, božji autoritet zaista postoji, bog ljude toliko voli!” Ali kad su nesrećni, njima postaje izuzetno teško čak i da izgovore reč „bog”. Isti čovek koji naglas veliča Božje ime takođe je i onaj koji u svom srcu Boga kleveće, poriče, na Njega huli, psuje Ga i proklinje. Da bi izvršavao svoju dužnost, on ustaje rano i odlazi kasno na počinak, plaćajući cenu koju većina drugih ne može da plati, ali je takođe i onaj koji kroz svoje dužnosti daje oduška svojim frustracijama, izdaje interese Božje kuće, namerno ometa posao i svesno zanemaruje svoje dužnosti i posao. Gledano spolja, sve to je jedna te ista osoba, ali sudeći prema njenim ponašanjima i naravima, zbog takvih oprečnih ispoljavanja deluje kao da je reč o dvoje različitih ljudi. Ovo predstavlja problem. Na osnovu ovih ispoljavanja antihristȃ očigledno je da oni u osnovi ne prihvataju Božje reči kao istinu niti kao reči Božje. Osim toga, sudeći prema suštini antihristȃ, oni Božje reči neće nikada posmatrati kao istinu niti kao istina-načela kojih tokom svog života treba da se pridržavaju. Ovo je prva stavka o antihristima koji krišom posmatraju da li se Božje reči ostvaruju – oni krišom posmatraju Božje reči koje se tiču obećanja i blagoslova. Za antihriste su Božja obećanja i blagoslovi neraskidivo povezani sa materijalnim tretmanom, duhovnim tretmanom, životnim okruženjem i drugim takvim stvarima u kojima uživaju u ovom životu, pa zato ovom aspektu posvećuju posebnu pažnju. Oni ispunjenje Božjih reči koje se tiču obećanja i blagoslova koriste kao merilo da izmere veličinu Božje sile i verodostojnost Božjeg identiteta. U tajnosti o ovome razmišljaju i o tome promišljaju – na to se misli kad se kaže da krišom posmatraju. Antihriste uopšte ne zanimaju različite istine o život-ulasku o kojima Bog govori. Međutim, čim se pomenu Božje reči koje se tiču obećanja i blagoslova, oči im zaiskre od gramzivosti, a njihova požuda pokaže svoje lice. Oni spolja kažu: „Treba bezuslovno da se dajemo za boga, treba da izvršavamo svoje dužnosti prema božjim zahtevima”, ali na šta su im oči zapravo usmerene? Oči su im usredsređene na takve reči Božje kao što su Njegova obećanja i blagoslovi. Kad ih se jednom dokopaju, ne otpuštaju ih. Tako se antihristi ponašaju prema Božjim rečima koje se tiču obećanja i blagoslova datih čoveku.

2. Posmatranje krišom Božjih reči koje se tiču proklinjanja i kažnjavanja čoveka

Druga stavka je da antihristi krišom posmatraju Božje reči koje se tiču proklinjanja i kažnjavanja čoveka. O proklinjanju i kažnjavanju koji se pominju u Božjim rečima antihristi imaju isto gledište i stav kao i u slučaju prve stavke. Kako krišom posmatraju ovakve reči? Kad uvide koju vrstu ljudi Božje reči imaju za cilj da proklinju i koju vrstu ljudi imaju za cilj da kažnjavanju, koje reči je Bog izgovorio da bi takve ljude prokleo, koji način Bog koristi da bi takve ljude kaznio, kao i koji metod i reči Bog koristi da bi proklinjao koju vrstu ljudi, oni u svom svakodnevnom životu započinju osmatranje, posmatrajući kako se ove Božje reči ispunjavaju, i da li su se već ispunile. Na primer, postoji crkveni starešina koji se upušta u proneveru finansijskih sredstava Božje kuće, koji proizvoljno kažnjava i tlači braću i sestre, u crkvi se ponaša tiranski i bezobzirno, postupa bez ikakvih načela, ne traga za Božjim namerama i s drugima skladno ne sarađuje. U Božjim rečima se navodi da za takvog čoveka postoje kletve i kazna. Antihrist osmatra: „Bog takve ljude ne voli, on ih s gnušanjem odbacuje. Ali kako s gnušanjem odbacuje ovog čoveka? Ovaj čovek svakog dana živi prilično udobno i tlači braću i sestre, a da za to ne dobija nikakav prekor; braća i sestre to naprosto moraju da istrpe. Pa, kako se ove reči božje ostvaruju? Ne vidim kako bi mogle da se ostvare; možda je to da bog takve ljude proklinje samo obična rečenica. Božje reči treba da nose autoritet i, nakon što bog progovori, ljudi u svom srcu treba da osete nelagodu i prekor. Moram da posmatram i proverim da li taj čovek u srcu oseća nelagodu, moram s njim da porazgovaram i o tome ga ispitam.” Pa tako, antihrist tog čoveka pita: „Kako u poslednje vreme doživljavaš stvari?” „Prilično dobro. Bog nas vodi. Crkveni život nije loš, sva braća i sestre su kročili na pravi put, svi vole da čitaju božje reči, a i rad na jevanđelju dobro napreduje.” „Kad se posao ne odvija glatko, zar se ne osećaš potišteno? Zar ne postaješ negativan? Da li te bog dovodi u red? Da li u sebi osećaš prekor?” „Ne, zašto bi trebalo da osećam ikakav prekor kad se posao tako dobro obavlja? Naprotiv, bog me blagoslovi.” Antihrist razmišlja: „Bog nije prokleo takvog čoveka, što znači da se reči u kojima je bog rekao da zle ljude proklinje, da proklinje one koji se opiru bogu, nisu ispunile! Ovaj starešina je počinio tolika očita dela opiranja bogu i prekidanja crkvenog posla; trebalo bi da su ga zadesile božje kletve. Kako je moguće da se to nije dogodilo? Teško je reći da li se božje reči koje se tiču kletvi prema ljudima mogu ispuniti ili ne, pa ću nastaviti da osmatram.” U Božjim rečima postoji jedna rečenica: „Otpor vodi u smrt!” U očima antihrista, mnogo je ljudi koji se opiru Bogu. Na primer, kad su neki ljudi prvi put došli u dodir sa ovom etapom Božjeg dela i nisu razumeli istinu, izgovorili su neke bogohulne i klevetničke reči protiv Boga, odbijajući ovu etapu Božjeg dela. Antihrist u sebi razmišlja: „Jesu li ovo ljudi koji se opiru bogu? Ako jesu, u tom slučaju, prema božjim rečima, otpor vodi u smrt. Ali nakon toliko godina, čini se da niko od tih ljudi nije umro; božje reči se nisu ostvarile! I da ne umru, trebalo bi makar da su ti ljudi slomili ruku ili da su ostali bez noge ili da kod kuće trpe neke nevolje, recimo, da izgube člana porodice ili da im se sruši kuća ili da dožive saobraćajnu nesreću. Nijedna od tih nesreća se nije dogodila, pa kako se može reći da otpor vodi u smrt? Moguće je da imamo lošu sposobnost razumevanja, pa još uvek ne znamo kako se božje reči ostvaruju i ispunjavanju. Ljudi ne znaju hoće li se božje reči ostvariti ili ne; teško je reći.” Kroz ove vidljive činjenice i svojom sopstvenom mentalnom analizom, kao i na osnovu sopstvene „jedinstvene” perspektive, antihrist sagledava da li se ove reči Božje ostvaruju ili ne i kako se one ostvaruju. On uz ovo pitanje uvek stavlja ogroman znak pitanja; po ovom pitanju ne zna konačan ishod, kako da ove događaje objasni, niti kako da ove pojave sagleda. Naravno, o tome se često moli: „O, bože, molim te, prosveti me, dozvoli mi da shvatim kako proklinješ i kažnjavaš ljude i kako se tvoje reči ostvaruju, kako bih mogao da steknem srce koje te se boji, kako bih mogao da te se plašim i da ne činim stvari kojima ti se opirem.” Da li je ova molitva korisna? Hoće li Bog na nju obratiti pažnju? (Neće.) Bog se time ne bavi; On ove molitve posmatra kao besmisleno zujanje mušica i buba. Zašto Bog na takve molitve ne obraća pažnju? Zato što je svaka rečenica koju taj antihrist izgovara ispunjena proverom, provokacijom, klevetom i bogohuljenjem. Iako Bog takvu osobu nije otvoreno oborio niti ju je osudio, sve što ta osoba čini, njene misli, gledišta i stavovi u Božjim očima su osuđeni. Sva ova ispoljavanja antihrista su skrivena u srcu; ove stvari on radi prikriveno i krišom ih u tajnosti posmatra. Naravno, Bog i u Svom srcu tu osobu osuđuje i proklinje.

Kad su u pitanju Božje reči koje se tiču proklinjanja i kažnjavanja čoveka, antihristi u njih ne veruju niti ih razumeju; oni često ispituju i analiziraju: „Kako se tačno ove reči ostvaruju? Mogu li zaista da se obistine? Za koga će se one ostvariti? Da li one koje bog proklinje i kažnjava zaista sustižu kletve i kazna? Može li se to videti ljudskim okom? Zar bog ne bi trebalo da omogući da se sve to vidi ljudskim okom?” U svom srcu o ovim stvarima stalno razmišljaju, posmatrajući ih kao značajne i važne u svom svakodnevnom životu. O njima razmišljaju kad god imaju vremena ili im se za to ukaže prilika. Dokle god je okruženje pravo i takvi se događaji zbivaju, odnosno kad god se radi o takvim temama, njihov stav i gledište se jasno otkrivaju. Oni ove Božje reči ispituju i kleveću, nastojeći da ih shvate iz ljudske perspektive i na ljudski način, dok istovremeno proveravaju mogu li ove reči da se ispune, da li su se u svakodnevnom životu ostvarile i postigle praktično dejstvo. Zašto to rade? Zašto u svom srcu mogu da pametuju i da neumorno razmišljaju o ovim stvarima? Zato što u srcu antihristȃ, bez obzira na broj istina koje Bog izražava, one nisu dovoljne da dokažu Božji identitet ili suštinu. Božji identitet i suštinu jedino može da dokaže činjenica da li se Božje reči ostvaruju i ispunjavaju. Drugim rečima, ostvarenje i ispunjenje Božjih reči antihristima je jedini kriterijum za proveru Božjeg identiteta i suštine. Isto tako, ostvarenje Božjih reči koje se tiču proklinjanja i kažnjavanja čoveka njima je takođe postao kriterijum za proveru Božjeg identiteta i suštine. Ovo su najvažnija misao i gledište antihristȃ u odmeravanju Boga. Koristeći ljudske perspektive i metode shvatanja i oslanjajući se na ljudsko poimanje, antihristi proveravaju i procenjuju Božje reči koje se tiču proklinjanja i kažnjavanja ljudi. Kada, uprkos svemu, ne mogu da zapaze činjenice i ne mogu da vide spektakl kakav bi želeli da vide, oni u svom srcu iznova poriču Božji identitet i suštinu. I što manje mogu da vide, sve više pojačavaju sopstveno poricanje Boga, i sve više dovode u pitanje da li je bilo vredno ono što su uložili i što su dali. Međutim, kad se antihristi uvere u to da neki zli ljudi u Božjoj kući koji kleveću Boga ili ometaju posao Božje kuće, odnosno oni koji na Boga hule i opiru Mu se, dobijaju različito odmerene kazne ili kletve, i primete šta se tim ljudima dešava, oni prema Bogu osete strahopoštovanje, najednom smatrajući: „Bog je zaista moćan. Šta god da kaže, to se ostvaruje. Taj čovek je ranije bio sasvim dobro, da bi odjednom umro, zato što je koliko juče svojim rečima uvredio boga! Još jedan čovek, koji je bio snažan poput vola, najednom se razboleo jer je poslu božje kuće prouzrokovao značajne gubitke i to nije priznao, pa su ga stigle božje kletve. Porodicu jedne žene, zato što je u crkvi učinila neki prestup i neka zla dela, zadesile su nesreće i otad u njenoj kući nema mira. Četvrti čovek, koji je oduvek hulio na boga, sada je poludeo i tvrdi da je bog. Ovo je opsednutost demonima; bog je tog čoveka predao Sotoni, smeštajući ga u prebivalište nečistih demona. Naterati tog čoveka da trpi opsednutost zlim duhovima nije nešto što bi ljudi mogli da učine; jedino bog ima autoritet da to učini. Bog ima suverenost nad svime – tog čoveka je predao zlim duhovima i oni su ga zaposeli, dovodeći do toga da izgubi razum i osećaj za stid, pa eno ga kako go trči ulicom. Pogledajte šta se ovim ljudima dogodilo, kazne i kletve koje podnose; šta su svi oni uradili?” Kad to rezimiraju, antihristima srce zastane: „U ove ljude spadaju oni koji su svojim rečima vređali boga, oni koji su otvoreno hulili na boga i osuđivali ga i oni koji su u božjoj kući namerno izazvali ometanja i prekide. Čini se da iz protivljenja bogu ništa dobro neće proisteći! Bog je zaista moćan! Uvrediš li druge ljude, oni povodom toga ne mogu mnogo da ti naude, ali ako uvrediš boga, stvar postaje ozbiljna. Za svoje ponašanje moraš da budeš odgovoran; cena je previsoka! Najmanje što bi moglo da ti se dogodi jeste da poludiš i bog će te predati nečistim demonima, što sasvim sigurno znači odlazak u pakao; u najgorem slučaju, bog će poništiti tvoje telesno postojanje u ovom životu, uništavajući te, a u budućem svetu – podrazumeva se – nećeš imati odredište, nećeš moći da uđeš u carstvo i nećeš dobiti blagoslove. Sudeći po različitim načinima na koje su se ti ljudi opirali bogu, moram da budem pažljiviji i da za sebe uspostavim neka načela. Kao prvo, ne smem u javnosti svojim rečima da vređam boga; ako baš moram, treba to da učinim tiho u svom srcu. Kao drugo, čak i ako imam želju i ambiciju da budem bog, drugima to ne smem da otkrijem niti da im stavim do znanja. Kao treće, moram da obuzdam svoje ponašanje i poteze, i da ne činim ništa što izaziva prekide. Ako poslu božje kuće izazovem gubitke i naljutim boga, to bi bilo strašno! U najblažem slučaju mogao bih da izgubim život; u ozbiljnijem slučaju, bio bih proklet i bačen u bezdan, i to bi bio moj kraj.” Kad primete da se ove stvari događaju, antihristi smatraju da su se Božje reči ostvarile i da je Bog tako veliki i moćan. Kroz ove događaje se ispunjava veličina i moć Božja i antihristi to prepoznaju. Nisu li sve ovo misaoni procesi u srcu antihristȃ, kao i načela za delovanje koja su rezimirali nakon što su ove stvari uvideli, aktivnosti njihovog unutrašnjeg sveta? Sve ono što u svom srcu rade u odnosu na Boga poznato je kao posmatranje iz prikrajka.

Antihristi ne kažu otvoreno: „Bog ljude ne proklinje, božje reči se nisu obistinile”, niti otvoreno govore: „Bog je kaznio tog i tog, bog je prokleo tog i tog. Božje reči su se ostvarile, bog je zaista veliki.” Umesto toga, oni povodom ovih stvari spletkare, planiraju i o njima razmišljaju duboko u svom srcu. Sa kojim ciljem razmišljaju? Razmišljaju šta da urade ako se Božje reči ostvare, a šta da urade ako se Božje reči ne ostvare ili ne ispune. Kad krišom posmatraju, cilj im nije da shvate Božje postupke, da shvate Božju narav, a još manje da zadobiju istinu i budu podobna ljudska bića – nego da se pozabave svim ovim stvarima, da se suprotstave Božjim kletvama i kažnjavanju, koristeći ljudske metode i strategije. To su planovi koje antihristi prave u svom srcu. Može li ovaj niz misli usmerenih prema Božjim rečima da dokaže da su oni neprijateljski nastrojeni prema Bogu? Može li to da dokaže da neprekidno kleveću Boga i da na Njega hule? (Da.) Naravno da može! To je ono što antihristi rade. Ako se Božje reči ostvare, oni imaju spremne protivmere; ako se Njegove reči ne ostvare, i za to imaju protivmere – njihove se protivmere menjaju u zavisnosti od ostvarivosti ili neostvarivosti Božjih reči. Ako se Božje reči ostvaruju, antihristi se lepo ponašaju, oprezno se bave zadacima u Božjoj kući, drže se neupadljivo, nisu drski ni bezobrazni, vodeći računa da ne učine ništa pogrešno. Ako se Božje reči ne ostvaruju, oni će sasvim otvoreno postupati površno. U svakom slučaju, bilo da se u njihovim očima Božje reči posmatraju kao ostvarive ili neostvarive, njihovo srce neće Boga nikad posmatrati kao Boga, njihovo se srce nikad ne može sasvim predati Bogu. Svoje dužnosti i postupke ne izvršavaju srcem, već posežući za spletkama, trikovima i pretvaranjem, uz obmanu, prikrivanje i tajnovitost. Ono o čemu u dubini svog srca promišljaju, o čemu razmišljaju i u šta sumnjaju nikada otvoreno ne razmenjuju sa drugima niti sa Bogom. Umesto toga, svoje sopstvene misli i ideje tvrdoglavo smatraju istinom, ispravnim i dobrim pravcem i ciljem koje treba sprovesti i primenjivati. U očima antihristȃ, veoma je važno da li se Božje reči koje se tiču proklinjanja i kažnjavanja čoveka ostvaruju, jer to određuje način njihovog postupanja i ponašanja u svakodnevnom životu, način na koji se odnose prema poslu i način na koji se ophode prema braći i sestrama; to takođe određuje koja će ponašanja otkriti, kao i koje će postupke i ispoljavanja imati. Kad se Božje reči ostvaruju, antihristi se lepo i bezazleno ponašaju, obuzdavajući svoje aktivnosti, nastojeći da ne učine ništa što izaziva ometanja ili prekide i nastojeći da ne izgovaraju reči koje prekidaju i ometaju, one koje kleveću Božje reči ili kleveću Njegovo delo. Ako se ove reči Božje ne ostvaruju, osećaju se slobodno da bez ikakvih skrupula osuđuju i proklinju Božje delo. Na ovaj način, antihristi se u dubini svog srca neprekidno protive Bogu i na Njega galame – da li bi bilo moguće da ne budu otkriveni i uklonjeni? Taj njihov stav, narav i suština jesu stav, narav i suština onog koji je pravi neprijatelj Božji. Iako ne mogu da rade šta im se prohte, antihristi uopšte ne kriju šta misle, šta planiraju, o čemu razmišljaju, odnosno kakva gledišta imaju u dubini svog srca, jer se Boga ne boje. Zbog čega se ne boje Boga? Oni ne veruju u postojanje Božje niti veruju da Bog posmatra najdublje odaje čovekovog srca. Stoga, prema logici antihristȃ, njihova najsjajnija strategija opstanka sastoji se u sledećem: „Ono što radim i pokazujem, što je drugima vidljivo, može postati standard da se odmeri kakav sam čovek. Ali ono o čemu u svom srcu razmišljam, šta planiram i nameravam, kakav je moj unutrašnji svet, da li boga klevećem i na njega hulim, da li boga osuđujem ili u boga verujem i veličam ga – ako to ne kažem, niko od vas to neće znati. Izvolite, osudite me ako možete! Ako to ne kažem, niko od vas ne može čak ni da se ponada da će saznati šta u svom srcu mislim ili planiram, odnosno kakvi su moj stav i gledište prema bogu, pa niko ne može da me optuži ni za kakav greh.” Ovo je plan antihristȃ. Oni smatraju da je ovo najviše načelo ponašanja za život i rad među ljudima. Dokle god njihovo ponašanje nije pogrešno i u njihovim postupcima nema nikakvih mana, niko ne može da se upliće u ono što oni misle u svom srcu. Zar antihristi nisu veoma pametni? (Nisu.) Kako to da nisu pametni? Tako dobro se prerušavaju. Kad se mole, to rade na uličnim ćoškovima, a reči koje pred drugima izgovaraju sve redom su ispravne, u njima se ne može pronaći nijedna greška. Što duže veruju, postaju sve produhovljeniji. Ono što zaista misle u svom srcu izgovaraju samo iza zatvorenih vrata okruženi svojom porodicom, a neki to ne govore čak ni svojoj porodici, pa niko ne može da ih prozre. Jednu stvar ipak zaboravljaju: kakva je korist od toga da li ljudi mogu da ih prozru ili ne? To je beznačajno; nijedan čovek ne može da određuje sudbinu drugog čoveka. Nije važno da li ljudi mogu da ih prozru ili ne; to je nebitno i to ništa ne određuje. Važno je da Bog ne posmatra samo spoljno ljudsko ponašanje, već On posmatra i dubine njihovog srca. I baš zato što antihristi ne veruju da Bog posmatra najdublje odaje čovekovog srca i to ne znaju, oni glupavo i apsurdno razmišljaju: „Niko ne može da se upliće u ono o čemu razmišljam u svom srcu, ni ljudi a ni bog.” Bog može da posmatra najdublje odaje čovekovog srca, pa su tako tvoje misli povezane sa načinom na koji te Bog određuje. Bog ljude ne osuđuje samo na osnovu njihovog spoljnog ponašanja, već, što je još važnije, na osnovu njihovih unutrašnjih misli. U ovome antihristi ispadaju budale; dok krišom posmatraju Božje reči, oni zaboravljaju jednu važnu stvar: i Bog tajno posmatra njihove misli. Oni krišom posmatraju da li se Božje reči ostvaruju, pa zaključak do koga dolaze jeste da treba da poreknu Božje reči i Njegovo postojanje. Posmatrajući ih u tajnosti, Bog zapaža stav koji duboko u svom srcu imaju prema Bogu i Božjim rečima; On pronalazi sve dokaze o tome kako Boga kleveću i na Njega hule, kako poriču i osuđuju Boga, a takođe posmatra spoljno ponašanje koje nastaje pod kontrolom svih ovih misli i gledišta. Na osnovu njegovih misli i ponašanja, kako Bog na kraju određuje ovog čoveka? Kao antihrista, kao neprijatelja Božjeg, kao čoveka koji nikada ne može biti spasen. Ovo je rezultat. Da li su antihristi pametni? Daleko su od svake pameti; sami su na sebe navukli propast. Veruju da su izrazito sposobni da razmišljaju, da je njihovo razmišljanje vrlo logično i da su naročito vešti u spletkarenju. Nakon spletkarenja, imaju spremne protivmere i metode za različite neočekivane događaje i za svakakve stvari koje Bog čini, što uvek vodi najboljim rezultatima i dobicima. Često se osećaju zadovoljni sobom i sebi se dive, ceneći svoje sopstvene sposobnosti i veštine. Smatraju da su najpametniji ljudi na svetu: mogu da shvate koji je izvor Božjih reči, na koga su one usmerene, kakav je kontekst u pozadini Božjih reči, koji stav treba da usvoje nakon što se Božje reči ostvare i koje protivmere treba da primene ako se Božje reči ne ostvare. Sebi često čestitaju na tome što su tako pametni i savršeni, što su inteligentniji od prosečnih ljudi. Na čemu to sebi čestitaju? Smatraju da je ispitivanje, analiziranje i nadmetanje sa Bogom, kao i posmatranje krišom Božjih reči u dubini sopstvenog srca vrlo uzbudljivo i nešto što im pruža snažan osećaj ostvarenosti. Stoga se sebi zaista dive i sebi čestitaju na tome što su takvi ljudi. Zar antihristi nisu budale? Nadmetanje sa drugim ljudima moglo bi zaista da ti omogući da odrediš ko je od vas nadmoćniji u odnosu na ostale, a moglo bi čak da te navede da osetiš sopstveno preimućstvo i da imaš osećaj postojanja. Ali kad se nadmećeš sa Bogom, kad krišom posmatraš Božje reči, Božje postupke, sve što Bog radi, kako se to zove? I koje su posledice time obuhvaćene? To je poigravanje sopstvenim životom! Možeš krišom da posmatraš filmske zvezde, pevače, slavne ličnosti, velikane – svakog drugog, ali nipošto krišom ne smeš da posmatraš Boga. Radiš li to, biraš pogrešnu metu da je krišom posmatraš. U današnjem svetu naprednih informacija i raznih alata koji omogućavaju protok informacija, posmatranje krišom kretanja druge osobe, njenih misli i gledišta, i njenog svakodnevnog života, možda se ne smatra sramnim. Međutim, za čoveka koji veruje u Boga i sledi Boga, koji se drži Božjih reči i jede ih i pije svakodnevno, neprekidno krišom posmatrati sve Božje postupke, sve Božje reči i celokupno Božje delo duboko u svom srcu, to predstavlja nečuven prkos! Ljudi imaju iskvarene naravi; kad pred Bogom otkriješ svoju iskvarenost, Bog može da ti pruži istinu da shvatiš i znaš, dajući ti vremena da postigneš preobražaj. Bog može da zaboravi ljudsku iskvarenost, prestupe i grehove i neće ih upamtiti. Jedino što Bog ne može da oprosti niti da toleriše jeste to da antihristi nemaju uopšte pokorno srce, da Boga uvek preispituju, kao i njihovo stalno, neprekidno posmatranje iz prikrajka Božjeg dela i Božjih reči, u svako vreme i na svakom mestu. Šta pokušavaš da uradiš? Želiš li da proveriš ispravnost Božju? Koga to misliš da nadzireš? Želiš da analiziraš izvor i motiv razloga zbog koga Bog čini ove stvari? Šta misliš ko si? Uz sve ovo, ti sebe ne smatraš nekim kome ovde nije mesto? Može li Bog da bude predmet tvog posmatranja iz prikrajka? Može li Bog da bude predmet tvog preispitivanja? Legitimno je da prihvatiš Božje ispitivanje, da prihvatiš Božje usmeravanje, da prihvatiš Božji sud i grdnju, da prihvatiš da te On orezuje i sve takve pozitivne praktične postupke koji podrazumevaju promenu naravi. Čak i kad ponekad Boga pogrešno razumeš, kad si slab i negativan i na Boga se žališ, Bog ti to neće zameriti niti će te osuditi. Ali ovo: da uvek krišom posmatraš Boga, da uvek nastojiš da razaznaš ispravnost Božjih reči i Božjeg dela – to je nešto što Bog neće nikako oprostiti niti tolerisati; ovo je Božja narav. Istinski iskvareni ljudi nisu zveri; oni se ovako ne protive Bogu, nemaju takva gledišta i stavove, niti se prema Bogu ophode na ovaj način. Postoji samo jedno stvorenje, jedna uloga, koja može drsko i javno da se suprotstavi Bogu, a to je Sotona. Bog ne pamti prestupe i iskvarenost ljudi, ali Bog neće nikad oprostiti Sotonino protivljenje, suprotstavljanje, bogohuljenje i klevetanje Boga. Bog spasava jedino iskvarene ljude, ne i Sotonu. Antihristi, nepromenljivi u svojoj prirodi i sa suštinom antihristȃ, mogu da predstavljaju Sotonu, dok umesto Sotone stoje nasuprot Bogu, krišom posmatrajući Božje reči. Koji je Božji stav prema njima? To je stav kletve i osude. Antihristi ne mogu da odole a da se ovako ne ponašaju, pa se poigravaju sopstvenim životom.

3. Posmatranje krišom Božjih reči koje proriču katastrofu

Upravo smo u zajedništvu razgovarali o dve stavke u vezi sa antihristima koji krišom posmatraju da li se Božje reči ostvaruju: prva stavka je obuhvatila reči Božje koje se tiču obećanja i blagoslova, a druga je bila o rečima Božjim koje se tiču proklinjanja i kažnjavanja ljudi. Hajde da u nastavku pogledamo treću stavku, reči Božje koje proriču katastrofu. Kao i u slučaju prethodne dve stavke, stav antihristȃ prema ovakvim rečima je isti: oni su radoznali, žele da ispituju, da shvate, kao i da vide dan kad će se te reči ostvariti, da budu svedoci pojavljivanja tih činjenica. U svom odnosu prema ovakvim rečima, u dubinama svog srca antihristi takođe kuju zavere, smišljajući protivmere i gajeći razne sumnje. Oni osmatraju i proveravaju da li se ovakve reči ostvaruju kako bi usvojili odgovarajuće protivmere. Kad antihristi čitaju reči koje proriču katastrofe, srce im je ispunjeno iščekivanjem dana kad će se te katastrofe ispuniti, a oni sami su prepuni raznih uobrazilja. Nadaju se da će se Božje reči ostvariti i istovremeno se nadaju da će im dolazak katastrofa proširiti vidike, udovoljavajući njihovim željama i žudnjama. Zašto je to tako? Zato što su sve katastrofe koje Bog proriče povezane sa ostvarenjem velikog Božjeg dela, danom slavljenja Božjeg, uznesenjem svetaca, ljudskim rodom koji ulazi u predivno odredište i tako dalje. Stoga su antihristi još i više ispunjeni iščekivanjem i radoznalošću u pogledu ovog dela Božjih reči koje proriču katastrofe. U odnosu na prethodne dve stavke, antihristi su još više zainteresovani za ovakve reči. U svom srcu, antihristi veruju da ako neko može da donese katastrofu, poput zemljotresa, pošasti, najezde insekata, poplave, klizišta ili drugih elementarnih katastrofa, onda je to stvorenje veoma moćno biće koje poseduje veliku sposobnost i dostojno je da ga oni slede, da ga obožavaju i njemu veruju. Stoga, i ostvarenje takvih reči kao što su Božja proročanstva o katastrofama, antihristi na isti način posmatraju kao standard za odmeravanje da li je Bog zaista Bog. Ovakvo logičko razmišljanje, ideju i gledište doslovce čuvaju u svom srcu, verujući da je ovo gledište ispravan, valjan i mudar potez. Dakle, od dana kad su počeli da slede Boga, od trenutka kad su ugledali reči Božje koje proriču katastrofe, antihristi su u svom srcu time zaokupljeni. Zabrinuti su zbog onoga što se govori u Božjim rečima – kad dođu poslednji dani, kad se dovrši veliko Božje delo, kako će Bog grditi ljudski rod, kakve će katastrofe Bog doneti kako bi kaznio i uništio ljudski rod, koji metod će Bog koristiti da bi ljudski rod zadesile katastrofe i kako će samo oni koji slede Boga i zadobiju Njegovo odobravanje te katastrofe moći da izbegnu i iz njih se izbave, te neće morati da istrpe muke takvih nesreća. Antihristi smatraju da su reči Božje koje proriču katastrofe veoma važne, u svom srcu ih analiziraju, a u svom umu pamte i deklamuju. Pamte svaku reč koja je povezana sa katastrofama i, takođe, zamišljaju kada i kako će se određena katastrofa ostvariti. Oni razmišljaju šta će učiniti ako se to ostvari, koje konkretno proročanstvo proriče koju katastrofu i kako treba da odreaguju ako se to obistini. Otkako su videli ova proročanstva, antihristi kao da su otkrili nešto čemu treba da teže, pravac i cilj, u svojoj veri u Boga. Dok čekaju da katastrofe nastupe, oni se na svaki način takođe pripremaju. Ne bi li ih Bog zaštitio kad nastupe velike katastrofe, oni šire jevanđelje, napuštaju svoje poslove i porodice. Istovremeno, kako bi preživeli trenutak kad ih pogode katastrofe, oni se Bogu često ponizno mole, nadajući se da će se Božje reči uskoro ostvariti, da će se sve što Bog namerava da postigne ostvariti brzo, da će Bog uskoro steći slavu i uživati u počinku, kao i da bi oni sami uskoro mogli da uživaju u blagoslovima carstva nebeskog. Na osnovu svih ovih gledišta antihristȃ, iz svih reči i molitvi koje često izgovaraju, čini se da antihristi ne mogu da dočekaju ostvarenje velikog Božjeg dela i što brži Božji počinak. Međutim, bez ljudskog znanja o tome, u pozadini tih nada leže zlokobne namere antihristȃ. Oni se nadaju da kroz takve molitve i lažan izgled mogu da izbegnu katastrofe i Boga pretvore u svoje utočište. Dok se za sve ovo pripremaju, takođe se nadaju da će katastrofe nastupiti brzo i da će se reči Božje koje proriču katastrofe uskoro ostvariti. U granicama onoga što mogu da podnesu, oni nastavljaju da plaćaju cenu, da se daju, pate i trpe kao i ranije, razbijajući glavu kako da povodom toga upriliče dobru predstavu koju svi mogu da vide. Žele da svi priznaju koliko su veliku cenu platili da bi širili jevanđelje, koliko diskriminacije i proganjanja su istrpeli i koliko ih je samo koštalo iščekivanje ovog dana. Nadaju se da će ih Bog, nakon što vidi patnju koju su istrpeli i cenu koju su platili, poštedeti svake katastrofe kad ona nastupi. Istovremeno, zbog cene koju su platili, nadaju se da će im se dovoljno posrećiti da postanu jedni od onih koji će imati dobro odredište i koji će nakon katastrofe biti blagosloveni. Duboko u sebi, antihristi ćutke i neprimetno sve to preračunavaju. Konačno, jednog dana, usled nekog manjeg incidenta, antihristi se suoče s preprekom i čini se da su njihovi postupci i ponašanje osuđeni. To znači da njihove nade i fantazije samo što se ne rasprše, njihove želje su na korak od toga da se ne ostvare. U tom trenutku, koja je prva misao koja se rađa u dubini srca antihristȃ? „Toliko sam dao, toliko sam propatio, tolike dane sam trpeo, tolike godine sam verovao, a opet nisam video da se ostvarila ijedna od božjih reči koje proriču katastrofe. Hoće li bog zaista doneti katastrofe? Hoće li bog ikada ispuniti ono za šta smo se molili i što smo čekali? Gde je tačno bog? Hoće li nas on zaista spasti ili neće? Postoje li uopšte katastrofe o kojima je bog govorio? Ako ne postoje, odavde bi svi samo trebalo da odemo. U ovog boga se ne može verovati, nema nikakvog boga!” Ovo je krajnja granica antihristȃ. Manja prepreka, možda neka nenamerna reč osude i razotkrivanja od nekog drugog, dotakne njihovu bolnu tačku i u njima nastaje erupcija besa, više ne mogu da se uzdržavaju niti pretvaraju. Prvo što učine jeste da prasnu od besa, upirući prstom u Božje reči i govoreći: „Ako se tvoje reči ne ostvaruju, ako se nesreće o kojima si govorio ne dogode, više neću verovati u tebe. Jedino sam zbog ovih reči koje proriču katastrofe prvobitno propovedao jevanđelje, platio cenu i izvršavao svoju dužnost. Da nije tih reči, uopšte ne bih verovao u tebe! Zbog ovih reči, zbog predstojećih katastrofa, verovao sam da si bog. Ali sada, nakon tolike patnje, katastrofe o kojima si govorio nisu nastupile. Među nevernicima je toliko onih koji čine zlo, a ipak niko od njih nije kažnjen – nijednog od njih nije zadesila nesreća. Još uvek žive u grehu, uživaju u svom životu, dok ja tolike godine činim ustupke, jedino iščekujući dan kad će se ostvariti tvoje reči koje proriču katastrofe. I šta si ti uradio, bože? Ti nisi nikada, iz obzira prema našem nestrpljivom iščekivanju, pokazao nikakva znamenja niti čuda, nikada nisi doneo nijednu katastrofu, da nam dozvoliš da vidimo, da osnažiš našu veru, da učvrstiš našu odanost. Zašto ne radiš takve stvari? Zar nisi bog? Da li je toliko teško doneti katastrofe da bi se kaznio ovaj zao svet, ovaj zao ljudski rod? Kroz ostvarenje ovih stvari želimo samo da učvrstimo svoju veru, ali ti naprosto ništa ne preduzimaš. Ako ti ništa ne preduzimaš, onda mi više ne možemo da verujemo u boga; nećemo moći ništa da zadobijemo i nema svrhe da se veruje u boga. Više nema potrebe da verujemo, nema potrebe da izvršavamo svoje dužnosti, nema potrebe da širimo jevanđelje.” Nakon što naiđu na malu prepreku, suoče se sa manjom nedaćom ili nezadovoljstvom u životu, u svakom trenutku i na svakom mestu antihristi mogu da pokažu svoje pravo lice i mogu se razotkriti njihove najdublje misli, a to je prilično zastrašujuće. Kada će katastrofe nastupiti, da li će se ostvariti Božje reči koje proriču katastrofe, kako i kada će se one ostvariti, sve to određuje Bog. Kad Bog ljudima saopštava ove stvari, to je zato da im ukaže poštovanje, da se prema njima odnosi ljudski – nije predviđeno da ljudi ove reči koriste kako bi nad Bogom stekli preimućstvo i Boga osuđivali. Antihristi pogrešno veruju da pošto je Bog ove reči izgovorio, On ljudima treba da omogući da tokom svog života vide njihovo ostvarenje; u suprotnom, Božje reči bi bile nevažeće. Bog čije reči mogu da postanu nevažeće ne treba da se smatra bogom, nije dostojan da bude bog i nije dostojan da bude njihov bog; ovo je logika antihristȃ.

Od početka do kraja, antihristi su samo želeli da iskoriste ove reči Božje koje proriču katastrofe. Te reči su ih nadahnule, navele na pomisao da koriste dobra ljudska ponašanja i sve svoje žrtve i patnje tela u zamenu za blagoslov izbegavanja katastrofa. Za sve to vreme, njihov jedini cilj bio je da izbegnu katastrofe i dobiju blagoslove. Onoga ko je izrazio ove reči oni nikada nisu istinski posmatrali kao Boga. Od početka do kraja, antihristi su uvek stajali nasuprot Bogu, neprekidno proveravajući i odmeravajući Boga kao sredstvo da krišom posmatraju Božje reči. Ako se Božje reči ostvaruju i proširuju vidike antihristȃ, ostvarujući se u skladu sa njihovim ukusom, gledištima i potrebama, oni Boga onda posmatraju kao Boga. Ali ako se to odvija suprotno njihovim željama, gledištima i potrebama, onda se Onaj koji je izgovorio te reči za njih ne smatra Bogom. Ovakvo je gledište antihristȃ. Naravno, duboko u sebi, oni nikada nisu priznali da je Bog Stvoritelj, niti su prepoznali činjenicu da Bog ima suverenost nad svim stvarima. Nakon što su prošli kroz niz borbi, strpljivo ih istrpeli i proživeli borbu misli, antihristi su izvukli pouku: „Čovek ne sme lakomisleno da ograničava božje reči, niti ispunjenje božjih reči čovek može lakomisleno i neozbiljno da koristi kao standard da izmeri njegov identitet i suštinu. Nismo dovoljno prekaljeni i treba i dalje da nastavimo sa trpljenjem, kako bismo proširili svoj um. Kao što kaže izreka: ’Srce premijera je dovoljno veliko da u njega uplovi čamac’; ’Nada poslednja umire.’ Kakve veze ima ako se ove reči ne ispune? Velika stvar! Trudio sam se sve ove godine; možda će se, ako izdržim još nekoliko, božje reči ostvariti, pa ću nešto dobiti. Izdržaću još malo. Kockaću se još jednom. Ne mogu da se naljutim; inače će sav moj pređašnji trud biti uludo proćerdan i sva patnja koju sam istrpeo biće uzaludna. Bio bi to takav gubitak! Ako sad razotkrijem svoje misli, ustajući da poreknem, osporim i optužim boga, to ne bi bio mudar potez. Moram i dalje da plaćam cenu, podnosim nedaće i nastavim da trpim. Ne sme se zaboraviti izreka: ’Spasen je onaj ko istrpi do kraja’. Ova izreka je istinita u svim vremenima i nastavlja da bude vrhovna istina. Moram da se pridržavam ove izreke i neprekidno je držim uklesanu u svom srcu.” Nakon perioda negativnosti i tišine, antihristi se napokon ponovo „uspravljaju”.

Tokom procesa izvršavanja svojih dužnosti u Božjoj kući, antihristi preuzimaju svakakve poslove dok služe u različitim ulogama. Reklo bi se da spolja nije nastupila nikakva promena, ali što više veruju u Boga, što više Ga slede, antihristi sve više u sebi cepidlače oko Božjih reči koje proriču katastrofu. Zašto je to tako? Što su duže verovali u Boga, to znači da su više žrtvovali, više toga su napustili i manje je načina da se vrate u sekularni svet. Prema tome, kad je reč o ovim rečima koje proriču katastrofe, antihristi nesvesno sve više razmišljaju: „Nadam se da je sve ovo istina. Sve ovo se mora ostvariti.” Oni ovo „mora” i ovu čvrstu veru smatraju svojom iskrenom verom u Boga. Ova takozvana iskrena vera nagoni ih da izvršavaju svoje dužnosti, da pate i plaćaju cenu, da trpe, a zatim da istrpe još malo, baš kao što bi nevernici rekli: „Da bi pobedio, moraš sve da staviš na kocku.” I dok se drže takve vere, antihristi krišom posmatraju dan kad će se Božje reči ostvariti. Napokon, taj dan stiže – u ovom svetu neprekidno nastupaju katastrofe i nedaće, događaju se u raznim krajevima sveta, u različitim zemljama i među različitim etničkim grupama. Ove katastrofe, velike i male, odnose brojne živote, menjaju životno okruženje mnogih ljudi, menjaju životnu sredinu, preobražavaju brojne različite strukture i načine života u društvu i tako dalje. Međutim, uprkos svemu, u očima antihrista, Božje reči se u manjoj meri ipak ostvaruju, a to im pruža najveću ispunjenost u dubini srca. Osećaju da posle svih ovih godina nisu trpeli ni čekali uzalud i da napokon svedoče danu i fazi kad se Božje reči ostvaruju. Ali osećaju da ne smeju da budu obeshrabreni niti da odustanu; moraju da nastave da trpe i čekaju. Bez obzira na to koliko trpe ili čekaju, šta antihriste iznutra najviše muči? „Ostvarile su se manje katastrofe; glad, pošast, raspad nekoliko političkih režima – sve ovo se ostvaruje u manjoj meri. Ali kada će se ostvariti velike katastrofe?” S jedne strane, antihristi veruju da se deo Božjih reči sporo i postepeno ostvaruje, dok s druge strane u to sumnjaju: „Zar ove katastrofe nisu samo elementarne katastrofe? Katastrofe se tokom istorije sve vreme događaju. Da li je pojava ovih katastrofa ispunjenje božjih reči? Ako nije, šta su one? Ne bi trebalo ovako da razmišljam; onaj koji veruje u boga treba da veruje u božje reči. No, da li se božje reči tako lako ispunjavaju? Kako je bog to uradio? Zašto ga nisam video da to radi? Zašto ne znam za to? Ako je to božjih ruku delo, njegovi vernici to treba da vide, bog treba da im dȃ vizije. Ali mi nismo videli božju ruku, niti smo čuli božji glas. Da li je moguće da su ovi događaji onda puka slučajnost? Ne bi trebalo ovako da razmišljam; zbog takvih misli mogao bih da oslabim. I dalje moram da verujem da je sve ovo ispunjenje božjih reči; naprosto ću to smatrati božjom suverenošću, božjim rečima koje se ostvaruju, a ne slučajnostima. Time ću osećati veći mir u srcu.” Oni smatraju da je ovaj način razmišljanja veoma pametan i da su datu situaciju dobro proanalizirali, da su u stanju da u Boga ne sumnjaju dok istovremeno sopstvenu veru stabilizuju, a ujedno primiruju neodoljivu nelagodu i žudnje u svom srcu. Dok čine privremene ustupke i kompromise, antihristi čekaju dolazak velikih katastrofa. „Kada će nastupiti velike katastrofe? Kad one nastupe, sveci će biti uzneseni u vazduh, ali gde će se to tačno dogoditi? Kako dolazi do uznesenja? Hoće li oni poleteti ili će ih podići božja ruka? Kad nastupe velike katastrofe, hoće li ljudi i dalje imati svoja fizička tela? Hoće li i dalje na sebi imati svoju trenutnu odeću? Hoće li svi nevernici biti mrtvi? Kakvo će biti to stanje ili situacija? Ljudima je to nezamislivo. Bolje mi je da zasad o tome ne razmišljam. Samo ću verovati da će se božje reči sigurno ostvariti. Ipak, mogu li one zaista da se ostvare? Kad će doći taj dan?” U sebi uporno postavljaju ova pitanja, iznova podgrevajući sumnju. Pošto su ove katastrofe blisko i neposredno povezane sa njihovim izgledima i sudbinom, antihristi smatraju: „Ni u jednom trenutku ne smem da popustim u svom stremljenju i osmatranju ispunjenja katastrofa. Po ovom pitanju ne mogu da odustanem. Dakle, šta treba da radim? Moram što više da širim jevanđelje, da marljivo izvršavam svoje dužnosti, izbegavam da izazivam prekide ili ometanja ili da pravim greške, da se držim neupadljivo i ne nastupam nadmeno. Dokle god ne napravim greške i ne izbace me iz crkve, to bi trebalo da bude dovoljno. Sigurno ću uspeti da stignem do utočišta; to je božje obećanje – ko bi to mogao da oduzme?” Kad se postepeno spuste manje katastrofe i ceo ljudski rod zadese nedaće, antihristi duboko u sebi pronalaze mir i određeni spokoj. Istovremeno, ne mogu da dočekaju dolazak velikih katastrofa i dana kad će sveci biti uzneseni. Bez obzira na to, antihristi nastavljaju da krišom posmatraju Božje reči koje proriču katastrofe. Prema Božjem mišljenju, takvo posmatranje krišom slično je Sotoninom posmatranju iz prikrajka. Bog to vidi kao sumnju, poricanje, klevetu i analizu Božje ispravnosti. To je dovođenje u pitanje Božjeg identiteta, sumnja u Božji autoritet i svemoć i sumnja u Božju vernost. Bog ne dozvoljava da se takve stvari događaju, niti On dozvoljava da takvi ljudi postoje, a sasvim sigurno On takve ljude neće spasti. Antihristi smatraju da su njihove protivmere, smišljene u tajnosti i sračunate u njihovom srcu, najpametnije i najskrivenije. Malo im je poznato da Bog sve njihove misli vidi i osuđuje. Evo šta Bog kaže: „Mnogi će Mi govoriti u onaj dan: ’Gospode, Gospode! Nismo li prorokovali u Tvoje ime, u Tvoje ime izgonili zle duhove, i u Tvoje ime činili mnoga čuda?’ Onda ću im Ja reći: ’Nikada vas nisam poznavao. Odlazite od Mene vi, koji činite bezakonje!’” (Matej 7:22-23). Bog u Svom srcu tiho poručuje ovim ljudima: odlazite od Mene vi, koji činite bezakonje. Vi krišom posmatrate Moje postupke, krišom posmatrate Moje reči. Takvi ljudi nikada ne mogu biti spaseni. To što ostvarenje Božjih reči koje proriču katastrofe antihristi posmatraju kao svoj sopstveni cilj kome treba da streme i kao standard da ispitaju Božju ispravnost predstavlja užasavajuću stvar; to je ujedno i zlo delo.

Kad je reč o tome da li će se određeni aspekti Božjih reči ostvariti, kako će se ostvariti, i kada i gde će se ostvariti, Bog ima Svoje sopstvene načine. Jedino Božjom blagodati ljudi imaju tu veliku sreću da ove reči čuju od Boga. Cilj sa kojim Bog izgovara te reči nije u tome da ih ljudski rod koristi da Boga obavezuje, da ispituje Božju ispravnost niti da potvrđuje Božji identitet. Bog ove reči izgovara samo zato da bi ljudskom rodu saopštio da On namerava da izvrši takve stvari, ali Bog nikada nikome nije rekao: „Učiniću to ovako, ovim ljudima, u ovo vreme i na ovaj način.” U onome što Bog nije rekao ljudskom rodu nalazi se jasan znak: ljudski rod ne mora da zna niti je podoban da zna. Prema tome, ako ljudi nastoje da stalno krišom posmatraju ove stvari, da po njima stalno duboko kopaju, da ove stvari stalno koriste da nad Bogom steknu preimućstvo, da Mu sude i osuđuju Ga, kad se te pojave budu događale, ljudski rod će neprimetno stajati nasuprot Bogu. Kad stojiš nasuprot Bogu, Bog te više ne posmatra kao ljudsko biće. Pa, šta si onda? U Božjim očima, ti si Sotona, neprijatelj, đavo. Ovo je deo Božje naravi koji ne toleriše čovekovu uvredu. Ako ljudi to ne shvataju i često prave problem povodom reči koje je Bog prorekao, nastojeći da nad Bogom steknu preimućstvo, dopusti Mi da ti kažem da je to onda poigravanje sopstvenim životom. Ljudi u svakom trenutku treba da znaju ko su i na koji način, sa kakvim razumom i iz koje perspektive treba da se ophode prema Bogu i prema svemu u vezi sa Bogom. Jednom kad ljudi izgube svoj identitet i položaj kao stvorena bića, njihova se suština menja. Kad bi postao životinja, Bog bi mogao da te zanemari, jer bi bio beznačajna stvar. Ali kad bi postao đavo ili Sotona, onda bi se našao u opasnosti. Postati đavo ili Sotona znači postati neprijatelj Božji, a onda za tebe nikad neće biti nade za spasenje. Prema tome, svima vama ovde želim da poručim: nemojte krišom posmatrati Božje postupke, nemojte krišom posmatrati Božje reči, nemojte krišom posmatrati Božje delo i nemojte krišom posmatrati ništa što ima veze sa Bogom. Ti si čovek, stvoreno biće, pa nemoj analizirati Božju ispravnost. Ne posmatraj Boga kao predmet sopstvene analize i ispitivanja, niti kao predmet koji iz prikrajka posmatraš. Ti si stvoreno biće, čovek, pa je Bog tvoj Bog. Šta god da Bog kaže ono je što treba da prihvatiš. Šta god ti Bog kaže, treba da prihvatiš. A kad je reč o onome što ti Bog ne govori, onim stvarima koje obuhvataju tajne i proročanstva, stvarima u vezi sa Božjim identitetom, jedno je sigurno: njih ne moraš da znaš. Saznanje o tome neće koristiti tvom život-ulasku. Prihvati onoliko koliko možeš da shvatiš. Ne dozvoli da ovo budu prepreke u tvom stremljenju ka promeni naravi i stremljenju ka spasenju. Ovo je pravi put. Ako čovek stoji nasuprot Bogu i nastavlja da krišom posmatra stvari koje se odnose na Boga i ako uporno odbija da se promeni, tvrdoglavo se toga drži, prema Bogu se odnosi na ovaj način i uz takav stav, nada za spasenje mu postaje vrlo tanka. Antihristi krišom posmatraju Božje reči koje proriču katastrofu – hajde da na ovom mestu zaključimo naš razgovor u zajedništvu o ovoj stavki. I pređimo sada na sledeću stavku.

4. Posmatranje krišom Božjih reči o tome kada će On napustiti Zemlju i kada će Njegovo veliko delo biti završeno

Četvrta stavka je da antihristi krišom posmatraju Božje reči o tome kada će On napustiti Zemlju i kada će Njegovo veliko delo biti završeno. O ovome, u Božjim rečima nema previše toga. Ako sadržaj neke teme ljude naročito zanima, koliko god da su ove reči neupadljive ili prikrivene, oni će ih među ovim ograničenim rečima pronaći. Nakon što ih pronađu, oni ih podvlače olovkom, smatrajući ih važnim rečima za čitanje. Kad god za to imaju priliku, oni ove reči razmenjuju sa drugima i čitaju ih kako bi sebe upozorili i utešili. Naravno, kad je reč o antihristima, za njih znatno veća briga nije u tome kad će Bog napustiti Zemlju odnosno kad će Njegovo veliko delo biti završeno, već je ona u činjenicama koje Bog namerava da ostvari u pozadini tih reči. Ono čemu se antihristi u svom srcu najviše nadaju jeste to da će tokom svog života lično posvedočiti velikom spektaklu Božjeg napuštanja Zemlje. To bi značilo da je Bog kojeg su sledili Onaj pravi, da nisu odabrali pogrešnog boga niti da su izabrali pogrešan predmet sopstvenog sledbeništva. I dok se to potvrđuje, oni smatraju da im se izgledi da budu blagosloveni znatno povećavaju. Osim toga, ako tokom svog života mogu da posvedoče spektaklu Božjeg napuštanja Zemlje i spektaklu okončanja velikog Božjeg dela, to znači da će njihova vera postati još snažnija i da će bez ikakvih bojazni slediti Boga. Videti ovaj prizor značilo bi da su njihove pređašnje slutnje i nerazumevanje Boga, kao i klevete, osude i odbijanja od strane drugih, ostali za njima, oni ih više ne bi sputavali. S jedne strane, antihristi ne mogu da dočekaju dolazak ovog dana, a s druge, oni posmatraju šta Bog trenutno radi na Zemlji, da li je Njegovo delo blizu završetka, da li su reči koje On treba da kaže gotovo dovršene, da li ljudi koji Ga slede imaju iskrenu odanost i da li su ti ljudi upotpunjeni. Osmatrajući ljude koji sada slede Hrista, antihristi primećuju da većina njih ima slabu veru, da u izvršavanju svojih dužnosti često prave greške, te da mnogi često bivaju orezani jer su pri izvršavanju svojih dužnosti otkrili iskvarene naravi. Neki su čak poslati u Grupu B, izolovani su ili izbačeni. Na osnovu ovih znakova, antihristi smatraju: „Dan kada se veliko božje delo završava i dalje deluje daleko, a to je veoma frustrirajuće! Ali, kad je nestrpljiv, šta čovek može da učini? Koji se problem time može rešiti?” Pošto antihristi ne veruju u Božje reči, ne prihvataju istinu, manjka im duhovnog razumevanja i ne shvataju istinu, oni ne mogu da izmere da li je dejstvo Božjeg dela na ljude normalno ili nije. Oni ne mogu da shvate da li je ono što je Bog učinio na ljudima zaista postiglo neko dejstvo; da li Božje reči mogu zaista da spasu i preobraze ljude; da li su se, prihvatajući ove reči, ljudi promenili, da li su zaista nešto stekli ili dobili Božje odobravanje; kao ni to da li ovi ljudi mogu da uđu u carstvo nebesko i dobiju blagoslove – i ne mogu da shvate niti objasne činjenice koje posmatraju rođenim očima. Svaki događaj koji vide, svaki događaj o kome u svom umu razmišljaju, obavijen je maglom, a nju je nemoguće rasterati. „Sve ove stvari su neuhvatljive i teško ih je prozreti, teško ih je razumeti. Da li zaista postoje događaji božjeg odlaska sa Zemlje i završetka velikog božjeg dela? Mogu li se oni zaista ostvariti?” S jedne strane, antihristi sebe primoravaju da veruju da je Bog kojeg slede Bog, ali istovremeno ne mogu a da ne posumnjaju: „Je li on bog? On je čovek, zar ne? Nije dobro ovako razmišljati. Većina ljudi veruje da je on bog, pa bi trebalo da i ja verujem. Ali ne, ne mogu sebe da nateram da u to poverujem! Gde to mogu da vidim da je on bog? Može li on da završi veliko božje delo? Može li on da izvrši božje delo? Može li da predstavlja boga? Može li da dovrši božji plan? Može li da spase ljudski rod? Može li ljude da odvede na prelepo odredište?” Sve ove misli i još više njih nalik ovima postaju nerešive, poput brava u dubinama srca antihristȃ koje se ne mogu razvaliti. Oni razmišljaju: „Šta treba da uradim? Ipak, postoji vrhovno načelo: čekaj i istrpi; spasen je onaj ko istrpi do kraja. Iako ne stremim ka istini, imam sopstvena pravila. Ako drugi ne odlaze, neću ni ja. Ako drugi slede, i ja ću slediti. Radiću što i drugi. Ako svi kažu da je on bog, onda ću ga i ja nazivati bogom. Ako svi prestanu da veruju i odbace boga, slediću njihov primer. Zakon nije moguće sprovoditi ako ga svi krše, zar ne?” Kad vide da širenje Božjeg dela dostiže svoj vrhunac, potajno se u svom srcu raduju: „Na svu sreću pa nisam otišao kad sam najviše sumnjao i bio najslabiji. Vidi šta mi je sad moja vera donela. Taj dan je skoro tu i sve više i više ljudi sledi boga. Naročito u inostranstvu, ljudi iz različitih zemalja istražuju istiniti put i broj vernika je sve veći i veći. Božja kuća izrađuje sve više video priloga, filmova, himni i svedočenja, privlačeći sve veću pažnju. Nijedan čovek ne može da postigne takve rezultate; jedino božje delo to može da postigne. Ovaj običan čovek je najverovatnije hristos, bog. Pošto je on hristos, bog, njegove će se reči onda sigurno ostvariti. Ako se njegove reči ne ostvare, onda on nije bog. Sudeći prema logičkom razmišljanju, ovaj zaključak ima smisla, tačan je. Ako je on bog, doći će dan kad on napušta Zemlju; ako je on bog, on može da završi svoje veliko delo. Sudeći prema svim ovim znacima, ljudi u crkvi koji slede boga kreću se u pozitivnom smeru, prema dobrom cilju. Sve je sasvim idealno, sve ovo je vrlo pozitivno i konstruktivno. Bolje je nego slediti svetovne trendove; nema nade u stremljenju ka njima, to jedino vodi tome da ljudi trpe maltretiranje i, konačno, to vodi uništenju. Ako čovek veruje u boga i može da posvedoči danu kad on napušta Zemlju i završetku njegovog velikog dela i može da učestvuje u božjoj slavi – kakva bi to samo čast bila!” Dok o ovome razmišljaju, u sebi misle: „Kako sam toliko pametan? Odabrao sam ovaj put; čini se da sam vrlo inteligentan i da imam snažan intelekt.” Oni to ne pripisuju Božjoj blagodati, već sopstvenoj inteligenciji, sopstvenoj pameti. Kakva je ovo samo komična pomisao!

Antihristi razmišljaju: „Pitanje božjeg napuštanja Zemlje i završetka velikog božjeg dela razlikuje se od takvih pitanja kao što su božja obećanja i blagoslovi, njegove kletve i kažnjavanje i njegova proročanstva o katastrofama – ova stvar se ne može požurivati; ljudi treba da imaju 120 odsto izdržljivosti i 200 odsto strpljenja da sačekaju dolazak tog dana. Jer kad taj dan dođe, sve će biti ostvareno. Ako sad ne mogu da izdržim, ne mogu da podnesem usamljenost i ne mogu da podnesem ovu patnju, onda ću kad taj dan dođe biti izostavljen. Sada smo u završnici; nakon toliko patnje, ispao bih prava budala ako ne bih izdržao još samo malo!” Stoga, za antihriste, postoji samo jedan način da vide dolazak tog dana: da poslušno i strpljivo sačekaju, da ne požuruju stvari i da nauče da izdrže. Oni razmišljaju: „Pošto sam odabrao da se kockam, treba da naučim da izdržim, jer ova izdržljivost nije mala stvar. Ako izdržim do kraja, kad ova stvar bude završena, ono što dobijam biće veliki blagoslov! Ako tokom ovog perioda ne izdržim, suočiću se sa velikom nesrećom. Ova se stvar može završiti na dva načina; može doneti veliki blagoslov ili veliku nesreću.” Vidiš, antihristi nisu glupi, zar ne? Fali im duhovnog razumevanja i ne veruju u istinu, bezvernici su – ali kako onda ovu stvar mogu da analiziraju tako precizno i tako detaljno? Da li je ovakva analiza prikladna? (Nije.) Recite Mi, da li ljudi treba da imaju tako „ozbiljan” stav prema Božjim rečima? Neki ljudi kažu: „Ovo je velika stvar koja obuhvata čovekove izglede i sudbinu i tiče se završetka velikog božjeg dela. Ne može se olako uzeti. Ljudi moraju da izračunaju tačnu godinu i mesec kad će bog napustiti Zemlju. Osim toga, moraju se analizirati metod i prizor božjeg odlaska koji se otkrivaju između redova božjih reči. Ako čovek to ne shvata ozbiljno i ako to temeljno ne analizira, propuštanje tako dobre stvari dovelo bi do beskrajnog žaljenja; takav se događaj više nikada ne bi mogao videti. Posebno kad se završi veliko božje delo i dođe dan i čas božjeg slavljenja, ljudi moraju da znaju još više.” A na to neko pita: „Kako možemo da znamo ako Bog to ne govori?” „Onda se moraš moliti bogu da ti to otkrije u snu, baš kao Jovan u Knjizi Otkrivenja. Ako dobiješ viziju, i u svom snu ili viziji vidiš dan kad se završava veliko božje delo, to će u trenu iz korena osnažiti tvoju veru. Tvoje strpljenje, tvoje čekanje, više neće biti formalnost ili nešto što tek tako radiš; umesto toga, rado ćeš čekati i ovako trpeti iz dubine svog srca. To bi bilo tako sjajno!” Da li je ovaj pristup prihvatljiv? (Nije.)

Bez obzira na to koliko je godina ovaploćeni Bog potreban ljudskom rodu, konačno će doći dan kad će Njegovo delo u telu biti završeno. To znači da će ova osoba na kraju napustiti ljudski rod; to je samo pitanje vremena. Delo Božjeg šest hiljada godina dugog plana upravljanja bliži se kraju. A da li će ovaj kraj potrajati deset, dvadeset, pedeset, osamdeset ili stotinu godina, u to ne treba da ulazimo. To je naprosto Božji način govora. Šta znači kad se kaže da je to Božji način govora? To znači od koliko se godina zapravo sastoji Božji koncept „kraja” – Božji koncept vremena sasvim je drugačiji od ljudskog koncepta. Da li je za nas korisno da ispitamo koliko je to tačno godina? Ne, nije. Zašto nije? Zato što je sve to u Božjim rukama, to nije nešto što ljudi mogu da dobiju zato što traže, niti je nešto što, kad ljudi saznaju, oni mogu da upotrebe kako bi ograničili Boga. Bog radi kako se Njemu prohte. Jedina stvar koju Božji sledbenici treba da rade jeste da streme ka istini, da dobro izvršavaju svoje dužnosti, da zadobiju život, zapute se putem na kome se boje Boga i klone zla i da postanu istinska podobna stvorena bića. Time će veliko Božje delo zaista u potpunosti biti završeno, a Bog će počinuti. Šta znači Božji počinak? On znači da će ljudski rod počinuti. Jednom kad ljudski rod ima mesto za počinak, Bog može da počine. Božji počinak je počinak ljudskog roda. Kad ljudski rod bude imao normalno životno okruženje i red, to Bogu donosi počinak. A kad je reč o tome kada će ljudski rod imati takvo životno okruženje, kada će dostići ovaj korak i kada će Bog završiti Svoje veliko delo i ući na mesto Svog počinka, sve to je u okviru Božjeg plana; On ima raspored. Koju eru zahvata ovaj raspored Božjeg plana, koju godinu, mesec, sat i minut, jedino Sȃm Bog to zna. Ljudi ne moraju da znaju, a da ti kažem nema koristi. Čak i da ti se kaže tačna godina, mesec, sat i minut, da li bi to moglo da postane tvoj život? Da li je to život? To ne može da zameni život. Jedino što stvorena bića treba da čine jeste da slušaju Božje reči, prihvate Božje reči i pokore se Božjim rečima, postajući ljudi koji se boje Boga i klone zla. Stalno želeti da ispituješ Božje reči, krišom posmatrati da li se Božje reči ostvaruju, proveravati, analizirati i ispitivati tačnost Božjih reči – to nije ono što stvoreni ljudi treba da rade. Oni koji su istrajni u tome da idu ovim putem i da rade ove stvari očigledno nisu stvorena bića koja Bog želi. Oni ne postupaju prema Njegovim zahtevima, ne žive prema pravilima i propisima koje je Bog uspostavio za ljude. U Božjim očima, oni su neprijatelji Božji; oni su đavoli i Sotone, nisu predmeti spasenja od Boga. Dakle, kad je reč o tome kad će Bog napustiti Zemlju, kad će Njegovo veliko delo biti završeno i kad će doći dan Božjeg slavljenja, kakvo bi trebalo da bude ispravno gledište ljudskog roda prema ovim rečima Božjim i ovom pitanju? Čovek treba da veruje da će se ove stvari koje je Bog rekao zasigurno ostvariti i da se istovremeno nada završetku velikog Božjeg dela, dolasku Božjeg carstva, Bogu koji će se u slavi pojaviti svim ljudima i koji će što pre ući u počinak. Ovo je ono čemu stvoreni ljudi, oni koji slede Boga, treba da se nadaju i za šta treba da se mole. Činiti to je primereno i to nije posmatranje iz prikrajka. Međutim, večito koristiti ostvarivanje Božjih reči u vidu sopstvenog preimućstva da bi Bogu pretio, da bi Bogu postavljao uslove, to se naziva posmatranjem iz prikrajka i to je ono što rade Božji neprijatelji; na temelju ostvarivanja Božjih reči, neprijatelji stalno odlučuju i o tome da li će platiti cenu, hoće li sve napustiti i da li će izvršavati svoju dužnost. Prema Božjim rečima, Božjem identitetu i svakom delu onoga što Bog kaže istinska stvorena bića treba da se odnose iz perspektive stvorenih bića, a ne iz perspektive Sotone, đavola ili Božjih neprijatelja.

5. Posmatranje krišom Božjih reči o Njegovoj naravi, identitetu i suštini

Sledećom stavkom o kojoj ćemo u zajedništvu razgovarati obuhvaćene su Božje reči o Njegovoj naravi, identitetu i suštini. Ove reči pokrivaju toliko toga; najveći deo sadržaja Božjih reči odnosi se na Njegovu narav, identitet i suštinu. S jedne strane, način i ton Božjeg govora, kao i sȃm sadržaj, omogućavaju ljudima da uvide Božju narav, da uvide Njegov identitet i suštinu. S druge, Bog ima jasne reči kojima ljudskom rodu poručuje, ljudskom rodu otkriva Svoju narav, identitet i suštinu. Kad je reč o ova dva dela sadržaja, s jedne strane, između redova Božjih reči, iz sadržaja Božjih reči i prirode Božjih reči, kao i iz Božjeg tona i publike kojoj je Njegov govor upućen, čovek može da ustanovi Božju narav, identitet i suštinu. S druge strane, Bog jasnim rečima ljudima poručuje kakvu narav ima, kakvi su Mu identitet i suština. Ova dva dela sadržaja jesu nešto što antihristi suštinski zanemaruju; oni iz ovoga neće shvatiti Božju narav, identitet i suštinu i sasvim sigurno neće poverovati u bilo šta od svega ovoga što je povezano sa Bogom. Budući da su bezvernici, oni ne veruju da reči koje se izgovaraju iz Božjih usta mogu da predstavljaju Božji identitet i suštinu. Ipak, postoji jedna stvar koju ne mogu da poreknu: Božje reči su ljudima jasno obelodanile kakvu narav Bog ima, kakav identitet Bog ima i kakva je Njegova suština – ovaj deo Njegovih reči oni ne mogu da poreknu. Samo zato što ne mogu da ga poreknu, znači li to da ga istinski prihvataju i iskreno priznaju? Oni ove reči ne priznaju. Naprotiv, kad je reč o sadržaju o Božjoj naravi – Njegovoj pravednosti, svetosti, ljubavi, autoritetu i drugim svojstvima koja podrazumevaju ono što On ima i što jeste – o kome Bog govori, osim što iskazuju prezir, nepoštovanje i nemar, antihristi te reči takođe krišom posmatraju. Na primer, kad Bog kaže da je On pravedan, antihrist će tada to početi da preispituje: „Ti si pravedan? Ne postoji niko na svetu ko se usuđuje da tvrdi da je pravedan. Pošto se ti usuđuješ da to kažeš, hajde da to proverimo. Na koje si ti to načine pravedan? Koji su to tvoji postupci bili pravedni? Ne dam se u to lako ubediti! Ako se ova izjava zaista obistini, ako zaista izvršiš neki pravedan čin koji me u to uveri, onda ću se složiti da si pravedan. Ali ako me ne uveriš time što učiniš, nemoj mene da kriviš što sam grubo iskren. Nipošto neću priznati da imaš pravednu narav!” Konačno stiže dan koji su iščekivali: određeni starešina, uprkos tome što je platio visoku cenu i mnogo propatio, konačno je označen kao lažni starešina i otpušten je jer nije bio u stanju da izvršava pravi posao. Nakon što je otpušten, postao je negativan, prepun pogrešnog razumevanja, žalio se i izrekao brojne reči ogorčenja i osude. Kad ova stvar dođe do ušiju antihrista i on je zapazi, on kaže: „Ako čak i neko poput tebe može da bude otpušten, onda za ljude poput mene postoje i gore stvari. Ako za tebe nema nade da budeš spasen, ako ti nisi u skladu sa božjim namerama, ko onda može biti u skladu sa božjim namerama? Ko još onda može da bude predmet božje pažnje?” S jedne strane, antihrist uzima u odbranu ovog lažnog vođu i za njega zahteva pravdu; s druge, on takođe prihvata reči ogorčenja i osude koje je izrekao taj lažni starešina. U isto vreme, on se u svom srcu sa Bogom potajno nadmeće: „Je li bog pravedan? Zašto je onda otpustio nekog ko je patio i platio cenu zarad crkvenog posla? Ovaj čovek ti je najodaniji. Ne znam nikog drugog ko je od njega odaniji; ne znam nikog ko je više patio ili platio veću cenu. Rano ustaje i kasno odlazi na počinak, trpi bolest, ostavlja po strani sopstvena osećanja prema svojoj porodici i ostavlja po strani telesnu udobnost i izglede tela, rizikujući svoj život da bi radio za tebe. Prethodno je čak bio i u zatvoru i nije te izdao. A ti ga, ipak, samo tako otpuštaš, samo tako ga otkrivaš – da li si zaista pravedan? Gde je dokaz za tvoju pravednost? Zašto ga ja ne vidim?” Antihrist je u Božjem delu konačno stekao određeno preimućstvo kojim će osporiti pravednost Božje naravi. U sebi razmišlja: „Ako je bog pravedan, onda većina ljudi neće moći da se izvuče; ako je bog pravedan, onda ljudi zaista moraju da budu oprezni i život će im postati poprilično težak. Danas, nakon što sam u božjem delu konačno stekao preimućstvo, mogu da dokažem da bog nije pravedan, a to olakšava stvari.” S tim na umu, potajno se u svom srcu raduje.

Pripadnici Božjeg izabranog naroda, dok slede Boga, oduvek su trpeli tlačenje, hapšenja i brutalni progon od strane velike crvene aždaje. U crkvama širom sveta često postoje pripadnici Božjeg izabranog naroda koje hapse i progone. Neki često pokleknu ili izdaju Boga i zbog toga napuste crkvu. Međutim, ima mnogo i onih koji su, dok ih hapse i progone, postojani u svom svedočenju. Bog koristi usluge velike crvene aždaje da otkrije one bezvernike koji su se ušunjali u Božju kuću u potrazi za blagoslovima, dok istovremeno usavršava one izabranike koji iskreno veruju u Boga. Ovo su Božja svemoć i mudrost. Ali kako antihristi posmatraju ovo pitanje? Oni su prema Bogu uvek sumnjičavi: „Zašto bog ne spasi svoj izabrani narod od hapšenja i progona velike crvene aždaje?” Oni sumnjaju u ovaploćenog Boga, u svom srcu stalno gaje predstave o Bogu: „Zašto pripadnici božjeg izabranog naroda treba da trpe tolika premlaćivanja i mučenja? To je zbog njihove vere, zato što ne žele da budu Jude. Ali gde je bog kad oni trpe mučenje? Zašto ih bog ne spase? Zar bog ne voli ljude? Gde je ta božja ljubav? Da li je moguće da bog može da podnese da dozvoli da one koji u njega veruju Sotone i demoni tako divljački ponižavaju, i da oni trpe tako preterano mučenje? Je li ovo božja ljubav? Gde je tačno božja zaštita za ljude? Zašto ja ne mogu da je vidim? Čini se da treba da budem pažljiviji. Bog ne samo da ne može da ljude sačuva od iskušenja ili opasnosti – naprotiv, što više čovek stremi, što mu je volja jača i što više sledi boga, sve više će se suočavati sa kušnjama i sve su veći izgledi da će trpeti bol i mučenje. Pošto je to način kako bog postupa, onda i ja imam svoje protivmere. Ovi ljudi trpe takav tretman zato što su se žrtvovali; ako ne platim takvu cenu, ako ne stremim na ovaj način, zar neću izbeći ove kušnje? Bez tih kušnji, zar neću izbeći takvu patnju? Ako tako ne budem patio, zar neću živeti u udobnosti? Ako ću svejedno dobiti blagoslove, zašto bih bio toliko glup pa da dozvolim da moje telo podnosi svakakve muke i bol? Bog kaže da voli ljude, ali ja ne mogu da prihvatim ovaj način božje ljubavi! Svi vi to možete da tumačite kako želite; mene se to ne tiče, neću to prihvatiti. Moram da se pritajim, moram malo da vrdam, moram da budem pažljiv i na oprezu; ne smem da dozvolim da me bog uhvati i uposli.” Antihristi u svom srcu taje ovakve stvari, a sve one predstavljaju pogrešno razumevanje Boga, protivljenje Bogu, osudu Boga i otpor prema Bogu. Oni nemaju nikakvo znanje o Božjem delu. Dok krišom posmatraju Božje reči, krišom posmatraju Božju narav, identitet i suštinu, oni dolaze do takvih zaključaka. Duboko u svom srcu antihristi drže zakopane ove stvari, opominjući sebe: „Oprez je majka sigurnosti; bolje je podviti se ispod radara; grom uvek u najviše drvo udara; i tamo na vrhu si sasvim sȃm! Bez obzira na sve, nikad ne budi to najviše drvo, nikada se ne penji previsoko; ko visoko leti, nisko pada.” Oni ne veruju da su reči Božje istina i ne veruju da je Njegova narav pravedna i sveta. Sve ovo posmatraju kroz ljudske predstave i uobrazilje, a Božjem delu pristupaju iz ljudske perspektive, sa ljudskim mislima i ljudskim lukavstvom, koristeći logiku i razmišljanje Sotone da bi opisali Božju narav, identitet i suštinu. Očigledno, antihristi ne samo da ne prihvataju niti priznaju Božju narav, identitet i suštinu, već su i prepuni predstava, protivljenja i buntovništva prema Bogu i nemaju ni trunku stvarnog znanja o Njemu. Određenje antihristȃ o Božjem delu, Božjoj naravi i Božjoj ljubavi je propraćeno znakom pitanja – počiva na sumnji, a oni su prepuni skepticizma i povodom toga prepuni poricanja i klevete; pa šta je onda sa Njegovim identitetom? Božja narav predstavlja Njegov identitet; uz takav odnos prema Božjoj naravi kao što je njihov, i njihov odnos prema Božjem identitetu je više nego jasan – direktno poricanje. Ovo je suština antihristȃ.

Bez obzira na to kom delu Božjih reči antihristi pristupaju, bez obzira na to kom delu Božjih postupaka oni pristupaju, da li su to Božji postupci u svim stvarima ili kod konkretnih pojedinaca, oni uvek koriste ljudske perspektive i Sotoninu logiku, kao i metode znanja i logike, da bi donosili svoje zaključke i sudove, umesto da im pristupaju kao istini i uz prihvatanje. Prema tome, kad su u pitanju reči o Božjoj naravi, identitetu i suštini i kad je reč o telu u kome je Bog ovaploćen i Božjem Duhu, pristup antihristȃ zapravo je isti, nema nikakve razlike. Uopšteno govoreći, sve što podrazumeva Samog Boga, sve što je o Stvoritelju, predmet je njihovog posmatranja krišom, a zatim nagađanja, provere i analize, da bi to konačno dovelo do zaključaka o poricanju i do klevete. Nezavisno od toga iz kog ugla ili na koji način antihristi pristupaju ovim rečima Božjim, zašto su zaključci koje na kraju izvode uvek osuda i kleveta? Zašto na kraju dolaze do takvih zaključaka? Da li je zaista moguće da među stvorenim ljudskim rodom nema nikoga ko može da prihvati Božje reči kao istinu? Je li to neizbežan ishod? Da li je to zbog Boga? (Nije.) Pa, šta je onda tačno razlog? (To je zato što ljudi imaju prirodu koja se opire Bogu.) Svi imaju prirodu koja se opire Bogu. Zašto neki ljudi, nakon što pročitaju ove reči, mogu da ih prepoznaju kao istinu i prihvate ono što Bog kaže, dok neki mogu samo da ih poriču, osuđuju i kleveću? Ovo jasno pokazuje problem, ukazujući na to da je suština u ljudima različita. U svom odnosu prema Božjim rečima, antihristi ih suštinski i subjektivno istinski ne prihvataju. Ispoljavaju protivljenje i proveravaju: „Kažeš da si bog, onda moram da vidim na koje to načine ličiš na boga. Kažeš da poseduješ narav božju i da imaš božanstvo, onda moram da vidim koje to tvoje reči potvrđuju da poseduješ božanstvo i da imaš narav božju, koji to tvoji postupci potvrđuju da imaš identitet i suštinu božju. Da li si izvodio znamenja i čuda ili si isceljivao bolesne i izgonio demone? Da li si nekog prokleo i taj je trenutno umro? Da li si nekoga podigao iz mrtvih? Šta si to tačno učinio što može da potvrdi da poseduješ narav božju, identitet i suštinu božju?” Antihristi stalno žele da vide ove stvari, stvari koje su izvan istine, put i život, koristeći ove stvari da potvrde Božji identitet, da potvrde da je Onaj kojeg slede Bog. Sama ova polazna tačka je pogrešna. Koja je najosnovnija stvar koja može da predstavlja identitet i suštinu Božju? (Bog je istina, put i život.) Ovo je najosnovnija stvar. Zašto antihristi ne uspevaju da shvate čak ni ovu najosnovniju stvar? Ovo je tema o kojoj moramo da razgovaramo. Antihristi preziru istinu i pozitivne stvari; imaju odbojnost prema istini i svim pozitivnim stvarima; mrze istinu i pozitivne stvari. U svim Božjim rečima, oni ne uviđaju koje su reči istina ili pozitivne stvari. Mogu li njihove demonske oči to da vide? Ako to ne vide, mogu li to da priznaju? Njihov neuspeh da ove reči vide kao istinu znači da oni ne mogu da priznaju Božji identitet i suštinu. To je sigurno. U svom pristupu Božjim rečima o Njegovoj naravi, identitetu i suštini, antihristi koriste isti pristup kao i u slučaju ostalih reči Božjih, preračunavajući se, kujući zavere i razmišljajući u svom umu. Ako se trenutno obistini nešto što Bog kaže iz Svog identiteta kao Boga, njihov se stav odmah menja; ako Bog, kao Bog, kaže ili uradi nešto što njima daje preimućstvo, oni takođe imaju odgovarajuću protivmeru i njihov se stav ponovno odmah menja. Oni su ti koji osuđuju Boga, a ujedno su i oni koji kažu da je Bog poput Boga. Kad je reč o tome da li Bog poseduje narav, identitet i suštinu Božju, oni o tome donose zaključke iz svog ugla, u potpunosti na osnovu onoga što vide rođenim očima i na osnovu sopstvene mentalne analize.

U proteklih godinu ili dve, crkva je izradila nekoliko video priloga o iskustvenim svedočenjima. Različiti ljudi dali su razna iskustvena svedočenja, što je pomoglo nekim ljudima sa klimavim temeljom i onima koji su bili donekle sumnjičavi da uspostave kakav-takav temelj. Naravno, to je odigralo i određenu ulogu u stabilizaciji antihristȃ. Ovi pojedinci koji su svedočili dolaze iz raznih starosnih grupa, različitih društvenih slojeva, a neki su čak i iz različitih zemalja i etničkih grupa. Iz iskustvenih svedočenja koja su sa drugima podelili, očito je da su se posredstvom Božjih reči promenili, da su zadobili istinu i život i da su, kroz prihvatanje Božjih reči, kroz prihvatanje ove faze Božjeg dela, shvatili mnoge istine, potvrđujući da telo u kome je Bog ovaploćen poseduje Božji identitet i suštinu. Naravno, nakon slušanja ovih iskustvenih svedočenja, antihristi su duboko u sebi osetili nešto potajnog oduševljenja: „Na svu sreću nisam javno osuđivao boga. Na svu sreću nisam brzopleto porekao boga. Sudeći prema svedočenjima tako mnogo ljudi, ovaj put izgleda ispravno. Ovaj hristos, ovaj običan čovek, mogao bi nakon svega ipak biti bog. Možda su moji ulozi ipak bili stavljeni na pravo mesto. Ako nastavim ovim putem i ako još više ljudi svedoči o ovom čoveku, ako više ljudi dođe pred ovog čoveka i ako više ljudi potvrdi identitet i suštinu ovog čoveka, onda će nade i izgledi da dobijem blagoslove biti sve veći.” Dok neodlučno osmatraju, antihristi i dalje sebe neprestano ohrabruju i podstiču: „Ne požuruj stvari. Ostani strpljiv. Moraš samo da izdržiš. Spasen je onaj ko istrpi do kraja. Sudeći prema raznim trenutnim znakovima, prema sadašnjim razmerama i zamahu crkve, sve više ljudi je u stanju da ustane i svedoči o ovom bogu, potvrđujući da je ovaj put ispravan. Pa, zašto bih bio toliko glup da se ishitreno izdvajam i to poreknem? Nemoj to da radiš, ne budi glup. Sačekaj još kojih tri ili pet godina. Ako više ljudi, više uglednih i obrazovanih ljudi, ljudi koji imaju društveni status, ponudi jače dokaze koji potvrđuju da je ovaj običan čovek hristos, odnosno ako se više ljudi sa ugledom i statusom u svetu pridruži crkvi i ako se razmere crkve globalno prošire, zar onda neću nešto dobiti? Zar onda neću steći veliku prednost? Ako crkva ima moć, zar je neću imati i ja? Nipošto ne smem da odem! Ako je sve ovo tačno, ako je ovaj čovek zaista bog i ako ga sada odbacim ili poreknem, onda ću propustiti sve ove blagoslove. Sve što imam moram da uložim na ovog čoveka. Nije me briga ko je on po svom identitetu i suštini, koga njegova narav predstavlja. Mene zanima da li ga sve više i više ljudi sledi, da li se povećavaju moć i razmere crkve. Ako se to razvija u dobrom smeru i pod normalnim okolnostima može da bude čak i veće, onda ne moram da brinem o svojim izgledima. Ako je on zaista telo u kome se nalazi ovaploćeni bog kako je proreknuto u Bibliji, onda ću biti izdašno blagosloven, naći ću se u velikoj prednosti.” Svaki put kad na ovo pomisle, antihristi u svom srcu pronađu neku utehu i radost: „Šta kažeš na to? Čak i ne verujući da su božje reči istina, i dalje mogu da dobijem blagoslove. Čak i ne verujući da su svi božji postupci pravedni, i dalje mogu da ostanem postojan. Čak i ne verujući da bog može da spasi ljude, i dalje mogu da preživim. Čak i ne verujući da bog posmatra najdublje odaje čovekovog srca, i dalje mogu normalno da izvršavam svoje dužnosti u crkvi. Ne verujem u božju svemoć i autoritet, ne verujem da sve što bog radi ima smisla i ne verujem da bog ima suverenost nad svim stvarima i sudbinom celog ljudskog roda – ni u šta od toga ne verujem, pa šta? Ne verujem u božji identitet i suštinu, pa ipak i dalje mogu u crkvi da otaljavam stvari. Zar bog nije pravedan? Samo ću da taljigam, vucaraću se ovako po crkvi, samo ću istrpeti. Ko mi šta može? Zar ne mogu ipak da izdržim do kraja i sigurno budem spasen?” Šta mislite, mogu li puste želje antihristȃ da se ispune? (Ne mogu.) Kad dođe dan u kome će zaista videti Božju pravednu narav, gde će oni biti? Kad budu naterani da istinski priznaju Božji identitet i suštinu, da priznaju da je Bog pravedan, kad im se pokaže da je Bog zaista pravedan, gde oni treba da budu? Mogu li zaista da budu spaseni? Može li ta njihova izdržljivost da bude zaista delotvorna? Mogu li zaista da otaljavaju? Mogu li njihova izdržljivost, njihovi kompromisi, njihovo postojano podnošenje muka, njihova oštroumna inteligencija, zaista da negiraju njihovo zlo delo što su krišom posmatrali da li se Božje reči obistinjuju? Mogu li njihove puste želje, protivmere, urote, zavere i sve što su u svom srcu planirali, uz njihovo posmatranje krišom stvari koje se tiču Boga, istinski da zamene njihovo stremljenje ka istini? Može li im to omogućiti da budu spaseni? (Ne.) Dakle, sudeći prema ovim ispoljavanjima, zašto antihristi, koji su tako oštroumni i koji sve stvari rešavaju ne prepuštajući ništa slučaju, koji sve rade u najstrožoj tajnosti, na kraju završe ovako? Postoji samo jedan razlog: ne suočavaju se bespogovorno sa Božjim rečima, ne prihvataju Božje reči kao istinu, ne pokoravaju se Božjim rečima, već umesto toga krišom posmatraju Božje reči. Ovo je razlog zašto antihristi na kraju ovako završe. Svi ste to razumeli, zar ne? Iako vam nisam rekao kako da postupate ili kako da se odnosite prema Božjim rečima, kroz navođenje ovih činjenica i detaljnu analizu gledišta antihristȃ i njihovog stava prema Božjim rečima, svi vi znate koji su stavovi prema Božjim rečima i prema shvatanju Božjih reči najispravniji i predstavljaju one stavove koje stvorena bića treba da imaju, te da je usvajanje ovih stavova ono što stvoreno biće treba da uradi.

22. avgust 2020. godine